Vrednost filozofije

Um koji je naviknut na slobodu i nepristrasnost filozofskog razmiljanja sauvae deo te

slobode i nepristrasnosti i u svetu delovanja i emocija. Posmatrae svoje ciljeve i elje kao delove
celine, bez insistiranja koje dovodi do toga da se oni posmatraju kao beskrajno mali delovi u svetu u
kome je sve ostalo nepromenjeno bez obzira na bilo koji postupak oveka. Nepristrasnost, koja je u
razmiljanju ista potreba za istinom, je isti kvalitet uma kao to je to u pravda u delovanju i
univerzalna ljubav koja moe biti pruena svakome, a ne samo onima koji su procenjeni kao korisni
ili divni. Na taj nain razmiljanje uveava ne samo stvari o kojima razmiljamo nego i nae
delovanje i nae afekcije: ono nas ini graanima univerzuma, a ne samo jednog grada ograenog
zidom koji je u sukobu sa ostalima. Dravljanstvo univerzuma podrazumeva ovekovu istinsku
slobodu i njegovo osloboenje od robovanja sitnim nadanjima i strahovima.
Dakle, da sumiramo nau diskusiju oko vrednosti filozofije; Filozofiju treba prouavati ne radi
nekih konanih odgovora na pitanja, jer takvih odgovora nema, ve se filozofija treba prouavati
upravo radi samih pitanja; ta pitanja nam proiruju nae ideje onoga to je mogue, obogauju nau
intelektualnu imaginaciju i umanjuju dogmatizam koji zatvara um pred teorijama; ali najvie od
svega zato to je duh, kroz flozofsko miljenje sposoban da se sjedini sa univerzumom koji
predstavlja najvie dobro.
Teorija znanja
Cilj filozofije je oduvek bio da ona ode dalje od naih obinih predstava o stvarima koje su
nedostupne naoj svesti. Filozof obino naa svakodnevna uverenja podvrgava paljivom logikom
ispitivanju, oktrivajui tako neloginosti i zablude i pokuavajui da dostigne kritiko stanovite
koje e nam omoguiti da odbacimo ono zbunujue i koje e nam pruiti vrsto, racionalno
opravdanje za ono to je to zadrimo. Koristei alatke razuma, logike analize i konceptualnog
razjanjavanja, filozofija pokuava da zameni ono to je upitno i nesigurno sa neim sigurnijim,
koherentnijim i stabilnijim. Ukratko, cilj je da se ode dalje od prostog verovanja, ka nekom
sistematinom znanju i razumevanju.
Svi mi shvatamo, u trenucima refleksije, da mnogo naa verovanja mogu biti zablude. ak i kada su
naa verovanja ispravna, esto moemo da shvatimo kako je za to zasluna samo srea isto tako
smo mogli i da ne budemo upravu. Koja je razlika izmeu obinog verovanja i pouzdane vrste
spoznaje koja zasluuje da bude nazvana znanjem, ili istinskim razumevanjem? ta mi
podrazumevamo pod takvim razumevanjem: kako ono moe biti definisano, koje je njegovo
poreklo i kako se ono postie? Ova fundamentalna pitanja ine temu grane filozofije poznate pod
nazivom teorija znanja, ili epistemologija (od grke rei episteme, koja znai znanje ili
razumevanje). Sve od sedamnaestog veka, epistemlogija je u samom centru filozofskog istraivanja.
Ali, kao to je sluaj i sa mnogim drugim oblastima u filozofiji, okvir za kasniji razvoj
epistemologije nalazi se u idejama antikih grkih mislilaca, posebno Platona.
Sveti Avgustin iz Hipa
U srcu Avgustinove filozofije je verovanje da se mudrost moe postii samo kroz veru. On je
shvatao filozofiju i religiju kao traganje za istom stvari, istinom, ali je u toj potrazi filozofiju
posmatrao kao inferiornu u odnosu na religjiu. Filozof bez vere u sebi nikada ne moe dostii
vrhovnu istinu, koju je Avgustin smatrao blaenstvom, ili uivanjem u istini. Iako je razum mogao
da dostigne odreene istine, Avgustin je insistirao na tome da je racionalna misao sluga vere.
Jedan od Avgustinovih omiljenih tekstova, citiran iz Isajine knjige, kae da jedino oni koji veruju
mogu da razumeju. Osoba mora verovati kako bi stekla znanje. Ova Avgustinova ideja nije
robovala Hrianskom uenju. U svojoj mladosti Avgustin se odrekao religjie, jer su mu religijski
spisi bili intelektualno nezadovoljavajui. Nakon to se preobratio u Hrianina u svojim ranim
tridesetim godinama, njegov cilje je bio da pokae kako razum moe da dokae naela vere. To je
bila ideja koja je formirala njegovu filozofiju.
Avgustinovo korienje razuma za opravdanje doktrina vere je najpoznatije, kao slavno ili neslavno,
u zavisnosti od take gledita, zbog obaranja takozvanog Pelagijske jeresi. Pelagije je doveo u

pitanje pojam iskonskog greha, i verovao je, u skladu sa pojmom slobode volje, kako kada neko
uradi neko dobro delo on to radi zbog vrline sopstvenog moralnog karaktera. Kao posledica toga te
osobe su nagraene u raju. Avgustin je smatrao da je takvo uenje subverzivno i neukusno. On je
tvrdio, prema poslanicama Svetog Pavla, da su svi ljudi roeni kao greni.
Kritiko nasuprot dogmatinog
Oigledno je da je dogmatski stav, koji nas tera da se drimo svojih prvih impresija,
oznaava vrsto verovanje, dok kritiki stav, onaj koji se moe promeniti, priznaje postojanje
sumnje i zahteva provere, tako da je pokazatelj neto slabijeg verovanja. Prema Hjumovoj, a i
popularnoj teoriji, vrstina verovanja treba da bude proizvod ponavljanja; treba da raste sa
iskustvom i da uvek bude vea kod osoba koje nisu primitivne. Ali dogmatsko razmiljanje,
nekontrolisana elja da se nametnu pravila, manifestuje se kroz zadovoljstvo u obavljaju obreda i
ponavljanju istih i kao takvo ono je karakteristino za primitivne ljude i decu; poveano iskustvo i
zrelost ponekad dovode do opreznog stava i kritikovanja vie nego do dogmatskog stava...
Moja logika kritika Hjumove psiholoke teorije moda izgleda kao da nema veze sa filozofijom
nauke. Ali razlika izmeu dogmatskog i kritikog miljenja, ili dogmatskog i kritikog stava, vraa
nas na na glavni problem. Sa dogmatskim stavom je oigledno povezana naa tendencija da se
verifikuju nai zakoni i emate tako to se trai nain da se one primene i potvrde, ak i da se
zanemari njihovo opovrgavanje, dok kritiki stav karakterie to da je on spreman da ih menja da
ih testira, da dokae da su pogrena, ukoliko je to mogue. To znai da kritiki stav moemo
povezati sa naunim, dok dogmatski stav moemo poistovetiti sa pseudo-naunim.
To dalje znai da je, generalno, pseudo-nauni stav primitivniji nego nauni i da je on njegova
prethodnica: da je pre-nauni stav.
Teorija indukcije
Da bi na pravi nain shvatili problem koji logiari moraju da ree ako ele da ustanove
naunu teoriju indukcije, uporedimo nekoliko sluajeva netane indukcije sa nekoliko sluajeva
koji su priznati kao ispravni. Neki, za koje su ljudi vekovima verovali da su ispravni, to ipak nisu
bili. Primer ispravne indukcije ne moe biti to da su svi labudovi beli, jer se za zakljuak ispostavilo
da je pogrean. Ipak, iskustvo na kome se zakljuak zasnivao bilo je pravo. Jo od najranijih
podataka, svedoenje stanovnika tada poznatog sveta bilo je jednoglasno u pogledu toga. Dakle,
jedinstveno iskustvo stanovnika poznatog sveta, koje se slae sa uobiajenim rezultatom bez
ikakvih odstupanja od njega, nije uvek dovoljno da bi se ustanovio opti zakljuak.
Ali, okrenimo se primeru koji, izgleda, nije previe razliit od ovoga. oveanstvo je pogreilo u
tvrenju da su svi labudovi beli; da li i mi greimo kada zakljuujemo da glave svih ljudi rastu iznad
njihovih vratova i nikad ispod njih, uprkos kontradiktornoj tvrdnji naturaliste Plinija?... Postoje
sluajevi u kojima zakljuujemo na osnovu neiscrpnog poverenja u jednoglasnost, dok se u drugim
uopte ne oslanjamo na nju. U nekim sluajevima smo potpuno sigurni da e budui dogaaji liiti
na prole, da e ono to je jo uvek nepoznato potpuno liiti onome to znamo. U drugim
sluajevima, bez obzira na to koliko razliiti bili rezultati koje smo dobili iz primera koji smo
posmatrali, iz njih izvlaimo nita vie od slabe pretpostavke da e rezultat biti isti i u svim ostalim
sluajevima.
Apsolutni determinizam
Sadanje stanje univerzuma moramo posmatrati kao posledicu prethodnog i uzrok budueg stanja.
Um koji bi u u jednom trenutku mogao da zna sve sile koje pokreu prirodni svet i sva pojedinana
stanja svih bia koja su u tom svetu nastala, mogao bi, ukoliko je sposoban da obradi sve te
podatke, da u jednoj prostoj formuli objasni sve to se u univerzumu deava, sva kretanja tela od
onih najmanjih atoma do najveih zvezda. Za jedan takav um, nita ne bi bilo neizvesno, budunost,
kao i prolost bile bi jasni i poznati. Ljudski um, u savrenstvu koje je sposoban da pripie
astronomiji, je samo bleda senka u poreenju sa tako monim umom. Otkria ljudskog uma u

pogledu mehanike i geometrije, a uz to i gravitacije, dovela su ljudski um veoma blizu te formule

koja bi obuhvatala sve preanje i budue dogaaje. Primenjujui taj metoda na razliite predmete o
kojima poseduje neko znanje, ljudski um je uspeo da svede posmatrane pojave na opte zakone i da
predvidi rezultate koji se moraju pojaviti pod odreenim okolnostima. Svi naporo ljudskog uma u
potrazi za istinom dovode ga blie tom monom umu koji smo zamislili; iako e uvek biti beskrajno
udaljen od njega. Ova tendencija napretka je ono to nas razdvaja od ivotinja, ona je specifina za
ljudsku rasu; napredak u ovoj oblasti je ono to deli nacije i epohe u pogledu njihove istinske slave.