Professional Documents
Culture Documents
1
10. Друге поделе:
11. Породично право у ужем смислу речи – регулише само унутрашње
односе чланова породице, док породично право у ширем смислу
регулише и односе породице и друштвеног окружења.
12. У оквиру материјалног породичног права налазе се одредбе које се баве
садржином породичних односа, а процесно породично право чине
одредбе о парничном, ванпарничном, извршном и управном поступку у
породичним односима.
2
• Допунски непосредни извори примарно регулишу неке друге друштвене
односе.
• Уставни принципи који се односе на породично право:
1. Принцип посебне заштите мајке, самохраног родитеља и детета (чл. 66. ст. 1
Устава)
2. Принцип равноправности деце рођене изван брака са децом рођеном у
браку (чл.64 ст. 4).
3. Принцип слободног родитељства (чл. 63). Према ставу 2 истог члана, држава
треба да подстиче родитеље на рађање, пре свега мерама популационе
политике, како би се остварила политика рађања што већег броја жељене
деце.
• Од 1. јула 2005. године примењује се нови Породични закон (ПЗС).
• Коренита реформа била је неопходна из следећих разлога:
1. Породични живот се променио појавом великог броја нових непотпуних
породица, чиме је доведен у питање модел “нуклеарне породице”.
2. Еволуција биологије и медицине – на нов начин се поставља питање
утврђивања порекла детета.
3. Прихватањем Европске конвенције за заштиту људских права и основиних
слобода и Конвенције о правима детета наше право се морало прилагодити
њиховим захтевима и стандардима.
4. Допунски извори породичног права су они закони који регулишу неке
друге друштвене односе али и допуњују основни извор или су значајни за
остваривање и заштиту неких посебних права чланова породице.
5. Закони који регулишу материју личног имена, матичне књиге, основне
својинскоправне односе, облигационе односе, наследне односе, социјалну
заштиту, услове и поступак прекида трудноће, ванпарнични поступак,
парнични поступак, извршни поступак, управни поступак.
3
10. ПОСРЕДНИ ИЗВОРИ ПОРОДИЧНОГ ПРАВА
• Судска пракса није формални извор права код нас. У Уставу је изричито
речено да судови суде “на основу Устава, закона и других општих аката”
• Ипак, тумачење закона од стране судова није само правнотехнички посао,
већ очигледно има и своју стваралачку димензију – функција није само
попуњавање правних празнина, већ судска пракса постаје весник будућих
промена закона.
• Динамика живота је таква да се многе ствари не могу предвидети, или
одредба бива брзо превазиђена, тако да судска пракса мора бити коректив
правних правила.
• Врховни суд Републике Србије прати и уочава проблеме који се могу
јавити у примени закона пред судовима у Републици, настојећи да уједначи
праксу.
• Уједначавање се врши путем утврђивања начелних правних ставова и
мишљења, који формално нису обавезни за ниже судове.
• Виши судови – одлучују по редовним и ванредним правним лековима о
одлукама нижих судова. Они износе примедбе и схватања у погледу правне
ствари која је била предмет разматрања.
• Нижи судови, по правилу, следе ставове које су заузели виши судови,
избегавајући ризик да им одлука буде укинута или преиначена, тако да они
фактички за њих постају извори права.
• Судска пракса нарочити значај има код тумачења законских одредби
које у себи садрже тзв. правне стандарде – правна правила, чија
садржина није унапред одређена, већ је одређује судија, узимајући у обзир
конкретне околности сваког случаја.
• Породично право обилује правним стандардима које судови морају
конкретизовати и прилагодити сваком случају приликом доношења
појединачне норме.
• Тако судови одлучују када постоји “озбиљан и трајан поремећај” брачних
односа код развода брака, када постоје “оправдани разлози” за склапање
брака малолетника, или шта ће се сматрати за “трајнију заједницу
живота” код ванбрачне заједнице, а шта “очигледна неправда” код
одбијања захтева за издржавање.
• Обичај – друштвена норма која настаје дуготрајним понављањем једног
истог понашања, тако да се ствара свест код припадника заједнице о
обавезности таквог понашања.
• Обичајно правило код нас може бити само посредан (супсидијаран) извор
породичног права, а никако формалан извор.
• У садашњем породичном законодавству Србије нема ни једне одредбе која
би упућивала на примену обичаја.
• Правна наука проучава и анализира везе између појединих правних норми,
формулише правна начела и закључке и даје предлоге de lege ferenda за
усавршавање права и правног система.
• Она није извор породичног права, будући да мишљења изнета од стране
појединих теоретичара немају обавезујућу снагу (за разлику од римског
права - ius publice respondendi).
• Међутим, правна наука има велики утицај на законодавство и судску праксу.
Теоријски ставови изнети поводом неког правног питања често бивају
преточени у правно правило.
• Беговић породицу означава као “круг, групу сродника који имају међусобна
права и обавезе”.
• Нешто шира дефиниција истиче брак и сродство, као основе породице -
“скуп (заједница) лица везаних браком и сродством (крвним, тазбинским, по
4
усвојењу), или животна заједница родитеља, деце и ближих сродника"
(Поповић).
• Још свеобухватнија дефиниција породице, поред основа на којима почива,
истиче и постојање права и дужности између њених чланова - “круг лица
везаних браком (или ванбрачном заједницом) и сродством, између којих
постоје законом утврђена права и обавезе, чије непоштовање повлачи за
собом одређене правне санкције" (Младеновић).
• Међутим, породица може постојати и без брака.
• Правним признањем ванбрачних заједница, и оне постају основи заснивања
породице, па постоје брачна и ванбрачна породица.
• Данас, породица може постојати и без брака и без ванбрачне заједнице. Све
је више једнородитељских (монопаренталних) породица састављених од
једног родитеља и деце, рођене или усвојене.
• С обзиром на речено прихватљива је следећа дефиниција породице:
• “Породица је животна заједница лица везаних браком или ванбрачном
заједницом и сродством, или само сродством (крвним или грађанским), која
имају међусобна права и обавезе” (Комар – Кораћ).
• Постојање животне заједнице и сродства су два конститутивна елемента
породице која се наглашавају и у свим одлукама Суда у Стразбуру, који
утврђује постојање или непостојање повреде “права на породични живот” из
члана 8. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
• Поред овога, између чланова породице постоје различита, законом
предвиђена права и обавезе.
5
• Функције породице – Породица је, историјски посматрано, имала
различите функције. Она их је испуњавала са мањим или већим успехом,
зависно од различитих околности.
• Сталне и незаменљиве функције породице су:
1. Економска – Када је већина становништва живела од пољопривреде,
породица је била основна производна јединица. И данас, са успоном
приватног предузетништва, ова функција породице поново добија на
значају.
• Породица је и потрошачка јединица, премда је ова њена функција смањена.
6
colateralis) – браћа од стричева везана су крвном везом преко бабе и деде,
очевих родитеља, као најближих заједничких предака.
• Побочно сродство може бити пунородно, ако побочни сродници потичу од
истог оца и мајке, или истог деде и бабе.
• Може бити и полуродно ако су им преци заједнички само са једне стране
(имају истог оца а не и мајку, или исту баку, али не и деду итд) - полубраћа
и полусестре.
• Крвно сродство се може и у правој и у побочној линији утврђивати према
мајчиној или очевој лози. Тако мајчину лозу чине син, мајка, родитељи мајке
итд., а очеву лозу чине син, отац, родитељи оца итд.
8
18. БРАЧНО ПРАВО (ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ, СУБЈЕКТИ И ИЗВОРИ)
9
• С друге стране, постоји и супротна тенденција – проширивање друштвене
интервенције увођењем нових актера – поред органа старатељства, постоје
брачна и породична саветовалишта, и сл.
4. Начело једнобрачности – Једнобрачност је данас доминантна.
• Вишебрачност се дуго задржала код неких народа.
• Она постоји у два вида: као полиандрија (брак једне жене са више
мушкараца) и полигамија (брак једног мушкарца са више жена).
• Закон спречава да једно лице буде истовремено у два брака, али не
забрањује сукцесивну вишебрачност – једно лице може током свог живота
закључити неограничен број бракова, али само ако је претходни престао на
законом дозвољен начин.
• Ово начело се штити породичноправном и кривичноправном санкцијом.
5. Начело потпуности и трајности – Потпуност брака односи се на садржину
(укупност личних и имовинских односа, свакодневна повезаност по свим
питањима значајним за живот).
• Право изричито уређује само нека од тих питања, док многи односи остају
ван домена правне регулативе (лични односи).
• Трајност се огледа у захтеву да се брак закључује без ограничавања роком и
без било каквог услова.
6. Начело слободног пристанка на брак –директно проистиче из Устава,
Породичног закона, и најважнијих међународних докумената о људским
правима.
• Свако може слободно одлучити да закључи или не закључи брак.
• Свако понашање којим се ова слобода доводи у питање санкционише се,
поред осталог, и породичноправном санкцијом – ништавошћу брака.
7. Начело слободног раскида брака – Устав Републике Србије изричито
предвиђа да свако има право слободно одлучити о раскидању брака.
• Ово није противречно начелу потпуности и трајности брака – ако се не
остварује садржина брака не треба га на силу одржавати.
10
• Свердлов: „Слободни и добровољни, моногамни савез мушкарца и жене,
који образује породицу, рађа права и обавезе супружника, закључен с
поштовањем правила установљених законом”.
• Наша правна теорија углавном, прихвата законску дефиницију.
• Бакић даје ширу дефиницију: „Брак је правом призната и уређена трајна
заједница живота једног мушкарца и једне жене, закључена у свечаној
форми, по њиховом слободном пристанку, раскидива само у случајевима
предвиђеним законом”.
• Према аутору нашег уџбеника, “брак је свечани правни акт којим жена и
мушкарац стварају заједницу живота уређену законом, раскидиву само у
случајевима предвиђеним законом”.
• Критике:
• Права и обавезе су законом унапред одређени и супружници се о њима,
углавном, не могу споразумевати.
• Слобода уговарања страна је сужена и у погледу могућности развода брака –
ограничена је правима и интересима деце, али и друштва.
• Међутим, постојањем споразумног развода брака и брачног уговора, као и
увођењем поступка посредовања у бракоразводним парницама, појачава се
уговорни карактер брака.
2. Схватање о браку као правној институцији – Критике упућене уговорној
концепцији брака довеле су до настанка институционалног схватања (Лефевр).
• Закључењем брака супружници приступају једној институцији, стварају
заједницу која има сопствене интересе, различите од појединачних интереса
сваког супружника.
• У прилог овом схватању наводи се претежно императивни карактер правила
која уређују брак.
• Због последица које може изазвати закључење и развод, брак не може бити
третиран као обичан уговор.
3. Мешовито схватање – Супротност између уговорне и институционалне
концепције превазилази се компромисом.
• Пуфендорф: “Брак се има сматрати институцијом, али и уговором”.
• Широко прихваћена и незаобилазна концепција у разматрању правне
природе брака.
• Постоји апсолутна слобода да се брак склопи, што подразумева и слободу да
се не склопи.
• Међутим, склапањем брака, прихвата се концепција закона, уз извесну
аутономију супружника у уређивању међусобних односа.
• Норме које уређују односе супружника претежно су императивне природе,
њихова повреда често не повлачи примену директне правне санкције.
• Диспозитивних норми је све више – супружницима се све више препушта
уређивање извесних односа.
11
23. ВЕРИДБА
13
• Против решења којим се захтев одбија подносиоци могу изјавити жалбу
министарству надлежном за породичну заштиту у року од 15 дана од дана
његовог пријема.
• Ако матичар дозволи закључење брака преко пуномоћника, будући
супружник издаје пуномоћје за склапање брака. Пуномоћје мора оверити суд
или надлежни орган управе.
• Пуномоћје је специјално, издато само ради закључења брака. У њему морају
бити тачно наведени подаци о пуномоћнику и лицу са којим се преко
пуномоћника склапа брак, као и датум издавања пуномоћја (пуномоћје важи
само 90 дана од дана оверавања).
• Само једног од будућих супружника може заступати пуномоћник, у
противном брак је ништав
2. Различитост полова – биолошка, културна и цивилизацијска претпоставка
и један је од критеријума за разликовање брака од сличних правних односа.
• Овај услов се наглашава у свакој дефиницији брака, истицањем да је то
заједница живота мушкарца и жене. Наш Породични закон то чини изричито
у чл.15.
• С друге стране, нека законодавства допуштају могућност закључења брака
између лица истог пола (хомосексуалаца), изједначавајући га са
хетеросексуалним браком.
• То је учињено најпре у Холандији низом законодавних измена од 1998. до
2002. године, и у Белгији у 2003. години.
• За разлику од Холандије, у Белгији хомосексуални парови немају право
усвајања деце.
• Шведска, Данска и Немачка предвиђају могућност закључења
хомосексуалних партнерстава, али са знатним ограничењима у односу на
брак у погледу вршења родитељских права.
• Закључење брака од стране двополаца – да ли у конкретном случају
постоји двополност ствар је судског вештачења, од кога зависи и судбина
брака.
• Уколико се утврди да код једног од супружника преовлађују особине пола
које има и други супружник, брак би био ништав.
• Лица са промењеним полом – У пракси може доћи до спора у погледу
испуњености услова различитости полова у случају промене пола.
• Питање је да ли тим лицима дозволити закључење брака или, као што се то
чини у Француској, не дозволити такав брак.
• Прихватљив је став да је прави пол, у односу на брак, биолошки пол и да се
стиче рођењем, а да психолошки аспекти личности не могу бити одлучујући
за процену полног идентитета.
• Не спори се право једне особе да промени пол, али јој се, у сфери
породичног права, одузима могућност закључења брака
3. Склапање брака у циљу заједнице живота
• Заједница живота чини садржину брака и представља његову суштину.
• Заједница живота се одређује као укупност свих односа супружника: полних,
социјалних, емоционалних, имовинских итд.
• Вођење заједнице живота је за супружнике основно право, али и дужност
коју они не могу мењати изјавама своје воље.
• Сваки брак мора бити закључен управо у овом циљу, иначе он постоји само
као гола форма и не испуњава своју сврху, па је ништав (фиктиван).
26. БРАЧНЕ СМЕТЊЕ (ПОЈАМ И ВРСТЕ)
• Брачне сметње (impedimenta matrimonii) се дефинишу као законом
предвиђене чињенице или околности које ометају закључење пуноважног
брака.
• Прописивањем брачних сметњи, законодавац штити важне друштвене
интересе, али и интересе сваког појединца.
• Прописи не дају дефиницију брачних сметњи.
• Законодавац само прописује да се брак не може склопити ако постоје
одређене чињенице и околности.
• Концепција брачних сметњи у позитивном законодавству углавном је
наслеђена из ОЗБ-а.
• ПЗС предвиђа следеће брачне сметње: брачност, неспособност за
расуђивање, малолетство, сродство, недостатак воље и старатељски однос.
У нашој правној литератури уобичајене су следеће поделе брачних сметњи:
14
1. Брачне сметње које повлаче ништавост и сметње које повлаче
рушљивост брака – Подела је учињена с обзиром на њихов значај и круг
лица који има право да тражи поништење брака.
Ништавост брака повлаче следеће брачне сметње: брачност, неспособност
за расуђивање, малолетство испод шеснаест година, сродство и
старатељски однос. Право на тужбу за поништење брака имају: јавни
тужилац, супружници и непосредно правно заинтересовано лице.
У другу групу спадају: мане воље, малолетство изнад шеснаест година и
неспособност за расуђивање која је престала. Право на подизање тужбе
имају само супружници, односно родитељи или старатељ.
2. Апсолутне и релативне брачне сметње – Уколико сметње делују према
свима (erga omnes) у питању су апсолутне брачне сметње, а уколико делују само
према одређеним лицима (inter partes) то cy релативне брачне сметње,
У релативне брачне сметње спадају сродство и старатељски однос – лица
која су у сродничком или старатељском односу не могу међусобно закључити
брак, али могу са сваким другим.
У апсолутне спадају све остале брачне сметње.
3.Трајне и привремене брачне сметње
Трајне су оне брачне сметње које не могу током времена престати. У ову
групу спада једино сродство као брачна сметња.
Привремене брачне сметње могу временом престати. У ову групу спадају:
брачност, малолетство и неспособност за расуђивање.
4. Отклоњиве и неотклоњиве брачне сметње – Ова подела се чини с
обзиром на то да ли се дејство сметње може отклонити давањем дозволе од стране
суда за закључење брака (диспензација) или његовим накнадним одобрењем.
Већина брачних сметњи је неотклоњива.
У групу отклоњивих брачних сметњи спадају малолетство изнад шеснаест
година старости и сродство по тазбини.
15
а) да саслуша молиоца – подносиоца захтева, његове родитеље, односно
старатеља, као и лице са којим се жели склопити брак,
б) да прибави мишљење органа старатељства, и
в) да испита све околности случаја.
Издавање дозволе мора бити резултат стварног напора суда да сагледа
сваки случај у његовој целокупности, а не пука формалност.
16
дозвољен брак (нпр. унука и дедин брат). Међутим, због велике разлике у
годинама тешко да би ова могућност могла у пракси доћи у обзир.
У Француској се дозвољава, по одлуци председника Републике, ако постоје
озбиљни разлози, закључење брака између стрица и синовице, тетке и
сестрића.
Брак закључен између сродника по крви у линијама и степенима у којима то
закон забрањује је апсолутно ништав – противан је и јавним и приватним
интересима.
Ова сметња је трајне природе јер је трајан и основ из кога потиче.
Сметња је релативна јер делује само између одређених лица (сродника), а не
и према трећим лицима.
Разлози за оправдање:
морални (друштвени) – између сродника влада љубав и поштовање
који су неспојиви са полном љубави и осећањима који би требало да
постоје између супружника;
биолошки (еугенични) – уочено је да се из брака блиских сродника
рађају деца са физичким и душевним недостацима.
Сродство пo тазбини – само у првом степену праве линије јесте брачна
сметња.
Брак не могу склопити: свекар и снаха, зет и ташта, очух и пасторка, маћеха
и пасторак, без обзира на то да ли је брак услед чијег закључења су они
дошли у сродство престао или је поништен.
Тазбинско сродство добија свој пуни значај као брачна сметња тек по
престанку брака на основу кога је настало. До овог момента постојала је
друга брачна сметња – брачност.
Тазбинско сродство је трајна брачна сметња, која повлачи апсолутну
ништавост уколико се прекрши. Она спада у групу релативних и отклоњивих
брачних сметњи.
Суд може из оправданих разлога дозволити склапање брака сродника по
тазбини – суд цени оправданост разлога у сваком конкретном случају.
Дозволу за склапање брака може дати, и након његовог закључења, суд
коме је поднет захтев за поништење, ако утврди постојање оправданих
разлога.
У поступку диспензације предвиђа се прибављање мишљења органа
старатељства, иако су у питању одрасле и пунолетне особе које могу водити
рачуна о својим правима и интересима.
Сродство пo усвојењу – успостављени су сроднички односи између
усвојеника и његових потомака, с једне стране, и усвојитеља и његових
сродника, с друге стране, идентично оним који постоје између крвних
сродника – сродство по усвојењу изједначено је као брачна сметња са
крвним сродством.
Уколико усвојитељ усвоји више усвојеника, између њих се успоставља однос
сродства као и између рођене браће и сестара. Сметња се односи и на
њихову децу која су у четвртом степену побочне линије.
Усвојење повлачи, по правилу, и прекид правног односа усвојеника са
његовим природним сродницима.
Једино остаје брачна сметња крвног сродства у линијама и степенима које
закон одређује. Ова сметња је трајна и неуклоњива, диктирана биолошким
узроцима.
Уколико крвни сродници нису познати, могло би доћи до инцеста. Зато је,
техничким правилима о увођењу усвојења у матичне књиге и поништењу
ранијег уписа, предвиђено да се сачува траг ранијег порекла.
Право увида у ове податке имају усвојеник и усвојитељи детета.
Сродства по усвојењу је брачна сметња:
трајног карактера, јер је усвојење нераскидиво.
изазива апсолутну ништавост брака,
неотклоњива.
30. НЕСПОСОБНОСТ ЗА РАСУЂИВАЊЕ КАО БРАЧНА СМЕТЊА
Брак не може склопити лице које је неспособно за расуђивање – кратка
формулација у ПЗС – нема навођења било ког узрока неспособности за
расуђивање.
17
Наше право не предвиђа, као нека страна права, обавезан лекарски преглед
пре склапања брака.
Постоји само обавеза матичара да препоручи лицима која желе да склопе
брак да се до дана закључења узајамно обавесте о стању здравља, a пo
потреби, и да посете одговарајућу медицинску установу.
Брак није пуноважан ако га закључи лице које је неспособно за расуђивање –
нема правно релевантне свесне и озбиљне воље.
За постојање ове брачне сметње не захтева се лишавање пословне
способности судским путем – ако је једно лице пословно способно, може се
доказивати да нема способност за расуђивање, те да не може закључити
брак.
Овакви бракови се не могу дозволити зато што не пружају довољно
гаранција за развој здравог потомства (еугенични разлози).
Исто тако, сав терет око подизања и васпитања деце, као и одржања
њиховог физичког и психичког здравља, пао би на једног, здравог,
супружника.
Неспособност за расуђивање мора постојати у моменту склапања брака.
Уколико је супружник излечен пре склапања брака брак је у основи
пуноважан.
Да ли је неспособност за расуђивање постојала у моменту склапања брака
фактичко је питање које суд најчешће решава на основу мишљења
овлашћеног психијатра.
Тешкоћу представља и то што се често дешава да је душевни поремећај
постојао пре брака, или бар његова предиспозиција, а да су се његови
симптоми појавили након његовог склапања.
За постојање ове брачне сметње није битно знање, односно незнање једног
супружника за њу. И онај супружник који је знао за неспособност за
расуђивање партнера у моменту склапања може тражити поништење.
Ни један душевни поремећај сам по себи није брачна сметња, већ он мора
довести до неспособности за расуђивање.
Недостатак способности за расуђивање може бити узрокован различитим
разлозима. Поред душевних болести, ту су заостали душевни развој,
интоксикација алкохолом, наркотичким средствима итд.
19
Уже тумачење чини се бољим (правна релевантност постоји само онда ако се
ради о особи која се издаје за неку познату личност, па друга особа имајући
управо особине те особе у виду склопи брак).
Она то не би учинила да је знала за право стање ствари.
Додуше, овим се ова заблуда сасвим приближава, ако не и изједначава, са
заблудом о битним особинама личности, што је чини сувишном.
Заблуда о битним особинама личности – тешко ју је одвојити од заблуде
о грађанској личности.
Случајеви ове врсте заблуде релативно су најчешћи у пракси.
Приликом процењивања да ли ова заблуда постоји морају се узимати у обзир
схватања средине у којој суд остварује своју надлежност.
Заблуда о битним особинама постоји ако је један од супружника у заблуди о
извесним особинама другог супружника, које би, да су му биле познате у
моменту закључења брака, свакако утицале на њега да не склопи брак.
Особине о којима је реч најчешће се појављују као недостаци.
Они морају постојати у моменту закључења брака.
Суд је, дакле, дужан да утврди:
а) да се ради о битној особини;
б) да је недостатак постојао у моменту закључења брака; и
в) да би знање о њему одвратило другог супружника од склапања брака.
Уколико је недостатак био познат другом супружнику приликом
закључења брака, он се не може касније позивати на њега и тражити
поништај брака.
Најчешће се јављају заблуде о болести другог супружника, заблуда о полној
моћи, о бременитости жене од другог мушкарца итд.
У пракси судова јављају се и захтеви за поништење брака из узрока који су
по објективним критеријумима небитни – заблуда о имовинским приликама,
професији, мотиву закључења брака.
За супружника субјективно ове особине могу бити веома битне – могу
довести до неслагања у браку и развода.
Развод се тада појављује као замена за поништај брака.
20
Поступак пред матичарем пo пријави – Матичар ће на основу изјава
будућих супружника, приложених исправа и на други начин утврдити да ли
су испуњени сви услови за пуноважност брака предвиђени у закону.
Ако матичар установи да нису испуњени услови за склапање брака,
саопштиће усмено ту чињеницу подносиоцима захтева и одбити закључење
брака.
Лица која су поднела пријаву за склапање брака могу тражити да им се о
томе донесе писмено решење и против њега могу уложити жалбу у року од
15 дана од дана од пријема решења министарству надлежном за породичну
заштиту.
Уколико су испуњени услови за пуноважност брака, матичар ће одредити
дан за склапање брака у договору са будућим супружницима.
Није предвиђен никакав рок (веренички стаж) који мора обавезно протећи од
момента пријаве до самог закључења брака.
Матичар може препоручити будућим супружницима да се међусобно
обавесте о стању здравља и да посете одговарајућу медицинску установу,
како би добили потпуну информацију о свим подацима који се тичу њиховог
здравља, дијагнозе и прогнозе болести, лечењу и резултатима лечења. Ово
обавештавање о стању здравља је замена за непостојање обавезног
лекарског прегледа који постоји у неким европским земљама.
Матичар ће им посебно препоручити да се упознају са могућностима и
предностима планирања породице.
Посета брачном, односно породичном саветовалишту, такође није
предвиђена као обавезна, већ се само препоручује.
Матичар ће препоручити будућим супружницима да се споразумеју о
презименул, ради отклања могућег спорења у моменту венчања. Ово не
значи да се од постигнутог споразума не може одустати.
Склапање брака (венчање)
Место склапања брака – Свечаност брака огледа се и у изгледу и
опремљености просторије предвиђене за венчање.
У закону Србије је остављена могућност закључења брака и на неком другом
месту. Матичар ће то дозволити ако су испуњени следећи услови:
1) ако за то постоје нарочито оправдани разлози које наводи онај ко
такав захтев поставља;
2) ако то друго место испуњава услове у погледу свечаног изгледа
просторије;
3) ако се тиме не вређа достојанство чина склапања брака.
Лица присутна на венчању – оба будућа супружника, два сведока и
матичар, који преко груди мора носити ленту у бојама заставе Републике
Србије.
Оба будућа супружника морају бити лично присутна.
Изузетно, у нарочито оправданим случајевима, општински орган управе
може дозволити да се брак закључи у присуству само једног супружника и
пуномоћника другог супружника.
Све радње у поступку закључења брака предузима матичар. Сведоци могу
бити сва пунолетна пословно способна физичка лица, без обзира на пол.
Регистрација брака
21
Уношење битних података о закључењу брака од стране матичара у матичне
књиге венчаних и рођених има само доказни значај.
У матичну књигу венчаних се потписују супружници, матичар и сведоци.
Пропуст матичара да ово учини не утиче на пуноважност брака, већ једино
на могућност његовог доказивања на овај начин.
Ако супружници одбију да се потпишу у матичну књигу венчаних брак се
сматра закљученим – такво одбијање нема значаја за пуноважност брака.
Одмах по венчању супружницима се по службеној дужности издаје извод из
матичне књиге венчаних, као доказ о закљученом браку.
Ако је место рођења супружника различито од места склапања брака,
матичар ће извештај о склопљеном браку доставити надлежном матичару,
пo месту рођења супружника.
22
Закључењем брака једино је омогућено да малолетник делимично пословно
способан (старији од 16 година) стекне потпуну пословну способност
(еманципација). Овим му се омогућава да потпуно самостално, без помоћи
другог супружника или родитеља, одлучује о свим битним питањима
везаним за брак и породицу.
23
У права и дужности које могу бити предмет споразума супружника спадају:
одлучивање о вођењу заједничког домаћинства и
одређивање места становања.
Ако један од супружника одбија да се споразуме са другим око уређења ових
питања, или једнострано одлучује о њима или се не придржава споразума,
оглушује се о једну од својих брачних обавеза.
Вођење домаћинства
24
И у погледу моралног интегритета личности важе иста правила. На првом
месту ово се тиче права супружника на част, на интимност.
25
Најочигледнија разлика између брака и ванбрачне заједнице јесте службено
закључење брака и његов престанак само у законом предвиђеним
случајевима, пред надлежним државним органом.
Ванбрачна заједница настаје сагласношћу воља ванбрачних партнера,
изричито или прећутно, а на исти начин и престаје.
Управо највећи правни проблем код ванбрачне заједнице проистиче из
недостатка формалности које би означиле њен почетак и крај, што је
значајно за стицање или губљење одређених права и обавеза.
Конститутивни елементи
Дефиниција
Заједница живота једног мушкарца и једне жене која је дуже трајала и чије
је постојање познато трећим лицима, која настаје њиховим саживљавањем и
престаје престанком намере остваривања те заједнице.
26
нарочито ако су ванбрачни партнери живели дуго заједно, ако су имали
заједничке приходе и заједничке издатке и ако имају заједничку децу.
Законски појам ове заједнице обухвата два саставна елемента:
1) ванбрачна заједница је трајнија заједница живота жене и мушкарца и
2) ванбрачна заједница мора бити слободна, тј. да између ванбрачних
партнера не постоје брачне сметње.
Само ако ванбрачна заједница садржи оба ова елемента производиће
дејства предвиђена у закону.
Према ПЗС, ванбрачни партнери имају иста права и дужности као и
супружници под условима предвиђеним у закону (и за време трајања
заједнице живота, а не само после њеног престанка).
Скуп права и дужности ванбрачних партнера у заједници живота чини њихов
ванбрачни статус.
Права и дужности су личног и имовинског карактера. Тичу се личних права и
дужности диспозитивног и императивног карактера, као и права и дужности
личноимовинског и имовинског карактера.
Ванбрачна заједница, будући да не настаје пред државним органом, не
производи статусна дејства на име, држављанство и пословну способност.
Последице престанка
27
Ништавост се у породичном праву ослања на општу теорију ништавости
имовинског права. Међутим, ова теорија не може у породичном праву имати
исти домашај.
Породично право има низ специфичности у односу на грађанско право, иако
се у оквиру њега дуго развијало.
Брак је и један од основа породице па његово поништење повлачи
неупоредиво теже последице од поништења правног посла грађанског
права.
Поништење брака делује само за будуће време (ex nunc), a не ретроактивно
(ex tunc). Све до момента поништења ови бракови производе исте правне
последице као и пуноважни – и у погледу деце (она су брачна) и у погледу
супружника (настају последице као у случају развода).
Недостатак једног од услова за пуноважно закључење брака не повлачи
нужно увек његово поништење, насупрот ништавости грађанског права.
Због важности брака као правне и друштвене установе у закону су унапред
предвиђени сви случајеви ништавости (nulla nullitas sine lege – нема
ништавости ако узрок ништавости није изричито предвиђен у закону).
Ништави брак (matrimonium nullum) je онај брак код кога у моменту
склапања нису били испуњени услови који се по закону траже за његову
пуноважност.
Закон Србије je y односу на раније прописе из ове области проширио број
услова који се траже за пуноважност брака.
To je учињено укидањем услова за постојање брака, а тиме и категорије
непостојећих бракова.
Ништав је брак:
између два лица истог пола,
закључен без сагласности супружника,
ако није склопљен у циљу заједнице живота (изигравање циља брака).
ако је склопљен упркос постојању одређене брачне сметње
ако није испуњен услов у погледу форме (надлежност и начин).
Узроци ништавости
Брачност
Сродство
Неспособност за расуђивање
Воља за закључење брака мора бити изражена свесно и озбиљно. Само оно
лице које је способно за расуђивање може изјавити вољу свесно.
Поставља се питање пуноважности брака склопљеног у светлим тренуцима
(lucida intervalla). Ако се зна да брак има неоспорно друштвени значај, онда
се мора прихватити и став да се брак закључен у светлим тренуцима сматра
ништавим.
Ако током брака лице које га је склопило као неспособно за расуђивање
постане способно за расуђивање, ништавост се претвара у узрок
рушљивости брака. Круг лица који је до тада имао право на тужбу сужава се.
Право на тужбу има само супружник који је био неспособан за расуђивање.
Овакво решење је неправедно према здравом супружнику – боље је у
оваквом случају искључити могућност поништења.
Старатељски однос
29
Брак закључен између старатеља и штићеника је ништав.
Изигравање циља брака
Брак који није закључен у циљу остваривања заједнице живота ништав је.
Он постоји само као форма и не испуњава своју сврху. Овакав брак је
фиктиван, као и сваки други правни посао којим се прикрива права суштина
и циљ.
Брак ће бити ништав само ако оба супружника, а не само један, имају намеру
постизања неког другог циља, а не остваривање заједнице живота. Нужан
је, дакле, њихов договор, свест и хтење да се постигне неки други циљ. Брак
се појављује само као средство остварења тог другог циља.
Брак који би био закључен пред крај живота једног од супружника не мора
бити ништав. Ако је између супружника, пре закључења брака, постојала
дуготрајна заједница живота, брак ће бити пуноважан.
У пракси је врло тешко открити обострану намеру за остваривање неког
другог циља. Фиктивност се скрива постојањем обостраног интереса.
Други циљ који се жели постићи може бити законско издржавање,
породична пензија, стицање држављанства, избегавање кривичног прогона,
и сл.
Иако је брак закључен у неком другом циљу ништав, у неким случајевима
неће бити поништен ако накнадно дође до успостављања заједнице живота.
Брак је оснажен, конвалидиран је, јер су се накнадно стекли услови за
његову пуноважност, те више нема оправдања за његово поништење.
У случају ништавости брака није одређен рок у ком се може тражити његово
поништење.
Право на тужбу не застарева, што значи да се ови бракови, пo правилу, не
могу конвалидирати.
РУШЉИВИ БРАКОВИ
И рушљиви бракови су, као и ништави, они приликом чијег закључења нису
били испуњени услови који се траже за њихову пуноважност.
Закључењем рушљивог брака повређени су једино интереси супружника.
Зато:
1) ужи круг лица има право да тражи њихово поништење,
2) право је ограничено роком, и
3) ови бракови могу бити конвалидирани.
Рушљивост у нашем праву изазивају следећи узроци:
1) малолетство изнад 16 година,
2) мане воље, и
3) неспособност за расуђивање која је престала по закључењу брака.
Ако је брак закључен под утицајем мана воље, право на тужбу за његово
поништење припада само супружнику који је био под утицајем принуде или
у заблуди.
Ако неспособност за расуђивање престане током брака, право да тражи
поништај има само супружник који је био неспособан за расуђивање у
тренутку склапања брака.
Овакво решење само на први поглед изгледа оправдано, a y суштини је
погрешно. Здрави супружник се ангажовао, старао и жртвовао, a на крају
само излечени има право да тражи поништај таквог брака. Исправније је
стога предвидети немогућност поништења брака у овој ситуацији.
Рок у којем се може тражити поништење
Захтев за поништење рушљивог брака ограничен је роком.
Супружник који је био принуђен на закључење брака своје право може
искористити у року од годину дана по престанку принуде, а код заблуде рок
од годину дана тече од момента када је заблуда уочена.
Родитељи или старатељи имају право на тужбу за поништење брака
малолетника све до његовог пунолетства. После тог момента право да
31
тражи поништење може искористити једино лице које је закључило
малолетнички брак, и то у року од годину дана од дана стицања
пунолетства.
Супружник који је био неспособан за расуђивање, право да тражи
поништење брака има само у року од годину дана од дана престанка
неспособности за расуђивање.
Уколико је пословна способност том лицу била одузета, рок се рачуна од
момента њеног враћања, тј. од правноснажности судске одлуке.
Конвалидација
Једна од значајних правних карактеристика рушљивих бракова је што се они
могу конвалидирати.
По истеку рока за тужбу рушљиви брак је постао пуноважан са свим правним
последицама као да је од самог склапања био такав.
Брак се може конвалидирати не само истеком рока за тужбу, већ и
накнадним одобрењем потребним за закључење пуноважног брака. To ће
бити, на пример, случај када парнични суд да накнадно одобрење за
закључење брака малолетника у поступку покренутом за његово
поништење.
43.ПРЕСТАНАК БРАКА СМРЋУ
Брак је заједница живота жене и мушкарца.
Закључен као трајна заједница inter vivos, он престаје када наступи смрт
једног од супружника.
Смрт је, дакле, природни начин престанка брака.
Моментом смрти престају права и обавезе између супружника, а преживели
супружник стиче најшира права у односу на све друге начине престанка
брака.
43.ПРЕСТАНАК БРАКА ПРОГЛАШЕЊЕМ СУПРУЖНИКА ЗА УМРЛОГ
Иако се то у ПЗС изричито не каже, брак може престати и проглашењем
несталог супружника за умрлог.
Поступак проглашења несталог лица за умрло регулисан је у Закону о
ванпарничном поступку.
Сама несталост није довољна да брак престане, већ је потребно покренути
одговарајући судски поступак. Ако се супружник прогласи за умрлог,
отклања се свака неизвесност у погледу његове смрти и ствара могућност за
остваривање одређених права другог супружника.
Услови за проглашење супружника за умрлог
За умрло се може прогласити лице:
о чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, a
од чијег је рођења протекло 70 година;
о чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, a
околности под којима је нестало чине вероватним да више није у
животу;
које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, пожару, поплави,
земљотресу или каквој другој непосредној смртној опасности, a o
чијем животу није било никаквих вести за шест месеци од престанка
опасности;
које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, a o чијем
животу није било никаквих вести за годину дана од дана престанка
непријатељства.
Поступак проглашења
Поступак се може покренути предлогом супружника, сваког лица које има за
то непосредни правни интерес и јавног тужиоца.
Предлог се подноси општинском суду на чијем подручју је нестали имао
последње пребивалиште, односно боравиште.
Суд ће по пријему предлога несталом лицу одредити старатеља и о томе
обавестити орган старатељства или ће позвати орган старатељства да му у
одређеном року постави старатеља за заступање у овој правној ствари.
Ако суд нађе да су испуњени сви услови за покретање поступка, издаје оглас
о томе. У њему ће навести познате околности нестанка и позвати нестало
лице да се јави, са упозорењем да ће по истеку одређеног рока бити
проглашено за умрло ако се не јави. Оглас ће бити објављен у Сл. гласнику
PC, као и на огласној табли суда. Може се објавити и на уобичајен начин у
32
месту где је нестали имао своје последње пребивалиште, односно
боравиште (нпр. на локалној радио-станици). Оглас остаје отворен три
месеца.
33
Последња земља која је укинула забрану развода била је Чиле, 2004. године.
Крајња слобода развода данас готово нигде не постоји (изузетак су
скандинавске и неке исламске земље).
47.РАЗВОД ПО ТУЖБИ
• За развод је најважнија чињеница пропасти брака, без обзира на конкретне
узроке који су до њега довели.
• Број ових конкретних узрока је велики, па њихово набрајање никада не може
бити коначно, нити је у досадашњој пракси дало резултате.
• Стога ПЗС не набраја узроке, већ на уопштен начин одређује због чега се
развод може захтевати тужбом једног супружника – “озбиљан и трајан
поремећај брачних односа или објективна немогућност остваривања
заједнице живота супружника”.
• Није довољан било какав поремећај брачних односа, већ само онај који је
озбиљан и трајан.
• На озбиљност поремећаја морају указивати одређене чињенице из понашања
супружника. Мањи неспоразуми који су готово уобичајени и свакодневни не
указују на озбиљност поремећаја.
• Трајност поремећаја указује на бесперспективност заједнице и дубину
поремећаја.
34
• Објективна немогућност остваривања заједнице живота супружника није
посебан узрок за развод, као што би се то из стилизације текста евентуално
могло закључити.
• Оваква формулација је дата само због свеобухватности јер је очигледно да
израз „озбиљан и трајан поремећај брачних односа“ не покрива све могуће
ситуације када се у браку објективно не може остваривати заједница
живота.
• У неким ситуацијама заједница живота се не може остваривати из разлога
који немају везе са понашањем супружника.
• Разлози објективне природе, као што је несталост једног супружника или
неспособност за расуђивање, указују да се заједница живота, као садржина
и циљ брака, не може остваривати.
35
• Споразум може бити састављен у виду посебног писмена и придодат
предлогу за споразумни развод брака, а може представљати и део самог
предлога.
• У случају да споразум о деци не буде поднет, суд ће наложити се
супружницима да га поднесу у предвиђеном року.
• Уколико супружници не поступе на овај начин ни у накнадно остављеном
року, сматраће се да је предлог за споразумни развод повучен.
• Споразум о вршењу родитељског права односи се само на заједничку
малолетну децу супружника, као и на децу коју су они заједнички усвојили
(не односи се на децу једног супружника рођену у заједници са неким
другим лицем).
• Споразум може бити споразум о заједничком вршењу и о самосталном
вршењу родитељског права.
• Ако су постигли споразум о заједничком вршењу родитељског права његов
саставни део је и споразум о томе шта ће се сматрати пребивалиштем
детета.
• To што су родитељи постигли споразум о вршењу родитељског права не
значи и да ће га суд неизоставно прихватити.
• Суд је овлашћен да тај споразум испитује, тј. да испита његову усаглашеност
са најбољим интересима деце.
• У том циљу, сходно истражном начелу које се примењује у поступцима који
су тичу породичних односа, суд може утврђивати и чињенице које нису међу
странкама спорне, а може истраживати и чињенице које ни једна странка
није изнела.
• Ако суд нађе да је споразум о вршењу родитељског права у најбољем
интересу детета он ће га унети у изрек пресуде.
49.БРАЧНЕ ПАРНИЦЕ
• У брачним парницама се одлучује о судбини брака поводом различитих
захтева који се подносе.
• У нашем праву постоје три врсте брачних парница:
– парница за развод брака,
– парница за поништај брака и
– парница за утврђење постојања или непостојања брака.
• У једном случају, међутим, брачној парници не претходи спор и тада се
брачна парница покреће предлогом за споразумни развод брака.
• У осталим случајевима брачне парнице покрећу се тужбом.
• Специфичност поступка у брачних парница је у императивности норми
којима су регулисани односи који чине њихов предмет заштите.
• Зато су и његова начела специфична.
Начела брачних парница
36
• 1. Начело посебне заштите неких лица у поступку – суд је дужан да
током целог поступка нарочито пази и штити интересе одређених лица, и
онда када она ту заштиту не траже. To cy малолетници и лица која због било
којих разлога нису способна да се брину о својим правима и интересима.
• 2. Начело искључења јавности – у брачним парницама, по сили закона,
искључена је јавност. Ово правило важи за све фазе поступка. Присуство
јавности могло би спутавати супружнике да слободно износе чињенице из
свог брачног живота. Подаци из судских списа спадају у службену тајну и њу
су дужни да чувају сви учесници у поступку.
• 3. Истражно начело – у брачним парницама суд може истраживати
чињенице на којима странка заснива свој захтев и кад те чињенице нису
међу странкама спорне, као и чињенице на које се странке не позивају.
• 4. Начело ограниченог располагања предметом парнице – суд не може
донети пресуду због пропуштања нити пресуду на основу признања или
одрицања. Поред тога, странке не могу брачну парницу окончати
поравнањем нити се одрећи тужбеног захтева.
Месна надлежност
37
• У брачним парницама функционално је надлежно судско веће састављено
од једног судије и двојице судија поротника.
• У ПЗС је предвиђено да судије које суде у поступцима у вези породичних
односа морају поседовати посебна знања из области права детета. И судије
поротници морају бити лица изабрана из редова стручних лица која имају
искуства у раду са децом и младима.
• У другом степену одлучује окружни суд, док је за одлучивање по ванредним
правним лековима надлежан Врховни суд републике.
Покретање поступка
39
• Поступак мирења пред судом или установом се мора окончати у року од два
месеца од дана достављања тужбе суду, односно установи.
• У сваком случају, ако установа којој је поверено посредовање не обавести
суд о резултатима мирења у року од три месеца од дана када јој је
достављена тужба за развод брака, мирење ће спровести суд.
• У овом случају, рочиште за мирење од стране суда се мора заказати у што
краћем року, односно у року од 15 дана од дана истека наведеног рока од
три месеца.
40
• Неуспела нагодба – У случају да један или оба супружника, уредно
позвана, не дођу на нагодбу сматраће се да нагодба није успела, с тим што
суд или установа којој је поверен поступак посредовања може наставити са
нагодбом ако процени да има изгледа за постизање нагодбе.
• Нагодба није успела и у случају ако супружници учествују у поступку
нагодбе али не постигну ни један од два могућа споразума. У овом случају у
записник о нагодби уносе се изјаве супружника о томе да нагодба није
успела. Ако је нагодба вршена пред установом, она ће записник о неуспелој
нагодби доставити суду који треба да настави са поступком по тужби за
развод односно за поништење брака.
• Поступак нагодбе, пред судом или установом, може трајати најдуже два
месеца. У случају да је у питању поступак нагодбе у спору за развод брака,
овај рок се рачуна од дана када је окончано мирење, а ако је у питању спор
за поништење, рок се рачуна од дана када је суду, односно установи,
достављена тужба за поништење брака.
• Може се десити да установа којој је поверен поступак посредовања не
обавести суд о резултатима нагодбе. У том случају, ако је прошло три месеца
од дана окончања поступка мирења, односно од дана достављања тужбе за
поништење брака, нагодбу ће спровести суд. Само у овом случају биће
различити органи који врше мирење и који спроводе нагодбу. У овом случају
суд ће заказати рочиште за нагодбу у року од 15 дана од дана истека рока
за нагодбу пред установом којој је био поверен поступак посредовања.
• Поступак пред судом после спроведеног поступка нагодбе – Садржина
поступка пред парничним судом који треба да донесе пресуду у брачном
спору зависиће од резултата нагодбе. Ако је у поступку нагодбе постигнут
споразум о деци, суд ипак мора да процени да ли је он у складу са најбољим
интересом детета.
• Постигнути споразум о деоби заједничке имовине суд ће само унети у изреку
пресуде.
• У случају да нагодба није успела суд мора у истом парничном поступку
решити, по службеној дужности, питање вршења родитељског права.
• Процена најбољег интереса деце може изискивати утврђивање чињеница и
околности везаних за понашање супружника у браку.
• После спроведеног парничног поступка суд ће донети пресуду о разводу,
односно поништењу брака.
41
парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и
погрешне примене материјалног права.
• Изузетно, пресуда о разводу брака на основу споразума о разводу може се
нападати само због битне повреде одредаба парничног поступка или због
тога што је споразум о разводу закључен под утицајем принуде или у
заблуди.
• Ово правило не важи за онај део пресуде којим се одлучује о вршењу
родитељског права. Ова одлука може бити предмет преислитивања по
жалби из истих разлога као и пресуда донета у брачном спору по тужби.
• Улагање жалбе на пресуду о разводу брака на основу споразума о разводу из
разлога заблуде и принуде има фактички дејство једностраног повлачења
предлога за споразумни развод брака. Самим тим што један супружник
тврди да је био у заблуди, или је био принуђен, истиче да није ни било
правог споразума, да није било сагласности воља.
Ванредни правни лекови
• У брачним парницама предвиђена су посебна правила за изјављивање,
различита од оних предвиђених за општи парнични поступак.
• Правноснажна пресуда у брачном спору не може се побијати ванредним
правним лековима у делу који се односи на изрек о разводу или поништењу
(од момента правноснажности пресуде оба бивша супружника могу
склопити нови брак, чије се пуноважност не може доводити у питање).
• Што се тиче осталих одлука у пресуди којом се брак разводи, односно
поништава (о издржавању, поверавању деце, лишењу родитељског права,
итд.), оне могу бити нападане ванредним правним средством (ревизија,
захтев за заштиту законитости итд).
55.ПОСЛЕДИЦЕ ПРЕСТАНКА БРАКА СМРЋУ
• Негативне правне последице сведене су на најмању меру.
• Последице личне природе – Већина права и обавеза личне природе
престаје (обавеза помагања и поштовања, итд).
• Неке од последица које је брак произвео на лични статус супружника остају
(презиме). Уколико је преживели супружник приликом закључења брака
променио презиме, он може или да то презиме задржи или у року од два
месеца по престанку брака узме презиме које је раније имао.
• Поред овога, престанком брака не престаје тазбинско сродство.
• Најзначајнија последица престанка брака личне природе је могућност
преживелог супружника да закључи нови брак. У нашем праву није
предвиђен послебрачни рок чекања (tempus lugendi).
• Последице престанка имовинске природе
• (1) Деоба заједничке имовине – Смрћу супружника обавезно долази до
деобе заједничке имовине, уколико њено стицање супружници нису
уговором искључили. Она се дели на једнаке делове. На делу заједничке
имовине који пo деоби припадне умрлом супружнику преживели супружник
има наследна права, заједно са другим наследницима.
• (2) Наслеђивање – Преживели супружник је наследник првог наследног
реда заједно са потомцима оставиоца. Постоје само неки изузеци у нашем
праву када преживели супружник, ипак, неће бити наследник.
– ако је оставилац за живота поднео тужбу за развод или поништење
брака па у току поступка умре. Тада суд решењем утврђује да се
поступак обуставља. Брак је престао смрћу, али наступају правне
последице развода односно поништења брака ако се на предлог
других наследника утврди да је тужба за развод, односно поништење
брака, била основана.
– ако је брак са оставиоцем поништен после оставиочеве смрти, а из
разлога који су супружнику били познати у тренутку закључења
брака.
– када је заједница живота са оставиоцем била трајно престала
његовом кривицом или у споразуму са оставиоцем.
42
• Најзначајнија последица престанка брака за живота супружника јесте право
бивших супружника да могу поново склопити нови брак и у овом погледу
наше право не познаје никакве изузетке.
• Уколико је један од супружника променио презиме закључењем брака, по
његовом престанку разводом, односно поништењем, може га задржати или у
року од два месеца по престанку брака захтевати узимање ранијег
презимена.
• Последице имовинске природе –
• (1) Деоба заједничке имовине – Престанком брака обавезно долази до
поделе заједничке имовине супружника коју су они стекли током брака
(пуноважног или непуноважног) у заједници живота, под условом да овај
имовински режим нису искључили брачним уговором.
• (2) Повраћај поклона – Овде су у питању само поклони које супружници
чине један другом из посебне имовине. Поклони учињени из заједничке
имовине улазе у заједничку имовину и деле њену судбину.
• (3) Издржавање необезбеђеног супружника – Обавеза издржавања која
постоји између супружника у браку може под одређеним условима бити
продужена и по његовом раскиду.
• (4) Право на стан – Ако се заједнички стан користи по основу закупа, по
престанку брака ванпарнични суд ће, ако о овом не могу супружници да
постигну договор, одредити ко ће од њих наставити да користи стан у
својству закупца.
• Ако је друштвени стан откупљен, од момента откупа стан је постао саставни
део заједничке имовине супружника, па ће у склопу њене поделе бити
решено и питање стана.
• (5) Законско и тестаментално наслеђивање – Правило је да у случају
престанка брака разводом или поништењем, престаје и законско
наслеђивање између супружника.Што се тиче тестаменталног наслеђивања,
ту треба разликовати две ситуације: да ли је тестамент састављен за време
брака који је касније престао поништењем или разводом, или по престанку
брака. У првом случају, разводом односно поништењем брака опозивају се
тестаменталне одредбе завештаоца сачињене за време трајања брака у
корист лица са којим је брак престао. У другом случају, ако је тестамет
састављен по престанку брака, он је пуноважан.
• Последице развода (поништења) брака на децу – To што супружници
(родитељи) више не живе заједно не значи да родитељско право не могу и
даље у потпуности вршити споразумно и заједнички. О томе они могу
постићи споразум, који мора бити у најбољем интересу детета. Поред овога,
родитељско право се може вршити самостално од стране једног родитеља.
• О овим питањима суд који изриче престанак брака мора одлучити ех offo у
одлуци којом се решава судбина брак. При овоме мора водити рачуна, пре
свега, о најбољим интересима заједничке малолетне деце.
43
• Посебна заштита деце се обезбеђује и ван породице. Сви државни органи
који одлучују о правима детета или правима која се тичу детета, дужни су
да нарочито штите децу.
• Критеријум којим се при томе они служе, преузет из Конвенције о правима
детета, јесте „најбољи интерес детета“.
Начело равноправности деце рођене у браку и изван брака
• Ово начело је постало цивилизацијска тековина. Оно је код нас уграђено у
Устав и Породични закон.
• Кроз одредбе Породичног закона које се тичу утврђивања порекла деце
изражава се снажно настојање законодавца да елиминише последње
остатке неједнакости деце рођене у браку и изван њега.
58.ЕЛЕМЕНТИ ЗА УТВРЂИВАЊЕ БРАЧНОГ ПОРЕКЛА ДЕТЕТА
• Дете стиче брачни статус једино рођењем.
• Без значаја је чињеница како је ово дете зачето – природним путем или уз
биомедицинску помоћ.
• Да би дете имало брачно порекло треба да буду испуњена три услова:
– а) постојање брака родитеља детета,
– б) материнство удате жене,
– в) претпоставка брачног очинства.
1. Постојање брака
• Дете је брачно ако је рођено у браку својих родитеља или пре истека рока од
три стотине дана од његовог престанка.
• Према томе, и када је дете рођено непосредно по закључељу брака имаће
брачно порекло.
• Некада је важило правило да су деца из непуноважних бракова била
ванбрачна.
• Данас квалитет брака није од значаја за одређивање порекла детета.
• Поништење не делује ретроактивно, па нема негативних последица по децу.
• Савесност, односно несавесност родитеља у овом погледу нема никаквог
значаја.
2. Материнство удате жене
• Дете је брачно ако га је родила удата жена.
• Породични закон, као и већина страних права, одређује да је мајка детета
жена која га је родила.
• Материнство је ретко када спорно, будући да се ношење и рођење детета не
могу лако сакрити.
• До потребе за утврђивањем материнства може доћи услед замене деце у
породилишту, подметања туђег детета, погрешног уписа података мајке у
регистар, итд.
• За успостављање правног односа између мајке и детета није довољна само
чињеница његовог рођења. Потребно је и да се рођење детета пријави и
уведе у матичну књигу рођених према месту рођења детета.
• Дилеме у погледу материнства могу настати и у случају рођења детета
зачетог уз биомедицинску помоћ, стварањем могућности да једна жена носи
дете које није генетски везано за њу (сурогат материнство).
• Ако није дат пристанак од стране мужа, односно ванбрачног партнера, тада
је дете без утврђеног очинства.
• Без обзира што између оца и детета не мора постојати биолошка веза, воља
мужа мајке, односно њеног ванбрачног партнера, да прихвати дете је
доминантна.
• Постоје дилеме у погледу материнства у случају рођења детета зачетог уз
биомедицинску помоћ – једна жена носи дете које није генетски везано за
њу (сурогат материнство).
• Као и код природног зачећа, мајком се сматра жена која га је родила.
• Родитељски однос не може бити успостављен између жене која је даровала
јајну ћелију или ембрион и детета које је рођено из тако потпомогнуте
прокреације.
60.ОСПОРАВАЊЕ МАТЕРИНСТВА
• Материнство је по правилу врло ретко спорно. Ти спорни случајеви могу
настати приликом замене деце у породилишту, подметања туђег детета или
симулације порођаја.
• Према ПЗС материнство жене која је уписана као мајка детета у матичну
књигу рођених може бити оспорено.
• Право на оспоравање материнства имају:
44
– (1) дете,
– (2) жена која је уписана у матичну књигу као мајка детета,
– (3) жена која тврди да је мајка ако истом тужбом тражи утврђивање
свог материнства,
– (4) мушкарац који се по овом закону сматра оцем детета.
(1) Дете
• Дете има право да оспорава материнство жене која је у матичну књигу
рођених уписана као његова мајка.
• Право детета на тужбу није везано за рок.
• Док је дете малолетно, тужбу за оспоравање материнства у његово име
може поднети његов законски заступник, родитељ, односно старатељ. У Ако
је то жена чије се материнство оспорава, детету се мора поставити
колизијски старатељ.
• Његово постављање од стране органа старатељства може затражити
непосредно и само дете, или то може учинити преко неког другог лица или
установе, под условом да је напунило 10 година живота и да је способно за
расуђивање.
• У случају да се дете не налази под родитељским већ под старатељским
старањем, тужбу ће у име детета поднети старатељ, уз претходну
сагласност органа старатељства.
(2) Жена која је уписана у матичну књигу рођених као мајка, а тврди
да то није
• Тужбу може поднети у року од годину дана од сазнања да она није родила
дете, а најкасније у року од десет година од рођења детета.
• Из употребљених израза у Закону може се закључити да се ради о жени која
је родила дете, прихватила га као своје, а касније сазнала, да то није дете
које је она родила (заблуда у погледу физичког идентитета детета).
(3) Жена која тврди да је мајка детета
• У питању је тужба жене која није уписана у матичне књиге рођених као
мајка детета, а тврди да јесте.
• Тужба се подноси против жене која је уписана као мајка детета, као и у
претходном случају, у року од годину дана од дана сазнања да је она родила
дете, а најкасније у року од десет година од рођења детета.
• Наведена тужба се може поднети само под условом да се истом тужбом
истовремено тражи и утврђење сопственог материнства.
(4) Мушкарац који се по закону сматра оцем детета
• Право на тужбу за оспоравање материнства је личне природе и не прелази
на наследнике.
• У случају смрти тужиоца у току парнице за оспоравање материнства
наследници имају право да наставе већ започети поступак ради утврђивања
да је постојао основ за оспоравање материнства.
• Они нису дужни да доказују постојање правног интереса за тужбу.
• Није допуштено оспоравање материнства после усвојења детета. Ово би
било противно стабилности односа који се заснива усвојењем. У овом случају
једино дете може да сазна своје право биолошко порекло, али не у поступку
оспоравања родитељства.
• Није допуштено оспоравање материнства после смрти детета од стране
наследника.
Странке у поступку
• Породични закон посебно предвиђа ко су странке у поступку оспоравања
материнства.
• To cy: дете, жена која тврди да је мајка детета, жена која је уписана у
матичну књигу као мајка детета и мушкарац који се по овом закону сматра
оцем детета (нужни и јединствени супарничари).
• Овај спор може бити решен само ако сви учесници овог односа туже заједно
или буду тужени заједно, зато што је природа односа таква.
• Спор се на једнак начин може решити према свим супарничарима тако да
они представљају једну парничну странку.
• У случају да тужилац у року који му је суд одредио не прошири тужбу на сва
лица која морају бити странке у поступку или се та лица не придруже тужби
као тужиоци, сматраће се да је тужба повучена, а ако тужба буде враћена
суду без исправке, суд ће је одбацити.
61.ОСПОРАВАЊЕ БРАЧНОГ ОЧИНСТВА
45
• Очинство детета рођеног у браку се успоставља на основу обориве правне
претпоставке.
• Наше право допушта широке могућности оспоравања брачног очинства, тј.
правне претпоставке очинства мужа мајке.
• To право имају:
– дете,
– муж мајке,
– мајка и
– мушкарац који тврди да је отац детета (природни отац детета).
(1) Муж мајке
• Муж мајке, традиционално и свуда, има право на оспоравање претпоставке
на основу које је постао правни отац детета ако сматра да то није.
• Према ПЗС, рок за тужбу је годину дана од сазнања да није отац детета, а
најкасније десет година од рођења детета.
• Сазнање мужа да претпоставка на основу које је постао отац није тачна,
значајна је за њега само у првих десет година живота детета. Свако сазнање
после тог рока нема значај.
• Овде се може поставити питање једне посебне ситуације када муж мајке
пристаје да његова супруга донесе на свет дете за које он унапред зна да
није његово. Да ли се он својом сагласношћу унапред одриче тужбе? (У
француском праву нема могућности одрицања).
• Ако је у питању зачеће уз биомедицинску помоћ, писмени пристанак оца
значи немогућност оспоравања очинства (чл. 58 ПЗС).
(2) Мајка
• Она може тужбу подићи без претходних услова у истим роковима као када је
у питању муж.
• Она тужбу може подићи и када се дете роди после смрти мужа у року од 300
дана, а она се није преудала.
• Како наследници мужа немају право на подизање ове тужбе (већ само
могућност да наставе започети поступак), судбина очинства умрлог у
потпуности је у рукама мајке.
(3) Дете
• Право детета да оспорава очинство није везано за рок.
• До пунолетства тужбу ће у његово име поднети законски заступник, по
правилу мајка.
• Ако је дете пунолетно и пословно неспособно то ће чинити његов старатељ
са одобрењем органа старатељства.
• Ако су интереси детета и његовог законског заступника супротни,
малолетном детету ће се поставити колизијски старатељ.
• Очигледно да је оваквим решењем превагнула идеја о праву детета на
сазнање порекла без ограничења, али је стабилност породичних односа и
правна сигурност у статусним односима доведена у питање.
(4) Природни отац детета
• Признањем овог права ствара се могућност мешања трећих лица у породицу,
у односе између родитеља, што може имати врло тешке последице и по
опстанак породице.
• Породични закон Србије ово право природног оца знатно проширује у односу
на ранија решења. Оно сада припада сваком мушкарцу који себе сматра
оцем детета. Једини услов је да истом тужбом којом оспорава очинство мужа
мајке тражи и утврђивање свог очинства.
• Рок за тужбу износи годину дана од сазнања мушкарца да је отац детета, а
најкасније 10 година од рођења детета.
47
судском одлуком – није предвиђено, као раније, да се материнство заснива
признањем.
Утврђивање материнства судским путем
• Ако је жена родила дете али није уписана у матичну књигу рођених као
мајка детета, њено материнство може бити утврђено правноснажном
судском пресудом.
• Право на тужбу за утврђивање материнства признаје се детету и жени која
тврди даје мајка детета.
• Дете има право на тужбу, које није везано за рок.
• Жена која тврди да је мајка детета може поднети тужбу ради утврђивања
свог материнства у року од годину дана од дана сазнања да је она родила
дете, а најкасније у року од 10 година од рођења детета.
• Странке у поступку су дете и жена која тврди да је мајка – нема
супарничарске заједнице као код осталих спорова из ове области.
• Дејство утврђеног материнства – Правноснажном судском одлуком
утврђује се материнскоправни однос и тиме настају права и обавезе између
мајке и њених сродника према детету. Дете и даље остаје ванбрачно, али
сада има утврђено порекло према мајци.
64.УТВРЂИВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ОЧИНСТВА ПРИЗНАЊЕМ
• То је неопозива изјава воље којом један мушкарац, на законом прописан
начин и пред надлежним органом, прихвата одређено дете за своје.
• У основи овог начина успостављања родитељског односа лежи воља.
• Никакав доказ о постојању биолошког односа између детета и мушкарца
који га признаје није потребан. Стога је признање релативно једноставан и
економичан и пожељан начин успостављања ванбрачног очинства.
• Услови за признање очинства – могу се поделити на:
– (a) материјалне и
– (б) формалне.
Материјални услови
48
Формални услови
• Признање је строго формални акт па мора бити учињено пред надлежним
органом и на законом предвиђен начин.
• Органи су матичар, орган старатељства и суд.
• Изјава се по правилу даје лично на записник, пред матичарем који води
матичну књигу рођених за дете и о томе саставља записник. Међутим, ова
изјава се може дати и пред било којим другим матичарем, судом или
органом старатељства. Они су дужни без одлагања записник или исправу
која садржи изјаву о признању очинства доставити матичару који води
матичну књигу рођених за дете.
• Признање се може дати и пред парничним судом у поступку који се води
против једног мушкарца за утврђивање ванбрачног очинства. У овом
поступку је забрањено доношење пресуде на основу признања. Ако тај
мушкарац призна очинство парнични поступак се обуставља, а суд оверени
препис записника доставља матичару надлежном за упис у матичну књигу
рођених.
• Изјава о признању очинства се може дати и у тестаменту. Она производи
своје дејство моментом смрти тестатора, под условом да није опозвана.
• Ако после смрти завештаоца завештање буде у потпуности поништено,
ништава ће бити и одредба о признању очинства.
50
Надлежност суда
• У свим овим поступцима предвиђена је надлежност општинског суда.
• Месна надлежност се одређује у корист суда опште месне надлежности (суд
према месту пребивалишта или боравишта туженог).
• Изузетак се предвиђа само у случају када тужбу подиже малолетно дете.
Оно то може учинити и према месту свог пребивалишта, односно боравишта,
или пред судом опште месне надлежности.
Доказна средства у поступку утврђивања порекла детета
• У поступку пред судом који се води поводом утврђивања порекла детета
према мајци или оцу, основи циљ је да се утврди истина о пореклу детета.
• У овим поступцима се најчешће као доказна средства користе сведоци и
вештаци. У поступку вештачења, стручњаци – вештаци, треба да дају свој
стручни налаз и мишљење о чињеницама значајним за утврђивање порекла
детета.
Дејство пресуде којом се утврђује ванбрачно очинство
• Правноснажношћу судске одлуке о утврђеном ванбрачном очинству заснива
се родитељски однос између детета и ванбрачног оца.
• Пресуда је деклараторна, a не конститутивна. Њоме се не ствара нови
однос, већ се само констатује постојање природног односа од момента
рођења детета.
• Истовремено, овим се успостављају сроднички односи – према томе, права и
обавезе и између детета и очевих сродника.
• Пресуда има апсолутно, erga omnes дејство – утврђено очинство не може
оспоравати други мушкарца који себе сматра природним оцем детета.
• Суд пресуду по правноснажности доставља матичару ради уписа утврђеног
очинства у матичну књигу рођених за дете.
• После утврђеног ванбрачног очинства дете не мења статус. Оно и даље има
положај детета рођеног ван брака, само што сада има утврђено порекло
према оцу.
Приговор више саложника
• У току поступка за утврђивање порекла детета тужени може уложити
приговор више саложника (exceptio plurium concubentium), којим истиче да је
мајка у критично време зачећа имала полне односе и са другим мушкарцима.
• Суд код нас није овлашћен да по службеној дужности прошири тужбу и на
остале мушкарце истакнуте у приговору, али је дужан спровести доказни
поступак и утврдити да ли је отац мушкарац наведен у тужби.
• Ако тужбени захтев буде одбијен, суд може позвати мајку да тужи остале
мушкарце наведене у приговору.
68.УТЕРЂИВАЊЕ ВАНБРАЧНОГ ПОРЕКЛА ДЕТЕТА ЗАЧЕТОГ УЗ
БИОМЕДИЦИНСКУ ПОМОЋ
• Ако је муж, односно ванбрачни партер мајке, дао писмени пристанак за
поступак биомедицински потпомогнутог зачећа успоставља се претпоставка
његовог очинства.
• У случају да пристанак у наведеним случајевима није дат, дете је ванбрачно
без утврђеног очинства.
• Дете ће бити ванбрачно и у случају када је биомедицинска помоћ коришћена
од стране жене која живи сама, без мужа или ванбрачног партнера.
• У овим случајевима не може се утврђивати очинство мушкарца који је
даровао семене ћелије. Он ће остати анониман, a дете без оца. На овај начин
законодавац је дао предност другим вредностима у односу на право детета
да зна своје порекло.
69.УСВОЈЕЊЕ
• Појам – Родитељски однос се не мора увек заснивати само на биолошкој
вези, већ може настати и на основу правног акта – акта о усвојењу. На тај
начин се правним путем заснива и сроднички однос између туђег детета и
лица која га усвајају.
• Усвојење се може посматрати као правни акт који настаје у одређеном
тренутку пред надлежним органом, али и као правно стање које настаје
после тога, као скуп права и обавеза између одређених лица која ступају у
сроднички однос.
• Усвојење је акт воље одређених лица којим се стварају односи слични или
идентични са односима који настају природним путем.
51
• Бивши ЗБПО Републике Србије је предвиђао два облика усвојења: потпуно и
непотпуно.
• Наше позитивно породично право познаје само једну врсту усвојења:
потпуно усвојење. Тиме се наше право сврстало уз највећи број европских
законодавстава која регулишу само ову врсту усвојења (немачко,
италијанско, швајцарско, итд).
• Потпуним усвојењем се у потпуности имитира сроднички однос који настаје
рађањем. Дете се у потпуности интегрише у породицу усвојитеља и
истовремено раскида све везе са природном породицом.
• Одлука о адопцији, због ових врло значајних последица, не може бити
донета без спровођења процедуре чији је крајњи циљ да се провери
испуњеност тражених услова, а нарочито интерес детета да буде усвојено.
Поред овога, треба на сваки начин искључити могућност настајања сукоба
између биолошке породице и усвојитеља.
52
лице које је у браку или ванбрачној заједници, које је припремљено за
усвојитеља и које по правилу има наше држављанство.
• 1. Пословна способност – Овај услов се не тражи изричито али проистиче
из законске одредбе према којој усвојитељ мора бити најмање 18 година
старији од усвојеника.
• Усвојитељ мора бити у стању да предузима правне акте у своје име да би то
могао као родитељ чинити у име детета.
• Предвиђен је један изузетак од овог правила према коме у неким
случајевима, ако то одобри министар надлежан за породичну заштиту, ова
разлика у годинама може бити и мања од 18 година, наравно, под условом
да је усвојитељ еманципацијом стекао пословну способност.
• 2. Лична својства усвојитеља – У нашем праву својства усвојитеља се не
одређују на афирмативан начин. У Закону се набрајају лица која не могу бити
усвојитељи. He може усвојити лице:
• (a) које је потпуно или делимично лишено родитељског права;
• б) које је потпуно или делимично лишене пословне способности;
• (в) које је оболело од болести која може штетно деловати на
усвојеника.
• (г) које је осуђено за кривично дело из групе кривичних дела против
брака и породице, против полне слободе и против живота и тела.
• Одлуку о личним својствима усвојитеља у свим овим случајевима доноси
орган старатељства на основу одговарајућих доказа, а не неке своје
процене. To су, пре свега, судске одлуке или одговарајући налази лекара.
• 3. Брачни, односно ванбрачни статус усвојитеља – Усвојење у
потпуности имитира природни родитељски однос који се идеално састоји од
мајке, оца и детета. Стога се као усвојитељи могу појавити заједно
мушкарац и жена, супружници или ванбрачни партнери.
• У погледу дужине трајања брака или ванбрачне заједнице не захтева се
никакав посебан услов који би указивао на стабилност заједнице.
• Једно лице може бити усвојитељ када усваја дете супружника (пасторак) или
ванбрачног партнера. У овом случају не престаје сроднички однос детета са
његовим природним родитељем и његовим сродницима.
• Допушта се усвојење детета од стране лица које живи само ако за то постоје
оправдани разлози. Дозволу за ово усвојење даје министар надлежан за
породичну заштиту.
• 4. Припрема усвојитеља – Да би једно лице могло бити усвојитељ мора
претходно бити припремљено за усвојење по посебном програму. Тај
програм припреме прописао је министар надлежан за породичну заштиту.
• Изузетно, ако се као усвојитељ јавља супружник или ванбрачни партнер
родитеља односно усвојитеља детета, није потребна његова претходна
припрема.
• 5. Држављанство усвојитеља – Дете, по правилу, може усвојити домаћи
држављанин.
• Странац се, само изузетно, може појавити као усвојитељ, и то:
• ако се не могу пронаћи усвојитељи међу домаћим држављанима (ако
је прошло више од годину дана од дана уношења података о будућем
усвојенику у Јединствени лични регистар усвојења, али министар
надлежан за породичну заштиту може дозволити странцу да усвоји
дете и пре истека рока од годину дана ако је то у најбољем интересу
детета)
• ако се министар надлежан за породичну заштиту сагласи са
усвојењем.
72.УСЛОВИ ЗА УСВОЈЕЊЕ КОЈИ СЕ ТИЧУ ОДНОСА УСВОЈИТЕЉА И
УСВОЈЕНИКА
• 1. У нашем праву се захтева одређена разлика у годинама између
усвојитеља и усвојеника. Ова разлика не може бити мања од 18 нити већа
од 45 година (дакле, горња старосна граница за усвојитеље износи 63
године будући да се може усвојити само малолетно дете).
• Изузетно, министар надлежан за породичну заштиту може дозволити
диспензацију од овог услова за заснивање усвојења. Цениће се да ли је такво
усвојење у најбољем интересу детета. To ће свакако бити и ситуација, када
се као усвојитељ појављује супружник односно ванбрачни партнер родитеља
детета.
53
• 2. Сроднички или старатељски однос између усвојитеља и усвојеника
представља сметњу за заснивање усвојења.
• He могу се међусобно усвајати крвни сродници у правој линији, У побочној се
усвојење не може засновати између рођеног брата или сестре, односно
брата или сестре по оцу или мајци (други степен побочне линије). У даљим
степенима побочне линије може се засновати усвојење. Тако стриц може
усвојити малолетног братанца (синовца), односно ујак може усвојити
малолетног сестрића, итд.
• Све док усвојење траје усвојеник не може бити поново усвојен од других
лица. Усвојење делује erga omnes па се искључује истовремено постојање
још једног односа усвојења, са истим усвојеником. Као што једно лице може
имати само једне природне родитеље, исто тако може имати само једне
правне родитеље.
• Нема сметњи да једно дете које је већ усвојено, буде касније усвојено од
супружника или ванбрачног партнера усвојитеља.
• Старатељски однос између усвојитеља и усвојеника представља сметњу за
заснивање усвојења између њих. Старатељ не би могао усвојити штићеника
све док врши старатељску дужност.
• Закључењем усвојења усвојитељ би могао прикрити злоупотребе које је
евентуално причинио као старатељ.
54
• Орган старатељства је дужан да препоручи психо-социјално саветовање у
органу старатељства, породичном саветовалишту или у другој установи која
је специјализована за посредовање у породичним односима.
• У свим овим случајевима, родитељима или старатељу се мора указати на
важност и последице давања сагласности са усвојењем.
• У овом циљу оставља се примерен рок после кога ће даваоци сагласности
бити позвани пред орган старатељства да дају сагласност са усвојењем.
• Изјава о сагласности за усвојење од стране родитеља, односно старатеља се
даје лично и у писменом облику.
• Изјава мора бити дата слободно. У супротном она ће бити ништава и може се
тражити њено поништење.
• Сагласност усвојеника – Са усвојењем се мора сагласити и дете које се
усваја под условом да је навршило 10 година живота и да је способно за
расуђивање.
• Овим се конкретизује право детета по коме оно може слободно и
непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку
у коме се одлучује о његовим правима под условом да има наведену доб и
способност.
• Способност детета за расуђивање у овом случају се утврђује пред органом
старатељства на основу налаза и стручног мишљења које даје стручни тим
састављен од психолога, педагога, социјалног радника, правника и лекара.
По потреби орган старатељства о овом може затражити налаз и мишљење и
од здравствене установе.
• Дете у овом случају није уговорна страна. Његова сагласност се третира као
неопходан услов за настанак правног акта пред надлежним органом.
56
• Период прилагођавања не може трајати дуже од 6 месеци. Орган
старатељства током целог овог периода надзире прилагођавање, процењује
његову успешност и о свему саставља службене белешке.
• Од оцена успешности прилагођавања које даје орган старатељства зависи
утврђивање посебне подобности усвојитеља и усвојеника. Ова подобност
означава конкретну процену свих релевантних чинилаца везаних за дете и
за будуће усвојитеље.
• Утврђује се способност конкретних усвојитеља да обезбеде конкретном
детету здраву породичну средину.
• Ако орган старатељства процени да прилагођавање није било успешно,
доноси писмено решење о одбијању захтева за заснивање усвојења (не
постоји посебна подобност усвојитеља и усвојеника, али они и даље остају
на евиденцији Јединственог личног регистра усвојења).
• Против овог решења може се изјавити жалба другостепеном органу,
министарству надлежном за породичну заштиту, у року од 15 дана од дана
пријема овог решења.
• Ако орган старатељства који је надзирао прилагођавање закључи да је оно
било успешно доноси решење о томе, без обзира што се о овом Закон
изричито не изјашњава.
Регистрација усвојења
• Решење о усвојењу се на свечан начин лично уручује усвојитељима и
старатељу усвојеника.
• Овом свечаном чину може присуствовати и дете ако је то у складу са
његовим годинама и зрелошћу.
• На основу овог решења орган старатељства доноси решење о новом упису
рођења усвојеника у матичне књиге рођених.
• Овим решењем се подаци о родитељима из књиге рођених замењују
подацима о усвојитељима.
57
• Решење о новом упису података доставља се без одлагања матичару који
води матичну књигу рођених за дете.
• После овога право увида у матичну књигу рођених имају само усвојитељи и
дете.
• Према ПЗС дете ово право стиче са 15 година.
• Пре него што се детету дозволи увид у матичну књигу матичар је дужан да
дете упути на психо-социјално саветовање.
77.ДЕЈСТВА УСВОЈЕЊА
• Закључењем усвојења престају родитељска права природних родитеља.
• Ово правило не важи једино када је усвојитељ супружник или ванбрачни
партнер родитеља детета.
• Остаје само брачна сметња крвног сродства, али, као што се често истиче,
тајна која обавија ово усвојење чини у пракси готово немогућим
идентификацију крвних сродника.
• Заснивањем усвојења дете улази у породицу усвојитеља и стиче према њима
и њиховим сродницима права и дужности природног потомка.
• Сроднички однос се, дакле, заснива између усвојеника и његових потомака
са усвојитељима и њиховим сродницима.
• Сродство засновано на овај начин представља брачну сметњу за закључење
брака у линијама и степенима као и сродство засновано рођењем.
• Усвојитељи могу (нису обавезни) детету одредити ново презиме.
• Усвојитељи немају право да детету одреде и ново име.
• После усвојења није допуштено оспоравање материнства и очинства детета.
• У матичне књиге после заснивања усвојења уписују се усвојитељи као
родитељи детета.
• Родитељски однос заснован усвојењем је нераскидив.
• Усвојење је засновано правним актом и о овом у матичним књигама постоје
поуздани подаци. До њих се, ипак, у поступку оспоравања не може доћи.
Ово и јесте једна од главних разлика усвојења од природног родитељског
односа, који се може оспоравати.
• Усвојитељи врше родитељско право као и природни родитељи, заједнички и
споразумно.
• Према њима се могу предузимати све мере делимичног или потпуног
лишења родитељског права или се оно може и продужити и после
пунолетства ако за то постоје законски услови.
• Наследна права усвојеника према природним, крвним, сродницима race се у
потпуности, осим ако се не усваја дете супружника или ванбрачног
партнера. Усвојеник и његови потомци стичу наследноправни положај
природних потомака према усвојитељима и свим њиховим сродницима.
Истовремено, усвојитељи и сви њихови сродници стичу наследна права
према усвојенику и његовим потомцима.
78.ПРЕСТАНАК УСВОЈЕЊА
• Као што је природни родитељски однос нераскидив, нераскидив је и однос
настао заснивањем потпуног усвојења. Међутим, усвојење може престати
поништењем ако је ништаво или рушљиво.
• Ништаво усвојење – Ништаво је усвојење приликом чијег заснивања нису
били испуњени услови за његову пуноважност предвиђени законом.
• Тужба за поништење усвојења се подноси општинском суду на чијем
подручју се налази орган старатељства пред којим је засновано усвојење.
Ово је један од изузетака опште месне надлежности који се оправдава
чињеницом да се докази о закључењу ништавог усвојења управо налазе у
месту где је усвојење закључено.
• Тужбу могу подићи усвојитељ, усвојеник, родитељ односно старатељ
усвојеника, лица која имају непосредни правни интерес да усвојење буде
поништено, као и јавни тужилац.
• Право на тужбу није ограничено роком.
• Рушљиво усвојење – Ако је сагласност за усвојење дата под принудом или
у заблуди, оно је рушљиво.
• Тужба за поништење усвојења се, у овом случају, може подићи само од
стране лица које је дало сагласност за усвојење под принудом односно у
заблуди.
• Право на тужбу је ограничено роком од године дана од дана када је принуда
престала, односно од када је заблуда уочена.
58
• Последице поништења усвојења – Правноснажна пресуда општинског
суда о поништењу усвојења се доставља органу старатељства који је
решењем засновао усвојење.
• Орган старатељства доноси решење о поништењу решења о новом упису
рођења усвојеника, које је било донето прилико заснивања усвојења.
• Поништењем новог уписа рођења детета оснажује се први упис рођења
усвојеника.
• Пресуда којом се поништава усвојење делује ex nunc, нема ретроактивно
дејство.
• Зато се, поништењем усвојења, над дететом не успоставља аутоматски
родитељско право природних родитеља ако су живи и познати.
• О старању над дететом одлучује орган старатељства. Он може одлучити да
старање о детету поново преузму природни родитељи ако су познати и ако
не постоји правна сметња за то. Али ако нису познати, умрли су или лишени
пословне способности или родитељског права, тада се дете ставља под
старатељство.
• Дете се ставља под старатељство и ако су родитељи дали бланко сагласност
за усвојење, тј. ако нису означили будуће усвојитеље.
• У овом случају родитељ се трајно одрекао родитељског права и оно не може
бити поново успостављено.
59
• To се може урадити само у судском поступку када је то у најбољем интересу
детета.
• Најчешће се дете одваја од родитеља у случају развода брака. Уобичајено је
да се тада дете одваја од једног родитеља, а да са другим и даље живи.
• Поред овога, дете се одваја од родитеља када су они судском одлуком у
потпуности или делимично лишени родитељског права.
• У Породичном закону су наведене још две ситуације када суд може, зависно
од своје процене, донети одлуку о одвајању детета од родитеља.
– ако постоје разлози да се родитељ потпуно или делимично лиши
родитељског права. У овом случају судска одлука о лишењу није
донета, али суд може и без тога, ако је то у најбољем интересу
детета, донети одлуку о одвајању детета од родитеља.
– када постоји насиље у породици.
60
• У нашем закону се говори о праву детета на то да му буду обезбеђени
најбољи могући животни и здравствени услови за правилан и потпун развој.
• Одлука о зачећу и рођењу је право мајке, па заметак нема статус субјекта
права. И Породични закон о праву на живот детета говори у смислу његовог
постојања.
• Дете са 15 година живота, способно за расуђивање, може дати пристанак на
предузимање медицинског захвата.
• Интересантно је да се у неким случајевима предвиђеним у другим законима,
за медицинске интервенције захтева узраст од 16 година (Закон о прекиду
трудноће у здравственој установи).
Право детета на образовање
• Овом значајном економском, социјалном и културном праву у ПЗС се говори
на прилично сумаран начин – “дете има право на образовање у складу са
својим способностима, жељама и склоностима”.
• Постизање одређеног нивоа образовања код деце не условљава се
економским могућностима, већ само способностима деце.
• Основно образовање је обавезно. Даље образовање зависи од склоности,
способности и жеља детета.
• У Закону се ништа не говори, за разлику од Конвенције, о примени мера
кажњавања у процесу образовања. Према слову Конвенције ове мере су
забрањене.
• Према Конвенцији, образовање треба да буде усмерено на „развој дечје
личности, талента, менталних и физичких способности до њихових крајњих
могућности“.
83.ПОСЛОВНА СПОСОБНОСТ МАЛОЛЕТНИКА
• Малолетници немају пословну способност.
• Међутим, детету се мора признати одређена способност, па је малолетнику
омогућено да предузима одређене правне послове.
• Разликује се способност млађих малолетника за предузимање правних
послова (испод 14 година) од способности старијих малолетника (изнад 14
година).
• Ова граница је постављена само за учешће малолетника у пословима
имовинске природе. За све друге активности када малолетник стиче нека
лична, неимовинска, права и обавезе, важе другачија правила.
• Иако је малолетник испод 14 година потпуно пословно неспособан, он може
предузимати извесне правне послове.
• послови којима прибављају искључиво права (примање поклона).
• послови којима не стичу ни права ни обавезе и
• правне послове малог значаја (ситни, свакодневни послови -
куповина у продавницама, куповина улазница и возних карата,
примање и давање пригодних поклона, итд).
Остали послови које предузму ови
малолетници апсолутно су ништави.
• Старији малолетник има делимичну пословну способност.
• Он може предузимати и све остале правне послове, које и родитељ може
предузимати, али је за њихову пуноважност потребна сагласност родитеља.
• Одобрење родитеља се јавља као саставни део правног посла који закључује
малолетник. Посао који се закључи без претходног или накнадног одобрења
(сагласности) је рушљив и назива се "negotium claudicans" (посао који
храмље).
• Ако се ради о пословима којима се располаже непокретном имовином или
покретном имовином велике вредности, тада је детету потребна сагласност
органа старатељства, а не родитеља.
• У питању су послови које ни родитељ у својству законског заступника детета
не може самостално предузимати.
61
• Овако добијеним средствима дете учествује и у подмирењу потреба свога
издржавања, васпитања и образовања, односно издржавања родитеља и
малолетног брата односно сестре, под условима предвиђеним у закону.
Еманципација малолетника
• Дете са 18 година постаје пунолетно и стиче потпуну пословну способност.
Изузетно, у случајевима предвиђеним законом, потпуну пословну способност
малолетник може стећи и пре 18 године живота.
• Постоје два случаја еманципације предвиђена у ПЗС.
• (1) Закључењем брака – Закључењем брака, малолетник са 16 година, по
претходном одобрењу општинског суда у поступку диспензације од брачне
сметње малолетства, стиче пословну способност.
• У овом случају пословна способност се стиче самим чином закључења брака
(ex lege), без посебне одлуке суда о овоме.
• Пословна способност која се стиче закљученим браком је дефинитивна – не
губи се у случају да се брак разведе пре него што малолетник постане
пунолетан.
62
• Ако право детета на слободно изражавање мишљења није поштовано оно се
може обратити за помоћ и заштиту. Оно то може учинити лично или преко
неког другог лица или установе.
• Помоћ у остваривању права на слободно изражавање мишљења пружају
судови и органи управе.
85.ДУЖНОСТИ ДЕТЕТА
• Дужност помагања родитељима – Ова дужност деце према родитељима је
доживотна.
• Она има високоморално значење и одражава пожељно понашање у односима
деце према родитељима.
• Садржина ове дужности зависи од година и зрелости детета. To значи да су
деца дужна родитељима помагати у складу са својим физичким
могућностима.
• Дужност делимичног подмиривања потреба издржавања –Уколико дете
има имовину или има приходе од имовине, дужно је да делимично подмирује
потребе свог издржавања.
• Поред овога, деца су дужна у овом случају да делимично подмирују потребе
и својих родитеља, као и малолетних брата и сестре.
• Деца су супсидијарни дужници – она ће делимично подмиривати своје
потребе или потребе родитеља, браће и сестара само ако родитељи нису у
стању то да чине.
63
овом ће одлучиће суд у склопу решавања питања вршења родитељског
права.
• Родитељи имају право и дужност да се лично старају о животу и здрављу
детета. Само у случају да се ради о детету старијем од десет година које се
противи враћању код родитеља, може се затражити да одлуку о овоме
донесе надлежни орган.
• Родитељи имају и дужност да чувају дете – да контролишу активности и да
намећу одређене моделе понашања.
• У случају да ово не чине у складу са законом или да напусте дете, према
њима ће бити предузете породичноправне и кривичноправне санкције.
• Из дужности родитеља да чувају дете проистиче и њихова имовинскоправна
одговорност за штету коју дете причини трећим лицима.
64
• Законско заступање родитеља се односи и на малолетникову имовину
стечену наслеђем, поклоном, легатом, као и свим оним што је прибављено
као накнада за ове ствари.
• Овде спада и имовина стечена од стране малолетника млађег од 15 година.
• Родитељи дете заступају заједнички и споразумно.
• Њихова равноправност у односу на дете не значи да према трећим лицима
увек иступају заједнички, нити обавезу оног родитеља који иступа да пружи
доказ о сагласности другог родитеља.
• Они се могу споразумети да само један од њих заступа дете. Тај споразум
може бити изричит или прећутан.
• Ако се у правном саобраћају као заступник детета појави само један од њих,
важи претпоставка да се други сагласио са тим, па надлежни државни
орган неће тражити доказе од тог родитеља да се други сагласио са тим. To
истовремено значи да је правни посао пуноважан и да други родитељ не
може тражити поништење, под условом да је треће лице са којим је
закључен посао било савесно.
• Само један родитељ ће заступати дете и у ситуацији ако му је дете поверено
у случају фактичке или правне спречености другог родитеља да врши
родитељско право.
• Међутим, у неким случајевима, када је то изричито одређено законом,
родитељ не може заступати дете.
• To cy, пре свега, они послови који су строго везани за личност детета и које
само оно може да обави. Тако, са 16 година малолетник може закључити
брак, дати изјаву о признању очинства и материнства. Родитељи, такође, не
могу заступати дете ако су им интереси супротни са интересима детета. To
ће бити случај ако родитељ закључује правни посао са дететом или ако се
појави спор између њих. Тада се детету поставља посебни, колизијски,
старатељ.
• Захтев за постављање овог старатеља може суду поставити и дете са
навршених 10 година живота, ако је способно за расуђивање.
• Такође, родитељи не могу заступати дете приликом закључења уговора о
раду, нити могу заступати дете у пословима који се тичу управљања и
располагања приходима који су на тај начин стечени.
• Издржавање детета – Родитељи имају право и дужност да издржавају дете
под условима одређеним законом.
• Управљање имовином детета – Ово право и дужност родитеља у погледу
имовине детета саставни је део родитељског права.
89.ЗАЈЕДНИЧКО ВРШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА
• Овакав начин вршења родитељског права према Закону могућ je y два
случаја:
– a) када родитељи воде заједнички живот и
– б) када не воде заједнички живот ако су закључили споразум о
заједничком вршењу родитељског права.
Заједничко вршење када постоји заједнички живот родитеља
• Све одлуке које се тичу права и дужности родитеља из садржаја
родитељског права, везане за личност или имовину детета, родитељи
доносе заједнички и споразумно.
• Иако је уобичајено да се у правном промету као репрезентант детета у
погледу обављања свакодневних послова за дете појављује само један од
родитеља, док се сагласност другог претпоставља, у извесним ситуацијама
се захтева изричита, а не прећутна, сагласност (увек када се доноси одлука
о питањима која битно утичу на живот детета, за које се иначе тражи
сагласност оба родитеља и у ситуацији када само један од њих врши
родитељско право).
• Заједничко и споразумно одлучивање носи у себи опасност да се вршење
права блокира несагласношћу родитеља о неком питању.
• У случају да између њих настане конфликт у погледу вршења права који не
може бити превазиђен договором, постоји могућност да се, у крајњем
случају, обрате суду.
• Тужба која се односи на вршење родитељских права може бити поднета од
стране детета, родитеља и органа старатељства.
• Приликом доношења одлуке о овим питањима суд је дужан да се руководи
најбољим интересима детета.
65
• О овим спорним питањима треба да се изјасни и дете, ако је у стању да
изрази своје мишљење.
66
Суд је такође дужан ако процени да је дете способно да формира своје
мишљење, омогућити му да то мишљење изрази.
• Ако је у питању дете које је навршило 10 година живота и способно је за
расуђивање, оно може слободно и непосредно изразити своје мишљење у
поступку који се води поводом његовог поверавања. Ово дете, ако су му
интереси супротни интересима родитеља, може само или преко другог лица
затражити да му орган старатељства постави колизијског старатеља,
односно да му суд постави привременог заступника.
• Ако колизијски старатељ или привремени заступник детета утврди да је
дете које он заступа способно да формира своје сопствено мишљење у
поступку поверавања једном од родитеља дужан је:
• а) да се стара да дете благовремено добије сва обавештења која су му
потребна,
• б) да детету пружи објашњење које се тиче могућих последица акта
који је он предузима,
• в) да пренесе суду мишљење детета, ако дете није непосредно
изразило мишљење пред судом, осим ако би то очигледно било у
супротности са најбољим интересом детета .
67
• Овим споразумом родитељи могу децу поверити само једном од њих, али и
договорити да нека буду поверена оцу, а нека мајци.
91.Правни положај родитеља коме дете није поверено
• Он је исти без обзира да ли је о поверавању одлучивао суд или су се
родитељи о томе споразумели, а суд се са тим сагласио.
• Родитељу коме дете није поверено и даље припада родитељско право, али
га не врши непосредним старањем о детету.
• Родитељ који не врши родитељско право у овом случају и даље има нека
права и дужности из садржине родитељског права и на различите начине
учествује у његовом вршењу. У питању су следећа права и дужности:
• 1) Право и дужност да издржава дете – родитељ се никада не може
ослободити обавезе издржавања детета, без обзира на разлоге због којих не
живи са дететом
• 2) Право и дужност да са дететом одржава личне односе – о начину
одржавања личних односа између детета и родитеља коме оно није
поверено споразумеће се родитељи у оквиру споразума о самосталном
вршењу родитељског права. Овај споразум ће бити саставни део изрека
пресуде којом се одлучује о вршењу родитељског права, под условом да је
по процени суда у најбољем интересу детета.
• Ако родитељи не постигну споразум о самосталном вршењу родитељског
права или суд нађе да он није у најбољем интересу детета, одлуку о
одржавању личних односа доноси сад. Он ће аутономно дефинисати у својој
одлуци све елементе овог споразума, а пре свега време и место виђања,
трајање виђења.
• Право родитеља на личне односе може бити ограничено само судском
одлуком. Суд може ово право привремено ограничи или забранити ако је
донета одлука о делимичном или потпуном лишењу родитеља родитељског
права, или мера заштите од насиља у породици, или ако постоје разлози за
доношење ових мера.
68
• У вршењу овог надзора орган старатељства доноси одлуке којима се
исправља родитељ у вршењу родитељског права.
• У Закону су изричито набројане ове одлуке, чиме се родитељи, у суштини,
штите од превелике дискреције органа старатељства.
• Тим одлукама се изричу мере заштите личности и имовине детета.
• Орган старатељства може донети три мере:
• (1) Меру упозорења родитеља на недостатке у вршењу родитељског
права орган старатељства предузима када постоје недостаци у вршењу
било ког права и дужности из садржине родитељских права.
• Ово је најблажи облик мешања у вршење родитељског права.
• Примера ради, родитељима се скреће пажња на недостатке у вези
запостављања школе, лоших навика детета, нередовног извршавања
обавезе издржавања, итд.
• (2) Мера упућивања родитеља у установу на разговор у породично
саветовалиште или установу специјализовану за посредовање у породичним
односима је посебна мера и уследиће само ако претходна мера упозорења
не да жељене резултате, тј. ако родитељи не исправе недостатке у вршењу
родитељских права.
• Сврха ове мере је да се родитељима укаже на недостатке у старању о
детету и да се да стручан савет и помоћ око исправљања недостатака.
• Уколико орган старатељства нађе, на основу резултата овог разговора, да
постоје разлози предвиђени у закону за покретање судских поступака, он је
овлашћен да то учини.
• Тако, он може покренути поступак за уређење питања вршења родитељског
права (нпр.промена одлуке о поверавању), поступак за лишење родитељског
права, поступак за изрицање мера за заштиту од насиља у породици, итд.
• (3) Мера полагања рачуна о управљању имовином детета се изриче
само онда када се уоче недостаци.
• По правилу, родитељи нису дужни, за разлику од старатеља, полагати
рачуне о управљању имовином детета.
• Орган старатељства ће захтевати да родитељи положе рачун онда када
наступе одређене околности које указују на недостатке.
• Он може тражити да родитељи подносе редовне извештаје сваке године или
увек када он то од њих затражи.
• И у вези са вршењем овог надзора, орган старатељства је овлашћен да
покреће судске поступке у складу са законом.
69
• (2) Грубо занемаривање дужности из садржине родитељских права је
у ствари њихово невршење.
• И радње пропуштања могу представљати кривично дело, па се паралелно са
овом породичноправном, може предузети и кривичноправна санкција.
• Родитељ грубо занемарује дужности из садржине родитељског права:
• ако је напустио дете;
• ако се уопште не стара о детету;
• ако избегава да издржава дете или да одржава личне односе са
дететом са којим не живи, односно ако спречава одржавање личних
односа детета и родитеља са којим оно не живи;
• ако с намером и неоправдано избегава да створи услове за заједнички
живот са дететом које се налази у установи социјалне заштите за
смештај корисника;
• ако на други начин грубо занемарује дужности из садржине
родитељског права.
Поступак за лишење
• Поступак се покреће тужбом детета, другог родитеља, јавног тужиоца и
органа старатељства.
• Да би јавни тужилац и орган старатељства могли уопште да реагују, у
Закону је прописано право и дужност дечијих, здравствених и образовних
установа или установа социјалне заштите, правосудних и других државних
органа, удружења и грађана да их обавесте о постојању разлога за лишење.
• И у случају када поступак лишења није покренуо орган старатељства, суд је
увек дужан да га о покренутом поступку обавести и да од њега затражи
налаз и стручно мишљење у вези разлога за лишење и потребе да се ова
одлука донесе.
• Одлуку о лишењу доноси искључиво суд (општински) у парничном поступку.
• Месно је надлежан суд опште месне надлежности, а ако тужбу подноси дете
месно ће бити надлежан суд на чијем подручју дете има пребивалиште,
односно боравиште.
• Одлука о лишењу родитељског права се може донети и у оквиру других
поступака који се воде пред судом и то најчешће по службеној дужности.
• Такву одлуку суд може донети у оквиру поступака за развод брака, о
очинству или материнству, о вршењу родитељских права, за заштиту права
детета.
70
• Родитељског права може бити лишен само један родитељ или оба. Родитељ
може бити лишен родитељског права само према једном детету или према
свој деци.
• Од овог родитеља се не тражи сагласност за усвојење детета у погледу кога
је лишен родитељског права.
• Ако су оба родитеља лишена родитељског права, детету се поставља
старатељ.
• Ако је само један родитељ лишен родитељског права, родитељско право ће
вршити други родитељ. У овом случају настаје проблем функционисања
заједнице родитеља и деце ако родитељи имају заједницу живота.
• Тада је ова одлука тешко спроводива,нарочито у домену забране одржавања
личних односа.
• Ситуација је лакша ако се уз одлуку о лишењу родитељског права
истовремено донесе и мера за заштиту детета од насиља у породици којом
се родитељ исељава из заједничког стана, наравно ако постоје разлози за
ову меру.
Враћање родитељског права
• Одлука о потпуном лишењу родитељског права је привременог карактера.
• Када престану разлози за лишење, родитељу се може вратити родитељско
право.
• У Закону је изричито наведено да поред оних лица која су могла тражити
лишење, тужбу за враћање родитељског права може подићи и родитељ који
је био лишен родитељског права.
• Поступак за враћање исти је и као поступак за лишење.
94.ДЕЛИМИЧНО ЛИШЕЊЕ РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА
• Делимично лишење родитељског права је нов институт који није постојао
раније.
• У овом случају, за разлику од потпуног лишења, родитељ се судском
одлуком не лишава свих, већ само неких права и дужности из садржине
родитељског права, осим дужности издржавања детета.
• Као разлог за делимично лишење родитељског права у Закону је наведено
„несавесно вршење права“ од стране родитеља.
• У питању је блажа повреда права и дужности из садржине родитељског
права него што је то случај код разлога за потпуно лишење родитељског
права.
Доношење и дејство одлуке о делимичном лишењу
• Родитељ који врши родитељско право у целини, може бити лишен било ког
права и дужности из садржине родитељског права: чувања, подизања,
васпитања, образовања, заступања и управљања и располагања имовином
детета.
• Ако родитељ не врши родитељско право јер не живи са дететом, њему
припада право на одржавање личних односа и право да одлучује о питањима
која битно утичу на живот детета.
• Овај родитељ може бити лишен оба права која има, па он постаје фактички
изједначен са родитељем који је потпуно лишен родитељског права, без
обзира што нису постојали разлози за потпуно, већ за делимично лишење
родитељског права.
• И у случају делимичног лишења, у судској одлуци која се доноси, може бити
одређена једна или више мера заштите детета од насиља у породици.
• И сва остала правила поступка и доказивања важе и у случају делимичног
лишења родитељског права.
• Судска одлука о потпуном или делимичном лишењу родитељског права
доставља се матичару ради уписа у матичну књигу рођених, као и органу
који води јавни регистар права на непокретностима у случају да дете има
непокретности.
• На овај начин се обезбеђују права трећих, савесних, лица.
71
95.ПРЕСТАНАК РОДИТЕЉСКОГ ПРАВА
• Престанак родитељског права – Право и дужност родитеља да се брину о
личности, правима и интересима своје малолетне деце престаје када дете
постане способно за самосталан живот.
• Родитељска права престају у следећим случајевима:
– 1) наступањем пунолетства;
– 2) еманципацијом;
– 3) усвојењем;
– 4) потпуним лишењем родитељског права;
– 5) смрћу родитеља или детета.
• 1. Наступање социјалне зрелости (пунолетство) – Када дете постане
пунолетно, престаје потреба да се родитељи и даље брину о њему. Дете
стиче потпуну пословну способност.
• Пунолетством, по правилу, престају сва права и обавезе родитеља из
садржине родитељског права.
• Изузетно, родитељи могу имати обавезу да издржавају и своју пунолетну
децу која се налазе на редовном школовању.
• Право пунолетног детета на издржавање у случају школовања траје до
истека времена трајања школовања у одговарајућој школи, односно на
факултету.
• Изузетно, ако постоје оправдани разлози, може трајати до 26. године
живота.
• 2. Еманципација – Родитељско право престаје и стицањем потпуне
пословне способности пре пунолетства.
• У нашем праву постоје два случаја еманципације.
– Прво, родитељско право престаје, ex lege y случају када дете са
најмање 16 година, по одобрењу надлежног органа закључи брак. Toг
момента је стекло пословну способност.
– Други случај је када малолетник са 16 година постане родитељ. Тада
се пословна способност стиче по дозволи суда ако суд установи да је
малолетни родитељ достигао телесну и душевну зрелост потребну за
самостално старање о сопственој личности, правима и интересима.
72
• Разлика је само у погледу последица. Код продужења родитељског права
лице није у стању да се, услед наведених разлога, стара о себи или
угрожава своја права и интересе, а код лишења пословне способности у
питању је лице које није способно за нормално расуђивање или угрожава
сопствена права и интересе и интересе других лица.
Поступак продужења
• Предлог за продужење родитељског права подносе родитељи или орган
старатељства.
• Орган старатељства ће ово учинити и без сагласности родитеља, па и у
ситуацији када се они томе противе.
• Надлежан за продужење је општински суд у ванпарничном поступку.
• Поступак је хитан.
• Суд цени оправданост захтева за продужење у доказном поступку,
саслушањем предлагача, ако је то могуће, и лица над којим се продужава
родитељско право, и медицинских вештака.
• Медицински вештаци, најмање два лекара одговарајуће специјалности,
треба да дају налаз и мишљење о душевном стању лица.
• Суд о покренутом поступку мора обавестити орган старатељства, односно
родитеља, ако поступак није покренут по њиховом захтеву.
Последице продужења
• Ако не одбије предлог за продужење родитељских права, суд ће донети
решење о продужењу.
• Против ове одлуке може се уложити жалба.
• У решењу о продужењу родитељских права суд ће одредити да ли се лице
ставља у положај малолетника млађег или старијег од 14 година, тј. лица
делимично или потпуно лишеног пословне способности.
• Ако се ставља у положај лица делимично лишеног пословне способности,
потребно је да се у решењу одреде врсте послова које то лице може
предузимати самостално.
• Кад су продужена родитељска права, родитељи их и даље врше заједнички
и споразумно као и према малолетном детету.
• Према томе, могу се у односу на родитеље и даље примењивати мере
потпуног или делимичног лишења родитељског права, као и у случају када
је дете малолетно.
• Садржина продужених родитељских права унеколико мења свој смисао.
Будући да се ради о особи која је пунолетна и болесна, односно има сметње
у психо-физичком развоју, дужност родитеља да васпитавају и образују дете
практично губи на значају.
• Решење о продужењу родитељских права, у циљу заштите интереса трећих
савесних лица, доставља се матичару ради уписа у матичне књиге и у
земљишне књиге ако то лице има непокретности.
Престанак продужења
• Када престану разлози продужења родитељског права, суд ће на предлог
пунолетног лица над којим је продужено родитељско право, родитеља или
органа старатељства, донети одлуку о његовом престанку.
• Поступак је исти као и у случају продужења.
• С обзиром на стање тог лица могуће је да суд донесе одлуку о његовом
стављању у положај особе делимично лишене пословне способности, ако је
до тада било у положају лица потпуно лишеног пословне способности.
97.ПОЈАМ ХРАНИТЕЉСТВА И УСЛОВИ ЗАСНИВАЊА
73
• Заштита деце без родитељског старања од стране државе обезбеђује се на
два начина: у другој породици или у одговарајућој институцији.
• Данас је општеприхваћено становиште да треба дати предност смештају
деце у другу породицу, јер се тако детету обезбеђују најприближнији услови
оним који постоје када дете одраста у својој породици.
• Хранитељство, садржински, готово замењује родитељство и није више
бесплатно.
• Овом установом се обезбеђује заштита деце, по правилу без родитељског
старања, или са сметњама у развоју.
• Хранитељством се, међутим, не обезбеђује заштита деци чији су родитељи
лошег материјалног стања.
76
• Циљ издржавања је обезбеђење основних животних, али и, зависно од
околности, културно-образовних и других потреба једног лица, од стране
његовог брачног или ванбрачног партнера или сродника.
• Између ових лица настаје, дакле, силом закона, један дужничко-
поверилачки, односно облигационоправни однос.
• Због циља који се постиже законодавац је формулисао императивна правила
која се у овом случају примењују, као гарант остваривања постављеног
циља. Ова правила представљају основ разликовања овог облигационог
односа од било ког другог односа грађанског права.
• Разликовање од других облигационих односа - Из циља издржавања
проистичу специфичне особине које важе само за овај дужничко-
поверилачки однос. To су следеће особине:
• Лични карактер издржавања – Дужници и повериоци обавезе cy лица
уједињена везама насталим рођењем, заједницом живота или правним
актом, за чији су настанак одлучујућа била лична осећања љубави и
поштовања. Смрт једне од страна доводи до гашења ове облигације. Права и
дужности не прелазе на наследнике.
• Обавеза издржавања је императивног карактера – Држава уређује питање
издржавања императивним правним нормама, настојећи да се ова обавеза
увек извршава. Из овога проистиче немогућност повериоца да се одрекне
овог права.
• Право на издржавање не застарева – Све док постоје претпоставке за
издржавање предвиђене законом, право на издржавање се може захтевати.
Ово је изричито предвиђено у Закону о облигационим односима („Не може
застарити право на издржавање одређено законом).
• У погледу доспелих, а неисплаћених рата (оброка) издржавања ствари стоје
другачије. Ови износи, будући да се ради о обичним облигационо-правним
потраживањима, застаревају у року од три године, као и сва повремена
давања.
• За ове доспеле, а неисплаћене оброке, рок застарелости почиње да тече
првог дана доспелости сваког појединог давања.
• Међутим, према ЗОО, застарелост не тече између брачних другова, и
родитеља и деце док траје родитељско право. Уколико је између супружника
постојало неко потраживање пре склапања брака, моментом његовог
закључења зауставља се рок застарелости и почиње да тече тек по
престанку брака. За то време постоји застој застарелости.
• Исплаћено издржавање се не враћа – Издржавањем се не ствара обавеза
лица које га прима да га једног дана врати.
• Када родитељ издржава дете, он тиме извршава своју законску обавезу. Ако
једног дана дете буде обавезно да издржава свог родитеља то ће чинити
зато што су се стекли услови предвиђени законом на његовој страни да
издржавање даје и на страни родитеља да прима. Дете тиме не враћа оно
што је својевремено примило, већ према родитељима заснива нов
облигациони однос.
• Истина, ако родитељ није издржавао дете када му је то било потребно,
његов захтев због тога може бити одбијен.
• Немогућност компензације – У Закону о облигационим односима изричито је
нормирано да не може престати пребијањем. На овај начин се обезбеђује
опстанак повериоца издржавања.
• Издржавање се даје за будуће време – У нашем праву је прихваћено старо
римско правило nemo pro praeterito alitur, односно да се издржавање не
може тражити за прошло време. Уколико једно лице није тражило раније
издржавање, а имало је право, то само значи да му оно није требало. Своје
животне потребе подмиривало је из неког другог извора.
• За протекло време би се евентуално могла захтевати само накнада за већ
учињено давање. Могуће су, наиме, три овакве ситуације: 1) ако је
издржавање давано од стране неког лица које није било дужно то да чини,
2) ако га је давало лице које није било још дошло на ред да даје
издржавање, 3) или ако га је давало лице које није било дужно да даје цео
износ, већ само његов део.
• Право на издржавање не може бити предмет извршења и обезбеђења
77
• Обавеза издржавања се може мењати – Приликом одређивања висине
издржавања једног лица узимају се у обзир његове потребе, као повериоца,
и могућности даваоца издржавања. Током давања издржавања могуће су
промене и на страни дужника и на страни повериоца издржавања. Због овог
је потребно висину издржавања прилагодити овим променама.
• Наше право садржи изричиту одредбу према којој се висина издржавања
може смањити или повећати ако се промене околности на основу којих је
донета претходна одлука.
• До промене висине издржавања може доћи по споразуму повериоца и
дужника обавезе издржавања.
• До промене висине издржавања може доћи и по одлуци суда, без обзира да
ли је висина првобитно била одређена споразумом странака или одлуком
суда. Захтев за промену висине издржавања могу поставити поверилац или
дужник ове обавезе, али и орган старатељства ако се ради о издржавању
малолетног детета.
123.ИЗДРЖАВАЊЕ ИЗМЕЂУ СУПРУЖНИКА У БРАКУ
• Обавеза узајамног издржавања између супружника је лично-имовинска
последица закљученог брака.
• Заједница живота супружника подразумева, поред осталог, и обавезу
издржавања.
• Ова обавеза је изричито уређена законом (чл. 28 ПЗС), али и без тога, она
проистиче из права и дужности супружника на узајамно помагање.
• Обавеза узајамног издржавања супружника у браку, као давање одређене
суме новца или неких добара другом супружнику, функционише као правна
обавеза тек када дође до престанка заједнице живота, а брак као правна
веза још увек постоји.
Услови за издржавање
• Услови на страни повериоца права издржавања – Услови који се траже
на страни повериоца издржавања могу бити објективне и субјективне
природе.
• Објективни услови – (1) Недовољност средстава за издржавање – овај услов
је испуњен и када поверилац има одређену имовину, али она није довољна
за осигурање егзистенције.
• Уколико супружник има одређену непокретност, примера ради стан, не
може се од њега очекивати да га прода и од тога подмирује трошкове свог
издржавања.
• Ова околност се цени у сваком конкретном случају од стране суда и то у
моменту одлучивања о тужбеном захтеву.
• (2) Неспособност за рад или незапосленост – алтернативно
• Неспособност за рад може бити последица неке болести, физичке или
психичке, или старости, услед чега то лице не може обављати било које
послове и на тај начин зарађивати за живот. Неспособност за рад постоји и
ако супружник не може да обавља посао којим се до тада бавио.
• Неспособност за рад може бити трајна или привремена. Ако је неспособност
за рад привремена, тада се издржавање може досудити само за одређено
време.
• Незапослен је онај супружник који без своје кривице не може да нађе
посао. Овај услов се мора ценити у контексту могућности запошљавања код
нас. Од супружника који тражи посао се очекује максимално ангажовање на
налажењу посла. Ово укључује и његову преквалификацију у случају да
посао не може да нађе у својој струци. Истовремено, супружник није дужан
да прихвати послове у другом месту које би од њега изискивали додатне
трошкове око плаћања стана, одвојен живот са децом и слично.
• Субјективни услов – Према нашем позитивном праву субјективни услов је
формулисан тако да право на издржавање нема супружник ако би
прихватање његовог захтева за издржавање представљало очигледну
неправду за другог супружника.
• Код овог услова најчешће су у питању неке субјективне околности, због
којих не би било правично досудити издржавање у корист једног
супружника. To ће бити случај када издржавање тражи супружник који је
учинио тешко кривично дело према блиском сроднику свог супружника или
ако је намерно себе довео у инсолвентан положај.
78
• О постојању „очигледне неправде“ суд у поступку за издржавање неће
водити рачуна по службеној дужности већ на предло странке.
• Услов на страни дужника обавезе издржавања – Једини услов на страни
дужника издржавања је да има могућност давања издржавања.
• Издржавање ће давати „сразмерно његовим могућностима“. Од супружника
се не очекује да даје издржавање по цену сопствене оскудице. To значи да
неће бити дужан да даје издржавање супружнику који нема средстава за
живот и који је неспособан за рад ако нема могућности за то.
• У неким случајевима могућности супружника нису такве да даје издржавање
у потпуности. Суд може одлучити да даје само део издржавања, који
одговара његовим могућностима, а за остало се поверилац мора обратити
другим члановима породице који су дужни да га издржавају.
• Приликом процене могућности даваоца издржавања узимају се у обзир сви
његови приходи и имовина. У обзир се не узима величина имовине, већ
приходи које она даје или би могла давати.
• Поступак – покреће се тужбом. За решавање је надлежан општински суд
опште месне надлежности.
• Поступак у спору за издржавање је нарочито хитан.
• To значи да ће се прво рочиште заказати тако да се одржи у року од осам
дана од дана када је тужба за издржавање примљена у суду.
• Другостепени суд је дужан да донесе одлуку у року од 15 дана од дана када
му је жалба достављена.
• Престанак издржавања – Издржавање у браку се увек одређује на
неодређено време, али може престати у неколико случајева.
• (1) Смрт повериоца или дужника – у питању је строго лично право односно
обавеза које не надживљује своје титуларе.
• (2) Развод или поништење брака доводе до престанка издржавања између
супружника у браку.
• (3) Издржавање може престати ако отпадну услови на страни повериоца или
дужника издржавања. За разлику од претходна два случаја престанка када
издржавање престаје аутоматски, у овом случају је потребно да суд процени
све околности и утврди да ли су испуњени услови због којих се захтева
престанак издржавања.
124.ИЗДРЖАВАЊЕ ИЗМЕЂУ СУПРУЖНИКА ПОСЛЕ ПРЕСТАНКА БРАКА
• По разводу брака супружници се могу наћи у врло различитим материјалним
приликама. To може бити резултат чињенице да се један од њих више
ангажовао око заједничких послова у домаћинству и деци, док је други
градио своју професионалну каријеру и стицао имовину.
• Обавеза издржавања бившег супружника по престанку брака није
продужетак обавезе помагања и солидарности која је постојала док је брак
трајао (алиментациона теорија). He ради се ни о накнади штете која је
проузрокована раскидом брака (одштетна теорија).
• Ова обавеза је према одредбама члана 151 ПЗС искључиво везана за
немогућност супружника да сам подмирује своје потребе по разводу.
• Услови за издржавање – Према Породичном закону, услови за
издржавање између бивших супружника су идентични оним који се траже за
њихово издржавање док су још у браку.
• Ако се захтев за издржавање поставља у парници за поништење брака,
субјективни услов се другачије дефинише – захтев за издржавање ће бити
одбијен због несавесности тражиоца издржавања, тј. ако је у време
склапања брака знао за узрок ништавости, односно рушљивости.
• Субјективни услов за издржавање, односно постојање очигледне неправде
или несавесности, утврђује суд само на предлог супружника. Ове околности
не морају се утврђивати само у поступку за развод, односно поништење, већ
и касније, када се одлучује о издржавању. Супружник је дужан доказати
околности на које се позива а од чијег утврђења зависи одлука суда.
• У погледу покретања поступка и надлежности, важе иста правила као у
случају издржавања између супружника у браку.
• Захтев за издржавање се, по правилу, износи у тужби којом се захтева
развод или поништење брака, али може и касније, у току поступка, али
најкасније до закључења главне расправе. Одлука о издржавању у овом
случају се уноси у изрек пресуде о разводу, односно поништењу брака.
79
• Међутим, о издржавању се може одлучивати и у посебној парници, након
развода, односно поништења брака. Ова могућност је само изузетак у односу
на опште правило.
• Према одредбама Закона, о издржавању се у накнадној парници може
одлучивати само ако су кумулативно испуњени следећи услови:
• 1) постојање оправданих разлога због којих бивши супружник није
поставио захтев за издржавање у току брачне парнице,
• 2) да су услови за издржавање постојали у време престанка брака и
још увек постоје у време закључења главне расправе парници за
издржавање,
• 3) да је захтев истакнут најкасније у року од годину дана од
престанка брака, односно од дана правноснажности одлуке.
• У неким случајевима је могуће да су се супружници вансудски споразумели о
издржавању. Један супружник је давао другом издржавање и без судске
одлуке, само на основу фактичког договора између њих. Рок од годину дана
за подизање тужбе за издржавање у овом случају почиње да тече од дана
када је учињено последње фактичко давање на име издржавања.
80
• У случају раскида заједнице живота, брак као правна веза и даље постоји,
али од ванбрачне заједнице није остало ништа.
• Зато, када је заједница живота ванбрачних партнера престала има смисла
говорити само о издржавању бивших ванбрачних партнера, по њеном
престанку.
• Услови за издржавање – Они су, углавном, исти као у случају издржавања
између супружника.
• На страни повериоца, ванбрачног партнера који тражи издржавање,
захтевају се објективни услови:
• а) немање довољно средстава за издржавање и
• б) неспособност за рад или незапосленост.
• На страни дужника, ванбрачног партнера који треба да даје издржавање,
захтева се да је у могућности да даје издржавање.
• Поред ових објективних услова и у овом случају важи и субјективни услов, а
који се тиче “очигледне неправде”. Он се изричито у вези овог издржавања
не помиње у Закону али се намеће из сходне примене одредаба о
издржавању између супружника.
• Поред ових услова који су заједнички и за издржавање супружника, за
издржавање ванбрачних партнера захтева се испуњење још два услова, који
проистичу из појма ванбрачне заједнице. To су услови:
• а) да је у питању трајнија заједница живота жене и мушкарца
• б) да између њих нема брачних сметњи.
• Ово су истовремено саставни елементи законског одређења појма ванбрачне
заједнице. Тек ако они постоје, постоји и ванбрачна заједница. Постојање
ових услова суд мора претходно утврдити, пре упуштања у било какву
процену испуњености објективних и субјективних услова на страни
повериоца и дужника издржавања.
81
(узраста) није у стању да се стара о себи и својим потребама. О њима се
мора старати неко други.
• Ова обавеза се најчешће посматра као саставни елемент родитељског права,
премда, у неким случајевима може постојати и ако је родитељско право
престало.
• Родитељи су првенствено дужни да издржавају своју малолетну децу. Ова
обавеза је нормирана и кроз одредбе Конвенције о правима детета.
• Садржина ове обавезе је много шира у односу на све друге обавезе
издржавања.
• Издржавање деце од стране родитеља јесте услов за задовољење детињих
права на развој и образовање.
• Обавезу издржавања родитељи извршавају заједнички и споразумно у
заједници живота са дететом.
• Издржавање малолетне деце – Услови за издржавање малолетне деце су
најстрожије постављени у погледу дужника издржавања.
• Наиме, изричито се не захтева услов да родитељ има могућности да даје
издржавање. У правној теорији се стога врло често истиче да су родитељи
дужни да покажу максималан напор и самопрегор у извршавању ове
обавезе, чак и по цену сопствене оскудице.
• Ако родитељи немају никаквих могућности да издржавају своју децу морају
се тражити други извори за њихово издржавање. У првом реду издржавање
се мора обезбедити од крвних сродника детета – пунолетни и малолетни
браћа и сестре, а затим и остали крвни сродници у правој усходној линији.
• На страни детета, као повериоца ове обавезе издржавања, у закону се не
захтевају било какви услови. Његово малолетство је сам по себи довољан
услов. Родитељи су дужни да дају издржавање детету чак и у ситуацији ако
оно има своју зараду или имовину. Ово важи и за остале крвне сроднике који
cy пo закону дужни издржавати дете у ситуацији ако то родитељи не могу.
• Издржавање пунолетне деце –Обавеза родитеља да издржавају своју
децу се у извесним случајевима продужава и после њиховог пунолетства.
• Према нашем праву родитељи су дужни да издржавају пунолетну децу у два
случаја:
• 1) ако су деца неспособна за рад, а немају довољно средстава
за издржавање,
• 2) ако се деца редовно школују.
• Када се ради о недовољности средстава за издржавање, обавеза родитеља
је супсидијарне природе. Тек ако деца немају своју имовину или приходе из
којих би се издржавала, обавеза прелази на њихове родитеље.
Издржавање пунолетне деце која се редовно школују
• У закону су дефинисани услови за издржавање на страни повериоца
(пунолетног детета) и на страни дужника (родитеља).
• Услови на страни повериоца (пунолетног детета) су:
– недовољност средстава за издржавање, као и у претходном случају и
– редовно школовање детета.
• Претежни део судске праксе стао је на становишту да право на издржавање
имају сва пунолетна деца (студенти), без обзира да ли су редовни (буџетски)
или ванредни (самофинасирајући) студенти.
• Услов на страни дужника издржавања – Родитељи су дужни да
издржавају своју пунолетну децу сразмерно својим могућностима.
• Према томе, без обзира на потребе пунолетне деце ако родитељи немају
могућности, њихова обавеза неће постојати.
• Ако родитељи нису живи или немају довољно средстава за издржавање своје
пунолетне деце на школовању, обавеза прелази на крвне сроднике у правој
усходној линији, сразмерно њиховим могућностима.
• Пунолетна деца која се редовно школују имају право на издржавање док та
врста школе по нормалном току ствари траје, а најкасније до 26. године.
128.ИЗДРЖАВАЊЕ РОДИТЕЉА ОД СТРАНЕ ДЕЦЕ
• Поред обавезе помагања својих родитеља, деца су дужна и да их
издржавају.
• Док је обавеза помагања моралне природе, обавеза издржавања је правно
санкционисана.
82
• Деца су дужна да издржавају своје родитеље само ако они испуњавају
објективне услове који су постављени у закону. To cy услови који се,
углавном, траже и у другим случајевима издржавања:
– а) неспособност за рад родитеља и
– б) недовољност средстава за издржавање.
• Родитеље су дужа да издржавају пре свега пунолетна деца. Она ће своју
обавезу извршавати у складу са својим могућностима.
• И малолетна деца су дужна да издржавају своје родитеље. У питању су деца
која стичу зараду или имају приходе од имовине.
• Родитељ неће имати право на издржавање, без обзира што испуњава
објективне услове за издржавање ако би прихватање његовог захтева за
издржавање представљало очигледну неправду за дете.
• Овом, врло широком формулацијом, обухваћене су све ситуације субјективне
али и објективне природе, када би било противно начелу правичности да
родитељ прима издржавање од детета.
• Престанак издржавања – издржавање родитеља од стране детета
престаје природним путем, када наступи смрт родитеља или детета, и
правним путем.
• Правним путем престаје када се у судском поступку утврди да су престали
услови (претпоставке) који се траже за настанак овог права.
84
• Начин одређивања висине издржавања – када суд утврди потребе
повериоца и могућности дужника мора у конкретном случају одлучити о
висини издржавања.
• Према ПЗС, висина издржавања се може одредити на два начина: у
фиксном износу и у проценту од примања дужника. Избор између ова
два начина зависи искључиво од повериоца издржавања.
• Поверилац се у свом захтеву опредељује за један од ова два начина. У
ситуацији када дужник нема стално новчано месечно примање, али
остварује доходак, сасвим је нормално да се поверилац тада определи за
фиксни износ издржавања.
• Ако се поверилац определи за фиксни месечни износ, законом није одређен
максимум и минимум издржавања. Дати су само неки параметри – “водиће
се рачуна о минималној суми издржавања“, као суми коју као накнаду за
храњенике, односно за лица на породичном смештају, периодично утврђује
министарство.
• Највиши фиксни износ издржавања није одређен. У основи он је ограничен
могућностима дужника и потребама повериоца.
• Једино у случају када је дете поверилац, а родитељ дужник издржавања,
висина издржавања треба да омогући најмање такав ниво животног
стандарда детету какав ужива родитељ. Фактички, то значи да само у овом
случају, висина издржавања може бити одређена изнад потреба повериоца
(детета), ако стандард дужника то омогућава.
• Ако се висина издржавања одређује у проценту од редовних месечних
новчаних примања дужника издржавања, висина издржавања, по правилу,
не може бити мања од 15 % нити већа од 50% редовних месечних примања
дужника, умањених за порезе и доприносе за обавезно социјално осигурање.
• Могући су изузеци од овога правила. Тако би, примера ради, у ситуацији
издржавања четворо деце од стране родитеља његова обавеза минималног
давања у висини од 15 % морала бити редукована, како у укупном износу не
би прешла максималних 50%.
86
старају или, на крају, лица спречена да се брину о својим правима и
интересима.
• Лице које је постављено да се стара о штићенику, да брине о његовим
правима и интересима, да га заступа, назива се старатељ. Старатељ
је у вршењу своје функције релативно самосталан.
• Трећи учесник овог односа је орган старатељства. Функција
организовања старања у име државе поверена је у различитим
правним системима, различитим органима. To могу бити управни
органи, судови или посебно за то специјализовани органи.
ОРГАН СТАРАТЕЉСТВА
• Надлежност органа старатељства – Послови око организовања
старатељства у праву Србије су поверени посебном органу – органу
старатељства – центру за социјални рад.
• Другостепени орган је министарство надлежно за породичну заштиту.
• Месна надлежност органа старатељства се одређује према месту
пребивалишта, односно боравишта штићеника.
• Ако се месна надлежност не може утврдити према овом критеријуму,
одређује се према месту где је штићеник нађен.
• Послови органа старатељства – Орган старатељства не врши старање
непосредно већ преко старатеља и над њим врши надзор.
• Према Породичном закону, центар за социјални рад поред послова
старатељства, врши и послове заштите породице и помоћи породици. Ови
послови не спадају у старатељство у ужем смислу речи. To су, примера ради,
следећи послови: 1) мирење супружника у поступку за развод брака, 2)
учешће у поступцима око вршења родитељског права, 3) заснивање
усвојења, итд.
• Када се ради о старатељским пословима и старатељским мерама које орган
старатељства предузима у вршењу старатељства, треба истаћи да они нису
изричито поменути у закону, већ произлазе из текста. Те послове и мере
бисмо могли груписати у три категорије:
• а) непосредно вршење послова старатеља;
• б) руковођење пословима старатељства;
• в) надзор и помоћ у остваривању послова старатељства.
• Непосредно старатељство – Правило је да орган старатељства поставља
старатеља који се стара о заштити права и интереса штићеника. Међутим,
он има дискреционо право, „ако је то у интересу штићеника,“ да лицу под
старатељством не постави старатеља већ да дужност старатеља врши
непосредно.
• Овакво непосредно старатељство се у пракси понекад појављује као
неопходно и као једини излаз из ситуације.
• Старатељска дужност је потпуно добровољна па у ситуацији када нико неће
да се ње прихвати, а орган старатељства мора увек да врши своју
старатељску дужност, не преостаје друга могућност већ да сам себе постави
за старатеља.
• Поред овога, непосредно старатељство се у неким случајевима јавља као
пожељно – када је за успешну заштиту права штићеника потребно посебно
стручно знање старатеља
• У решењу којим се одлучује о непосредном старатељству одређује се
стручњак органа старатељства који ће у његово име обављати послове
старатеља.
• У питању је, дакле, лице са потребним знањима (стручњак) који ће на
најбољи начин умети да заштити интересе штићеника.
• У овом случају за старатеља не би требало одредити лице које је носилац
старатељских управних овлашћења (функционер).
• Наиме, у случајевима када се за предузимање одређених старатељских
послова тражи одобрење органа старатељства, фактички би тај стручњак
органа старатељства, као носилац управних овлашћења, сам себи, давао то
одобрење.
• У овом случају би орган старатељства као старатељ имао чак већа
овлашћења од родитеља у стварима бриге и старања о малолетном лицу под
родитељским старањем.
• Руковођење пословима старатељства – У вршењу послова руковођења
орган старатељства је овлашћен да:
87
• донесе закључак о обезбеђењу смештаја штићеника пре његовог
стављања под старатељство;
• донесе одлуку о стављању под старатељство и постављању
старатеља;
• даје сагласност старатељу за предузимање важнијих мера у погледу
личности штићеника и правних послова у вези управљања и
располагања имовином штићеника;
• разрешава старатеља од дужности у случају неправилног рада;
• решава по притужбама на рад старатеља;
• доноси одлуку о накнади трошкова и награди старатељу;
• води евиденцију о лицима под старатељством (штићеницима);
• доноси решење о престанку старатељства.
• Послови надзора – Орган старатељства је овлашћен да врши стални надзор
над старатељем.
• Да би се овај надзор могао спроводити старатељ је дужан да органу
старатељства подноси извештај и полаже рачуне о свом раду. Они могу бити
редовни, али и ванредни, увек када постоји сумња у рад старатеља.
• У вези са поднетим извештајем, орган старатељства може предузети
одговарајуће мере према старатељу.
• То може довести и до разрешења старатеља од дужности.
• На основу поднетих извештаја и рачуна, орган старатељства може одлучити
и о висини награде старатељу.
• У остваривању надзора орган старатељства је овлашћен и да разматра
притужбе на рад старатеља, које може поднети и штићеник ако је способан
за расуђивање, као и свако лице које има правни интерес.
• Орган старатељства је дужан да одговори на поднете притужбе овлашћених
лица, у року од 15 дана од дана пријема притужбе.
СТАВЉАЊЕ ПОД СТАРАТЕЉСТВО И ПОСТАВЉАЊЕ СТАРАТЕЉА
• Покретање поступка – Чим орган старатељства сазна за потребу да се неко
лице стави под старатељство дужан је покренути поступак по службеној
дужности.
• Иницијативу за покретање поступка стављања под старатељство могу имати
здравствене и образовне установе или установе социјалне заштите,
правосудни и други државни органи, удружења и грађани.
• Надлежност и карактеристике поступка – Поступак стављања једног
лица под старатељство води надлежни центар за социјални рад према
правилима Закона о управном поступку.
• Месна надлежност се одређује према месту пребивалишта, односно
боравишта штићеника.
• У поступку стављања једног лица под старатељство јавност је искључена.
Поступак је хитан, будући да је у питању малолетник без родитељског
старања или пунолетно лице које не може о себи да се стара.
• Поступање органа старатељства у хитним случајевима – He чекајући
доношење решења о стављању под старатељство, орган старатељства је
дужан по хитном поступку, а најдаље у року од 24 сата од тренутка пријема
обавештења о постојању потребе за старатељством, донети закључак о
обезбеђењу смештаја штићенику. На овај начин орган старатељства решава
најургентнију потребу штићеника да му се обезбеди кров над главом (то не
мора бити коначан смештај штићеника, о којем се одлучује решењем о
стављању под старатељство).
• Уколико штићеник има имовине, орган старатељства је дужан да је попише у
року од осам дана од дана пријема обавештења о постојању потребе за
старатељством.
• Овим се та имовина обезбеђује од пропадања. Наведени попис имовине
сачиниће стална комисија органа старатељства.
• Решења о стављању под старатељство и постављању старатеља – Ако
орган старатељства на основу прикупљених доказа сматра да једно лице
треба ставити под старатељство доноси о томе одлуку (решење).
• Ово решење дужан је донети одмах, а најкасније у року од 30 дана од дана
када је обавештен о потреби да се једно малолетно дете стави под
старатељство, односно од дана пријема судске одлуке о лишењу пословне
способности пунолетног лица.
88
• Према Породичном закону, одлука о стављању под старатељство садржи
обавезно и план старања. У њему се унапред предвиђају активности које се
морају предузети у вези старања о личности и имовини штићеника. Овај
план зависи од конкретних околности код сваког штићеника, његовог
узраста, здравственог стања, породичног стања, имовине, итд.
• Решење о стављању једног лица под старатељство садржи и одлуку о
смештају штићеника. Орган старатељства је дужан ову одлуку донети без
обзира што је претходно, пo хитном поступку, закључком одлучио о овом
истом питању.
• Штићеник ће се првенствено сместити код сродника, ако зато има услова.
Поред овога, штићеник може бити смештен код хранитеља или у
одговарајућу установу за смештај деце или одраслих лица.
• Решењем о стављању једног лица под старатељство орган старатељства
поставља старатеља и одређује његова права и дужности.
90
који би се бринули о његовим правима, 3) да постоји потреба да се заштити
неко његово право или предузме правна радња.
• Могуће је и да се зна место у коме ово лице борави, али се не зна где
станује, тако да није могуће извршити одговарајуће достављање на његову
адресу чиме би му била пружена могућност да врши своје право. Потребно је
да је боравиште одсутног лица непознато дуже времена.
• У решењу којим се поставља старатељ, орган старатељства ће одредити
посао или правну радњу коју може предузети ради заштите права и
интереса тог лица. Одсутно лице, уколико има пословну способност, може и
само предузети неки правни посао.
• Уколико исти правни посао предузме и његов старатељ применом правила
грађанског права о временском приоритету важиће онај посао који је раније
предузет.
• Дужност овог старатеља престаје када се одсутно лице врати или постави
пуномоћника, умре или се сазна за боравиште одсутног лица.
Старатељ непознатом сопственику имовине
• Уколико се на одређеној територији пронађе имовина чији је власник
непознат, потребно је поставити старатеља који ће штитити права и
интересе власника
• У овом случају месно надлежан је орган старатељства на чијој је територији
ствар пронађена. Старатељ се поставља да води бригу о овим стварима док
се власник не појави.
• Он је овлашћен да предузима мере око одржавања и управљања овом
имовином.
• Уколико је потребно (постоји опасност да ствар пропадне) старатељ може са
одобрењем органа старатељства и ствар продати, а новац депоновати и
чувати док се власник не појави.
• Постављање овог старатеља може понекад бити предвиђено и неким другим
прописом. Тако је код нас Законом о наслеђивању предвиђен случај
постављања старатеља заоставштине. Интересантно је да ће у овом случају
старатеља заоставштине поставити суд и о томе обавестити орган
старатељства. Овај старатељ ће се поставити у ситуацији ако није познато
има ли наследника, или је њихово пребивалиште или боравиште непознато.
Дужност овог старатеља је да у име непознатих наследника тужи и
наплаћује потраживања према заоставштини или исплаћује дугове
повериоцима.
• Дужност старатеља имовине чији је власник непознат престаје када се
појави власник и преузме старање о овој имовини.
106.КОЛИЗИЈСКИ СТАРАТЕЉ
• Међутим, може се десити да настане сукоб интереса између законског
заступника и лица кога он заступа (малолетника под родитељским
старањем, штићеника, усвојеника). Сукоб интереса је могућ и између лица
која имају истог законског заступника (између два штићеника). Сукоб ће
постојати ако законски заступник и лице кога он заступа треба да закључе
правни посао или се налазе у поступку на супротним страначким улогама.
• У овом случају, заступање пословно неспособног лица са законског
заступника (родитеља, сталног старатеља, усвојитеља) прелази на
колизијског старатеља и то само у правном послу или поступку за који је
постављен.
• Овог старатеља може поставити орган старатељства, суд или неки други
орган пред којим се воде поступци о правима детета. Постављање овог
старатеља може тражити и само дете које има 10 година и које је способно
за расуђивање. Оно то може учинити само или преко неког другог лица или
установе.
• Дужност колизијског старатеља престаје када се закључи правни посао или
оконча поступак у коме је постојао сукоб интереса законског заступника и
лица о коме се он стара.
107.Старатељ страном држављанину
• Према међународном праву заштита права и интереса странаца спроводи се
према прописима националног права, уколико међународним уговором није
одређено другачије решење.
• Међутим, изузетно, уколико дипломатско-конзуларно представништво
стране земље из објективних разлога није у стању да пружи заштиту свом
грађанину то ће учини наш орган старатељства.
91
• Надлежан ће бити орган старатељства према месту пребивалишта или
боравишта странца или, ако овај нема код нас боравиште, орган
старатељства на чијој се територији странац затекне.
• To ће бити случајеви када малолетник изненада остане без родитеља
(саобраћајна несрећа) или пунолетно лице душевно оболи и сл. У питању су,
дакле, случајеви када би иначе једно лице било потребно ставити под
старатељство, према прописима наше земље.
• У решењу органа старатељства којим поставља старатеља овом лицу биће
одређен и круг послова које ће да обавља,
• Дужност старатеља у овом случају је привремена и престаје када орган
стране државе преузме старање о свом држављанину или када престане
потреба за њим.
Вољни старатељ
• Могуће је да орган старатељства постави привременог старатеља једном
лицу и на његов захтев. У питању је пословно способно лице које није у
стању да се само стара о својим правима и интересима, најчешће из
здравствених разлога.
• Ова лица би иначе могла поставити пуномоћника за обављање својих
послова али због стања свог здравља нису у стању да успешно врше надзор
над њим.
• Над овим старатељем надзор ће вршити орган старатељства.
• Орган старатељства је овлашћен да цени разлоге које наведе то лице у свом
захтеву за постављање старатеља. Уколико орган старатељства закључи да
има места за постављање овог старатеља, донеће решење о томе.
• У њему ће одредити његова овлашћења и дужности, односно послове које
може вршити самостално, а за које му је потребно одобрење органа
старатељства или лица чије интересе штити.
• Положај овог старатеља је сличан пуномоћнику, али за разлику од
пуномоћника, старатељ има одређену самосталност и за свој рад одговара
органу старатељства.
• Дужност вољног старатеља може престати када оконча послове за које је
постављен или ако то захтева лице на чији је захтев постављен.
Привремени старатељ у другим случајевима предвиђеним законом
• У Породичном закону нису набројани сви случајеви када постоји потреба за
постављањем привремених старатеља.
• Зато је и речено да ће се привремени старатељ поставити и „другом лицу
када је то предвиђено законом“.
• Према томе, постављање старатеља није ствар дискреционе процене органа
старатељства. Сваки случај постављања привременог старатеља мора бити
унапред предвиђен породичним или којим другим законом.
• У литератури се као најчешћи случајеви постављања старатеља и у другим
случајевима помињу: старатељ зачетка и старатељ заоставштине.
108.ИЗБОР СТАРАТЕЉА
• Услови за избор старатеља – За старатеља ће бити постављено физичко
лице које је пословно способно. Поред овог, то лице мора имати одређена
лична својства и способности за обављање дужности старатеља. Узеће се у
обзир и његово дотадашње искуство, његов већ постојећи однос према
штићенику. Испитаће се и жеље штићеника ако је у стању да их изрази.
• Један од битних предуслова за успешно обављање дужности старатеља јесте
и добровољност у њеном прихватању. Свака присила не би довела до
успешног остваривања сврхе старатељства.
• Садашњи Закон Србије садржи само одредбу, према којој, ако је то у
интересу штићеника, за старатеља се првенствено поставља његов
супружник, сродник или хранитељ. Овим се сродницима не даје право да
буду старатељи пре других.
• Органу старатељства је, фактички и правно, остављена слобода да,
узимајући у обзир и све друге околности, нађе најпогодније решење за
штићеника.
• Старатељ не може бити:
• лице које је потпуно или делимично лишено пословне способности;
• лице које је потпуно или делимично лишено родитељског права;
92
• лице чији су интереси у супротности са интересима штићеника;
• лице од кога се, с обзиром на његове личне односе са штићеником и
његовим родитељима или другим сродницима, не може очекивати да
ће правилно обављати послове старатеља.
109.ОДГОВОРНОСТ СТАРАТЕЉА
• Старатељ се налази под сталном контролом и надзором органа
старатељства. To ce постиже, пре свега, на основу извештаја и рачуна које је
старатељ дужан да подноси органу старатељства.
• По потреби ови извештаји и рачуни могу бити проверавани, без чега свакако
нема успешног надзора.
• Из њих ће орган старатељства доћи до сазнања о пропустима у вршењу
старатељске дужности у вези чега се може поставити питање одговорности
старатеља.
• Одговорност може бити: а) имовинскоправна, б) кривичноправна.
• Имовинскоправна одговорност старатеља – Старатељ одговара за штету
коју сам проузрокује штићенику, као и за ону коју штићеник проузрокује
трећим лицима. Ова обавеза старатеља проистиче из опште одредбе о
дужности старатеља да се стара о личности штићеника и да управља
његовом имовином.
• Старатељ је дужан да накнади, пре свега, ону штету коју је сам
проузроковао током обављања послова старатељства.
• Од старатеља се очекује да у вршењу своје дужности покаже пажњу која се
иначе очекује од сваког обичног човека у средини у којој живи. Уколико не
покаже такву пажњу биће одговоран за неправилно и немарно вршење
старатељске дужности.
• Старатељ ће одговарати за проузроковану штету по основу кривице.
• Што се тиче карактера одговорности за штету, постоји више схватања о
томе.
• По једном, старатељ одговара за штету само ако се његова кривица докаже.
Терет доказивања лежи на оштећеној страни, штићенику.
• По другом схватању, кривица старатеља се претпоставља. Старатељ се
сматра кривим, с тим што може супротно доказивати, тј. неће одговарати за
штету ако докаже да није крив.
• Овим се положај старатеља чини врло тешким, што, како се често истиче,
може одвратити грађане од прихватања дужности старатеља. Међутим,
оваква претпостављена одговорност је у складу са чињеницом да се
старатељска дужност врши у корист штићеника.
• Овај, други, став проистиче и из опште одредбе Закона о облигационим
односима „Ко другоме проузрокује штету дужан је надокнадити је, уколико
не докаже даје штета настала без његове кривице.“
93
• (2) Одговорност старатеља за штету штићеника – Старатељ ће бити
одговоран и за штету коју проузрокује штићеник трећем лицу. У питању је
тзв. одговорност за другога, будући да су штићеници, по правилу деликтно
неодговорни.
• Основ ове одговорности лежи у пропуштању дужног надзора од стране
старатеља. Кривица старатеља се и у овом случају претпоставља. Он се
може ослободити одговорности ако докаже да је надзор вршио на начин на
који је био обавезан или да би штета настала и при брижљивом вршењу
надзора.
• На овај начин су заштићени интереси оштећеног лица које би у противном
морало доказивати да старатељ није вршио своју дужност надзора и даје као
последица тога дошло до штете.
• Кривичноправна одговорност старатеља – Поред грађанскоправне, у
нашем праву је предвиђена и кривичноправна одговорност старатеља у
одређеним случајевима.
• To ce односи, пре свега, на старатеља који злоупотребљава своја овлашћења
приликом вршења старатељске дужности.
• Овим се штити, пре свега, личност штићеника. Санкционисана је обљуба и
противприродни блуд злоупотребом положаја, запуштање и злостављање
малолетника.
• Старатељ ће кривично одговарати и за утају штићеникових ствари која се
јавља у виду крађе, оштећења или уништења.
• Оваквом врстом одговорности још више се штите интереси штићеника и
наглашава потреба што савеснијег вршења дужности старатеља.
110.ПРАВА И ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА
• Право на накнаду трошкова – Старатељ има право на накнаду
„оправданих“ трошкова учињених у обављању дужности старатеља.
• У питању су трошкови учињени у вези са старањем о личности, имовини или
поводом заступања штићеника, а који се у датим околностима на други
начин нису могли подмирити. Ове трошкове никако не може коначно
сносити старатељ.
• Накнада трошкова се, пре свега, врши из штићеникових прихода, осим ако
се тиме не угрожава штићениково издржавање.
• Ако штићеник нема прихода, трошкови се надокнађују из штићеникове
имовине, а ако је нема, онда из средстава која штићеник добије по основу
социјалне заштите.
• Ако не успе да наплати своја потраживања на овај начин, старатељ може да
се обрати суду.
• Право на награду – Према Породичном закону старатељ има право на
награду.
• Добровољним прихватањем ове дужности једно лице се излаже напорима и
одрицањима па му се с тога, без обзира на потребу грађанске солидарности,
обезбеђује награда.
• Одређивањем награде старатељу желе се истовремено стимулисати
грађани, не само да прихвате ову дужност, већ и да је врше на најбољи
могући начин.
• У нашем праву нема одредбе о томе како се одмерава награда старатељу. У
сваком случају чини се логичним да њена висина зависи од резултата које
старатељ буде постигао у обављању своје дужности, а они ће битни
видљиви само после подношења извештаја и рачуна, редовних, ванредних и
завршних.
• Што се тиче средстава из којих се награда исплаћује, то се чини
првенствено из штићеникових прихода, осим ако се тиме не угрожава
штићениково издржавање.
• У том случају, право старатеља се мора, очигледно, остварити из неких
других средстава.
• Дужности старатеља – Међу правилима о старатељству посебно се истиче
одредба ПЗС о дужности старатеља да се савесно стара о штићенику.
• У Закону Србије су набројане следеће дужности:
• старање о личности,
• заступање, прибављање средстава за издржавање и
• управљање и располагање имовином штићеника.
94
• дужност старатеља према органу старатељства састоји се у
извештавању органа старатељства о обављању послова старатеља.
111.ПРЕСТАНАК ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА
• Дужност старатеља престаје када престане потреба за старатељством.
• Међутим, ово је само један од начина престанка дужности старатеља.
• У другим случајевима предвиђеним у закону када престаје дужност
старатеља не престаје старатељство.
• У тим случајевима штићенику се поставља други старатељ.
• Престанак дужности смрћу старатеља – Дужност старатеља је строго
везана за личност па престаје тренутком смрти.
• Чим сазна за смрт старатеља, орган старатељства је дужан да предузме све
потребне мере ради заштите интереса штићеника и да му постави новог
старатеља. Пре тога се мора утврдити постојеће стање у погледу личности и
имовине штићеника, о чему ће се обавестити нови старатељ.
• Разрешење старатеља као разлог престанка дужности –Орган
старатељства ће разрешити старатеља ако утврди да за то постоје законски
разлози. Старатељ се може разрешити на: (a) његов захтев, (б) пo службеној
дужности.
• Разрешење на захтев старатеља – Орган старатељства ће разрешити
старатеља дужности када то овај од њега захтева, не испитујући разлоге за
то.
• Овакво решење у складу је са добровољношћу дужности старатеља.
• Рок за доношење решења од стране органа старатељства износи два месеца
од дана када је старатељ захтевао разрешење.
• Разрешење пo службеној дужности – Старатељ ће бити разрешен од
стране органа старатељства по службеној дужности у неколико случајева.
• У неким од ових случајева (1) одлука о разрешењу од стране органа
старатељства се доноси без утврђива разлога за разрешење, (2) док се у
другим случајевима доноси тек пошто се разлози за разрешење утврде у
поступку.
• (1) Орган старатељства ће разрешити старатеља када се утврди да је он из
било ког разлога престао да обавља дужност или да злоупотребљава права
односно грубо занемарује дужности старатеља.
• Старатељ ће, у другом случају, бити разрешен ако настану разлози због кога
једно лице не може бити постављено за старатеља (лишење старатеља
пословне способности или родитељског права).
• Поред тога, за неке околности се може тек накнадно сазнати – сазнање о
нетрпељивости старатеља са сродницима штићеника.
• У оба ова случаја орган старатељства је дужан решење о разрешењу донети
без одлагања, а најдоцније у року од једног месеца од дана покретања
поступка.
• (2) Постоје још два случаја када се старатељ може разрешити по службеној
дужности. За разлику од претходних случајева, у овим се одлука о
разрешењу доноси тек после спроведеног поступка пред органом
старатељства који је утврђивао разлоге за разрешење. Тo cy случајеви када
орган старатељства утврди да старатељ обавља дужност несавесно или
када би за штићеника било корисније да му за старатеља постави друго
лице.
• Несавесно вршење старатељске дужности је разлог за разрешење
старатеља. У питању су блаже повреде дужности старатеља.
• Поред овога, посебно се издваја случај разрешења када орган старатељства
нађе да би за штићеника било корисније да му се неко друго лице постави за
старатеља.
• Једноставно, орган старатељства је нашао личност која је погоднија за
старатеља од оне која је до тада вршила ту дужност,
• У ова два случаја решење о разрешењу се доноси у року од 30 дана од дана
када је орган старатељства утврдио да старатељ обавља дужност
несавесно, односно да би за штићеника било корисније да му се за
старатеља постави друго лице. Рок од 30 дана у овом случају почиње да тече
од тренутка када је окончан поступак у коме је утврђен настанак ових
околности.
95
• Жалба на решење о разрешењу – Против решења о разрешењу
старатеља може се изјавити жалба у року од 15 дана од дана пријема
решења.
• Право на жалбу имају старатељ, односно лице које има правни интерес.
Жалба се изјављује другостепеном органу старатељства, односно
министарству надлежном за породичну заштиту.
• Последице разрешења старатеља – По разрешењу, старатељ је дужан да
поднесе завршни извештај и рачун о старању о имовини штићеника.
• До постављања новог старатеља, орган старатељства је дужан да предузме
све мере за заштиту интереса штићеника.
• Примопредаја између ранијег и новог старатеља обавља се по правилима
која се примењују у случају стављања лица под старатељство.
• Престанак дужности старатеља престанком старатељства – дужност
старатеља престаје и у случају престанка старатељства.
• Старатељство престаје престанком потребе за њим.
• Разлози престанка старатељства су различити зависно од врсте
старатељства.
• Старатељ је дужан поднети извештај о свом раду и о стању штићеникове
имовине.
• Поред овога, сва имовина се мора предати штићенику у случају да
старатељство престаје зато што је штићеник постао пунолетан или пословно
способан.
• Ако је старатељство престало зато што је малолетник потпао под
родитељско старање или је усвојен, онда се имовина предаје родитељима
или усвојитељима на управљање.
112.СТАРАТЕЉСТВО НАД МАЛОЛЕТНИЦИМА
• Родитељи имају првенствену дужност и право да се старају о својој деци.
• Међутим, у неким случајевима родитељи то не чине из врло различитих
разлога.
• Како деца нису у стању због свог узраста да се старају сама о себи, бригу о
њима тада мора преузети неко други.
• Пре свих, то је дужност државе, која то чини преко одговарајућег органа.
Деца се стављају под нарочиту врсту заштите. Над њима се отвара
старатељство и поставља старатељ.
• Разлози за стављање малолетника под старатељство – њихов
заједнички именитељ је да се ради о малолетном детету без родитељске
заштите и бриге, тј. „без родитељског старања“.
• Закон Србије набраја таксативно који су то случајеви:
• дете које нема живе родитеље;
• дете чији су родитељи непознати или је непознато њихово боравиште;
• дете чији су родитељи потпуно лишени родитељског права односно
пословне способности;
• дете чији родитељи још нису стекли пословну способност;
• дете чији су родитељи лишени права на чување и подизање односно
васпитање детета;
• дете чији се родитељи не старају о детету или се старају о детету на
неодговарајући начин.
113.ДУЖНОСТ СТАРАЊА О ЛИЧНОСТИ МАЛОЛЕТНОГ ШТИЋЕНИКА
• Старатељ је дужан да се „савесно“ стара о личности малолетника, а
нарочито о његовом чувању, подизању, васпитању и образовању, како би се
што пре оспособио за самосталан живот.
• Чување и подизање – Старатељи, слично родитељима, имају првенствено
дужност да се старају о чувању и подизању штићеника. Садржина ових
дужности је, међутим, у овом случају другачија.
• Старатељ није дужан да живи са штићеником, тј. да га смести код себе.
Старатељ је дужан малолетнику обезбедити одговарајући смештај.
• Малолетни штићеник се може поверити најближем сроднику ако је то
могуће
• Овакву одлуку старатељ не може донети без одобрења органа старатељства
који проверава да ли је овакав смештај у складу са интересима штићеника.
• У одсуству ових лица штићеник ће бити смештен у неку другу породицу
(хранитељство) или установу која се бави чувањем и васпитањем. И ова
одлука се доноси само уз сагласност органа старатељства.
96
• Старатељ може штићеника сместити и код себе, што би у већини случајева
било најпогодније за дете, јер би стално било у контакту и под непосредном
контролом старатеља.
• У пракси, малолетник се најчешће налази на смештају код старатеља ако је
то његов блиски сродник.
• Чување малолетника подразумева и старање о његовом животу као највећој
вредности. У питању је подмирење његових физиолошких, здравствених,
хигијенских и других потреба.
• Подизање малолетног штићеника подразумева подмиривање његових
свакодневних потреба за исхраном, одећом, обућом, обезбеђење
здравствене заштите. Када је дете смештено код другог лица или у
установу, дужност старатеља је да се стара о обезбеђењу ових потреба
детета и да контролише лица која се непосредно о детету старају.
98
• Последице престанка – Без обзира на узрок престанка старатељства,
старатељ је дужан у одређеном року поднети завршни извештај о раду
органу старатељства.
• Он се подноси у року од 15 дана од дана када то затражи орган
старатељства.
• Извештај се односи првенствено на старање о личности штићеника.
• Поред овог, старатељ мора положити и рачуне о старању над штићениковом
имовином, штићениковим приходима, расходима и коначно о стању његове
имовине.
• Сву имовину штићеника старатељ је дужан да преда штићенику (ако је
постао пословно способан) или родитељима, односно усвојитељима.
117.ЛИШЕЊЕ ПОСЛОВНЕ СПОСОБНОСТИ
• Према нашем праву пословне способности могу бити лишена само пунолетна
лица, а не и малолетници који су делимично пословно способни.
• Пунолетно лице може бити потпуно или делимично лишено пословне
способности. Разлози за лишење су таксативно набројани у закону. Овакав
начин одређивања доприноси правној сигурности.
• Наше предвиђа неке узроке за лишење, али је тежиште стављено на
последицу - „пунолетно лице које због болести или сметњи у психофизичком
развоју није способно за нормално расуђивање те због тога није у стању да
се само стара о себи и о заштити својих права и интереса може бити потпуно
лишено пословне способности“.
• Делимично се лишава пословне способности пунолетно лице које због
болести или сметњи и психофизичком развоју својим поступцима непосредно
угрожава сопствена права и интересе или права и интересе других лица.
• Разлози који доводе до потпуног и делимичног лишења пословне
способности су исти. Само од њиховог интензитета, односно последице коју
изазивају, зависи да ли ће једно лице бити потпуно или делимично лишено
пословне способности.
• Угрожавање права и интереса се може састојати у лошем вршењу или
невршењу појединих права.
• Ово није последица неискуства или непознавања ствари већ управо болести
односно сметњи у психофизичком развоју.
• Поступак за лишење пословне способности –Поступак за лишење
пословне способности је хитан и уређен нормама Закона о ванпарничном
поступку.
• Поступак за лишење пословне способности суд покреће и води по службеној
дужности, али то може урадити и по предлогу других овлашћених субјеката:
органа старатељства, супружника, детета или родитеља лица код кога су се
стекли законски услови за лишење, односно ограничење пословне
способности. Поступак се може покренути и по предлогу других сродника:
деде, бабе, брата, сестре, као и унука, али под условом да са тим лицем
живе у породичној заједници.
• На крају, у Закону је предвиђена могућност покретања овог поступка и од
самог лица које треба лишити пословне способности ако може да схвати
значење и правне последице свог предлога.
• У поступку лишења пословне способности обавезно ће бити одређено
вештачење од стране најмање два лекара одговарајуће специјалности
(психијатри). Они ће дати свој налаз и стручно мишљење о стању здравља
тог лица и о његовој способности за расуђивање.
• Одлуку којом је једно пунолетно лице потпуно или делимично лишено
пословне способности доставља суд органу старатељства без одлагања.
• Орган старатељства је дужан донети одлуку о стављању тог пунолетног
лица под старатељство.
• Истом одлуком орган старатељства ће том лицу (пунолетном штићенику)
поставити старатеља.
• У овом случају се примењују јединствена правила која важе и у случају када
се малолетно лице ставља под старатељство.
118.ПРАВА И ДУЖНОСТИ СТАРАТЕЉА ЛИЦА ЛИШЕНОГ ПОСЛОВНЕ СПОСОБНОСТИ
• Слично старатељу над малолетником, и овај старатељ има основне
дужности да се стара о: а) личности, б) имовини и в) о заступању лица под
старатељством.
• Старање о личности – На првом месту, одлуком којом се пунолетно лице
ставља под старатељство одлучује се и о његовом смештају.
99
• Ово лице ће бити најпре смештено у сродничку породицу или у установу која
се бави лечењем и смештајем таквих лица.
• Када се ради о малолетнику тежиште старања о личности је на чувању,
подизању, васпитању и образовању, овде је старатељ превасходно дужан да
се стара да се отклоне разлози због којих је пунолетни штићеник лишен
пословне способности, а крајњи циљ је да се што пре оспособи за
самостални живот.
• To на првом месту значи да се старатељ мора побринути за лечење
пунолетног штићеника ако се ради о болесној особи.
• Ако се ради о особи са психофизичким сметњама старатељ треба да се
побрине за његов смештај, евентуално запослење, остваривање његових
права на одговарајућу друштвену помоћ која је предвиђена за оваква лица,
итд.
• Старање о имовини – Старатељ управља имовином пунолетног штићеника.
• За његово издржавање важе иста правила као и за издржавање малолетног
штићеника
• Заступање штићеника – Старатељ је законски заступник пунолетног
штићеника. Обим овлашћења старатеља је различит с обзиром на то да ли је
штићеник потпуно или делимично лишен пословне способности.
• Ако је једно лице потпуно лишено пословне способности, онда је изједначено
са правним положајем млађег малолетника. Све послове и правне радње у
његово име и за његов рачун предузима старатељ. Правни посао који
предузме пунолетни штићеник је ништав. На овај начин се штићеник штити
од властите неуспешне активности.
• У случају делимичног лишења пословне способности, пунолетни штићеник се
изједначава са старијим малолетником. To значи да и овај штићеник може
предузимати правне послове али је за њихову пуноважност потребна
сагласност његовог законског заступника, старатеља, односно органа
старатељства, ако се ради о пословима за које је и старатељу потребно
одобрење органа старатељства.
• Међутим, за разлику од делимично пословно способног малолетника, суд
може да одреди послове које ово лице може предузимати самостално и без
сагласности старатеља. Ову одлуку ће суд донети на основу мишљења
лекара (вештака) датог у поступку лишења пословне способности.
• Одобрење се неће тражити и за послове штићеника који су личне природе. У
питању су послови који се тичу личног статуса: закључења брака, признања
очинства, сачињавање тестамента.
10
1
коју су супружници стекли после престанка брака, разводом или поништењем ако
наставе да живе у заједници живота.
Paд супружника – Заједничка имовина се стиче радом - како оним који се
обавља уз одговарајућу накнаду, тако и оним који се обавља у домаћинству.
Рад којим се ствара заједничка имовина може бити појединачан и
заједнички. Заједнички рад постоји када оба супружника заједно обављају исте или
међусобно повезане делатности. To ће најчешће бити рад супружника на
пољопривредном имању, занатској или адвокатској радњи и сл.
Предмет заједничке имовине – Предмет заједничке имовине чине стварна
права, пре свега право својине, службености, право залоге, као и тражбена
(облигациона) права, потраживања која имају супружници према трећим лицима
која су везана за њихов рад.
Најважније стварно право које улази у заједничку имовину је право
заједничке својине. Ствари које су стечене радом у току трајања заједнице живота
супружника чине предмет заједничке својине чији су они титулари.
У заједничку имовину супружника спадају и они предмети или вредности у
заједничкој имовини који су добијени заменом за неке друге из заједничке имовине
(реална суброгација), када се на несумњив начин може утврдити да је уместо једне
ствари која је продата, одмах купљена од добијене цене друга ствар. To исто важи
и у случају накнаде која је добијена за ствари из заједничке имовине по основу
накнаде штете, осигурања и сл.
Имовина која је стечена игром на срећу током трајања заједнице живота
супружника је њихова заједничка имовина. Међутим, супружник који је остварио
добитак може доказивати да je y игру уложио посебну имовину. Ако у томе успе,
добитак стечен игром на срећу биће његова посебна имовина.
И имовина која је стечена коришћењем права интелектуалне својине у току
трајања брачне заједнице живота у браку представља заједничку имовину. Дела
интелектуалне својине јесу настала као резултат посебних склоности и вештина
једног супружника, али и као резултат рада. Стога је и имовина стечена по основу
ових права заједничка.
У заједничку имовину, поред стварних, улазе и облигациона права. To су, пре
свега, потраживања супружника према трећим лицима везана за њихов рад.
Заједничка имовина могла би се дефинисати као скуп стварних права на
неодређеним деловима ствари и скуп тражбених права чији износ није одређен
према сваком од титулара, односно супружника.
Из чињенице неодређености удела супружника као титулара заједничке
имовине, произлази низ правила везаних за правни режим коришћења и
располагања са њом.
10
2
Супружници заједнички и споразумно располажу заједничком имовином. У
овом погледу у Породичном закону се предвиђа изричито ограничење према коме
ни један од супружника не може располагати својим уделом у заједничкој имовини,
нити га може оптеретити правним послом међу живима. У суштини ово значи да
акте располагања супружници морају увек чинити заједнички, осим ако се
другачије нису договорили.
Супружници се могу споразумети да један од њих располаже целокупном
имовином или неким њеним делом, јер би било врло непрактично да у свакој
ситуацији, приликом закључења било ког правног посла, учествују оба супружника.
Ако се овај споразум (уговор), односи на непокретности, мора бити закључен у
писменој форми и уписан у јавни регистар права на непокретностима. Располагање
заједничком имовином од стране једног супружника може, међутим, бити резултат
прећутног споразума (сагласности) супружника. У овом случају супружник иступа
као заступник другог супружника. Сматраће се да је ова сагласност дата ако се
супружник не успротиви располагању. Правни посао у овом случају обавезује и
другог супружника који у њему није учествовао. Међутим, уколико се супружник
успротиви и тражи поништење, судбина правног посла ће зависити од тога да ли је
треће лице, сауговарач, било савесно.
Ако је у питању располагање покретном ствари из заједничке имовине од
стране једног супружника без сагласности другог, уговор се неће поништити ако су
испуњени следећи услови: а) савесност стицаоца (није знао, нити је могао знати да
се ради о предмету заједничке имовине) и б) стицање ствари уз накнаду. Други
супружник који није дао сагласност на располагање има, у овом случају, право на
накнаду штете од супружника који је располагао са ствари.
Када је у питању располагање од стране једног супружника непокретним
стварима из заједничке имовине без сагласности другог, као и у претходном
случају, правни посао се неће поништити ако је стицалац био савестан. Ово
подразумева да је у јавне регистре непокретности као једини власник био уписан
супружник који је отуђио непокретност и да стицалац није знао нити je могао знати
да се ради о непокретности из заједничке имовине супружника. Према томе, без
обзира што за јавне књиге важи начело поузданости, за пуноважност уговора,
односно за савесност стицаоца, није довољно само оно што у њима пише.
Ако један од супружника буде лишен пословне способности овакав режим
управљања и располагања више није могућ. Мора доћи до деобе заједничке
имовине.
Уколико је један супружник делимично лишен пословне способности суд ће
својом одлуком одредити правне послове које ово лице може, односно не може,
самостално предузимати. О пословима које може самостално да предузима,
уколико су везани за располагање заједничком имовином, лице делимично лишено
пословне способности се договара са другим супупружником. За оне послове које
не може самостално предузимати потребно му је одобрење старатеља, односно
органа старатељства.
10
3
заједничка имовина припадне једном супружнику а да други добије накнаду у
новцу. Супружници могу постићи споразум да једном од њих припадне већи удео,
руководећи се само њима знаним разлозима.
Споразум о деоби се по правилу односи на имовину коју супружници
поседују у моменту деобе. У овом смислу они могу поделити имовину идеално, са
утврђеним сувласничким уделима (нпр.1/3 - 2/3, или 30% - 70%), али и реално,
спроводећи физичку деобу.
Споразум о деоби заједничке имовине се може односити и на будућу
имовину коју супружници буду стекли. На овај начин се укида режим заједничке
имовине између супружника. У овом случају ради се о брачном уговору који мора
бити оверен од стране судије.
Судска деоба – Уколико се супружници не могу договорити о подели
заједничке имовине приступа се судској деоби. Критеријуми деобе могу бити
различити. Према Породичном закону заједничка имовина супружника се дели на
једнаке делове. Полази се од равноправности супружника у браку и чињенице да је
њихов допринос у стицању заједничке имовине, углавном, исти.
Наведени систем поделе заједничке имовине на једнаке делове важи као
претпоставка. Сваки од супружника који није задовољан поделом на једнаке
делове може захтевати да се утврди његов већи удео. Терет доказивања већег
удела лежи на оном супружнику који обара наведену претпоставку о једнаким
уделима. Већи удео у стицању заједничкој имовине зависи од његових остварених
прихода, вођења послова у домаћинству, старања о деци, старања о имовини и
других околности од значаја за одржање или увећање вредности заједничке
имовине. Већи удео у стицању заједничке имовине утврђује се у истој сразмери за
сва права и обавезе (на целокупној заједничкој имовини) у тренутку престанка
заједнице живота у браку. Могуће је и одступање од овог правила. Може се
тражити већи удео у стицању само појединог права из заједничке имовине. Да би
ово било могуће потребно је да се испуне два кумулативна услова: а) да је то право
економски самостално у односу на остала права из заједничке имовине и б) да је у
стицању тог права супружник учествовао и приходима од своје посебне имовине.
Да би суд могао спровести деобу заједничке имовине најпре је потребно да
утврди њен састав. Ако супружници нису сагласни у погледу тога шта спада у
њихову заједничку имовину потребно је да суд то утврди. Суд ће најпре из
имовинске масе издвојити стварна и тражбена права, као и обавезе, које чине
њихову посебну имовину. У случају спора око тога да ли једна ствар спада у
заједничку или посебну имовину важи претпоставка да улази у заједничку имовину,
а онај супружник који тврди супротно мора то и доказати.
Приликом деобе заједничке имовине потребно је извршити обрачун њене
активе и пасиве, па и обрачун између заједничке имовине и посебних имовина
супружника. Јер, заједничка имовина може имати потраживања и дуговања према
трећим лицима и према супружницима. Након свега овога, врши се процена
вредности заједничке имовине. Меродавна је вредност имовине у моменту
престанка заједнице живота супружника. Ако се вредност заједничке имовине
увећа после престанка заједнице живота у браку, сваки од супружника стиче
тражбено право на тој увећаној вредности сразмерно свом доприносу (чл.175). Ако
се деоба врши у току трајања заједнице живота онда се вредност имовине
процењује у моменту подношења захтева за деобу.
Након свега овога суд доноси одлуку о подели имовине на једнаке делове,
односно према доприносу у њеном стицању ако је такав захтев од стране
супружника постављен. Од овог момента престаје да постоји заједничка имовина
између супружника и они постају сувласници односно саповериоци одређеног
удела у заједничкој имовини. Ти удели су по правилу једнаки (50% - 50%) или
другачији, неједнаки (нпр.70% - 30%) ако је одређиван допринос у стицању
заједничке имовине.
Супружници могу након доношења одлуке о утврђеним сувласничким
односно саповерилачким уделима сами спровести физичку деобу ствари и права.
Ако се о овом не могу споразумети, физичку деобу ће спровести суд додељујући
одређене ствари у својину и државину, у целости или у одређеном делу, сваком
супружнику понаособ.
10
4
припадају једном супружнику и у погледу њих у закону постоје посебна правила.
Она се односе на: 1) ствари за личну употребу, 2) ствари намењене детету, 3)
ствари за вршење заната или занимања и 4) предмете домаћинства.
1) Ствари које служе искључиво за личне потребе супружника, које су
набављане радом током трајања заједнице живота, спадају у заједничку имовину.
Међутим, ове ствари по својој намени припадају само оном супружнику који их
користи. Стога се оне приликом деобе заједничке имовине и додељују у искључиву
својину том супружнику. Други супружник има своје ствари за личну употребу, које
му се такође додељују.
Ствари за личну употребу се не урачунавају, по правилу, у удео супружника
коме се додељују. Оне се додељују поврх његовог дела. Међутим, ове ствари ће
бити урачунате супружнику у његов део ако је њихова вредност несразмерно
велика у односу на вредност заједничке имовине и вредност ствари за личну
употребу другог супружника.
2) Ствари намењене детету се из заједничке имовине, приликом деобе,
додељују у својину оном супружнику који врши родитељско право. Оне се
супружнику, без обзира на њихову вредност, не урачунавају у његов део.
У случају да родитељско право врше оба супружника заједнички, детиње
ствари тада спадају у њихову заједничку својину. Једино над овим стварима они и
даље остају заједнички титулари са неопредељеним уделима.
3) Ствари за вршење заната или занимања једног супружника спадају у
заједничку имовину пошто су стечене радом у току трајања заједнице живота. Оне
по својој намени служе за обављање професије једног супружника и треба да му
обезбеде егзистенцију и после деобе заједничке имовине. Ове ствари (алати,
машине, стручна библиотека) иако спадају у заједничку имовину не деле се између
супружника, већ се додељују оном који тим стварима обавља занат или занимање.
Ове ствари се у сваком случају, без обзира на вредност, урачунавају у део
супружника. У овом случају може се јавити проблем ако је вредност ових ствари
већа од вредности удела који му у случају деобе припада. Тада се поставља
питање намирења другог супружника до вредности његовог удела. Треба
прихватити могућност да он буде подмирен исплатом одређене суме новца или
уступањем ствари из посебне имовине супружника коме су ствари за обављање
заната или занимања додељене.
4) Након престанка заједнице живота супружника дешава се да у државини
једног супружника остану предмети домаћинства које он користи, а други
супружник не тражи њихову поделу. И ови предмети спадају у заједничку имовину
али их користи само један супружник. У случају да је државина ових ствари трајала
непрекидно три године, додељују се приликом деобе искључиво супружнику који
их је користио. Без обзира на њихову вредност, оне ће се урачунати у његов део.
Посебну имовину супружника чини она имовина коју је супружник стекао пре
склапања брака, као и имовина стечена у браку деобом заједничке имовине и она
имовина која није стечена радом. Према томе, ова имовина се може стећи пре
брака и у браку.
Стицање пре брака – Посебна имовина се пре брака може стећи на
различите начине, радом или доброчиним стицањем. Закључењем брака статус ове
имовине остаје исти. Она је и даље посебна имовина супружника. Према томе, и
мираз остаје у посебној имовини супруге.
Стицање у браку – Посебна имовина се у браку стиче деобом заједничке
имовине. Тада се заједничка имовина преобраћа у посебну. Поред овога, у посебну
имовину спада и сва она имовина коју су супружници стекли у браку, али не радом.
Овде спадају, пре свега, стварна и тражбена права која је један супружник стекао
поклоном, наслеђем, легатом, приходима од посебне имовине.
У посебну имовину улазе и имовинске вредности стечене по основу накнаде
штете проузроковане на стварима из посебне имовине. У њу спада и накнада
неимовинске штете коју је један од супружника претрпео, као и ствари које су
добијене у замену за ствари из посебне имовине.
У посебну имовину улазе и дугови посебне имовине. За преузете обавезе
према трећим лицима у вези своје посебне имовине супружник одговара том
имовином, као и оном коју добије после деобе заједничке имовине. У ове дугове
спадају и обавезе издржавања према бившем супружнику, издржавања деце из
ранијег брака, итд. Поклон који је дат супружницима од стране трећих лица у току
10
5
брака спада у њихову посебну имовину. Они на том поклону имају сусвојину, на
једнаким деловима ако другачије поклонодавац није одредио.
Управљање и располагање – Сваки супружник управља и располаже
самостално својом посебном имовином. Супружник може акте управљања посебном
имовином предузимати лично или управљање може пренети на свог супружника
или треће лице. Слична ситуација је и у погледу располагања са овом имовином.
10
6
живе заједно, а наведени уговори подразумевају географску дистанцу између
уговорних страна.
Све друге уговоре (о купопродаји, пуномоћству, зајму, итд) супружници могу
закључивати, али се они морају прилагођавати садржини брака, односно,
императивност норми којима се регулише брак мора остати нетакнута. Ово
прилагођавање се назива алтерација.
Према Породичном закону уговорни имовински режим је добио знатно ширу
примену него раније. Супружници имају могућност да својом вољом, закључењем
брачног уговора искључе законски имовински режим.
Поред брачног уговора, супружници могу закључивати и друге уговоре. Неки
од њих су регулисани Породичним законом. To cy: уговор о управљању и
располагању заједничком имовином и уговор о поклону. Поред овога, пажњу
изазивају још два уговора који су регулисани нормама других грана права: уговор о
доживотном издржавању и уговор о раду.
10
7
Ако се брачни уговор односи на непокретности доставља се и јавном
регистру права на непокретностима ради уписа у њих.
Садржина уговора – Супружници, односно будући супружници, су
слободни у погледу регулисања својих имовинских односа. Предмет овог уговора је
имовина коју супружници поседују у тренутку његовог закључења или коју ће
супружници односно будући супружници тек стећи, на било који правно дозвољен
начин.
Супружници могу у потпуности искључити постојање заједничке имовине у
браку, али је могу и уговорити. Тако могу уговорити да само неки приходи улазе у
заједничку имовину, или да у њу уђе само покретна имовина. Нема сметњи да
супружници уговоре заједничку имовину у већем обиму него што то предвиђа
законски режим заједничке имовине.
10
8
супружници дају поводом разних прилика, не враћају се. Појам уобичајеног поклона
одредиће у случају спора суд, ценећи имовинске прилике поклонодавца.
Враћају се поклони чија је вредност несразмерно велика у односу на
вредност заједничке имовине супружника, које су супружници учинили један
другом у току трајања заједничког живота у браку. Уколико су поклони дати а
између супружника је био искључен режим заједничке имовине тада се враћају сви
поклони осим уобичајених. Овакво решење је условљено чињеницом да супружници
не поседују заједничку имовину према којој се одређује несразмерна вредност
поклона.
Право на повраћај поклона нема супружник ако би прихватање његовог
захтева за повраћај поклона представљало очигледну неправду за другог
супружника. Према томе, очигледна неправда би постојала ако повраћај поклона
тражи супружник који се у браку понашао тако да је грубо кршио права и дужности
супружника, односно који је био несавестан приликом закључења ништавог брака.
10
9
Неслободне заједнице изван брака су оне у којима два лица живе и понашају
се као супружници, али не могу да се венчају услед постојања брачних сметњи
између њих. Овакве заједнице не производе породичноправна, дакле ни
имовинскоправна дејства.
11
0
право немају право својине на усељивом стану. На овај начин се желе заштитити
интереси детета и родитеља, како после престанка заједничког живота не би
остали без смештаја. Овим правом се не дира у својину другог родитеља, који и
даље остаје власник стана.
Титулар овог права, личне службености, поред детета је и родитељ који
самостално врши родитељско право у ситуацији када не постоји заједнички живот
са другим родитељем. У питању је пре свега родитељ који врши самостално
родитељско право на основу споразума о самосталном вршењу родитељског права
или на основу судске одлуке. Тим пре би се ово право могло установити и у корист
једног родитеља који је после престанка заједнице живота закључио са другим
родитељем (власником стана) споразум о заједничком вршењу родитељских права.
Саставни део овог споразума је и споразум о томе шта ће се сматрати
пребивалиштем детета.
Право становања немају родитељ и дете ако би прихватање њиховог захтева
за право становања представљало очигледну неправду за другог родитеља.
Престанак права становања – Право становања траје до пунолетства
детета. Међутим, ово право може престати и пре тога. Може престати природним
путем, смрћу детета, али и правним путем.
Правним путем право становања престаје када се промене законски услови
који су довели до конституисања овог права. Према томе, престаће када родитељ
или дете стекну право својине на усељивом стану или када настану околности због
којих би даље трајање овог права представљало очигледну неправду за другог
родитеља. Поред овога, право становања престаје и када суд промени одлуку о
поверавању деце и новом одлуком их повери родитељу, власнику стана.
11
1
Одлука о поверавању управљања само једном броју чланова или једном
члану породичне заједнице може бити опозвана на захтев било ког члана
породичне заједнице. To ће најчешће бити случај ако се неки од чланова не слаже
са одлуком већине.
Што се тиче располагања заједничком имовином, као и у случају управљања,
то могу чинити сви чланови заједнички и споразумно. У пракси се често дешава да
ово чини само један од чланова, при чему се претпоставља сагласност осталих. Ако
се располагање врши у виду отуђења заједничке непокретности од стране само
једног члана, остали чланови могу побијати уговор о томе, под условима који важе
и за супружнике када један од њих врши располагање.
У случају да долази до деобе заједничке имовине чланова породичне
заједнице, примењују се правила која донекле одступају од оних која важе за деобу
заједничке имовине супружника. У овом случају не важи претпоставка о једнаким
уделима. Имовина се мора поделити према доприносу сваког члана породичне
заједнице у њеном стицању, уколико се они другачије не споразумеју.
11
2
остављена могућност изрицања и неких других, поред већ наведених мера. To cy
следеће мере:
1) издавање налога за исељење из породичног стана или куће, без обзира на
право својине односно закупа непокретности;
2) издавање налога за усељење у породични стан или кућу, без обзира на
право својине односно закупа непокретности;
3) забрана приближавања члану породице на одређеној удаљености;
4) забрана приступа у простор око места становања или места рада члана
породице;
5) забрана даљег узнемиравања члана породице.
Мера издавања налога за исељење из породичног стана или куће, без обзира
на то ко је власник, односно закупац стана, је једна од правно најспорнијих. Овом
мером се у суштини ограничава једно апсолутно право (својина) које ужива
заштиту у односу на трећа лица. Издавањем овог налога власник непокретности
који се исељава остаје и даље власник, али остаје без једног од овлашћења –
овлашћења коришћења.
Трајање мера – Свака од мера за заштиту од насиља је привременог
карактера. Њихова је сврха да спрече ескалацију насиља и да доведу до промене
понашања члана породице који врши насиље. Мера заштите од насиља може
трајати најдуже годину дана. Уколико је један члан породице, због предузетих
аката насиља одговарао прекршајно или кривично, време проведено у притвору у
овом случају му се урачунава у време трајања мере заштите од насиља.
Уколико ни после протека рока од године дана, на који је изречена мера
заштите од насиља, не престану разлози који су довели до њеног изрицања суд
може меру поново изрећи. He постоји ограничење колико пута се мера може
изрицати.
Мера заштите од насиља у породици може престати и пре истека рока од
године дана ако престану разлози због којих је мера била одређена.
11
3
насиља у породици. To значи да пресуда којом се одређују мере заштите од насиља
производи правно дејство и пре њене правноснажности.
Друго начело је истражно начело. Суд у овом поступку има веома активну
улогу. Он није везан границама захтева које су истакле странке, већ има
овлашћење да утврђује и чињенице које међу странкама нису спорне. Његов
задатак је да утврди материјалну истину и у том циљу може изводити и оне доказе
које странке нису предложиле.
Доношење одлуке – Да би суд могао донети одлуку у овој правној ствари
неопходно је да спроведе расправу како би могао утврдити чињенично стање које
ће послужити за доношење одлуке. На првом месту суд ће саслушати странке, али
и трећа лица која имају сазнања значајна за доношење одлуке. Суд ће саслушати и
законског заступника детета, ако је оно члан породице према коме је насиље
предузето. Међутим, суд има обавезу да саслуша и дете ако се ради о детету које
је способно да формира своје мишљење.
Поред овога, мишљење детета ће бити узето у обзир и у поступку који је
покренут од стране другог члана породице према коме се врши насиље. Насиље
које врши, примера ради, један родитељ против другог свакако погађа и дете.
Поред овога, донета одлука којом се један родитељ удаљава из куће или стана
нарушава и права детета да живи са својим родитељима.
У поступку за заштиту од насиља у породици суд није везан захтевом
тужиоца у погледу мере коју треба донети. Он може одредити и другу меру, а не
ону коју је тражио тужилац, ако у спроведеном поступку стекне уверење да би се
тако постигла адекватнија заштита од породичног насиља.
Евиденција одлука – Када суд донесе пресуду у поступку за заштиту од
насиља у породици, дужан је одмах да је достави органу старатељства. Одлука се
доставља и органу старатељства на чијој територији има пребивалиште, односно
боравиште, члан породице према коме је насиље извршено, али и органу
старатељства на чијој територији има пребивалиште, односно боравиште, члан
породице против кога је мера одређена. Орган старатељства је дужан да води
евиденцију и о једним и о другим лицима.
11
4