СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА
Светислав Првановић:
ТРАГОМ СТАРИХ ТИМОЧАНА
(говор, борбе и сеобе)
Тимочки дијалекат, којим је некад,
судећи по свему, говорила цела североисточна
Србија и добар део северозападне Бугарске,
сведен је данас на средње и горње тимочке
крајеве (ужи Тимок, Заглавак и Сврљиг). То је
уједно и простор на коме је сачувано највише
записа и натписа из далеке прошлости,
писаних увек српском редакцијом.
Осим Сврљишког јеванђеља из XIII
века (1279), једног од најстаријих споменика
српске средњевњковне књижњвности, ту
спадају натписи у цркви у заглавској Доњој
Каменици (XIV век), на мермерној плочи
нађеној у рушевинама града Козела под
Тупижницом (1239), у манастиру Суводолу
под Старом планином (пре 1645) и на
надгробном споменику ког Грлишта (око
1360). Репродукција тих натписа, уз
најнужнија објашњења и мишљења језичких
стручњака, објављена је недавно у „Развитку“
(бр. 2, 1968).
На означеном простору данас живи
етнички најхомогеније и најстарије
становништво на тлу уже Србије. То не значи
да је оно у прошлости, нарочито у доба
робовања под Турцима, било мирна и покорна
раја и да се је зато могло одржати. Мада
географски затворено, оно је имало бурну
историјску прошлост. Довољно је само
неколико примера да се то види.
Тимочки крајеви су били поприште
најранијег устанка на Турке у историји Јужних
Словена (још 1405). Почет у Подунављу, тај
устанак је добијао уз Тимок све већи замах и
ширину, док није доживео тежак пораз под
Миџором, око реке Темске. Поред других
суровости, цар Сулејман је тада претворио у
прах и пепео 33 села и три манастира. При том
је много раје изгинуло, а много је морало
потражити спас у бекству преко границе, у
слободну Србију деспота Стевана Лазаревића.1
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
Крајем 16. века овде је деловала једна
од наших највећих, ако не и највећа хајдучка
дружина, састављена од 2.000 бораца, под
славним харамбашом Старином Новаком.
Народна традиција и песма везују Новаково
порекло за Сокобању, а хајдуковање за
тимочке крајеве („А на оној на планини
Старој, ондје беше Старина Новаче...“).
Историјски је утврђено да је он са својом
дружином хајдуковао по целој источној
Србији, упадао чак у Софију (1595) и прелазио
у Румунију. У Румунији су га Турци, негде у
Ердељу, ухватили живог и спалили (1601).2
У последњем периоду турске
владавине, крајем 18. века, тимочке шуме су
оживеле од малих, али бројних хајдучких
дружина. Највећа међу њима, која је била
окупила 40 људи, крстарила је свуда, од Ртња
и Црне Реке до Грамаде и Миџора. Оне које су
се појавиле доцније, уочи и за време првог
устанка, и да не помињемо.3
Услед таквих прилика, често
изложени најсуровијим турским
репресалијама, Тимочани су се исељавали у
скровите, шумовите крајеве Поморавља и
Шумадије. Јован Цвијић је пронашао да само у
Белици има 544 дома (13, 20 % од укупног
броја) пореклом из тимочких крајева. У
Лепеници их је пронашао, заједно са
Крајинцима, 1.664 дома (14, 70 % од укупног
броја).4
Што се тиче досељавања, подаци су,
особито за Тимок и Заглавак, веома оскудни.
Јован Цвијић и Маринко Станојевић сматрају
да је досељавање овде било сведено претежно
на унутрашња померања становништва,
сељакања из места у место. Станојевић је
установио да је Заглавак у току целог 18. и 19.
века добио са стране свега 51 породицу из
пиротског Понишавља и 22 из бугарског
Загорја.5 То је могао утврдити само на основу
сачуваног предања, пошто их је по фолклору
тешко идентификовати. Оне су, наиме,
долазиле са скоро истог говорног подручја,
тако да су се брзо утапале у нову средину.
 СУСРЕТИ И
О догађајима и миграционим
кретањима у Сврљигу зна се много више.
Сврљиг се такође дигао на Турке веома рано
(децембра 1412), на челу с одметнутим
турским војводом Хамзи-бегом. Устанак је
најсуровијим мерама угушио султан Муса,
познат у савременим хроникама као
„крвопролитни Муса“, а у народној поезији
као Муса Кесеџија. Пошто је Хамзу ухватио
живог, Муса је приступио тешким одмаздама.
Мештане Сврљига и Соколца (Сокобање)
исекао је и на њиховим лешевима давао гозбе
својим војним старешинама, а ону сеоску рају
која се није могла спасти бекством у Србију,
делом је побио, а делом раселио на царске
спахилуке.6
Познато је и једно масовно
расељавање Сврљига пред крај турске
владавине, у доба Првог српског устанка
(1813). Тада је Карађорђе мноштво Сврљижана
преселио у непосредну околину Београда, да
би их склонио из угроженог ратног подручја, а
да уједно насели опустелу турску земљу око
главног града. Тако су заснована села
Палилула, Бањица, Раковица, Јајинци, Мали и
Велики Мокри Луг и пола Вишњице. Није
искључено да је и брдо Торлак, у даљој
околини Београда, добило име по сврљишким
Торлацима.
Милан Милићевић је 70-их година
прошлог века затекао у поменутим селима
потпуно сачуван сврљишки говор, обичаје и
ношњу (трвеље на главама жена, на пример).
Палилула, данас центар Београда, била је у то
време обично приградско село са плотовима,
стоговима сена и сламе и са својом засебном
сеоском општином.7 У Сврљигу, иначе, и
данас постоји заселак Палилула, са неких
двадесетак кућа. Ту је и железничка станица
Палилула.
Услед великог исељавања, како каже
народно предање, добар део Сврљига био је
тако опустео „да се по његовим плодним
пољима и странама могло чути само урликање
зверова и ћукање ћукавца“. Доцније, међутим,
после коначног истеривања Турака из
Сврљига, дошло је до масовног досељавања
беунаца из турског Понишавља и Заплања.
Највише их је дошло по слому велике буне у
околини Ниша (1841), кад је у Србију пребегло
око 10.000 душа.8
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
ТРАЈАЊА
Тако је разбијена стара етничка
структура, а тиме и говорно јединство, како
унутар самог Сврљига, тако и у односу на
друге тимочке крајевњ. Сада његов источни
део говори старим,, тимочко-лужничким
дијалектом, а западни врло блиским
сврљишко-заплањским.
Чињеница да је у Тимоку, Заглавку и
Сврљигу сачувано сачувано најстарије и
етнички најкомпактније становништво у
Србији не значи да су потпуно сачуване и
његове расне словенске црте. Пишући како
овде има „највише старинаца или таквих
породица којима се не зна порекло“, Јован
Цвијић допушта могућност да су се међу
Тимочане, још у 11. веку, инфилтрирали
турско-монголски Печењези.9 Завладавши
данашњом Румунијом, они су упадали на
Балкан, отимали од Византије неке крајеве и
насељавали се у њима. Печењешког порекла су
имана села Печењевца код Лесковца и
Печеноге у Гружи.10 На њихово дуже
присуство овде, на Тимоку, указују не тако
ретке монголоидне физиономије, људи кратка
врата и чврста, здепаста тела.
Много ранији, али и много дубљи и
трајнији контакт имали су Тимочани имали су
Тимочани са својим претходницима у источној
Србији, које су Римљани били пороманили. У
рејону данашњег Књажевца и даље на југу (до
Велеса), то су били остаци илирских
Дарданаца, а на северу, до Дунава остаци
трачких Тимаха, Меза и Трибала.11 Из дуже
симбиозе с њима остало је доста топонима и
других романизама у говору Тимочана.
Романска имена носе планине Миџор
и Тумба, река Тимок (трачки Тимахос), предео
и варошица Сврљиг (на трачког риба мрена),
локалитети Бандол и Урсулица и села
Шарбановац и Алдинац.12
Романизама те врсте има данас, мање-
више, широм наше земље (Ниш, Дурмитор,
Романија, Уна, Цеље). Али их овде, у
тимочким крајевима, има и за најобичније
појмове из свакодневног живота. Ови које
објављујемо, а таквих има много више, то
најбоље потврђују. Највећи број међу њима
имају латински, а остали румунски корен.
 СУСРЕТИ И
Алис – слично, тј. друкчије, а исто
(лат. alias)
Валуга – плитка долиница (л. vallis)
Вардим – чувам, стражарим, пазим
Ваша – комад исечене суве коже
(рум. faša)
Вурка – проста преслица, као штап
(р. furca)
Жагла – рамењача на воловском
јарму
Јурија – сеоска земља, утрина (л.
area)
Комка – причешће (л. communition)
Кондилат – ко има јаке, незграпне
ноге, особито у зглобовима (л. condilatus,
зглоб)
Кондилана – кондилата жена
Корам – стомак (л. cor, срце, ређе
стомак)
Кормим – отварам ножем стомак
неке животиње, ради вађења утробе
Куластра – прво млеко после
порођаја (л. colestrum, р. curasta)
Маражљика – болест, оронулост,
увенулост (л. marasmus)
Мачуга – велики штап (р. maciuca)
Моропутина – слаби трагови
негдашњег пута (л. mortus, мртав)
Парасина – земљиште зарасло у
коров (л. parasitus, паразит, готован)
Сугаре – јагње ојагњено касно, чак у
пролеће (р. sugar, јагње)
Спастрим – склањам, чувам (л.
pastor, чувар, чобанин)
Тумбер – хумка, могила (л. tuber,
грба, кврга; отуд реч туберкулоза)
Занимљиво је да се неке од наведених
речи, са истим кореном, налазе у више
романских и нероманских језика, што указује
на њихово прастаро индоевропско порекло.
Тако, рецимо, латински валис у Тимоку гласи
валуга, српскохрватски књижевно увала,
румунски ваља, француски валé, енглески
вали. Тимочки тумбер је исто што и
француски маразм, енглески merezmes
(marasmus); varda – италијанска и шпанска
гвардија (стража). Итд.
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
ТРАЈАЊА
Тимочани имају с Румунима још
доста заједничких романизама, али њих не
наводимо пошто их има широм наше земље.
Овде су честа лична имена са румунским – ул:
Радул, Првул, Живул. Румунски звуче и
наставци за множину код неких именица:
пилиштор (пилићи), дечор (деца), Циганштор
(Цигани) итд. Неке од њих, особито ако
означавају дрво, изговарају се наставком – ак:
дрворак, грањорак, суворак, листорак.
Румунски етнолог С. Драгомир,
слично познатом Вајганду, сматра да су
романизми на Тимоку (и они још даље на југу)
пореклом дакоромански и да су се из Румуније
инфилтрирали негде у 14-15. веку. За такву
тезу, међутим, нема убедљивих доказа, ни
лингвистичких и етнолошких, нити
историјских.
У означено време, због турске
најезде, миграционе струје су се кретале
одавде у працу слободне Румуније, а не
обратно. Чињеница је, такође, а њу конкретно
потврђују наведени примери, да у овим
крајевима постоји већи број речи латинског
порекла, од којих су неке сачувале скоро
неизмењен првобитни облик. Неке се опет,
срећу у више европских језика. Све то говори
да наши етнолози румунску тезу с правом
сматрају неоснованом, а романизме у
тимочком говору третирају као супстрат (И.
Поповић, М. Филиповић).13 Оно што је
румунског порекла вероватно да је, на неки
начин, унето у новије време.
Тимочки говор се одликује великом
старином и по томе што чува многе словенске
архаизме. Међу њима има и таквих који се у
српском и бугарском језику чују веома ретко
или никако, а сачувани су у другим
словенским језицима.
Назив ижа, на пример (српски кућа,
бугарски къща), словеначки гласи хиша,
чешки хижа, а руски хижина. Тимочко ижњи
(укућани) на пољском гласи хижани.14 Од
старословенске речи мука, како Руси и Чеси и
данас називају брашно, постоји у руском
језику назив мучник (трговац брашном), а у
чешком мучница (преграда у коју брашно
пада при мељави). У српскохрватском и
бугарском каже се „брашно“, али воденичну
преграду Тимочани још увек називају мучник.
 СУСРЕТИ И
Овде има сличних реликата још из
словенске митологије. На Перуна, бога
громовника, односи се веома раширено женско
име Перуника15 (данас ређе), а на Морену,
богињу смрти свакодневна клетва – „Марен да
га убије“! Истог је порекла име села Велеснице
код Кладова (Велес или Волос био је бог стоке
код Старих Словена). Из словенског
многобожачког култа остао је и низ других
речи (удурисница, самодива, неведа).
Неким тимочким личним именима,
зато што су ређа у западним српским
крајевима, погрешно се приписује бугарско
порекло. Она су, у ствари, заједничка и веома
стара. Име Прван, на пример, које Тимочани
радо дају прворођеном сину (данас ређе), било
је некад распрострањено од Црног до
Јадранског мора. Један достојанственик на
двору хрватског кнеза Мутимира, Трпимирова
сина, звао се Прван (11. век), а други, под
краљем Крешимиром и Звонимиром, Прванек
(9. век).16 Тог имена данс у Хрватској нема.
Постоји само село Прванци, на путу Перушић
– Госпић.
Из тих времена је међу Тимочанима
остао такође, где-где, назив сечко за јануар
(мали сечко за фебруар). Он се чује и у једној
пословици: Сечко сече, марта дере, а април
каже продава. Назив сечко у Србији данас не
постоји, а Хрватској је у општој употреби у
облику сечањ (дијалектно сијечањ).
Тимочани такође, као Бугари и Хрвати,
употребљавају заменицу си место себи (Да си
купим кошуљу). Она иде и са непрелазним
глаголима, ради јачег истицања радње (Да си
идем, да си дојдем).
Тимочки дијалекат заузима у нашем
језику посебно место и по томе што се по
неким својим особинама приближује
бугарском језику. С обзиром на његов
географски положај, а затим и на велику
блискост која постоји између нашег и
бугарског језика, те особине нису ништа
необично. Да погледамо неке од
најкарактеристичнијих.
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
ТРАЈАЊА
1) Тимочки говор је, слично
бугарском и македонском језику, изгубио
именску промену по падежима. Неке падеже је
сачувао изузетно, само код извесног броја
именица (спрома главе, од глади, дај човеку,
јутром, редом, кришом на поду, на поласку
итд.). То су окамењени трагови изгубљене
деклинације али је зато српскохрватски
акузатив потпуно сачуван. Он служи и као
општи падеж (casus generalis), на тај начин што
се испред њега стављају предлози. На пример:
Узел сам од Марију, дал сам на Марију,
путујем сас Марију. Општи падеж за множину
је први (номинатив).
2) Инфинитив је такође изгубљен.
Зато нема ни будућег времена са инфинитивом
(Ја ћу писати), него са свезом да и садашњим
временом (Ја чу да пишем). Такав облик, иначе
све више улази и у наш књижевни језик.
Скраћени српски футур (писаћу) сачувао је
мали број глагола, и то само кад се изражава
намера, псовка или претња. На пример: Дојче
(доћи ће) време, питачу те ја, видечеш твоега
бога!
3) У тимочком говору постоји такође
постпозитивни члан, али не увек, нити онако
као у бугарском језику. Он овде има показно
значење, са облицима за сва три рода једнине и
множине. То се најбоље види на овом
примеру:
Јабукава(ова), јабуката(та), јабукана(она)
јабућеве(ове), јабућете(те), јабућене(оне)
Бугари сматрају да су наведене
особине бугарског порекла, мада нема основа
да се то тврди категорички. По мишљењу
неких угледних филолога (Белић, Sаndfeld и
др.), те особине су настале под другим, много
старијим и ширим страним утицајем, оним
који је деловао на губљење инфинитива и
деклинације не само у бугарском него и у свим
другим балканским језицима, осим
српскохрватског. Сматра се да је то морао
бити вулгарни латински језик, чије су неке
црте балкански народи могли асимиловати
давно, у процесу симбиозе са поромањеним
староседелачким становништвом. На то
указују, као што смо се већ уверили, и бројни
романизми у тимочким крајевима.
 СУСРЕТИ И
У ближе разматрање поменутих, као
и других сличних особености тимочког
дијалекта нећемо улазити. О томе постоје
исцрпне стручне расправе. Али један кратак
осврт на разна мишљења о овом дијалекту
неће бити сувишан.
Бугарска је теза (Цонев, Милетич) да
је то прелазан говор, нека врста мешавине
српског и бугарског језика.17 Наши лингвисти,
међутим, виде у њему један архаичан, али
неоспорно српски дијалекат, само се не слажу
у тумачењу његовог порекла.
По Белићу, он је давно (не пре XII
века) пресељен на Тимок са стране, из
косовско-рашке говорне области, а Закључак је из ове аналогије јасан.
распрострањен је скоро до реке Искра у
Бугарској. У доцнијој, веома спорој, али
самосталној еволуцији, на њега, каже Белић,
„нити је утицао у већој мери икоји српски,
нити говори суседне Бугарске“, тако да је
„врло лепо сачувао свој стари и морфолошки и
фонетски склоп“.18
Супротно томе, Ж. Стефановић
сматра да се је овај стари српски говор
развијао као такав још од досељења тимочког
племена у ове крајеве. Његов развитак се
вршио на овом тлу континуирано и аутохтоно,
„без икакве мешавине са бугарским језиком и
старим косовско-рашким дијалектом“.19
На тој линији принципијелно стоје и
неки новији аутори (Х. Барић, K. Togeby). Они
налазе да један језик, у подужем контакту са
другим, може асимиловати мањи или већи број
туђих речи, али да се у њему дубље
структуралне промене врше, углавном,
независно и спонтано, деловањем унутрашњих
фактора.20
Без обзира на све те противречне
теорије, битна је једна чињеница – да је
тимички дијалекат, због специфичних
географско-историјских услова, могао
претрпети известан утицај бугарског језика,
али да по својој структури суштински спада у
српскохрватску језичну заједницу. Његову
велику старину, а уз то и велику блискост са
другим нашим старим говорима, изврсно
документује и један писмени споменик из
Хрватског приморја, стар скоро пет столећа.
5
Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
ТРАЈАЊА
То је чакавски „Мисал“ из 1483.
године, прва штампана књига на једном
словенском језику. На његовом 122. листу, на
другој страни, стоји: „Када би гвера (рат) с
папу и з господу и беше у то време папа
Оурбан...“ итд.21 Место инструментала (с
папом и с господом), употребљен је акузатив
(с папу и з господу), како Тимочани и дан-
данас говоре. Исти је и други пример у
„Мисалу“ (Мат. XX, 1-16). Да би окопао свој
виноград – тако тамо стоји – сопственик
уговори „с делатели“ (с радници) по пинезу на
дан, а кад је посао био завршен, „призове
делатели“ да им да зараду.22
Тимочки говор је, значи заостао у развитку на
једном архаичном ступњу, што се, мање-више,
догодило и са другим српскохрватским
периферним говорима.
Језичка блискост није била у
прошлости једина спона између Тимочана и
западних српскохрватских крајева. То доказује
најраније исељавање са Тимока, које се
одиграло још у првој половини IX века. Тај
догађај је занимљив и по томе што је ускоро
повезан са стварањем прве хрватске и прве
југословенске државе.
Оснивач прве хрватске државе био је
тимочко-кучевски племенски кнез Борна. Он је
подигао на Тимоку устанак противу бугарских
освајача, а кад је устанак сломљен (818),
избегао је, с једним делом народа, у приморску
Хрватску и постао њен владар, под заштитом
Франака.23
Необичним стицајем историјских
околности, уз Борну су остали само
Кучевљани, док су Тимочани пришли његовом
противнику, посавском кнезу Људевиту
(Сисак). Том савезу пришли и Словенци, тако
да је почела општа ослободилачка борба
противу Франака и Бугара.
Ломећи девет непријатељских
офанзива, под вођством кнеза Људевита, народ
је успео да створи прву југословенску државу,
од Соче и Трста до Тимола и Видина. Она је
међутим, после трогодишњег одупирања јачој
сили, била најзад уништена (822). Хрватска
племена су поново потпала под франачку а
Тимочани, Кучевљани и Браничевци под
бугарску власт. Да се оствари идеја заједничке
југословенске државе, имало је да прође отада
читавих једанаест столећа.
 СУСРЕТИ И ТРАЈАЊА

ЛИТЕРАТУРА

Развитак – часопис за друштвена питања, културу и уметност (1969. година, број VI)
1
Ангелов В.: Възстанията в Моравско, Софија 1918, страна 7
2
а) Јовановић Вој.: Српске народне песме, Београд 1926, 253; б) Петровић Свет.: Око наше Нишаве, Пирот
1934, 17.
3
Првановић Свет.: Тимок и Тимочани, Зајечар 1963, 63-80.
4
Цвијић Јован: Насеља, књ. 12, Београд 1922, 93.
5
Станојевић М.: Антропогеографски преглед Тимочке Крајине (Споменица Тимочке Крајине, 1933, 75).
6
Ковачевић Љуб.: Деспот Стеван Лазаревић (Отаџбина, књ. V, 1880, 652-654).
7
Милићевић М.: Кнежевина Србија, Београд 1876, страна 117.
8
Цвијић Јован.: Насеља, књ. 12, стр. 33.
9
Цвијић Ј.: Антропогеографски проблеми Балканског полуострва, Насеља књ. I стр. CLXXXVIII
10
Исти писац и дело.
11
Костић А. Мил.: Књажевац и стари књажевачки округ, Београд 1933, 3.
12
По К. Јиречеку, М. Станојевићу и Костићу (нап. 11, стр. 21).
13
Поповић И.: L'influence de la langue roumaine sur le serbocroate et sa geographie – Научно друштво БиХ,
Годишњак II, 101-121; Филиповић Мил.: исти Годишњак, 225-227.
14
д-р Кадлец К.: Првобитно словенско право пре X века, Праг 1922. Превео Ф. Тарановски, стр. 53.
15
Петровић Драг.: Перуника – ботаничка инкарнација древног словенског божанства као лично име у тимочком
крају („Развитак“,Зајечар 1963, бр. 4-5, 71).
16
Шишић Фердо: Повијест Хрвата у вријеме народних владара, Загреб, 394, 604.

17
Цонев Б.: История на Български език, 344-346.
18
Белић Александар: Дијалекти источне и јужне Србије, Београд 1905, LVII.
19
Стефановић Ж.: Нешто о говору Заглавка и околине (Споменица Тимочке Крајине, 145-154).
20
Revue des etudes sud-est europeennes, tome II, Букурешт 1964, 683 (в. такође: Годишњак Балканског института
II, Сарајево 1961, 11).
21
Штефанић Вјек.: Један примјерак прве словенске штампане књиге (Гласник Југословенског професорског
друштва, Београд децембар 1933, 364-365).
22
П. Ф.: Историја српскохрватског језика, Загреб 1933, 214.
23
Првановић С.: а) „Рад“ Југославенске академије знаности и умјетности, Загреб 1957, књ. 311; б) Тимок и
Тимочани, Зајечар 1963, 32-48.