Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA
Biblioteka KNJIEVNE NAUKE Kolekcija OSNOVA
Urednik Gojko Tei Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilovi
Ilustracija na koricama
KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

S poljskog prevela Ivana oki
Naslov izvornika Anna Burzyska Micha Pawe Markowski TEORIE LITERATURY XX WIEKU Struna redakcija Prof. dr Mirjana D. Stefanovi
Copyright by Anna Burzyska & Micha Pawe Markowski, 2006.

Copyright JP Slubeni glasnik, 2009 www.slglasnik.com
Profesoru Henriku Markjeviu
Svako ponekad moe da naie na origi nalnog pesnika, sociologa, filozofa, ali je veoma loa ideja tvrditi da neka discipli na ima misiju koju treba da ispuni. Riard Rorti11 Humanistika disciplina u svakom trenut ku vie podsea na meusobno sukoblje ne dijalekte nego na jezik koji se zajedni ki koristi. Njeno najprirodnije stanje je vieglasje teorijskih istina. Janu Slavinjski22
1 2
1 2
G. Borradori, Rozmowy amerikaske, Pozna, 1999, str. 138. J. Sawiski, Wszystko od pocztku, u: Miejsce interpretacji, Gdask, 2006, str. 111.
Od autora
Ovaj prirunik je posveen knjievnim teorijama XX veka. Njegov zadatak je skroman i odnosi se na elementarna pitanja. Autori su reili da sumiraju znanje o najvanijim strujama nauke o knjiev nosti i da ih predstave na za njih najitljiviji mogu nain, vodei rauna o idejama koje ne ulaze u okvir istraivanja teorije knjiev nosti. Ovo nije detaljno izlaganje metoda primenjivanih u analizi knjievnih dela, ve pre istor ij sk i pre g l e d f i l oz of ij e k nji e v nost i, odnosno pogleda na knjievnost, s posebnim osvrtom na njihove filozofske implikacije i kontekste. Nije ni iscrpno izlaganje (za to bi bila potrebna nekoliko puta obimnija knjiga), ve pre pod sticaj za samostalna prouavanja na osnovu informacija datih u pojedinanim poglavljima. Ovde, dakle, nema mnogo originalnih zapaanja, iako imajui u vidu stanje istraivanja poljske istorije te orijskoknjievnih doktrina ima prilino napomena formulisanih prvi put. Nije ni kompletan prirunik jer didaktika premisa koja le i u osnovi njegove koncepcije stavlja akcenat vie na kole nego na znaajne linosti koje su ile pravcima suprotnim obavezujuim teo rijama. Zato ovde nema posebnih poglavlja posveenih ni Nortropu Fraju, ni Erihu Auerbahu, ni Reneu iraru ni Haroldu Blumu, mada su pominjani; ali zato postoje poglavlja posveena strukturalizmu, psihoanalizi, dekonstrukciji i postkolonijalnoj kritici, jer je pre sve ga re o skiciranju iroke metodoloke panorame na osnovu koje bi postali itljiviji izraziti idiomi. Jedini izuzetak od ovog pravila je teo rija Mihaila Bahtina i to s obzirom na njen veliki uticaj koji do da nas traje na evropsku i ameriku nauku o knjievnosti. Prirunik obuhvata itav XX vek i zato je skoro svim pravcima posveena ista panja. Izuzetak su strukturalistike teorije koje su zapravo ve kako se ini izgubile svoju vitalnost u kompleksu nauke o knjievnosti, ali se ipak sa istorijske take gledita njihova ogromna uloga u ob likovanju knjievnoteorijske vulgate ne dovodi u pitanje. Slino je i sa poststrukturalizmom kao i feminizmom, iji su neujednaenost
9
Filozofija knjievnosti
Teorijskoknjievne kole
Strategije opisa
Teorijskoknjievni jezik
Razvoj teorija
i ekspanzivnost zahtevali sloeniji, samim tim i opirniji opis. A izo stavljanje marksizma, koje za neke itaoce moe biti neprihvatljivo, etvorostruko je motivisano: prvo, autori smatraju moda riziku jui da u proteklom veku marksizam nije bio, uprkos prividima, plodna i vana doktrina u svetskoj nauci o knjievnosti. Drugo, da nas je u Poljskoj teko nai aktivne pristalice marksistike metodo logije i njene predavae (zato se mogu nai pristalice svake od osta lih kola); tree, najivlji marksistiki residuum naao se danas u kulturnim i istorijskim istraivanjima predstavljenim u ovoj knjizi. I, napokon, zato ne rei i to, autori smatraju da svaka od predsta vljenih kola ima vei znaaj za razmiljanje o knjievnosti nego marksizam. Ovo je najbitnije (iako, sigurno, nije jedino) odstupanje koje smo zbog sopstvenih sklonosti uinili u ovom priruniku. Poto je o sklonostima re, autori su u isto vreme iako su vodi li rauna o objektivnosti smatrali da moraju napustiti svoje line take gledita. Ne razmiljaju o knjievnosti i nauci o knjievnosti na isti nain, koriste za njihov opis drugaiji jezik, tako da je bilo bitno da se zadri izraajnost svakog poglavlja. S tim u vezi, neke pojave su opisivane u razliitim kontekstima i iz drugih perspektiva (pa i kad je re o dekonstrukciji). Na taj nain su i praktino hteli da dokau najvaniju tezu na kojoj se insistiralo u ovoj knjizi, nai me, da ne postoji nikakav nadreen teorijskoknjievni jezik koji bi potisnuo u senku manje adekvatne jezike opisa u kojima nijedna od metoda nije privilegovana u odnosu na druge, da nijedan teoreti ar nije najistaknutiji teoretiar zato to zna istinu o tome ta je za pravo knjievnost. Poto postoje razliite knjievne teorije, postoje i razliite metateorije, i sa ovom prilino oiglednom injenicom treba se pomiriti. itaocu je ostavljeno da odlui koja mu od pred stavljenih strategija opisa, opisanih kola i metod u ovom priruni ku najvie odgovara. Svako poglavlje ima dodatke koji olakavaju kretanje po kom plikovanim hodnicima teorijskoknjievnog lavirinta. To su i reni ka objanjenja kljunih pojmova i problema vezanih za datu kolu, kao i hronologija iji je cilj smetanje teorije u kulturnoistorijski kontekst. Kompilacija svih pojedinanih hronologija omoguila bi itaocima da im bude jasan paralelizam na koji su bile osuene me usobno iskljuujue teorije. Dvadeseti vek je, kako to pie u Uvodu Ane Buinjske, zaista bio vek teorije, mada je ta snaga toliko oslabi la da moemo videti ta se desilo izmeu prvih istupanja formalista koji su brinuli o istoti knjievnoteorijske metodologije i estokih filipika Stenlija Fia ili Riarda Rortija protiv teorije.
10
Knjievne teorije XX veka
Ko su korisnici ove knjige? Oigledno su to, pre svega, studenti humanistikih usmerenja za koje su obavezni takvi predmeti kao to je knjievna teorija ili metodologija knjievnih istraivanja. Meutim, pravei njihovu mapu u XX veku autori su bili svesni da zalaze na srodne terene, uglavnom u domen filozofije, estetike i sociologije, to ini da itaoci ovog rada takoe mogu biti, pa ak i treba da budu, studenti svih humanistikih usmerenja ili jo i re svi oni koji se interesuju za filozofske i kulturne promene u prolom veku. Budui da predstavlja panoramu knjievnih teorija XX veka, ova knjiga takoe je vodi kroz humanistiku tog veka, ko ja podstie dalja izuavanja filozofije knjievnosti i kulture. Autori se, to je razumljivo, oseaju dunicima mnogim pleme nitim uiteljima metateorijske sinteze. Meutim, ova knjiga sigur no ne bi nastala da nismo nedavno u Ulici golubova u Krakovu, u Institutu poljske filologije sreli profesora Henrika Markjevia iji neumoran napor predstavljanja najnovijih pravaca u istraivanji ma knjievnosti u inostranstvu nije podstakao na vei entuzijazam i isto tako iskrenu zavist. Predajui ovu knjigu zainteresovanim ita ocima autori je s dubokom zahvalnou posveuju upravo profeso ru, sa oseanjem da smo loi nastavljai delatnosti koju je on zapo eo i sa zebnjom kako e je on prihvatiti. Ana Buinjska Mihal Pavel Markovski
Tipian korisnik knjige
Vodi kroz humanistiku XX veka
11
UVOD
Teorija knjievnosti je: vrsta autorefleksije Frenk Lentriija kritika svest Edvard Said i telektualni rad usko povezan s praksom n Volter Kejn aktivnost koja u stopu prati praksu Dejvid Atkins d isciplina koja stvara okvir za interpre tativnu praksu Gregori Dej, Dejvid Miler di kurs koji interpretira druge diskur s se, odnosno kulturna kritika Dozef Natoli vrsta retorike prakse Stiven Mejlo
model koji eli da vlada praksom Stenli Fi
diskurs o diskursima
Ralf Koen
iroko interdisciplinarno polje Donatan Kaler d isciplina koja postavlja opte principe koji se tiu knjievnosti, kritike i inter pretacije knjievnog dela Vendel V. Haris d isciplina koja predstavlja osnovu za knjievnu kritiku Viljam Rajter roka kritika rasprava o statusu teorije i Roder Pul un iverzalna teorija nemogunosti teorije Pol de Man m na kojem se meusobno sporazu esto mevaju knjievnost i filozofija Riard Rorti praksa Miel Fuko
Teorija knjievnosti jue, danas, sutra
Iz navedenog provizornog spiska miljenja savremenih istaknu tih teoretiara i filozofa o tome ta je, odnosno ta bi trebalo da bude teorija knjievnosti, proistie, pre svega, sugestija koje smo sigurno svesni da ne samo to je u prouavanju knjievnosti sam pojam te orije veoma vieznaan ve i da su jo neodreenije obaveze koje joj se pripisuju. tavie ovakvo nabrajanje definicija teorije moglo bi se protegnuti u beskraj, to ak i nije specifino samo za nae vreme u kojem se, kako je s pravom primetio jedan ameriki istraiva, vie uopte ne moe govoriti o jednoj teoriji knjievnosti ve samo o broj nim razliitim teorijama, tako da je spisak ovih poslednjih otvoren i raste zastraujuim tempom.1 Kad bismo, na primer, nekom od fran cuskih strukturalista izmeu ezdesetih i sedamdesetih godina posta vili pitanje ta je teorija knjievnosti?, mogli bismo da ujemo da je to zajedniki, celovit i univerzalan sistem optih tvrdnji u okviru ko jeg sve to se tie knjievnosti mora da pronae svoje mesto i dobije racionalno objanjenje. tavie otprilike bismo u isto vreme takoe bili u situaciji da se sretnemo s miljenjem da je teorija ona disciplina koja je u sutini uperena protiv knjievnosti, jer nastoji da je podredi krutim shemama i taksonomijama ili da je pre svega pozvana da ogra nii slobodu interpretacije knjievnog teksta i da lii itaoce prijatnosti itanja. Jedni bi, dakle, smatrali teoriju najvanijim delom nauke o knjievnosti, koji joj prua zaista snanu naunu osnovu, drugi bi nas, pak, uveravali da teorija uopte nije potrebna knjievnosti, pa ak kako je to verovatno najsnanije iskazao neto kasnije, krajem sedamdesetih godina, francuski filozof anFransoa Liotar da je ona delo konceptualnih manijaka koji ne shvataju da su teorija i knji evnost potpuno razliite oblasti jezika (jezike igre) koje se uopte ne mogu meusobno pomiriti.2 Uostalom, i jedno i drugo miljenje
1 2 Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana, 1989. J.F. Lyotard i J.L. Thbaud, Au Juste: conversations, Paris, 1979. Liotar se ovde poziva na koncepciju jezikih igara po shvatanju poznog Vitgentaj na, a posebno na Filozofska istraivanja.
Vieznanosti teorija u knjievnim istraivanjima
Strukturalistika definicija teorije knjievnosti
Protiv teorije
Teorija i knjiev nost kao razliite jezike igre
Uvod
15
Teorija kao jezik o jeziku
bilo je podjednako snano i to ne samo u pomenutom periodu. Moe se ak rei da je zapravo kroz itav XX vek teorija povezivana ili sa iroko prihvaenim nainima objanjavanja sutine knjievnosti i uvoenja reda u sve to je u vezi s njom ili s postupcima prekomer nog formalizovanja na koje se nerado obraala panja. I, opet, jedni su smatrali da teorija proiruje nae znanje o tome kako je knjievno delo konstruisano, ko je njegov tvorac, i kako se moe interpretira ti. A drugi su, isto tako, smatrali da se bez problema moemo snai bez tog znanja i jednostavno itati knjievnost. Otpor prema teo riji knjievnosti bio je vezan i za oseanje da ona ini jo jedan jezik (diskurs) uz pomo kojeg nastojimo da opiemo druge jezike jezik knjievnog dela i jezik interpretacije/knjievne kritike. Dakle, teorija kako je tano rekao jedan od savremenih teoretiara knjievnosti jesu, jednostavno, rei o reima: teorijski sudovi o kritikim sudovima, o re enikim sekvencama koje nazivamo knjievnost,3 i istovremeno je stavljao do znanja da nas, iako ne moemo u potpu nosti da pobegnemo od teorije, ovo (slojevito) nagomilavanje jezika u sutini udaljava od onoga to je najvanije od same knjievnosti. Teorija knjievnosti je, dakle, oduvek bila disciplina koja je iza zivala kontroverze, ali se, nezavisno od svih ovih miljenja, razvijala naroito kroz itav protekli vek obilato i plodno, stvarajui nove kole, pravce i stilove refleksija od kojih su najvanije i najuticajnije opisane u ovoj knjizi. Dvadeseti vek je takoe bio vreme nastanka naj veeg broja teorijskih struja i kola u istoriji kao i podjednako sna nih napada na teoriju knjievnosti i njenih velikih kriza. Poveano interesovanje teoretiara knjievnosti za teoriju pojavljivalo se povre meno, u talasima, od poetka veka pa sve do osamdesetih godina. Najpre (posle antipozitivistikog preokreta) jer je trebalo postavi ti teorijske osnove i odrediti opti oblik disciplini prouavanja knji evnosti. Zatim (u vreme strukturalizma) jer je vredelo krenuti pu tem koji je utrla opta lingvistika, stvoriti sistem knjievnog jezika i istovremeno na njemu zasnovati nauku o knjievnosti. Potom (kad su se pojavili prvi znaci poststrukturalizma) jer je trebalo izvriti temeljnu reviziju dotadanjih naina razmiljanja o knjievnosti. I, na kraju, osamdesetih godina, kad se sve ee poelo govoriti o krizi teorije pa ak i o njenom sumraku ili kraju kad je trebalo ozbiljno postaviti pitanje u kojem obliku se njome treba dalje baviti.
3 M. Krieger, Words about Words about Words: Theory Criticism, and the Lite rary Text, BaltimoreLondon, 1988, str. 6.
XX vek vek teorije
Zadaci teorije knjievnosti u XX veku
16
Prema miljenju jednog od amerikih teoretiara Pitera Barija, upravo ovo poslednje razdoblje je, paradoksalno, izazvalo najvee interesovanje za teorijsku problematiku, i upravo je teorija njene mogunosti, zadaci i ciljevi postala glavna tema rasprav u krugu istraivaa knjievnosti. Snaan talas publikacija koje su nagoveta vale neadekvatnost teorije za nauku o knjievnosti izazvao je ba suprotan efekat provocirao je snanu potrebu za njenim reformi sanjem te, dakle, pravu eksploziju ideja o tome kako se moe stvori ti teorija posle proglaenja kraja njene tradicionalne forme. Da li, meutim, pomenuta brojnost teorij kao i miljenj o nji ma znai da se u ovo vreme uopte ne moe precizno definisati ta je zapravo teorija knjievnosti, niti se moe odrediti dijapazon njenih obaveza? I moemo li se orijentisati u ovoj poplavi razliitih teorijskih koncepcija koje najee izazivaju na nemir ne samo zbog pojmovnih komplikacija i hermetinog jezika ve i zbog tekoe, to je uobiajen sluaj, da se proceni njihova stvarna korist u razumevanju i prouava nju knjievnosti? I, na kraju da li je teorija knjievnosti korisna ili je, jednostavno, tetna? Da bismo se u svemu ovome nekako snali, treba, kako to obino biva, poeti u najmanju ruku od samog poetka. Grka re theoria potie od glagola theorein (gledati neto) i zna i pre svega posmatranje ili istraivanje.5 Jo je u antici postojala stroga podeljenost izmeu teorije i prakse6 jer koliko se ova druga (ije ime dolazi od rei praktikos = aktivan) odnosila na delatnosti, aktivnosti, postupke itd., toliko je prva uvek bila u domenu intelekta. U njenoj nadlenosti je bilo upravo to posmatranje koje ipak i ovo je sutinska primedba nije imalo mnogo zajednikog s gledanjem. Iako se u etimologiji rei teorija nesumnjivo nalazi vizuelan aspekt grko thea je ipak i vidik, izgled, spektakl ili nain na koji se neto prikazuje u sluaju teorije vie je bilo govora o misaonom opaanju ili o misaonom pristupu nekoj oblasti stvarnosti, delova nja i iskustva. Najjednostavnija definicija discipline zvane teorija mogla bi se, dakle, izvesti iz grke etimologije to je znanje koje tu mai neki skup pojava i koje treba razlikovati od prakse, mada je, oi gledno, ono i dalje u vezi s praksom i upravo na osnovi prakse je for mulisano.7 Ako se, zatim, ova definicija prenese na teren istraivanja
5 6 7 P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York, 1995. Pogledati, izmeu ostalog: W. McNeill, The Glance of the Eye: Heidegger, Ari stotle, and the Ends of Theory, Albany, 1999. To je radio, na primer, Aristotel. Pogledati, na primer, Sownik wyrazw obcych, red. J. Tokarski, Warszawa, 197, str. 75.
Antiteorijski preokret
T eorija kao disciplina Teorija etimologija i definicije
Teorija i praksa
Uvod
17
Znanje koje objanjava
knjievnosti, onda se opet najjednostavnije reeno teorija knjiev nosti moe shvatiti kao vrsta znanja koja pokuava da protumai ta je knjievnost i ta su sve vrste delatnosti koje su s njom u vezi (poev od njenog pisanja, preko analize, interpretacije, istraivanja, sve do samog njenog itanja). Dakle, mogli bismo najuoptenije rei kako je teorija u stvari vrsta znanja koje objanjava (ili bar ono koje pokua va da nam objasni) ta je knjievnost i sve to je s njom u vezi, ili da je ona neka vrsta misaone spekulacije svoenje knjievnosti na opte pojmove, definicije ili koncepcije ili, pak, sistematizovanje toka prak s povezanih pomou odreenih pravila s njom. Ovako shvaena defi nicija moe se ipak odnositi na sve, ne samo na knjievnost, mada se takoe odnosi i na nju (jer knjievnost se moe definisati, takoe se mogu odrediti opta pravila njenog stvaranja ili interpretacije); ona nam nee dati odgovor na pitanje po emu se teorija knjievnosti raz likuje od drugih vrsta teorij (na primer, teorije o pravljenju grnarije ili teorije o nastanku katastrofa). Ako, dakle, elimo da preciziramo na odgovor i tanije odredimo ta konkretno jeste teorija knjiev nosti, onda moramo da je sagledamo istorijski, kao i da ustanovimo njene odnose sa disciplinama koje su joj uvek bile u manjoj ili veoj meri bliske: s poetikom, s naukom o knjievnosti, sa interpretacijom, a pre svega sa samom knjievnou.
Teorija, knjievnost i druge discipline

1. Teorija i poetika Teorijsko znanje o knjievnosti bilo je poznato jo u antikim vre menima, ali se teorija knjievnosti kao posebna disciplina razvila tek polovinom XIX veka zajedno s naukom o knjievnosti (Litera turwissenschaft),8 a u potpunosti se konstituisala tek u XX veku posle antipozitivistikog preokreta. Od antike, a posebno od Aristotela i njegovih uvenih traktata Poetike i Retorike vei deo teorijskog znanja o knjievnosti obuhva tala je upravo disciplina zvana poetika. Ova poslednja je, od poetka pa sve do kraja prosvetiteljstva, postojala pre svega kao normativna poetika, odnosno ona koja je piscima unapred nametala pravila stva ranja knjievnosti.9 Kasnije (manjevie od XIX veka) poela je da
8 9 Pojavila se u Nemakoj etrdesetih godina XIX veka. Najznaajnije normativne poetike su naravno, osim Aristotelove Poetike (IV vek p. n. e.) Horacijevo Pismo Pisonima (I vek p. n. e.); Julijusa Cezara
Razvoj nauke o knjievnosti
Poetika
18
funkcionie i kao opisna poetika (koja registruje i opisuje ve posto jea knjievna dela). Jo kasnije tek na kraju XIX veka pojavila se i u obliku istorijske poetike,10 to jest discipline koja je istraivala pro mene knjievnih oblika i njihovu evoluciju u knjievnoistorijskom procesu. Sve ove varijante poetike izlagale su, naravno, i teorijske kon cepcije, na primer, o nainima unutranje organizacije knjievnog dela, o graenju predstavljenog sveta i slino (teorija kompozicije), o stilskim sredstvima korienim u delu (stilistika), o optim pravi lima njegovog graenja (genealogija) ili vrstama stiha, ritmu i rimi (versologija).11 Meutim, poetika je uostalom, slino kao i retorika (koja je takoe u velikoj meri uticala na nauku o knjievnosti) obav ljala vie praktine funkcije i obezbeivala umetnika sredstva za analizu knjievnih dela i stvaranje osnove za njihovu interpretaciju.12 Poetika, dakle, nije do kraja isto to i teorija knjievnosti u dananjem shvatanju,13 iako je, nesumnjivo, bila jedan od najvanijih izvora teo rije. Pored poetike, drugi, isto tako vaan izvor inila je i knjievna komparatistika1 koja je nastala u XIX veku i koja se u poetku inten zivno razvijala uglavnom u Francuskoj. Komparatistika je istraivala pre svega tipoloke slinosti i razlike izmeu pojedinih nacionalnih knjievnosti, koncentriui se takoe (posebno u vreme pozitivizma) na odreivanje uticaja i meusobne zavisnosti razliitih knjievnih kultura. Osim poetike i komparatistike, teorijski iskazi o knjievnosti (ili oni koji su se mogli na nju odnositi) mogli su se nai i u delima veine filozofa poev od Platona, preko Aristotela, Kanta, Hegela, pozitivistikih mislilaca (na primer, Tena), sve do Niea, Frojda,
Skaligera Poetics Libri Septem (1561); N. Boileau LArt Potique (167); M. K. Skarbjevskog De Perfecta Poesi, sive Vergilius et Homerus (16191626); F. K. Dmochowski Sztuka rymotwrcza (1788). Pogledati o tome, na primer: E. SarnowskaTemeriusz, Zarys dziejw poetiki. (Od staroytnoci do koca XVII w.), Warszawa, 1985. Njen pionir je bio ruski istraiva A. Veselovski. Teorija kompozicije, stilistika, genealogija i versologija danas su takoe eti ri osnovna dela opisne poetike. Zapravo u XX veku, posebno na osnovi strukturalizma, pojavile su se takoe razliite posebne vrste poetike, na primer, lingvistika poetika, generativna poetika ili poetika recepcije, a poslednjih godina se govori i o intertekstual noj poetici ili o kulturalnim poetikama. Meutim, tako shvaen termin poe tika trebalo bi shvatiti pre kao sinonim za jezik opisa ili metodu analize, a ne kao posebnu disciplinu. Iako se danas esto smatra jednostavno kao jedan od delova iroko shvaene teorije knjievnosti. Komparatistika (lat. comparo, are = uporeivati) disciplina koja se bavi uporednim prouavanjima u nekoj naunoj oblasti.
Normativna poetika opisna poetika istorijska poetika
Opisna poetika i njeni elementi
Izvori teorije knjievnosti. Knjievna komparatistika
Filozofija
10 11 12
13 1
Uvod
19
Estetika
Poetika i teorije knjievnosti
Hajdegera, Ingardena, Lakana, Levinasa, Rortija, Fukoa, Liotara i De ride. Vaan izvor takvih iskaza postale su takoe, posebno od polovi ne XVIII veka, estetike teorije. Iako potie iz pedesetih godina tog ve ka, Aesthetica (17501758) Aleksandra Gotliba Baumgartena, koja je izvrila radikalnu podelu na estetiku kao nauku o sagledavanju lepih stvari (dakle, apstraktnu i filozofsku disciplinu) i na poetiku kao nau ku o nainima predstavljanja (odnosno, mnogo konkretniju discipli nu), potvrdila je konaan razlaz poetike i teorije. I mada se ni danas ne moe precizno razdvojiti poetika od teorije posebno kad i sama poetika postaje teorijska (poev od Vakernagla sve do strukturalista) ipak se u istoriji nauke o knjievnosti esto teilo njenom razlikova nju: poetika kao praktino znanje o analitikoj tehnici suprotstavlja na je teoriji kao apstraktnoj i pojmovnoj disciplini. 2. Teorija i nauka o knjievnosti Ranije pomenuto veoma opte odreenje teorije kao znanja ko je objanjava ima svoje prednosti, ali ako se pogleda istorija nau ke o knjievnosti, lako se moe primetiti da ono nije uvek bilo do voljno. Mnoge teorijske koncepcije naroito one koje su nastale u XX veku ispoljavale su mnogo veu srodnost s naukom (i to esto u jakom znaenju te rei) nego sa znanjem i paradoksalno uda ljavale su se od knjievnosti. Na vrstoj naunoj osnovi definicija teorije ve zvui mnogo manje prijatno. To je, kako se to drugaijim renikom kae: metodoloki i pojmovno zajedniki sistem optih iskaza koji opisuju odreenu klasu objekata (u ovom sluaju knji evnih dela).15 Ako, dakle, pokuamo da definiemo teoriju u okviru nauke, onda ona nee samo objanjavati ta je knjievnost i razne aktivnosti vezane za nju, ve e pre svega sluiti za uspostavljanje od reenog poretka, a ono to je teorijsko istovremeno bi oznaavalo: precizno, univerzalno, celovito, logino, apstraktno, sistemsko, sigur no, objektivno, racionalno, zajedniko itd. Ve nam ova prva razlika pokazuje da teorija moe biti tumaena i slobodnije i restriktivnije, a sve u stvari zavisi od toga koliko su visoko postavljene trenutne ambicije oblasti koju reprezentuje da li ta oblast nastoji da bude samo vrsta znanja ili joj je stalo da dobije status ozbiljne naune dis cipline. Drugaije reeno da li oni koji stvaraju teoriju ele samo da neke stvari u okviru te oblasti budu na odgovarajui nain proko mentarisane i objanjene ili da one pronau pravo mesto u okviru
15 Filozofia a nauka. Zarzs encyklopedyczny, red. Z. Cackowski, J. Kmita, K. Sza niawski, P. J. Smoczyski, WrocawWarszawa, 1987, str. 70.
Znanje o knjievnosti i nauka o knjievnosti
Nauna definicija teorije knjievnosti
20
nekog modela ili sheme. Ovaj drugi tip teorijske refleksije pojavio se u XX veku na osnovi strukturalizma (posebno posleratnog fran cuskog strukturalizma koji je zato esto nazivan ortodoksnim ili dogmatskim). Strukturalistika teorija knjievnosti bila je ak defi nisana kao esencijalno teorijski poduhvat16 jer je njen glavni zada tak postao jaanje same teorije i stvaranje podjednako jakih osnova za nauku o knjievnosti. Upravo se, meutim, u okviru strukturali zma pojavila jedna od najuticajnijih definicija teorije knjievnosti koja je dugo vremena bila obavezujua i u poljskim istraivanjima knjievnosti. Prema ovoj definiciji, teorija knjievnosti je: Grana nauke o knjievnosti koja obuhvata saznanja o struk turalnim i evolutivnim pravilima knjievnosti kao posebnoj oblasti humanistike aktivnosti, o optim osobinama knjiev nih dela i njihovom tipolokom razlikovanju, a u odreenoj oblasti i o mehanizmima stvaralakog procesa i recepcije knji evnog dela. Znanje o pojedinanim knjievnim pojavama za teoriju knjievnosti predstavlja samo polaznu taku, dok je njen sutinski cilj dopiranje do tipinih i ponovljivih svoj stava ovih pojava: interesuju je modeli struktura, a ne konkret ne, pojedinane manifestacije knjievnog stvaralatva. Teorija knjievnosti iznosi stavove koji se odnose na itave vrste knji evnih pojava, a ne na pojedinane primere ovih vrsta.17 Bez obzira na to to su strukturalisti u sutini uspeli da osnae osnove nauke o knjievnosti, posebno zahvaljujui unoenju u tu na uku ideje o sistemu jezika i metodama njegove analize iz opte lingvi stike Ferdinanda de Sosira,18 ipak je teorijska koncepcija koju su oni stvorili na kraju izazvala snaan talas diskusij o tome ima li smisla stva rati upravo takvu teoriju knjievnosti. Najvee kontroverze izazivale su upravo one tendencije teorije koje su u prethodnoj definiciji bile nagla ene posebno ka uoptavanju, kao i traganju za tipinim i onim osobi nama knjievnih dela koje se ponavljaju na tetu onoga to je u njima individualno i posebno. Upravo su ove, nesumnjivo preterane, naune ambicije strukturalista i oseaj da teorija po njihovom shvatanju posta je u sutini teorija radi same teorije, inspirisali istraivae knjievnosti da ponovo promisle na prvi pogled oigledan, mada ne tako lak za defi nisanje, odnos teorije i njenog predmeta knjievnosti.
16 17 18 A. Jefferson, Structuralism and Poststructuralism, u: Modern Literary The ory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robey, London, 1982. Sownik terminw literackih, red. J. Sawiski, Wrocaw, 1988, str. 532. Pogledati: Strukturalizam (II).
Doprinos strukturalizma u razvoju teorija
Strukturalistika definicija teorije knjievnosti
Teorija radi teorije
Uvod
21
3. Teorija i knjievnost
Sukob teorije i knjievnosti
Konstatacija da teorija mora imati svoj predmet, da je, kao i svest, uvek teorija neega, ini se tako oiglednom da je to ak banalno. Ali, u istoriji teorije knjievnosti sam odnos izmeu teorije i njenog predmeta predstavljao je sutinsku temu razmatranja teoretiara, a esto je izazivao i veoma spontane diskusije. To se deavalo naroi to onda kad se oseao sukob interesa teorije i knjievnosti, a poseb no nepodudarnost naunog argona teorije s umetnikim jezikom knjievnosti kao i neadekvatnost vetakih modela u odnosu na bo gatstva knjievnog univerzuma. Na ovo su pre svega upozoravali za grieni protivnici naunih tendencija u teoriji knjievnosti. Tako se, na primer, nemaki filozof Nikolaj Hartman pozivao na pomenuti grki koren rei teorija i sve u njoj sadrane sugestije, skreui pa nju na to da se na njih ve gotovo uopte ne rauna u modernom vremenu. Tako je konstatovao: Teorija znai opaanje [Einsicht]. Danas je to skoro zabo ravljeno. Aristotel ju je shvatao kao isto gledanje. Ne zna i, dakle, ni doktrinu, ni sistem, ni objanjenja ni obrazloe nja. Znai iskljuivo pronicljivo posmatranje.19 Slino je tvrdio ameriki romanista Leo Bersani optuujui strukturalizam da je birokratski i skreui panju na to da
Teorija kao pronicljivo posmatranje
Strukturalizam kao totalna kontrola
sadraj matarij strukturalista ponekad javan a obino, ipak, skriven predstavlja stalno privlanu fantastinu na meru totalne kontrole.20 Podvrgavajui otroj kritici teoriju u znaku strukturalizma, on je istovremeno dovodio u pitanje naune pokuaje nekih teoretiara knjievnosti optuujui ih pri tom za, u sutini, osrednja dostignua. Teorijska pravila koja su stvarali (na primer, uvena Jakobsonova de finicija poetske funkcije) inila su, prema njegovom miljenju, samo neku vrstu hermetinog i nadmenog jezika (takozvanog metajezika) koji je znatno vie sluio za stvaranje same teorije nego za razume vanje sutine knjievnosti.21 Ali u XX veku nije nedostajalo ni pri stalic uverenja o tome da ako se uopte stvara teorija pa i teorija
19 20 21 N. Hartman, Sistematyczna autoprezentacja, Liteatura na wiece, 1987, br. , str. 306. L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki, 197, sv. 3, str. 335, 338. Ibid., 322327.
Metajezik
22
knjievnosti onda to mora biti prava teorija. Moglo bi se ak rei da je teorija u XX veku balansirala upravo izmeu sledeih krajno sti: interpretativnog znanja i sistema, a istovremeno i knjiev nosti i nauke. Ili se priklanjala svom predmetu pokuavajui da to vernije predstavi njegovu specifinost i individualnost, ili se trudi la da definie opte zakone i pravila koja njime upravljaju a samim tim da zadovolji pre svega naune aspiracije teorije knjievnosti. Smisao ovog sukoba veoma uspeno je izraavala misao jednog od nemakih tvoraca takozvane umetnosti interpretacije Emila taj gera, koji je jednom rekao: Nauka o knjievnosti se nalazi u posebnoj situaciji. Ko se njome bavi, razilazi se ili s naukom ili s knjievnou.22 Ovaj osobeni konflikt izmeu interesa nauke i knjievnosti, o kojem e jo biti rei, naroito se zaotrio pred kraj ezdesetih godina i pretvorio se u spor izmeu ortodoksnih francuskih struk turalista za koje je najvanije bilo upravo izgraditi snanu na uku o knjievnosti, i takozvanih poststrukturalista razoaranih saznajnim fundamentalizmom i scijentizmom u nauci o knjievno sti. Ovaj narastajui konflikt doprineo je tome da se teorija knjiev nosti nala u ogromnoj krizi, tako da je apel francuskog kritiara i teoretiara Rolana Barta, iskazan u naslovu jednog od njegovih tek stova Od nauke do knjievnosti, govorio sam za sebe. Prema Bar tovom miljenju, strukturalistika teorija je jednostavno utonula u prekomernu analitinost gubei usput svoj predmet i ono to je nesumnjivo najvanije prijatnost itanja knjievnosti.23 Reakcija na teorijsku ortodoksiju postao je upravo poststrukturalizam sna na kritika struja teorije koja ne samo to je dovodila u pitanje te oriju knjievnosti u znaku strukturalizma ve je naruila smisao bav ljenja teorijom knjievnosti uopte.2 4. Teorija i interpretacija Jo se u antici razmiljalo o odnosu izmeu teorije i prakse, a naroi to o njihovoj hijerarhiji i uzajamnom odnosu. Postavljalo se, dakle, pitanje o tome ta je vanije: praksa ili teorija? Delovanje, odnosno njegovi opti uslovi ili naela? Raspravljalo se i o tome ta treba da
22 23 2 H. Markjevi, Nauka o knjievnosti, Beograd, 197, str. 23, prevod: Stojan Su botin. R. Barthes, Od nauki do literatury, u: Mit i znak. Eseje, Warszawa, 1970, str. 322. Pogledati: Poststrukturalizam.
Konflikt izmeu knjievnosti i nauke
Strukturalisti poststruktu ralisti
Poststruktura lizam. Kritika teorije
Uvod
23
Prvenstvo teorije ili prakse?
Aristotelova koncepcija svrsishodnog delovanja
Teorija i interpretacija
Spor o granicama interpretacije
Izvori znaenja knjievnosti
bude prvo a ta drugo: dakle, da li teorija treba da bude ispred prak se stvarajui pravila i programe za nju ili obrnuto da moe samo opisivati ve postojee prakse ne nameui im unapred ogranie nja? Mada su ovakva pitanja podseala na neto poznatiju dilemu o tome ta je starije kokoka ili jaje, ona su u istoriji filozofske i knjievnoteorijske misli prilino uspeno zaokupljala panju raznih mislilaca. Stil miljenja koji je davao prvenstvo teoriji u odnosu na praksu ustalio se poev od Aristotela koji je, na primer, izneo mi ljenje da je ovekova delatnost racionalnog karaktera, jer uvek u sebi sadri neki misaoni projekat. Najbitnije je, dakle, postavljanje cilja koji aktivni subjekat eli da ostvari, a sama aktivnost iskljuivo je dopuna ovog misaonog ina. Razlikujui na taj nain u oveko voj delatnosti misaoni elemenat (teorijski, a istovremeno teleoloki celishodan) i aktivan elemenat (praktian, energetski), Aristotel je istovremeno za sva vremena postavio njihovu hijerarhiju i samim tim podredio praksu teoriji. Te prividno daleke dileme postale su opet aktuelne, naroito u poslednje dve decenije XX veka kad je poelo veoma ozbiljno da se razmilja o zavisnosti teorije i prakse u okviru teorije knjievnosti, a konkretno: o odnosu izmeu teorijskih modela i interpretativnih praksi. Tada su se, takoe, ponovo vratila pitanja koja su na optem planu ve odavno postavljana. Dakle, ta je vanije: misaona speku lacija o knjievnosti i stvaranje teorijskih koncepcija koje e biti u stanju da objasne i opiu njenu prirodu? Ili, pak, praksa, dakle, jed nostavno itanje i interpretacija knjievnih dela? Ili, drugaije ree no da li knjievnost moemo interpretirati u potpunosti slobodno ili interpretaciju moramo blagovremeno ograniiti nekim pravilima i unapred odrediti njen cilj? Ako je i moramo ograniiti, onda uz po mo kojih kriterijuma da li bi to trebalo da bude saglasnost s hipo tetikom namerom autora (jednostavno reeno: s tim ta je autor imao na umu)? Ili bi to trebalo da bude recimo, na primer, podu darnost sa istinom? A ako je tako, onda s kako shvaenom isti nom? I, dalje postoji li tako neto kao to je pravilna ili prava ili adekvatna interpretacija knjievnog dela? A ako je tako ka ko se zapravo mogu odrediti njene granice? Zatim ako ne postoji neto kao to je pravilna interpretacija, da li to znai da moemo potpuno proizvoljno koristiti knjievnost za svoje ciljeve? Naravno, odgovori na ova pitanja morali su svaki put imati u vidu odreenu koncepciju knjievnosti makar da bi se priznalo da postoji neka objektivna semantika sadrina dela koju jednostavno treba strplji vo otkrivati (a ona je ili rezultat autorove namere ili osobina samog
2
dela efekat njegove unutranje konstrukcije, njegove znaenjske kohezije, semiotikog sistema ili konvencije u kojoj je stvoren i sl.) ili obrnuto da takva struktura uopte ne postoji i da se sve formi ra tokom interpretacije uz pomo itaoeve invencije. U ovom po slednjem sluaju vano je precizno odrediti ulogu itaoca: smatralo se, na primer posebno u okviru fenomenologije knjievnosti ili teorije knjievne komunikacije da interpretacija uistinu doprino si stvaranju znaenja knjievnog dela, ali da se ovaj proces deava samo zahvaljujui partituri koju je autor upisao u delo, odnosno predloenom projektu za njegovo izvoenje, te na kraju da upra vo pieva zamisao unapred odreuje tok itanja. U XX veku su se deavali brojni teorijski sporovi o slobodi inter pretacije a posebno o granicama i mogunostima njene ingerencije za knjievno delo, a takoe i o jeziku kojim se interpretatori knjiev nosti slue s ciljem izraavanja njenog smisla, kao i o diskurzivnom statusu knjievnog komentara. Od njih su u istoriju ula naroito dva: spor francuskog filozofa hermeneutiara Pola Rikera s takozvanim Majstorima Skepse (Nieom, Marksom, Frojdom) koji je zapoeo jo ezdesetih godina, i spor drugog francuskog filozofa aka Deride s nemakim filozofom HansGeorgom Gadamerom (ili uoptenije ree no: spor dekonstruktivista s pristalicama tradicionalne hermeneutike) osamdesetih godina.25 Ovi sukobi, meutim, ostali su nereeni, a pro blemi odnosa teorije i interpretacije, kao i pitanje slobod i ogranie nja postupaka interpretiranja knjievnosti, do danas su ostali problemi koji stalno izazivaju burne diskusije meu teoretiarima knjievnosti. Dilemama koje su se odnosile na prirodu interpretacije i njen odnos prema teoriji bile su posveene (jo na poetku osamdesetih godina) i veoma vane metodoloke rasprave voene ve u okviru same teorije knjievnosti na primer, amerika diskusija pod nazi vom Protiv teorije (od 1982. do 1985. godine), koja je oficijelno inaugurisala delatnost takozvanih neopragmatista u nauci o knjiev nosti,26 kao i spor o granicama interpretacije koji se odigrao u Kem bridu 1990. godine za vreme takozvanih Tanerovskih predavanja u kojima su, izmeu ostalih, uestvovali Umberto Eko, Riard Rorti i Donatan Kaler.27 Koliko je prva od ovih diskusija osporavala smisao
25 26 27 Pogledati: Hermeneutika. Zabeleena u zborniku Against Theory: Literary Studies and the New Pragma tism, red. W. J. T. Mitchell, ChicagoLondon, 1985. Pogledati takoe: Prag matizam. U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. BrookeRose, Interpretacja i nadinterpretacja, red. Collini, Krakw, 1996 (Interpretation and Overinterpretation, Cambrid ge University Press, 1992). O ovome u pisati kasnije.
Uloga itaoca
Spor oko interpretacije u XX veku
Amerike knjievnoteorij ske debate
Uvod
25
Dva meusobno konkurentna teorijska stava
Interpretativno hermeneutika struja
Analitiko nauna struja
postojanja teorije knjievnosti, a pre svega teorije interpretacije (kao discipline koja ograniava slobodu itanja knjievnosti), toliko je druga pokrenula detaljniju problematiku podrobno analizirajui razliite varijante i domene ingerencija itaoca / primaoca u knjiev ni tekst. Prva je skrenula panju na to da je preterana restriktivnost teorije interpretacije i krutost pravila iitavanja knjievnosti koje je ona utvrdila doprinela krizi teorije uopte. Zahvaljujui, meutim, drugoj, uspele su da se na videlo iznesu brojne tekoe u formulisa nju interpretativnih sudova i da se sistematizuju meusobno konku rentni stilovi itanja knjievnosti.28 Posmatrajui, dakle, XX vek iz sadanje perspektive, moglo bi se rei da su u nauci o knjievnosti gotovo kroz itav ovaj vek po stojala dva meusobno konkurentna teorijska stava. Prvi od njih bi se mogao nazvati i nte r pre t at iv no he r me neut i k i, a drugi ana l it i ko nau ni. Prvi je bio usmeren ka produbljivanju shva tanja knjievnosti i svih vrsta pojav vezanih za nju, drugi ka stva ranju snanih temelja nauke o knjievnosti. Prvi je stvarao razliite interpretativne jezike i zahvaljujui tome otvarao knjievnost prema novim kontekstima, uveavajui bogatstvo njenih znaenja, odnosa i korienja. Drugi je, naprotiv, stvarao razliite sheme i modele uz pomo kojih se ovo mnotvo problema vezanih za knjievnost mo glo kondenzovati i dovesti do to preciznijih formula. Dva pomenu ta glavna teorijska stava proizvela su u XX veku dve snane struje u teoriji knjievnosti i moemo ih adekvatno odrediti kao interpre tativnohermeneutiku i analitikonaunu struju. Od koncepcij predstavljenih u ovoj knjizi, prvoj struji pripadaju, na primer, teo rije ruskih formalista, strukutralne poetike (na primer, Mukarov skog, Jakobsona, Todorova, eneta ili Rifatera), generativne poetike (na primer, naratoloka), poetike recepcije, strukturalna semiologija (koncepcije Tartuske kole, Ekova teorija ili teorija ranog Barta i sl.); drugoj struji fenomenologija (kao podloga za savremene her meneutike), knjievna psihoanaliza, teorija interpretacije i knjievne hermeneutike, kao i najnovija pojava: dekonstrukcija i dekonstrukti vizam, feministika, etnika ili postkolonijalna kritika, gender i queer kritika, prouavanja kulture i slino. Danas se, uzimajui u obzir do minaciju jedne ili druge tendencije u teoriji knjievnosti XX veka, mogu izdvojiti i dve njene najvanije varijante.
28 Kasniji odjek ove rasprave postala je diskusija koja se odvijala na stranicama Teksty Drugie, pod motom: Granice interpretacji, Teksty Drugie, 1997, nr 6, kao i Granice tekstu, Teksty Drugie, 1998, br. .
26
Dvadeseti vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija

Iako je teorija knjievnosti svoju istoriju zapoela jo u vreme po zitivizma, u doba kad su se pojavila pitanja o metodama prouava nja knjievnosti, ipak se tek XX vek moe smatrati vekom teorije knjievnosti u pravom smislu te rei. Upravo je u proteklom stoleu teorija knjievnosti dobila status posebne discipline, a na samom poetku ovog veka, sticanjem autonomije pomou humanistike, stvaranje prave teorije postalo je jedan od najvanijih zadataka istra ivaa knjievnosti. Na razvoj teorije knjievnosti u XX veku u najveoj meri izvri la su uticaj dva velika preokreta: antipozitivistiki preokret koji joj je doneo naunu autonomi ju i usmerio njena interesovanja u pravcu jezika knjievnog dela (takozvani lingvistiki obrt) i poststrukturalistiki preokret koji je tu naunu autonomiju naruio, izazivajui sledee vane obrte u teoriji: pragmatisti ki, etikopolitiki, narativistiki, a kao posledicu kulturni preokret. 1. Antipozitivistiki preokret Najvanija teorijska pitanja koja su se pojavila jo na osnovi pozi tivistike nauke o knjievnosti imala su, pre svega, epistemoloki i metodoloki karakter. I mada je teorija u pozitivizmu oigledno u se bi implicite sadravala optu koncepciju svog predmeta, ontoloka pitanja a pre svega: ta je knjievnost? ipak nije postavljala di rektno, smatrajui da ona predstavlja isti predmet prouavanja kao i sve to nas okruuje. I metode prouavanja tada su preuzimane od prirodnih nauka koje su u to vreme odreivale opti ton nauke usta novljavajui time metodoloki kanon. Prvo izrazito stanovite koje se pojavilo u metodologiji pozitivizma bilo je genetiko tumaenje i u skladu s njegovim nazivom bilo je vie orijentisano na pitanje o tome odakle potie knjievnost, nego na pitanje ta je ona. Tragom tendencije ka odreivanju spoljnih inilaca koji su uticali na nasta nak knjievnog dela pojavljivale su se razliite varijante metoda istraivanja knjievnosti: istorijske, socioloke, prirodnjake, psiho loke i slino. Na taj nain se pokuala objasniti geneza knjievnog dela ili pozivanjem na istorijski ili na drutveni kontekst, ili na psihu autora (pa ak i njegovu fiziologiju) ili, takoe, traenjem
Uvod Epistemoloka i metodoloka pitanja
XX vek kao vek teorije
Antipozitivistiki i poststrukturali stiki preokret
Prirodne nauke i poeci teorije knjievnosti
Genetizam
27
Antipozitivistiki preokret geneza savremene teorije
Podela na prirod ne i humanisti ke nauke
Nomotetske i idiografske nauke
Specifinost knjievnosti
analogije s teorijama prirodnih nauka (na primer, s teorijom evolu cije koja je primenjivana na teoriju razvoja knjievnih rodova).29 Pi tanja o sutini knjievnosti pojavila su se tek nakon ozbiljne raspra ve o metodama naunog saznanja, koja se odvijala na prelazu XIX u XX vek. Kao rezultat ove rasprave (nazovimo je antipozitivisti kim preokretom), humanistike nauke su se osamostalile i odvoji le od prirodnih nauka uvodei sopstvenu, nezavisnu metodologiju. Upravo zbog toga se u antipozitivistikom preokretu moe uoiti ne samo geneza savremene humanistike ve i geneza savremene te orije knjievnosti. To je bio, na razmei XIX i XX veka, spor oko metoda naunog saznavanja, iniciran suprotstavljanjem ve pome nutoj pozitivistikoj metodologiji, koji je u istraivakim procesima izjednaavao spoljanje injenice prirodnog sveta i unutranje poja ve duhovnog ivota. Sutinu ovog spora predstavljalo je genetiko i deterministiko shvatanje knjievnog dela: kao rezultat psiholoke, drutvene, istorijske i slinih priroda tih uzroka. Tako je kao naj vaniji cilj diskusije antipozitivistikog preokreta postalo izrazito odvajanje prirodnih i humanistikih nauka (ukljuujui i teoriju knjievnosti), izvreno u skladu sa sutinskom razlikom predmeta istraivanja (ukljuujui i knjievnost). Kao posledica ovoga, dolo je do opte podele nauka na prirodne nomotetskog karaktera (od gr. nomos = zakon i thetos = ustanovljen), i humanistike idi ografskog karaktera (od gr. idios = osobit i graphein = pisati).30 Ove prve trebalo je da se bave objanjavanjem razliitih pojava i procesa u spoljanjem svetu i usredsreivanjem glavne panje na zakone koji su vladali ovim pojavama i procesima; druge, za koje je osnovni saznajni postupak trebalo da bude shvatanje duhovnog ivota, pripremale su se pre svega za opis onoga to je pojedinano i neponovljivo. Ovo je za teoriju knjievnosti imalo veoma vane posledice; pre svega je odvajanje humanistike od prirodnih nauka, a zajedno s njom i nauke o knjievnosti, povlailo za sobom neminovnost jasnog defi nisanja specifinosti knjievnosti kao predmeta teorije knjievnosti. Upravo su tada iz razumljivih razloga za teoretiare knjievnosti postala najvanija pitanja specifinih svojstava knjievnog dela kao
29 O pozitivistikim metodolokim koncepcijama (naroito o metodama pri rodnih nauka ili estofizio(loko)psiholokoj metodi) pogledati: Teoria ba da literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarzyska, t. 1: Romantyzm i pozytywizm, deo I: Kierunki romantyczne i przedmarksowska rosyjska szkoa realizmu, Krakw, 1965. Ovu podelu izvrila su dvojica predstavnika neokantovske Badenske kole V. Vindelband i H. Rikert 189. godine.
30
28
predmeta teorije knjievnosti. Veoma brzo posle njih pojavili su se i problemi koji se odnose na razumevanje knjievnosti, prirode inter pretacije, specifinosti stvaralakog procesa, knjievnih subjektivno sti i slino. Moe se dakle rei kako se teorija u pravom znaenju te rei ona koja je poela od pokuaja preciznog definisanja osobina svog predmeta, a istovremeno i od pokuaja da od njega uini osnovu teorije knjievnosti pojavila upravo nakon antipozitivistikog preo kreta kad je mogla zagarantovati autonomiju nauci o knjievnosti. Upravo s tim u vezi, na poetku veka sreemo se s mnogo prava ca i orijentacija za koje su najvaniji postali odgovori na pitanja onto loke prirode: ta je knjievnost? Kakve su njene posebne osobine? Po emu se ona razlikuje od drugih jezikih tvorevina? ta je to poetski jezik? To se naroito vidi u naporima onih teorijskih kola kao to su Ruska formalistika kola, Praka strukturalistika kola ili Ingarde nova fenomenologija knjievnosti za koje te vrste dilema esencijalne prirode izbijaju apsolutno u prvi plan i svakako predstavljaju polaznu taku za odreivanje naina istraivanja i analize knjievnog dela. Na poetku XX veka bile su prisutne i ve pomenute ideografske tenden cije naroito u kolama interpretacije koje su se obilato razvijale. Tu se pre svega uzimalo u obzir konkretno, pojedinano knjievno delo sagledavano na osnovi njegove specifinosti i neponovljivih osobina. Ipak su u prvoj polovini XX veka definitivno bili dominantni uticaji teorije jezika i opte lingvistike Ferdinanda de Sosira, a pra vac ka kojem je takoe veoma intenzivno poela da stremi nauka o knjievnosti esto je, iz kasnije perspektive, bio odreivan kao lin gvistiki preokret.31 Polazna osnova za oslobaanje teorije od odlika formalizma i strukturalizma postao je upravo jezik / jeziki sistem a ne, kao do tada, vanjezike uslovljenosti knjievnog dela. Slino kao to je i De Sosir eleo da lingvistiku uini egzaktnom naukom, tako su i istraivai knjievnosti matali o pravoj egzaktnoj i naunoj te oriji knjievnosti. Zato je i ideja o snanoj nauci o knjievnosti, kao i o snanoj (sistematinoj, optoj, univerzalnoj, objektivnoj) teoriji u to vreme postala primarna. Ubrzo se ispostavilo da je naj vaniji cilj (naroito posleratnog francuskog strukturalizma) bilo postavljanje osnova nauke o knjievnosti, opisivanje optih uslova stvaranja smisla, pronalaenje skrivenih struktura / sistema koji su vladali svim konkretnim manifestacijama knjievnog stvaralatva i na kraju konstruisanje univerzalne gramatike knjievnosti.
31 Essays in Philosophical Method: With Two Retrospective Essays, red. R. Rortija, Chicago, 1967.
Autonomija nauke o knjievnosti Ontoloka pitanja
Uticaj lingvistike na razvoj teorije
Univerzalna gramatika Ovu pojavu na filozofskoj osnovi najbolje opisuje knjiga The Linguistic Turn: knjievnosti
Uvod
29
Teorija kao kompaktan sistem
ista teorija
Osobine sistemske teorije knjievnosti
Povratak nomotetizmu
Ideja o sistemu jezika i koncepcija De Sosirove opte lingvistike na metnula je, dakle, strogo odreen nain razmiljanja o knjievnosti i teoriji knjievnosti, koji je kroz vei deo XX veka odreivao pravac teorijskoknjievne refleksije. De Sosirovi stavovi o teoriji jezika tako e su izvrili veoma snaan uticaj na izgled same teorije knjievnosti. Svoje miljenje o teoriji uopte, tvorac opte lingvistike veoma jasno je izrazio u jednom razgovoru: Jezik je kompaktan sistem i teorija bi trebalo da bude u istoj meri kompaktna kao i jezik.32 De Sosira je interesovao pre svega jeziki sistem u, da tako kaemo, istom stanju apstraktan i opti, izolovan od istorijskih promena, od govora, od subjekta i stvarnosti. Zahvaljujui tome, i teorija knjievnosti, koja je kao osnovu prihvatila upravo kategoriju sistema jezika, mogla je zadrati ovu eljenu istotu, optost i apstraktnost.33 Na osnovi strukturalizma, dakle, pojavio se i osnaio model prave naune, sistemske teorije knjievnosti. Karakterisali su je, pre svega: autonomija (nezavisnost od etike i politike kao i ideolokih uticaja); objektivnost (nezavisnost od subjekta, konteksta i sl.); univerzalnost i nadistorinost (priznavanje opte vanosti i obaveznosti teorijskih teza, zakona ili pravila interpretacije, bez obzira na istorijske i kulturne promene, kao i etnike, ra sne, polne, seksualne i sl.); celovitost; jezika neutralnost (izrada specijalnog sistema tvrdnji me tajezika). Istraivai knjievnosti samim tim su se vratili traganju za zako nima i njihovom ustanovljavanju, odnosno nomotetizmu drugai jem, naravno, nego onom pozitivistikom, jer je isto tako bio zasno van na sistemu jezika, moda ak i ortodoksnijem. Zamenili su, kako je to definisao jedan od strukturalistikih teoretiara, determinizam geneze determinizmom strukture.3 Samim tim su u sutini zaobili razgranienje izmeu humanistikih i prirodnih nau ka koje su jo na poetku veka izvrili nemaki neokantovci.35
32 33 3 35 F. de Sosir, Opta lingvistika, Beograd, 1969, prevod: Sreten Mari (kritiko izdanje, u prevodu Duanke Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996. Pogledati: Strukturalizam (I) i Strukturalizam (II). . enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, str. 2, prevod: Mirjana Mio inovi. H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenschaftlicher Hin sicht. Eine Skize (1967). Ovaj citat navodi B. Aleman u lanku Strukturalizm w literaturoznawstwie?, Pamitnik Literacki, 197. sv. 3, str. 297.
30
Upravo ovakvu teoriju knjievnosti, ije se najsavrenije otelo tvorenje pojavilo na temelju posleratnog francuskog strukturalizma, od skora zovemo i savremenom teorijom (da bi se podvukla njena snana ukorenjenost u savremenom modelu naunog znanja iji se izvori nalaze u kartezijanskom racionalizmu). Definiciju savremene teorije najpreciznije je formulisao Riar Ni, smatrajui da je ona sistematizovana grupa optih tvrdnji (o sutini, varijanta ma, kao i strukturalnim i evolutivnim zakonitostima knji evnosti) koje predstavljaju pokuaj celovitog i nauno objektivnog opisa, klasifikacije i objanjenja univerzalno vaee primene na itavu oblast knjievnih pojava.36 Savremena teorija je zapala u fazu velike krize zajedno s poststruk turalizmom, a danas se sve ee smatra da ve pripada prolosti. 2. Poststrukturalistiki preokret Kasnih ezdesetih i tokom sedamdesetih godina teoretiari knjiev nosti nali su se pred ozbiljnom dilemom: treba li se i dalje baviti teorijom knjievnosti, a ako treba kako onda zapravo shvatiti njen zadatak? Ovo je za sobom povuklo duboku, iroko postavljenu i vi egodinju raspravu o statusu teorije u okviru discipline prouava nja knjievnosti,37 a u poslednje vreme je to se vidi i iz sadanje perspektive prouzrokovalo snaan preokret u nauci o knjievno sti, koji se esto poredi ak i s antipozitivistikim preokretom. Je dan od prvih pokuaja iskazivanja specifinosti poststrukturalizma, koji je uinio Robert Jang, oznaavao ga je dosta radikalnim nazi vom kraj Teorije.38 Ma kako da je ovaj kraj tretiran uslovno i vie u onom ranije upotrebljenom znaenju zalaska ili potroeno sti, ipak je sama deviza, kao i itav Jangov zakljuak, precizno skre tao panju na sr problema: data epoha u istoriji nauke o knjiev nosti bila je na svom zalasku izazvanom prezasienou naunim dogmatizmom i saznajnim fundamentalizmom. Kraj je, dakle, u ovom sluaju oznaavao de facto dovoenje u pitanje modela savre mene teorije i diskvalifikaciju ideala snane nauke u humanistici.
36 37 38 R. Nycz, Dyziedziny zainteresowa wspczesnej teorii literatury, Ruch Li teracki, 1996, sv. 1, str. 1. Upravo ovu raspravu, opte uzevi, zovemo poststrukturalizmom. Pogleda ti: Poststrukturalizam. R. Young, Poststructuralism: The End of Theory, Oxford Literary Review, 1982, t. 5.
Savremena teorija
Kriza humanistikih nauka ezdesetih i sedamdesetih godina
Kraj Teorije?
Uvod
31
Diskvalifikacija ideala snane nauke
Nove perspektive teorije knjievnosti
Tri fundamen talna pitanja poststrukturali zma
Tokom mnogih diskusija i polemika bile su naruene skoro sve pre mise teorije knjievnosti koje su bile u znaku strukturalizma, a pre svega ve pomenuta autonomnost, objektivnost, univerzalnost i ide ja metajezika. Poststrukturalizam se, dakle, pokazao kao pravac pre svega metateorijskog karaktera; glavni problem koji je zaokupljao panju teoretiara knjievnosti postao je ovde saznajni i ontoloki status teorije knjievnosti, njenih mogunosti i ciljeva, a pre svega perspektive njenog daljeg funkcionisanja.39 Poststrukturalistiki preokret esto je bio odreivan i kao an tipozitivistiki preokret ezdesetih godina s obzirom na to da je iz vrio isto tako radikalne promene modela teorije / nauke o knjiev nosti. Za teoretiare knjievnosti s kraja XIX i poetka XX veka i za teoretiare knjievnosti s kraja ezdesetih godina, osnovni predmet interesovanja postalo je opte stanje njihove discipline. Meutim, ukoliko se u sluaju antipozitivistikog preokreta u korenu metadis ciplinarne rasprave nalazila pomenuta neophodnost odvajanja hu manistike od prirodnih nauka i njenog utemeljivanja kao nezavisne nauke, utoliko se pred poststrukturalistima nalazio zadatak drugai je vrste. Rasprave poststrukturalistikog preokreta naruile su, pre svega, modele racionalnosti u kojima je nauka o knjievnosti do tada pronalazila svoju osnovu. Tri najvanija pitanja koja je poststruktura lizam postavio odnosila su se, dakle, na sledee osnovne probleme: prvo: koje su saznajne mogunosti i ogranienja teorije i da li su teorijske teze uvek i svuda obavezujue?; drugo: kakvim jezikom pisati teoriju uz pretpostavku da na in pisanja nije neutralan jer na njega sutinski uticaj vre re torika, ideologija ili elja;0 mogu li se pisati teorijske rasprave knjievnim jezikom?; tree: kako predstaviti odnos izmeu teorije i interpretacije, da li teorija pomae u interpretativnoj praksi ili je ograniava? Odgovorima na ova pitanja morala se, oigledno, baviti i teorija. Te oriju ove vrste, iji su ciljevi pre svega bili kritike prirode prema tradicionalnim nainima teoretisanja, odnedavno zovemo postmo dernom teorijom, naglaavajui na taj nain takoe njene vrste ve ze s postmodernom filozofijom (shvaenom najoptije kao kritiku zapadne metafizike tradicije i prosvetiteljskog pogleda na svet koji
39 Pogledati o tome: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat. Poststruk turalizm a wiedza o literaturze, Warszawa, 1993. i A. Burzyska, Teoria czy postteoria, u: Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw, 199. ire o poststrukturalistikom preokretu, pogledati: Poststrukturalizam.
0
32
ine osnovu modernog modela znanja).1 Postmoderna teorija da nas razumevana kao prelazna faza u istoriji nauke o knjievnosti XX veka, okrenute ka tradiciji i usmerene ka njenoj reviziji pripre mila je teren za sadanju fazu razvoja teorije knjievnosti oznaene nazivom teorija kulture. 3. Kulturoloki zaokret teorije Kao rezultat poststrukturalistikog preokreta, teorija i nauka o knji evnosti doivljavale su veoma bitne promene koje su doprinele temeljnim preobraajima njenog postojeeg oblika. Pragmatistiki zaokret (kojem su posebno doprineli takozvani ameriki neoprag matisti, a posebno filozof Riard Rorti i teoretiar knjievnosti Sten li Fi) doveo je, pre svega, do slabljenja esencijalistikih i fundamen talistikih aspiracija teorije. Pitanja o sutini knjievnosti radikalno su zamenjena pitanjima o nainima njenog delovanja. Narativistiki zaokret je pak proizveo promene u teorijskom diskursu, naroito is tiui uverenje o teoriji kao istom jeziku pojmova te, dakle o ne zavisnosti teorijskog jezika od retorike, narativne strategije i slino. Narativizam je uslovio ekspanziju koncepcij teorije knjievnosti koje su svesno brisale granicu izmeu onoga to je teorijsko i onoga to je knjievno te, dakle, teorije kao specifine knjievne vrste, teorije kao prie (naracije) ili jednostavno teorije kao knjiev nosti.2 Etikopolitiki zaokret proizlazio je iz sve ee manifesto vanih uverenja istraivaa knjievnosti u nemogunost razdvajanja knjievnog teksta i interpretativne prakse, kao i napokon same teorije od moralnih i ideolokih uplitanja,3 drugim reima u ne ophodnu zavisnost svakog ina stvaranja i itanja / interpretiranja
1 Meu postsavremene filozofe ubrajaju se pre svega ak Derida, anFransoa Liotar, Miel Fuko, Zigmund Bauman, Riard Rorti. Termin postsavremenost uveo je Bauman kako bi se izbeglo poistoveivanje postsavremene filozofije (postmoderne) s postmodernizmom kao umetnikokulturolokim pravcem. A. Burzyska, Kariera narracji. O zwrocie narratywistycznym w humani stice, u: Narracja i tosamo (II). Antropologiczne problemy literatury, red. W. Bolecki, R. Nach, Warszawa, 200. Pogledati, takoe: M. Kreiswirth, Me rely Telling Stories? Narrative and Knowledge in the Human Sciences, Poetics Today, 2000, t. 21, br. 2, i K. Rosner, Narracja, tosamo i czas, Krakw, 2003. Pogledati o ovome naroito u: J. Fekete, Life after Postmodern: The Ethical Turn, London, 1979; P. M. Markowski, Zwrot etyczny w badaniach literac kich, Pamitnik Literacki, 2000, sv. 1; A. Burzyska, Krajobraz po dekon strukcji, deo I: Etyka dekonstrukcji, Ruch Literacki, 1995, sv. 2 i: Od meta fizyki do etyki, Teksty Drugie, 2002, sv. 12 (tematski broj Poetyka posveen je etikom preokretu u knjievnim istraivanjima).
Postmoderna teorija
Kulturni zaokret Pragmatistiki zaokret
Narativistiki zaokret
Etikopolitiki zaokret
2
3
Uvod
33
Teorija kulture
Interpretacija iznad teorije
knjievnosti od irokog istorijskodrutvenokulturnog konteksta u kojem se ovaj in deava. Sve ove pojave sainjavaju trenutan vid te orije knjievnosti koju najoptije moemo oznaiti nazivom teorija kulture. To je teorija u okviru koje, i uprkos njenom nazivu, u prvi plan izbija ne toliko teoretisanje, koliko razliiti postupci interpre tacije koji pokreu izdiferencirane kontekste kulture u koje je uklju en knjievni tekst. Opisane promene u shvatanju zadataka teorije knjievnosti, koje su se pojavile kao posledica poststrukturalistikog preokreta, doprine le su takoe veoma izrazitom prelasku interesovanja teoretiara knji evnosti s teorije na praksu te, dakle na interpretaciju knjievnosti koja se danas smatra apsolutno najvanijom obavezom teoretiara knjievnosti. Posmatrai istorije teorije knjievnosti proteklog veka primeuju takoe da koliko je naroito u prvoj polovini XX veka do minirala analitikonauna tendencija, toliko se, poev od kraja ezde setih godina, zajedno s pojavom poststrukturalizma, mogu primetiti sve vei uticaji interpretativnohermeneutikih tendencija. Neki ak tvrde da ukoliko je XX vek bio doba u kojem je dominirala teorija, utoliko e XXI stolee postati, jednostavno, vek interpretacije.
U pravcu interpretacije
Pokuavajui da na svoj nain sistematizuje najvanija dostignua prolog veka u teoriji knjievnosti, jedan od amerikih istraivaa je prilino apodiktiki konstatovao da smo se u XX veku u stvari susreli s dve najizrazitije i najvanije orijentacije (i one na koje se najvie ra unalo) sa strukturalizmom koji je postao svojevrstan simbol na unog prilaza (nauna paradigma) i s dekonstruktivizmom koji se odluno stavljao na stranu postupaka itanja (interpretativna paradig ma). On je takoe smatrao da su upravo dekonstrukcija aka Deride i ameriki dekonstruktivizam usmerili nauku o knjievnosti u pravcu interpretacije i istovremeno prouzrokovali slabljenje teorijske discipli ne. Naroito su doprineli odbacivanju ideala pravilne interpretacije i kriterijuma koji ograniavaju postupke itanja knjievnosti.5
esto se govori i o jo jednom zaokretu koji doivljava najnovija nauka o knjievnosti a koji se naziva i interpretativni zaokret. Pogledati na pri mer: The Interpretative Turn: Philosophy, Science, Culture, red. D. D. Hiley, J. F. Bohman, R. Schusterman, Ithaca, 1991. R. Seamon, Poetics Against Itself: On the SelfDestruction of Modern Scien tific Criticism, PMLA, 1989, br. 3, str. 29302.
Strukturalizam = nauna paradig ma / dekonstruk cija = interpreta tivna paradigma
5
3
Ako se ipak prihvati kako najvanija dunost teoretiara knji evnosti u dananje vreme nije stvaranje teorijskih modela, ve interpretacija knjievnosti, onda treba postaviti i pitanje ta se za pravo trenutno krije iza rei interpretacija. Kako shvatiti njene za datke? Kako odrediti granice i mogunosti? Da bi se odgovorilo na ova pitanja, valja se pozvati na ranije pomenut spor o interpretaciji na polemiku koja se vodila ne tako davno, naime, poetkom deve desetih godina. U istoriju je naroito ula razmena gledita Umber ta Eka, Donatana Kalera i Riarda Rortija, na koju bi se u ovom trenutku vredelo podsetiti u najkraim crtama. Sva trojica su se trudila ne samo da odrede granice nae ingerencije u knjievnom tekstu ve i da odgovore na pitanje ta se danas moe raditi s knji evnou. Drugaije reeno: da li je ono to nazivamo praksom interpretacija, nadinterpretacija ili, jednostavno, korienje knjiev nosti za proizvoljno izabrane ciljeve? 1. Interpretirati Umberto Eko je ovom prilikom izneo najkonzervativniji stav i nastu pao je u ulozi odlunog pristalice ogranienja slobode interpretacije, izjanjavajui se pri tom za uvoenje jasnih kriterijuma pravilnosti tumaenja knjievnih tekstova. Nabrojao je tri osnovna izvora znae nja knjievnosti intenciju autora (intentio auctoris), intenciju itao ca (intentio lectoris) i intenciju dela (intentio operis) s kojima treba usklaivati rezultate interpretativnih postupaka. U klasinom sporu o interpretaciji podseao je Eko pre svega se nastojalo reiti da li je najvaniji cilj interpretacije otkrivanje u knjievnom tekstu ono ga to je njegov autor imao nameru da kae ili pronalaenje onoga to tekst govori, nezavisno od namere autora. Ako se smatralo da je ovo drugo gledite pravilno, postavljana su sledea pitanja: da li ono to tekst prenosi otkrivamo uzimajui u obzir njegovu unutranju se mantiku strukturu ili rekonstruiui pravila koda koji ga ine? Da li, napokon, otkrivamo znaenje teksta pozivajui se na sopstvena oekivanja ili nama poznate italake konvencije?6 Prema miljenju autora Imena rue, do tada su razlikovane sve pomenute vrste in terpretacija i obino bi se izabrala jedna ili dve od njih koje su sma trane odluujuim za tanost interpretacije. Meutim, za Eka su se sva tri izvora znaenja (a istovremeno i tri osnovna kriterijuma ta nosti) pokazivala kao podjednako vana i meusobno dopunjujua.
6 U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw: u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke Rose, op. cit., str. 63.
ta je interpretacija?
Polemika izmeu Eka, Kalera i Rortija
Ogranienje slobode interpretacije Tri izvora znaenja knjievnosti prema Eku
Uvod
35
Kritika nadinter pretacije
Tipski italac
Falsifikovanje interpretacije
Dakle, u interpretativnom postupku rezimirao je duni smo da obraamo panju na strukturu samog knjievnog dela i na hipote tiku zamisao autora, kao i napokon na sve ono to u izvesnom smislu moemo uneti u to delo zahvaljujui svojoj sopstvenoj kompetenciji. Tek ovakvo povezivanje tri izvora znaenja knjiev nosti moe u potpunosti da prui tanu interpretaciju. Odluno naputajui nadinterpretaciju takve interpretacije koja nema u vidu ova tri kriterijuma, a istovremeno previe izlazi izvan njoj odree nih okvira tumaenja dela, Eko je ovde uveo i kategoriju tipskog itaoca teorijsku konstrukciju koja bi odgovarala istinskom tuma enju. Tipski italac iznosi pretpostavke u odnosu na intencije sa mog teksta, meutim, pokuava i da rekonstruie autorovu nameru. Interpretaciju knjievnog dela Eko je, dakle, shvatao kao postupno otkrivanje strategije koja tei stvaranju tipskog itaoca (instrukcije pravilnog tumaenja sadrane u tekstu). Tipski italac je, tako, tre balo da bude u izvesnom smislu idealan ekvivalent autora shvae nog kao tekstualna strategija (nikada empirijski). Celovitost Eko ve koncepcije bila je krunisana idejom mogunosti falsifikovanja interpretacije, shvaenoj kao opti princip na osnovu kojeg se ne moe sa sigurnou konstatovati koja je interpretacija tana, ali se zato moe konstatovati koja je sigurno netana.7 2. Koristiti A, opet, liberal neopragmatista Riard Rorti kategorino dovo dei u pitanje stroga pravila koja je nametnuo njegov prethodnik uveravao je da se u potpunosti treba reiti ideje otkrivanja o e mu je stvarno dati tekst?, odustati od temeljnog prouavanja unu tranjih mehanizama tekstova i njihovih struktura; a umesto toga treba jednostavno koristiti tekstove za sopstvene, slobodno iza brane ciljeve. Njegov iskaz se pretvorio u vatreni manifest protiv teorije interpretacije (istovremeno i protiv tradicionalne teorije knjievnosti) izreen u odbranu stvarnog apetita za knjievnost.8
7 Ekova koncepcija imala je mnogo toga zajednikog s teorijama konkretiza cije koje su izrasle iz osnova fenomenologije, mada je teorijsko zalee, na koje se Eko pozivao, vodilo poreklo pre svega iz semiologije i teorije komu nikacije. U sluaju koncepcije mogunosti falsifikovanja, Eko se pozivao i na zdravorazumsko zakljuivanje na osnovi kojeg se lake moe osetiti ono to oigledno odudara od norme nego ono to je u skladu s njom. Analogija sa apetitom za poeziju, u: F. Kermode, An Appetite for Poetry, Cambridge, Mass. 1989, str. 2627; pogledati i: R. Rorty, Kariera prag matysty, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. BrookeRose, op. cit., str. 105.
Korienje tekstova za sopstvene ciljeve
8
36
To je bila i pohvala itanju koje ne predstavlja proces traganja za podudarnostima izmeu napora interpretatora i ma kako shvaene istine teksta / namere autora, ve praksa koja se neposredno tie nas samih zamenjuje nae miljenje, ciljeve koje pred sebe stavlja mo, pa ak i na ivot. Za Rortija je bilo veoma vano i pozivanje na emocionalnu sferu interpretatora koju su generalno zaobilazile sve shematizujue teorije itanje knjievnosti nije znailo usklaiva nje hipotetikih istina sa unapred nametnutim metodama otkriva nja smisla, ve je trebalo da postane pravi, ivi kontakt s knjievnim tekstom. Dakle, uveravao je: Nemetodoloka kritika, koju ponekad poelimo da nazo vemo nadahnutom, jeste rezultat susreta s autorom, likom, fabulom, strofom, stihom ili starim poprsjem koje je utica lo na shvatanje kritiara o tome ko je on, u emu je dobar, ta namerava sa sobom da uradi, susreta koji je rezultirao promenu sistematizacije njegovih prioriteta i ciljeva. Kriti ka ove vrste koristi autora ne kao uzorak koji objanjava odreeni tip, ve kao priliku da se promeni prethodno pri hvaena taksonomija ili pruanje novog oblika ranije ispri ane prie. Potovanje koje ova vrsta kritiara ima prema autoru ili tekstu nije stvar potovanja intentio ili unutranje strukture. Uostalom, potovanje ovde i nije prava re. Bila bi bolja ljubav ili mrnja...9 3. Nadinterpretirati Donatan Kaler jedan od najvanijih savremenih amerikih istrai vaa knjievnosti zauzeo je u ovoj raspravi kompromisan stav koji je definisao kao odbranu nadinterpretacije. On je, naime, konsta tovao da sm tekst ne moe da odluuje o delokrugu pitanja koje mu postavljamo i da se ponekad treba zapitati ta je to o emu on ne govori direktno ili ak ta skriva. Kaler je samim tim doveo u pitanje restriktivni Ekov model, ali nije u potpunosti podlegao vedrom anar hizmu u Rortijevom stilu. Pozivajui se na knjigu drugog amerikog kritiara i istraivaa knjievnosti Vejna Buta, izdatu krajem sedam desetih godina, umesto podele na interpretaciju i nadinterpretaciju koju je predloio Eko, Kaler je predloio razlikovanje razumevanja (understanding) i nadrazumevanja (overstanding) knjievnog tek sta. Razumevanje operacija koju bi mogao da izvede tipski italac
9 Ibid., str. 105106.
Uvod Nemetodoloka kritika
Odbrana nadinterpretacije
Butova koncepcija razumevanja i nadrazumevanja
37
(na kojeg je mislio Eko) jeste postavljanje pitanja i pronalaenje odgovora koje zahteva sam tekst. Nadrazumevanje bi se, meutim, zasnivalo na iznalaenju takvih pitanja koja tekst ne postavlja svom tipskom itaocu, ali koja se mogu postaviti i koja proiruju mogu nosti interpretacije, stvarajui raznovrsne, ponekad ak i iznenauju e kontekste. But je objasnio razliku na primeru poznate bajke o tri praseta. Osnovna pitanja koja postavlja ova bajka (koja se nalaze u pojmu razumevanja) jesu ona o razvoju prie koja se u njoj pria, o hronologiji dogaaja, o optem karakteru junaka, najzad o njenom naravoueniju i slino. Ovo drugo to su pitanja na ije postavljanje nas uopte ne navodi sam tekst. Uostalom, moe se postaviti pitanje, objanjavao je aljivo Kaler, pozivajui se na Buta: ta ima da kae, ti prividno nevina bajko za decu, o tri praseta i zlom vuku, o kulturi koja te uva i reaguje na tebe? O nesvesnim eljama autora ili naroda koji te je stvorio? O istoriji narativne suspenzije? O odnosima izmeu svet lijih i tamnijih rasa? O visokim i niskim, kosmatim i ela vim, mravim i debelim ljudima? O trijadnim shemama u istoriji oveka? O Svetoj Trojici? O lenjosti i radinosti, strukturi porodice, narodnoj arhitekturi, kulinarskim obi ajima i normama pravde i osvete? O istoriji manipulisanja narativnom takom gledita s ciljem izazivanja saoseanja? Da li je dobro za dete da te svako vee ita ili slua? ... Ka kve su seksualne implikacije tog dimnjaka ili tog iskljui vo mukog sveta u kojem se nikada ne pominje seks? ta znai sve to puhanje i duvanje?50 Za Kalera je ova vrsta proirivanja konteksta interpretacije bila od veoma velikog znaaja, iako pitanja, koja bi tekstu bajke Tri pra seta postavio Vejn But, uopte nisu imala za cilj da otkriju namere tog teksta. Ovde je re o tome ta ovaj tekst s nama radi i na koji nain to ini, kakav odnos uspostavlja s drugim tekstovima, ta u njemu ostaje skriveno ili prigueno, ta se ne vidi na prvi pogled, na ta nas podstie a na ta ne, ta moe da izazove ili emu naginje, a ta samo nagovetava ili sugerie. Zahvaljujui ovom primeru Ka lerovo gledite se prilino jasno ocrtavalo u sporu o interpretaciji. Za njega, ipak, u savremenoj interpretativnoj praksi nije najzanimlji vije otkrivanje onoga to tekst govori ili onoga to je njegov autor imao na umu, ve otkrivanje pre svega onoga to tekst zaboravlja,
50 J. Culler, W obronie nadinterpretacji, u: U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. Brooke Rose, op. cit., str. 11311.
Konteksti interpretacije
Uticaj teksta na itaoca
38
to eli da preuti, to duboko krije ili to smatra neoiglednim ili ak problematinim. Suviak zauenosti tekstom koji vodi nadin terpretaciji, koju je Eko kritikovao, bio je za Kalera neto izuzetno vredno to treba kultivisati i nastaviti, a ne odbacivati i osuivati. In terpretacija rezimirao je moe da nastoji da verno otkriva i pred stavlja smisao deponovan u knjievnom tekstu (uz pretpostavku da e uspeti precizno da odredi granicu izmeu vernosti i nevernosti teksta i njegovog autora), ali moe i da otvara ovaj tekst za brojna razliita znaenja, nudei nove i neoekivane naine itanja. A mo e i u potpunosti da odustane kako Rorti eli od pojma interpre tacije i da samo koristi tekst za sopstvene ciljeve kako bi od njega uinio ne samo neku vrstu samom sebi dovoljnog iskustva ve i da bi uz pomo knjievnosti rekao drugima neto zanimljivo i neoe kivano. Ovaj trei stav ipak zahteva veliku odgovornost prema knji evnom tekstu i ne moe se odustati od njegovog razumevanja.51
Pohvala suvinosti zauenosti
Izmeu interpre tativne vernosti i nevernosti tekstu
Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do uestvovanja u kulturi

Mada je ranije pomenuta dijagnoza Rodera Simona moda i pre vie radikalna i nepravedna prema drugim pravcima nauke o knji evnosti XX veka, ipak se s njom treba delimino sloiti. Ovaj priti sak na interpretaciju knjievnosti, koji se poslednjih godina veoma snano osea, a naroito pritisak na pozivanje ve pomenutih novih kontekst njenog iitavanja, oigledno je sa sobom doneo radikal no odstupanje od problema esencijalne prirode. Samim tim se bitno promenila tendencija koja je bila obavezujua u teorijskoj refleksiji XX veka. U njegovoj prvoj polovini dominirala je esencijalistika problematika, a kako emo i u ovoj knjizi videti veina teorijskih orijentacija morala je sebi da postavi pitanje: ta je knjievnost?, i d sopstveni odgovor od kojeg je zavisio opti izgled teorije koju su predlagali. Odgovori koje su davali pozivali su se ili na znatno sta riju tradiciju (kao, na primer, na teoriju ruskih formalista koja je re aktivirala pretpostavke Kantove estetike), ili su nastojali da odrede sopstvene kriterijume nadovezujui se na aktuelne filozofske koncep cije (kao, na primer, u koncepciji Romana Ingardena koja je knjiev nim sudovima davala fiktivni status) ili lingvistike (kao, na primer,
51 Zato se pragmatistika teorija u poslednje vreme pretvorila u etiku itanja. Po gledati o ovome tekstove posveene etikom zaokretu, pomenute u fusnoti 5.
Odstupanje od esencijalizma
ta je knjievnost?
Uvod
39
Kako deluje knjievnost?
etiri naina delovanja knjievnog teksta prema Kaleru
XXI vek, vek interpretacije
u teoriji strukturalizma). Pojavljivala su se i stanovita koja su po kuavala da izmire esencijalistike tendencije i aktuelne promene u samoj knjievnosti (na primer, enetova teorija intertekstualnosti). Dakle, za teoretiare prve polovine XX veka zadatak definisanja sutine knjievnosti, iz potpuno oiglednih razloga, bio je jedan od najvanijih. Meutim, posle poststrukturalistikog preokreta, kad su (naroito dekonstruktivisti i neopragmatisti) veoma snano iz raavani stavovi o nepostojanju nepromenljive, univerzalne sutine knjievnosti, traganja za odgovorom na esencijalna pitanja osetno su oslabila. Na to su uticale i aktuelne prilike u samoj knjievnosti; u odnosu na neverovatno umnoavanje razliitih knjievnih i para knjievnih postupaka, sve je tee bilo precizno odreivanje granic izmeu onoga to bi trebalo definisati kao knjievnost i onoga to taj naziv ne zasluuje.52 Zato je velik broj teoretiara i istraivaa knjievnosti odustao od pitanja o njenoj sutini u korist odgovora na pitanje o razliitim formama delovanja knjievnosti na njene (konkretne ili potencijalne) itaoce. Prema miljenju pomenutog Donatana Kalera, mogu se na brojati bar etiri naina delovanja datog teksta zahvaljujui kojima imamo odreenu osnovu da smatramo kako je neki tekst knjiev ni. Prvo, takav tekst suspenduje zahtev razumljivosti (nasuprot praktinim tekstovima na primer, uputstvima za upotrebu nekog ureaja). Ne moramo obavezno odmah da shvatimo knjievni tekst dodaje Kaler do razumevanja moe da doe tek posle odree nog vremena. Drugo, tekst nas navodi na refleksiju o upotrebljenim sredstvima izraavanja. Tree, dovodi do razmiljanja o znaenju. etvrto, priuuje uivanje u itanju.53 Treba jo napomenuti da su svi ovi naini delovanja knjievnog teksta neraskidivo povezani s procesima itanja. Dakle, odstupanje od esencijalizma zajedniki uestvuje s ovim, naroito poslednjih godina, oiglednim zaokre tom nauke o knjievnosti ka interpretaciji, a samim tim njenog odstupanja od nauke. Koliko je, dakle, u XX veku hijerarhija znaaja, koju su ustanovi li teoretiari, odluujue delovala u korist nauke (dakle, istovremeno snane teorije koja je za nju stvarala isto tako snane osnove), toli ko u XXI vek ulazimo s veoma izraenim preferencijama u korist in terpretacije. Moe se ak rei da XXI vek poinje u znaku interpretaci je u odnosu na koju teorija moe da obavlja samo praktinu funkciju.
52 53 J. Culler, Knjievnost to je to i je li to bitno?, u: Knjievna teorija. Vrlo kratak uvod, Zagreb, 2001, str. 2752, prevod: Filip i Marijana Hamerak. Ibid., str. 52.
0
U poslednje vreme veoma esto se sreemo i s miljenjem o tome da se ne moe stvoriti neka jedinstvena velika teorija koja bi, po ugle du na Dekartovu Mathesis Universalis, bila u stanju da obuhvati i sistematizuje sve, a ta se primedba, opet, ne odnosi samo na teoriju knjievnosti. Posmatrai aktuelnih promena u humanistikim nau kama uveravaju nas da bi trebalo da prihvatimo ove neogranieno brojne pojedinane lokalne teorije sa individualnim kriterijumima racionalnosti i, tavie da priznamo kako upravo ovakvo stanje brojnosti i raznovrsnosti na najbolji nain odslikava duh nae epo he. Ima, naravno, dosta ispravnog u takvom uverenju, naroito kad se ima u vidu da ta vrsta pluralistikog i liberalnog raspoloenja da nas vlada gotovo u svim oblastima humanistikih nauka, a ne samo u prouavanju knjievnosti. Ako bi se, ipak, i pored pomahnitalog pluralizma, danas moglo (veoma oprezno) govoriti o najuticajnijoj ideji teorije, onda bi ona trebalo da bude definisana kao iroki, interdisciplinarni, viekontek stualni i istorijski promenljiv univerzum ukupnog znanja upotreblji vog u procesu itanja knjievnosti dakle, kao oblast koja ne ini osnove, kriterijume ili dokaze za postupke interpretacije knjievno sti, ve ih maksimalno obogauje i obezbeuje im sve vie novih jezika i kontekst. Najnovija teorija, samim tim, svesno odustaje od pitanja o univerzalnoj sutini knjievnosti ili o optim uslovima mo gunosti interpretacije. Zato postaje neto poput iroko shvaene poetike kulture koja umnoava interesantne opise knjievnosti i iri njeno razumevanje sve novijih oblasti.
Pluralizam i lokalne teorije
Savremena definicija teorije knjievnosti
Teorija kao poetika kulture
Rezime
Meu najvanije izvore savremene teorije knjievnosti treba ubro jati poetiku, retoriku i knjievnu komparatistiku, kao i filozofiju u okviru koje su, poev od starog veka, postavljana pitanja o izvoru knjievnosti5 i njenoj prirodi. Teorija knjievnosti je, poev od XX veka, koristila i iskustva drugih humanistikih disciplina, i ne samo
5 Pri tome je celina knjievne pismenosti u dananjem shvatanju, poev od starog veka pa sve do poetka XIX veka, obuhvatana terminom poezija. Termin knjievnost (u sadanjem znaenju) u jezik je uvela tek An Luiz ermen de StalHoltajn (uvena Gospoa de Stal), pojavivi se, na primer, u njenoj knjizi De la littrature considre dans ses rapports avec les instituti ons sociales (O knjievnosti razmatranoj u vezi s drutvenim institucijama) izdate 1800. godine.
Izvori savremene teorije knjievnosti
Uvod
1
Pitanja koja teorija knjievnosti postavlja
njih osim pomenutih, takoe je koristila i iskustva lingvistike, istorije i istorije knjievnosti, teorije kulture, antropologije, teorije umetnosti, muzikologije, psihologije, sociologije i mnogih drugih (a meu njima i najnovijih kao to su politikologija, teorija me dija i informatika). Naukom o knjievnosti XX veka dominirala je teorijska refleksi ja, a ona je, opet, bila pre svega u znaku pitanja filozofske prirode.55 To su bila naroito: 1. Ontol o k a pit anj a ta je knjievnost? U emu se ogle da njena specifinost? I najnovije da li uopte treba posta vljati pitanje ta je knjievnost? A ako treba moe li se ve danas definisati njena univerzalna sutina? 2. Episte mol ok a i me to doloka pit anj a kako shvata mo knjievno delo? Kako se moe / treba prouavati? I najno vije da li se u ovom trenutku i dalje moe govoriti o saz navanju knjievnosti? Kako izgleda metodoloka situacija prouavanja knjievnosti u okviru aktuelnog stanja naune metodologije? I da li se knjievnost i dalje moe prouavati uz pomo nekakvih metoda? 3. Pit anj a i nte r pre t a cij e ta je interpretacija knjievnog dela? Koje su njene granice i mogunosti? Kakav je odnos izmeu teorije i prakse interpretacije? ta je pravilna / pra va interpretacija? Uz pomo kakvih kriterijuma se moe odrediti njena pravilnost? Kakvi su kriterijumi vrednovanja interpretacije? I najnovije da li uopte treba razmatrati in terpretaciju pomou kategorije kriterijuma pravilnosti / ne pravilnosti? I koju funkciju u praksi interpretacije knjievno sti obavljaju novi (kulturni, etiki, politiki, polni, seksualni i sl.) konteksti / jezici? . Pit anj a subj ek ( a ) t a te, dakle, svih uesnika knjievnog ivota (pisaca i italaca, poiljalaca i primalaca, stvaralaca i njihovih interpretatora) kao i svih subjektivnih uloga ugra enih u strukturu knjievnog dela: ko je autor? Ko je italac? Kako komuniciraju putem knjievnog dela? Kakav je odnos izmeu stvarnih pisaca i italaca i njihovih uloga izraenih putem pravila organizacije knjievnog dela? I najnovije ka ko se danas moe govoriti o subjektu knjievnosti? Da li je on samo izvesna konstrukcija? Ili osoba koja ima telo, ula, pol, elje, seksualnu opredeljenost? Da li predstavlja odreenu
55 Danas se treba pozvati na francusku tradiciju u kojoj je teorija knjievnosti odavno shvatana kao vrsta opte filozofije knjievnosti.
2
nacionalnu, rasnu ili etniku grupaciju? Da li izraava odre enu ideologiju, etika ili politika uverenja? 5. Met ate or ij sk a pit anj a kakav je epistemoloki i onto loki status same teorije knjievnosti / nauke o knjievnosti? Te, dakle: kakve su njihove mogunosti / granice? Kakav je odnos teorijskih (metateorijskih) jezika prema knjievnom jeziku? I, najnovije da li teorija knjievnosti jo uvek posto ji? Ako postoji, u kom obliku? I da li se o knjievnosti moe pisati uz pomo nekog metajezika? Ova pitanja postavljala je sebi zapravo svaka sledea generaci ja teoretiara, mada su oni oigledno, u zavisnosti od koncepci je, struje, pravca ili kole koju su predstavljali teite prenosili ili na metodoloka (kao, na primer, u pozitivizmu), ontoloka (kao to se to esto deavalo u prvoj polovini XX veka), metateorijska pita nja (kao, na primer, u ranoj fazi poststrukturalizma) ili na ona ne posredno povezana s interpretacijom (kao, na primer, u kasnoj fazi poststrukturalizma) i slino. Dvadeset prvi vek, opet, mnogo doslednije preoblikuje tradicio nalnu teoriju knjievnosti u p o e t i ku ku lture. Kao najnovije ten dencije u nauci o knjievnosti i teoriji knjievnosti mogu se smatrati: oito prebacivanje teita interesovanja na postupke interpreta cije (tretirajui teoriju samo kao jedan od korisnih diskursa ili kao brojnost jezika podesnih u procesu shvatanja knjievnosti); odustajanje od esencijalizma i zaokret u pravcu pragmatizma te, dakle, odustajanje od traganja za odgovorima na esencijal na pitanja (naroito na pitanje: ta je knjievnost?) i prelazak na pragmatina pitanja (naroito: kako knjievnost deluje?); proirenje okvira interpretacije uz pomo pokretanja u inter pretativnim postupcima svih moguih kulturolokih relacija knjievnog dela i ukljuivanje raznovrsnih kulturnih diskursa (kulturnih, shvaenih u najirem znaenju, na primer, u poli tikom, etikom, rasnom, etnikom, polnom, seksualnom i sl.). Ove tendencije izgledaju reprezentativno u odnosu na najnovi je stavove prema teoriji knjievnosti teoriji koja svesno odustaje od naunih i fundamentalistikih tenji, postajui interdisciplina ran diskurs, otvoren za razne kulturne kontekste, diskurs koji omo guava da se interesantnije, ivlje i stvaralakije ita knjievnost. Mnogi od pomenutih novih kontekst teorije knjievnosti po javie se i u ovoj knjizi naroito kad bude re o najnovijim stilo vima interpretiranja knjievnosti nastalih zahvaljujui uvoenju u knjievnoteorijski jezik kategorija kao to su rasa, etninost,
Uvod
Najnovije knji evnoteorijske tendencije
Teorija kao interdisciplinarni diskurs
3
Istorija teorije
postkolonijalizam, kulturni pol (gender), telo, seksualnost ili razliitost (queer) i slino. Meutim, knjiga koju predajemo ita ocu u ruke je, pre svega, kratka istorija knjievnih teorija XX veka ili razliitih metodologija pomou kojih se u proteklom veku po kuao protumaiti fenomen knjievnosti i njenih veza sa stvarno u. U situaciji u kojoj ve moemo da pogledamo na protekli vek iz perspektive sledeeg, takva pozicija ima najvie argumenata iako ve sama formulacija istorija teorij moe izgledati protivrena. Ovo je, ipak, sigurno najbolji put ka tome da teorija knjievnosti, naroito najnovija, prestane da bude izvor nemira, bespomonosti i zbunjenosti. Ana Buinjska
Bibliografija*1*
Opta
Prirunici, monografije, enciklopedije P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York 1995. J. Culler, Knjievna teorija vrlo kratak uvod (prev. Filip i Marijana Hamer ak), Zagreb, 2001. The Cambridge History of Literary Criticism, t. 7: From Formalism to Poststruc turalism, red. R. Selden, Cambridge 2005. Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. DuBois, Durham 2003. Debating Texts: A Reader in TwentiethCentury Literary Theory and Method, red. R. Rylance, Oxford 1987. A. Durant, N. Fabb, Literary Studies in Action, LondonNew York 1990. T. Eagleton, Knjievna teorija (prev. Mia PervanPlavec), Zagreb, 1987. Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms, red. I. T. Makaryk, Toronto 1993. Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle et al., London 1990. French Theory in America, red. S. Lotringer, S. Cohen, New York 2001. K. Green, J. LeBihan, Critical Theory and Practice: A Coursebook, LondonNew York 1996. R. Harland, Literary Theory from Plato to Barthes: An Introductory History, New York 1999. Introducing Criticism at the 21th Century, red. J. Wolfreys, Edinburgh 2005. W. Iser, How to Do Theory, Oxford 2006. Issues in Contemporary Critical Theory, red. P. Barry, London 1987.
* Kako bi srpskom itaocu bila to pristupanija knjievnonauna literatura, u bibliografiju, uz svako poglavlje, uz prevode celovitih dela, navedena je i originalna (na srpskom ili hrvatskom) kao i prevedena sekundarna literatura (prim. urednika).
Uvod
5
The Johns Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 199. V. B. Leitch, American Literary Theory from Thirties to Eighties, New York 1988. Literary Theory and Criticism, red. P. Waugh, Oxford 2006. Literary Theory and Poetry: Extending the Canon, red. D. Murray, London 1989. Literatura. Teoria. Metodologia, red. D. Ulicka, Warszawa 1998. H. Markjevi, Nauka o knjievnosti (prev. Stojan Subotin), Beograd, 197. H. Markiewicz, Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa 1989. H. Markiewicz, Wymiary dzieta literackiego, Krakw 198, u: idem, Prace wybrane, t. , Krakw 1996. Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. Modern Criticism and Theory: A Reader, red. D. Lodge, London 1988. Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Robbey, London 1982. Modern Literary Theory: A Reader, red. P. Rice, P. Waugh, LondonNew YorkSydneyAuckland 1992. The New Princeton Encyclopedia of Poetry and Poetics, red. E. Preminger, T. V. F. B. Borgan, Princeton 1993. Philosophy of Literature: Contemporary and Classic Readings: An Anthology, red. E. John, D. McIver Lopes, Oxford 200. R. Selden, Practising Theory and Reading Literature: An Introduction, Hemel Hempstead 1989. R. Selden, The Theory of Criticism from Plato to the Present: A Reader, London 1988. R. Selden, P. Widdowson, A Readers Guide to Contemporary Literary Theory, London 2005. R. Tallack, Literary Theory at Work:Three Texts, London 1987. Theory into Practice: A Reader in Modern Literary Criticism, red. K. M. New ton, London 1992. Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, New York 1997. D. Walder, Literature in the Modern World: Critical Essays and Documents, Oxford 1990. R. Webster, Studying Literary Theory: An Introduction, LondonNew YorkSyd neyAuckland 1990. R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti (prev. Aleskandar I. Spasi i Slobodan orevi), Beograd, 1965. Renici P. Brooker, A. Glossary of Cultural Theory, London 2003. Critical Terms for Literary Study, red. F. Lentricchia, J. McLaughlin, Chica goLondon 1990. 6
J. A. Cuddon, A Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, Oxford 1991. J. Hawthorn, A Concise Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew YorkSydneyAuckland 1992. J. Hawthorn, A Glossary of Contemporary Literary Theory, LondonNew YorkSydneyAuckland 199. Sownik terminw literackich, red. J. Sawiski, WroclawWarszawa 1988. K. Wales, A Dictionary of Stylistics, London 1989. J. Wolfreys, Critical Keywords in Literary and Cultural Theory, Basingsto keNew York 200. Antologije Moderna tumaenja knjievnosti (red. M. urinov, N. Koljevi i dr.), Saraje vo, 1981. M. Beker (izbor), Povijest knjievnih teorija, Zagreb, 1979. M. Beker, Suvremene knjievne teorije, Zagreb, 1986; 1999. V. Biti (ur.), Politika i etika pripovijedanja, Zagreb, 2002. P. Milosavljevi (prir.), Teorijska misao o knjievnosti, Novi Sad, 1991. Suvremena tumaenja knjievnosti (prir. Zdenko Lei i dr.), Sarajevo, 2006. Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Malden, Mass.Ox ford 1998. The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLon don 2001. Postmodern Literary Theory: An Anthology, red. L. Niall, Oxford 2000. Problemy teorii literatury, red. H. Markiewicz, seria 1, Wrocaw 19671998 antologia rozpraw badaczy polskich, prace z lat 195199. Teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. S. Skwarczyska, t. 1, Krakw 19651986 od romantyzmu do roku 195. Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markie wicz, t. 1, Krakw 19761996.
Publikacije posveene aktuelnoj situaciji u knjievnoj teoriji

After Strange Texts: The Role of Theory in the Study of Literature, red. G. S. Jay, D. L. Miller, Alabama 1985. Avangarda i tradicija (prir. Gojko Tei), Beograd, 2002. P. A. Bov, In the Wake of Theory, Hanover 1992. E. N. Bruss, Beautiful Theories: The Spectacle of Discourse in Contemporary Criticism, Baltimore 1982. A. Burzyska, AntyTeoria literatury, Krakw 2006.
Uvod
7
A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy mniejszoci i co dalej? [u:] Sporne i bezsporne problemy wspxzesnej wi edzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002. A. Burzyska, Teoria czy postteoria?, [u:] Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. ebkowska, Krakw 199. Consequences of Theory, red. J. Arac, B. Johnson, BaltimoreLondon 1991. T. Eagleton, Teorija i nakon nje (prev. Darko Polek), Zagreb, 2005. The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989. P. Griffith, Literary Theory and English Teaching, Miltar KeynesPhiladelphia 1987. M. Krieger, The Institution of Theory, BaltimoreLondon 199. M. Krieger, Literary Invention and the Impulse to Theoretical Change, NLH 1986, nr 18, s. 191208. M. Krieger, Words about Words about Words: Theory, Criticism, and the Lite rary Text, BaltimoreLondon 1988. Kryzys czy przeom. Studia z teorii i historii literatury, red. M. Lubelska, A. eb kowska, Krakw 199. Life after Theory, red. M. Payne, J. Schad, LondonNew York 2003. Literary Theorys Future, red. J. Natoli, Urbana 1989. Literary Theory Today, red. P. Collier, H. GeyerRyan, New York 1990. S. Lynn, Texts and Contexts: Writing about Literature with Critical Theory, New York 199. Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. W. Righter, The Myth of Theory, Cambridge 199. Sporne i bezsporne problemy wspczesnej wiedzy o literaturze, red. W. Bolecki, R. Nycz, Warszawa 2002. Tracing Literary Theory, red. J. Natoli, UrbanaChicago 1987. Writing Theory and Critical Theory, red. J. Clifford, J. Schilb, New York 199.
A. Burinjska
8
I. PSIHOANALIZA
Materijal seksualnih predstava ne moe biti predstavljen u snu u pravom obliku ve mora biti zamenjen njegovim sadra jem pomou napomena, aluzija i drugih naina posrednog predstavljanja koji u snovima nisu neposredno razumljivi. Sigmund Frojd1 Nesvesnost moda najbolje razumemo ako je shvatimo kao prirodan organ koji poseduje stvaralaku energiju specifinu za nju. Karl Gustav Jung2 Strukturirana nesvesnost ista je kao jezik. ak Lakan3
1 2 3
1 2 3
S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota, Novi Sad, 1973, str. 321, pre vod: H. Klajn. K. G. Jung, Analitika psihologija i pogled na svet u: K. G. Jung, Duh i i vot, Novi Sad, 1977, str. 57, prevod: D. i P. Mileki. J. Lacan, Les quatre concepts fondamentaux de la psychanalyse. Sminaire XI, Paris, 2002, str. 28.
ta je psihoanaliza?
Treba poeti od oigledne konstatacije: psihoanaliza je u prvom redu terapija i upravo kao takva nastala je krajem XIX veka. Kad se na pre lazu iz osamdesetih u devedesete godine mladi beki lekar Sigmund Frojd (18561939), zajedno sa Jozefom Brojerom, bavio enskim histe rinim stanjima, ispostavilo se da pacijentkinja, kasnije u psihoanaliti koj tradiciji poznata kao Ana O., posle primene hipnoze pria o okol nostima nastanka traum. Prianje ublaava simptome zbog ega je Brojer izveo zakljuak o neposrednoj vezi govorne terapije (talking cure) i leenja. Psihoanaliza se pokazala kao katarzika metoda (tako je Brojer nazvao svoj postupak) jer isti psihu pomou prie koju po kree lekar. Poto govor (pria) dovodi do ienja, onda i knjievnost moe da vri katarziku funkciju. Kliniki primeri koje Frojd koristi u Tumaenju snova (1900) slue kao exempla koji, podvrgnuti interpreta ciji, objanjavaju ponaanje pacijenata, a samim tim razreavaju skrive ne suprotnosti u njihovoj psihi. Psihoanaliza je terapija koja se zasniva na stvaralakom korienju Lust zum fabulieren, zadovoljstva koje pru a prianje. Prvu priu (tekst koji se interpretira) gradi pacijent, drugu (samu interpretaciju) lekar koji TALKING CURE (doslovno: lee objedinjava biografiju pacijenta i nje govorom) izraz koji je pronala tumai nerazumljive fragmente. pacijentkinja Berta fon Papenhajm Ovo davanje smisla nerazum (poznata u psihoanalizi kao Frulein ljivom psihikom ivotu jeste Anna O.) da bi odredila psihoanalizu osnova psihoanalize kao terapije. kao leenje histerije pomou hipnoze. Prema Lakanu, nesumnjivo je da ova pretpostavka koju subjekt stvara o svojoj istoriji, onakva kakvu ustanovljuje govor upuen drugome, predstavlja temelj novog metoda kojem Frojd daje ime psihoanaliza. Poto je psihoanalitiar interpre tator tue prie, onda interpretator moe da bude neko ko u procesu paljivog itanja vraa itanom tekstu njegov neosveen smisao.
. Lakan, Spisi, Prosveta, Beograd, 1983, str. 38, prevod: Danica Mijovi i Fi lip Filipovi.
Psihoanaliza i terapija
Govorna terapija
Zadovoljstvo prianja
I. Psihoanaliza
51
Psihoanaliza kao opti teorijski model
Metapsihologija
Psihoanaliza = holistika antropologija
Sublimacija nagona
Psihoanaliza, meutim, nije samo interpretativno orijentisana klinika terapija. U pismu svom prijatelju Flisu, koji je intelektualno pratio Frojda u pionirskim godinama psihoanalize, Frojd je pisao: Kao mlad ovek poznavao sam samo udnju za filozofskim zna njem, sada je nameravam zadovoljiti okretanjem od medicine ka psihologiji. Zaokret od medicine ka psihologiji, uopteno govorei od biologije ka filozofiji znai da je psihoanaliza za Frojda, kao hermeneutika za Diltaja, postala opti teorijski model (Frojd je ovaj model nazvao i fikcijom) koji objanjava ljudsku prirodu i predstav lja osnovu za analizu odreenih ponaanja. Zato to ova ponaanja imaju svoj izvor u nesvesnom, psihoanalizma, koja izlazi izvan (me ta) nivoa svesti, jeste metapsihologija. Isto kao to metafizika izlazi izvan granica fizike, tako se i metapsihologija smeta izvan okvira dostupnog psihologiji koja istrauje svest. Metapsiholoki jezik koji je Frojd stvorio, a koji se odnosi na nesvesne procese, on je podigao na nivo univerzalnog jezika koji tumai celokupnost ljudskih pona anja. U tom smislu je psihoanaliza nesvesnog holistika antropolo gija. Poto nesvesno onemoguava oveku potpunu samospoznaju, to znai da slika oveka podlee radikalnoj promeni i od prosveti teljske vizije racionalnog subjekta pretvara se u teoriju subjekta traj no odvojenog od sopstvene sutine. ovek zavisi od osnovnog pravila koje vlada psihikim ivotom, a to je izbegavanje neprijatnosti povezane s nedostatkom zadovolja vanja ljubavne energije (princip zadovoljstva, Lustprinzip). Tako se prema Frojdu mogu objasniti kultura, religija i drutveni ivot. U Nelagodnosti u kulturi itamo: Zadatak koji treba da se rei sastoji se u premetanju nagonskih ciljeva te vrste tako da ne moe da ih po godi odbijanje iz spoljanjeg sveta. Sublimacija nagona to potpomae. Najvie postie ko ume dovoljno da povisi udeo zadovoljstva iz izvo ra psihikog i intelektualnog rada.5 Nauno i umetniko stvaralatvo vodi ka zadovoljavanju poseb nog kvaliteta koji omoguava SUBLIMACIJA proces u kojem da spoljanji svet ne odbaci nae dolazi do neseksualne investicije sek sualne energije. Libido biva usmeren elje. I kultura i religija predstav ne na erotski objekat elje ve na neki ljaju za Frojda mesto zadovoljava drugi cilj, na primer, na umetniko de nja seksualnog nagona njegovim lo koje samim tim postaje instrument premetanjem. U tom smislu, guenja. U Tri rasprave o seksualnoj psihoanalitiko (tanije: postfroj teoriji Frojd u sublimaciji vidi jedan od izvora umetnike aktivnosti. dovsko) tumaenje knjievnosti
5 S. Frojd, Iz kulture i umetnosti, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 281, pre vod: dr ore Bogievi.
52
teie ka otkrivanju i imenovanju nagonskog izvora stvaralatva. Ovako shvaena, psihoanaliza postaje teorija stvaralakog procesa u kojem ovek, zahvaljujui umetnosti, nastoji da rei erotske pro bleme koji ga mue. Osnovno Frojdovo pitanje nesumnjivo glasi: ka ko ra zu me t i i obj as nit i f u n kc i on is anj e p si he? U tom pogledu psi ho ana li z a j e t a ko e her me ne ut i k a, jer u prostor na kojem su do tada vladala prirodnjaka objanjenja uvodi filoloku kategoriju tu maenja (Auslegung) i filozofsku kategoriju shvatanja (Verstehen). Frojd kae: treba shvatiti ono to se istrauje, a to znai da je u anali zi (to emo kasnije videti) re o smislu koji se krije ispod povrine pojava. U tom pogledu, psihoanalitiar koji preko telesnih manife stacija iitava skrivena znaenja jeste po definiciji i nte r pret ator. Psihoanaliza neprestano krui izmeu dva principa: telesnih mani festacija i psihikih izvora tih manifestacija. Iz tog razloga psihoa nalitika interpretacija tretira knjievni tekst kao manifestacionu strukturu u ijoj se dubini nalazi skriveni psihiki smisao. Psihoanaliza je, dakle, te r apij a, jer lei poremeaje psihikog ivota otkrivajui njihove skrivene uzroke (zato je i he r meneut i ka); takoe je i me t aps i holog ij a jer izlazi izvan okvira predmeta psiholokih istraivanja (svest). Kao terapija i kao metapsihologija, psihoanaliza je istovremeno i ant rop olog ij a jer se izjanjava o to me ta je ovek i kako se on odnosi prema svetu. Poto taj odnos e sto poprima umetniki karakter, psihoanaliza je i te or ij a st v ara l ako g pro ce s a. Sve ove dimenzije psihoanalize doprinose njenoj atraktivnosti za istraivae knjievnosti koji knjievni tekst shvataju kao manifestaciju ljudske psihe, a ljudsku psihu kao tekst otvoren za interpretaciju.
Teorija stvaralakog procesa
Psihoanalitiar kao interpretator
Pet dimenzija psihoanalize
Analiza ljudske psihe

Da bi se shvatile mogunosti povezivanja psihoanalize s knjievnim istraivanjima, treba se prvo zapitati kako je Frojd prouavao psi hu. Tako, psyche za Frojda predstavlja viefunkcionalni tekst koji se moe podvri vieslojnoj analizi. Analiza, kako to Frojd zove, psi hi ko g ap ar at a podsea na rastavljanje nekog mehanizma koji je prestao da funkcionie kako treba. Treba razloiti psihu na pojedina ne elemente isto kao to se rasklapa, na primer, fotoaparat (ili upra vo tekst) i datim elementima nameniti odreene funkcije, a zatim ih opet sklopiti pomou objedinjavajueg projekta. Zato je psihoanaliza
I. Psihoanaliza
Analiza psihikog aparata
53
prethodnica strukturalizma. Prema Frojdu, psihiki aparat treba pro uavati s tri aspekta: topolokog, energetskog i ekonomskog.
Topografija psyche
Frojdov preokret
Protiv kartezijanskog subjekta
Prva Frojdova topografija psihe
1. T ol ok i asp ekt (gr. topos mesto). Frojd je stvorio te op oriju prostornog razlikovanja psihikog aparata. Naa psiha, dokazivao je, nije nedeljiva celina, ve se u njoj mogu razli kovati posebne sfere koje su odgovorne za razliite funkcije. Ono to se deava na razliitim mestima determinie nae ponaanje psihe na raznovrsne naine. Pre svega, treba is tai postojanje s fe re ne s ve snog ije otkrie predstavlja najvei Frojdov doprinos. To znai da ljudska psiha nije u potpunosti svesna same sebe i da u nama postoje sfere ko je ne podleu racionalnoj kontroli. Frojd je poredio svoja dostignua s Kopernikovim i Darvinovim dostignuima i pisao kako psihoanaliza nastoji da dokae da ja nije go spodar ak ni u sopstvenoj kui, ve da se mora zadovoljiti vrlo oskudnim informacijama o onome to se nesvesno do gaa u njegovom umu. Na taj nain Frojd je istupao protiv k a r te z ija n s kog shv at a nja subjek t a koji se rukovodi apsolutnom razumljivo u samog sebe i samim NEGACIJA (nem. Verneinung) prema Frojdu, proces, zahvaljujui tim se upisao u antikar kojem intelekt utvruje ono to je po tezijansku hermeneu tisnuto, ostavljajui ga u emocional tiku struju.6 Poev od noj sferi u nenaruenom stanju. Frojd Rasprava o histeriji (Stu pie o intelektualnom prihvatanju dien ber Hysterie, 1895) potisnutog uz odravanje sutine poti skivanja. Trudei se da dopre do ono Frojd prihvata slojevitu ga to predstavlja sutinu potisnutog, strukturu nesvesnog: us analitiar vri negaciju negacije. pomene stvaraju arhiv nadograen na patogeno jezgro. Analiza se zasniva na to me da se pomou ovog arhiva prodre do izvora bolesti, dakle, na dekonstrukciji (rastavljanju) teksta uspomena i konstruisanju novog teksta koji objanjava uzroke poreme aja. Ovaj nov tekst jeste zapravo interpretacija. Evolucija Frojdovih gledita nalae da se razdvoje dve to pi ke psyche. A. Od 1900. godine Frojd govori o t r i s iste ma: Svest (Sv), usko vezana s percepcijom, povezuje nas sa svetom i nala e nam da delujemo prema racionalnim kriterijumima. Po ds ve st (Psv) krije u sebi ono to potencijalno moe biti
6 Pogledati: Hermeneutika.
5
KATHEXIS (nem. Besetzung) li bidalni (= nagonski) okvir koji ozna ava da se psihika (seksualna) ener gija vezuje za neku ideju ili objekat. Termin je stvorio engleski prevodilac Frojda Dejms Strei kako bi tano iz razio nemaku re Besetzung.
osveeno (pamenje, znanje) i tu nastaje verbalizacija nesve snih predstava. Na kraju, Ne s ve s no (Nsv) u sebi sadri sve ono to nikada ne moe biti osveeno i to pripada nagon skoj (biolokoj) sferi, to stvara p ot is nute s a dr aj e koji nikada nisu dospeli do Podsve sti. Das Unbewute (ono to je nesvesno) jeste reprezent nagona. Ono to je nesvesno, nikada se ne ispoljava kao takvo, ve iskljuivo kroz znakovnu reprezentaciju (to e iznuditi nunost interpretacije). To se naroito odnosi na e lje iz detinjstva koje od Po ds vest i deli cenzura. Analitiar e morati da interpretira pojave, simptome, znakove (jezi ke), reprezentacije potisnutih nagona kako bi dopro do iz vora bolesti. Siste m Sv Ps v striktno je odvojen od Nsv. Svaki sistem ima svoju funkciju, tipine procese, svoju ener giju zaposedanja i zamiljene sadraje. Prolaz izmeu njih kontroliu razliite cenzure. B. Od dvadesetih godina Frojd govori o t r i i nst ance izmeu kojih nema tako izraenih granica: a. das Es (To, id 7) je nagonska (bezlina) strana linosti (prvi put uvedena u delu Ego i id Das Ich und das Es, 1923) ko ja priblino odgovara Nesvesnom. Das Es je velika zbirka libida, odnosno seksualne energije nataloene u biolokim izvorima nagona (ova teorija vie je naturali JA (nem. Ich, lat. ego) prema Froj du, deo psihikog iz stika od prve). Das Es meu nagonskog aparata smeten lat. dela (nem. Es, je neobuzdan haos, ne id) i onog dela koji predstavlja interi izdiferencirana stihija orizaciju drutvenih (porodinih) nor koja, nasuprot organizo mi i zabrana (nem. berIch, lat. super vanom das Ich (Ja), ne ego). Ja je odbrambeni stoer linosti ma nikakvu organizaci u neurotinom konfliktu. U Lakano ju. Moe se rei kako voj koncepciji ego se pojavljuje kao i nepovezana libidalna nilac koji, zahvaljujui stvaranju kom energija das Es rastvara paktnih predstava, maskira prvobitnu nepovezanost tela (le corps morcel od dole, rastae snaan rasparanog tela). Lakan pravi razli kartezijanski subjekat. ku izmeu dve instance Ja: moi (koje b. das Ich (Ja, ego). Ja je uro je idealna slika) kao i je (koje upuuje njeno u Ono i funkcionie na otueni poredak jezika).
Prema engleskim prevodima uobiajeno je da se u ovom sluaju koristi latinska terminologija: id, ego, superego. Imajmo na umu, meutim, da Frojd nije upo trebljavao ove nazive, ve je koristio sistem nemakih zamenica: Es i Ich.
Druga Frojdova topografija psihe
Es Ich ber-ich = id ego superego
I. Psihoanaliza
55
kao medijator izmeu nagona i drutvenih normi, stvaraju i odbrambenu stranu l i nost i u sukobu snaga. Opo zicija izmeu Ja i Ono jednaka je opoziciji izmeu razuma i strasti. c. berIch (NadJa, superego) je interiorizacija zabrana i nor mi (roditeljskih, drutvenih, kulturnih), sudija (cenzor) Ja, instanca savesti, samoposmatranja interiorizovanih ideala. Nadja proizlazi neposredno iz roditeljske instancije.8
Energetski aspekt psihikog aparata
Princip zadovoljstva
2. Ene rgetski aspekt. Prema Frojdu, psiha je rezervoar nagon ske energije (libido: ovako nazivamo ... energiju onih nago na koji imaju veze sa svim onim to moemo oznaiti kao ljubav) koja krui i ko LIBIDO Prema Frojdu, seksual ja menja mesto. Psihiki na energija (= nagonska) koja vlada aparat tei ka tome da je naim psihikim ivotom. Poreme zadri na to je mogue aji u libidalnoj ekonomiji uzrokuju niem nivou. Poto psi psihiko rastrojstvo. Kad doe do libidalnog odnosa prema ha tei da izbegne neza poremeajanastaje psihoza. Kad biva stvarnosti, dovoljstvo (Lustprinzip), poremeen odnos izmeu pojedinih a nezadovoljstvo proiz instanci psihe (Ich, Es ili berIch), lazi zbog prekomerne naroito izmeu Es i berIch nasta koliine nadraaja, apa je neuroza. Prema Jungu, libido ima rat tei njihovom redu ire, ne samo seksualno znaenje i od reuje psihiku energiju kao takvu. kovanju te, dakle, slablje nju energije libida (to je princip zadovoljstva koji se panja! ne zasniva na porastu nadraaja, kao u hedonistikim kon cepcijama, ve na njihovoj redukciji). Izgleda da je sva naa duevna delatnost upravljena na to da pribavi zadovoljstvo i izbegne nezadovoljstvo, da se automatski regulie principom zadovoljstva.9 Aparat obrauje ovu energiju na razliite na ine (povezuje je, odlae rastereenje itd.). Neuspeh apara ta u obradi ove energije izjednauje se s psihikim smetnja ma. Psihoanaliza kao terapija ima za cilj da aparatu koji ne funkcionie dobro povrati efikasno dejstvo. 3. E konomsk i asp ekt. Rasporeivanje libidalne energije mo e se koliinski odrediti pomou kategorij rasta, pada, rav notee. Poto su kod tih procesa zadovoljstva u pitanju udesi
8 9 S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1979, str. 151, prevod: dr Nikola Volf. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, Matica srpska, Novi Sad, 1976, str. 333, pre vod: dr Borislav Lorenc.
Ekonomski aspekt psihikog aparata
56
ALOST I MELANHOLIJA (nem. Trauer und Melancholie) dva Froj dova pojma koja ukazuju na gubitak objekta. Istroena alost je pristanak na definitivan gubitak objekta i ispu njavanje psihikom energijom drugog objekta. Melanholija je neistroena alost koja prouzrokuje interiorizaci ju objekta i nepomirenost s njegovim gubitkom uzrokovanim narcistikom ranom. Razlika izmeu alosti i melan holije zasniva se na tome to se u alo sti svet ini praznim, a u melanholiji to postaje subjekat (Ja) koji se identifi kovao sa izgubljenim objektom.
koliina duevnog uzbuenja ili energije, to posmatranja te vrste nazivamo ekonomskim.10 Osnovni princip je sledei: sek sualna energija mora biti raste reena. Subj ekat z apos eda obj ek at ene rg ij om (= zaljub ljuje se [u neseksualizovanoj verziji] ili ga eli [u seksualnoj verziji]). Zaposedanje (= Beset zung, kateksija) je povezivanje libidalne energije s predstavom predmeta. Deava se da subjekat crpe energiju iz predmeta, ali ta da mora neto s njom da uradi. Kad ne uspe njome da ovla da, ona tada vlada njime (to je jae od mene). Sa psihikim (neurotinim) poremeajima suoavamo se kad je ekonomski obraun snaga nejednak (= ne moe da doe do seksualnog pranjenja). Efekat ovog neujednaenog obrauna libidalnih snaga (= potiskivanje) jesu strah (Razoaranje i tenja [de teta da bude sa majkom] pretvaraju se u strah, dakle libido koji je postao neupotrebljiv i ta NARCIZAM fascinacija sopstve da ne moe ostati u kolebljivom nom linou, ljubav prema samom stanju, ve se prazni u obliku sebi. Emotivni razvoj oveka, prema straha)11 i narcizam (iz raznih Frojdu, zasniva se na promenljivosti ta kozvane kateksis, odnosno ispunjenja razloga libido ne moe da se in objekta erotskom energijom (= libido). vestira u objekat, ve biva usme Prvobitni narcizam odreuje intereso reno ka Ja). Na taj nain Frojd vanje deteta samim sobom. Njegovo dokazuje dinaminu strukturu prevazilaenje oznaava ljubav prema psihikog aparata kao efekta kon drugoj osobi. Neuspeh libidalnog za posedanja (odnosno neuspeh ljubavi) flikta suprotstavljenih psihikih prouzrokuje povlaenje Ja u samog se sila. Naa psiha je polje sukoblja be (sekundarni narcizam). Narcizam vanja sila (sistema). Uoptenije je povratak libida od objekta do Ja. reeno: polje sukobljavanja sve snog i nesvesnog prema prvoj koncepciji psihikog aparata ili das Ich i das Es prema drugoj koncepciji tog aparata. Na isti nain Frojd tumai i nastajanje neuroza, osnovnog predmeta interesovanja psihoanalize. Neuroza je psihoge ni poremeaj iji su simptomi simboliki izraz psihikog
Ibid. Ibid., str. 380.
Libidalno osvajanje objekta
Strah i narcizam
Strah i narcizam Konflikt suprot stavljenih psihi kih sila
Neuroza
10 11
I. Psihoanaliza
57
Knjievni tekst kao reprezentaci ja neuroze
konflikta ukorenjenog u prolosti. Neuroze ne proizlaze iz seksualnosti, nego... za svoje poreklo duguju konfliktu izme u ja i seksualnosti.12 Ljudi obolevaju od neuroze kad im je oduzeta mogunost da zadovolje svoj libido, dakle ... usled uskraenja, ... i da su njegovi simptomi upravo zamena za pro maeno zadovoljenje.13 Poto je nemogunost zadovoljenja seksualne energije uzrok neuroza i izvor sublimacije, psihoa naliza primenjena u istraivanjima umetnosti u frojdovskoj verziji uglavnom se bavi neurotizovanim subjektom koji se izraava pomou teksta. Knjievni tekst se tako posmatra kao s i mb ol i na re pre z e nt a c ij a neu roze, a teza o simboli koj reprezentaciji nesvesnog je najvanija psihoanalitika teza u knjievnim istraivanjima koju su podjednako zastupale sve orijentacije u okviru kole. Razlike se zasnivaju jedino na to me da li se psihoanalizi podvrgava autor, u ijoj se biografiji trae uzroci nastanka neuroze, ili i sam tekst s kojeg prelazak na autorov ivot uopte nije pouzdan. Uporedo s povratkom autora, koji se trenutno intenzivira u vidu reakcije na njegovu strukturalistiku i poststrukturalistiku smrt, u teoriji knji evnosti, vraa se i ivo interesovanje za psihoanalizu subjek ta ponovo smetenog u ivot.
Hermeneutika i fenomenologija
Kao to ve znamo, psihoanaliza je takoe i hermeneutika kad se bavi tu m a e nj e m te k s tov a k a o s i mptom i m a b ol e st i. Po to tumaiti znai nai neki skriven smisao,1 to pretpostavlja da psihoanaliza traga za skrivenim izvorima znaenja upisanih u tekst. Pretpostavka je sledea: da simptom ima smisla i u vezi je s bolesni kovim doivljajima15 i upravo zbog toga je psihoanaliza ter ap eut sk a s i mptomatol og ij a. Svaki put kada naiemo na jedan simptom, smemo zaklju iti da kod bolesnika postoje izvesni nesvesni duevni proce si koji upravo sadre smisao simptoma. Ali je takoe potreb no da taj smisao bude nesvestan, da bi se simptom pojavio.
12 13 1 15 Ibid., str. 328. Ibid., str. 322. Ibid., str. 78. Ibid., str. 20.
Psihoanaliza kao terapeutska simptomatolo gija
58
Iz svesnih procesa ne stvaraju se simptomi; im su dotini nesvesni procesi postali svesni, simptom mora ieznuti.16 Upravo zbog toga je hermeneutika (= simptomatologija) isto vremeno i ter apij a, odnosno uklanjanje simptoma pomou inter pretacije njihovog skrivenog smisla. Pri tom treba imati u vidu da je za Frojda interpretacija (= tumaenje, Deutung) snova bila ekviva lent istraivanjima neuroz i psihoz (pokazaemo smisao snova kao pripremu za prouavanje neuroza).17 U obe sfere vlada savrena strukturalna podudarnost jer je prouavanje snova ne samo najbolja priprema za prouavanje neuroza, ve je i sam san jedan neurotiki simptom.18 Ovu podudarnost treba proiriti i na knjievni tekst. Dakle, Frojdu je stalo do dve stvari: shv at anj a sna (herme neutika tema) i ot k r iv anj a nj e gove sut i ne (fenomenoloka tema). Hermeneutika neuroz mora se zasnivati na fenomenologiji snova i obrnuto: hermeneutika sna omoguava da se formira feno menologija neuroza. Odgovor na pitanje ta je i kako je formiran san omoguava da se razume njegova uloga u psihikom ivotu oveka i da se pronae prelaz izmeu psihoanalize i knjievnih istraivanja.
Interpretacija snova
Hermeneutika neuroza
San i njegovo tumaenje

POTISKIVANJE (nem. Verdrngung; engl. repression) teorija potiskivanja je kamen temeljac Frojdove psihoanalize. Potiskivanje nastupa uvek kad su impul si, elje ili uspomene (koje obino imaju seksualni karakter) blokirani i potiskiva ni u nesvesno pomou Ja koje na taj na in brani svesno od gubitka njegove in tegralnosti i stabilnosti. Potiskivanje se takoe moe pojaviti kad impulsi nisu usklaeni sa etikim standardima koje namee NadJa. Odgurnuti u nesvesno, impulsi i elje vremenom pronalaze drugi put povratka (uglavnom uz 16 17 18 19 20 Ibid., str. 262. Ibid., str. 75. Ibid. Ibid., str. 207. Ibid., str. 169.
San je svesti dostupan proiz vod rada sna ili sam rad sna, to jest onaj psihiki proces koji iz skrivenih misli sna stvara oi gledni san.19 Snom se ne moe zvati nita drugo nego rezultat rada sna, to jest oblik u koji su skrivene misli prevedene radom sna.20 San je nesvesno ispunjenje elje koja je potisnu ta i cenzurisana, on je (pr i k r ive no) ispunj enj e j e d ne (pot isnute, su zbij e ne)
ta je san?
I. Psihoanaliza
59
Potisnute seksualne elje
Struktura sna
Tropologija sna
elj e.21 Kakvih elja? Erotskih. pomo mehanizma premetanja). Stal Mi smo u pravu da kaemo da ni konflikt izmeu Ja i nesvesnog je svaki kulturni ovek u bilo vodi ka nastanku simptoma koji funk kojoj taki zadrao infantilno cioniu kao zamena za seksualnu oblikovanje seksualnog ivota; satisfakciju. Potiskivanje nije pojedi i tako shvatamo da potisnute in naan akt, ve proces koji se stalno ponavlja. Teorija potiskivanja jeste fantilne seksualne elje daju naj klju za psihoanalitiko shvatanje ne ee i najsnanije pokretake uroze i histerije. snage za stvaranje snova.22 San poseduje dinamiku strukturu koju sainjavaju: 1. Sk rive na m is a o (Traumgedanke), materijal za preradu, nesvesno jezgro.23 Traumgedanke ili misao sna je original, izvorni tekst, osnovni govor koji zatim podlee preobliko vanju u radu sna. 2. R a d s na (Traumarbeit). Pretvara ono to jeste skriveno u ono to je oigledno. Njegova osnovna funkcija jeste da sakri je put koji vodi ka pravom iniocu,2 skrivanja namera.25 Ovo podsea na prevoenje (bersetzung) koje je istovre meno i izopaenje (Einstellung). Rad sna se odvija analog no stvaranju knjievnog teksta: asocijativne niti ne idu di rektno od misli do sadrine sna, ve se usput esto ukrtaju i prepliu.26 Ovo ukrtanje misli je tropolokog (simboli kog) karaktera. Tropologija sna je sistem preoblikovanja i deformisanja skrivene sadrine sna (gr. tropos zaokret, obrt). Nju sainjavaju: a) Kondenzacija, saimanje (Verdichtung).27 Tako funkcioni e metafora. b) Pomeranje, premetanje (Verschiebung). Tako funkcioni e metonimija. c) Slikovnost (Darstellbarkeit). Rei se pretau u slike. d) Sekundarna obrada (sekundre Bearbeitung). Jedna slika se pretvara u drugu. Rad sna, koji vodi ka deformisanju skrivene sadrine sna, podvrgnut je stalnoj cenzuri za koju Frojd kae da je trajna
21 22 23 2 25 26 27 S. Frojd, Tumaenje snova, I, Matica srpska, Novi Sad, 1970, str. 166, prevod: dr Albin Vilhar. Ibid., II, str. 37. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 138. Ibid., 162. S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 391. Ibid., str. 371. Imajmo u vidu da se u rei Verdichtung skriva re Dichtung poezija, koju moemo definisati kao zg usnut govor.
60
institucija sa svrhom da odrava izopaenje sna.28 Analiza sna se zasniva na otklanjanju onoga to je izoblieno, odno sno na dolaenju do prave sadrine sna pomou odgovaraju eg tumaenja oigledne sadrine.29 3. O i g l e d na s a d r ina (Trauminhalt), efekat rada sna, ono to od njega ostaje u pamenju.30 To je prepisivanje misli sna,31 zamena.32 Odlikuju je nerazumljivost i zamr enost. Viesmislenost ili neodreenost sna pokazuje [se] ak kao njegova nuna osobina.33 San se moe tumaiti samo pod pretpostavkom da on uopte ima nekog smisla,3 odnosno uprkos tadanjem shvatanju da on nije marginalna pojava, ve klju za psihiki ivot oveka jer je kao celina, izopaena zamena za neto drugo, nesvesno.35 San je proizvod prelaska skrivenih misli iz sfere nesvesnog u svest. To zna i da on nije telesna ve duevna pojava.36 S druge strane, mogunost da neurotinim simptomima po mou analitikog tumaenja damo neki smisao nepokolebljiv je dokaz za egzistenciju ... nesvesnih duevnih procesa.37 To znai da, ako smisao postoji izvan date pojave, koja pripada domenu svesnog, onda treba pretpostaviti, prihvatiti kao sigurno, da je izvor smisla ono to je nesvesno. San nee da kae nikom nita, on nije sredstvo saoptenja ve, naprotiv, tei za tim da ostane neshvaen.38 Zato tre ba da se uzmu u obzir ne samo rei sna ve njegov smisao posle tumaenja.39 To znai da nijedan san nema smisla sam po sebi, ve taj smisao dobija tek posle interpretacije koja je njegov nuan sastav ni deo. Drugim reima: smisao se pojavljuje iskljuivo retroaktiv no, kao efekat interpretacije. S hermeneutike take gledita, san je neautonoman jer zahteva dopiranje do onoga to ga uslovljava, od nosno do rada sna i skrivenih misli.
28 29 30 31 32 33 3 35 36 37 38 39 S. Frojd, Uvod u prsihoanalizu, op. cit., str. 131. Meutim, ako je rad sna izobliavanje interpretacija, onda je analiza sna otklanjanje izoblienja interpretacija interpretacije, to komplikuje oi glednost konanog tumaenja. S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 358. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu, op. cit., str. 161. Ibid., str. 10. Ibid., str. 213. Ibid., str. 133. Ibid., str. 105. Ibid., str. 91. Ibid., str. 261. Ibid., str. 216. Ibid., str. 188.
Oigledna sadrina sna
San kao duevna pojava Smisao sna
Na emu se zasniva tumae nje snova?
I. Psihoanaliza
61
Razumevanje sna
Teza klasine hermeneutike
Tumaenje snova zasniva se na prelaenju istog puta na kojem je nastao san, ali u suprotnom smeru: Rad tumaenja hoe da ot kloni rad sna,0 odnosno otklanjanju deformisanja do kojeg je do veo rad sna, fasada sna,1 i dopiranju do pravog sadraja sna koji postaje oigledan odmah nakon osveivanja. Piui o neizbenom prisustvu simbolike u snu, Frojd primeuje da i kad bi cenzura sno va bila uklonjena, mi ipak ne bismo bili u stanju da ih razumemo, oigledni san ne bi jo bio istovetan sa skrivenim mislima sna.2 To znai da se razumevanje zasniva na utvrivanju identinosti iz meu oigledne i skrivene sadrine, izmeu simptoma i njegovog uzroka, na uklanjanju razlike koja ih deli. Razumeti san znai raz maknuti zavesu rada sna3 i zaviriti u uzrok. Tu se, meutim, javlja bitan problem.
Epifanija i nemo
Osnovna i bespogovorna pretpostavka hermeneutike XIX veka od lajermahera (pa ak i Kanta) do Diltaja jeste u tome da se autor bolje razume nego to on sam sebe razume. Kako je ispravno pisao Diltaj 1900, godine u kojoj je objavljeno Tumaenje snova, ova teza predstavlja neminovnu posledicu teorije o stvaranju nesvesnim. Teza o stvaranju nesvesnim jeste i Frojdova polazna taka. Osnov ni princip Diltajeve hermeneutike glasi: razumeti autora bolje nego to on sam sebe razume, odnosno izvriti u sebi rekonstrukciju tu eg ivota.5 Dakle, tumaenje je pokuaj nivelisanja razlik izme u pojedinaca (izmeu i nte r pre t i ranog autora i inter pre t a tor a, izmeu bolesnika i analitiara), jer u suprotnom ne bi bilo mogue razumevanje. Hermeneutika je tako mogua samo onda kad razumevanje predstavlja uvek mogu povratak izvoru, preva zilaenju svake distance, niim ne narueno opaanje u kojem je smisao uvek prisutan.6 Ovo potpuno prisustvo smisla jeste efekat
0 1 2 3 5 6 Ibid., str. 159. Ibid., str. 168. Ibid., str. 138. S. Frojd, Snovi, op. cit., str. 35. W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki, u: Pisma estetyczne, Warszawa, 1982, str. 310. Ibid., str. 309. Z. Krasnodbski, Rozumnienie ludzkiego zachowania. Prby filozoficznego uza sadnienia nauk humanistycznych i spoecznych, Warszawa, 198, str. 8889.
Diltajeva hermeneutika koncepcija
62
onoga to e u kasnijoj hermeneutikoj teoriji7 dobiti naziv prisva janje ili osvajanje. Razumem neto samo da bih to uinio neim sopstvenim, da bih osvojio drugost toga neega i smestio u potpu no kontrolisane okvire razumljivosti. Upravo zato je Diltaj morao da napie: Pretpostavka (za) objanjenja ... je ... savreno razumeva nje.8 Savreno ili potpuno. Isto tako razmilja i Frojd: Ko je proao kroz usku dolinu i naglo dospeo na uzvii cu ... odakle se prua irok vidik na sve strane sveta, on mo e da predahne na trenutak i zapita se u kom pravcu treba da se uputi. Slino je i s nama kad ve imamo iza sebe ... objanjenje sna. Tako stojimo pred zaslepljujuim bleskom trenutne spoznaje.9 Na taj nain Frojd se zapisuje u opt im ist i ku he r me neu t iku t r adi c iju prema kojoj: a) smisao se nalazi ispred akta in terpretacije (Frojdova pretpostavka je sledea: san je smislena tvore vina); b) interpretacija iskljuivo postaje orue, lestve koje treba da odbacimo kad doemo do cilja (jer ona predstavlja drugu stranu me dalje rada sna, a on sam je nieg reda) i c) krajnji cilj interpretacije je usvajanje, odnosno osveivanje smisla (kao to je potisnuta elja). Situacija, ipak, nije tako oigledna kako bi se moglo uiniti. Za to u sedmom delu Tumaenja snova, pod naslovom Psihologija pro cesa sna, Frojd pie: Dosad su svi putevi kojima smo se kretali, ako se mnogo ne varam, vodili ka svetlosti, razjanjenju [pa ak i prosvetljenju: Aufklrung] i potpunom razumevanju [zum volen Verstn dnis]; od trenutka kad hoemo da dublje prodremo u duevne procese pri snevanju, sve staze e se zavravati u mraku.50 Ista ova slika mraka i tame, Dunkel, pojavljuje se i nekoliko stra nica kasnije gde Frojd kae da na pitanje o tome da li svaki san mo e biti objanjenje, treba odgovoriti odreno. I u najbolje protumaenim snovima esto jedno mesto moramo ostaviti u mraku [eine Stelle im Dunkel], jer emo pri tumaenju primetiti da tamo poinje klupe misli sna [ein Knuel vom Traumgedanken] koje se ne da odmotati.
7 8 9 50 Pogledati: Hermeneutika. W. Dilthey, Uzupenienia z rkopisw, u: Pisma estetyczne, op. cit., str. 316. S. Frojd, Tumaenje snova, I, Novi Sad, 1973, str. 118, prevod: Albin Vilhar. S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 163.
Osvajanje
Epifanija
Mrano mesto psihoanalize
I. Psihoanaliza
63
Pupak sna
A koje vie ne daje nikakav doprinos ni za rasvetljavanje sadrine sna. To je onda pupak sna [der Nabel des Traums], mesto gde se on nastavlja u nepoznato.51 Podsetimo na to da je glavna Frojdova teza koja se odnosi na snove (i glavna teza psihoanalize u knjievnim istraivanjima) za snovana na kategoriji repre z ent a c ij e i glasi ovako: san (tekst) je takva vrsta reprezentacije u kojoj oigledna sadrina sna (Trau minhalt) reprezentuje skrivenu sadrinu, odnosno misao sna (Tra umgedanke). Rad sna zasniva se na stvaranju misli snova (smisao) i njihovom preoblikovanju u sadraj sna (tekst). Upravo ovo preobli kovanje, Umwandlung, Frojd naziva reprezentacijom, Darstellung.52 Odnos izmeu ova dva nivoa sna analogan je odnosu izmeu origi nala i prevoda, dakle, na oigledan nain sadri semantiku sime triju izmeu misli sna i njene sadrine, jer u suprotnom ne bi bilo rei o originalu i prevodu. S druge strane, meutim, Frojd uporno ostaje pri radikalnoj asimetriji sadrine i misli koja je u stvari ne izbean uslov rada sna. Interpretacija je u strogom smislu deformi sanje i vraanje u poetni oblik prvobitne misli sna, odnosno da predstavimo to u kategorijama teorije knjievnosti prelaenje o i g l e d no g sl oj a tek st a u sk r ive n i ili oiglednih znaenja u neo igledni smisao ili da upotrebimo strukturalistiku lingvistiku terminologiju signifiants u signifis. Tako je Frojdova hermeneuti ka rascepljena: s jedne strane, tei ka epifaniji smisla skrivenog iza zavese teksta sna, s druge strane, meutim, ne moe da doe do te epifanije, jer je proces interpretacije samo suprotnost rada sna koja se zasniva na deformisanju. A sama interpretacija jeste diskurs koji ima izrazito autobiografsko znaenje. U Tumaenju snova Frojd ne prestano pria svoju priu, sopstvene snove, izlae njihovo tumae nje; na taj nain dokazuje da ne postoji interpretacija koja nije uro njena u ivot interpretatora.
San kao reprezentacija
Deformisanje sna
Rascep
Interpretacija i autobiografija
51 52
Ibid., str. 177. Zato se psihoanaliza moe shvatiti i kao teorija reprezentacije: Micha Pawe Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gwne pojcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw, 2006.
6
Arhetipovi i simboli
Prilino brzo je postalo jasno da je Frojdova doktrina podlona mnogim interpretacijama ija je posledica podela unutar psihoanalitikog kruga. Od svog uitelja najranije se odvojio Karl Gustav Jung (18751961) ko ji je teoriju nesvesnog preneo na teren istraivanja kolektivnih pred stava, istraujui u umetnikim ARHETIP (gr. archetypos = prao delima arhetipske predstave koje brazac) u Jungovoj teoriji (od 1919. izlaze izvan okvira individualnog godine) skrivena predstava ukorenje nesvesnog. S obzirom na to da je na u kolektivno nesvesnom koja vla Jungova teorija izvrila ogroman da ljudskom psyche. Arhetipovi, kao nadindividualne strukture uobrazilje, uticaj na psihoanalitiko milje opiru se racionalnoj analizi. Kao prvo nje o knjievnosti, red je da joj bitnu sliku, arhetip treba strogo razli se posveti nekoliko pasusa. kovati od slike (vizuelne ili jezike) Prema Jungu, sve to doiv koja je njegova pojedinana reprezen ljavamo ima psihiki karakter. tacija (pogledati: Simbol). U struktu ralistikoj koncepciji Nortropa Fraja, Sve ega se dotiemo, sve sa arhetip je povratna slika koja omogu im dolazimo u kontakt, istog ava meusobno povezivanje najma trenutka se pretvara u psihiki nje dva knjievna dela, a zahvaljujui sadraj.53 Ovo je, oigledno, naj tome i integraciju naeg knjievnog vie openhauerovski, a isto iskustva.* vremeno i najgnostikiji motiv * N. Frye, Anatomija kritike, Zagreb, 1979, u Jungovoj filozofiji. Slino kao str. 3, prevod: Giga Graan. to nas predstave zatvaraju u svoj okvir prema autoru Sveta kao volje i predstave tako smo i mi, kae Jung, zatvoreni u svetu naih psihikih slika.5 To znai da o vek stvara sopstvenu stvarnost, izraavajui kroz slike i rei prikrive nu psihiku energiju utopljenu u nadindividualnu preistoriju. Kad je 1909. godine Frojd objavio svoj rad o opsesivnim neurozama, Jung se nije sloio s osnovnom Frojdovom tezom, naime, s tim da u korenu neuroze lei potisnuta trauma na seksualnoj osnovi. Samu sr neuroze i psihoze neemo shvatiti bez mitologije i istorije kultu re pisao je u jednom od pisama.55 Omiljena Frojdova arheoloka slika odnosi se na otkopavanje ruevina Pompeje kako bi se doprlo do individualnog nesvesnog, skrivenog pod ruevinama. Jung mu je suprotstavio drugu sliku koja mu se pojavila u snu za vreme zajed nikog putovanja s Frojdom u Ameriku (1909). Jung je u svojoj ku i; na spratu se nalazi salon s prelepim rokoko nametajem, ali on
53 5 55 C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, Warszawa, 1996, str. 66. Ibid. Ibid., str. 16.
Razdor u psiho analitikom taboru
Zamka sveta psihikih slika
Jungov san
I. Psihoanaliza
65
Kua kao metafora psyche
Jungova koncepcija arhetipova
Arhetipologija prema Fraju i Diranu
Jungov gnosticizam
postaje svestan toga da ne zna ta se nalazi ispod. Silazi u parter gde se sada nalazi stariji nametaj iz XV veka, zatim odlazi u podrum koji potie iz rimskog doba i na kraju nalazi tajni ulaz u jo niu prostoriju gde debeli sloj praine pokriva kosti i ostatke razbijenog posua, kao da su ostaci neke prvobitne kulture. Za Junga je smisao sna bio oigle dan:56 kua je metafora psyche, salon je svest, parter je nesvesno, a po drum i prostorija ispod njega je svet prvobitnog oveka u meni, svet u koji svest nije prodirala i koji nije mogla da objasni.57 Jung e ovaj svet ostatka prvobitne kulture ili prema drugoj definiciji kolek tivnog a priori individualne psyche poistovetiti s gnostikim pojmom plerome, sredita arhetipova koji emaniraju pojedinane slike i simbo le. Za Junga ovi arhetipovi ine najdublju, neosveivanu i kolektivnu naslagu ljudske psihe koja izranja u snovima i fantazijama. Arhetipovi psihike residua nebrojenih iskustava istog tog tipa58 upuuju na univerzalna ljudska iskustva kao to su, na primer, detinjstvo, materin stvo, veza sa zemljom, smrt ili putovanje, a njihovo prisustvo u svim religijama i mitologijama nesumnjivo svedoi o dubokoj povezanosti pojedinanih oblika nesvesnog bez obzira na to u kojoj e se kulturi ovek roditi i u kojoj e se obrazovati. Slino e smatrati Nortrop Fraj (19121991), iji je osnovni cilj kao istraivaa knjievnosti bilo traga nje za jednakou ljudskog uma pomou uporednog istraivanja umet nikih dela,59 i ilber Diran (ro. 1921), autor Antropolokih osnova imaginarnog (1960), za kojeg je svet predstava odnosno Okean, zbir svih ljudskih predstava bio definivna mera svih stvari.60 Odnos izmeu svesnog Ja i psyche odreuje na duhovni razvoj koji, prema Jungu, ini sutinu procesa individuacije i inicijacije u ivot. Stvaralaka snaga fantazije koja izraava arhetipsku snagu ne svesnog u krajnjoj liniji usmerena je protiv zlokobne materijalnosti ivota (otuda Jungov gnosticizam),61 koja je za prvobitnog oveka
56 57 58 59 60 61 Nasuprot Frojdu, koji je snove shvatao kao rebuse koji kriju istinu o nama, Jung je u snovima video nain na koji nas nae nesvesno neposredno ui to me ko smo mi. C. G. Jung, Seanja, snovi, razmiljanja, Atos, Beograd, 1995, str. 19, pre vod: Dubravka OpaiKosti. C. G. Jung, O stosunku pshyhologii analitycznej do dziea poetyckiego, u: Archetypi i symbole. Pisma wybrane, Warszawa, 1976. J. Hart, Northrop Frye: The Theoretical Imagination, LondonNew York, 199, str. 5. O Nortropu Fraju pogledati: M. P. Markowski, Northrop Frye: literatu ra jako objawienie, u: N. Frye, Wielki Kod. Biblia i literatura, Bydgoszcz, 1998. Pogledati: Potga wiata wyobrae czyli Archetypologia wedug Gilberta Du randa, Lublin, 2002, str. 5. Prevodilac i tuma Junga Jei Prokopjuk pie: Ovako shvaena gnoza je (nein telektualna) spoznaja Boga, sutine stvari, sveta, samog sebe i sl. pomou
66
bila isto to i slepe sile prirode.62 Zato je Jungova antropologija nasuprot Frojdovoj, koja je u potpunosti izgraena na stvara lakom potencijalu nesvesnog savren alat za prouavanje stvaralakog procesa,63 izuzima jui formalne karakteristike tek stova i slika kulture. I sfera ar hetipova i simboli ostaju izvan racionalne eksplikacije, te se, da * C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, Warszawa, 1996, str. 32. kle, ne predaje egzegetskim sred stvima koje je stvorila hermene utika. Simbol ne obuhvata i ne objanjava nita, ve ukazuje na jo neki transcendentni, neshvatljiv, nejasno nasluivan smisao koji je izvan njega i koji se ne moe u zadovoljavajuoj meri izraziti pomo u bilo koje rei naeg postojeeg govora.6 Zato analiza knjievne simbolike (kao ekspresija arhetipskih naslaga nesvesnog) neposred no, nekako iznad teksta, vodi ka sloju prvobitnih slika koje ostaju izvan domaaja komentara. Arhetipove, same po sebi, nije mogue predstaviti, mogua je, dakle, samo njihova priblina vizualizacija isto kao to i njihova interpretacija moe biti nejasna. Vredno knji evno delo jeste ono koje nas upuuje na snani arhetip koji je, opet kao univerzalno a priori prisutan i u drugim delima. Kako je pisala Mod Botkin, autorka prvog rada koja je primenila Jungovu teoriju arhetipova u istraivanjima poezije:
SIMBOL (gr. symbolon) u Jun govoj teoriji, koji ovde sledi hegelijan sku tradiciju, ulno percipiran izraz unutranjeg doivljaja.* Simbol je ne racionalan i upuuje se na svoj misti ki izvor koji Jung definie gnostikim terminom pleroma (= potpunost). Simbol je odraz plerome. Od Froj dovog simbola razlikuje se po tome to se njime ne upuuje na potisnuti sadraj, ve na kolektivno nesvesno.
Psihoanaliza i prouavanje stvaralakog procesa
Analiza knjievne simbolike
Sva poezija nam, sagledavajui ono to je pojedinano, po mou senzualnih jezikih sredstava prenosi odreen fond iskustava emotivnog ali nadindividualnog ivota.65
unutranjeg iskustva (prosvetljenje ili posveenje). U: J. Prokopiuk, C. G. Jung, czyli gnoza XX wieku, u: C. G. Jung, Archetypi i symbole, op. cit., str. 3. Slino je pisao i Nortrop Fraj koji je svoju ne psiholoku ve strukturalistiku koncepciju arhetipa pozajmio od Junga: Knjievnost je jedan od aspekata ljudske nunosti stvaranja u obliku haosa. U: N. Frye, The Secular Scripture: A Study of the Structure of Romance, Cambridge, Mass. 1976, str. 31. Stvaralaki proces, pie Jolanda Jakobi, zasniva se na oivljavanju venih simbola oveanstva koji dremaju u nesvesnom, na njihovom razvijanju i preoblikovanju u gotovo umetniko delo! J. Jakobi, Psichologia C. G. Junga, Warszawa, 1968, str. 2. C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, Warszawa, 1989, str. 21. M. Bodkin, Studium o Sdziwym Marynarzu i archetypie odradzania si, u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, Wrocaw, 1971, str. 368.
62
63
6 65
I. Psihoanaliza
67
Odnos izmeu arhetipa i dela
Prouavanje knjievnosti kao inicijacijska delatnost
Izmeu arhetipa i dela uspostavlja se dvosmeran odnos, upravo isti onakav kao u Platonovoj teoriji ideja, koji povezuje ideje i po jedinane predmete: arhetip uestvuje u delu (Platonov methexis), dok delo reprezentuje ili podraava (Platonov mimesis) arhetip. A istraiva arhetipova podsea na filozofa upuenog u tajnu pla tonizma koji se, posle niza nivoa saznanja, izdie kako to Platon predstavlja u Pismu VII do nivoa same ideje koja se, oigledno, ne moe predstavljati. Tako istraivanja knjievnosti postaju inicijacij ska delatnost.66
Posle Frojda
Druga odstupanja od Frojdove teorije
Lakanova reinterpretacija Frojda
Meu ostale koji su odstupili od klasine Frojdove teorije moe se uvrstiti i Melani Klajn (18821960) koja se, pre svega, posveti la prouavanju depresivnomanijakalne pozicije u psihikom raz voju deteta. Meutim, pravi prelom u psihoanalizi desio se uz po mo francuskog psihijatra aka Lakana (19011981) ija je deviza Povratak Frojdu istovremeno oznaavala radikalno preformulisa nje Frojdovih ideja. Jedno od najveih Lakanovih dostignua bila je stvaralaka in terpretacija Frojdove reenice Wo Es war soll Ich werden koja se prema tradicionalnom tumaenju moe prevesti kao Gde je bilo Ono, mora doi Ja (Tamo gde je id, mora doi ego). Ova reeni ca upuuje na drugu Frojdovu ELJA (fr. dsir, nem. Begierde, topiku, prema kojoj trodelna engl. desire) u koncepciji Lakana, ko struktura psihikog aparata ra ji je iao tragom Hegela, elja je uvek slojava ljudsku psihu na tri sfe elja Drugoga, le desir de lAutre, to re: Ono Ja NadJa. Prema podrazumeva dve stvari: subjekat tra tradicionalnom tumaenju, koje i priznanje od Drugoga (elim da su po ugledu na Frojda izabrali me Drugi eli), ali takoe tei posedo vanju Drugoga (elim Drugoga). mnogi interpretatori (najpozna tije je postalo tumaenje Pola Rikera),67 samosvest subjekta dobija se kao efekat prekoraenja ogra nienj vezanih za supremaciju nagonskih elemenata. Tamo gde su vladale elje koje su razvlaivale subjekat svestan sebe od njemu pripadajue dominacije, potrebno je ponovo uspostaviti kontrolu
66 67 Kratko predstavljanje Archetypal Theory and Criticism zajedno s bibliografi jom nalazi se u: The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon, 199, str. 360. P. Ricoeur, De linterprtation. Essai sur Freud, Paris, 1965.
68
samorazumevanja strukture Ja; dolo bi, negirajui svoju nagonsku stranu, do nivoa neporemeene samospoznaje. Oigledno je da se kroz ovakav tip razmiljanja provlai Hegelova epopeja duha koji se iz izgnanstva u sebi stranu spoljanjost (ovde: nagonska strana, nemako Es, srpsko Ono, francusko a) vraa sebi, bogatiji za ono to je ostalo iza njega. Lakan radikalno preokree ovaj odnos. Ako je u Hegelovom modelu osveivanja savreno poznato ta se nalazi u oblasti svesti, onda je u Lakanovom modelu pravi subjekat potpuno sebi nedostu pan, nikada nije sam svoj gospodar. Subjekat govori, ali ne zna ta govori jer je upleten u mreu simbolikih medijacija koje mu ne dozvoljavaju da objedini sopstvenu sliku (ova teza do kraja preokre e skoro sve definicije autobiografije zasnovane na svesnoj nameri portretisanja sebe). Simboliki poredak (ili diskurs, govor) interve nie u zamiljenom poretku (autoportret koji stvaramo s nadom da je to nae pravo Ja) i na taj nain onemoguava samorazume vanje. Ova dva poretka zamiljeni i simboliki meusobno se sukobljavaju tokom procesa konstituisanja Subjekta. Predstave koje dete stvara o sebi u st a d ijumu o g le d a l a stvaraju idealnu sliku o sebi (moi), dok uporedo s to STADIJUM OGLEDALA (fr. stade kom uenja jezika nastupa sim du miroir) u Lakanovoj psihoanali boliki poredak koji subjekat zi faza emotivnog razvoja deteta (iz (je) liava autonomije. ovek meu estog i osamnaestog meseca mora da govori da bi izrazio se ivota) u kojoj, zahvaljujui prepozna vanju sebe u ogledalu, dete objedinju be, ali govorei koristi rei koje je sopstveni lik (do tada dete percipi ne potiu od njega, ve iz sfere ra svoje telo u delovima, kao le corps otuujue kulture. Zato e La morcel), a istovremeno otkriva sebe kan rei da subjekat neizbeno kao nekog drugog (= alijenacija). Sta biva otuen u oznaitelju (sig dijum ogledala je predjeziki stadi nifiant), to znai da, govorei, jum i pripada imaginativnom registru ovek postaje sam sebi stran ili u kojem biva ustaljena slika Ja. Preva zilaenje stadijuma ogledala vezuje se kako je to jasno iskazao Gom za uenje jezika. Dete tada prelazi iz brovi u Svadbi ne govorimo imaginativnog registra (LImaginaire) mi jezikom, ve jezik govori na u simboliki registar (LSimbolique). ma. Ovu sferu subj ekt iv nog ra zb at i nj enj a u j e zi ku Lakan naziva Nesvesnim, menjajui u potpunosti smisao Frojdovog koncepta. Preokretanje ove reenice daje nam najvaniju Lakanovu tezu: nesvesno je strukturisano kao jezik. Simboliko razvlaivanje subjekta zasniva se, dakle, na to me da sam lien ak i mog najintimnijeg, subjektivnog iskustva onoga kako mi stvari zaista izgledaju.68 Prema Frojdu, nesvesno
68 S. iek, The Plague of Fantasies, Verso, LondonNew York, 1997, str. 259.
I. Psihoanaliza
Samorazumevanje struktura Ja
Otuen subjekat
Zamiljen i simboliki poredak
Nesvesno i jezik
69
se manifestovalo p omo u jezika (to je glavna teza njegovog rada Dosetka i njen odnos prema nesvesnom). Prema Lakanu nesvesno je sam jezik.
Lakan i knjievnost
Ovde se najbolje vidi znaaj koji Lakanova psihoanaliza ima za pro miljanje knjievnosti. Krenimo jo jednom od subjekta. Dakle, ka ko istie poznati komentator Lakana, Slovenac Slavoj iek, osnov na osobina Lakanovog subjekta oigledno je njegova alijenacija u oznaitelju: samo ako je subjekat uhvaen u radikalno spoljanju mreu oznaitelja, ve je mrtav, raskomadan, podeljen.69 To znai da simbolika reprezentacija, iako neizbena, uvek vri izobliava nje subjekta, da subjekat ne moe da pronae oznaitelja TRAUMA (nem. iz gr. trauma) koji bi bio njegov sopstveni, da dogaaj u psihikom ivotu subjek uvek govori previe ili prema ta koji je izazvao ok na koji se ne mo e privii. Trauma je prema Frojdu lo: ukratko, uvek govori neto bolna ingerencija stvarnosti, dok je drugo od onoga to je hteo da prema Lakanu efekat pribliavanja kae.70 Ako se kae da je Laka Realnom, odnosno onome za ta ne nov subjekat izgraen na ne ma rei u jeziku. U oba sluaja trau dostatku, onda taj nedostatak ma ne podlee simbolizaciji. predstavlja nemogunost prona laenja najlinijeg signifiant za STRAVINO (nem. das Unheim izraavanje samog sebe. Umesto liche) kategorija koju je uveo Frojd toga progovara Nesvesno, odno da bi oznaio situaciju u kojoj se de sno Jezik ili Simboliki Drugi ava povratak onoga to je svest poti (lAutre). Pedesetih godina, za snula i to izaziva oseaj udnovato sti i neobinosti postojanja. Prema Lakana je bilo najvanije otkri Frojdu, unheimlich je sve ono to bi e da simboliki poredak pred trebalo da je skriveno i tajno, a izalo stavlja mesto prave konstitucije, je na videlo. Umetnost esto izaziva zapravo dekonstitucije subjek oseanje stravinog. ta. Kasnije, meutim, Lakan vi e ne insistira na simbolikoj dimenziji i u vezi s tim vie ne veruje toliko u reintegrativni i intersubjektivni smisao analitikih postupa ka. Glavni predmet njegovog interesovanja postaje Stvarnost, pre ciznije ono to je Realno. Prema Lakanu, R e a l n o j e on o to
69 70 S. iek, Sublimni objekt ideologije, Zagreb, 2002, str. 206, prevod: Neboja Jovanovi i dr. Ibid., str. 207208.
Lakan i knjievnost
Subjekat izgraen na nedostatku
Realni poredak
70
n e p o d l e e si mb ol iz aciji z b o g t raume i to se javlja onda kad, na primer, predme ti koji su u svakodnevnoj upo trebi bivaju lieni oiglednog, rutinskog znaenja i pojavlju ju se u promenjenom obliku. Tada nastaje efekat neobino sti, stranosti, predmet postaje kako bi Frojd rekao unhe 71 imliche, neobian ili kako bi to rekao klovski zaudan, odnosno lien simbolike ukorenjenosti u naem jeziku. Za Lakana, Realno predstavlja ispoljavanje onoga to se izmaklo ispod vlasti sim bolikog poretka. U tom smislu umetost se moe s mnogo razloga posmatrati kao podruje u kojem je Realno briljivo potiskivano (konvencionalna umetnost) ili podruje u kojem povratak Realnog postaje neizdrljiv (i takoe podlee potiskivanju ili cenzuri). U oba sluaja iako lii na paradoks, mada nije umetnost (svesno ili ne svesno) potcenjuje Realno, jer je ono za nju neizdrljivo i to zbog njegovog radikalnog asimbolikog karaktera. Lakan je pod uticajem Hajdegera uneo u renik psihoanalize po jam Stvari, Das Ding, La Chose. Ta Stvar je Neto do ega se u stvari ne moe dopreti, mada potpuno odreuje situaciju subjekta. Ona je sasvim liena znaenja, iako ga generie. ini osnovu simbolizacije, iako joj sama ne podlee.72 Neizreciva je, iako govor subjekta uglav nom zavisi od nje. Jasno je da ova Stvar, koja je u nama i iznutra nas, odreuje iako se ne moe izgovoriti, podsea na Frojdov pupak sna koji stvara znaenja, ali im sam izmie. Ta Stvar je strano telo koje se krije u naem telu, ali i kao neto strano istovremeno pripada i nama. Tako dolazimo do sutine odnosa izmeu onoga to je Sim boliko i onoga to je Realno. Ve znamo da se osnovna napetost deavala izmeu zamiljene identifikacije s pravim ja i nemogu nosti adekvatne reprezentacije upisane u poredak nesavrenih sig nifiants te, dakle, u poredak koji je odredio Drugi ili kako kae Lakan Pravo. Sada ovu situaciju moemo preformulisati. Ako Pravo Drugoga (identino sa Imenom Oca, jer je za Lakana Pravo = Simbolini Drugi = Otac = Nesvesno) ne dozvoljava subjektu da otkrije sopstveno ja, onda je ono istovremeno i odbrambena
REALNO (fr. le rel) u kasnijoj Lakanovoj koncepciji, ono to u psihi kom iskustvu ne podlee simbolizaciji ili prevodu na jezike znakove. Doiv ljaj Realnog, slino kao i doivljaj stra vinog kod Frojda, izaziva nemir kod subjekta koji stoji oi u oi sa svetom lienim znaenja. Prema Lakanu, Real no je traumatino jezgro u ljudskoj psi hi koje slabi odnos sa stvarnou. 71 72 S. Freud, Niesamowite, u: Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, Warszawa, 1997. Ova paradoksalna struktura fascinirala je razne poststrukturalistike misli oce koji mnogo duguju psihoanalizi. Bart je naziva signifiance, Kristeva chora, a Derida diffrance.
Umetnost naspram Realnog
Lakanova Stvar
I. Psihoanaliza
71
Poredak automaton
Poredak tuch
Knjievnost i trauma
reakcija na pritisak Stvari koja DRUGI (fr. lAutre) u Lakanovoj se u njemu krije. Pristup simbo koncepciji, mesto s kojeg se postavlja likoj dimenziji ili, na primer, pitanje o mojoj elji, dakle, mesto pisanje (poredak automaton) na kojem sam prepoznat kao ja i na u stvari je osuen na alijenaci kojem to prepoznavanje (priznanje) zahtevam (pogledati: ELJA). ju u oznaitelju, ali, s druge stra je drugi ovek, ve simbolino To ni mesto ne, uspeva da izbegne ono to koje zauzimam oseajui nedostatak je u subjektu najtraumatinije (kad ne bih oseao nedostatak, ne bih Stvar koja se nikako ne moe mogao nita da elim). Zato e Lakan simbolizovati (poredak tuch). rei: Drugi je nedostatak u meni. Pisanje je, dakle, pokuaj maski ranja traumatinog jezgra pomou identifikacije sa simbolikim knji evnim smislom. ta je, zapravo, ovaj centar koji se ne moe dosegnu ti, sr koja se ne moe tematizovati, a koja skroz proima subjekat? Prema Lakanu, to je trauma. Realnog (dakle, traume) ne moemo se osloboditi, ali ga ne moemo ni dotai. Dakle, dilema knjievnosti je ste sledea: pisanje je nemogue bez odnosa prema traumi (pisanje je traumatino po sutini), iako ne moe, takoe, ni da je ne maskira (beanje od traume je sutina knjievnosti). Takav je, naime, najvani ji smisao Lakanove psihoanalize u knjievnom kontekstu.
Rezime
Kako je pisala oana Felman: Knjievnost je jezik koji psihoanaliza koristi da bi govori la o sebi samoj, da bi sama sebe imenovala. Knjievnost, da kle, nije samo izvan psihoanalize poto motivie, ona i na stanjuje imena njenih osnovnih pojmova [kao, na primer, Edipov kompleks, narcizam, EDIPOV KOMPLEKS seksualna mazohizam, sadizam], po elja koje dete usmerava ka roditelji to ini unutranji odnos ma. U klasinoj verziji, dete eli rodi pomou kojeg psihoanaliza telja suprotnog pola (Edip eli Joka stu) i u rivalskom je odnosu prema imenuje svoja otkria.73 Meutim, veze unutar psi hoanalize odnose se i na druge oblasti. Pre svega: na subjekt, na
73
roditelju istog pola (Edip ubija Laja). U suprotnoj verziji, oznaava ljubav prema roditelju istog pola i mrnju prema roditelju suprotnog pola.
Literature and Psychoanalysis: The Question of Reading: Otherwise, red S. Fel man, Baltimore, 1982, str. 9.
72
Edipov kompleks, prema Frojdu, od reuje emocionalni razvoj oveka: od njegovog intenziteta i verzije zavi si izbor objekta ili izbor onoga koga volimo u zrelim godinama. Reenje Edipovog kompleksa povezano je s raanjem NadJa (berIch): odri ui se zadovoljavanja edipovskih elja, koje su naile na zabranu, dete preobraa erotsko osvajanje roditelja u identifikovanje s njima i interiori zuje zabranu. Prema miljenju dru gih psihoanalitiara, interiorizacija zabrane deava se pre pojave edipov skih elja.
njegove relacije sa svetom i na strukture i tropologije knjiev nog teksta. U prvoj, borbenoj fazi razvoja psihoanalize junak analize bio je uvek pisac u iju se psihu nastojalo zaviriti pomo u teksta. Danas to vie nije pi sac kao takav, ve je to subjekt prisutan u tekstu kao i sam rad teksta koji skriva tajne sadraje, onaj koji privlai interesovanje istraivaa. Ako ni danas psiho analiza nije izgubila svoj kritiki potencijal, onda je to zato to: 1. Dovodi u sumnju kartezijansku koncepciju subjekta koji se jasno i oigledno prepoznaje u sopstvenim tvorevinama. Bilo u Frojdovoj ili Lakanovoj verziji, subjekt je usmeren na sebe samog i nikada ne zna ko je ni ta govori. Dakle, postoji sfera koja ne podlee kontroli subjekta i ta sfera je Nesvesno. Kod Frojda je ona odvojena od svesnog Ja cenzurom koja potisku je neugodne sadraje. Kod Lakana je ona strukturisana kao jezik, to znai da premeta subjekt od oznaitelja do oznai telja (signifiants) u kojima se on ne moe pronai. 2. Nesvesno je tretirano kao diskurs. Frojd nije otkrio nesvesno, ali je prvi ukazao na njegovu diskurzivnu prirodu: da ona go vori pomou naeg govora, da ima odjek u snovima i da se otkriva u jezikim omakama. 3. Knjievno stvaralatvo podsea na odbrambenu delatnost psihe, jer je u oba sluaja izmeu sveta i Ja postavljen filter fantazije koji spreava oseanje neprijatnosti. Knjievni tekst nije autonomni artefakt, ve upuuje na stvaraoca, tanije, na njegove nesvesne fantazije zahvaljujui kojima on reava delikatne probleme sopstvene psyche. . Knjievni tekst se tretira kao simptom na osnovu kojeg se dola zi do skrivenog smisla. U sluaju Jungove psihoanalize, ulogu simptoma igraju simboli, a ulogu skrivenog smisla arhetip. 5. Knjievni tekst predstavlja strukturalnu analogiju sa snom. To znai da analiza sna moe da postane model za knjievnu analizu, a istovremeno njen cilj postaje deformisanje deformi sanja kojem je podvrgnut skriveni sadraj sna u procesu rada sna. Iako rad sna ima tropoloki karakter, analitiar mora da
73
Kritiki potencijal psihoanalize
Frojdovo nesvesno Lakanovo nesvesno
Knjievni tekst kao simptom
I. Psihoanaliza
se uhvati u kotac s maskirajuom retorikom teksta koja po mera pravo znaenje. 6. Knjievni tekst se kao analogon psihikog aparata tretira kao polje napetosti i konflikata ijim otkrivanjima i smirivanji ma u sjedinjavajuoj interpretaciji tei interpretator. Ipak, to ne znai da svaki tekst, isto kao i svaki san, moe biti protu maen. Na pitanje da li se svaki san moe tumaiti, treba odgovoriti sa ne.7 Kako snovi, tako se i tekstovi odlikuju od govarajuom s nagom otp or a prema interpretaciji, te je za to interpretator prinuen samo na postavljanje hipoteza ija e se nasluivanja dotai grae duevnog aparata i rada sna ga koje u njemu deluju.75 7. Knjievni tekst se moe shvatati kao element interpretativne transakcije izmeu pacijenta (pisca) i terapeuta (itaoca).76 Interpretacija se zasniva na konstruisanju prie koja otkriva smisao nedostupan piscu. Odnos izmeu autora i itaoca moe se opisati pomou prenosnih kategorija (bertragung, transference) kad italac odgovara na elju autora ugraenu u tekst. 8. Kao to jedan te isti podsticaj [moe] imati mnoge predsta ve, tako je i svaka prava poetska tvorevina rezultat vie ne go jednog, u dui pesnika oivljenog, podsticaja i doputa vi e nego jednu interpretaciju.77
7 75 76 77
S. Frojd, Tumaenje snova, II, op. cit., str. 177. Ibid., str. 163. Kako je to predstavio D. Hilis Miler interpretacija knjievnog teksta podse a na leenje pacijenta. U: J. Hillis Miller, Constructions in Criticism, The ory Now and Then, New York, 1991, str. 26. S. Freud, Objanianie marze sennych, op. cit., str. 23.
7
Hronologija
1896: 1900: etrdesetogodinji Sigmund Frojd, autor knjige Studien ber Hyste rie (Rasprave o histeriji), napisane zajedno s Jozefom Brojerom i iz date godinu dana ranije, prvi put koristi re psihoanaliza. Frojdovo Die Traumdeutung (Tumaenje snova). U oktobru poetak terapije s Dorom koja e postati junakinja jedne od vanijih klinikih studija o histeriji. Diltaj pie Nastanak hermeneutike. U Parizu se rodio Lakan. Frojd objavljuje Psihopatologiju svako dnevnog ivota napisanu, kako je govorio, za nestrunjake. Huserl objavljuje Logika istraivanja. Frojdova Dosetka i njen odnos prema nesvesnom; Tri rasprave o teoriji seksualnosti, iji je cilj sticanje uvida u mehanizam sek sualnog funkcionisanja oveka uz pomo psihoanalitike tehni ke (Predgovor iz 191. godine). Prva Frojdova studija posveena knjievnosti noveli Gradiva, danskog pisca Jensena. Uticaji putovanja u Italiju: ruevine Pompeje uporeene su sa represijom na koju nailazi erotsko is kustvo potisnuto u nesvesno. Iskopavanje ostataka iz ruevina podsea na psihoanalitiku seansu. Treeg marta Jung prvi put poseuje Frojda u Beu. Razgovaraju trinaest sati. Der Dichter und das Phantasieren (Pesnik i fantaziranje): Pesnik radi isto to i dete koje se igra: stvara svet fantazije prema ko jem se odnosi veoma ozbiljno, to znai da u njega ulae mno go emocija, otro ga razlikujui od stvarnosti. Fantazija ima svoj izvor u nezadovoljavanju elja i podudara se sa snom. Putovanje s Jungom i Ferencom u Ameriku gde je psihoanaliza naila na prijem pun oduevljenja. Frojdovo prouavanje fobij (sluaj Malog Hansa) i opsesivne neuroze (sluaj takozvanog oveka Pacova). Jung postaje predsednik Meunarodnog psihoanalitikog udru enja. Frojd objavljuje svoja amerika predavanja (ber Psycho analyse. Fnf Vorlesungen). 75
1901:
1905:
1907:
1908:
1909:
1910:
I. Psihoanaliza
Jedna uspomena iz detinjstva Leonarda da Vinija. Kad su u pita nju dve Leonardove osobine sklonost ka potiskivanju nagona i sublimacija primarnih nagona, psihoanaliza ostaje nemo na. Nagoni obeleavaju granicu psihoanalitike spoznaje. Posle toga ostaje samo biologija na kojoj se uzdie psihika zgrada. 1911: reberov sluaj ili Frojdova istraivanja strukture paranoje. Jung zavrava svoj prvi samostalan rad Wandlungen und Symbo le der Libido (Promene i simboli libida). Toga se ovako seao: U meni se rodio oseaj da nemam ta da traim u svetu intelek ta... Materijal nesvesnog izvuen na svetlost dana ostavljao me je, da tako kaem, iroko otvorenih usta! Posle ove knjige (prevede ne na engleski ve 1916. godine) Frojd se razilazi s Jungom. 1913: Frojdov Totem i tabu. Ferenc osniva Psihoanalitiko drutvo u Budimpeti, Ernest Dons (budui Frojdov biograf) otvara filijalu drutva u Londonu. 1914: Zur Einfhrung des Narzimus (Uvod u narcizam). Zaljubljiva nje poiva u prelivanju Ja libida na objekat. Ono ima mo otkla njanja potiskivanja i leenja perverzije. Jung podnosi ostavku na mesto predsednika Meunarodnog psihoanalitikog drutva. 1915: Frojdovo Das Unbewute (Nesvesno). 19161917: Frojdov Uvod u psihoanalizu. De Sosirova Opta lingvistika. 1917: Trauer und Melancholie / alost i melanholija (nastavak proua vanja narcistikih psihikih poremeaja). Melanholija je defini sana kao posledica (= nepreraena) gubljenja objekta pogubnog za Ja (a preraeno gubljenje je alost). Libido se vraa u Ja koje zbog identifikacije sa izgubljenim objektom biva uniteno. 1918: Frojdovo prouavanje dejih neuroza (sluaj oveka vuka). 1919: Das Unheimliche (Zastraujue): Jedan od malobrojnih Frojdovih radova posveenih estetici. Zastraujue predstavlja iskustvo vra anja potisnutog koje izaziva neprijatan oseaj stranosti sveta. Na zasedanju Psihoanalitikog drutva Melani Klajn predstavlja svoju prvu raspravu o dejem razvoju. 1920: Frojdovo Jenseits des Lustprinzip (S one strane principa zadovolj stva). Ja se rukovodi principom zadovoljstva, potiskujui nepri jatne sadraje. 1923: Frojdovo Das Ich und das Es (Ja i Ono). Formulacija takozva ne druge tropike psihikog aparata. Ego [Ich] reprezentuje ono to se moe nazvati razumom i razboritou nasuprot idu [Es] koji obuhvata sve strasti. 1925: Verneinung (Negacija): Nema lepeg dokaza za otkrie nesve snog od toga kad neko, koga analiziramo, reaguje reima: ni sam mislio na to. 76
1926: 1927: 1930: 1932: 1933:
1934: 1936:
1938: 1939:
1946: 1949:
1953:
Lakanov nauni debi (kao koautora) koji godinu dana kasnije poinje kliniku psihoanalitiku praksu. Fetischismus. Kratka Frojdova rasprava o seksualnom fetiizmu. Esej o Dostojevskom. Frojdova erka, Ana Frojd, objavljuje svo je najvanije delo Deja psihoanaliza. Frojdov Das Unbehagen in der Kultur (Nelagodnost u kulturi). Lakanov samostalan nauni debi. Prva Lakanova knjiga (doktorat): O paranoinoj psihozi i nje nim vezama sa linou. Lakan objavljuje lanak u nadrealistikom asopisu Minotaur. Rus Koevnjikov, naturalizovan u Francuskoj kao Koev, dri predavanja (do 1939. godine) o Hegelovoj Fenomenologiji duha u cole des Hautes tudes. Na predavanjima su se mogli sresti pisci (R. Keno) i psihijatri, pa i sam Lakan koji je od Koeva pozajmio tumaenje Hegelove teorije elje kao elje Drugoga (elim neto samo zato to traim priznanje nekog drugog ko takoe eli to neto). Archetypal Patterns in Poetry: Psychological Study of Imagina tion, Mod Botkin. Prva primena Jungovih ideja na prouavanje knjievnosti. Na XIV kongresu Meunarodnog psihoanalitikog udruenja u Marijenbadu, Lakan izlae uveni referat o stadijumu ogledala. Ana Frojd objavljuje rad Ego i odbrambeni mehanizmi. Frojd se zbog nacistike agresije seli iz Bea u London. Gaston Balar objavljuje Psychoanalyse du feu (Psihoanaliza vatre). Frojd umire u Londonu objavljujui pre toga svoje poslednje delo Der Mann Moses und die monotheistische Religion (Mojsije i monoteizam). Lakan poinje da radi u vojnoj bolnici. Pojavljuje se prvi tom francuskog prevoda Fenomenologije duha. Posle perioda ratnog utanja, Lakan ponovo poinje da objavlju je naune radove. Ernest Douns, tada predsednik Meunarodnog psihoanaliti kog udruenja i najvei ivi Frojdov uenik, objavljuje knjigu Hamlet and Oedipus (Hamlet i Edip) koju izdava reklamira kao klasinu studiju iz psihoanalize knjievnosti. Objavljivanje Lakanovog marijenbadskog predavanja pod naslo vom La stade du miroir (Stadijum ogledala). Lakan postaje predsednik Pariskog psihoanalitikog udruenja (SPP), iz kojeg zatim istupa da bi postao lan Francuskog psiho analitikog udruenja (SFP) koje nije posedovalo akreditaciju Meunarodnog psihoanalitikog udruenja. Poetak ozbiljnih 77
I. Psihoanaliza
1954: 1955: 1955 1956: 19591960: 19601961: 1963: 1964:
1966:
1967: 1968: 19701980: 1972: 1973: 78
podela u francuskoj psihoanalizi. Lakan poinje da dri uvena predavanja ije e beleke biti objavljene u posebnim knjigama. Na seminare, koji su trajali dvadeset i sedam godina bez pre stanka, danas se gleda kao na psihoanalitike predstave koje je Lakan briljivo reirao i izvodio na prilino hermetinom jezi ku. Bez obzira na to, uvek su privlaili mnotvo posetilaca koji nisu obavezno bili profesionalno povezani s psihoanalizom. Prvi tom predavanja: crits tchniques de Freud (Frojdovi tehni ki spisi). Seminar o Ukradenim pismima Edgara Alana Poa. Drugi tom seminarskih radova: Ja u Frojdovoj teoriji i psihoanalitikoj tehnici. Lakanov seminar o psihozama. Seminar LEthique de la psychoanalyse (Etika psihoanalize), na kojem se pojavljuje nova interpretacija Realnog i Stvari (das Ding, la Chose). Seminar o Prenosu (Le Transfert). Fukoova knjiga Istorija ludila u doba klasicizma. Lakan postaje glavni urednik serije Champ freudien u izdava koj kui Seuil. Lakan formira cole Freudienne de Paris (EFP). Seminar XI: Les quatres concepts fundamentaux de la psychoanalyse (etiri fundamantalna koncepta psihoanalize), na kojem izgovara uve nu reenicu: Nesvesno je strukturisano kao jezik. Rolan Bart objavljuje Elments de smiologie (Elementi semiologije). Fransoa Val sakuplja ratrkane Lakanove studije u knjigu crits (u kolekciji Champ freudien iji je urednik takoe bio Lakan), bibliji svih lakanista. Objavljivanje crits se podudara sa izdavanjem drugih knjiga kljunih za francuski strukturalizam: Fukoove Rei i stvari, Ben venistina Problmes de linguistique gnrale. Renik psihoanalize Laplana i Pontalija, prvi prirunik koji po vezuje Lakana i Frojda. EFP poinje da objavljuje asopis Scilicet. Lakan podrava stu dentski pokret. Na univerzitetu u Vensanu nastaje odsek za psi hoanalizu kojim upravljaju njegovi uenici. Naredni Lakanovi seminari. Registrovano ih je ukupno dvade set i sedam, od kojih je svaki objavljen ili e biti objavljen u po sebnoj knjizi. French Freud: Structural Studies in Psychoanalysis, tematski broj Yale French Studies. Pronicljiva kritika knjiga o Lakanu: Le titre de la lettre Filipa LakuLabara i anLik Nansija.
1975:
1976: 1977:
1981:
Izlazi Anxiety of Influence (Strah od uticaja) Harolda Bluma, smeo pokuaj opisivanja knjievnoistorijskog procesa pomou kategorije edipovske psihomahije izmeu predaka i potomaka. Lakanova poseta Americi. Serija udnih dogaaja i skandala. Siguran u svoju slavu s one strane Atlantika, Lakan je odluio da privatno poseti Metropoliten operu (Recite im da sam ja La kan), a kad nije uspeo da ugovori susret, jedna od njegovih do maica, ne govorei nita Lakanu, pozvala je direktora i nagove stila da e se u Operi pojaviti anPol Sartr incognito. Direktor je bio poastvovan i odmah pristao, ali je bio upozoren da veliki filozof ne voli kad se njegovo ime javno izgovara. Lakan nita ni je shvatio, mada mu je jedino njegovo nepoznavanje engleskog dozvolilo da pree preko pitanja i d odgovor o zdravlju Simon de Bovoar. U Bostonu, na MIT, gde se susreo sa omskim, La kan mu je na pitanje ta je miljenje, odgovorio ovako: ini nam se da mislimo mozgom. Ja lino mislim stopalom. Samo tada dolazim do stvarnog kontakta s neim solidnim. Ponekad mislim i elom, pogotovu kada njime u neto udarim. Video sam i previe (elektro)encefalograma da bih znao kako tamo ne ma ni traga misli. omski je brzo konstatovao da ima posla sa ludakom. U dvadeset i prvom broju Potique Derida objavljuje dugaak esej Le facteur de la verit koji predstavlja kritiku metafizikih (zapravo fa logo ce nt r i ni h) pretpostavki Lakanove psihoa nalize (fallus kao privilegovan oznaitelj), ugraenih u Laka nov seminar na temu Poovog Ukradenog pisma. U uvodu za ovaj esej Derida pie: Psihoanalitiki orijentisana knjievna kritika u Francuskoj ne postavlja pitanje teksta. To se moe re i, bez velike nepravde, za psihobiografiju Marije Bonaparte, za psihoanalizu materijalne fantazije [Balara], egzistencijalnu psi hoanalizu [Sartra], psihokritiku [Morona], psihoanalitiki obo jenu tematsku fenomenologiju [Riara] itd. Bruno Betelhajm u knjizi The Uses of Enchantment: The Mea ning and Importance of Fairy Tales postavlja tezu o bajci kao ilu straciji nesvesnog konflikta u dejoj psihi. Tematski broj asopisa Yale French Studies posveen psihoana lizi. U njemu su se, izmeu ostalih, nali Lakanov tekst Desire and the Interpretation of Desire in Hamlet, kao i odlina inter pretacija oane Felman Dejmsovog Okretaja zavrtnja, pod na slovom Turning the Screw of Interpretation. Lakan umire 9. septembra.
I. Psihoanaliza
79
Bibliografija
Renici
Lapport freudien. lments pour une encyclopdie de la psychanalyse, red. P. Ka ufmann, Pary 1993; wyd. 2: Pary 2003. S. Fhanr, Sownik psychoanalizy, tum. J. Kubitsky, Gdask 1996. J. Laplanche, J.B. Pontalis, Sownik psychoanalizy, red. D. Lagachea, tum. E. Modzelewska, W. Wojciechowska, Warszawa 1996. Sownik phychoanalizy. Klasyczne pojcia, nowe koncepcje, red. B. E. Moore, B. D. Fine, tum. E. Modzelewski, Warszawa 1996.
Sigmund Frojd
Tekstovi u poljskim prevodima (naveden je i prevod na srpski i hrvatski) S. Freud, Czowiek imieniem Mojesz a religia monoteistyczna, tum. A. Ochoc ki, J. Prokopiuk, wstp A. Ochocki, oprac. R. Reszke, Warszawa 199. Up. S. Freud, Freud i Mojsije. Studije o umjetnosti o umjetnicima (prev. Renata Jurleta i Tamara Tomi), Zagreb, 2005. S. Freud, Czowiek, religia, kultura, tum., pos. J. Prokopiuk, wstp B. Sucho dolski, Warszawa 1967. S. Freud, Dowcip i jego stosunek do niewiadomoci, tum. R. Reszke, Warsza wa 1993. Up. S. Frojd, Dosetka i njen odnos prema nesvesnom (prev. Tomi slav Beki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Dziea, t. 1: Objanianie marze sennych, tum. R. Reszke, Warszawa 1996. S. Freud, Dziea, t. 2: Charakter a erotyka, tum. R. Reszke, D. Rogalski, oprac. R. Resczke, Warszawa 1996. S. Freud, Dziea, t. 3: Pisma psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997. S. Freud, Dziea, t. : Pisma spoeczne, tum. A. Ochocki, M. Porba, R. Res zke, oprac. R. Reszke, Warszawa 1998. S. Freud, Dziea, t. 5: ycie seksualne, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. 80
S. Freud, Dziea, t. 6: Dwie nerwice dziecice, tum. R. Reszke, Warszawa 2000. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Kultura jako rdo cierpie, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, Iz kulture i umetnosti (prev. Vojin Mati i dr.), Novi Sad, 1973. S. Frojd, Autobiografija. Nova predavanja za uvoenje u psihoanalizu (prev. V. Jeroti i N. Volf), Novi Sad, 1969. S. Frojd, Mojsije i monoteizam (prev. Boidar Zec), Beograd, 1979. S. Freud, O marzeniu sennym, tum. W. Szewczuk, [u:] idem, Psychopatologia ycia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopa tologija svakodnevnog ivota (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973. S. Freud, Prilozi teoriji seksualnosti. Tri rasprave (prev. Gruja Petrovi i Sra Prica), Zagreb, 193. Up. i: S. Frojd, Tri rasprave o seksualnoj teoriji, u: S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973, str. 7118. S. Freud, O marzeniu sennym, u: idem, Wstp do psychoanalizy, tum. S. Kemp nerwna, W. Zaniewicki, przedm. G. Bychowski, Warszawa 1935; wyd. 2: Warszawa 1957; wyd. : poprawione, przejrza, przedm. K. Obuchow ski, Warszawa 198. Up. S. Frojd, Uvod u psihoanalizu (prev. Borislav Lo renc), Beograd, 1933; Novi Sad, 1973. S. Freud, O psychoanalizie. Pi odczytw wygoszonych na uroczysto 20lecia jubileuszu zaoenia Clark University w Worcester, Mass., tum. L. Jekels, LwwWarszawa 1911; wyd. 2 uwspczenione: Pozna 1992. S. Freud, Poza zasad przyjemnoci, tum. J. Prokopiuk, wstp B. Suchodolski, Warszawa 1976. S. Freud, Psychopatologia ycia codziennego (O zapominaniu, pomykach, za bobonie i bdach), z. upowanienienia autora tum. L. Jekels, H. Ivnka, Lww 1912; przedruk w tum. uzupenionym i poprawionym przez W. Szewczuka, [u:] idem, Psycholopatologia ycia codziennego. Marzenia senne, Warszawa 1987. Up. S. Frojd, Psihopatologija svakodnevnog ivota (prev. Hugo Klajn), Novi Sad, 1973. S. Freud, Totem i tabu, tum. J. Prokopiuk, M. Porba, oprac. R. Reszke, War szawa 1993. Up. S. Frojd, O seksualnoj teoriji. Totem i tabu (prev. Pavle Mileki), Novi Sad, 1973. S. Freud, Wizerunek wasny, tum. (z franc.) H. Zaszupin, Warszawa 1936; pr zedruk: Warszawa 1990. S. Freud, Predavanja za uvod u psihoanalizu (prev. Vlasta Mihavec), Zagreb, 2000. Izabrane rasprave S. Freud, Charakter a erotyzm analny; Kulturowa moralno seksualna a wspczesna neurotyczno; Fantazje histeryczne i ich zwitek z biseksuali zmem; Romans rodziny neurotykw; Wprowadzenie do narcyzmu; aoba i melancholia, tum. B. Kocowska, Przypominanie, powtarzanie, przepra cowanie, tum. A. Czownicka, [u:] K. Pospiszyl, Zygmunt Freud. Czowi ek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1991.
I. Psihoanaliza
81
S. Freud, Dlaczego wojna?, tum. J. Miziski, Colloquia Communia 1989, nr 36. S. Frojd, Dostojevski i oceubistvo, u: Iz kulture i umetnosti (prev. Vladeta Je roti), Novi Sad, 1973, str. 235259. S. Freud, Fetyszyzm, tum. A. Pawelski, Seksuologia, 1993, t. 1. S. Freud, Mity greckie i Shakespeare, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog, 1988, nr 9. S. Freud, Niektre typy charakterw w pracy psychoanaliticycznej, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dialog 1989, nr . S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. M. Leniewska, u: Teoria bada literac kich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 1: Orientacje poetocentryczne i kulturocentryczne, wybr, rozprawa wstpna, komentarz S. Skwarczyska, Krakw 197. S. Freud, Pisarz i fantazjowanie, tum. B. Kocowska, u: K. Rospiszyl, Zygmunt Freud. Czowiek i dzieo, WrocawWarszawaKrakw 1992. S. Freud, Podstawowe pojcia psychoanalizy; Nieukontentowanie w kultur ze, tum. H. Kwieciska, u: Filozofia i socjologia XX wieku, wyd. 2, War szawa 1965, cz. 1. S. Freud, Postacie psychopatyczne na scenie, tum. E. i W. Sobaszkowie, Dia log 1988, nr 7. S. Freud, Przemijano, tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1999, nr 3.
Karl Gustav Jung

Tekstovi (u prevodu na poljski i na srpski) C. G. Jung, Archetypy i symbole. Pisma wybrane, tum. J. Prokopiuk, Warsza wa 1976. C. G. Jung, Dziea, t. 1: Aion. Przyczynki do symboliki Jani, tum. R. Reszke, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1997. C. G. Jung, Dziea, t. 2: Typy psychologiczne, tum. R. Reszke, Warszawa 1997. Up. K. G. Jung, Psiholoki tipovi (prev. Milo N. uri), Novi Sad, 1977. C. G. Jung, Dziea, t. 3: Symbole przemiany. Analiza preludium do schizofrenii, tum. R. Reszke, Warszawa 1998. C. G. Jung, Dziea, t. : Psychologia a alchemia, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. C. G. Jung, O istocie psychicznoci. Listy 19061961, wyd. A. Jaff, wsplpr. G. Adler, wybr, tum., oprac. R. Reszke, Warszawa 1996. C. G. Jung, O istocie snw, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. Up. S. Frojd, O bivstvu snova, u: K. G. Jung, Dinamika nesvesnog (prev. Desa i Pavle Mileki), Novi Sad, 1977, str. 3850. C. G. Jung, Podr na Wschd, tum. W. Chemiski, J. Prokopiuk, E. i W. So baszkowie, oprac. L. Kolankiewicz, Warszawa 1989. 82
C. G. Jung, Podstawy psychologii analitycznej (wykady tavistockie), tum. R. Reszke, Warszawa 1995. C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1970. C. G. Jung, Psychologia a religia, tum. J. Prokopiuk, oprac. R. Reszke, Warsza wa 1995. C. G. Jung, Psychologia przeniesienia, tum. R. Reszke, Warszawa 1993. C. G. Jung, Rebis, czyli kamie filozofw, tum. J. Prokopiuk, Warszawa 1989. Carl Gustav Jung: Rozmowy, wywiady, spotkania, tum. R. Reszke, Warszawa 1999. C. G. Jung, Wspomnienia, sny, myli, spisane i podane do druku przez A. Jaff, tum. R. Reszke, L. Kolankiewicz, Warszawa 1999. C. G. Jung, Zasadnicze problemy psychoterapii, tum. R. Reszke, Warszawa 199. Up. K. G. Jung, Odabrana dela, 15, Novi Sad, 1977. (1. Dinamika nesvesnog; 2. O psihologiji nesvesnog; 3. Duh i ivot; . Psiholoke raspra ve; 5. Psiholoki tipovi) K. G. Jung, ovjek i njegovi simboli (prev. Marija i Ivan Salei), Zagreb, 1973.
ak Lakan
Tekstovi u prevodu na poljski (i na srpski i hrvatski) izbor J. Lacan, Funkcja i pole mwienia i mowy w psychoanalizie, tum. B. Gorczyca, W. Grajewski, Warszawa 1996. J. Lacan, Kanta Sadem, tum. T. Komandant, Twrczo 1989, nr 8. Up. J. La can, Kant sa Sadeom (prev. Tomislav Medak), Trei program Hrvatskog radija, Zagreb, 1999, 5556, str. 100116. J. Lacan, Stadium zwierciada jako czynnik ksztatujcy funkcj Ja w wietle dowiadczenia psychoanalitycznego, tum. J. W. Aleksandrowicz, Psycho terapia 1987, nr . J. Lacan, etiri temeljna pojma psihoanalize (prev. Mirjana VujaniLednicki), Zagreb, 1986. J. Lacan, Edipov kompleks (prev. Zlatko Wurzberg), Tvra, Zagreb, 2001, str. 12, 9510.
Najvanija dela iz oblasti psihoanalize

Inostrani autori Y. Bertherat, Freud z Lacanem, czyli nauka i psychoanalityka [u:] Weik XX. Przekroje. Antologia wspczesnej krytyki francuskiej, Krakw 1991. B. Bettelheim, Freud i dusza ludzka, tum., przedm. D. Danek, Warszawa 1991.
I. Psihoanaliza
83
H. Bloom, Do Freuda i dalej, tum. A. BielikRobson, Literatura na wiecie 2003, nr 910. L. Chertok, R. de Saussure, Rewolucja psychoterapeutyczna: od Mesmera do Freuda, tum. A. Kowaliszyn, Warszawa 1988. A. Easthope, Lacanowska interpretacja Kartezjusza, tum. T. Mazur, Prze gld Filozoficzny 2000, nr 3. R. EyerKalkus, Jacques Lacan: psychoanaliza jako lingwistyka mwienia, tum. P. Dybel, Teksty Drugie 1998, nr 12. B. Fink, Kliniczne wprowadzenie do psychoanalizy lacanowskiej. Teoria i techni ka, tum. . Mokrosiski, Warszawa 2003. M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na wiecie 1988, nr 6. A. Freud, Ego i mechanizmy obronne, tum., przedm. M. Ojrzyska, Warszawa 1997. The Freud Reader, red. P. Gay, New York 1989. E. Gellner, Uwodzicielski urok psychoanalizy czyli Chytro antyrozumu, tum. T. Howka, Warszawa 1997. M. Klein, The Selected Melanie Klein, red. J. Mitchell, New York 1986. H. Lang, Mowa i niewiadomo, tum. P. Piszczatowski, wstp P. Dybel, Gda sk 2005. S. Leclaire, Rzeczywisto podania, tum. K. opuszka, u: Natura, kultura, pe. Historia, etnografia, psychologia, filozofia, tum. K. opuszka, red. K. W. Meissner, Krakw 1969. C. LviStraus, Freud, Sofokles i Labiche, tum. L. Kolankiewicz, Dialog 1990, nr 11. R. Major, ladem Lacana, tum. A. Wasilewska, Literatura na wiecie 2003, nr 3. Pochwaa psychoanalizy. Dialog Jacquesa Derridy i Elizabeth Roudinesco, tum. M. Loba, Literatura na wiecie 2003, nr 3. P. Ricouer, wiadomo i niewiadomo; O pewnej filozoficznej interpre tacji Freuda, tum. H. Igalson, u: idem, Egzystencja i hermeneutyka. Ro zprawy o metodzie, wybr, oprac., pos. S. Cichowicz, Warszawa 1975. J. Rivire, Proust a Freud, tum. J. Boski, u: Proust w oczach krytyki wiato wej, wybr, red., przedm. J. Boski, Warszawa 1970. E. Roudinesco, Jacques Lacan. Jego ycie i myl, tum. R. Reszke, Warszawa 2005. H. Segal, Joseph Conrad a kryzys wieku redniego, wiat Psychoanalizy 1995, nr 2. H. Segal, Marzenie senne, wyobrania i sztuka, tum. P. Dybel, Krakw 2003. S. Schneiderman, Jacques Lacan mier intelektualnego bohatera, tum. . Mokrosiski, Warszawa 200. C. Thompson, Psychoanaliza. Narodziny i rozwj, wsppr. P. Mullahy, tum. T. Koakowska, red., wstp L. Koakowski, Warszawa 1963. 8
H. Vetter, Lacan midzy Freudem a Heideggerem, tum. J. Miziski, Colloqu ia Communia 1989, nr 36. W. Wooszynow [M. B. Bachtin?], Poza sfer tego, co spoeczne, tum. B. yko, Literatura na wiecie 2003, nr 3/. S. iek, Patrzc z ukosa. Do Lacana przez kultur popularn, tum. J. Marga ski, Warszawa 2003. S. iek, Przeklestvo fantazji, tum. A. Chmielewski, Wrocaw 2001. S. iek, Sublimni objekt ideologije (prev. Neboja Jovanovi i dr.), Zagreb, 2002. S. iek, Znak, oznaitelj, pismo. Prilog materijalistikoj teoriji oznaiteljske prakse, Beograd, 1976. Poljski radovi A. BielikRobson, Sowo i trauma: czas, narracja, tosamo, Teksty Drugie 200, nr 5. D. Danek, Sztuka rozumienia. Literatura i psychoanaliza, Warszawa 1997. e A. Doda, Popiech i cynizm: wok t orii dyskursw Jacquesa Lacana, Pozna 2002. P. Dybel, Czas Edypa czas Chrystusa, Kultura i Spoeczestwo 199, nr 1. P. Dybel, Derrida i Lacan: spr dwch akw o fallusa, Literatura na wiecie 2003, nr 3. P. Dybel, Dialog i represja. Antynomie psychoanalizy Zygmunta Freuda, War szawa 1995. P. Dybel, Freuda sen o kulturze, Warszawa 1996. P. Dybel, Instynkt popd namitno (Antropologia Helmutha Plessnera a Freudowska teoria popdow), Kultura i Spoeczestwo 1993, nr 1. P. Dybel, Podmiot niewiadomoi. Pojcie podmiotu w psychoanalizie Jacquesa Lacana na tle tradycji filozofii kartezjaskiej, Przegld Filozo ficzny 2000, nr 3. P. Dybel, Przemijalno pikna i melancholia Freuda, Teksty Drugie 1999, nr. 3. P. Dybel, Urwane cieki. Przybyszewski Freud Lacan, Krakw 2000. J. Gociniak, Dyskurs psychoanalityczny w teorii Jacquesa Lacana, wiat Psychoanalizy 1995, nr 2. K. Irzykowski, Freudyzm i freudyci, Prawda 1913, nr 26, 89. K. Irzykowski, Teoria snw Freuda, Nowa Reforma 1912, nr 590. Literatura na wiecie 2003, nr 3/ broj je u celosti posveen Lakanu. B. Miciski, O teoretycznych podstawach psychoanalizy, Verbum 1938, t. . M. Obrbska, W poszukiwaniu ukrytej struktury. Semiotyka wobec problemu niewiadomoci, Pozna 2002. L. PitkowskaMagnone, Krytyka czystego podania. Powrt do Kanta Sa dem Jacquesa Lacana, Przegld Filozoficzny 200, nr .
I. Psihoanaliza
85
Pisarz i psychoanalityk, red. R. Dziurla, J. Groth, Pozna 1999. K. Pospiszyl, Kulturowe uwarunkowania osobowoci czowieaka w ujciu psychoanalizy, Studia Filozoficzne 1969, t. 5. J. Potkaski, Sobowtr. Rewicz a psychoanaliza Jacquesa Lacana i Melanii Klein, Warszawa 200. Psychoanaliza i literatura, red. P. Dybel, M. Gowiski, Gdask 2001. H. StpniewskaGbik, Z inspiracji Lacanowskich, Toru 2000. S. I. Witkiewicz, Niemyte dusze. Studium psychologiczne nad kompleksem ni szoci (wzowiskiem upoledzenia) przeprowadzone metod Freuda ze szczeglnym uwzgldnieniem problemw polskich (1936), [u:] idem, Nar kotyki. Niemyte dusze, wstp, oprac. A. Miciska, Warszawa 1975.
Mihal Pavel Markovski
86
II. FENOMENOLOGIJA
Treba se samo zagledati u same fenome ne, a ne o njima unapred govoriti i stva rati konstrukcije. Edmund Huserl1 Ontologija knjievnog dela jeste aprior na teorija i kao takva nijednu od svojih tvrdnji ne moe zasnivati na iskustvu u kojem su iskazana pojedinana dela u itavom svom sklopu i svoj svojoj pojedi nanosti. Roman Ingarden2 itava kritika je u svom ishoditu i u osno vi kritika svesti. or Pule3 Razmiljanja o knjievnom delu ne mo gu biti posveena iskljuivo samom tek stu, ve i u istoj meri inu njegovog usva janja. Volfgang Izer
1 2 3
1 2 3
. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja, Beograd, 1975, str. 82, pre vod: Milan Damjanovi. R. Ingarden, Poetika, Fotofutura, Beograd, 2000, str. 11, prevod: Ivana oki. G. Poulet, La conscience critique, Paris, 1971, str. 31. W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, Warszawa, str. 225.
ta i kako?
Fenomenologija je pravac u istraivanjima knjievnosti koji se izvodi iz fenomenologije Edmunda Huserla (18501938). Obi no se povezuje s radovima Romana Ingardena (18931970), koji se odnose na nain postojanja i saznavanja knjievnog de la kao i stvaralake komunikacije takozvane kole iz Konstance (Volfgang Izer, HansRobert Jaus, KarlHajnc tirle) i angloame rike kole italake reakcije (D. Bleich, N. Holland, Reader Response Criticism). Shvaenu na svoj nain, fenomenologiju je koristio i Gaston Balar (1881962) u prouavanju poetskih sli ka, a posle njega takozvana enevska kola: prvo njeni utemelji vai Marsel Rejmond i Albert Begen, a zatim i njihovi uenici or Pule (19021991), an Pjer Riar (ro. 1922), Jan Staro binski (ro. 1928), kao i Dozef Hilis Miler (ro. 1928) pre ne go to je postao dekonstruktivista. Fenomenologijom se, dok ga nije preokupirao marksizam, bavio i anPol Sartr (19051980), autor Imaginacije (190) iji podnaslov glasi Fenomenoloka psi hologija imaginacije, kao i rasprave ta je knjievnost? u kojoj je itaocu priznata uloga zajednikog tvorca knjievnog dela. Do sta panje knjievnim pitanjima posvetio je i Moris MerloPonti (19081961), autor Fenomenologije percepcije (195) i brojnih ese ja o umetnosti. Osnovna fenomenoloka FENOMEN (gr. phaino pojavlji teza glasi: sve ono to se pojav vati se) je neto to se pojavljuje, ljuje u svetu ima smisao zahva neto to vidimo onakim kakvim ga vidimo i to moemo verno opisati ne ljujui inu svesti. Moramo izriui o tome nikakav sud sve dok pokuati da stvarno poemo od to ne vidimo onakvim kakvim jeste.* stvari upravo onakvih kakve se * E. Paci, Dziennik fenomenologiczny, u: prikazuju i kakve se pojavljuju Zwizki i znaczenia. Eseje wybrane, Warsza i da pri tom ostanemo kod tog wa, 1980. U Huserlovoj teoriji fenomen je prikazivanja ne uputajui se ni stvar koju je svest obdarila smislom.
II. Fenomenologija ta je fenomenologija u prouavanju knjievnosti?
inovi svesti kao osnova fenomenologije
89
Fenomenoloka oiglednost
Ingardenova istraivanja knjievnog dela
Knjievno delo kao inter subjektivni inten cionalni predmet
u kakve spekulacije.5 Svest nastoji da vidi ono to se pojavljuje bez ikakvih predubeenja i gotovih teorija, koncentriui se na ono to je najbitnije (sutina stvari, odnosno eidos), a ne na ono to je sluaj no i pojedinano. Ovaj prodoran pogled (koji je Huserl nazvao intu icijom6 ili oiglednou) prati precizan opis jer stvarnome pripada da bude opisano, a ne konstruirano ili konstituirano.7 ist opis, pre ma Huserlu, zasniva se na sagledavanju sutine koja treba da se predstavi s apodiktinom, odnosno nesumnjivom oiglednou. Uticaj fenomenologije na prouavanje knjievnosti je posredan. Huserla je kao matematiara i logiara u neznatnoj meri interesova la knjievnost i nije joj posvetio posebne studije. A za Ingardena, njegovog uenika, istraivanja knjievnog dela bila su samo deo ireg filozofskog projekta u kojem je uprkos Huserlovim odree njima nastojao da dokae kako svet postoji na autonoman nain, relativno nezavistan od akata svesti, iako je stvaran i pomou svesti. Zato treba imati u vidu da je Ingarden, odreujui egzistencijalnu autonomiju knjievnog dela u okviru glavnih ontolokih istraiva nja, pokuavao pre svega da pronae dokaze za potkrepljivanje te ze o postojanju egzistencijalno samostalnog sveta i da su ga manje interesovali pojedinani knji INTENCIONALNOST ideja koju evnoteorijski problemi. Narav je Huserl preuzeo od Franca Brenta no, knjievno delo je specifian na (18381917): svaka svest je svest o predmet i potrebna mu je poseb neemu, to znai da ne postoji nein na panja, ali pre svega je re o tencionalna ili prazna svest. Predmeti tome da li realni predmeti mogu se ne nalaze u svesti kao u kutiji, ve (ili korelate) imati intencionalnu strukturu. predstavljaju predmete sutinski ne akta svesti te su, dakle, Ingarden je uprkos Huserlu zavisni od svesti. Prema Ingardenu, tvrdio da mogu, a analiza knji knjievno delo je intencionalna tvo evnog dela kao intersubjektiv revina (korelat autorske svesti) koja nog intencionalnog predmeta je uinjena trajnom pomou inter koji ima svoju egzistencijalnu subjektivnog znaenja i zahvaljujui tome knjievno stvaralatvno je razu osnovu izvan iste svesti bila je mljivo. Kao intencionalni predmet, izuzetno pogodna za polemiku s knjievno delo je shematizovana tvo revina koja trai aktualizaciju. Huserlom.
5 6 J. Patoka, Co to jest fenomenologia?, u: wiat naturalny a fenomenologia, Krakw, 1987, str. 159. Treba imati u vidu da fenomenolozi nisu koristili termin intuicija u uobia jenom znaenju, kao ekvivalent neracionalnog uvida. Upravo je ovako shva enu intuiciju ismevao Vitkaci kad je pisao da je najbolji lek za intuiciju po licija. Intuicija (lat. intueri = motriti) prema Huserlu odgovara oiglednosti. M. M.Ponty, Fenomenologija percepcije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1978, str. 8, prevod: dr Anelko Habazin.
90
Ipak, da bi se detaljnije objasnila sutina fenomenolokog podu hvata, treba, nesumnjivo, poeti od Huserla, upoznati se s njegovim komplikovanim renikom (koji je veoma vaan za filozofiju i filo zofiju knjievnosti XX veka)8 ne bi li se kasnije prelo na fenome noloke teorije knjievnosti od kojih kao najvanije treba prihvatiti teoriju Romana Ingardena, nemaku kolu estetike recepcije i fran cusku varijantu takozvane tematske kritike. Pri tom treba imati na umu ovo: iako je u Poljskoj najpoznatija teorija Romana Ingardena, u svetlu metoda XX veka ona nije ni najuticajnija, niti je treba to otvoreno priznati od velike pomoi u interpretacijama pojedina nih knjievnih tekstova. U prikazu koji sledi glavni akcent stavljen je na rekonstrukciju fenomenolokog idioma ije je razumevanje ne ophodno za humanistiku XX veka i znatno izlazi iz okvira prouava nja knjievnosti sensu stricto. Bez podrobnog sagledavanja Huserla, fenomenoloke teorije knjievnosti ne bi bile razumljive. Bez Huser la bi bio neshvatljiv i razvoj te or ij e knjievnosti.
Osnove
Tvorac fenomenologije, Edmund Huserl, bio je matematiar koji se od poetka studija kolebao izmeu matematike i filozofije. Mate matika ga je privlaila preciznou i strogou pravila, ali njegov uitelj Franc Brentano ga je ubedio da se i filozofija moe prakti kovati kao nauka: Na poetku sam iz njegovih predavanja, sea se Huserl svog studiranja kod Brentana, stekao uverenje koje mi je dozvolilo da izaberem filozofiju kao ivotno zanimanje, a to je da je i filozofija polje ozbiljnog rada, da se njome moe, a samim tim i treba, baviti u duhu najstroe nauke.9 Godine 1891. Huserl objavljuje Filozofiju aritmetike. Psiholoke i logike analize, vodi ko respondenciju s logiarem Gotlibom Fregeom koji kritikuje ostatke psihologizma u tom delu. Huserl je hteo da napie drugi tom, ali se predomislio poto je odbacio metodu i rezultate.10 Na prelazu iz meu XIX u XX vek, objavljujui Logische Untersuchungen (Logika
8 9 10 Dovoljno je rei da e se na njega pozivati i ak Derida pokuavajui da defi nie pojam literarnosti. Pogledati: Literarnost u poglavlju Dekonstrukcija. A. Ptawski, Sowo wstpne, u: Idea fenomenologii..., op. cit., str. VIII. To je, uostalom, postala trajna Huserlova osobina. Nikada nije bio zadovo ljan ve objavljenim delima i stalno je do smrti, 1938. godine radio na nji hovom poboljanju. U Huserlovom arhivu u Luvenu nalazi se oko 30 hiljada strana stenografisanih i sukcesivno objavljivanih rukopisa.
Edmund Huserl
II. Fenomenologija
91
Huserlovo udaljavanje od psihologizma
Logika istraivanja
istraivanja),11 Huserl se udaljava od psihologizma i postavlja temelje istoj logici. Po objavljivanju Logikih istraivanja Huserl je imenovan za profesora u Getingenu, gde je radio do 1916. godine (1912. godine Roman Ingarden je postao njegov uenik). Od 1916. godine je pre davao u Frajburgu (gde su njegovi uenici bili, izmeu ostalih, Edita tajn i Martin Hajdeger). U penziju je otiao 1929, ali je do 1933. dr ao predavanja. U isto vreme pojavila su se jo dva dela kojima zapoi nje fenomenoloki preokret u filozofiji: Fenomenologija volje Aleksan dra Pfendera i Transcendentalna i psiholoka metoda Maksa elera. Zato su nastala Logika istraivanja? Ruski filozof Lav estov, s kojim se Huserl ozbiljno sporio povodom pouzdanosti saznanja, pamti izjavu nemakog mislioca na tu temu: to sam dublje prodirao u osnovne probleme logike, to sam jae oseao da nae znanje i nae poznavanje podrhtavaju i da se ljuljaju iz temelja, dok se napokon, na moje neopisivo zaprepaenje, nisam uverio da ukoliko je savremena filozo fija izrekla poslednju re o sutini saznanja, onda to sazanje ne postoji ... [Bio sam svestan toga] da ako razum ne uspe da pobedi sumnje koje su se u meni namnoile, ako smo osue ni samo na doterivanje, zabaurivanje ... pukotina i praznina koje su nastale u svim naim epistemolokim konstrukcija ma, onda e se jednog dana nae divno znanje raspasti i nai emo se oi u oi s bednim ostacima nae veliine.12
Protiv saznajnog relativizma
Logika istraivanja su, pre svega, bila usmerena protiv saznaj nog relativizma, odnosno uverenja da ne postoji objektivno merilo ispravnosti sudova o stvarnosti. Huserlov cilj je bio da pronae ono to je istinito [i to] je apsolutno istinito, samo po sebi. Prema Huserlovom miljenju, istina je samo jedna jedina, bez obzira na to da li je u svojim sudovima sagledavaju ljudi ili ne ljudi, aneli ili bogovi.13 Ovo je jedan od najvanijih fenomenolokih aksioma: saznanje ne zavisi od toga ko i na koji nain saznaje, ve se zasniva na potpu nom odvajanju istine od promenljivih okolnosti njenog shvatanja.
11 12 13 E. Husserl, Badania logiczne (19001901) t. 1: Prolegomena do czystej logiki, Toru, 1996, t. 2: Badania dotyczce fenomenologii i teorii, deo 12, Warsza wa, 2000. L. Szestow, Egzystencjalizm jako krytyka fenomenologii, u: Folozofia egzysten cjalna, priredili: L. Koakowski, K. Pomian, Warszawa, 1965, str. 21215. E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 123.
92
Relativizam, nona mora scijentista i moralista, prema Huserlu je bio posledica antropologizacije, subjektivizacije i psihologizacije istine koji tu istinu redukuju na funkciju individualnog miljenja, na promenljivu prirodu oveka (kako emo videti, kad je u pitanju isti na, fenomenologija je ekstremni protivnik pragmatizma)1. Njegov plan je bio drugaiji: u svetu treba pronai osnovu na kojoj se moe odupreti relativizmu. Ispostavilo se da se ta osnova moe pronai jedi no u istoj l o g ic i iji je egzistencijalni status nezavisan od bilo ka kvih empirijskih stavova i kulturnog konteksta. Zato je Huserl pisao: Istinu shvatamo ne kao neki empirijski sadraj koji se po javljuje u toku psihikih doivljaja i ponovo nestaje; ona ni je jedan od mnogih fenomena, ve je doivljaj ... u kojem doivljaj predstavlja neto opte, neku ideju.15 Tako shvaena istina apsolutno obavezuje16 i sama u sebi ostaje ono to jeste, zadrava svoju idealnu sutinu.17 Istina postoji objektivno, odnosno nezavisno od pojedinanih sudova. Filozofa ne interesuje miljenje Petra ili Pavla, koje se tie jednaine 2 + 2 = , jer postoje hiljade pojedinanih sudova o tome, ali se svi odnose na samu istinu koja je to je bitno oigledna istina. Konano meri lo istine, govorio je Huserl, jeste njena oiglednost, odnosno to da se ona prikazuje svima isto, nezavisno od take gledita i stavova. Svako ko bude smatrao da je interpretacija knjievnog dela samo shvatanje ili otkrivanje u njemu sadrane oigledne istine, hteo ne hteo e se posredno nadovezivati na Huserla. Mada e se Huserl ka snije vie okrenuti idealizmu, ovaj logiki impuls e ipak od tada ne prekidno pratiti fenomenologiju. To je uverenje o tome kako se istina moe otkriti a ne konstruisati, kako se ona jedino otkriva a ne stvara. Na taj nain je, poetkom XX veka u Logikim istraivanjima, formulisana neminovnost fenomenolokih istraivanja koja e ute meljiti koncepcije istih sutina i pouzdanost saznanja. Ve se u ovoj knjizi pojavljuju najvanije osobine fenomenologije. To su: njen intuitivan, tj. evidentan karakter, iskljuivanje iz polja istrai vanja onoga to izlazi iz okvira iste svesti; uzimanje u obzir samo onoga to se samo po sebi pokazuje na oigledan nain; njena opi snost, kao i status nauke na kojoj bi trebalo da su utemeljene sve druge nauke. Pogledajmo, redom, sva ova pitanja.
1 15 16 17 Pogledati: Pragmatizam. E. Husserl, op. cit., str. 133. Ibid., str. 13. Ibid.
ista logika
Objektivna istina
Oiglednost istine
Fenomenoloka istraivanja
II. Fenomenologija
93
Osnovne teme Logikih istraivanja
Fenomenoloka intuicija ista svest
Huserlova koncepcija istog opisa
Tema knjige je ist a fe nome nol og ij a do iv lj aj a milj e nj a i s a z nanj a koja se odnosi iskljuivo na doivljaje koji se mogu shvatiti i analizirati i ntu ic ij om u istoj sutinskoj [= esen cijalnoj] optosti, a ne sa empirijski apercipiranim [= svesno doiv ljenim] doivljajima kao realnim injenicama, s doivljajima ljudi i ivotinja koji se kao iskustvena injenica ispoljavaju i prihvataju u svetu.18 Nije re, dakle, o tome ta ovek doivljava u svetu, ve ta doivljava u istoj intuiciji, to znai intuiciji svedenoj samo na svest. Fenomenoloka intuicija iskljuuje sve sudove koji se odnose na psihofiziku prirodu, ukljuujui realne stvari, tela, lju de, pa i sopstveni Jasubjekat, kao i uopte na sve to transcendira [= prekorauje] istu svest.19 Fenomenologija se, dakle, bavi i stom sveu (= unutranjom, imanentnom sveu) i ne bavi se onim ta svako od nas, kao jedinka otelovljena i podlona raznim uticajima, misli o svetu, niti ta u tom svetu doivljava, kakvim uti cajima podlee. Huserl govori o u nut ranj em op a anju, od nosno onakvom koje u svoj predmet ne uvodi nita to u samom doivljaju ne bi bilo oigledno predstavljeno i efektivno prisutno. Logiki pojmovi [...] trebalo bi da proistiu iz e v i dent nost i [An schauung]; oni treba da nastaju putem idejizujue apstrakcije na osnovu odreenih doivljaja.20 Ova idejizujua apstrakcija treba da oslobodi pojedinane doivljaje od njihove neprevodivosti na je zik optih pojmova. Evidentnost garantuje adekvatnost, odnosno pojmovno savreno predstavljeno21 saznanje bez ikakve subjektiv ne primese; subjektivne, znai one koja je promenljiva i dolazi izvan svesti. Ovde moramo biti oprezni. Za Huserla iz tog perioda subjek tivan znai neobjektivan ili onaj koji prlja saznavanje vene isti ne.22 Subjektivan znai promenljiv i relativizovan. Reju, nesiguran. Sutine shvaene direktno sutinskom intuicijom, kao i veze koje se zasnivaju samo na sutinama, ona izraava opisno kroz su tinske pojmove i iskaze koji imaju karakter sutinskih prava.23 ist opis, prema Huserlu, jeste otkrivanje sutine i opisno ustaljivanje otkrivene sutine u istim pojmovima izvreno na osnovu, datog kao primer, evidentnog shvatanja pojedinanih doivljaja (makar
18 19 20 21 22 23 Ibid., t. 2, deo I, str. 5. Sve dopune i objanjenja u uglastim zagradama poti u od autora. Ibid., t. 2, deo I, str. 552. Ibid., t. 2, deo I, str. 89. Ibid., t. 2, deo I, str. 7. Istina [...] je vena ili bolje: ona je ideja i kao takva je vanvremenska. Nema smisla pripisivati joj neko mesto ili trajanje, ak ni kad bi se to moglo produ iti za sva vremena. Op. cit., t. I, str. 133. Ibid., t. 2, deo I, str. 5.
9
EMPIRIJSKI koji se odnosi na ulni doivljaj. Fenomenoloka transcendentalna istraivanja koja izlaze izvan okvira empirijskog po retka.
i fingiranih u slobodnoj fantaziji).2 To nije empirijski opis i ne odnosi se na stvarne line doivljaje tako da to ne moe biti ako je subjek tivno shvatimo interpretacija.25
Fenomenologija, meutim, ne govori o stanjima ivih bi a ... ve o uvidima, sudovima, oseanjima itd. kao takvim, o onome to im pripada a priori, u neuslovljenoj optosti, upravo kao istim individualnim primerima istih vrsta.26 Vrsta je u latinskom jeziku species, a u grkom eidos, zato eidet ski opis na primeru individualnih doivljaja predstavlja njihovu su tinu koja prevazilazi individualne sluajeve. Fenomenologija se ba vi upravo sledeim: shv at anj e m ist i h sut ina d at i h istoj svest i. Huserl ovako kae: Nisam platoniar, nije mi potrebno da prihvatam ideje izvan sveta. Govo EIDETSKI (gr. eidos vrsta, rim o neemu to se moe otkriti sutina) vezan za nadindividual u ovom svetu, u konkretnim stva nu sutinu stvari prisutnu u poje rima, ne poistoveujui crvenilo dinim predmetima (na primer, cr s pojedinanim momentima crve venilo crvene haljine, literarnost nila mnogih crvenih stvari. Treba knjievnog dela). Eidetski opis, osnova fenomenoloke metodolo samo videti.27 Ali, da bi se videlo, gije, nastoji da otkrije ono to je treba postati slep za ono to je u datom predmetu presudno za sluajno. elimo da se vratimo ka njegovu esenciju i nije zavisno od samim stvarima (Wir wollen auf promenljive saznajne perspektive. die Sachen selbst zurckgehen. Na drugom mestu Huserl kae: Zu den Sachen selbst). Sama stvar je ona stvar kakva stvarno jeste, odnosno kakvom se predstavlja u punoj samoprisutnosti ako je bez ostatka shvaena kao ono to jeste.28
2 25 Ibid., t. 2, deo I, str. 225. Ako pod interpretacijom podrazumevamo stvaralaki in angaovanosti u konstrukciji smisla a ne samo otkrivanje ve postojee istine, onda Huserlo va fenomenologija ne moe predstavljati osnovu interpretacije. Moe, meu tim, biti i jeste osnova svakog opisa pojava. Da li se, ipak, opis moe odvojiti od uslova u kojima subjekat radi? Sumnje o ovom pitanju uinie da poevi od Martina Hajdegera i njegovog novog tumaenja fenomenologi je kao hermeneutike XX vek bude scena za stalno problematizovanje teze o neutralnosti fenomenoloke pozicije prema svetu. E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. 25. R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla. Wykady wygoszone na uni wersytecie w Oslo (15 wrzesie 17 listopad 1967), Warszawa, 197, str. 2. E. Husserl, Badania logiczne, t. 2, deo I, op. cit., str. .
Eidetski opis
Ka samim stvarima
26 27 28
II. Fenomenologija
95
Rezultati Logikih istraivanja
A ta je ona pre svega? Ona je sopstvena sutina osloboena sluaj nih i promenljivih okolnosti. Dakle, kako proistie iz Logikih istraivanja, fenomenologija je nauka koja je: 1. ist a i apr i or na, jer je neempirijska i nadindividualna. Kako je pisao MerloPonti, svijet je isto ono to mi sebi pred stavljamo, ne kao ljudi ili empirijski subjekti, nego ukoliko smo svi jedino svjetlo i ukoliko participiramo na Jednome ne dijelei ga29. 2. E i d et ska, jer shvata sutinu onog to je opaeno. 3. Istovremeno je i kon k re t na , jer je ukorenjena u p osma t r anju. Kako se, posle niza godina, seao Ingarden: Povra tak stvarima, konkretnim stvarima, a ne apstrakciji, teoriji itd., ka konkretnim stvarima to je bio spas.30 Ali, imajmo u vidu, meutim, da nije re o samoj konkretnosti nego o to me ta je u konkretnosti bitno i nepromenljivo. . O i g l e d na, odnosno i ntu it iv na (intuicija = oigledna svest), jer neposredno sagledava sutinu u oiglednoj samo prisutnosti, u sopstvenoj linosti (Huserl je voleo da kae: in propria persona), bez ikakve subjektivne primese. Feno menologija omoguava sutinama stvari da se otkrivaju u nji hovom pravom obliku. 5. O pis na, jer opisuje ono to s e p oj av ljuj e u svesti, to je dato (gegeben) svesti i nain na koji se pojavljuje i na koji je dato. Ovu dimenziju Huserl naziva datou (Gegebenheit). 6. Eg z a kt na, jer je egzaktno nauna, to znai u odnosu na po gled na svet stroga i neutralna, to joj omoguava da bude osnova svih drugih pojedinanih nauka. Iako je Huserl priznavao da je piui Logika istraivanja bio filozofsko dete, Ingarden, ipak, nije bio u pravu tvrdei da je ovo delo samo vie zbirka rasprava nego celovita knjiga i da ne prua nikakvu novu ni celovitu problematiku filozofije uopte.31 Fenomenologija koja proistie iz Logikih istraivanja nije trebalo da bude program, ve pokuaj fundamentalnog rada koji se zaista moe sprovesti na neposredno viene i shvaene stvari.32 Na rezul tate Logikih istraivanja kasnije e se osloniti sledee etape Huser lovog rada i itave fenomenologije.
29 30 31 32 M. M.Ponty, op. cit., str. 9. R. Ingarden, op. cit., str 27. R. Ingarden, Edmund Husserl, u: Z bada nad filozofi wspczesn, Wars zawa, 1963, str. 388. E. Husserl, Badania logiczne, t. I, op. cit., str. 12.
96
Utemeljenje
Godinu dana posle predavanja Viljama Dejmsa o pragmatizmu, 1907. godine Huserl dri pet predavanja kojima daje naslov Ideja fe nomenologije. Ovde je prvi put javno formulisao ideje koje odreu ju itavo njegovo kasnije miljenje. Tada je u svojoj privatnoj bele nici zabeleio: Za fenomenologiju, koja treba da bude teorija saznanja, za sutinsku nauku o saznanju (a priori) empirijski odnos je iskljuen. Na taj nain nastaje transcendentalna fenome nologija i to je upravo bilo ono iji su delii bili predstavlje ni i u Logikim istraivanjima.33 Tri osnovne kategorije fenomenologije nastale u Ideji fenomeno logije jesu: korelacija, konstitucija i redukcija. Transcendentalna fe nomenologija je fenomenologija konstituiue svesti. Konstituiu e, znai one koja stvara predmete saznanja.
KORELACIJA odnos izmeu predmeta i svesti koja se zasniva na tome da dati predmet predstav lja ekvivalent (ili korelat) akta sve sti, to znai da ga akt saznanja transformie i on postaje fenomen koji poseduje neko znaenje. Bli ska ovakvom shvatanju korelacije jeste kategorija objective correlati ve (predmetni ekvivalent), koju je u teoriju poezije uveo T. S. Eliot (Pogledati: Ameriki formalizam).
Huserlova Ideja fenomenologije Konstitutivna svest Huserlova Ideja fenomenologije
Fenomenologija [za razliku od psihologije] se ne odnosi na svet, ona je isto transcen dentalno istraivanje u kojem treba da se pokae na koji na in se konstituie realan svet kao korel at iste svesti.3
Upravo je detaljno ispitivanje korelacije izmeu akta, znaenja i predmeta zadatak transcenden talne fenomenologije. ta je i na koji nain postoji svest? Postoji kao intencionalni ekvivalent mno tva svesnih doivljaja ne postoji apsolutno za sebe, ve samo kao ekvivalent.35 Upravo se na tome zasniva korelacija: predmet je ekvi valent (= korelat) akta svesti, to znai da on biva preoblikovan po mou ina saznanja i postaje fenomen koji poseduje odreeno zna enje. Da bi sve imalo smisao (a to je uslov saznavanja sveta), stvari za svest moraju da se preoblikuju u fenomene, odnosno u neto to, pojavljujui se u svesti, ve ima neko znaenje. Svet nepreoblikovan
33 3 35 W. Biernal, Wprowadzenie wydawcy, u: E. Husserl, Idea fenomenologii..., op. cit., str. 6. R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla..., op. cit., str. 12. Ibid., str. 139.
Transcendentalna fenomenologija
Fenomen
II. Fenomenologija
97
Noeza i noema
Transcendentalna redukcija
Transcendencija i imanencija
sveu u fenomen ne samo da ne TRANSCENDENTALAN (lat. ma smisla ve ostaje i izvan mogu transcendo = prekoraujem) onaj nosti saznanja. Za Huserla je ono koji prekorauje ulno iskustvo u to je dato = intencionalni pred pravcu razuma koji utvruje uslo met = fenomen. Prema kasnijoj ve za mogunost bilo kakvog isku To je razlika koju je terminologiji primenjenoj u Ideja stva. i koja strogo razdvaja utvrdio Kant ono to ma: korelacija izmeu ina svesti i je ulno od onoga to je razumno. predmeta svesti je (odgovarajue) Napomena: transcendentan nije spajanje noeze i noeme. Imajmo u isto to i transcendentalan! U fe vidu: ni stvari kao takve, ni ovek nomenologiji je transcendentan kao takav nisu dostojni panje fe spoljanji svet, a transcendentalan sam razum (preciznije: svest). nomenologije. I stvari i ovek mo raju da prou kroz ienje od svojih empirijskih svojstava da bi stupili na pravu scenu fenomenolokih razmatranja. U tome se na lazi fenomenoloki izvor hermeneutike XX veka. Interesovanje transcendentalne fenomenologije usmereno je ka svesti kao svesti, usmereno je samo ka fenomenima, odnosno ono me to se ispoljava u svesti uz izuzimanje svakog empirijskog suda [u bitku].36 Ovde je re o podreivanju spoljanjeg (= empirijskog) opaanja unutranjem opaanju. ta predstavlja ovo izuzimanje empirijskog sveta? To je uvena Huserlova transcendentalna reduk EPOCH transcendentalna redukcija koja se zasniva na odba cija iji je osnovni princip upravo civanju empirijskog sveta (Huserl ovde prvi put formulisan. Osnov govori o odbacivanju teze o pri no pitanje je sledee: kako spoznati rodnom odnosu) u korist aktiv neto to izlazi izvan okvira svesti? nosti same svesti. iv ovek biva Odgovor je (samo) oigledan: pre redukovan na istu svest, a stvari neti sferu saznanja iz transcenden na predmete kojima svest daruje smisao, odnosno na fenomene. cije, odnosno iz stvarnosti koja se nalazi izvan svesti, u imanenciju, odnosno u samu svest, zapravo iz mai se empirijskom, ulno iskustvenom svetu i zatvoriti se u svest. Transcendencija stvari zahteva da je [stvar] stavimo pod znak pi tanja.37 U imanenciji je opet ono to je dato, dato na oigledan i neposredan nain i potpuno je adekvatno samoprisutno dato.38 Huserl razmilja na sledei nain: ono to je transcendentno ne mogu shvatiti sa svom oiglednou (jer mi nije dato), dakle, moram da ga se oslobodim, iskljuim iz polja mog saznanja. To, meutim, ne mogu da uradim u potpunosti jer tada uopte ne bih saznao svet.
36 37 38 E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 9. Ibid., str. 61. Ibid., str. 1213.
98
Upravo na tome se zasniva transcendentalna redukcija: na stavlja nju u zagrade transcendentalnih stvari u odnosu na svest i prista janju na to da one postoje samo k a o pre d met i koji su dati svesti u njenim granicama i samo u njenim granicama: onako kako se svesti predstavljaju. U Idejama za jednu istu fenomenologiju39 Huserl formulie ovaj zakon kao princip svih principa: Nijedna teorija, koja bi se mogla izmisliti, ne moe nas skrenuti na krivi put u odnosu na ovaj princip svih prin cipa: da je svaka izvorno prezentovana evidentnost izvor zakonitosti saznanja, da sve to nam se u intuiciji izvorno (da tako kaemo: u svojoj telesnoj stvarnosti) predstavlja, treba jednostavno prihvatiti kao ono to se prezentuje, ali samo u granicama u kojima se prezentuje.0 Imajmo, meutim, na umu: predmeti nisu unutar svesti, ne na laze se u njoj kao u kutiji ali su njen korelat. To su takozvani inten cionalni predmeti. Fe nome n j e st v ar pre obra ena istom sve u u pre d me t koj i p o s e duj e s mis ao. Fenomenologija tei pretvaranju transcendentnog sveta u svet istih fenomena, dakle, ono to se kao apsolutno razumljivo (ono koje poseduje smisao) moe posmatrati, formulisati jer dolazi do stvarne samoprezentacije u naj uem smislu.1 Smisao je za Huserla ili oigledan ili ga uopte nema. Pojedinani saznajni fenomen, koji se pojavljuje i nestaje u toku svesti, nije objekat fenomenolokih sudova. Re je o izvorima saznanja, o poecima koji se mogu evidentno shvatiti na opti nain, o univerzalnim apsolutnim podaci ma koji predstavljaju osnovna univerzalna merila, ona koja omoguavaju merenje svakog smisla.2 Dakle, ta Huserl radi, ta eli? Kao to je tvrdio u razgovoru sa estovim, eli da pronae Arhimedovu taku saznanja, da prona e epistemoloki apsolut, odnosno princip apsolutne pouzdanosti. Da bi to postigao kad filozofski subjekat eli da nae sferu maksi malne sigurnosti saznanja (Huserl kae opaajna preciznost), on da mora anulirati svet, staviti ga u zagrade (t rans cende nt a lna re du kc ij a = epoch) i koncentrisati se ne samo na ono to vidi
39 0 1 2 E. Husserl, Ideen zu reinen Phnomenologie und phnomenologische Philo sophie, u: Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische Forschung, 1913. Ibid., str. 73. E. Huserl, Ideja fenomenologije..., op. cit., str. 76. Ibid., str. 73.
Huserlov princip svih principa
Samoprezen tacija
Arhimedova taka saznanja
II. Fenomenologija
99
u svesti. Samo se tako moe nai neproblematian izvor smisla koji razdvaja ono to je smisleno od onoga to je lieno smisla. I samo ta ko se moe utemeljiti program filozofije kao stroge nauke koja mo e i trebalo bi da postane osnova svih nauka o oveku.
Filozofija kao stroga nauka

Godine 1911. Huserl objavljuje raspravu Filozofija kao stroga nauka (Philosophie als strenge Wissenschaft) u kojoj iznosi sledei argument. Dotadanja filozofska istraivanja su daleko od zahteva koje treba stav ljati pred nauna istraivanja. Filozofija treba da bude nauka odree nih formalnih osobina a njene tvrd nje treba da budu argumentovane SAMORAZUMLJIVOST (nem. Selbstverstndlichkeit) osobina na apodiktiki vaan nain. To mo onoga to je samo po sebi razumlji e da uradi samo onda kad se ne bu vo, oigledno. Istina je samooi de pozivala na druge nauke, ve kad gledna jer se predstavlja svakome stekne punu autonomiju i optost. na isti nain. Kako kae Huserl Treba da bude philosophia prima u Kartezijanskim meditacijama, et ultima. Suprotno induktivnim upravo u oiglednosti pogled na eg intelekta dostie samu stvar. prirodnim naukama, deduktivnim matematikim naukama ili humanistikim naukama zasnovanim na erudiciji, ona zahteva neogranieno irenje domena svoje pravosna nosti i to s obzirom na sutinsko istraivanje: Moraju nam se raz janjenjem problem i udubljivanjem u njihov isti smisao, s punom oiglednou nametnuti metode, koje su adekvatne tim problemima, jer ih zahteva njihova sopstvena sutina.3 Na taj nain filozofija dobi ja potpuno sigurne i kao takve sasvim nesumnjive rezultate. Zato je Huserl upotrebio najteu metodoloku artiljeriju protiv tri, prema njegovom miljenju, najopasnije filozofije koje vode na krivi put subjektivizma. To su: 1. naturalizam, koji tretira svest kao predmet u svetu i koji, u skladu s tim, nije u stanju da d apsolutno (a ne samo empirijski) obavezujue kriterijume saznanja; 2. istori cizam (koji za Huserla predstavlja saznajnoteorijsku aberaciju),5 prema kojem ono to postoji negira svaku trajnost i postaje zavisno od promenljivih okolnosti. Lako je videti da dosledno sprovedeni istoricizam prelazi u ekstremni skeptiki subjektivizam; 3. ideje:
3 5 E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, Kultura, Beograd, 1967, str. 10, preve li: Dafina i Milan Damjanovi. R. Ingarden, Edmund Husserl, op. cit., str. 10. E. Huserl, op. cit., str. 5.
Filozofija kao nauka
Puna oiglednost filozofije
Protiv naturalizma Protiv istoricizma
100
istina, teorija, nauka tada bi, kao sve ideje, izgubile svoje apsolutno vaenje ... Vaenje prostonaprosto ili po sebi, koje je ono to je ak i kad ga niko ne realizuje i kad ga nijedno istorijsko oveanstvo nikad ne bi izvravalo.6 I, na kraju, Weltans chauung sphilos op hie , odnosno filozofija pogleda na svet prema kojoj je filozofija iz raz linih strasti i pogleda na svet. Najbitnija saznajnoteorijska Huserlova teza koja ponavlja ideje iz predavanja glasi ovako: Ako teorija saznanja ipak hoe da pro uava probleme odnosa svesti i bia, ona moe da ima pred oima samo bie kao korelat svesti. S tim u vezi istraivanje mora da bu de upravljeno na nauno sutinsko saznanje svesti, na ono to sama svest jeste u svim svojim razliitim oblicima, po svojoj sutini.7 Zato sve to treba da postane predmet svesti, mora upravo isto iz s ame s vest i da postane o i g l e d no i time p otpu no r az u m lji vo.8 Za fenomenologiju ono to je data stvar, njeno ta, zavisi od naina na koji se pojavljuje, na koji je dato (njeno kako) u svesti. Wesen, sutina, istovremeno je i Gegebenheit, datost. To znai da je predmet saznanja uvek samo korelat svesti iz ega proizlazi da je analiza predmeta neminovno analiza svesti (i obrnuto). Tako se fenomenologija javlja kao neprirodna (= nepsiholoka) nauka o svesti, iji predmet nije empirijska svest ve ista svest.9 U isto fenomenolokoj sferi odnose prema predmetno doivljenom telu i prema prirodi ostavljamo van razmatranja50 jer oni smetaju u posmatranju sutina. Posmatranje sutin je, da se podsetimo, u Hu serlovom jeziku intuicija, oigledna svest. Ukoliko je intuicija ista, pie Huserl, i ne obuhvata nikakva prelazna saintendiranja, utoliko je sagledana sutina neto adekvatno sagledano, apsolutno dato. 51 Iz toga proizlazi da saznanje sutine nije injeniko (matter offact) saznanje, ne obuhvata ni najmanji sadraj tvrenja u odno su na individualnu (recimo, prirodnu) egzistenciju.52 Oiglednost ne moe biti iskustvo jer je apsolutno data sutina data samo da tako
6 7 8 9 Ibid., str. 39. Ibid., str. 1. Ibid., str. 15. Zato je fenomenologija suta suprotnost psihoanalizi koja se moe definisati kao njen savreni negativ. Fenomenologija se bavi sveu, psihoanaliza ne svesnim. Svest za fenomenologiju mora biti ista, nesvesno je po definiciji pod uticajem traume. Ono to je dato svesti, za fenomenologiju je razumlji vo i oigledno. Ono to iz nesvesnog prelazi u svest (ili iz nagonske sfere, Es, u racionalnu sferu, Ich), zagonetno je i zahteva interpretaciju. E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka, op. cit., 28. Ibid., str. 29. Ibid., str. 30.
Protiv filozofije pogleda na svet
Sutina svesti
Saznanje sutine
50 51 52
II. Fenomenologija
101
Opozicija izmeu sutine i postojanja
Knjievno delo kao heteronom no bie
kaemo pogledu svesti. Zato je fenomenologija samo istraiva nje esencije, a ne istraivanje egzistencije. Ono to postoji, postoji samo s obzirom na svoju sutinu, a ne na sluajno i promenljivo postojanje. Poto je ova sutina data samo istoj svesti, onda ovde stupamo na teren filozofskog idealizma: postoji samo ono to stva ra moja svest. Na ovom mestu se javljaju problemi s pomirenjem prvog Huserlovog apela, na povratak stvarima, s tim da ove stvari postoje samo zahvaljujui mom umu. Ovde e, takoe, zapoeti spo renja unutar Fenomenoloke kole HETERONOMIAN (gr. hete = zakon) u i tu na scenu stupa Roman Ingar ros = drugi + nomos egzistencijal Ingardenovoj teoriji den za koga je knjievno delo naj ni status knjievnog dela je hetero bolji primer bia koje postoji he nomian, odnosno nezavistan od teronomno, odnosno koje postoji itaoeve svesti. Prema Ingardenu, zahvaljujui aktu svesti, ali koje u delo u svom materijalnom obliku samom sebi sadri nezavisnu egzi (umetniki predmet) postoji ne zavisno, ali kao estetski predmet stencijalnu osnovu. Na taj nain, zavisi iskljuivo od itaoeve aktiv Ingarden je nastojao da ublai kraj nosti (Pogledati: Konkretizacija). nju suprotstavljenost izmeu idea lizma (prema kojem samo svest uvodi bia u postojanje) i realizma (prema kojem svest moe samo da sagledava ono to ve postoji u gotovom obliku).
Teorija knjievnosti Romana Ingardena

Ingarden je svoju filozofiju knjievnosti izloio u dve najvani je knjige Das literarische Kunstwerk (1931): O knjievnom delu i O saznavanju knjievnog umetnikog dela (1937). U oba sluaja susreemo se sa apriornim eidetskim (gr. eidos = sutina) istrai vanjima, odnosno sa analizom opte ideje knjievnog dela, kao i optom strukturom saznajnog ina. Kako Ingarden pie u Uvodu u O saznavanju knjievnog umetnikog dela, postoje dva naina i tanja: prvi, koji se odnosi na neko odreeno pojedinano delo i predstavlja svojevrsno iskust vo i drugi, koji onoga koji saznaje vodi ka optem shvatanju strukture i svojstava, proist i u i h iz sut i ne, umetnikih dela u op te. Ingarden, oigledno, bira dru gi nain itanja u kojem je re o apriornoj analizi sadrine opte ideje knjievno umetniko delo.53 Fenomenoloko itanje (prema
53 R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela, SKZ, Beograd, 1971, str. 8, prevod: Branimir ivojinovi.
Apriorna istraivanja knjievnosti
Iskustvo versus ideja
102
Ingardenu) zato se ne koncentrie na to ta je u delu pojedinano, ne ma nita zajedniko sa iskustvom, ve nastoji da sagleda samu ide ju knjievnog dela. Re je, dakle, o tome ta knjievno delo kao umetniki predmet jeste po svo joj sutini (vieslojna tvorevina, fazno sistematizovana, izgraena od quasisudova i koja poseduje estetski uzviene vrednosti), kao i o tome ta uvek mora biti ispunje no prilikom njegovog saznavanja kao estetskog predmeta (sagleda vanje znakova i zvuanja, razume vanje znaenja rei i smisla reeni ca, konkretizovanje predstavljenih SLOJEVIT KARAKTER KNJI predmeta i aktualizacija izgleda, EVNOG DELA prema Roma nu Ingardenu, svako knjievno povezivanje slojeva u celinu i sa delo sainjavaju etiri sloja: 1. zvu gledavanje ideje). Saznavanje se, anja rei i zvunih tvorevina vieg dakle, razlikuje od interpretacije reda; 2. znaenjske jedinice (rei i isto kao to se svako pojedinano reenica); 3. shematizovani aspekti delo podvrgnuto interpretaciji raz zahvaljujui kojima se ispoljavaju likuje od njegove apriorne ideje predstavljeni predmeti; . predsta vljeni predmeti odreeni smislom koja se otkriva prilikom fenome reenica. Slojevitost knjievnog de nolokog istraivanja. Ova dvodel la dopunjena je njegovom faznom nost proizlazi iz shematske struk strukturom, odnosno redosledom ture knjievnog dela koje u sebi delova. Ove dve dimenzije ine sadri kao umetniki predmet sutinu knjievnog dela. koji intersubjektivno postoji iz vesnu idealnu strukturu prisutnu SHEMATINOST osnovna u svim delima, kao i kao estetski strukturalna osobina svakog umet predmet dat u pojedinanom isku nikog dela. U umetnikom delu stvu brojnost razliitih konkre neke njegove osobine (nedoree na mesta, shematizovani izgledi) tizacija koje dopunjavaju njegovu shematski su predstavljene i zahte shematizovanu grau. Svaki ita vaju aktualizaciju (doreenost) ko lac se na svoj nain dri scenarija ju u procesu konkretizacije treba recepcije ugraenog u delo (Ingar da izvri recipijent. den ovo naziva konkretizacijom), dok se analiza naina njegovog saznavanja odnosi na sve mogue konkretizacije, nezavisne od realnih okolnosti itanja. U sluaju
QUASISUDOVI, tobosudo vi u teoriji Romana Ingardena, vrsta reenica tipinih za knji evno delo, koje ne izriu nita direktno o stvarnosti, ali stvaraju posebnu fiktivnu stvarnost. Budu i da nisu logiki sudovi, ne pod leu kriterijumu istine i lai. Ova koncepcija se izvodi iz nekadanje koncepcije poetskog jezika koji kako je o pesniku u XVI veku pisao Filip Sidni u Odbrani poezije nikad ne lae jer nikada nita i ne tvrdi. Nezavisno od Ingardena, teoriju pseudostatements je 1926. godine izneo A. A. Riards u knji zi Science and Poetry.
II. Fenomenologija
Umetniki predmet i estetski predmet
Shematska struktura knjievnog dela
103
pojedinane konkretizacije, koja izlazi izvan okvira predmetne intersubjektivnosti dela, re je o objektivnom ocenjivanju dela, odnosno o prilagoavanju sugestijama i direktivama koje iz dela proizlaze. Konani kriterijum zakonitosti tumaenja jeste smo delo iji struktura i konkretan smisao primoravaju itaoca na odgo varajue saznajne procedure. Izvanredno e se retko desiti, pie Ingarden, da dve konkretizacije istoga dela, koje su obrazovane od strane vie italaca, budu potpuno jednake u svim onim koje su pre KONKRETIZACIJA u Ingarde novoj teoriji: popunjavanje shemat sudne za konstituisanje estetske ske strukture dela koju za vreme i vrednosti.5 Ingardena nije inte tanja obavlja individualan italac. resovala interpretacija knjievnog Razlikovanje shematskog umetni dela, ve ono to je uopte omogu kog dela kao umetnikog predme ava na ontolokom (kako je knji ta i umetnikog dela kao estetskog evno delo komponovano?) i na predmeta konkretno datog ini osnovu Ingardenove i Izerove feno epistemolokom (kako saznajemo menoloke teorije knjievnosti. knjievno delo?) planu. Takoe, u sutini, nije sagledao kulturnu isprepletanost knjievnog dela i nje govog itanja. Uglavnom su zbog toga njegova istraivanja izgubila na atraktivnosti u trenutku u kojem su istraivanja istih fenomena i apriornih saznanja bila udaljena od istraivanja kulturnih i egzi stencijalnih konteksta knjievnosti. Danas se Ingarden ne pojavljuje u antologijama tipa Literary Theories, iako se sagledava njegova pio nirska uloga u svim teorijama orijentisanim na itaoca. Meutim, imajmo u vidu i ovo: pojedinanost ina itanja Ingardena je manje interesovala od onoga ta je itanje kao takvo.
Imaginacija i cogito
Prema Gastonu Balaru, fenomenologija je istraivanje o tome ka ko nastaje poetska slika u svesti stvaraoca.55 Ako je fenomenologija prouavanje fenomena, odnosno onoga to se neposredno javlja u polju svesti, onda je tako definisana poetska slika fenomen par excel lence. Za Balara svijest zadrava svoj predmet (na primer, sliku ko ju zamisli) u apsolutnoj neposrednosti.56 Zato je Balarova fenome nologija takva fenomenologija poetske slike koju stvara imaginacija
5 55 56 Ibid., str. 39900. G. Bachelard, Poetika sanjarije, Veselin Maslea, Sarajevo, 1982, preveo: Fa hrudin Kreho. Ibid., str. 178.
Gaston Balar Fenomenologija poetske slike
10
liena bilo kakve kulturne ili istorijske ukorenjenosti.57 Fenomeno logija imaginacije jeste pokuaj shvatanja poetske slike u trenutku kada se ova slika pojavljuje u svesti kao neposredan proizvod srca, due, ljudskog bitisanja.58 U tom smislu, Balarovu reenicu Pes nik govori na pragu bia59 treba razumeti tako da u iroko shva enoj fenomenolokoj koncepciji knjievnosti knjievno delo pred stavlja mesto ispoljavanja smisla sveta u trenutku raanja kad jo nita nije optereeno znaenjem (upravo ovako je Huserl opisivao princip eidetske redukcije koji suspenduje prirodan odnos prema svetu),60 kad se jo ne zna ta je zaista i ko je onaj koji mata dok je njegova drutvena i istorijska pozicija sasvim sigurno nebitna. Po etska slika uronjena u etiri osnovne prirodne sile (zemlju, vatru, vodu, vazduh)61 ne vodi nas samo do izvora svesti nego i do izvora govoreeg jastva.62 Isto kao to je Huserl dokazivao da je smisao sveta funkcija svesti, tako je i Balar smatrao da je svet onakav ka kvim ga izmatam.63 Sanjarija, dakle, igra dvostruku ulogu: oiv ljava subjekat koji sanjari (cogito sanjara), ali i sastavlja bie oko svog sanjara.6 itanje knjievnosti, prema Balaru je, dakle, istra ivanje imaginacije koja sanjari u inu sanjarenja,65 to znai da se knjievnosti ovde priznaje uloga ispoljavanja sanjarenja, tj. u irem
57 58 Balar jasno pie: Kad ulazimo u svet imaginacije, kulturna prolost nema nikakvog znaaja. Fenomenologia obrazu poetyckiego (1957), u: Wyobra nia poetycka. Wybr pism, Warszawa, 1975, str. 359. Ibid., str 361. Za Balara se ini kljuna po svojoj sutini romantina opo zicija srca (oseanja) i razuma (saznanja), kao i sekundarna u odnosu na nju opozicija jezika mate i govornog jezika. udna slika, pie u knjizi Voda i snovi (192), ako je posmatramo trezvenim okom razuma. Slika neo bino bliska naem srcu samo ako umemo da se obraamo snovima traga jui za znanjem. G. Bachelard, Wyobrania poetycka, op. cit., str. 16. I na drugom mestu u istoj knjizi: Ako prema stvarnosti gajimo strasna oseanja, to nije zahvaljujui saznanju te stvarnosti. Op. cit., str. 167. G. Bachelard, Fenomenologia obrazu poetyckiego, op. cit., str. 360. Ovako je definisao eidetsku redukciju i MerloPonti: Eidetska redukcija je naprotiv odluka da se omogui pojavljivanje svijeta takva kakav je on prije svakog vraanja na nas same, u: Maurice MerloPonty, op. cit., str. 13. U ovom sluaju Balar govori o materijalnoj imaginaciji, ukorenjenoj u sila ma prirodnim kroz ulne slike. Kao to je imaginacija uronjena u svet prirod nih sila, tako je i knjievnost uronjena u imaginaciji iz ega proistie da je i knjievnost podreena prirodnim silama. G. Bachelard, Fenomenologia obrazu..., op. cit., str. 365. G. Bachelard, Wiobrania poetycka, op. cit., str. 398. G. Balar, Poetika sanjarije, op. cit., str. 178179. Brogowski, L., Gaston Bachelard: Fenomenologia (marzenia poetyckiego) czy poezja (marzcego fenomenologa), u: Poetyka marzenia, op. cit., str. 213.
etiri prirodne sile poetske slike
Fenomenologija sanjarenja
59 60 61
62 63 6 65
II. Fenomenologija
105
or Pule
Fenomenologija itanja
Identifikacija itaoeve svesti sa sveu autora
enevska kola
smislu: ispoljavanje sveta pomou slike ili predmeta imaginacije. Za to je u konanom smislu knjievnost ispoljavanje imaginacije.66 Upravo e se u ovom pravcu razvijati misao ora Pulea jed nog od najznaajnijih predstavnika enevske kole. Po ugledu na Balara, on smatra da je izvor knjievnosti in imaginacije stvaraoca do kojeg treba dopreti prilikom itanja i s kojim se definitivno treba poistovetiti. Prema Puleu, fenomenologija kritike svesti zasniva se na apsolutnom primatu subjektivne svesti koja u sebi prepoznaje stvaralaku svest pisca. Razumeti knjievno delo, pie Pule, zna i dozvoliti biu koje ga je napisalo da se u nama pokae za nas.67 Zato u programskom eseju Fenomenologija itanja, objavljenom u prvom broju uticajnog asopisa New Literary History68 (1969), Pule zapoinje svoju argumentaciju definicijom knjievnog dela koje se od drugih predmeta (maine za ivenje ili vaze) razlikuje po tome to se italac u njemu susree sa sveu autora.69 Postepeno, tokom itanja, barijera izmeu itaoca i autora nestaje i usled predanog i tanja dolazi do duhovne zajednice izmeu dva subjekta oslonjene na savrenoj identifikaciji itaoca sa autorom. Tokom itanja, svest kritiara i svest kritikovanog subjekta ine jedinstvo: poistoveivanje koje podsea na religijsko poistoveivanje.70 Pule, meutim, ne tretira biografski autorski subjekat, ve ga redukuje (slino se dea va i sa itaocem) na istu svest ugraenu u tekst i zato je knjievna kritika mimetiko dubliranje misaonog ina.71 Ono se zasniva na ponavljanju u svojoj svesti, svesti ili ire cogito pisca, to treba priznati u sluaju najveih pisaca predstavlja prilino velik izazov. Analiza samog teksta, knjievnih figura subjektivne imaginaci je, postala je osnova metode koju je stvorila, po ugledu na Pulea, ta kozvana enevska kola ije je jedno od najveih dostignua knjiga
66 67 68 69 G. Balar, Vazduh i snovi Ogled o imaginaciji kretanja (193), Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2001, str. 312, prevod: Mira Vukovi. G. Poulet, Fenomenologia wiadomoci krytycznej, u: Archiwum tumac ze z teorii literatury i metodologii bada literackich, Lublin, 1980, str. 2. On e kasnije ui u Puleovou knjigu La conscience critique, Paris, 1971. Drugaije e knjievno delo shvatati pragmatiari za koje se ono, s obzirom na nastale posledice u svetu koji nastanjuje ovek, ni po emu ne razlikuje od drugih predmeta. Ovu instrumentalnu koncepciju knjievnosti neki pragma tiari izvodili su iz Hajdegerove koncepcije izloene u delu Bitak i vreme gde se ljudsko postojanje definie sredstvima koje ovek koristi (pomou njihove pr i r u n o s t i, Zuhandenheit) i koja mu omoguavaju osvajanje sveta. G. Poulet, La conscience critique, op. cit., str. 67. G. Poulet, wiadomo siebie i wiadomo innego, u: Archiwum tumac ze z teorii literatury i metodologii bada literackich, op. cit., str. 38.
70 71
106
anPjer Riara Malarmeov svet imaginacije.72 Ova knjiga je dobar primer ilustracije metode koju je koristila tematska kritika kako se to uobiajeno govorilo za enevsku kolu. Pokuajmo da opiemo ovu metodu uz pomo Uvoda u Malarmeov svet imaginacije.73 Knjigom unifikovati svet,7 pronai ispod najrazliitijih po krivaa skriveni identitet,75 doi do sutine smisla76: tako se najlapidarnije moe definisati projekat tematske kritike. Tu je, pre svega, re o identitetu samog dela pronalaenom u opsesivnom po navljanju tema i slika, ali takoe, i pre svega i o identitetu svesti, imaginacije, matanja, ulne predstave i slino, reju: o autorskom doivljaju koji ini mentalnu unutranju stranu dela77 koju kriti ar mora da reprodukuje u sebi.78 Kako je tano primetio erar enet,79 jedan od prvih italaca ove knjige, ovde predstavljen nain itanja zasniva se na nepresta nom udaljavanju od samog dela ka linosti autora koji je iako ni je empirijski (biografski) tretiran kao centar ulnih oseaja, kao polje doivljaja, uvek predstavljao konanu referentnu taku dela usled ega je delo uvek moglo biti tumaeno putem kategorija izra za: izraza matanja, imaginacije, fantazmagorije. U osnovne pretpo stavke tematske kritike treba ubrojati: 1. Dvodelnost pr iv i da, odnosno strukture dela i sutine koju predstavlja pieva svest, povrine teksta i dubi ne sanjare nja, sluajnosti ar t i ku l a c ij e i neminovnosti sm isl a. ele li smo i mi, pie Riar, da u Malarmeovom delu dotaknemo ne preterano duboku bujicu oklevetanog [peu profond ruis seau calomni], ispod ije uzburkane povrine krue velika, objedinjujua znaenja.80 2. Je d inst vo te me koje, nezavisno od parcijalnih artikulacija, garantuje j e d i nst vo s ve st i. Ako elimo da razlikujemo [...] teme, dovoljno je da na sebe naslaemo razne sfere doiv ljaja, uspostavimo red u njihovim uporednim geografijama
72 73 7 75 76 77 78 79 80 J.P. Richard, LUnivers imaginaire de Mallarm, Paris, 1961. J.P. Richard, Wstp do studium wiat wyobrani Mallarmgo, u: Wspc zesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody stylistyki lite rackiej. Kierunki egocentryczne, Krakw, 1976. Ibid., str. 01. Ibid., str. 10. Ibid., str. 15. Ibid., str. 03. Ibid., str. 23. . enet, Figure, Beograd, 1985, str. 93101, prevod: Mirjana Mioinovi. J.P. Richard, Wstp..., op. cit., str. 03.
Tematska metoda u kritici
Osnovne premise tematske kritike
II. Fenomenologija
107
itanje kao reprodukovanje izvornog ina imaginacije
italac koji uestvuje u stvaranju
i na kraju proverimo kako su meusobno povezane kako bi postale j e d an doivljaj.81 3. Istoro d no st del a ije suprotnosti i napetosti, kao pro izvod pojedinih tema koje se ne mogu meusobno sloiti, bivaju razreene prelaskom u nove sintetike pojmove i dostizanjem zadovoljavajue ravnotee.82 Na ovom mestu tematska kritika je bliska amerikoj Novoj kritici, ali i herme neutici (na primer, Gadamerovoj). . Mogunost i nte r pre t i ranj a ina pieve svesti u kritikom delu iji je cilj (ali i uslov) mogunost otkrivanja na dnu de la vladavine poetka i praizvora.83 Kako pie Riar, vidljiv poredak nije sutinski poredak, a i otkrivanje istine rui privide.8 Upravo na ovome se zasniva knji evni i filozofski projekat tematske kritike koja ide tragom Bala ra: italac tokom itanja reprodukuje izvorni in imaginacije koji oivljava poetsku sliku. Delo nije bitno samo po sebi ali upuuje na svoj prvi princip koji treba rekonstruisati. Ovaj princip se to treba naglasiti ne nalazi u svetu promenljivih drutvenih, istorij skih, kulturnih okolnosti, ve se krije u istoj, transcendentalnoj sferi imaginacije. Ono to povezuje klasinu fenomenoloku koncepciju (Huserl, Ingarden) i njenu slobodnu interpretaciju (Balar, Pule) jeste uvere nje o subjektivnoj konstituciji smisla sveta koji se ispunjen znae njem, egzistirajui nezavisno od svesti, pojavljuje u njenim okviri ma. Shvatiti principe ove konstitucije znai razumeti nepromenljivu crtu fenomenologije knjievnosti koja je u teoriju knjievnosti XX veka uvela koncepciju aktivnog itaoca, onog koji uestvuje u stva ranju smisla knjievnog dela (a u radikalnoj verziji: koji ga stvara).
Estetika i recepcija
Kako je pisao Volfgang Izer (ro. 1926), fenomenoloka teorija umet nosti je svom snagom skrenula panju na to da razmiljanja o knjiev nom delu ne mogu biti posveena iskljuivo samom tekstu, ve u istoj meri i inu njegovog usvajanja.85 Izer je veoma otvoreno iao tragom
81 82 83 8 85 Ibid., str. 12. Ibid., str. 13. Ibid., str. 02. Ibid., str. 17. W. Iser, Proces czytania..., op. cit., str. 225.
108
Ingardena i njegova koncepcija ape lativne strukture knjievnog teksta izrazito je podraavanje teorije kon kretizacije. Osnovne teze njegove estetike recepcije, nastale povezi vanjem fenomenologije, hermeneu tike i istorijske poetike, glase: 1. Iako poseduje autonomnu materijalnu osnovu, tekst ivi sa mo onda kad se ita (konkretizuje). 2. Tekst ima svoje uporite ne u stvarnom svetu u kojem je na stao i u kojem postoji ve u procesu itanja koji mu daje zna enje. 3. Tekst karakteriu nedoreena mesta koje italac aktualizuje tokom itanja (apelativna struktura teksta). . Tekst usmerava proces itanja (itanje je usmeravano stvara nje). 5. Stepen neodreenosti knjievnih tekstova istorijski se pove ava (poev od XVIII veka). Meutim, za razliku od Ingar ESTETIKA RECEPCIJE (nem. dena, Izer stavlja izrazitiji akcenat Rezeptionssthetik) metodoloka na stvaralaku ulogu itanja, koje postavka koju je zastupala nema se ne svodi samo na popunjavanje ka knjievnoteorijska kola, koja neodreenih mesta nego moe da je uglavnom delovala u Konstancu predstavlja predmet nepredvien (V. Izer, H. R. Jaus, K.H. tirle) i in sistirala na aktivnom ueu itaoca u scenariju dela. Izer se takoe u konstrukciji smisla knjievnog de suprotstavlja klasinim estetskim la. Plod njenog delovanja bila je uti uzorima koje je Ingarden preut cajna izadavaka serija Poetik und no prihvatio i koji su mu nalagali Hermeneutik, (od 1963. godine). da sagleda krunisanje procesa kon kretizacije u harmoniji estetski vanih kvaliteta. Za Izera je itanje proces neprekidnog otkrivanja prilikom kojeg se italac nalazi pred nepredvidivim kvalitetima koji ga provociraju da razmilja o sop stvenim pretpostavkama. Proces itanja polazi od toga da moemo stvoriti formulu samih sebe i na HORIZONT OEKIVANJA taj nain otkriti ono to je prethod (nem. Erwartungshorizont) ter no promaklo naoj svesti. Upravo min koji je uveo Hans Robert Jaus nam na taj nain itanje knjiev da bi oznaio zbir itaoevih uve nosti prua ansu da formuliemo renja koji mu omoguava recep ciju datog dela. Ovaj zbir (ili ono to se ne da formulisati.86
APELATIVNA STRUKTURA TEKSTA odrednica Volfganga Izera za oznaavanje strukture knjievnog dela koja podstie in terakciju izmeu teksta i itaoca i zasniva se na realizovanju scenari ja itanja upisanog u delo. 86 W. Iser, The Implied Reader: Paterns of Communications in prose fiction from Bunyan to Beckett, BaltimoreLondon, 1987, str. 29.
Izerova estetika recepcije
Proces itanja kao nepredvidiva aktivnost
II. Fenomenologija
109
Hans Robert Jaus
Meutim, estetika recepcije nije samo istraivanje procesa ita nja kao takvog, nego i a moda i pre svega istraivanje istorijskih uslova recepcije knjievnog dela. Izer je, kao to smo videli, dokazi vao da intenzivnost neodreenosti teksta zavisi od njegovog mesta u knjievnoj evoluciji (to je delo savremenije, tim je vie neodre eno). Zatim je u svom program skom nastupu Hans Robert Jaus (ro. 1921), budui vie pod utica jem HansGeorga Gadamera nego Ingardena, dokazivao:
sistem) u sluaju svakog dela u istorijskom trenutku njegovog po javljivanja odreen je prethodnim razumevanjem anra, formom i te matikom ranije poznatih dela, kao i suprotnou poetskog i praktinog jezika. Proces recepcije zasniva se na neprestanom potvrivanju i pro irivanju horizonata oekivanja koji kao mehanizam predstavlja osnovu knjievne evolucije. Pojam horizon ta preuzet je neposredno iz Huserlo ve fenomenologije na koju se pozi va i, predstavljena u Istini i metodi, Gadamerova koncepcija fuzije hori zonata (Horizontverschmelzung) ko ji uslovljavaju svako shvatanje.
Knjievno delo nije objekat koji postoji sam za sebe i koji svim posmatraima u svim epohama nudi isto lice. Ono ni je spomenik to monoloki otkriva svoje bezvremeno bie. Pre emo rei da, poput partiture, tei da pri itanju izazo ve uvek novu rezonancu, koja tekst oslobaa verbalnosti i dovodi ga do aktuelnog postojanja.87
Knjievno istorijski proces
Sistem italakih presupozicija
Za Jausa (romanistu po obrazovanju) i za Izera (anglistu) u knji evnim istraivanjima najvaniji je knjievnoistorijski proces koji pro tivrei esencijalnim osobenostima knjievnosti. Tako, istorija nije se rija dogaaja koji objektivno postoje, niti je knjievnost zbir tekstova koji postoje izvan istorije. Re je o istorinosti tekstova te, dakle, ne samo o tome da oni postoje u nekom konkretnom istorijskom vreme nu nego i o tome da ih aktualizuju itaoci iz drugih epoha uz pomo drugaijih italakih konvencija i u drugaijem kulturnom kontek stu. Ova dijalektika dela i njegove recepcije, proizvodnje recepcije, jeste ne samo, kao kod Ingardena, strukturalno svojstvo knjievno sti nego i to Ingarden ve nije smatrao pokretaki motor isto rije knjievnosti. Zato je jedan od najznaajnijih zadataka proua vanja knjievnosti analiza takozvanog hor izont a o ek iv anj a, odnosno stalno promenljivog (u zavisnosti od date epohe) sistema italakih presupozicija koje omoguavaju recepciju dela. I onda kada se javlja kao novo, pie Jaus, knjievno de lo se ne pojavljuje kao apsolutna novina u informacionom
87 H. R. Jaus, Estetika recepcije, Nolit, Beograd, 1978, str. 59, prevod: Drinka Gojkovi.
110
vakuumu, ve nagovetajima, otvorenim ili skrivenim sig nalima ... predisponira svoju publiku za sasvim odreeni nain recepcije. Proces itanja je, dakle, ostvarivanje odreenih uputstava u procesu usmeravanog opaanja,88 to znai da interpretacija nije nikada u potpunosti subjektivna i proizvoljna, ve je primorana da potuje intersubjektivna pravila ugraena u strukturu teksta, vrstu ili estetski doivljaj. Slino uverenje e se nai i u osnovi koncepcije inter pre t at iv ne zaj e d n i c e Stenlija Fia,89 to ne treba da udi jer su prvi Fiovi teorijski nastupi, jo pre nego to je i postao prag matista, veoma mnogo dugovali teoriji recepcije.90
Usmeravano opaanje
Rezime
Meu nesumnjiva dostignua fenomenologa, uglavnom Romana In gardena, prouavanju knjievnosti pripada uvoenje u knjievnote orijski renik kategorija pre dst av lj eno g s ve t a (definisanog kao korelat intencionalnih inova), IMPLICITNI ITALAC (engl. quasisud ova (koji prevazilaze implied reader, nem. implizit Leser) opoziciju pravih i lanih sudova), termin koji je u fenomenoloka kon k re t i za cij e (ispunjavanje i istraivanja uveo Volfgang Izer. On sadri poetnu strukturaciju mo talakog scenarija), i mpl ici ra gueg znaenja izvrenog pomou no g it a o c a91 (receptivne instan teksta, i itaoevu aktualizaciju te ce koju je stvorio autor).92 Feno mogunosti, i to tokom itanja. menolozi su odbacili psiholoku i biografsku kategoriju autora zamenjujui je subjektom intencional nih inova fiksiranih u tekstu koji zahtevaju stvaralaku aktivnost itaoca. Kako je pisao Sartr, pisac ... apeluje na slobodu itaoca da sarauje u stvaranju njegovog dela.93 Uvodei na knjievnoteorij sku scenu itaoca u glavnoj ulozi, fenomenolozi su ipak nastojali
88 89 90 91 92 93 Ibid., str. 61. Pogledati: Pragmatizam. Pogledati, pre svega: Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamit nik Literacki, 1983, sv. 1. Prvi put uveden u Izerovoj knjizi Der umplizite Leser (1972). Ova kategorija podsea na kategoriju impliciranog autora koju je na anglosaksonski pro stor uveo Vejn But u knjizi Retorika proze, Beograd, 1981. Slino e smatrati semiotiari, na primer Umberto Eko (pogledati: Semiotika). .P. Sartr, ta je knjievnost?, Nolit, Beograd, 1981, str. 1, prevod: Frida Fili povi.
Fenomenoloki renik
II. Fenomenologija
111
Proizvoljnost tumaenja
Fenomenologija i strukturalizam
Opozicija izmeu intencije i teksta
Gadamerova koncepcija fuzije horizonata
da, u skladu s Huserlovim sugestijama koji je brinuo o istoti opisa, izbegnu sumnje o proizvoljnosti tumaenja. Sigurno je, pisao je Izer, da je svaka reakcija na tekst subjektivna, ali to ne znai da tekst nestaje u privatnom svetu svojih pojedinanih italaca. ita nju ne preti ta nesigurnost jer sumiranje znaenja teksta nije pitanje pojedinanih udi ve ispunjavanje uslova ugraenih u strukturu samog dela.9 Smisao dela nastaje na preseku dveju perspektiva: tek sta i recepcije, odnosno sloenog uticaja samog dela i recepcije isto rijski uslovljenog itaoca. Na taj nain se fenomenologija situira na polu suprotnom struk turalizmu, ako je re o genezi znaenja: za strukturaliste, znaenje nastaje pomou unutarsistemskih (unutartekstualnih) odnosa, a za fenomenologe pomou ina intencionalne svesti. Opozicija izmeu sistema (teksta) i ina (intencije) stvara najoptije okvire teorije knji evnosti XX veka.95 Danas je fenomenologija izgubila svoju nekadanju dinamiku, a fenomenoloka sredina nema tako iv udeo u raspravama o knji evnosti. Kao najinteresantniji kritiki nastavak Huserlove misli mogu se smatrati hermeneutika dostignua HansGeorga Gadame ra i Pola Rikera koja imaju mnogo da zahvale i ranim raspravama Huserlovog uenika Martina Hajdegera, kao i radovima Hansa Ro berta Jausa koji je uspeno primenio Gadamerovu koncepciju fuzije horizonata u knjievnoistorijska istraivanja.96 Iako nesumnjivo pri padaju kanonu knjievnoteorijske nauke, Ingardenove teorije nema ju danas mnogo pristalica, to valja tumaiti njihovom neznatnom upotrebljivou u procesu interpretacije pojedinanih tekstova i go tovo nikakvim interesovanjem za kontekstualno pozicioniranje knji evnosti. Huserlova nadanja da e stvoriti neutemeljeni temelj svih nauka takoe su se u svetlu razvoja filozofije i nauke o knjievno sti XX veka pokazala jalovim. Propao je i jedan od najvanijih ak sioma Huserlove fenomenologije uverenje da teoriju definiemo pomou idealne sadrine mogueg saznanja,97 kao i ubeenje da se carstvo istine objektivno deli na oblasti98 koje odgovaraju od reenim naunim disciplinama. Intenzivan razvoj interdisciplinar nih istraivanja, kao i veliko nepoverenje prema teoriji, ne mogu se uskladiti s fenomenolokim postulatom istog eidetskog opisa.
9 95 96 97 98 W. Iser, The Act of Reading: A Theory of Aesthetic Response, BaltimoreLon don, 1978, str. 950. W. Ray, Literary Meaning: From Fenomenology to Deconstruction, Oxford, 198. H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja dla nauki o liretarurze, op. cit. E. Husserl, Badania logiczne, t. 1, op. cit., str. 20. Ibid., t. 1, str. 15.
112
Hronologija
1891: Prva Huserlova knjiga: Philosophie der Arithmetik. Psycholo gische und Logische Untersuchungen. 1895: Prvo pominjanje Huserla u Poljskoj: Vladislav Hajnrih objavlju je prikaz Filozofije aritmetike. 19001901: Huserl objavljuje Logische Untersuchungen (Logika istraivanja). Prvi put se u njegovim delima javlja pojam fenomenologija. U isto vreme Frojd objavljuje Tumaenje snova. Ta dva dela sve do danas oznaavaju pravce teorije XX veka. 1905: Huserlovo predavanje o unutranjoj svesti vremena (objavljeno 1928. godine). 1907: Huserlova predavanja pod nazivom Ideja fenomenologije. 1911: Huserlova Psilosophie als strenge Wissenschaft (Filozofija kao stroga nauka). estok napad na sve oblike relativizma. 1913: Pokretanje Jahrbuch fr Philosophie und phnomenologische For schung, gde se pojavljuju kako Huserlove Ideje iste fenomenolo gije (kao prva knjiga), tako i Hajdegerov Sein und Zeit (Bitak i vreme). 1916: Huserl preuzima katedru u Frajburgu. Edita tajn postaje Huser lova asistentkinja, iji je zadatak bio da deifruje i rediguje steno grame koji se odnose na najvanija pitanja fenomenologije. 1918: Ingardenov doktorat kod Huserla u Frajburgu o Bergsonovoj fi lozofiji. 19191922: Hajdeger je Huserlov asistent u Frajburgu. 1927: Hajdegerov Bitak i vreme (s posvetom Huserlu) u kojem je feno menologija oznaena kao fundamentalna ontologija Dasein. Meutim, Hajdeger prenosi fenomenologiju na teren hermene utike. Pie: Fenomenologija jastva je he r meneut i ka u prvo bitnom znaenju te rei na osnovi koje je to interpretiranje. Hajdeger je u letnjem semestru drao predavanja pod nazivom Die Grundprobleme der Phnomenologie koja su tampana tek 1975. godine. Dokazuje da fenomenologija treba da bude filozo fija bitka (Sein), a ne saznanja.
II. Fenomenologija
113
1928: 1930: 1931:
1933:
1934: 1936:
1937: 1938: 1939:
1943: 1945: 1947: 11
Huserl odlazi u penziju. Za svog naslednika uzima Hajdegera koji postaje vanredni profesor u Frajburgu. Emanuel Levinas objavljuje knjigu La Thorie de lintuition dans la phnomnologie de Husserl. Poetak fenomenologije u Francuskoj. Das literarische Kunstwerk. Eine Untersuchung aus dem Grenzge biet der Ontologie, Logik und Literaturwissenschaft (Knjievno umetniko delo. Istraivanje iz granine oblasti ontologije, logike i nauke o knjievnosti.) Romana Ingardena, prva knjiga iz obla sti fenomenologije knjievnosti. Na francuskom jeziku se (u Levinasovom prevodu) pojavljuju Huserlove Kartezijanske meditacije koje su rezultat predavanja na Sorboni 1928. godine (u Nemakoj e biti objavljene tek 1950. godine). Hajdeger je izabran za rektora univerziteta u Frajburgu i prihva ta taj izbor uprkos nacizaciji univerziteta. Godinu dana kasnije podnosi ostavku. anPol Sartr odlazi u Berlin da studira filozofiju. To ini pod uti cajem Rejmona Arona koji mu je u jednoj pariskoj kafani govo rio o Huserlu ovako: Vidi, mladi moj prijatelju, ako si fenome nolog, moe o tom koktelu govoriti i to e biti filozofija. Kako je Simon de Bovoar pisala: Sartr je pobledeo od uenja. U Wiadomociach Literackich Ingarden objavljuje popularan la nak Edmund Huserl: tvorac fenomenologije. Poslednja obimnija Huserlova knjiga: Die Krisis der europischen Wissenschaften und die transzendentale Phnomenologie. Pojam Lebenswelt (svet ivota) postaje centralni pojam. Sartrova Limagination, njegova prva fenomenoloka rasprava. Ingarden u Lavovu objavljuje O saznavanju knjievnog umetni kog dela. Umire Huserl. Sartr objavljuje La Nause, roman inspirisan fenomenologijom. U Poljskoj se posle Huserlove smrti javljaju tekstovi koji fenome nologiju ukljuuju u svakodnevnu svest. Meu najvanije spada ju: Filozofija Edmunda Huserla, Irene Kemicke i esej Tadeua Kronjskog Filozofija i naivni svet o knjizi Jana Patoke Prziro zeny sviet jako filozoficki problem, oba objavljena u Ateneumu. Sartrovo Ltre et le nant. Ukrtanje fenomenolokih i egzistenci jalistikih istraivanja. Posle niza godina Sartr e rei: Smatram se kartezijanskim filozofom, u najmanju ruku u Ltre et le nant. Fenomenologija percepcije Morisa MerloPontija. Prvi tom Ingardenovog Spor o istnienie wiata (Spor o postojanju sveta). Sledei tomovi pojavljuju se 198. godine i (posmrtno)
1951:
1953: 1957: 1960:
1961: 1962: 1963:
1964: 1967:
1968:
1970:
1971: 1972:
1981. godine. Objavljuju se takoe i njegove Szkice z filozofii lite ratury (Skice iz filozofije knjievnosti). U Parizu izlazi Phnomnologie et matrialisme dialectique Tran Dik Taoa, budueg ministra obrazovanja Vijetnama, knjiga ko ju je paljivo prouavao mladi ak Derida. Miel Difren objavljuje Phnomnologie de lexprience esthtique, jednu od prvih rasprava posveenih fenomenolokoj estetici. Ingarden objavljuje prvi od tri toma Studija iz estetike. Sledei tomovi pojavie se 1958. i 1970. godine. Objavljivanje prvog poljskog prevoda Ingardenovog O knjiev nom delu, koje izlazi, takoe, u drugom, proirenom izdanju na nemakom jeziku. Poetika sanjarenja Gastona Balara: metodoloka metoda pri menjena na istraivanje poetskih slika. Vejn But u: The Rhetoric of Fiction, uvodi u ameriku kritiku po jam implicitnog autora. Derida prevodi i pie veliki uvod za Huserlov Der Ursprung der Geometrie. Prvi tom zbornika nemakih teoretiara knjievnosti iz Kon stanca pod zajednikim nazivom Poetik und Hermeneutik. U lanku Moj put u fenomenologiju Hajdeger pie: ini se da je vreme fenomenologije prolo. Ona poseduje vrednost kao neto minulo. Posmrtno izdanje knjige MerloPontija: Le visible et linvisible. Istorija knjievnosti kao provokacija nauci o knjievnosti, preda vanje Hansa Roberta Jausa, romaniste i medijevaliste, u Konstan cu, koje e se pod izmenjenim naslovom pojaviti dve godine ka snije, postaje osnovni tekst nemake kole estetike recepcije. Deridin Glas i fenomen. Kritika Huserlove koncepcije znaenja. Poetak kraja fenomenologije u Francuskoj. Nemaka verzija Ingardenove knjige O saznavanju knjievnog umetnikog dela (Vom Erkennen des literarischen Kunstwerks). Ameriki prevod: 1973. godine. Umire Roman Ingarden. Inauguralno predavanje Volfganga Izera, angliste, na univerzi tetu u Konstancu: Die Appelstruktur der Texte. Unbestimmtheit als Wirkungsbedingung literatischer Prosa. Jaus objavljuje knjigu Literaturgeschichte als Provokation. La conscience critique ora Pulea. Izerova knjiga Der Implizite Leser. Kommunikationsformen des Romans von Bunyan bis Beskett. 115
II. Fenomenologija
1975:
1976:
1977:
1978: 1981:
1982: 1984: 1993: 1996: 1997:
2001:
Prva monografija nemake kole recepcije: Rainer Warning, Rezeptionssthetik Theorie und Praxis. Simpozijum drutva Modern Language Association, pod na zivom The Reader in Fiction, koji je ispoljio ogromnu zaintere sovanost za problem recepcije u Americi. Godine 1980. izlazi knjiga The Reader in the Text: Essays on Audience and Interpre tation koja je rezultat tog simpozijuma. Der Akt des Lesens: Theorie sthetischer Wirkung Volfganga Izera. Entre moi et moi: Essais critiques sur la conscience de soi ora Pulea. Zbog posledica nastalih za vreme sasluanja, umire eski fenome nolog Jan Patoka, Huserlov uenik, potpisnik Pisma 77, autor knjige Prirodni svet kao filozofski problem (napisane 1935. godi ne i prvi put objavljene 1976. godine na francuskom jeziku). Volfgang Izer odlazi na univerzitet Irvin u Kaliforniji. Zahvaljujui knjizi koju je na pisao Didier Franck, Chair et corps. Sur la phnomnologie de Husserl fenomenologija se vraa u Francusku u novoj interpretaciji i to kao atraktivna filozofija do ivljaja stvarnosti. Ameriki zbornik eseja Hansa Roberta Jausa Toward an Aesthe tic of Reception s predgovorom Pola de Mana. Monografija: Robert Holub, Reception Theory: A Critical Intro duction. Volfgang Izer objavljuje knjigu The Fictive and the Imaginary koja predstavlja antropoloki zaokret u njegovoj teoriji. lcole de la phnomlogie Pola Rikera, zbirka eseja koji se ba ve vezama fenomenologije i hermeneutike. Javna rasprava na University of Villanova izmeu Deride i ak Lik Mariona o talentu, a u sutini o granicama fenomenologije i kljunog pojma Gegebenheit, ili datosti, koja je kasnije objavlje na u knjizi God, the Gift, and Postmodernism (1999). Stogodinjica objavljivanja Logikih istraivanja. Godinjica je proslavljena u itavom svetu.
116
Bibliografija
Opta
.F. Liotar, Fenomenologija (prev. Mirjana Zdravkovi), Beograd, 1980. R. L. Magliola, Phenomenology and Literature: An Introduction, West Lafayette, Ind. 1977. La phnomnologie: une philosophie pour notre monde, Magazine Littraire 2001, nr 03. Od Husserla do Lvinasa. Wybr tekstw z ontologii fenomenologicznej, red. W. Strewski, Krakw 1989. W. Ray, Literary Meaning: From Phenomenology to Deconstruction, Oxford 198. Sownik poj filozoficznych Romana Ingardena, red. A. J. Nowak, L. Sosnow ski, Krakw 2001. W. Strewski, O metodzie formalnej, u: Jak filozofowa? Studia z metodologii filozofii, wybr, oprac. J. Perzanowski, Warszawa 1989. D. Ulicka, Fenomenologiczna filozofia literatury, u: Literatura, teoria, metodolo gia, red. D. Ulicka, Warszawa 2005. G. M. Vajda, Fenomenologia i nauka o literaturze, tum. D. Ulicka, u: Literatu ra i jej interpretacje, red. L. Nyr, Warszawa 1987.
Edmund Huserl
Izabrana dela E. Husserl, Badania logiczne. Prolegomena do czystej logiki, tum. J. Sidorek, t. 1, Toru 1996. E. Husserl, Badania logiczne. Badania dotyczce fenomenologii i teorii pozna nia, tum. J. Sidorek, tum. przejrza A. Ptawski, t. 2. cz 12, Warszawa 2000. E. Huserl, Filozofija kao stroga nauka (prev. Milan Damnjanovi), Beograd, 1967.
II. Fenomenologija
117
E. Huserl, Ideja fenomenologije. Pet predavanja (prev. Milan Damnjanovi), Beograd, 1975. E. Husserl, Idee czystej fenomenologii i fenomenologicznej filozofii, tum. D. Gi erulanka, ks. 1: Warszawa 1967, ks. 2: Warszawa 197. E. Huserl, Kriza evropskih nauka i transcendentalna fenomenologija (prev. Zo ran ini), Gornji Milanovac, 1991. E. Husserl, Medytacje kartezjaskie, z dodaniem uwag krytycznych Romana Ingardena, tum., przyp. A. Wajs, tum. przejrza, wstp A. Pltawski, Warszawa 1982. E. Husserl, Wykady z fenomenologii wewntrznej wiadomoci czasu, tum. przyp. J. Sidorek, tum. przejrza. wstp A. Ptawski, Warszawa 1989. Najvanija dela . Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989. W. Galewicz, Edmund Husserl program filozofii literackiej, u: Filozofia wspczesna, red. Z. Kuderowicz, t. 1, Warszawa 1983. C. Gbik, Husserl i Polacy. Pierwsze spotkania, wczesne reakcje, Katowice 1999. R. Ingarden, Wstp do fenomenologii Husserla, Warszawa 197. L. Koakowski, Husserl i poszukiwanie pewnoci tum. P. Marciszuk, Warsza wa 1990. K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza wa 1988.
Roman Ingarden
Izabrani radovi R. Ingarden, O saznavanju knjievnog umetnikog dela (prev. Branimir ivoji novi), Beograd, 1971. R. Ingarden, O dziele literackim. Badania z pogranicza ontologii, teorii jzyka i filozofii literatury, tum. M. Turowicz, Warszawa 1980. R. Ingarden, Studia z estetyki, t. 12: Warszawa 1966, t. 3: Warszawa 1970. R. Ingarden, Z teorii jzyka i filozoficznych podstaw logiki, Warszawa 1972. Najvanija dela K. Bartoszyski, Dzieo sztuki literackie, u: Sownik poj filozoficznych Ro mana Ingardena, red. nauk. A. J. Nowak, L. Sosnowski, Krakw 2001. H. Markiewicz, Jeszcze o budowie dziea literackiego, Pamitnik Literacki 196, z. 2. H. Markiewicz, O dziele literackim, Estetyka 1961. 118
H. Markiewicz, Sposb istnienia dziea literackiego, Pamitnik Literacki 1962, z. 2. H. Markiewicz, Twrczo R. Ingardena a rozwj bada literackich, u: idem, Przekroje i zblienia dawne i nowe, Warszawa 1976. D. Ulicka, Ingardenowska filozofia literatury, Warszawa 1992.
Moris MerloPonti
Izabrani radovi M. MerleauPonty, Oko i umys. Szkice o malarstwie, wybr, oprac., wstp S. Cichowicz, Gdask 1996. M. MerleauPonty, Proza wiata. Eseje o mowie, tum. E. Biekowska, S. Cic howicz, J. Skoczylas, wybr, oprac., wstp S. Cichowicz, Warszawa 1976. M. MerleauPonty, Widzialne i niewidzialne, tum. M. Kowalska, J. Migasi ski, R. Lis, I. Lorenc, wstp, tum. przejrza, poprawi J. Migasiski, Wars zawa 1996. Najvanija dela J. Migasiski, MerleauPonty, Warszawa 1995.
Estetika recepcije
P. Bukowski, Genealogia Procesu literackiego modernizmu H. R. Jaussa, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998. W. Iser, Lutajue motrite i itateljska svijest, u: Suvremena teorija pripovije danja, prir. V. Biti, Zagreb, 1992, str. 158177. W. Iser, The Fictive and the Imaginary: Charting Literary Anthropology, Balti moreLondon 1993. W. Iser, Proces czytania. Perspektywa fenomenologiczna, tum. W. Bialik, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybr, oprac., wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, War szawa 1986. H. R. Jauss, Historia literatury jako prowokacja, tum. M. ukasiewicz, Warsza wa 1999. H. R. Jauss, Proces literacki modernizmu od Rousseau do Adorna, tum. P. Bu kowski, u: Odkrywanie modernizmu, red., wstp R. Nycz, Krakw 1998. Problemy recepcji w badaniach literackich, Pamitnik Literacki 1980, z. 1. Teoria recepcji, u: Wspczesna myl literaturoznawcza w RFN. Antologia, wybr, oprac., wstp H. Orowski, tum. M. ukasiewicz, W. Bialik, M. Przybecki, Warszawa 1986.
II. Fenomenologija
119
S. Weber, Caught in the Act of Reading, u: Demarcating the Disciplines: Phi losophy, Literature, Art, Minneapolis 1986. Zdenko kreb, Nov pogled na merodologiju povijesti knjievnosti, Umjet nost rijei, Zagreb, 1973, br. 1, str. 132. Estetika recepcije i povijest knjievnosti, tematski broj, Umjetnost rijei, Za greb, 1977/1978. Duanka Maricki (ur.), Teorija recepcije u nauci o knjievnosti, Beograd, 1978. Viktor mega, Naela teorije recepcije, Knjievnost i zbilja, Zagreb, 1982, str. 5160.
enevska kola
G. Bachelard, Bestiarium Lautramonta, tum. H. Chudak, Pamitnik Lite racki 1971, z. 2, s. 189205. G. Bachelard, Wyobrania poetycka. Wybr pism, wybr H. Chudak, tum. H. Chudak, A. Tatarkiewicz, przedm. J. Boski, Warszawa 1975. G. Bachelard, Plamen votanice (prev. Vjeran Zupa), Zagreb, 1969; 1990. G. Balar, Poetika sanjarije (prev. Fahrudin Kreho), Sarajevo, 1982. G. Bachelard, Wstp do Poetyki przestrzeni, tum. W. Boska, u: Wspc zesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Strukturalnose miotyczne badania literackie. Literaturoznawstwo porwnawcze. W krgu psychologii gbi i mitologii, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1972. G. Balar, Voda i snovi. Ogled o imaginaciji materije (prev. Mira Vukovi), Sremski KarlovciNovi Sad, 1998. J. Hillis Miller, Charles Dickens: The Novels of His World, Cambridge, Mass. 1958. J. Hillis Miller, Thomas Hardy: Distance and Desire, Cambridge 1970. D. Hilis Miler, Kritiar kao domain (prev. Dragan Monaevi), Letopis Matice srpske, 161/1985, knj. 35, br. 2 (februar), str. 226232. G. Poulet, La conscience critique, Paris 1971. Up.: . Pule, Kritika svest (prev. Jovan Popov), Sremski KarlovciNovi Sad, 1995. . Pule, Igo, u: . Pule, ovek, vreme, knjievnost (prev. Nikola Bertolino), Beograd, 197, str. 27302. . Pule, Metamorfoze kruga (prev. Jelena Novakovi), Sremski KarlovciNovi Sad, 1993. G. Poulet, Myl nieokrelona, tum., wstp T. Swoboda, Warszawa 200. J.P. Richard, Porozumiewanie si i teatr, tum. J. Lalewicz, Pamitnik Lite racki 1971, z. 2, s. 23725. Szkoa Genewska w krytyce. Antologia, wybr H. Chudak, Z. Naliwajek, J. urowska, M. urowski, red. J. urowska, M. urowski, Warszawa 1998.

120
III. RUSKI FORMALIZAM
Postoje dva odnosa prema umetnosti. Prvi je karakteristian po tome to tretira delo kao prozor u svet. Reima, likovima, ele da izraze ono to sto ji iza rei i likova. Umetnici takvog tipa za sluuju ime prevodilaca. Drugi vid odnosa prema umetnosti to je tretiranje umetnosti kao svet samostalno po stojeih stvari. Rei, odnos rei, misli, ironija misli, njihova nepodudarnost i jeste sadrina umetnosti. Ako se umetnost moe uporediti s prozo rom, onda samo s nacrtanim. Sloena umetnika dela su obino rezultat kombinacija i uzajamnog delovanja ranije postojeih, jednostavnijih i, delimino, ma njih dela. Viktor klovski1
V. klovski, ZOO ili Pisma ne o ljubavi, SKZ, Beograd, 1966, str. 87, prevod: Lidija Subotin.
Nemirna istorija
Sankt Peterburg i Moskva: u ova dva grada u drugoj deceniji XX veka poinje istorija teorije knjievnosti XX veka kao posebne, autonom ne knjievnonaune discipline. U Moskvi, 1915. godine, na inicija tivu Romana Jakobsona (18961982), studenta Instituta istonih jezika, osnovan je Moskovski lingvistiki kruok u ijem su radu uestvovali i Pjotr Bogatirjev i Grigorij Vinokurov, a u Peterburgu, godinu dana kasnije 1916. godine nastao je Opojaz (Drutvo za izuavanje poetskog jezika) za koji su bili vezani Viktor klovski (1893198), Osip Brik (1888195), Jurij Tinjanov (189193), Boris Ejhenbaum (18861959), Boris Tomaevski (18901957), Viktor Vinogradov (18911971) i Viktor irmunski (18911971). Intenzivna delatnost obe grupe, iji su lanovi esto putovali izme u ta dva grada i izdavali zajednike naune radove, dovela je bez obzira na sve metodoloke razlike2 do stvaranja zajednike meto de istraivanja koja se obino naziva formalnom metodom, a nje ne pristalice formalistima. Ovaj naziv, u poetku pejorativan, a koji su koristili i oponenti,3 ustalio se kao naziv prve teorijske ko le koja je izradila program istraivanja knjievnih tekstova korie njem st rogo l ing v ist i k i h me to d a.
2 Roman Jakobson je u referatu pisanom 1922. godine, zajedno s Bogatirjevim, naglasio da dok je Moskovski lingvistiki kruok polazio od pretpostavke da je poezija jezik u njegovoj estetskoj funkciji, Petrograani (ili Opojaz) na glaavaju da poetski motivi uopte ne nastaju pomou razvijanja jezikog ma terijala, u: R. Jakobson, P. Bogatirjev, Slovenska filologija u Rusiji od 191. do 1921, Slavia, 1922, br. 1, str. 31. Za Opojaz je osnovna razlika bila izme u jezikog materijala i postupka. Imajmo u vidu da je termin formalizam u postrevolucionarnoj, boljevi koj, Rusiji, slino kao i u komunistikoj Poljskoj, imao izuzetno negativnu konotaciju i oznaavao pogrenu jer nije bila marksistika ili lenjinistika estetsku i politiku osnovu.
Poetak istorije teorije knjievnosti XX veka
Opojaz
Formalna metoda
III. Ruski formalizam
123
Poeci formalizma u knjievnim istraivanjima
an Boduen de Kurtene
Poezija i proza
Poeci formalizma u knjievnim istraivanjima povezuju se s tri istorijske okolnosti: prvo sa situacijom u onovremenoj lingvi stici, drugo s krizom simbolizma u umetnosti, i tree s novim pojavama u ruskoj poeziji. U Petrogradu, na Istorijskofilolokom fakultetu tamonjeg uni verziteta, predavao je, izmeu ostalih, i an Boduen de Kurtene (1851929), poljski naunik i tvorac Kazanjske lingvistike kole. De Kurtene je teio da se oslobodi od knjige zarad neposrednog posmatranja ivog jezikog okruenja i za razliku od predstavni ka stare filoloke kole koji su se bavili mrtvim jezicima zanima le su ga reizvuci i reimisli. De Kurtene je, seao se klovski, analizirao ono to je bilo u njemu, u nama i meu nama: govor kao sredstvo misli i komunikacije. Godine 191. u 56. broju no vina Dan objavio je Doprinos teoriji rei kao takve i slova kao ta kvog,5 ukljuujui se u iri pokret onovremenog oduevljenja za samostalno znaenje rei osloboene prinude svakodnevne komu nikacije. Omiljeni De Kurteneovi uenici Polivanov i Jakubinski, nastavili su uiteljev rad. lanak Jakubinskog O zvucima poetskog jezika, objavljen je u zborniku Poetika. Zbornik o teoriji poetskog jezika (S. Peterburg, 1919), ukazivao je na razlike izmeu sistema praktinog jezika, koji je iskljuivo sredstvo sporazumevanja, i si stema poetskog jezika, u kojem j e z i k i p ojmov i st i u v l ast i tu v re d no st ( s amov re d no st).6 Isto to je tvrdio i lingvistiki genije Evgenije Polivanov,7 za koga se poezija razlikuje od proze po tome to ima fonetski princip organizacije koju ova potonja ne ma. Ova osnovna razlika, nastala u koli Boduena de Kurtenea, po stala je kljuno analitiko sredstvo formalista koji su poetski jezik,
5 V. klovski, Ze wspomnie, Warszawa, 1965, str. 1112. Slovo kao takvo naslov je manifesta Hlebnjikova i Kruoniha koji je, kako na pominje Jakobson, nastao kao rezultat njegovih unih razgovora s pesnicima o rei kao takvoj i zvuku kao takvom poetkom 191. godine, u: R. Jakob son, My Futurist Years, red. B. Jangfeldt, S. Rudy, New York, 1997, str. 17. L. Jakubinski, O zvucima jezika stiha, u: Poetika ruskog formalizma, Prosve ta, Beograd, 1970, str. 137, prevod: Andrej Tarasjev. Evgenije Dimitrijevi Polivanov se, proitavi u mladosti Brau Karamazo ve, opkladio s drugovima u gimnaziji da e staviti ruku ispod voza u pokretu i da je nee povui. Voz mu je otkinuo levu ruku. To mu je povratilo razum. Poeo je da studira. Prvo je studirao korejski jezik, zatim kineski, posle toga je nauio filipinski jezik, upoznao je sve turske jezike, a zdravom rukom je u sve ankete upisivao da u potpunosti ignorie sve to je u domenu butukud skog jezika. A Butukudi su pleme u Junoj Africi koje donju usnu probija ta piem. Ako vam je potreban butukudski jezik, molim da mi se obratite posle tri meseca ispunjavao je dalje anketu. U: W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz (Rzecz o OPOJAZie), Twrczo, 1997, br. 5, str. 72.
6 7
12
bar u prvih deset godina svoje delatnosti, neprestano definisali kroz opoziciju sa svakodnevnim (praktinim) jezikom.8 Upravo tada, seao se mnogo godina kasnije klovski, nametnula nam se ideja da razlikujemo poetski od svako dnevnog jezika kako bismo ga izdvojili u posebnu oblast u kojoj je vaan ak i poloaj usana kao to je to kod plesa gde pokreti miia dovode do uivanja; kod slikarstva, gde gledanje prua satisfakciju.9 Formalisti su, naroito u poetnom periodu, stavljali glavni ak cenat na fonetski aspekt jezika, polazei od pretpostavke da zvuci u stihu postoje nezavisno od bilo kakvih veza sa slikom i poseduju samostalnu jeziku funkciju.10 Druga vana okolnost jeste kriza simbolizma koji je za najmla e lingviste i pesnike pripadao staroj knjievnoistorijskoj epohi ne spremnoj za bilo kakve promene, a koju su predstavljali pesnici kao to su Brjusov, Beli i Blok. Godine A REALIBUS AD REALIORA 1910. bila je objavljena studija An latinski izraz koji oznaava me dreja Belog pod naslovom Simboli tafiziki prelazak od realnih do zam, to je zapravo poslednja veli jo realnijih stvari, odnosno naj ka knjiga pravca koji je odlazio u jednostavnije reeno od onoga to je materijalno do onoga to je prolost. Iz pera Osipa Mandeljta idealno. Ovaj izraz, takoe, dobro ma nastaje 1913. godine manifest karakterie fenomenoloki i psiho nove poetske kole Svet akmei analitiki princip. zma,11 u kojem simbolizam biva optuen za ishitren prelaz a realibus (ili od rei i stvari kao takvih) ad realiora (ili ka ideji). Simbolisti su se, pisao je Mandeljtam, loe oseali u kavezu sveta i zato su beali iz njega pomou simbola.
8 Ova razlika direktno se izvodi iz razmiljanja nemakih romantiara (uglav nom Novalisa) kao i francuskog pesnika Stefana Malarmea koji je u svojim Divigations (1897) isticao nesrazmernost sirovog jezika obine reportae i iste poezije koja sadri sutinu stvari. S. Mallarm, Kryzys wiersza, u: Wybr poezji, Warszawa, 1980, str. 8385. W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit..., op. cit., str. 72. Valja imati na umu da je upravo isto tako o poetskom jeziku mislio Boleslav Lemjan koji je u programskom eseju Iz razmiljanja o poeziji (1937) razlikovao poetsku i raz igranu re radi rei i re koja krui na prostoru tekueg ivota kao ovetao, bezvuan pojam. Pogledati: B. Lemian, Szkice literackie, Warszawa, 1959. B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 172. V. J. Mandelsztam, wit akmeizmu, u: Sowo i kultura. Szkice literackie, War szawa, 1972.
Poetski jezik i obian jezik
Kriza simbolizma
Mandeljtam protiv simbolizma
10 11
125
Samostalna re
Ruski futurizam
Nova poezija treba da potuje svet stvari, meu kojima ivi ovek, i same rei njihovu samostalnu supstancu. Simbolizam je odlazio u prolost jer je prebrzo odbacio sam jezik i njegov zvuni sloj u ime apstraktnih ideja. Kako se seao klovski, poetika simbolista... na stojala je da se iz poetike transformie u uvod u tajne nauke.12 Mladi pesnici (uostalom, slino kao i De Kurtene) bili su fascinirani glosala lijama, mistikim zaumnim jezikom i deijim rimama u kojima su se zvuci osamostaljivali u odnosu na gotova znaenja a rei su poinja le da vode sopstveni ivot. Zapo ZAUMNI JEZIK (= ) eli smo bitku sa simbolistima da vanrazumski jezik, velika fascina bismo iz njihovih ruku oteli poeti cija ruskih formalista i futuristi ku i, oslobodivi je od veza sa sub kih pesnika. Jezik pun fonetskih jektivnim estetikim i filozofskim disonanci, bez ikakvog smisla, mrmljanja mi teorijama, vratili je na put naunog izveden iz svetog glosalija, dejih stika, starodavnih istraivanja injenica tako je ko razbrajalica, etimolokih figura. mentarisao ovaj period formalisti Usmeren protiv zvune harmoni ke bure i napora Boris Ejhenba je (blagozvuje) simbolistikog praistoriji ruskog um.13 Kako se seao klovski, ako jezika, teei kajezik se isticao da jezika, zaumni je simbolizam rije i umjetnost vanjem radikalne autonomije zvu kriao s religioznim sustavima, mi cima i slovima. Njegovi majstori bili su Velimir Hlebnjikov (prista smo rijei uzimali kao zvuk.1 U toj antisimbolistikoj atmos lica samovite rei izvan obino sti i ivotnih potreba) i Aleksej feri kad se staro ruilo,15 oko 1910. Kruonih (koji je izmislio naziv godine (prelomne za nastanak ev 1913. godine). U Petrogradu je ropske savremene umetnosti) poe 1913. postavljena prva opera Po li su da se javljaju ruski kubofuturi beda nad suncem, sa zaumnim tekstom Kruoniha i kostimima sti (izmeu ostalih David Burljuk i Kazimira Maljevia. Prvi teorij Velimir Hlebnjikov), a u Petrogradu ski istup o zaumnom jeziku bilo i Moskvi se diskutovalo o kubi je predavanje Viktora klovskog, zmu,16 a izlagana su i Pikasova de objavljeno kao prvi tom zbirke ra dova Opojaza (1916). Koncepcija la. Kad je u Tretjakovskoj galeriji zaumnog jezika bliska je savreme iseena Rjepinova istorijska slika, noj konkretnoj poeziji. Kako je za to su optueni upravo futuristi pisao Ejhenbaum, zaumni jezik je koji su na knjievnim veerima bo bio eksperimentalno ogoljavanje jili svoja lica i polivali goste ajem. autotelinosti.
12 13 1 15 16 W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 139. B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 168. V. B. klovski, Uskrnue rijei, Stvarnost, Zagreb, 1969, str. 153, prevod: Juraj Badenicki. V. klovski, op. cit., str. 125. Snano je odjeknulo tumaenje kubistikog manifesta Du cubisme, Glajzesa i Mecingera (1912).
126
U Moskvi 1912. godine izlazi a mar dobrom ukusu, zbirka pesama Hlebnjikova, Burljuka, Kruoniha, Majakovskog, zajedno s revoluci onarnim manifestom i Burljuko vim tekstom o kubizmu u kojem je naglaavao da je jo odavno poznato da nije vano ta, ve ka ko, to znai koji su principi vodili slikara u stvaranju ovog ili nekog * Arty i o sztuce. Od Van Gogha do Pi c drugog dela!.17 Ono to je povezi cassa, Warszawa, 1969, str. 70. valo nastupe umetnika i stihove futurista bila je vera u autonom iju u me t ni kog mater ij a l a: bojene povrine i linije u slikarstvu, samovita re (termin Hlebnjiko va), samorodna, samodovoljna re18 u poeziji. Meutim, kad je u januaru 191. godine u Rusiju doao tvorac italijanskog futurizma Marineti, Rusi su shvatili da njegove rei na slobodi (slino kao i manifesti koje je objavljivao) imaju prenaglaen politiki podtekst i da su oni jo davno proli kroz fazu oslobaanja jezika od prinude predstavljanja.19
OSAMOSTALJIVANJE I OSLO BAANJE materijalnog sloja dela od anegdote, bio je najvaniji po tez nove umetnosti. Moris Deni je pisao jo 1890. godine: Treba zapamtiti da je slika, pre nego to postane konj u bici, naga ena ili bilo koji drugi dogaaj, pre svega ravna povrina prekrivena bojama odreenog poretka Definicija neo tradicionalizma.*
Autonomija umetnosti
Izvan prinude predstavljanja
Percepcija, jezik, stvarnost

Rezimirajui delovanje formalista, Boris Ejhenbaum je tano napisao da je njihova teorija bila usmerena ka optoj teoriji umetnosti,20 to je bilo povezano s krizom idealisti ke estetike (koja je po ugledu na Hegela tretirala slike kao ulno otelovljenje ideje), i s krizom sim bolistike umetnosti (ravnodune prema materijalnoj vrednosti dela).
17 18 19 20 TEORIJA KNJIEVNOSTI / TEORIJA UMETNOSTI teze for malista bile su duboko ukorenjene u futuristikoj poetskoj praksi i u diskusijama o savremenom slikar stvu. Evo tri izvoda iz tadanjih ma nifesta: Slika ima smisao postoja nja sama po sebi. [...] Neka nita ne podraava i neka bez ustezanja po kazuje svoj smisao postojanja!
D. Burluk, Kubizm, u: A. Turowski, Midzy sztuk a komun. Teksty awan gardy rosyjkiej 19101923, Krakw, 1998, str. 68. V. R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 100. O Marinetijevom boravku u Rusiji i diskusijama s njim pogledati u: B. Liw szyc, Ptoraoki strzelec, Warszawa, 1995, str. 11172. Neto drugaije o to me pie Jakobson, u: R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. 2022. B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 167.
127
Uskrsnue rei klovskog
Ekonomija jezika
Knjievnost kao proireno opaanje svijeta
Ovakav karakter imali su prvi na stupi formalista: Uskrsnue rei Vik (A. Glajcez, J. Mecinger, Du cubi tora klovskog i esej o futurizmu sme, 1912). Pribliavamo se pot puno novoj umetnosti koja e, u Romana Jakobsona. odnosu na do sada nam poznato Dvadesetjednogodinji klov slikarstvo, biti isto to i muzika ski je objavio svoju raspravu kao u odnosu na knjievnost. Bie to posebnu brouru u Petrogradu isto slikarstvo, isto kao to je i 191. godine. Imala je dijagnosti muzika ista knjievnost (G. Apo ki i programski karakter. Sada liner, Kubizam, 1912). Slikarstvo je samodovoljno, ima sopstvene su rijei mrtve, i jezik je nalik na forme, boje i zvunost (M. Lario groblje.21 Smrt rei povezuje se sa nov, Promenizam, 1913). automatizacijom njenog opaanja i gubitkom mogunosti njenog ulnog doivljavanja. Na taj nain, klovski u razmatranje o jeziku uvodi kategorije percepcije i ekono mije. Re je sagledavana dvojako: bilo kao izlizani klie koji u svako dnevnoj razmeni gubi autonomnu vrednost i prepoznatljiva je samo kao konvencionalni znak22 ili kao samostalna re koja se sagledava i doivljava zasebno, zahvaljujui svojoj materijalnoj nekoristolju bivosti koja je iskljuuje iz komunikacionog opticaja. Poetska re gubi svoju prozirnost i moe se videti: ovo je teza klovskog koja je bliska tadanjim umetnikim manifestima. Kao to je slika definisa na rasporedom obojenih povrina, linij i fakturom koja se moe ulno osetiti, tako se i poetsko delo poinje tretirati kao raspored rei za koje se rauna da e biti viene.23 Na taj nain klovski vidi poe ziju kao proireno opaanje svijeta.2 Autonomna re se ne odvaja, kako bi se to moglo uiniti, od stvarnosti ve, zahvaljujui svojoj inovativnosti, omoguava da se ona ponovo vidi. Stvarnost viena pomou rutinske rei i sama je otvrdla i statina, dok stvarnost koja se istrauje kako je u isto vreme govorio Boleslav Lemjan pred stavlja raspevanu i zanosnu misao25 i tada poinje da oivljava. Poezija je, dakle, takva upotreba jezika koja omoguava da se ob nov i v i e nj e s vet a i zato teorija poetskog jezika ima par excellen ce estetiki karakter, iako je estetika po svom primarnom znaenju
21 22 V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 13. Ovo je jo u Veseloj nauci (1886) primetio Nie: Sve to doe do svesti, postaje plitko, razvodnjeno, prilino glupo, povrno, postaje znak, znak za orijentaciju stada; ... za svako osveivanje vezuje se velika, sutinska iskvare nost, lairanje, pojednostavljivanje i uoptavanje. U: F. Nie, Vesela nauka, Beograd, 1989, str. 25, prevod: Milan Tabakovi. V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 5. Ibid., str. 153. B. Lemian, Rytm jako wiatopogld (1910), u: Szkice literackie, op. cit., str. 67.
23 2 25
128
nauka o ulnom iskustvu. Slino je pisao Roman Jakobson o slikar stvu u eseju Futurizam (objavljenom u Moskvi 1919. godine): Zahva ljujui umnoavanju, opaanje podlee mehanizovanju: predmeti ko ji se ne opaaju prihvatani su na poverenje. Slikarstvo se bori protiv automatizacije percepcije,26 a samim tim protiv statinosti sveta po smatranog s jedne take gledita. Nije sluajno to je mladi Jakobson bio istovremeno fasciniran optom teorijom relativnosti i kubizmom, i nije sluajno to poslednju reenicu eseja o futurizmu zavrava od linom ekonomskom metaforom. Kritiar koji, dok posmatra avan gardnu sliku, postavlja sebi pitanje: ta ovo znai? i odgovara ne razumem, podsea na nekoga ko bira papirni novac umesto zlata: va luta s njoj pripisanom konvencionalnom vrednou ini mu se vie knjievnom.27 Upravo je dokazuju klovski i Jakobson sasvim suprotno: poezija podsea na zlato, jer posedujui samosvojnu vred nost nije konvencionalna upotreba jezika koji se lako moe zameniti za opta znaenja. Podsea i na naoare koje iznova pokazuju svet. Ovakvo rezonovanje bilo je u osnovi programskog teksta Viktora klovskog iz 1919. godine Umetnost kao postupak. Poezija ili otean govor, ka ONEOBIAVANJE ILI ZA ko je u tom tekstu definie klov UDNOST (rus. ) ski, ili govorkonstrukcija, oneo rezultat primene postupka. Pre biava nae vienje sveta (upravo ma klovskom, cilj umetnosti se na tome zasniva postupak one je da se oseanje stvari d u obli ku vienja a ne prepoznavanja; obiavanja, 28). U vezi umetniki postupak je postupak s tim, autonomija poetskog jezika, oneobiavanja () stva nesumnjivi pronalazak formalista, ri, postupak oteane forme koji ne oznaava, kako bi moglo izgle potencira tekoe i vreme trajanja dati, radikalno razdvajanje rei percepcije (Umetnost kao postu od stvari ve novo vienje sveta pak, 1919). Zadatak umetnosti je oneobiavanje nae percepcije pomou nove rei. Stavljajui akce stvarnosti remeenjem njenog ru nat na proces perceptivnog stvara tinskog, automatizovanog toka. nja, a ne posmatranja onoga to je
26 27 R. Jakobson, Futurizam (1919), u: My Futurist Years, op. cit., str. 150. Slino je o jeziku pisao i Hlebnjikov, ukazujui na popularnu ekonomiju prak tinog jezika: Danas su rei, proneverivi sopstvenu prolost, ... kao karakteri stian plateni zvuk za robnu razmenu meu razumima podelile viejezino oveanstvo na tabore carinskog rata, na mnotvo trita rei izvan koje ne po stoji promet datog jezika. V. Hlebnjikov, Malarze wiata (1919), u: Rybak nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, Warszawa, 2005, str. 63. Re je sluajan neologizam klovskog. Ve danas mogu da priznam da sam pravio gramatike greke i da sam napisao samo jedno n. Treba da bude [stran], u: W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz..., op. cit., str. 73.
Jakobson o futuristikom slikarstvu
Konvencionalna vrednost umetnosti
Poezija kao otean govor
28
129
Energeia / ergon
Sadrina i forma
ve stvoreno, klovski se pozivao na razliku izmeu energeia (stvara Analognu scensku koncepciju stvorio je Bertold Breht, odreuju nje rei) / ergon (proizvod rei),29 i je kao rezultat stranosti (Ver popularnu u nemakom romanti fremdungseffekt). Treba skrenuti zmu. Zadatak umetnosti jeste razbi panju i na teoriju jezovitosti janje rutinske percepcije stvarnosti (Unheimlichkeit) u kojoj je Frojd i uvoenje u na ivot, zahvaljujui definiui je kao povratak po opisivao naruavanje novim formama, efekta stranosti tisnutog oiglednosti kroz na perceptivne (kako bi to rekao Breht) ili osea gli upad u polje svesti onoga ega nja onoga to je jezovito (prema je razumno Ja elelo da se rei. Frojdovoj definiciji). Forma, dakle, nije spoljanji ornament ili kako je pisao irmunski zveka, koja moe postojati ali i ne mora,30 ve nuan uslov obnovljenog iskustva sveta. Zato razlikovanje sadrine i forme, isto kao i sveta i njegove percepcije, nema nikakvog smisla, jer svet za onoga koji ga opaa, ima smisla samo onda kad je posmatran, dok sadrina ima smisla samo kad poseduje odreenu formu. Kao to se vidi, forma listika teorija knjievnosti ima znatno iri raspon nego to je samo definisanje osobina poetskog jezika i savreno se uklapa u savreme ne pokuaje prevladavanja inercije graanske kulture okorele u ste reotipnoj slici sveta. Zato su formalisti tako rado pozdravili revoluci ju u Rusiji (jer je predstavljala rascep u graanskom poretku sveta), ali su je takoe, iz istog razloga kasnije snano kritikovali njeni dobroinitelji (jer njihova dinamina vizija jezika nije odgovarala sovjetskoj nomenklaturi).
Esencija i istorija
Predmet teorije knjievnosti
Formalisti ne bi mogli da pronau teoriju knjievnosti da nisu pro nali njen poseban predmet. Isto kao De Kurtene, koji se udio re ima koje su trenutak ranije pred njim otkrile svoju sutinu,31 i formalisti su, naroito u poetnom periodu svog delovanja, bili fas cinirani esencijom jezika, onim to on sam po sebi jeste32 bez obzira
29 30 31 32 Kako je pisao klovski, umetnost je nain da se doivi proces stvaranja stva ri, dok ono to je u umetnosti stvoreno od sekundarnog je znaaja, Umet nost kao postupak, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 86. V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 316. W. Szkowski, Ze wspomnie, op. cit., str. 116. Ovde se vidi tesna povezanost izmeu formalizma i fenomenologije. O utica ju Huserla na formaliste, a naroito na Jakobsona, pogledati u: E. Holenstein, Roman Jakobsons phnomenologischer Strukturalismus, Frankfurt, 1975.
130
na drutvene i kulturne implikacije. Ako, dakle, postoji sutina je zika, onda, poto je knjievnost jezika injenica, ona takoe mora imati svoju sutinu. Ovu sutinu su nazvali literarnou. Tako ju je prvi put definisao Jakobson u knjizi O najnovijoj ruskoj poeziji koja je trebalo da bude uvod u poeziju Velimira Hlebnjikova. Na taj nain predmet nauke o literaturi nije literatura nego literarnost, tj. ono to ini dato delo literarnim delom. Me utim, dosad su se istoriari knjievnosti uglavnom identifi kovali s policijom koja, imajui zadatak da uhapsi odreenu linost, za svaki sluaj privede i sve koje bi zatekla u stanu, pa i one to bi sluajno prolazili ulicom. Tako je i istoriari ma knjievnosti sve dobro dolo: ivot, psihologija, politika, filozofija. Umesto nauke o literaturi stvarao se konglomerat grubih disciplina.33
POSTUPAK (rus. ) u teoriji klovskog formalni zahvat koji se zasniva na oteavanju i produavanju vremena percepci je. Umesto razlikovanja sadrine i forme, formalisti su koristili raz likovanje materijala od postupka. Materijal je sve ono odakle umet nik crpe: injenice iz ivota, ideje, knjievne konvencije. Postupak je estetiki princip koji pretvara ma terijal u umetniko delo. Zahva ljujui postupcima nastaje efekat jezovitosti (defamilijarizacije) koji izaziva poremeaje u rutinskom sagledavanju stvarnosti predstav ljene u umetnikom delu. Postu pak osveava na pogled na svet. 33 3
Literarnost
ta je, u stvari, ova literarnost esencija knjievnosti? Njena os novna karakteristika je, dakle, po stupak (rus. , engl. device, fr. procd) ili takva usmerenost na izraz3 koja liava iskaz semanti ke i zvune neutralnosti i naruava rutinsku percepciju. Za definiciju poezije Jakobson koristi kategoriju (usmerenost), koja je ruska kopija nemake rei Einstel lung,35 nasuprot Darstellung ili pred stavi. Poezija ne predstavlja stvar nost, ali je usme re na na nju ili je prekomp onuj e, to znai da poetska forma nije sekundarna
Jakobsonova kategorija usmerenosti
35
R. Jakobson, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 102. Grekom je napisano Viktor umesto Velimir Hlebnjikov u naslovu teksta (prim. prev.). Roman Jakobson definie poeziju kao wyskazywanije s ustanowkoj na wyrae nije. To doslovno znai izjanjavanje sa usmerenou na izraz. Roman Jakob son, Velimir Hlebnjikov, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 101. Jakobso na verno prati Boris Tomaevski u svojoj Teoriji kjievnosti (1925), govorei o usmerenosti na izraz [koji] poprima autonomnu vrednost, u: B. Tomaevski, Teorija knjievnosti. Poetika, Beograd, 1972, str. 8, prevod: Nana Bogdanovi. Prema Jakobsonu, re usmerenost odgovara nemakom Einstellung koje potie iz Huserlovog renika. O usmerenosti je pisao i Ejhenbaum u raspravi Teorija formalne metode.
131
Viestrukost stvarnosti
Tekst i istorija
Princip inter tekstualnosti
u odnosu na nju (kao u tradicionalnom shvatanju forme kojom se zaodeva sadrina), ve je na razliite naine konstituie, isto kao to posmatranje s raznih taaka gledita pokazuje razliite aspekte stvarnosti.36 Stvarnost nema jedan oblik koji zahteva jednu formu. Obrnuto je: postoje razliiti knjievni postupci koji pokazuju dru gaija oblija sveta. Na taj nain kategorija postupka koji deautoma tizuje percepciju stvari vrsto povezuje jezik i stvarnost inei da stvari predstavljene u jeziku bivaju jae oseane.37 Tako, vrsta pove MOTIVACIJA (rus. zanost stvarnosti i jezika takoe ) konstruktivni princip preoblikuje prirodu stvarnosti koja knjievnog dela koji uspostavlja odnos izmeu materijala i postup dobija osobine onog koji govori: ka. Motivacija je sistem postupa stvarno je samo ono to je izree ka koji ini verovatnim uvoenje no, dok ono to se ne moe izrei pojedinih motiva i njihovih kom pleksa (B. Tomaevski). Postoji postaje nestvarno. Postupak takoe povezuje komp oziciona motivacija, ko se zasniva tekst i istoriju, naroito u drugoj fa jaopravdanosti na ekonominosti i upotrebljenih po zi razvoja formalne metode, jer, ka stupaka, kao i umet ni ka mo ko je jo 1921. godine u raspravi o tivacija, koja se zasniva na oneo Hlebnjikovu tvrdio Jakobson, sva biavanju. Kad se kompoziciona ki elemenat savremenog pesnikog motivacija potisne ili eliminie, u jezika izvan konfrontacije s prak prvi plan izbija umetnika moti vacija i dolazi do ogoljavanja kon tinim jezikom u okviru kojeg ga strukcije dela, kao u sluaju auto raspoznajemo upravo kao poetski tematskih dela. Prema francuskim moramo pozicionirati i u odnosu strukturalistima, motivacija je ob na tradiciju. Po svojoj sutini, dru lik osvajanja (naturalizacije) ili ve gu fazu razvoja formalistike teori rifikacije teksta koju ini italac. je knjievnosti, kad ona nije toliko definisana pomou opozicije u odnosu na praktini jezik koliko kao dinamika govorna konstrukcija,38 predstavlja prvu formula ciju principa intertekstualnosti u oba poznata nam vida: kao naina postojanja tekstova i naina njihovog saznavanja. U prvom sluaju ovu tezu je jasno formulisao Jurij Tinjanov u knjizi iz 1927. go dine Arhaisti i novatori knjievnost je, uostalom, slino svakom pojedinanom tekstu, shvaena kao s istem definisan pomou unu tranjih odnosa sastavnih elemenata (koje je Tinjanov zvao korela cija). Zato je nemogua ne samo potpuna autonomija knjievnog
36 37 38 Zato je klovski govorio o tome kako su tadanji pesnici (Hlebnjikov, Ma jakovski, Kamenjski) stvarali neoekivane slike, iznenaujui zvukovnom stranom stvari, u: V. B. klovski, Uskrsnue rijei, op. cit., str. 153. Ibid., str. 130. J. Tinjanov, Knjievna injenica, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 27.
132
teksta (jer svaki tekst upuuje na druge tekstove u okviru istog tog sistema) nego ni njena imanentna analiza (jer se knjievni tekst na lazi u mnogim sistemima istovremeno). Najbolji primer formulacije intertekstualnih teza jesu istraiva nja parodije Jurija Tinjanova sistematizovana u njegovom posled njem radu nazvanom O parodiji (1929).39 Poto tradicija, shvaena kao dinamiki sistem anrova, podlee evolutivnim promenama pronalaenjem novih formi i korienjem starih formi u novoj funkciji, a parodija je definisana KANONIZACIJA ANROVA kao podraavanje teksta poveza kategorija koju je uveo klovski. no s promenom njegove funkcije, Oznaavala je pomeranje anro onda tako shvaena parodija je va ili stilova s periferije sistema u dan od kljunih intertekstualnih njegov centar. Dekanonizacija je obrnuta pojava: uklanjanje neke anrova automatski postaje po forme iz centra. Primer iz poljske kretaka snaga knjievne evolucije knjievnosti: baladu, kao perife zasnovane na paralelnom pokretu ran i niski anr u doba klasicizma, kanonizacije i dekanonizacije. Ka poljski romantiari su ideoloki ko je pisao klovski, nova forma uzdizali i postavili je u sam centar se pojavljuje ne zato da bi izrazila knjievnih anrova iz kojeg je za tim vrlo brzo iskljuena. Primer iz nov sadraj, ve da bi zamenila sta ruske knjievnosti koji navodi Ti ru formu koja je izgubila umetni njanov: Zaumni jezik je oduvek ku vrednost.0 Kad su Jakobson i postojao (u dejem govoru, u sek Tinjanov 1928. godine pisali da se tama, itd.), ali tek u nae doba on ista sinhronija moe ... sada sa postaje knjievna injenica. Klju nu ulogu u dekanonizaciji anra gledati kao iluzija,1 onda su ima igra p aro dij a . Nova forma, pi li u vidu da svaki knjievni tekst sao je klovski, pojavljuje se ne uestvuje u nekoj tradiciji koju ili zato da bi izrazila nov sadraj ve potvruje ili porie. Uestvuje i u da bi zamenila staru formu koja je promenljivoj kulturnoj stvarnosti izgubila umetniku vrednost. to od nje ini knjievnu injenicu. Na taj nain je, povezujui knjievni tekst s njegovim raznovrsnim kontekstima, formalizam (u drugoj fazi svog razvoja) istoriorizovao pojam literarnosti i dao mu kulturni znaaj.
Tinjanovljeva studija o parodiji
Knjievna injenica
39 0 1
J. Tynianow, O parodii, Warsztat. Studenckie Zeszyty Polonistyczne, 1988, sv. 3: Ironia, parodia, satyra. B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 293. R. Jakobson i J. Tinjanov, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Poeti ka ruskog formalizma, op. cit., str. 365.
133
O jeziku proze
U svojim uspomenama iz nemirnih poetaka formalizma i futuri zma, Jakobson je s pravom naglaavao da na poetku druge dece nije XX veka, kad se odluivalo o sudbini budue umetnosti, pro za nije interesovala skoro nikoga.2 Situacija se, meutim, prilino brzo promenila. U svojim rado PRIPOVEDANJE (SKAZ) na vima o romanu Viktor klovski, rativna forma koja podraava ivi Boris Ejhenbaum i Jurij Tinjanov govor, prema reima Ejhenbauma dokazivali su da se osnovni roma iluzija govornog jezika u kojoj neskni postupci ne smetaju u postaje vidljivo nadovezivanje na poredak predstavljenih dogaaja ivu re naratora, dok fabularna (fabula; engl. story; fr. histoire), konstrukcija odlazi u drugi plan ustupajui mesto konkretnosti re ve njihovih jezikih prezentacija i. Posebnu teoriju skaza razvio je (sie; engl. plot; fr. discourse). Ovo Boris Ejhenbaum u raspravama Ka umetniko izraavanje (gr. lexis) ko je napravljen Gogoljev injel fabule (gr. mythos) koje se nasu (1919), Iluzija skaza (192) kao i prot fabularnoj shemi ne moe Ljeskov i savremena proza (1925). preneti na drugi sistem znakova Skaz je jedna od najkarakteristini jih osobina ruske knjievnosti. (na primer slike), predstavlja me sto svojevrsnog interesovanja poetike (sasvim suprotno e razmilja ti francuski strukturalisti, obrazovani na radovima Vladimira Propa o maginoj bajci: njihov osnovni predmet interesovanja su fabular ne sheme, a ne njihovo izraavanje, mythos, a ne lexis). Opozicija iz meu fabule i njene narativne artikulacije (sie) predstavlja ponov ljenu opoziciju mater ij a l a (rei) i p ostupka koju su formalisti koristili za poeziju umesto pogrene opozicije sadraja i forme. Isto kao to je postupak svesna verbalna konstrukcija, tako je sie jezi ka konstrukcija fabule koja se ne podreuje uzronoposledinoj logici. Kako je pisao klovski, fabula Evgenija Onjegina je romansa izmeu Onjegina i Tatjane, dok je sie umetnika obrada istorije te romanse izvrena pomou digresivnih interpolacija. klovskog su, kao ljubitelja Sterna i Servantesa, najvie interesovala sva kompozi ciona oneobiavanja koja su razarala razvoj fabule dela: umetnute novele, viesiejne kompozicije, digresije. Ejhenbaum je, pak, mno go prostora posvetio iluziji govorne naracije, takozvanom skazu, ko ji nije kompozicioni zahvat na nivou siea, ve subjektivna ingeren cija glasa naratora. Iz kasnijih razmiljanja formalista ispostavilo se da je podela, u poetku bespogovorno prihvaena, na umetniki po etski govor i neumetniki prozni govor bila znatno oslabljena, te su
2 R. Jakobson, My Futurist Years, op. cit., str. .
Romaneskni postupci
Fabula / sie
Kompozicija
13
SLIKA AUTORA (rus. ) kategorija koju su uve li formalisti (V. Vinogradov) da bi odredili organizaciju umetnike svesti, neempirijske figure autora koja je upisana u tekst i odgovor na za njegovu konstrukciju. Pre ma kasnijoj definiciji onaj koji raspolae knjievnim pravilima aktualizovanim u tekstu ili su bjekt stvaralake aktivnosti. Uvo enje ove medijativne kategorije imalo je za cilj odustajanje od shvatanja autora kao ive osobe koja se neposredno iskazuje u de lu i njegovo razumevanje kao jed ne od funkcija teksta.
se sloili da nije samo proza sistem postupaka (to je detaljno izloio Tomaevski u Teoriji knjievnosti), ve da i praktini jezik ima svoje postupke,3 i da se isto tako kao to se poetika bavi kompozicijom umetnikih dela, tako se i retorika bavi kompozicijom neumetnikih dela. U tom periodu su Ejhenba umove inovativne analize Lenji novog oratorskog stila, slino ka snijim analizama retorike Mein Kampf koje je izvrio Kenet Berk5 ili analize reklama Lea picera,6 utrle put knjievnoteorijskoj anali zi neknjievnih tekstova.
Retorika neumetnikih tekstova
Rezime
Teorijska dostignua ruskih formalista, kako u ranom p e r io du (19 1 6 1 9 2) (take 16), tako i u k as nom (19251929) (take 710), mogu se svesti na sledee glavne teze. 1. Umetniki doivljaj je doivljaj forme (klovski) koja pru a otpor (Jakobson). 2. Knjievnost, kao to je nekada sugerisao Malarme,7 ne na staje iz misli nego iz jezika. Nije misao ta [...] od koje se prave stihovi. Prave se od re i. Materijal poezije nisu ni slike ni emocije, ve rei (irmunski).8
3 5 6 7 8 V. irmunski, Zadaci poetike, u: Poetika ruskog formalizma, op. cit., str. 323. B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, u: Rosyjska szkoa stylistyki, op. cit., str. 51532. K. Burke, Retoryka Mein Kampf , u: Nowa Krytyka. Antologia, Warszawa, 1983. L. Spitzer, Amerikaska reklama jako sztuka popularna, u: Jzyk i spoecze stwo, Warszawa, 1980. P. Valry, Poezja i myl abstrakcyjna, u: Estetyka sowa, Warszawa, 1971, str. 105. Slino e razmiljati u osnovnom kredu amerikog strukturalizma Anatomy of Criticizm Nortrop Fraj: Poezija moe nastati iskljuivo iz drugih stihova; romani iz drugih romana. Knjievnost oblikuje samu sebe i ne oblikuje se spolja: knjievne forme ne mogu da postoje izvan knjievnosti, kao to ni
Knjievnost se stvara iz jezika
135
Knjievne forme
3. Postoje dva osnovna nai DOMINANTA termin koji je na upotrebe jezika: poezija uveo Roman Jakobson u predava i proza. Poezija je jezik u nju iz 1935. godine, sa istim naslo njegovoj estetskoj funkciji vom koji oznaava elemenat koji (Jakobson). Proza je jezik se u datom delu istie, dajui mu u komunikativnoj funkciji. homogenost i utiui na ostale ele mente. Poetsko delo je verbalna Poezija oneobiava jeziku poruka u kojoj dominira estetika komunikaciju. funkcija. U razliitim epohama i . Predmet teorije knjievno u razliitim anrovima susreemo sti je literarnost, odnosno se s razliitim dominantama (na s vizuelnou, dominanta (Jakobson) este pimer, u renesansimuzikalnou), u romantizmu s tike (autoteline) funkcije. to dokazuje da je literarnost isto Teorija se bavi funkcijom rijski pojam i ne postoji u istom jezika u knjievnom delu a obliku. Ovaj pojam e mnogo ne njegovom vanjezikom godina kasnije upotrebljavati Bra jan Mekhejl u knjizi Postmodern uslovljenou (genezom). Fiction (1987) da bi ukazao na 5. Literarnost se definie po razliku izmeu savremenog (sa mou zapaanja forme epistemolokom dominantom, tj. (Ejhenbaum), odnosno po pitanjem o saznatljivosti sveta) i postmodernog (sa ontolokom do stupka (klovski). tj. pitanjem o statusu 6. Postupak je umetnika minantom, romana. stvarnosti) konstrukcija koja oteava sagledavanje stvarnosti. Zadatak poezije (i ire: umetnosti) je oslobaanje stvari od automatizma percepcije (klovski). 7. Postupci koji su sistematizovani predstavljaju knjievne for me (retorike trope, narativne strategije, anrove, stilove) zavisne od istorijskog kon teksta. Postupak je jedini AUTOTELINOST (gr. autos isti; telos cilj), samociljnost junak knjievnih istrai osobina poetskog jezika koji re vanja (Jakobson). ferencijalnu dominantu stavlja po 8. Knjievne forme se nepre strani i koncentrie panju na sa stano menjaju sinhronijski mog sebe. Kako je pisao nemaki (knjievnost date epohe) i romantiar Novalis (17721801): Moemo se samo diviti toj sme dijahronijski (tradicija). noj greki koju ljudi ine mislei 9. Knjievnost date epohe ini da se slue jezikom s obzirom na sistem uzajamnih intertek stvari. Meutim, niko ne zna tu stualnih odnosa. To znai karakteristinu osobinu jezika da da se ne mogu razmatrati se brine samo o sebi (Monolog).
forme sonate, fuge ili ronda ne postoje izvan muzike. N. Fraye, Anatomija kritike. etiri eseja, Zagreb, 1979, str. 99, prevod: Giga Graan.
136
knjievne pojave izvan sistema njihovih uzajamnih odnosa (Tinjanov). 10. Tradicija je dinamiki intertekstualni prostor u kojem iscr pene forme bivaju zamenjene novim (parodija), uvedenim s periferije u centar knjievnog sistema (kanonizacija). Formalizam je nastao kao esencijalistika teorija i polako je evo luirao u pravcu istoricizma shvaenog, meutim, imanentno. For malisti su izbegavali istraivanja odnosa knjievnog teksta prema vanknjievnoj stvarnosti, mada se teorija postupka klovskog moe interpretirati kao savremena teorija estetskog iskustva kao takvog. Izbijanje postupka u prvi red najvanijih knjievnoteorijskih pita nja oznaavalo je nedostatak interesovanja za ideoloki i drutveni kontekst knjievnosti, to je postalo povod za otru marksistiku kritiku, a kasnije zajedno sa intenzivnom antiformalistikom kam panjom u sovjetskoj Rusiji za krah itave kole. Slian metodolo ki scenario iako bez ingerencije politike vlasti sreemo mnogo kasnije u dva razliita konteksta: u amerikoj verziji formalizma, od nosno u New Criticism, kao i u francuskom strukturalizmu, tanije u knjievnoj teoriji koju je razvijao erar enet. Iako su formalisti bili tvorci knjievne teorije, nisu se odnosili prema njoj snishodljivo i automatski. Ejhenbaum je pisao: U naem naunom radu prihvatamo teoriju samo kao rad nu hipotezu uz pomo koje se injenice iznose na svetlo dana, dobijaju smisao, to znai da su shvaene kao pravilne i da postaju predmet analize.9 Na taj nain, formalisti su postupali slino Huserlu, prema kojem je in svesti davao smisao svakoj pojavi koja nastaje u njenom polju. Ipak su se razlikovali od Huserla (i drugih fenomenologa) po tome to su se bavili analizom pojedinanih pojava u onom smislu u kojem one ispoljavaju svoju izuzetnost u okviru knjievnog sistema.
Formalizam kao esencijalistika teorija
Krah formalizma
9
B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, op. cit., str. 27.
137
Hronologija
19031909: Tree izdanje Velikog renika savremenog ruskog jezika ( y y) Vladimira Dalja koje je ispravio Boduen de Kurtene i koje je veoma snano uticalo na svest itave generacije futurista i formalista. 1912: amar dobrom ukusu: Manifest najnovije ruske poezije (Hleb njikov, Burljuk, Kruonih, Livic, Majakovski), jedno od naj snanijh umetnikih iskustava mladog Romana Jakobsona. Zajedniki nastup Hlebnjikova i Kruoniha (Svet od kraja / Mir skonca). Otvaranje izlobe grupe Valet Karove (19101917) za jedno s Davidom Burljukom i Kazimirom Maljeviem na elu. 1913: Manifest Kruoniha i Hlebnjikova: Re kao takva ( ) s Maljevievim ilustracijama (u njemu se moe pro itati sledee: Umetniko delo, to je umetnost rei. Proisteklo je samo od sebe te je otuda iz njega potisnuta tendencioznost, svakovrsna literarnost.) i Slovo kao takvo / : (Treba postaviti pitanje o znacima pisma vidljivog ili, jedno stavno, kao rukom slepca dotaknutog.). U S. Peterburgu se prikazuje prva futuristika opera, Pobeda nad suncem, s tekstom Kruoniha i s Maljevievom scenografijom. Maljevi u S. Peterburgu izlae Crni kvadrat. 1914: Poetak Prvog svetskog rata. klovski pie krau raspravu Uskr snue rei, prvi manifest nove kole u kojem istie da nova (fu turistika) poezija stvara nov jezik sraunat na vienje a ne na prepoznavanje sveta. Knjiica je sadravala brojne izjave pesni ka, primere dejih zvunih igara, primere poslovica i upotrebu besmislenih zvukova kod sektaa (klovski, Iz uspomena). Kruonih objavljuje knjigu Stihovi V. V. Majakovskog ( . . ). U Rusiju dolazi Marineti kojeg bojkotuju mnogi ruski futuri sti, meu njima i Hlebnjikov koji je upozoravao: Strane, imaj na umu u kakvu si zemlju doao! i nazvao ga brbljivim neta lentom. 138
19141915: 1915:
1916:
1917:
1918:
1919:
1920:
1921:
U Moskvi je na inicijativu Romana Jakobsona, studenta prve godine Instituta istonih jezika, i folkloriste Pjotra Bogatirjeva osnovan Moskovski lingvistiki krug. Ajntajn u Pruskoj akademiji nauka izlae optu teoriju relativ nosti (potvrenu 1919. godine). Maljevi izlae prvu suprematistiku sliku. Rasprava Viktora klovskog O poeziji i zaumnom jeziku ( y) biva tampana kao prva knjiga Zborni ka za teoriju poetskog jezika koji izdaje Opojaz u S. Peterburgu. Izlazi, takoe, Zaumna knjiga, zbornik, u kojoj Jakobson pod pseudonimom tampa svoje zaumne poeme. Druga knjiga Zbornika Zvuna ponavljanja (y y) Osipa M. Brika. Februarska revolucija i boljeviki oktobarski prevrat. Osnivanje Narodnog komesarijata za prosvetu (Narkompros), boljevikog ureda za kontrolu kulture, u kojem e raditi Brik, Jakobson, Majakovski. Maljevi slika Beli kvadrat na beloj povrini. Umetnost kao postupak ( ) Vikto ra B. klovskog i Kako je napravljen Gogoljev injel Borisa M. Ejhenbauma pojavljuju se u novom zborniku Poetika. Zbor nik za teoriju poetskog jezika. Deseta Dravna izloba pod naslovom Bespredmetno stva ralatvo i suprematizam poslednji zajedniki nastup ruske umetnike avangarde. U S. Peterburgu se osniva prvi muzej sa vremene umetnosti. Majakovski u Moskovskom lingvistikom kruoku ita svoju poemu 150 miliona, futuristiki odgovor na Blokovu simbo liku poemu Dvanaestorica. Kad godinu dana kasnije pisac knjigu poklanja Lenjunu, ovaj e u svojim belekama zapisati: Nonsens, glupost, jo jednom glupost i pretencioznost. Pre ma mom miljenju, samo jedna od deset takvih stvari treba da bude tampana i to ne vie nego u 1500 primeraka za bibliote ke i udake. A Lunaarskog bi trebalo otro kritikovati za taj njegov futurizam. Uzgred i ovo: Anatolij Lunaarski, ondanji narodni komesar za prosvetu, nije se slagao s formalistikom podelom na iskrenost i umetnost. Jakobson putuje u Prag kao prevodilac sovjetske diplomatske misije i vie se ne vraa u Rusiju (u Pragu e ivo uestvovati u radu Prakog kruoka). Lenjin objavljuje Novu ekonomsku politiku (NEP). Jakobson u Pragu objavljuje knjigu Najnovija ruska poezija. Skica prva: pristup Hlebnjikovu ( . y: y nj) koja je napisana 1919. godine, 139
a prvobitno zamiljena kao uvod izabranoj poeziji V. Hlebnji kova. Prikaze ove knjige objavljuju Tomaevski (pod pseudoni mom) i Vinogradov (pod pseudonimom Vinokur). 19211922: Staljin preuzima vlast. 1922: klovski (lan socijalistikorevolucionarne partije osuene za izdaju) za kojim tragaju boljevici, bei iz Rusije, preko Finske, u Berlin. Godine 1923. tamo izlazi njegov roman Sentimental no putovanje. Zahvaljujui nastojanju Gorkog i Majakovskog vraa se godinu dana kasnije u Moskvu. Odmah po dolasku ob javljuje epistolarni roman ZOO ili Pisma ne o ljubavi, napisan u Berlinu. Tatlin (autor uvene konstruktivistike skulpture Spomenik III inter nacionali) dovrava inscenaciju Hlebnjikovljeve poeme Zangezi. Dojs u Parizu objavljuje Ulisa, Eliot Jalovu zemlju. Kruonih objavljuje knjigu Zaumnici. Umire Hlebnjikov. 19231926: Kazimir Maljevi rukovodi Dravnim institutom za umetniku kulturu u S. Peterburgu u kojem je postojala posebna Sekcija fo nologije za istraivanje poetskog jezika. 1924: Problemi poetskog jezika Jurija M. Tinjanova, knjiga koja kruni e formalna istraivanja strukture i semantike poezije radikalno suprotstavljene prozi. 1924: Lenjinova smrt. Staljin jaa vlast Politbiroa. 1925: U zborniku O teoriji proze klovski prikuplja svoje radove po sveene romanu (izmeu ostalih Servantesu, Sternu); drugo izdanje e se pojaviti 1929. godine. Izlazi Teorija knjievnosti Tomaevskog. 1926: Jakobson i Trubecki osnivaju u Pragu Praki lingvistiki krug. Na ukrajinskom jeziku izlazi Teorija formalne metode Borisa M. Ejhenbauma. Prvo rusko izdanje, godinu dana kasnije, u knji zi Knjievnost. Teorija. Kritika. Polemika, Lenjingrad, 1927. 1928: Pavel Medvedev e s marksistikih pozicija objaviti knjigu kriti nu prema formalistima: Formalni metod u teoriji knjievnosti. 1929: U Lenjingradu izlaze Arhaisti i novatori, zbornik radova Jurija M. Tinjanova, posveen koncepciji knjievne injenice i knjiev noj evoluciji. 1929: Knjievnost injenice: zbornik sociolokih rasprava koje objav ljuju formalisti u asopisima Lef i Novyj Lef. 1930: klovski, pod politikim pritiskom, tampa u Literaturnoj Gaze ti samoosuujui Spomenik naunoj greki u kojem odbacuje svoje formalistike poglede. Praktini kraj formalizma u sovjet skoj teoriji knjievnosti. 10
Bibliografija
Opte
R. Jakobson, My Futurist Years, oprac., red. B. Jangfeldt, tum. S. Rudy, New York 1997 nagrane na tamie wspomnienia Romana Jakobsona z lat 19101920, po raz pierwszy wydane po rosyjsku w Sztokholmie w 1992 roku pod tytuem Jakobson budetljanin. Sbornik materialov (budietlia nin rosyjskie okrelenie futurysty) uzupenione wyborem listw do przyjaci (Elsa Triolet, Kruczonych) i wczesnymi esejami (o Chlebniko wie, poezji i malarstwie futurystycznym). B. Liwszyc, Pltoraoki strzelec, tum. A. Pomorski, Warszawa 1995 barwne wspomnienia uczestnika ruchw awangardowych w Rosji, wydane po raz pierwszy w 1933 roku. Dokadny indeks rzeczowy pozwala zorientowa si w skomplikowanej sytuacji literackiej Rosji lat 19071917. W. Szkowski, O Majakowskim, tum., wstp K. Pomorska, Warszawa 1960. W. Szkowski, Sowa uwalniaj cinit dusz (Rzecz o OPOJAZie), tum. D. Ulicka, Twrczo 1997, nr 5 esej wspomnieniowy. W. Szkowski, Ze wspomnie, tum. A. Galis, Warszawa 1965 izbor iz dve autobiografske knjige klovskog.
Tekstovi u poljskim prevodima (uz dodatak prevoda na srpski i hrvatski)

B. Eichenbaum, Szkice o prozie i poezji, wybr, tum. L. Pszczoowska, R. Zi mand, Warszawa 1973. Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970 u tekstovima: O. M. Brik, Rytm a skadnia. Przyczynek do badania jzyka wierszy, tum. Z. Saloni; B. Eichenbaum, Iluzja narracji mwionej, tum. H. Cielakowa, M. Czer miska; B. Eichenbaum, Jak jest zrobiony Paszcz Gogola, tum. M. Czermiska; B. Eichenbaum, Styl oratorski Lenina, tum. Z. Saloni; R. Jakobson, [O wierszu i skadni Majakowskiego], tum. M. R. Mayenowa;
11
L. P. Jakubinski, O dwikach jzyka poetyckiego, tum. Z. Saloni; E. D. Poliwanow, Oglna zasada fonetyczna wszelkiej techniki poetyckiej, tum. Z. Saloni; W. Szkowski, Wskrzeszenie sowa, tum. F. Siedlecki; B. W. Tomaszewski, Przyczynek do historii rymu rosyjskiego, tum. Z. Saloni; J. Tynianow, Oda jako gatunek retoryczny, tum. Z. Saloni; W. M. yrmunski, [Metafora w twrczoci Boka], tum. Z. Saloni. W. Szkowski, Jak jest zrobiony Don Kichote, tum. A. Woodko, u: Sztuka interpretacji, red. H. Markiewicz, t. 1, Wrocaw 1971. W. Szkowski, Rozanow, tum. H. Chystowski, Literatura na wiecie 1986, nr 8. W. Szkowski, ZOO, albo Listy nie o mioci [1923], tum. M.B. Jagieo, Lite ratura na wiecie 1986, nr 8. Up. prevod na srpski: ZOO ili pisma ne o ljubavi (prev. Lidija Subotin), Beograd, 1966. Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2. Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986 u tekstovima: R. Jakobson, Problemy poetyki, tum. A. Brosz; W. Szkowski, Sztuka jako chwyt, tum. R. uny; B. Tomaszewski, Wiersz a rytm, tum. S. Balbus; W. yrmunski, Wstp do poetyki, tum. J. Kulczycka, F. Siedlecki. B. Ejhenbaum, Knjievnost (prev. Marina Boji; izbor: Aleksandar Petrov), Beograd, 1972. R. Jakobson, Lingvistika i poetika (prev. Dragica Pervaz i dr.), Beograd, 1966. R. Jakobson, Ogledi iz poetike (prev. grupa autora; prir. Leon Kojen), Beograd, 1978. A. Petrov (ur.), Poetika ruskog formalizma, Beograd, 1970. J. Tynianow, Fakt literacki, tum. E. Feliksiak et al., oprac. E. KorpaaKirszak, Warszawa 1978. B. A. Uspenski, Poetika kompozicije, semiotika ikone (prev. Novica Petkovi), Beograd, 1979.
Najvanije studije
B. Eichenbaum, Teoria metody formalnej, tum. R. uny, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyks, t. 2: Od przelomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturali zmu, Krakw 1986. V. Erlich, Russian Formalism: History Doctrine, przedm. R. Wellek, Den Haag 1955. M. R. Mayenowa, Rosyjskie propozycje teoretyczne w zakresie form po etyckich (19161930), u: Rosyjska szkoa stylistyki, wybr, oprac. M. R. Mayenowa, Z. Saloni, Warszawa 1970. 12
L. Nyr, Rosyjska szkoa formalna, tum. E. Skweres, u: Literatura i jej inter pretacje, red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987, s. 593. K. Pomorska, Russian Formalist Theory and its Poetic Ambiance, Den Haag 1968. A. Flaker, Formalna metoda i njezina sudbina, u: Stilovi i razdoblja (zajedno sa Z. krebom), Zagreb, 196. P. Medvedev, Formalni metod u izuavanju knjievnosti (prev. orije Vuko vi), Beograd, 1976. N. Petkovi, Jezik u knjievnom delu, Beograd, 1976. V. RibnikarPerii, Ruski formalizam i knjievna istorija, Beograd, 1976.
Kontekst50
W. Chlebnikow, Rybak nad morzem mierci. Wiersze i teksty 19171922, wy br, tum., przyp. A. Pomorski, Warszawa 2005. W. Chlebnikow, Widzidz widziade bezksztatnych. Wiersze i teksty 19041916, wybr, tum., oprac. A. Pomorski, Warszawa 2005. K. Malewicz, Wiersze i teksty, wybr, oprac. A. Pomorski, tum. A. L. Piotrow ska, A. Pomorski, Warszawa 200.
50
Ove tri antologije autor ruske avangarde priredio je Adam Pomorski; doneo je i svoje komentare o kluturi u kojoj se razvijao ruski formalizam.
13
IV. AMERIKI FORMALIZAM NEW CRITICISM
Evo nekoliko taaka vere ispod kojih bismo se mogli potpisati: Da je knjievna kritika [literary criticism1] opis i vrednovanje njenog predmeta. Da je predmet interesovanja knjievne kriti ke pitanje jedinstva ona vrsta celine koju delo stvara ili koju ne uspeva da stvori, kao i unutranji odnos pojedinanih delova koji ine tu celinu. Da formalni odnosi u knjievnom delu mo gu u sebi sadrati logine odnose, ali da ih sasvim sigurno prevazilaze. Da se u uspelom delu ne moe razlikovati forma od sadrine. Da forma predstavlja znaenje. Da je knjievnost u krajnjoj instanci metafo rina i simbolina. Da se ono to je opte i uobiajeno ne moe shvatiti apstraktno, ve pomou onoga to je konkretno i pojedinano. Da knjievnost nije surogat religije. Da su, kako je govorio Alen Tejt, pojedina ni moralni problemi tema za poeziju, ali cilj knjievnosti nije moralisanje. Da principi kritike definiu prostor karak teristian za knjievnu kritiku; ne stvaraju metode za primenu kritike na ivot. Klint Bruks2
1 2
1 2
Treba imati u vidu da je anglosaksonski izraz literary criticism iri od polj skog izraza knjievna kritika i de facto znai knjievna istraivanja. C. Brooks, The Formalist Critics, The Kenyon Review, 1951, br. 13, str. 72, citat iz: Twentieth Century Literary Theory: A Reader, red. K. M. Newton, BasingstokeNew York, 1997, str. 26. Kritiku ovih principa izvrio je K. Berk (kojeg je K. M. Njutn nazvao Bahtinom Nove kritike) u: Formalist Criti cism: Its Principles and Limits, u: Language as Symbolic Action: Essays on Life, Literature, and Method, Berkeley, 1968, str. 80506.
Amerikanci sa Severa i Juga

Nova kritika (New Criticism) je naziv koji obuhvata delatnost uni verzitetskih kritiara koji su suvereno vladali na amerikoj knji evnoteorijskoj sceni izmeu 190. i 1970. godine3 i postali glavna (najee negativna) polazna taka za mnoge kasnije istraivake pravce kao to su dekonstrukcija, Novi istorizam ili cultural criti cism. Najvee teorijsko dostignue Nove kritike bilo je odbacivanje subjektivnoimpresionistikog i biografskog obrasca knjievne kriti ke i usmeravanje na autonomnu vrednost knjievnih dela. Slino ru skim formalistima koji su svoje kategorije izvodili iz tesne povezano sti s razvojem ruske futuristike poezije, i predstavnici Nove kritike bili su vezani za razvoj engleskog i amerikog modernizma. Glavni predstavnici Nove kritike, Klint Bruks (1906199) i Don Krou Rensom (1888197), poticali su s juga Sjedinjenih Amerikih Drava (izmeu 1935. i 192. godine Klint Bruks i Robert PenVo ren su ureivali Southern Review) i bili vezani za takozvanu agrarnu
3 Naziv potie od knjige D. K. Rensoma Nova kritika (The New Criticism, 191). Ipak, treba znati da ga je prvi put upotrebio ameriki istraiva knji evnoteorijskih doktrina Doel E. Spingarn, 1910. godine, da bi oznaio kri tiku koja umetniko delo razmatra kao umetniko delo samo po sebi savre no [complete in itself]. Kao to je Teorija knjievnosti Borisa Tomaevskog (1925) rezime delatnosti ruskih formalista, tako se Teorija knjievnosti Veleka i Vorena (192) moe smatrati prirunikom nauke o knjievnosti bliske stavovima New Criticism. Poreenje ove dve knjige dokazuje da su, bez obzira na mnoge kulturoloke razlike, ruski formalizam i New Criticism teorijski blizanci. O tome govori u najmanju ruku definicija literarnosti kao dominacije estetske funkcije, koju je formulisao R. Velek, notabene eh, aktivni uesnik Prakog linvistikog kru ga tridesetih godina, blizak Jakobsonov saradnik. Velek je za vreme rata bio ef katedre za anglistiku na Univerzitetu Ajova, gde je sreo Ostina Vorena, koautora Teorije knjievnosti. Tu knjigu (The Johns Hopkins Guide to Literary Theory & Criticism, Baltimore, 199, str. 521), proglasio je za moda najam biciozniji (i najmanje polemini) pokuaj formulisanja teorije Nove kritike.
Amerika knjievnonauna scena
Autonomna vrednost knjievnog dela Glavni predstavnici Nove kritike
IV. Ameriki formalizam New Critism
17
Najortodoksnija kritika kola
Understanding Poetry Bruksa i Vorena
ideju koja je podravala ekonomsku nezavisnost Juga.5 etrdese tih godina su od intelektualne manjine na univerzitetima na severu (uglavnom Jejl)6 postali monopolisti univerzitetske kritike. Imajui na raspolaganju univerzitete, uticajne knjievne asopise (pre svega, Kenyon Review koji je od 1939. godine ureivao Rensom) i stipendije za profesore i pesnike (koje je finansirala Rokfeler fondacija), Nova kritika je postala najuticajnija i najortodoksnija kritika kola u Sjedi njenim Amerikim Dravama. Njeni lanovi Rensom, Bruks, Vilijam K. Vimsat Mlai (19071975), nisu u potpunosti zastupali meusob no sline teorijske stavove, ali ih je povezivao zajedniki cilj: temeljna univerzitetska edukacija zasnovana na objektivnim pravilima itanja. Esej su pretvorili u osnovni alat svog delovanja i u njemu je detaljna analiza pesnikog jezika (Nova kritika se retko bavila prozom) bila povezana sa ispoljavanjem opte strukture dela koja je proizlazila iz unutartekstualnih napetosti. Godine 1938. pojavila se prva antologija za studente, koju su uredili Bruks i Voren, Understanding Poetry: An Anthology for College Students koja je postala standardan priru nik na amerikim univerzitetima u nekoliko narednih decenija.7
Engleski izvori
Poetke Nove kritike treba traiti u Engleskoj dvadesetih godina. Tekst koji je izuzetno snano uticao na kasnija istraivanja knjiev nosti bio je objavljen 1919. godine na stranama asopisa The Egoist: to je esej Tradition and the Individual Talent (Tradicija i individualni talenat). Njegov autor, Tomas S. Eliot, jo nije bio autor Puste zem lje koja je bila objavljena tri godine kasnije. U ovom eseju, za koji mnogi smatraju da je njegov najuveniji esej,8 Eliot iznosi osnovnu tezu daje razvoj umetnika neprestano rtvovanje samog sebe [self sacrifice] i stalno ponitavanje sopstvene linosti [continual extinction
5 Kako je sugerisao D. Kaler, antiindustrijalizam, koji je povezao junjake kritiare u kolu, nalagao im je da transformiu ideju autonomne, samodo voljne forme u ideju autonomnog, samodovoljnog stiha. U: J. Culler, Fra ming the Sign: Criticism and its Institutions, Oxford, 1988, str. 9. Kako je pisao Vimsat: Nova kritika se danas sigurno najbolje osea na uni verzitetu, gde cveta kao ivi manjinski pokret. U: William Kurtz Wimsatt, Poetry: I, The Formal Analysis, Kenyon Review, 197, br. 9, str. 36. Treba imati u vidu da je prvobitni naslov ove antologije glasio Reading Poems. Tako smatra, na primer, D. D. Lod. Pogledati: 20th Century Literary Criti cism: A Reader, London, 1972, str. 70, koju je on uredio.
Eliot i Nova kritika
6 7 8
18
of personality]. Ovo ponitavanje linosti pre svega se odnosi na emo cije, jer se stih ne zasniva na i zra av anju linih oseanja i emocija, ve na stvaranju strukturalnih emocija (the structural emotions) ko je su rezultat prerade (working up) obinih oseanja u umetnika oseanja. Na kraju, Eliot na sledei nain formulie svoj credo: Poezi ja nije putanje na volju emociji, ve beanje od emocije; ona nije izraz linosti nego beanje od linosti [an escape from personality].9 Umet nike emocije su bezline pie Eliot na kraju svog eseja. Ovde prvi put biva tako radikalno formulisan princip smrti autora (koji je Ro lan Bart direktno sugerisao 1966. godine) kao realne linosti koja sto ji iza teksta i na sopstveni raun ivi svoj ivot i svoju umetnost. Eliot ovde ne ostavlja mesta za sumnju. Pisac se mora otarasiti sopstvenih oseanja i emocija, iako se ne mo OBJEKTIVNI KORELATIV e reiti oseanja i emocija kao ta (engl. objective correlative) ter kvih. Ove su, meutim, vlasnitvo min koji je uveo T. S. Eliot i ko samog umetnikog dela a ne ivota, jim se od pesme zahteva da ne iznosi oseanja neposredno, ve tj. osobina poezije a ne biografije. uz pomo tekstualne medijacije. Svoju ideju Eliot moda najjasnije Objektivni korelativ je objektivno objanjava u drugom eseju o eliza postojei simbol ili slika koji se, betanskoj dramaturgiji,10 objavlje s jedne strane, odnosi na pesniko nom 192. godine na stranicama vo raspoloenje (evocira ga), dok, s druge strane u itaocu izaziva asopisa The Criterion koji je sam odreeno raspoloenje. Nije stvar ureivao. Umetnost koja nije zasno na predstava onoga to je pesnik vana na konvenciji, ve na tenji ka oseao piui stihove. realizmu, uopte i nije umetnost. Zato konvencija, odnosno ritam nametnut spoljanjem svetu, oslo baa od ne obr a e ne st v ar no st i i od, prema reima Eliota, po remeene pr iv at ne l i nost i, jer je odvajanje od tekue stvar nosti krajnji uslov za stvaranje dela. Tako nastaje uvena teorija objektivnog korelativa, odnosno objective correlative. Umetniko delo postaje autonoman predmet, predmet koji samo odgovara u odreenom periodu vanumetnikoj stvarnosti, odnosi se na nju, ali se s njom ne podudara. Druga kljuna osoba za New Criticism jeste Ajvor A. Riards (18931979). U uvenoj knjizi The Meaning of Meaning (Znaenje znaenja, 1923), napisanoj zajedno sa arlsom K. Ogdenom, uvo di se fundamentalno razlikovanje dva naina korienja jezika. Prvi
9 10 T. S. Eliot, Tradicija i individualni talenat, u: Izabrani tekstovi, Beograd, 1963, str. 332, citat sa str. 1, prevod: Milica Mihajlovi. T. S. Eliot, etiri dramatiara Jelisavetinog doba, u: Izabrani tekstovi, ibid., str. 6169.
Eliotova koncepcija pesnikog stvaralatva
Odvajanje umetnosti od stvarnosti
19
Simboliki i emotivni naini upotrebe jezika
Riardsova i Ogdenova koncepcija pseudosudova
Harmonina struktura knjievnog dela
Riardsova kritika jednoznanosti stiha
s i mb ol i k i, gradi strogo definisan odnos prema stvarnosti i pre tenduje na istinu (sluaj naunih reenica), dok drugi emot ivan ne upuuje na stvarnost, izbegava kvalifikacije istinala, a svoju utemeljenost nalazi u izraavanju ljudskih stavova. Simbolika upo treba rei je iskaz, beleenje, podsetnik, organizacija i komunikacija referenci. Emotivna upotreba rei je jednostavnija stvar, to je upo treba rei kojima se izraavaju ili izazivaju oseanja i stavovi (attidu des).11 Referencijalna upotreba jezikih znakova jeste sud na koji primenjujemo logike kriterijume. A emotivna upotreba, opet, vodi ka formulaciji pseudosudova, pseudostatements,12 koji ne mogu bi ti verifikovani odnosom prema stvarnosti. Na taj nain Riards raz likuje nauni (simbolizacija) i poetski (emotivnost) diskurs. Riards je bio psiholog i filozof po obrazovanju, te ne udi to je analizu jezika povezivao s tada dostupnim naunim jezikom. Emotivan stav, izraen kroz poetske pseudoiskaze, treba da se za sniva na tome da se haotini spoljanji impulsi pomou intelekta (ili ire: ovekov nervni sistem) pretvaraju u harmoninu, uravno teenu strukturu koja ne podlee verifikaciji putem odnosa prema (spoljanjem) predmetu, ve je sama po sebi znaajna. Ljudski um tei homeostazi i eliminie sve impulse koji onemoguavaju ostva rivanje tog stanja. S obzirom na to, pesniko (umetniko) delo je odslikavanje intelektualnog rada i moe se definisati putem ravno tee unutranjih elemenata. Zadatak pesnika je da [uz pomo rei] uspostavlja red i koherentnost [order and coherence] a samim tim slobodu optim iskustvima.13 Meutim, nastajua struktu VIEZNANOST (engl. ambi ra (stih) nema samo jedno zna guity) jedna od najznaajnijih se enje. U Filozofiji retorike (1936) mantikih kategorija Nove kritike. Riards je napadao predrasudu U knjizi Seven Types of Ambiguity o jednom i samo jednom pravom (1930) Viljam Empson je pisao da se vieznanost odnosi na razlii znaenju (One and Only One ta znaenja datog izraza u reni True Meaning Superstition), prema ku, ali i na sve, ak i najsuptilnije kojem re ima neko sopstveno verbalne nijanse koje omoguava znaenje (idealno, samo jedno) ko ju razliite reakcije na jedan te isti je je nezavisno od njegove upotre deo jezika [piece of language].
11 12 Nova kritika, Prosveta, Beograd, 1973, str. 6, prevod: Ksenija Anastasijevi. Izraz pseudostatements, koji ima potpuno istu funkciju kao Ingardenovi qu asisudovi, pojavljuje se kod Riardsa 1926. godine u knjizi Science and Poe try, London, 1926, dakle, nekoliko godina pre Ingardenove rasprave O dziele literackim: Das literarische Kunstwerk, Halle, 1931. I. A. Richards, Poetries and Sciences: A Reissue of Science and Poetry [1923, 1935] with a Comentary, London, 1970, str. 50.
13
150
be i ima nad njim kontrolu, kao i cilj s kojim mora biti izgovore na.1 Samim tim je dokazivao da znaenje teksta zavisi od unutra njih odnosa izmeu rei koje treba istraivati u celini, u kontekstu celovitog iskaza. Znaenja rei nekog autora su [...] rezultat do ko jeg dolazimo pomou uzajamne igre interpretativnih mogunosti celovitog iskaza [the whole utterance].15 Ove tri Riardsove teze meusobno razdvajanje referencijal nih i emotivnih (poetskih) sudova, objedinjujua delatnost uma odraena u zajednikom artefaktu, strukturalna dvosmislenost jezikog iskaza16 zajedno sa Eliotovom tezom o radikalnom raz dvajanju ivota od pesnikih struktura, izvrile su dubok uticaj ne samo na njegove neposredne uenike u Engleskoj (V. Empson, i F. R. Lejvis) nego i na amerike kritiare okupljene oko New Criti cism. Treba imati u vidu da su Riardsovi Principles of Literary Cri ticism (192) prva knjiga na engleskom jeziku u kojoj je skicirana zajednika teorija knjievne kritike.
Prva zajednika teorija knjievne kritike na engle skom jeziku
Close reading
Odvojen od pieve biografije (Eliot) i proverljivih injenica (Ri ards), stih postaje autonoman ve rb a l n i ar tefa kt, the verbal icon (doslovno verbalna ikona17 ili verbalna slika) prema for mulaciji Viljama K. Vimsata Mlaeg.18 Ovako glasi najvanija teza Nove kritike s kojom su se slagale sve njene pristalice koje su glavni cilj svojih kjievnih analiza usmerile ka tome da otkriju ta stih go vori kao stih19 a ne kao reprezentacija drugaijih sistema (intencije,
1 15 16 17 18 I. A. Richards, Philosophy of Rhetoric (1936), New York, 1965, str. 11. Ibid., str. 55. Riardsovu tezu o strukturalnoj dvoznanosti pesnikog dela preuzeo je njegov uenik Vilijem Empson u knjizi: Seven Types of Ambiguity, London, 1930; delovi objavljeni u: Nova kritika, op. cit., str. 11218. Prema terminologiji . S. Pirsa, icon je vrsta znaka u kojem je odnos izmeu oznaitelja (signans) i oznaenog (signatum) zasnovan na slinosti. Crte slo na je ikona prave ivotinje. Pogledati: W. K. Wimsatt Jr., The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, Lexington, 195. Prema marksistikom kritiaru Teri Igltonu, pravi doprinos delatnosti Nove kritike predstavljalo je pretvaranje stiha u feti, u: T. Eagle ton, Knjievna teorija, Zagreb, 1987, str. 51, prevod: Mia PervanPlavec. C. Brooks, The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, New York, 197, str. XI. Naslov Bruksove knjige je karakteristian: metafora veto izraene urne, kao aluzija na Kitsovu Odu grkoj urni (kojoj je po sveeno jedno od poglavlja knjige), odnosi se na knjievni tekst.
Verbalna ikona
19
151
Riardsova koncepcija pravog itanja
Objektivna poetika
stvarnosti). Zato je postala obave VERNO ITANJE (engl. close zujua metoda koju je opisao Ri reading) kategorija koju je u ards u knjizi Practical Criticism prouavanje knjievnosti uveo (1929). Tako je istraiva dao svo Ajvor A. Riards, koji je u knjizi jim studentima u Kembridu trina Practical Criticism (1929), pisao da sva dobra poezija poziva na est pesnikih tekstova bez ikakvih verno itanje [All respectable po spoljnih informacija o autoru etry invites close reading]. Verno i datumu nastanka da bi ih pod itanje se zasniva na oslobaanju stakao na verno itanje (close rea dela svih spoljanjih istorijskih, ding) i opisivanje njihovog itanja politikih, ideolokih konteksta izolovanog od bilo kakvog spolja i paljivoj analizi njegovih retori kih mehanizama. njeg konteksta. Rezultat toga jesu takozvani protocols of reading iz kojih je Riards izdvojio osnovne JERESI PARAFRAZE (engl. prepreke na putu ka pravom ita the heresy of paraphrase) greka nju: izmeu ostalog, neutemeljene koja se zasniva na prepriavanju knjievnog teksta drugim reima asocijacije koje nemaju nita zajed to dovodi do gubitka njegovih nikog s reima na stranici, dok knjievnih osobina. Jer najva trinarna potinjenost sopstvenim nije je ono to prema reima gleditima, prihvaena uverenja o Klinta Bruksa stihovi kao sti tome ta je stih, unutranje zabra hovi govore ili autonomni ver ne, sentimentalnost. Na taj nain je balni artefakti u kojima se forma ne moe razdvojiti od sadraja. stvorena osnova za objektivnu po U poeziji koja je stvarno poezi etiku koja je iz procesa itanja eli ja, pie Bruks, forma i sadrina minisala privatna iskustva itaoca, su se tako snano spojili da je sva znanje van konteksta koji namee ki pokuaj odvajanja sadraja, da stih, kao i teorijske presupozicije. posebno pomenemo njega, nasi Svaka poezija vredna potovanja lje nad stihom i preti da se forma redukuje na retoriku ljusku ili poziva na verno itanje [All respec pakovanje. table poetry invites close reading] pisao je Riards,20 i uz pomo ozbiljnog itanja razumevao objek tivnu analizu stiha lienu bilo kakve subjektivne primese (setimo se Huserlove sugestije koja se odnosi na shvatanje objektivne istine). Uticaj ove knjige i u njoj predloene metode bio je ogroman. Kako je godinama kasnije podsetio drugi predstavnik New Criticism Alen Tejt, niko ko je itao Riardsov Practical Criticism, nakon njenog objavljivanja 1929. godine, nije mogao da proita nijedan stih na isti nain kao do tada.21
20 21 I. A. Richards, Practical Criticism: A Study of Literary Judgment, London, 1929, str. 203. A. Tate, Essays of Four Decades, Chicago, 1968, str. XI.
152
U eseju Criticism, Inc., objavljenom 1938. godine, Don S. Ren som, nastojei da definie ciljeve critical business i da dovede knji evna istraivanja do potpune profesionalizacije, isticao je da se profesori anglistike moraju koncentrisati pre svega na tehniko is traivanje poezije, to je trebalo da predstavlja usmeravanje panje na sam tekst uz izbegavanje neknjievnih konteksta i problema. To bi bila tehnika istraivanja poezije ... kad bi se bavi la metrikom ..., odstupanjima od proznih jezikih normi i prozaine logike, njenim tropima, fikcijama i pronalascima zahvaljujui kojima poezija osigurava estetsku distancu i sama se iskljuuje iz istorije.22 Iste te 1938. godine u osnovnom priruniku Understanding Po etry, Bruks i Voren su sastavili listu osnovnih greaka koje su inili itaoci poezije. To su bile: potera za porukom (potraga za idejom koja se moe odnositi na lini ivot), izraz oseanja ili njihovo i sto ostvarivanje kao lepa formulacija neke uzviene istine. U sva ova tri sluaja italac grei jer se pesniki efekat ne zasniva na sa mim stvarima [oseanjima, idejama i sl.], nego na nainu na koji se njime slui pesnik.23 Ovakav pristup je morao dovesti do radikalnog suprotstavljanja pravog jezika poezije i masovnog jezika (mass language). U uve nom eseju Tenzija u poeziji Alen Tejt je pisao da je najgora vrsta po ezije ona u kojoj obina linost izlae svoju obinost kad se slui govornim jezikom zato to se javni govor teko uprljao masovnim oseanjem. Greka, prema kritiaru, lei u tome to se masovni je zik prihvata kao sredstvo komunikacije: One koji se njime slue manje zanima dovoenje u formal ni red onoga to ponekad nazivamo afektivnim stanjem negoli pobuivanje tog stanja.2 Tejtova logika je sledea: masovna oseanja su loa, a bojenjem javnog govora pretvaraju ga u masovni jezik koji, podstiui emoci je, protivrei pesnikom pozivu koje u stvari i jeste stvaranje for malnog reda.25
22 23 2 25 J. C. Ransom, Criticism Inc., u: The Worlds Body, New York, 1938. C. Brooks, R. P. Warren, Rozumienie poezji, u: Teoria bada literackich za granic..., op. cit., t. 2, deo 2, str. 63655. Nova kritika, op. cit., str. 252. Ovaj iskaz analizira R. Skouls u: The Crafty Reader, New HavenLondon, 2001. Skouls u ovom segmentu s pravom ne vidi samo modernistiku i po litiku osnovu novih kritiara zasnovanu na otroj osudi svake retorike (jav nog govora) kao iste demagogije.
Profesionalizam u knjievnim istraivanjima
Osnovne greke koje ine itaoci poezije
Masovni jezik
Formalni red
153
Harmonijske napetosti26
Kategorije opisa stiha
Osnovne metafore koje su novi kritiari koristili za opis autonomne i zajednike strukture stiha (a preuzete iz tekstova engleskog ro mantiarskog filozofa, kritiara i penika S. T. Kolrida)27 odreivale su ga kao g ra e v i nu, ar te f a kt, organi zam ili muzi ku kom p ozic iju. D. K. Rensom je poredio stih s konstrukcijom kue (logika struktura) iji su zidovi prekriveni bojama, tapetama, tapi serijom (ovaj dodatak je nazvao teksturom). Cilj dobrog kritiara postaje, prema tome, da ispita i defi nie pesmu u pogledu na njenu strukturu i njenu teksturu. Ako nema nita da kae o njenoj teksturi, on nema nita posebno da kae ni o njoj kao o pesmi, nego je pretresa sa mo utoliko, ukoliko je ona proza.28
Tkivo teksta
Pesma kao ivi organizam
To znai da se poezija razlikuje od proze po tome to poseduje znaenjski dodatak (boje, tapete, gobleni) koji logika struktura pro ze ne poseduje. Poezija je tekstu TEKSTURA (engl. texture) r a st av lj e na na st r u ktu r u, prema D. K. Rensomu, reto a proza je sama struktura. Pesniki rikojeziki sloj knjievnog dela tekst je, dakle, ne samo autonom koji se ne moe redukovati na lo na ve i harmonina tvorevina, te giku sadrinu (odnosno struktu zato, takoe, podsea na iv i or ru). Pesma je jedinstvo strukture (tj. sadrine) i teksture (ili jezike gani z am (living integrity)29 iji forme). O poetinosti stiha odlu su pojedinani delovi meusobno uje tekstura: kad se kritiar bavi uslovljeni. Elementi [pesnikog] iskljuivo strukturom, onda nema dela nisu meusobno povezani nita da kae o samim stihovima.
26 27 Izraz V. K. Vimsata Mlaeg. Pogledati: Eksplikacja jako krytyka (1951), u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. 1: Metody stylistyki literackiej, Krakw, 1976, str. 338. Uporediti sledeu reenicu iz Biographia Literaria: Poema je takva vrsta kompozicije koja je suprotstavljena naunom delu tako to kao svoj neposre dan predmet predlae prijatnost, a ne istinu. I od svih drugih vrsta se razliku je po tome to crpe prijatnost iz celine koja odgovara zadovoljstvu u svakom sastavnom delu. U: S. T. Coleridge, Biographia Literaria: Or Biographical Sketches of my Literary Life and Opinions, London, 1965, str. 172. Treba imati u vidu da je posrednik izmeu Kolrida i New Criticism bio A. A. Riards, autor knjige Coleridge on Imagination, New York, 1935. Nova kritika, op. cit., str. 381382. Izraz living integrity of the poem se nalazi u eseju D. K. Rensoma, Criticism Inc., u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, New YorkLondon, 2001, str. 1118. Empson je pisao da je re po svojoj sutini kao organizam ili njegov deo. Up. Metafora. Figure i znaenje (prir. L. Kojen), Beograd, 1986.
28 29
15
ORGANSKA CELINA (engl. or ganic unity) prema Novoj kritici, knjievno delo treba da odlikuje organsko jedinstvo, odnosno har monino slaganje svih elemenata. Kako je pisao A. A. Riards, ita lac mora tokom itanja da shvati znaenje celine dela koje mu sa mo kao celina [as a whole] mo e obezbediti satisfakciju. Odnos izmeu pojedinanih delova tre ba da podsea na odnos izmeu elemenata ivog organizma. Prin cip organske celine, pisao je Klint Bruks, spaja slino sa neslinim. Izvor ovog principa treba traiti u engleskom romantizmu (kod Kol rida). IRONIJA (engl. irony) raz liito definisana u okviru Nove kritike, inila je kvintesenciju knjievne strukture. Najee je oznaavala unutranju napetost izmeu pojedinanih, esto su protstavljenih, elemenata dela. Kako je patetino pisao Robert P. Voren, pesnik dokazuje svoju vi ziju time to je podvrgava lomai ironije drami svoje strukture. Klint Bruks je, opet, tvrdio da je ironija najoptije odreenje one vrednosti koju razliiti elementi u odreenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta. 30
kao cvetovi u buketu ve kao cvet s drugim delovima biljke u razvo ju.30 Osnovni zadatak kritiara tre ba, dakle, da bude otkrivanje tog or ganskog jedinstva31 i shvatanje stiha kao celine [as a whole] koja je ra do poreena s muzikom kompozi cijom32. Kako je pisao Klint Bruks, samoj sutini pripada harmoniza cija kontrasta i usklaenost razli ka.33 Alen Tejt je, pak, dodavao da jedno pesniko delo ima posebno svojstvo kao krajnje dejstvo celine.3 U eseju Pure and Impure Poe try Robert Pen Voren je sugerisao da pesnik dokazuje svoju viziju ti me to je podvrgava lomai ironije drami svoje strukture.35 Pod i ro nij om ovde treba najuoptenije podrazumevati strukturalnu na petost izmeu pojedinanih eleme nata dela, a ne jednu od retorikih figura. Iron ij a, shvaena kao pri tisak [unutranjeg] konteksta,36 postala je osnovni pesniki postu pak (da upotrebimo terminologi ju Viktora klovskog), dok je stih kao zbir napetosti suprotstav ljenih vrednosti postao ironina stuktura par excellence. Kako je
Ironija kao osnovni pesniki postupak
31 32 33 3 35 36
C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (199). Slino poreenje pre njega koristili su Bruks i Vimsat Mlai: Ako bi trebalo da uporedimo delo s gra om nekog fizikog predmeta, to ne bi bio zid ve pre neto organsko, poput biljke. C. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938). Pretea ovog holistikog (ali i organicistikog i dijalektikog) miljenja u en gleskoj kritici bio je S. T. Kolrid. C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit., str. 203. C. Brooks, A Shaping Joy: Studies in the Writers Craft, London, 1971, str. 96. Nova kritika, ibid., str. 251. Nova kritika, ibid., str. 295. C. Brooks, Ironia jako zasada struktury poetyckiej, op. cit., str. 275.
155
Bruksova analiza poezije
Normativna teorija imanentnog itanja
Nova kritika kao filozofija knjievnosti
pisao Bruks, ironija je najoptije odreenje one vrednosti koju raz liiti elementi u odreenom kontekstu dobijaju iz tog konteksta.37 Tako shvaena ironija (kao i paradoks) jeste izvor viesmislenosti i jedinstva pesnikog dela koje u konanoj instanci upuuje na pe snikovo jedinstvo iskustva. Posmatrano iz te perspektive, dostig nue koje predstavlja uzor za Novu kritiku je knjiga Klinta Bruksa The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry (197), detaljna analiza devet pesama iz raznih knjievnih epoha (od Do na Dona, preko Miltona, Kitsa, do Jejtsa). Prema Bruksu, sutina poetskog znaenja (za razliku od znaenja naunih iskaza), postaje jezik paradoksa (kako glasi naslov prvog poglavlja) u kojem dola zi do pomirenja pojedinih, na prvi pogled meusobno suprotstav ljenih znaenja, kao i to nije manje vano pesnikovog uma i stvarnosti. S obzirom na to da pesniko delo ini autonomnu i organsku ce linu, ono se ne moe svesti niti na pesnikovu intenciju (ova greka je definisana kao intentional fallacy) niti na uticaj koji vri na itao ca (greka nazvana affective fallacy).38 Ne moe se svesti ni na logi ki sadraj koji se u njemu nalazi, ni GREKA AFEKTIVNOSTI (engl. ti se moe iskazati drugim jezikom affective fallacy) odreenje po (heresy of paraphrase). S obzirom grenog miljenja, koju su uveli na bogat repertoar greaka ili jere Vimsat i Birdsli, da knjievna ana si koje stoje na putu pravilnog liza ili interpretacija treba da se iitavanja pesnikog teksta, Nova oslanjaju na subjektivna oseanja kritiara. Nisu itaoeva oseanja kritika se moe smatrati normativ ta koja odluuju o vrednosti dela, nom teorijom imanentnog itanja. ve ono samo. Kao takva, suoavala se s kritikom istraivaa zainteresovanih za spoljanje (istorijske, ideoloke, po litike) kontekste knjievnog dela, kao i za pragmatinu primenu ina interpretacije.39 Takoe se moe interpretirati kao filozofska osnova za koju je knjievni tekst autonomno umetniko delo koje je
37 38 39 C. Brooks, The Heresy of Paraphrase, u: The Well Wrought Urn..., op. cit., str. 209. Obe definicije potiu od naslova rasprav W. K. Wimsatt, Jr. i M. C. Bear dsley: The Intentional Fallacy (196) i The Affective Fallacy (199). Prvi kritiar koji je uvideo proizvoljnu normativnost novokritike strategije bio je K. Berk. Pogledaj njegovo delo: Formalist Criticism: Its Principles and Limits, Texas Quarterly, 1966, leto, zatim ponovo objavljeno u: Language as Symbolic Action: Essays on Life, Literature and Method, op. cit., str. 80506. Berk se odluno distancirao od shvatanja knjievnosti kao skupa autonom nih artefakata, postepeno irei perspektivu i bavei se simbolinom i prag matinom dimenzijom jezika.
156
pogodno za distanciranu i nepristrasnu kontemplaciju.0 Rensom je u eseju Form and Citizens na sledei nain obrazlagao filozofske osnove autonomije umetnikog artefakta: Promiljamo predmet kao predmet i nismo prinueni in stinktivnom nunou da ga uzmemo i odmah progutamo. Ovo promiljanje moe da tee u dva pravca: prvo, putem na uke. ... Ali mogu da vidim predmet u sasvim drugom obliku, konkretno kao umetniko delo. To se deava onda kad ni sam primoran niti da stavim ruke direktno na dati predmet niti da to odlaem za sutra, ve sam u tako udesnom stanju nevinosti da ga mogu spoznati samo i s obzirom na njega samog i da ga shvatam zato to poseduje sopstvenu egzisten ciju. Na tome se zasniva, ili bi trebalo da se zasniva, znanje koje je openhauer slavio kao znanje bez poude.1
Rezime
Teze Nove kritike koje se odnose na knjievnost, ak uzimajui u obzir i razliku u miljenjima njenih predstavnika, dosta su poveza ne i lake za saimanje. A to su: 1. Pesniki jezik (emotivan, prema Riardsu) sutinski se razliku je od referencijalnog (simbolikog), slino kao to se poetska re razlikuje od prozne. Re u poetskom smislu je stvar sama po sebi i sadri sva svoja znaenja, dok je re u proznom smi slu jednodimenzionalna i funkcionalna.2 Ova razlika, prisut na i u vidu opozicije poetike i retorike, jeste fundamentalna za svaki formalistiki ili ire modernistiki stav. Zato se moe smelo konstatovati da je Nova kritika knjievnonauni ekviva lent modernistikim estetikim teorijama. 2. Pesniko delo upuuje na imaginativni ivot [imaginative life] pesnika koji u sebi miri protivrena iskustva.3 Nije
0 Ovakav stav je dao za pravo Teri Igltonu da o ideologiji Nove kritike napie da je to ideologija iskorenjene, defanzivne inteligencije koja je u knjievnosti iznova pronala ono to nije mogla pronai u stvarnosti. T. Eagleton, Lite rary Theory: An Introduction, Minneapolis, 1983, str. 7. J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 5. Up. V. Empsonov rad u: Metafora. Figure i znaenje, op. cit., str. 79. Definicija A. A. Riardsa iz knjige Science and Poetry (1926). Tezu o objedi njujuoj snazi imaginacije Nova kritika je preuzela iz engleskog romantizma, pre svega od Kolrida.
Pesniki jezik
Imaginativni ivot pesnika
1 2 3
157
Beskorisnost poezije
Tekst sam po sebi
kako su smatrali neki romantiari poezija srca i emocija, nego intelekta i imaginacije. 3. Pesniko delo je autonomna, samodovoljna celina sazdana od unutranjih napetosti (ironije i paradoksa). Za njegovo tumaenje nije potrebno poznavanje izvanknjievnog kontek sta. Kako je pisao Eliot, da bih razumeo Lucy Poems [Vor dsvort] nije mi potrebno nijedno drugo svetlo osim onoga koje stihovi iz sebe emaniraju.5 . Razlikujui se od jezika proze, jezik poezije slino kao u teori ji ruskih formalista raskida s navikama svakodnevne komuni kacije. Gotovo sva dobra poezija nas zbunjuje [Nearly all good poetry is disconcerting].6 Poezija takoe nije podreena nika kvom spoljanjem cilju i zato je autotelina. Poezija pronalazi svoju pravu korist u svojoj savrenoj beskorisnosti.7 5. Kritiar se bavi otkrivanjem organskog jedinstva dela kroz spajanje njegove prividne nespojivosti. Slino miljenje o in terpretaciji imao je Gadamer kad je u knjizi o Selinu pisao da se usled razumevanja u tekstu sve izravnava i napree, povezanost naglo raste, raste opta obaveznost interpretacije.8 Na sasvim suprotnom polu e se smestiti dekonstrukcija, trae i nepovezana mesta koja slabe organsko jedinstvo dela. 6. Kritiku kao naunu i objektivnu delatnost (a ne: impresioni stiku i subjektivnu) ne interesuje ni pesnikova intencija9 ni realni uticaj na itaoca, jer se uzima u obzir jedino tekst sm po sebi. Kritiar treba vie da se odnosi prema prirodi predmeta, nego prema efektu koji izaziva u subjektu.50 7. Otuda je nerazumevanje stiha sutinsko, ali prijatnost ko ju on izaziva tokom itanja (kao autonoman, lep predmet)
Alen Tejt koristi re tension (tenzija) da bi oznaio ono to je celokupna or ganizacija ekstenzije i intenzije koje u njoj [poeziji] moemo nai: Alen Tejt, Tenzija u poeziji, u: Nova kritika, op. cit., str. 259. Termini ekstenzija i inten zija se odnose na logiko razlikovanje sadraja i znaenjski domen rei. T. S. Eliot, Granice kritike, u: T. S. Eliot, Izabrani eseji, op. cit., str. 239257. A. A. Richards, Practical Criticism, op. cit., str. 25. A. Tate, On the Limits of Poetry: Selected Essays: 19281948, New York, 198, str. 113. H.G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ti?, op. cit., str. 151. Kako je pisao Bruks na kraju interpretacije Marvelove pesme: I have tried to read the poem, An Horatian Ode, not Andrew Marvells mind (Pokua vao sam da proitam pesmu Oda Horaciju, a ne intelekt Endrju Marvela). C. Brooks, Criticism and Literary History: Marvells Horatian Ode, Sewa nee Review, 197, br. 55, str. 220. J. C. Ransom, The Worlds Body, op. cit., str. 32.
5 6 7 8 9
50
158
slina je tome kao to cilj ivota nije shvatanje sveta, ve sti canje otpornosti i ravnotee, kao i to da se ivi to se bolje moe.51 Recepcija stihova bi, dakle, trebalo da bude kontem plativna i nepristrasna, liena bilo kakvih asocijacija na dru tveni poloaj pisca i itaoca. 8. Drutvena funkcija kritike zasniva se na izdvajanju za svoju publiku onoga to ona eli, organizovanju onoga to moe da stvori, zapravo, ukusa epohe.52 9. Ma kako da se mogu kritikovati filozofske i estetike premi se koje se kriju u osnovama Nove kritike, ipak se ne moe osporiti da je zahvaljujui njoj odbaen redukcionistiki i im presionistiki stav prema knjievnom delu i da su u Americi stvoreni uslovi za potpunu profesionalizaciju i formalizaciju knjievnih istraivanja kao posebne discipline.
51 52
V. Empson, u: Metafora..., op. cit. Treba, svakako, imati u vidu da se, kako pi e Empson, to ne odnosi samo na neudate tetke. Ibid., str. 85.
159
Hronologija
1909: Na stranicama New Quarterly slikar i teoretiar umetnosti Ro der Fraj objavljuje An Essay in Aesthetics u kojem dokazuje da umetnost predstavlja ivot osloboen obespokojavajuih nunosti nae svakodnevne egzistencije. To je credo moderne umetnosti. Doel E. Spingarn prvi put koristi naziv The New Criticism za oznaavanje kritike koja prihvata potpunu estetiku autonomi ju knjievnog dela. T. S. Eliot na stranicama The Egoist tampa esej Tradicija i in dividualni talenat u kojem tradiciju definie kao nadistorijski poredak dela koja istovremeno postoje, a ivot umetnika kao stalno odustajanje od sopstvenog ja. Fraj prikuplja svoje eseje o umetnosti u uticajnu knjigu Vision and Design (Vizija i model). The Meaning of Meaning (Znaenje znaenja) Ogdena i Riard sa postaje krupan dogaaj. Ta knjiga, o kojoj govore Rasel i Sa pir, ulazi u kanon univerzitetskih udbenika. Njenu osnovnu pretpostavku, koja razlikuje simboliku (naunu) upotrebu jezi ka od empirijske (umetnike), prihvata Nova kritika. Knjiga A. A. Riardsa The Principles of Literary Criticism (Prin cipi knjievne kritike). Ova knjiga je, prema autoru, trebalo da lepe umetnosti kao najvii nain komunikacije stavi iznad svih vrednosti (pismo D. E. Pajlija, 19. novembra 1923). U po glavlju The Language of Criticism Riards pie uvenu reeni cu: We pay attention to externals when we do not know what else to do with a poem (Skreemo panju na spoljanje inioce kad ne znamo ta zapoeti sa stihom). Science and Poetry (Nauka i poezija; 2. izdanje 1935). Riards uvodi pojam pseudostatements, sudova koji se ne mogu logiki verifikovati. Na slian nain e i Roman Ingarden definisati svo je quasisudove.
1910:
1918:
1920: 1923:
1924:
1926:
160
1929:
Na osnovi seminara organizovanih poslednjih godina u Kembri du i inostranstvu (ak i u Pekingu) Riards objavljuje Practical Criticism: A Study of Literary Judgement (Praktina kritika. Studija knjievne moi suenja); prva formulacija principa close reading. 1930: Viljam Empson, Riardsonov uenik, objavljuje Seven Types of Ambiguity (Sedam tipova vieznanosti), jedan od fundamental nih radova posveenih pitanju vieznanosti poetskog teksta. 19351942: K. Bruks i R. P. Voren ureuju Southern Review, jedan od naj vanijih asopisa tog razdoblja. U njemu, izmeu ostalih, objav ljuju V. Stivens, K. Berk, R. Derel, I. Vinters, R. P. Blekmur najbolji kritiari i pesnici. 1936: A. A. Riards u Philosophy of Rhetoric napada dogmu Jednog jedinog znaenja. Uvodi teoriju unutarkontekstualnog znae nja. V. Stivens, posle objavljivanja Ideas of Order, biva priznat za jednog od najveih amerikih pesnika. 1938: Bruks i Voren objavljuju najuticajniju antologiju za studente engleske knjievnosti Understanding Poetry: An Anthology for College Students (Shvatajui poeziju. Antologija za studente visokih kola). U propratnom pismu profesoru skreu panju na upotrebu izvanpoetskih supstrata za stih. 1939: D. Ransom poinje sa objavljivanjem Kenyon Review, jednog od najuticajnijih kritikih asopisa. V. K. Vimsat postaje profesor Univerziteta u Jejlu. 1941: Rensonova The New Criticism s tekstovima posveenim kriti kom radu A. A. Riardsa, V. Empsona, T. S. Eliota i I. Vintersa. Prvi put se javlja naziv Nova kritika kao odreenje novog na ina analize knjievnih tekstova. Znatno kasnije Bruks e se se ati da je taj naziv nesreno izabran i da ga nisu upotrebljavali oni na koje se odnosio. 1942: Napad na njujorkog intelektualca i pisca Alfreda Kazina. Nova kritika biva osuena zbog fetiizacije forme. 1946: The Intentional Fallacy Vimsata i Birdslija. 1947: Bruks objavljuje The Well Wrought Urn: Studies in the Structure of Poetry, najuticajniju knjigu Nove kritike. Postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu. 1949: The Affective Fallacy Vimsata i Birdslija. Teorija knjievnosti Veleka i Vorena prvo rezimiranje teorij skih pogleda Nove kritike. Iako Bruks smatra da je Teorija knji evnosti novi organon za knjievna istraivanja, istovremeno istie da je Nova kritika ... potroila svoju energiju i da je knji evnim istraivanjima potrebna vea raznovrsnost. 1950: Voren postaje profesor na Univerzitetu u Jejlu. 1951: Prikazujui antologiju Critiques and Essays in Criticism 1920 1948, Voren priznaje da je Nova kritika dola do kraja.
161
1952:
1954:
1956: 1957:
1965: 1966:
1978:
R. S. Krejn, koji pripada takozvanoj ikakoj koli (koja se na dovezuje na Aristotelovu retoriku), objavljuje antologiju Critics and Criticism: Ancient and Modern u kojoj je Nova kritika osu ena za usmerenost iskljuivo na jedan elemenat forme: jezik (dikciju). The Verbal Icon: Studies in the Meaning of Poetry, velika repre zentativna knjiga Nove kritike (u kojoj se, izmeu ostalih, nala ze oba eseja pisana zajedno s Birdslijem: Intentional Fallacy i Affective Fallacy). The New Apologists for Poetry Mjurija Krigera rezimira dopri nos Nove kritike i objavljuje da je njena dinamika iscrpena. Literary Criticism: A Short History Bruksa i Vorena, knjiga godi nama smatrana za ispovest Nove kritike, mada Vimsat nije sebe smatrao novim kritiarem. Nortrop Fraj u Anatomy of Criticism zamera novim kritiari ma za estetiki stav zato to se zadravaju na bukvalnoj povr ini knjievnosti (texture), zanemarujui sloj simbolinog sazna nja (dianoia). Predsednik Lindon Donson alje ameriku vojsku u Vijetnam. Na simpozijumu The Languages of Criticism and the Science of Man u Baltimoru uestvuju, izmeu ostalih, Bart, Lakan, Derida, Pule, Todorov. Meu uesnicima nema nijednog pred stavnika Nove kritike. Uestvuje, meutim, Pol de Man koji e se, razvijajui svoju dekonstruktivistiku koncepciju, stalno po zivati na Novu kritiku. Rene Velek u Critical Inquiry objavljuje lanak pod nazivom The New Criticism: Pro and Contra u kojem se zalae za kon tinuitet Nove kritike. Ovaj lanak je izazvao veliku raspravu u sledeem broju asopisa. To je najverovatnije bilo poslednje vi eglasje o New Criticismu u amerikoj publicistici i poslednji spor o njoj.
162
Bibliografija
Radovi predstavnika Nove kritike u tumaenju poljskih istraivaa
T. S. Eliot, The Function of Criticism (1923): Funkcija kritike u: Izabrani tek stovi (prev. Milica Mihailovi), Beograd, 1963, str. 353. T. S. Eliot, Tradition and the Individual Talent (1919): Tradicija i individu alni talenat u: Izabrani tekstovi (prev. M. Mihailovi), Beograd, 1963, str. 332. Nowa Krytyka. Antologia, wybr H. Krzeczkowski, wstp, oprac. Z. apiski, Warszawa 1983 u tekstovima: J. C. Ransom, Criticism as Pure Speculation (191): Krytyka jako czysta spekulacja, tum. M. Szpakowska; I. A. Richards, Science and Poetry (1926): Poezja i wiara, tum. M. Szpa kowska; R. P. Warren, Pure and Impure Poetry (193): idem, Poezja czysta i nie czysta, tum. M. Szpakowska; W. K. Wimsatt Jr, M. C. Beardsley, The Affective Fallacy (199): Zudze nie oddziaywania emocjonalnego, tum. M. Szpakowska. Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 2: Od fenomenolo gii do egzystencjalizmu. Estetyzm i New Criticism, Krakw 1981 u tek stovima: C. Brooks, Modern Poetry and the Tradition (1939); D. Brooks, R. P. Warren, Understanding Poetry (1938); W. Empson, Seven Types of Ambiguity (1930); I. A. Richards, Principles of Literary Criticism (192). Wspczesna Teoria bada literackich za granic, red. H. Markiewicz, t. 1: Me tody stylistyki literackiej. Kierunki ergocentryczne, Krakw 1976 u tek stovima: C. Brooks, Irony as a Principle of Structure (199); W. K. Wimsatt Jr, Explication as Criticism (1951).
163
Radovi o institucionalnosti Nove kritike

G. Graff, Professing Literature: An Institutional History, Chicago 1987. V. B. Leitch, American Literary Criticism from the Thirties to the Eighties, New York 1988. M. Jancowich, The Cultural Politics of the New Criticism, Cambridge 1993. J. Szili, Nowa Krytyka, tum. P. Kutwiczak, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, Warszawa 1987.
Odnos novih knjievnoteorijskih postupaka prema Novoj kritici

A. Berman, From the New Criticism to Deconstruction: The Reception of Struc turalism and PostStructuralism, Urbana 1988; Close Reading: The Reader, red. F. Lentricchia, A. Dubois, Durham 2003. F. Lentricchia, After the New Criticism, Chicago 1980; The New Criticism and Contemporary Literary Theory: Connections and Conti nuities, red. W. J. Spurlin, M. Fischer, New York 1995.
16
V. BAHTIN
Re ivi izvan sebe, u svojoj ivoj orijentisa nosti na predmet; ako se do kraja odvojimo od te orijentisanosti, u rukama e nam osta ti golo telo rei, na osnovu kojeg nita nee mo moi saznati ni o drutvenom poloaju, ni o ivotnoj sudbini date rei. Mihail Bahtin1 Dijaloka priroda svesti, dijaloki karakter ljudskog ivota. Jedina adekvatna forma jezike impresije pravog ovekovog ivota jeste neovenani dijalog. ivot je po svojoj prirodi dijaloki. iveti znai uestvovati u dijalogu: pitati, sluati, snositi odgovornost, odobravati i slino. itavog ivota ovek se, ne bez ostatka, angauje: ustima, oima, ru kama, duom i duhom, itavim telom, svim postupcima. itavog sebe sadri u rei koja se zatim utapa u dijaloku tkaninu postoja nja, u opti simpozion. Mihail Bahtin2
1 2
M. Bahtin, O romanu, Nolit, Beograd, str. 8, prevod: Aleksandar Badnjarevi. M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, u: Estetyka twrczoci sownej, Warszawa, 1986, str. 53.
Na margini
Mihail Mihailovi Bahtin (18951975) nije pripadao nijednoj knji evnoteorijskoj koli, skoro itav ivot proveo je udaljen od glavnih akademskih centara, ali bez obzira na to, njegov uticaj na proua vanje knjievnosti XX veka ne moe se potceniti. Po obrazovanju klasian filolog,3 veliki poznavalac savremenih jezika i knjievnosti (nemaki je govorio i pre nego to je progovorio ruski), izvrstan po znavalac filozofije (Kjerkegora je itao znatno pre estova), po zavr etku univerziteta u S. Peterburgu radio je nekoliko godina kao pro fesor u provinciji (u Nevlu i Vitebsku) gde je, okruen prijateljima i uenicima, intenzivno stvarao svoju filozofiju kulture i pripremao knjigu Problemi stvaralatva Dostojevskog (1929). Posle etiri godine boravka u Lenjingradu (gde, kao invalidski penzioner, nije radio), 1928. godine, posle pojaavanja Staljinove represije, bio je uhapen zbog kvarenja omladine i osuen prvo na deset godina koncentra cionog logora na Solovjeckim ostrvima; to se zahvaljujui zauzima nju mnogih ljudi zavrilo slanjem u Kazahstan gde je boravio od 1930. do 1936. godine. Tridesetih i etrdesetih godina radio je na monografiji o Rableu i knjizi Bildungsroman, od koje su sauvani samo fragmenti, jer je za vreme rata, zbog nedostatka cigaretpapira, Bahtin rukopisom zavijao cigarete. Bahtin se posle rata, ne mogavi da dobije posao ni u Moskvi ni u Lenjingradu, preselio u Saranjsk
3 Interesantno je da je meu svoje najblie uitelje Bahtin ubrojao dva poljska klasina filologa: Tadeua elinjskog i Stefana Srebrnog, profesore Peterbur kog univerziteta. Do danas nije razjanjen spor u vezi s tim da li je Bahtin autor itavih ili sa mo delova sledeih knjiga koje su potpisali njegovi prijatelji: Voloinov (Froj dizam, 1928; Marksizam i filozofija jezika, 1929) i Medvedev (Formalna meto da u teoriji knjievnosti, 1928). Ovu tezu prvi je izneo 1970. godine Vjaeslav Ivanov. Na njegov predlog sovjetska agencija za autorska prava pripremila je dokument kojim je priznato Bahtinovo autorstvo. Meutim, on je odbio da ga potpie.
Bahtinova izolacija
ivot u Rusiji
Izgnanstvo
V. Bahtin
167
Institucionalne nevolje
(gde je ve iveo od 1936. do 1937. godine); tu je radio na tamonjem univerzitetu (1961. godine je otiao u penziju kao profesor opte knji evnosti). Godine 196. je odbranio doktorsku disertaciju Fransoa Rable u istoriji realizma, ali diplomu je dobio tek 1952. godine. U Mo skvu (gde je 1963. godine objavljeno proireno izdanje knjige o Do stojevskom, ovaj put pod naslovom Problemi poetike Dostojevskog) uspeo je da se preseli tek na prelazu izmeu ezdesetih i sedamde setih godina kad je, muen boleu (od detinjstva je imao oboljenje kotane sri zbog ega mu je amputirana noga 1938. godine) dospeo do vladinog sanatorijuma, a zatim u staraki dom nadomak Moskve. Poslednje godine proveo je bolestan i usamljen u malom stanu u Mo skvi. Umro je posle pripreme za tampu knjige Problemi knjievnosti i estetike ( ), 1975. godine.
Vlast autonomije/autonomija vlasti

Bahtinova filozofija knjievnosti
Kritika autonomije
Bahtin je sebe smatrao filozofom, to je zaista i bio. Stvorio je teo riju u kojoj je knjievnosti priznata kljuna uloga u razumevanju mehanizama kulture i drutvene komunikacije. Da bi se razumela njegova koncepcija, treba detaljno VIEJEZINOST (roznoreje, analizirati naroito njegove rane gr. heteroglossia) autentina radove,5 jer se u njima vidi napor sredina iskaza u kojoj on ivi i ob da se prevaziu ogranienja kanti likuje se, jeste dijalogizovana go zma i neokantizma (pod ijim je vorna raznolikost.* Ovi razliiti uticajem mladi Bahtin, oboavalac govori ulaze u roman u razliitim Rikera i Koena, bio mnogo godi oblicima: od naizgled zavisnog govora do citiranja raznih knjiev na) u ime moralnog aktivizma u nih konvencija i ideolekata. kojem autonoman teorijski subje * Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 26. kat, izolovan od sveta, biva zame njen subjektom koji je odgovoran za svoje postupke. Na taj nain je Bahtin prvi put formulisao osnovni princip svoje filozofije: nita na svetu ne postoji samo po sebi i svi pokuaji uspostavljanja autono mije (egzistencijalne, saznajne, moralne, estetike) jesu iluzija. Zato nije verovao u formalnostrukturalnu koncepciju knjievnog dela kao nepristupane celine dovoljne same sebi.6 Obrnuo je opozici ju izmeu poezije i proze (koju su formalisti pozitivno valorizovali
5 6 Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, Gdask, 1997. M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 28. Zbog toga se Bahtin, mada je studirao zajedno s formalistima na univerzitetu u S. Peterburgu, nikada nije pribliio njima i itav ivot se borio protiv njihove metodologije.
168
KARNEVAL prema Bahtino vom shvatanju, iri pojam od tradi cionalnog, obrednog liturgijskog praznika koji prethodi postu. To je pogled na svet koji proizlazi iz narodnovaarske kulture i supro tan je oficijelnim institucijama i hijerarhizovanom poretku. Smeh, parodija, profanacija, ludorija, gro teskno okretanje sveta naopake, neprimerene slike materijalnote lesnog dole, familijarnovaarski skandalizujui govor to su for me karnevalskog pogleda na svet koje su iz narodne kulture (anali zirane u knjizi o Rableu) prodrle u visoku knjievnost i postale snana sredstva umetnikog po imanja ivota.* Karnevalizovan pogled na svet je duboko ambiva lentan: ozbiljnost se mea sa sme hom, mudrost s glupou, ivot sa smru, gore sa onim dole, visoko s niskim. Upravo ovu vieznanost karnevalske ideologije Bahtin vi di, izmeu ostalih, kod junak Do stojevskog.
* M. Bahtin, Problemi poetike Dostojev skog, ibid., str. 226.
u korist poezije)7 i predmetom svojih interesovanja uinio roman koji je shvatao ne toliko formalno (kao sistem postupaka), koliko antropoloki kao umetniki or ganizovanu drutvenu govornu ra znolikost8, reprezentativnu vrstu za kulturu koju definiu ukrtanja razliitih sociolekata. Na taj nain je nesumnjivo zalazio na teren s o c i ol oke ana li ze, mada udalje ne od tada vaeeg vulgarnog soci ologizma u kojem se pod maskom forme tragalo za jednoznano od reenim klasnim interesima.9 Tako shvaena viejezinost postala je ne samo knjievnoteo rijska kategorija ve i instrument otre, iako ne direktne, ideoloke kritike. Ako jezik vlasti (ne samo totalitarne, mada treba imati u vi du da je Bahtin svoje knjige pisao u tekom izgnanstvu) u principu te i jednoglasju i krajnjem ogrania vanju znaenja, onda prihvatanje
Razliitost stilova romana
Viejezinost kao sredstvo ideoloke kritike
8 9
Ameriki istraivai G. S. Morson i K. Emerson u ovom obrtu vide dokaz za postojanje prozaike (prosaics) koja je suprotstavljena poetici. Pogledati: G. S. Morson, C. Emerson, Mikhail Bakhtin: Creation of Prosaics, Stanford, Calif. 1990. Prozaika ne upuuje samo na istraivanje romana, nego se koncentrie i na svakodnevni prozaini ivot. U sutini, Bahtin e se, naroito razvijajui koncepciju vrsta govora, baviti jezikim dijalogom na najelementarnijem ni vou dogaaja u svakodnevnom ivotu: poev od pozdravljanja i otpozdravlja nja, zavrno s pitanjima i odgovorima. M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 16. Mada je verovatno iz Bahtinovog pera potekla kritika formalne kole (potpi sana imenom Pavla Medvedeva), u kojoj autor pokazuje svoju naklonost pre ma marksizmu, kao i Voloinovljeva rasprava (Marksizam i filozofija jezika), ipak je na jasno postavljeno pitanje o marksizmu Bahtin odgovorio: Nisam marksista. Interesovao me je, kao i mnoge, frojdizam, takoe spiritizam. Ali nikako nisam bio marksista. Svedoanstvo istaknutog poznavaoca Bahtino vog dela S. G. Boarova, citat iz: A. Wony, Bachtin. Midzy marksistowskim dogmatem a formacj prawosawn. Nad studium o Dostojewskim, Wrocaw, 1993, str. 11.
V. Bahtin
169
Smeh
vieglasja kao elementa koji odluuje o ivosti kulture predstavlja kritiki gest prema svakoj vlasti koja kontrolie komunikacione to kove. U knjizi o Dostojevskom, nasuprot ideolozima poslednje re i, dokazivao je kako nita se definitivno u svetu jo nije dogodilo, poslednja re sveta i o svetu jo nije izreena, svet je otvoren i slobo dan, jo uvek je sve ispred i uvek e biti ispred.10 Sline ideoloke po sledice imalo je Bahtinovo prihvatanje (u raspravi o Dostojevskom, i u knjizi o Rableu) k ar ne v a lske ne of icij el nost i, koja razbija ustaljene drutvene hijerarhije, kao strukturalnog elementa svake kulture. Ako su vrata smeha otvorena svima,11 to znai da smeh ima politiki karakter: nain je slobodnog, neogranienog uea u ivotu polisa. Dakle, nije nimalo udno da su upravo slobodan, ne kontrolisan gest smeha komunistike vlasti tretirale kao opasan ideoloki poduhvat.12
U stihiji govora
Borba kulture i jezika
Mehanizmi jezike komunikacije
U istorijskim radovima Bahtina nije interesovala imanentna analiza knjievnih tekstova ve verbalnoideoloki ivot date epohe13 (to se najbolje vidi na primeru knjige o Rableu) i knjievnoistorijski proces shvatan kao komplikovana borba kultura i jezika koja tra je itave vekove1. Sve njegove najvanije kategorije kar ne va l, dij a l o g , p ol ifon ij a, v i e j e z i no st, tua re osim na same tekstove, odnose se i na izdiferencirane sfere kulture u kojoj jezici skrivaju u sebi odreen pogled na svet. Ranih pedesetih godina, u vreme najvee staljinizacije intelek tualnog ivota, Bahtin je intenzivno radio na radikalnom proirenju obima istraivanja. Prestao je da se interesuje za knjievnost kao takvu (ovakvo odreenje smatrao bi kao iznutra protivreno) i poeo se baviti mehanizmima jezike komunikacije, tanije
10 11 12 M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, Nolit, Beograd, 1967, str. 236, pre vod: Milica Nikoli. M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 80. To samo potvruje injenica da je Staljin voleo komediju i da je njegov omi ljeni film bila komedija Svet se smeje (glumica Ljubov Orlova). Komedija ni kada nije subverzivna, jer smeh koji izaziva zaklanja, a samim tim i konzervi ra skrivenu ideologiju. M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 6. M. Bachtin, Z prehistorii sowa powieciowego (191), u: Problemy litera tury i estetyki, op. cit., str. 86.
13 1
170
ant rop olo g ij om : time kako ovek (anthropos) odreuje svoje mesto u svetu kroz govorni in (logoi). Negativna referentna taka ovde je bila strukturalna lingvistika. Njen tvorac, Ferdinand de So sir, smatrao je da treba briljivo razlikovati jezik kao j e dnoro dni sistem znakova (langue) koji postoji izvan konkretne upotrebe od ra z noro d no g govora (parole) vezanog za ono to je pojedinano. Prema De Sosiru, jezik je u potpunosti dat pre nego to se pojedi nac pone njime sluiti: Jezik nije funkcija govoreeg subjekta. On je proizvod koji individua pasivno ubeleava.15 Uvodei posrednu kategori ju sp ora zume vanj a, Bahtin je VRSTE GOVORA (rus. uklonio jaz izmeu onoga to je ) najmanje jedinice govora koje se mogu izdvojiti i koje grade nuno (jeziki sistem) i onoga to komunikacijski univerzum: dija je sluajno (pojedinani govorni loke replike, pitanja, odgovori, in). Jezik koji ostaje na raspolaga polemike, sporovi, pisma. Zahva nju onima koji govore sastoji se ne ljujui vrstama govora onim ko toliko od neutralnih gramatikih je se javljaju samostalno (takozva i leksikih konstrukcija, koliko od ne primarne vrste govora), i onim koje su ukljuene u roman (tako gotovih komunikacionih shema zvane sekundarne vrste govora) utopljenih u svakodnevnu stihiju postoji neprekinut kontinuitet govora. Bahtin je ove iskazne struk izmeu knjievnosti i svakodnev ture, zasnovane na principu razme ne komunikacije. Vrste govora ne rei izmeu uesnika dijaloga, su transmisioni kaii od istorije drutva ka istoriji jezika* i ka isto nazvao v rst ama govora poka riji knjievnosti. Prema Bahtinu, zujui da one predstavljaju sutinu vrste govora kao normatizovane jezike komunikacije. Teorija vr forme iskaza** odreuju opte st govora bila je usmerena protiv uslove i okvire komunikacije i za svih teorij komunikacije koje su to podseaju na koncepciju arhe u govoru (parole) videli samo kon tipova, ali s tim da je primenjena na sociolingvistiku. kretizaciju apstraktnog jezikog sistema (langue). Prema Bahtinu, * M. Bachtin, Problem gatunkw mowy, u: Estetyka twrczoci sownej, Warsza jezik se ne deli na sistem i njegovu wa, 1986, str. 355. aktualizaciju, ve ivi zahvaljujui ** Ibid., str. 377. svojoj d o ga ajno st i.
Kritika De Sosirovog strukturalizma
Bahtinova koncepcija sporazu me vanja
Teorija vrsta govor
15
F. de Sosir, Opta lingvistika, Nolit, Beograd, 1989, str. 23, prevod: Sreten Mari.
V. Bahtin
171
Bahtin i poststrukturalizam
Kad je poetkom ezdesetih godina mladi Cvetan Todorov stigao iz Sofije u Pariz da studira teoriju knjievnosti, veoma se razoarao kad se ispostavilo da teorija knjievnosti na Sorboni (kao i u itavoj Francuskoj) ne postoji. Zato je redigovao osnovne tekstove ruskih formalista i objavio ih 1965. godine pod naslovom Thorie de la littrature. Ovaj datum moe se smatrati simbolinim poetkom teorije knjievnosti u Francuskoj. Kad se skoro u isto vreme (od de cembra 1965. godine) na seminarima Rolana Barta poela pojavlji vati Bugarka Julija Kristeva, ispostavilo se da francuska teorija knji evnosti dobija na poklon drugaiju, potpuno razliitu, slovensku knjievnoteorijsku tradiciju dijalogiju Mihaila Bahtina. Izbor ko ji je 1966. godine izvrila Kristeva nije bio sluajan, jer je odgovarao njenoj elji da produbi pukotinu u strukturalistikom poduhvatu da bi u nju unela istorijsku dinamiku i da bi napustila zatvoreni svet teksta.16 I zaista, pre svega je re o dovoenju u pitanje koncepci je dela kao zavrenog, zatvorenog i savreno autonomnog objekta i njegovog smetanja u otvorenu mreu kodova koji omoguavaju njegovo postojanje (ontoloka koncepcija intertekstualnosti) i njego vo saznavanje (epistemoloka koncepcija intertekstualnosti). Bahti nova zasluga, pisala je Kristeva u svom programskom nastupu Le mot, le dialogue et le roman, bilo je sledee otkrie: Svaki tekst je konstruisan poput mozaika citata, svaki tekst uvlai i transformie drugi tekst. Pojam i nte rsubj ek t iv nost i zamenjen je pojmom i nter tek stu a lnost i.17 Potpuno iste termine koristi Bart u intervjuu koji je dao jo pre nego to je izdata S/Z: Zahvaljujui nekolikim Bahtinovim analizama, s kojima je sluaoce mog seminara upoznala Julija Kristeva ..., moe se sagledati mogunost analiziranja knjievnosti [lcriture littraire] kao dijaloga naina pisanja koji se odvijaju u okvi ru jednog dela. Nain pisanja datog dela ... krije u sebi, is pod povrine rei, reprize, parodije, odjeke drugih naina pisanja, to ini da se u sluaju knjievnosti vie ne moe govoriti o intersubjektivnosti ve o intertekstualnosti.18
16 17 18 F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris, 1992, str. 75. J. Kristeva, Smeitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969, str. 85. R. Barthes, Oeuvres compltes, Paris, 199, t. 2: 19661975, str. 58.
Todorova Teorija knjievnosti
Krisveta i Bahtin
Intersubjektiv nost interteks tualnost
172
POLIFONIJA pojam koji je Bahtin uveo u istraivanja knji evnosti u knjizi o Dostojevskom (1929). Polifonija doslovno zna i vieglasje: govori pojedinih li kova u romanu, koji se odlikuju razliitim pogledima na svet, sa mostalno postoje, stupaju meu sobno u razliite polemike odno se i nisu podreeni nadreenoj svesti autora. Prava polifoninost je, prema Bahtinu, beskrajni di jalog o krajnjim stvarima,* to znai da to nije striktno tekstu alna (kompoziciona) kategorija ve i filozofska pa, ak, i teoloka. Pojam polifonije je u tesnoj vezi s pojmom nedovrenog dijalo ga u kojem nikada ne biva izgo vorena poslednja re.
Tekst je, dakle, mozaik citata, iako bi moda bilo bolje rei to Bart sam ini u S/Z podstaknut Bahtinovom muzikom metaforom polifonija glasova. Otprilike u isto vreme (na poetku sedamdesetih godina), Bahtin je u svojim beleka ma skicirao (za koje ni Kristeva ni Bart nisu mogli znati, poto su ob javljene tek u Estetyce twrczoci so wnej) principe kako je to nazivao metalingvistike u koju spadaju razliite varijante i nivoi intenzite ta stranosti tue rei, kao i razno vrsne forme odnosa prema njoj.19 Bahtin nije sumnjao:
Bahtinova metalingvistika
Ne postoji izolovan is kaz. On uvek sadri iskaze ko * M. Bahtin, Estetyka twrczoci sownej, ji mu prethode, kao i one koji ibid., str. 502. posle njega dolaze. Nijedan nije ni prvi ni poslednji. Iskaz je samo karika u lancu i ne moe se prouavati odvojeno od njega. Izmeu iskaza se us postavljaju odnosi koji se ne mogu odrediti ni mehaniki ni lingvistiki.20
METALINGVISTIKA nasu prot stilistici, koja zatvara knjiev no delo u tamnicu jednog kon teksta,* metalingvistika istrauje dijaloke (intertekstualne) odnose dela s drugim delima i s drugim jezicima.
Zato jedina nauka koja ima sluha za glasove u svakom iska zu moe biti metalingvistika jer se upravlja drugaijim zakonima od semiotike ili lingvistike koje se zatvaraju u okvire reenice ili diskursa. Kad je Bahtin u svojim poslednjim radovima pokuao jo * Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 28. jednom da formulie osnove svoje metodologije, svoju suprotstavljenost prema strukturalizmu, izno sio je to u vidu iste opozicije ogranienog i otvorenog teksta, nedo vrenog konteksta u kojem se ne gubi nikakav smisao21, ali, tako e, nijedan [jedini] smisao nije mogu.22 Do mene [...] odasvud
19 20 21 22 M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 78. Ibid., str. 81. Ibid., str. 523. Ibid., str. 95.
Ogranieni tekst / otvoreni kontekst
V. Bahtin
173
Tekst nije autonomna struktura
Smisao teksta
dolaze glasovi23 pie u belekama. A, na drugom mestu: Smisao [obelodanjen u nedovrenom kontekstu] ne moe biti harmonino ureen [ne moe se u njemu pronai uteha i umreti].2 I na jo jed nom mestu: Smisao sam po sebi ne postoji.25 I, na kraju: Sve to se odnosi na mene, poevi od mog imena, dopire do moje svesti [...] kroz usta drugih.26 U ovim skraenim formulama mogu se videti e tiri osnovna uverenja koja su navela Barta da od Bahtina uini save znika u preformulisanju strukturalistikih teza. 1. Prvo, tekst nije autonomna struktura ve je ugraen u neo granien kontekst koji se nikada ne moe zatvoriti. Tu je Bah tin blizak Deridi i njegovoj tezi o nezasienosti konteksta, izloenoj u obliku paradoksalne tvrdnje il ny a pas de hors texte (ne postoji izvantekst). Ova reenica moe se razume ti na sledei nain: u principu, svakom tekstu se moe dodati novi kontekst koji se takoe moe upisati u novu strukturu i tako u beskonanost. O konanosti konteksta i sputavanju principa neograniene retekstualizacije mogu odluivati samo vantekstualna pragmatina pravila. Slino tvrdi Gada mer: Nijedna re nije poslednja, isto kao to ne postoji ni prva re.27 Slino e smatrati i Lakan, dovodei u uzajamnu vezu neuspelu konstituciju subjekta u simbolikom poretku i beskrajan lanac oznaitelja. 2. Drugo, smisao teksta kako pie Bahtin slui [...] isklju ivo smislovima koji su se sreli i meusobno suoili28 i re zultat je sueljavanja snaga (= smislova). Ovakva polemina (od gr. polemos rat) geneza smisla priziva u seanje Nie ovu tezu. U isto vreme smisao ima subjektivan karakter.29 Bahtin se ovde prividno slae sa strukturalizmom koji tako e zastupa relacionu genezu smisla, meutim, razlikuje se po tome to susret smislova izvlai izvan samog teksta u pravcu meusubjekatske komunikacije. Ovde se Bahtin, govorei o ukrtanju horizonata ili preseku dve svesti,30 pribliava her meneutici, naroito Gadamerovoj, u kojoj se smisao raa iz di jaloga izmeu Ja i Ti. A kad govori da aktivno razumevanje,
23 2 25 26 27 28 29 30 Ibid., str. 52. Ibid., str. 510. Ibid., str. 95. Ibid., str. 8. H.G. Gadamer, Dekonstrukcja a hermeneutyka, Odra, 1996, br. 1, str. 2. M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 95. Ibid., str. 52. Ibid., str. 7.
17
TUA RE (rus. ) svaka ne moja re (iskaz), ko ju je izrekao neko drugi na dru gom jeziku i koja me primorava da zauzmem stav u odnosu na njega. ivim u svetu tuih rei. itav moj ivot se zasniva na to me da se orijentiem meu njima, da reagujem na njih.* Tue rei predstavljaju prvobitnu injeni cu ovekove svesti i ivota.** To znai da ovek koji govori mora neprestano da interpretira ono to ne pripada njemu i na taj nain od reuje sopstveni identitet. Susret oveka sa tuom rei trebalo bi da bude pravi predmet za humanisti ke nauke. Ali tua re je i sfera ne izbenih medijacija izmeu date rei i izreenog predmeta koji su drugi ve razmotrili. To znai da nijedan predmet u trenutku kad pisac o njemu pone da pie nije neutralan ni prirodan, ve su ga drugi unapred razmotrili. Sli nog je miljenja bio Rolan Bart uvodei u S/Z kategoriju dj dit, ve reenog, na osnovi kojeg na staje svaki iskaz. Ova kategorija podsea na fenomenoloki (i her meneutiki) pojam horizonta koji odreuje granicu shvatanja (Bah tin koristi kategoriju horizonta, ali i kategoriju aperceptivne poza dine*** koja proistie iz postkan tovske filozofije).
dakle, pridodajui razumeva no novom vidokrugu onoga ko razumeva, stvara niz sloenih uzajamnih odnosa, saglasja i nesaglasja s razumevanim, obo gauje ga novim momentima,31 to podsea na Hansa Roberta Jausa koji uz pomo horizonata oekivanja opisuje proces knji evne recepcije. 3. Izmeu mene (subjekta) i teksta (sveta) prostire se posrednika intertekstualna (jezika) sfera ko ja ublaava ontoloku suprotnost izmeu ta dva poretka i omogu ava svako saznanje. Ovde je Bahtin, koji je od rane mladosti nastojao da prevazie dualizam subjekatobjekat32, blizak i svim poststrukturalistikim teorijama knjievnosti koje su zastupale neizbenu medijativnost knji evnih struktura u spoznavanju stvarnosti, od intertekstualnih teorija, preko kognitivizma i her meneutike, do kulturolokih is traivanja (cultural criticism). . I, na kraju: ja sam postojim sa mo onoliko koliko neko drugi o meni govori, koliko me pro * M. Bachtin, Estetyka twrczoci sow meu usta drugih. Subjekat nej, ibid., str. 91. ne postoji samostalno jer je iz ** Ibid., str. 92. loen tuem govoru nad kojim *** Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 36. nema kontrolu. Bahtin kae da kao to telo prvobitno prebiva u majinoj utrobi (u njenom telu), tako se i ovekova svest budi uvijena u tuu svest.33 A poto je svest uvek jezika svest, onda se ona budi uvijena u tu govor. Ovde je Bahtin blizak Lakanovoj psihoanalizi prema
M. Bahtin, O romanu, op. cit., str. 37. Up. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, op. cit. M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, op. cit., str. 8.
Kritika subjektiv noobjektivnog dualizma
Subjekat ne postoji samostalno
31 32 33
V. Bahtin
175
Bahtin i post strukturalizam
kojoj je ja simboliki (jeziki) razvlaeno u prostoru kulture. Kako je Rolan Bart tano parafrazirao Lakana, samo Drugi [ili simboliki poredak] moe napisati moju autobiografiju. Ove etiri teze nedovrenost konteksta, relaciona geneza smisla, neizbeno posrednitvo saznajnog i postojeeg subjekta koje se mogu iskazati jednom optom tezom o nedovrenom di jalogu sa vieglasnim razvijanjem smisla,3 veoma vrsto povezuju Bahtina sa poststrukturalizmom. Kad dekonstruktivista Dozef Hi lis Miler tvrdi da ako je [knjievno] delo shvaeno pre kao hete ronomno, dijaloko, nego kao monoloko35, onda se, nesumnjivo mada, sigurno, nesvesno nadovezuje na Bahtina.
Izmeu ostalog
U razgovoru s Viktorom Duvakinom, zabeleenom poetkom sedamdesetih godina, Bahtin je otvoreno rekao: Ja sam filozof. Mislilac.36 Ovo, po svemu sudei, ne treba razumeti tako da je knjievnonauna refleksija neodvojiva od filozofske refleksije (za visnost je oigledna), ve, pre svega, tako da piui knjige posve ene knjievnosti Bahtin stvara odreen filozofski projekat koji u znatnoj meri prekorauje granice knjievnih istraivanja. Prvi koji je to shvatio bio je paradoksalno Cvetan Todorov,37 autor knjige Mikhail Bakhtin: le principe dialogique (1981). Todorov vidi Bahtina, pre svega, kao f i loz of sko g ant rop ol oga koji nastoji da u svojim raspravama stvori dijaloki princip. ta bi to trebalo da znai? Najuoptenije, sledee ovek definie sam sebe uz pomo drugog oveka: ovekova bit ... se ostvaruje u naj dublj em me u s obnom sp or a zu me v anju. Biti znai sporazumevati
3 35 36 37 Ibid., str. 61. J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 120. W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, Warszawa, 2002, str. 58. Treba imati u vidu evoluciju miljenja Todorova koji se od glavnog propa gatora strukturalistike misli preobrazio u politikog filozofa i borbenog in telektualca. Njegove poslednje knjige uglavnom su posveene interpretaciji knjievnosti kao mestu gde se formulie liberalnodrutvena ideologija (knji ga o Rusou), brani ljudsko dostojanstvo od totalitarizma (Face lextrme, Paris, 1991, The Fragility of Goodness: Why Bulgarias Jews Survived the Holo caust, London, 2001) i kritikuje savremena civilizacija (Le Nouveau dsordre mondial: rflexions dun Europen, Paris, 2003).
Filozofski projekat Todorov o Bahtinu Dijaloki princip
176
Jo je u knjizi o Dostojevskom Bahtin jasno isticao kako se name ra pisca zasniva na prevazilaenju zatvorene strukture svesti i po tvrivanju tueg ja,39 a time i na * Mihail Bahtin, O romanu, ibid., str. 3. borbi protiv etikog solipsizma. ** Ibid., str. 0. Ako polifoni roman predstavlja ar tikulaciju vieglasja, odnosno razli ROMAN Za razliku od formali itih svesti (subjekata) koje nastoje sta, Bahtin nije preterano oboavao da priznaju svoju razliitost i ne na poeziju koju je smatrao sasvim meu sopstvenu ideologiju drugi pogreno primerom monoloke ma, onda se taj anr moe shvatiti rei, odvojene od viejezinosti i govorne raznolikosti. Za Bahtina kao i ns c e nacij a et i ke o dgo je roman umetniki organizovana vor nost i zasnovane na potova drutvena govorna raznolikost* i nju drugoga. Ovo potovanje se, kao takav najbolje odraava vieje prema Bahtinu, ne ispoljava samo zinost kulture. Zato zauzima najvi u odnosima izmeu likova roma e mesto u hijerarhiji anrova. na nego i na nivou odnosa izme * Ibid., str. 86. u autora i njegovih likova. Autor polifonog romana ne vlada unapred svim svojim likovima, ve im dozvoljava ideoloku nezavisnost koja, u izvesnom smislu, iznutra razbija nadreenu svest autorskog Ja. Jo pre nego to je objavio svoju raspravu o Dostojevskom, Bahtin je dvadestih godina radio na knjizi o odnosu izmeu auto ra i junaka u delu. Tu se pojavljuje kategorija kljuna za dijaloki princip, a zapravo vnjenahodimost, termin koji je teko prevesti, ali koji se definie ili kao ne s apr isut no st ili kao ost aj anj es p olj a 0. Ova dva mogua prevoda ukazuju na sutinu same pojave:
38 39 0 M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, op. cit., str. . M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog, op. cit., str. 65. To postavlja kao outsideness prevodilac kasnih Bahtinovih tekstova Vern V. Makgi. Pogledati: M. Bahtin, Note on Translation, u: Speech Genres and Other Late Essays, Austin, 1986, str. VII.
DIJALOGINOST prirodna orijentacija svake ive rei,* ali i najvanija osobina knjievnog dela koja se suprotstavlja njegovom tre tiranju kao autonomne, samodo voljne celine. Svako delo je replika u jezikom dijalogu koji se od rani je odvija i svaki nagovetava (antici pira) novi odgovor. Dijaloginost je osnovni mehanizam knjievno istorijskog procesa. Dijaloka po svojoj prirodi je romaneskna re, za razliku od poetske rei koja je dovoljna samoj sebi i izvan sebe ne zamilja tue iskaze.**
se. ... Biti to je biti za nekoga, a zahvaljujui njemu za sebe. oveku nije dat nikakav unu tranji prostor nezavisnosti, on se uvek nalazi na granici, a udubljujui se u sebe gleda u o i d r u go ga ili gleda na sebe o i ma dr ugoga.38
Borba protiv etikog solipsizma
Bahtinova koncepcija nesaprisutnosti
V. Bahtin
177
Odnos izmeu junaka i autora
nesrazmernost junaka i autora ko ji ostaje izvan teksta i ne uprisut njuje se u tekstu.1 Iako to p o sto j anj e s p olj a d r ugo g Bahtin ne smeta u empirijski svet, nego u sferu umetnikog dela, njegova razmatranja se ipak mogu prevesti u vanestetske kategorije. Ovde au tor podsea na Huserlovu svest ko ja biva liena svog intencionalnog predmeta. Junak biva odvojen od svog autora i poinje da ivi sop stvenim, autoru stranim ivotom, zahvaljujui emu autor moe da, kako pie Bahtin, gleda na sebe oima drugoga,2 i na taj nain pr i z na d r u go g a kao neizostavan elemenat odreenja samog sebe. nj, na koju se Bah tin poziva i u svojim poslednjim radovima,3 vodi ka odbacivanju empatije (likvidaciji sopstvenog, posebnog stava) kao osnove razu mevanja. Neshvatljivo je, takoe, sagledavanje razumevanja kao pre voda sa stranog jezika na sopstve ni jezik. Ono to je drugo, ostaje i zv an svesti i do njega nema ne posrednog prolaza zasnovanog na upoznavanju te prvobitne stranosti koja determinie identitet subjek ta. Ovako je o tome Bahtin pisao
1
NEPRISUTNOST (rus. ) distanca izmeu onoga koji spoznaje i onoga to eli da spozna. Neprisutnost je glavna pokretaka snaga shvata nja u oblasti kulture.* To znai da smisao nikada nije dat direkt no, ve se otkriva tek u susretu s drugim, tuim smislom.** Iako je blizak klasinim hermeneutikim (Gadamerovim i Rikerovim) teori jama, Bahtin se od njih razlikovao po tome to, zahvaljujui principu neprisutnosti, tu smisao nikada u potpunosti ne biva prisvojen, ve ostaje tuesvoj.
M. Bachtin, Odpowied na pytanie re dakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrc zoci sownej, ibid., str. 7. ** Ibid. *** M. Bachtin, W sprawie metodologii nauk humanistycznych, u: Estetyka twrczoci sownej, ibid., str. 523. *
SHVATANJE Bahtin se vezuje za Diltajevu razliku izmeu obja njenja i shvatanja. U objanjavanju uestvuje samo jedna svest, u shva tanju dolazi do dijalokog susreta dve svesti, dva subjekta. Na taj na in, sutinsku ulogu u Bahtinovoj teoriji igra autor, prisutan izvan teksta u vidu nadreene svesti koja se slui razliitim govorima (pri tom i u tekst upisanoj slici
2 3
Ruski glagol oznaava prisustvo neega ili nekoga na nekom me stu. Na primer, u reenici: Ja v to vremja nahodilsja v Japonii znai: U to vreme sam bio u Japanu. Prefiks vnje znai izvan. Zato vnjenahodimost doslovno znai izvanprisutnost, odnosno, prisustvo distancirano u odnosu na neto ili nekoga. M. Bachtin, Problem stosunku autora do bohatera, u: Estetyka twrczno ci..., op. cit., str. 8. U belekama za drugo izdanje knjige o Dostojevskom, Bahtin je pisao: Stvar nije u identifikaciji s drugim ovekom, ve u zadravanju sopstvenog stava neprisutnosti. Pogledati: M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 62. Ibid., str. 89.
178
autora). Shvatanje je shvatanje nekoga drugoga putem tekstualne objektivizacije. Poto se shvatanje drugog oveka ne zasniva na nje govom pretvaranju u predmete ve kroz priznavanje druge, pu nopravne svesti,* Bahtin se mo e smatrati ne samo saveznikom Emanuela Levinasa, filozofa koji je kritikovao paradigmu filozofi je predstave, ve i ire itavog novog pravca etike kritike koja skree panju na potovanje razli itosti Drugoga.**
* M. Bachtin, Nad now wersj ksiki o Dostojewskim, u: Estetyka twrczo ci sownej, ibid., str. 5. ** Pogledaj: D. Ulicka, Zwrot etyczny w badaniach literackich, u: Polonistyka w przebudowie. Literaturoznawstwo wi edza o jzyku wiedza o kulturze edu kacja. Zjazd Polonistw, Krakw, 2225 wrzenia 2004, t. I, Krakw, 2005.
u belekama za novu verziju knjige o Dostojevskom: Nesamodovoljnost jedne svesti, nemogunost njenog postojanja. Postajem svestan se be i postajem ja iskljuivo otva ranjem prema drugom oveku, zahvaljujui njemu i uz njego vu pomo. ... Beanje, separaci ja, zatvorenost u sebe osnovni su uzroci gubljenja identiteta. Nije re o tome ta se odvija unutra, ve o tome ta se dea va na pragu, na granici tue i sopstvene samospoznaje.5
Posredovanje subjekta
Ovo neophodno posredova nje subjekta pomou posmatranja, govora, svesti drugoga, postae najvanija odlika Bahtinovog dis kursa koji prekorauje granice nau ke o knjievnosti u pravcu drutvene ontologije (definicija Majkla Tojnisena), etike (prema shvatanju Emanuela Levinasa), hermeneu tike (naroito Rikerove) ili ak psihoanalize (aka Lakana). U svim ovim tokovima savremene misli subjekat (Ja) ne uspeva sam da definie sopstveni identitet a da se ne pozove na ono to je drugo, a ukljuujui u sopstvenu strukturu ono to je drugo oslobaa se ilu zije o unutranjem jedinstvu.
Rezime
Bahtinova antropologija kulture i knjievnosti moe se rezimirati u sledeim takama: 1. Smisao ima subjektivan karakter,6 a ne strukturalni. 2. ovek je dijaloko bie, to znai da definie sopstveni identi tet pomou odnosa prema tuim reima. Isto kao to ne posto ji ista svest koja je kako je smatrao Huserl samoj sebi data
5 6 Ibid., str. . M. Bachtin, W sprawie metodologii nauk humanistycznych, u: Estetyka twrczoci..., op. cit., str. 52.
V. Bahtin
179
Posredovanje identiteta i svesti
Borba diskursa
kroz akt nenaruene percepcije. Kako svest, tako i ovekov identitet, trajno su izposredovani i ne mogu se odrediti odvo jeno od govora koji oko njih odzvanja. Pojedinana svest je contradictio in adjecto.7 U tom pogledu Bahtin se moe loci rati u tok antikartezijanske hermeneutike filozofije. 3. Kultura je prostor raznovrsnih diskurs a koji se meusobno potiru, to znai da ne postoji jedan jezik koji opisuje stvar nost. To povezuje Bahtina s pragmatizmom i s kulturolokim istraivanjima. U sutini, nauka o knjievnosti bi trebalo da uvrsti vezu sa istorijom kulture.8 . Jezik nije sistem apstraktnih kategorija ve nosilac id e olog i j e, odnosno pogleda na svet. Nema rei koje bi bile slobod ne od karakteristika pogleda na svet (ne postoje niije rei) i to zato to se jezik definie ne uz pomo toga to predstavlja sistem, ve kroz veze govornog subjekta sa stvarnou proe tom drugim jezicima, drugim govorima. 5. Knjievno delo nije zatvorena i autonomna tvorevina, ve govorno raznolik i viejeziki iskaz ugraen u prozainu st i h iju s v a ko d ne v no g govora. Knjievno delo je iskaz koji predstavlja kariku u lancu jezike komunikacije9 i ivi samo u kontaktu s drugim delima. 6. Analizom iskaza s obzirom na njegovu intertekstualnu (vi ejezinu) pozicioniranost ne bavi se stilistika nego me t a l ing v ist i ka.
7 8 9
M. Bachtin, Nad now wersj..., op. cit., str. 5. Pogledati: M. Bachtin, Odpowied na pytanie redakcji Nowyj Mir, u: Este tyka twrczoci..., op. cit., str. 6768. M. Bachtin, Wypowied jako jednostka jzykowego porozumiewania si, u: Wiedza o kulturze, deo 2: Sowo w kulturze. Zagadnienia i wybr tekstw, Warszawa, 1991, str. 395.
180
Hronologija
1895: 19051916: 19161918: 19181924: Roen je 18. novembra, u porodici bankarskog inovnika, Mi hail Mihailovi Bahtin. Porodica Bahtin ivi u Vilnusu i Odesi. Posle prelaska u S. Peterburg, Bahtin se upisuje na Filoloko istorijski fakultet tamonjeg univerziteta. Radi kao profesor, prvo u Nevlu (19181920), zatim u Vitebsku. U Nevlu, pod snanim uticajem neokantizma, nastaje Nevelska fi lozofska kola u ijem radu Bahtin aktivno uestvuje (takozvani Bahtinov krug). U Vitebsku, koji je u to vreme doivljavao kultur ni preporod (tamo su iveli Maljevi i agal), okuplja mlade filozo fe. To vreme je period njegove intenzivne predavake aktivnosti. Debituje s lankom Umetnost i odgovornost. Bahtin radi na prvom veem delu: U pravcu filozofije ina ili Autor i junak u estetikoj akivnosti koje e biti objavljeno tek iz meu 1979. i 1986. godine. Povratak u Lenjingrad (kako se posle Lenjinove smrti nazivao S. Peterburg). Predavanja iz knjievnosti i filozofije. Pod imeni ma prijatelja Voloinova i Medvedeva izlaze tri knjige s velikim Bahtinovim udelom: Frojdizam (1927), Formalna metoda u nau ci o knjievnosti (1928), Marksizam i filozofija jezika (1929). Problem sadraja i forme u umetnikom jezikom stvarala tvu. Rad je objavljen tek 1975. godine. Hapenje zbog uea u neformalnoj debatnoj grupi Uskrnu e i zbog predavanja u antisovjetskom duhu. Zbog bolesti (hronino zapaljenje kotane sri u nozi) zatvor biva zamenjen kunim pritvorom. U Lenjingradu se pojavlju je prva knjiga: Problemi stvaralatva Dostojevskog. Bahtin biva osuen na pet godina logorskog rada na Solovjetskim ostrvima. Na kraju je presuda bila zamenjena izgnanstvom u Kazahstan. Porodica Bahtin ivi u gradiu Kustanaj, na severu Kazahstana (mesto progonstva iz carskog vremena), gde je Bahtin zaposlen kao ekonomista. Radi na raspravi Re u romanu. 181
1919: 19201924: 19241929:
1924: 1928: 1929:
19301936:
V. Bahtin
19361937: Boravak u Saranjsku (Mordova, dvadeset sati putovanja od Mo skve), gde se Bahtin zapoljava u Pedagokom institutu. Radi na knjizi Obrazovni roman i njegov znaaj u istoriji realizma. Iz zdravstvenih razloga posle godinu dana odustaje od rada. 1938: Amputacija desne noge. 19381945: Radi kao profesor u srednjoj koli kraj Moskve (imajui i dalje minus, odnosno zabranu prijave stanovanja u Moskvi i Lenjin gradu). Pie knjigu o Rableu. Tekst zavrava 190. godine. Nasta ju brojni radovi koji su kasnije posmrtno objavljeni u V tomu Sabranih dela. 1941: Rad Roman kao knjievna vrsta, objavljen 1970. godine pod naslovom Ep i roman. U moskovskom Institutu za svetsku knjievnost brani habilita cioni rad Fransoa Rable u istoriji realizma. Posle viegodinjih perturbacija, 1951. godine je odlueno da se Bahtinu ne pr i zna stepen habilitovanog doktora (kandidata nauka) na osno vu izloene disertacije koja je u meuvremenu bila podvrgnuta estokoj kritici. Diplomu habilitovanog doktora dobie godinu dana kasnije.
19451969: Porodica Bahtin ivi u Saranjsku. 1946:
19461961: Radi kao ef Katedre za svetsku knjievnost u Pedagokom insti tutu (od 1957. godine Univerzitet u Saranjsku). 19521953: Radi na studiji Problem vrste govora koja e biti posmrtno ob javljena 1979. godine. 19591960: Zabeleke za obimniju studiju Problem teksta koja e biti objav ljena 1976. godine. 1961: U Saranjsk dolaze mladi istraivai Vadim Koinov i Sergej Bo arov koji e odigrati odluujuu ulogu u pripremi i objavljiva nju Bahtinovih dela. Zahvaljujui Koinovu, izlazi drugo, dopunjeno i poboljano iz danje Knjige o Dostojevskom, pod izmenjenim naslovom: Proble mi poetike Dostojevskog. Penzionisani profesor Bahtin, opet na inicijativu Koinova, objavljuje svoj habilitacioni rad: Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i renesanse. Knjigu su na osnovu rukopisa objavili Bahtinovi uenici. U intervjuu najavljuje knjigu o vrstama govora. Prvi prevod na strani jezik. Knjiga o Dostojevskom prevedena je na srpskohrvatski jezik. Postepeno kree lavina prevoda. Prvi prevod na engleski: Rabelais and His World. Bahtin odlazi na leenje u Moskvu.
1963:
1965:
1966: 1967: 1968: 1969: 182
19701972: Boravak u starakom domu kraj Moskve. Godine 1970. dri pre davanje o Dostojevskom u auli starakog doma za profesore Po dolskog okruga. 1972: Dobija dvosoban stan u Moskvi u kojem ivi do smrti. Tree iz danje knjige o Dostojevskom. 1973: Zbornik o Bahtinu Problemi poetike i istorije knjievnosti povo dom 75 godina roenja i 50 godina naunog rada. 1974: Prikuplja svoje radove u knjigu Problemi knjievnosti i estetike. 1975: Umire.
V. Bahtin
183
Bibliografia
Izbor iz dela
M. Bachtin, Estetyka twrczoci sownej, tum. D. Ulicka, Warszawa 1986. M. Bachtin, Problemy literatury i estetyki, tum. W. Grajewski, Warszawa 1982. M. Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (prev. Milica Nikoli), Beograd, 1967; 2000. M. Bachtin, Sobranije soczinienij, red. S. Boczarow et. al., Moskwa 1996, t. 17 (edicija jo nije u potpunosti objavljena). M. Bahtin, Stvaralatvo Fransoa Rablea i narodna kultura srednjeg veka i rene sanse (prev. Ivan op i Tihomir Vukovi), Beograd, 1978. M. Bachtin, W stron filozofii czynu, tum., oprac. B. yko, Gdask 1997.50 M. Bahtin, O romanu (prev. Aleksandar Badnjarevi), Beograd, 1989. M. Bahtin, Autor i junak u estetskoj aktivnosti (prev. A. Badnjarevi), Novi Sad, 1991.
Radovi na poljskom
Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatura, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warsza wa 1983. W. Duwakin, Rozmowy z Michaiem Bachtinem, tum. A. Kunicka, Warszawa 2002. D. Ulicka, Niektre problemy poetyki Bachtina, Teksty Drugie 2001, nr 6.
Radovi na stranim jezicima51

Bakhtin and Cultural Theory, red. K. Hirschkop, D. Shepherd, Manchester 2001.
50 51 U toj knjizi nalazi se bibliografija poljskih radova, do 1997, o Mihailu Bahtinu. Do tad je i bila ekspanzija poljskih istraivanja o ovom ruskom nauniku. Bibliografija radova o Bahtinu sve vie se uveava naroito na engleskom jezikom podruju. Up. naroito: The Annotated Bakhtin Bibliography, red. C. Adlam, D. Sheperd, Manchester 2000. Navodimo samo ovu meu najva nijima, jer ukazuje na glavne pravce recepcije dela ovog naunika.
18
The Bakhtin Circle: In the Masters Absence, red. G. Tichanow, D. Shepherd, C. Brandist, Manchester 200. Bakhtinian Perspectives on Language, Literacy, and Learning, red. A. F. Ball, S. Warshauer Freedman, Cambridge 200. M. F. BernardDonals, Mikhail Bakhtin: Between Phenomenology and Mar xism, Cambridge 199. Carnivalizing Difference: Bakhtin and the Other, red. P. I. Barta, D. Shepherd, C. Paltter, P. A. Miller, London 2001. R. Coates, Christianity in Bakhtin: God and the Exiled Author, Cambridge 1998. C. Emerson, The First Hundred Years of Mikhail Bakhtin, Princeton 1997. Face to Face: Bakhtin in Russia and the West, red. C. Adlam, R. Falconer, V. Machlin, A. Refrew, Sheffield 1997. Feminism, Bakhtin, and the Dialogic, red. D. M. Bauer, S. J. McKinstry, Albany 1991. P. Good, Language for Those Who Have Nothing: Mikhail Bakhtin and the Landscape of Psychiatry, New York 2001. K. Hirschkop, Mikhail Bakhtin: An Aesthetic for Democracy, Oxford 1999. M. Holquist, Dialogism, London 1990; wyd. 2: 2002. The Novelness of Bakhtin: Perspectives and Possibilities, red. J. Bruhn, J. Lund quist, Copenhagen 2001. S. Vice, Introducing Bakhtin, Manchester 1997. D. Wesling, Bakhtin and the Social Moorings of Poetry, London 2003. J. P. Zappen, The Rebirth of Dialogue: Bakhtin, Socrates, and the Rhetorical Tra dition, Albany 200.
V. Bahtin
185
VI. HERMENEUTIKA
Osnovna pretpostavka na koju se oslanjate, a to znai j edina ispravna interpretacija, ini mi se da je s psiholoke take gledita i iskustva po g rena ... Ukratko reeno, a to zapravo govori star i f ilolog koji iza sebe ima svoje ukupno filoloko iskustvo, ne po stoji j edna , j edina, z adovolj avaju a inte r pretac ij a kako za pesnike tako i za muziare (pesnik ni u kom sluaju nije autoritet kad je re o znaaju njegovih stiho va: postoje neverovatni dokazi koliko je taj znaaj za njih rastegljiv i neodreen). Fridrih Nie1 Imajui u vidu poeziju, tumaenje pesme mora teiti tome da postane suvino. Posled nji, ali i najtei korak svake interpretacije zasniva se na potiskivanju u senku tumae nja u odnosu na isto postojanje pesme. Martin Hajdeger2 Hermeneutika nije toliko metoda koliko stav oveka koji eli da shvati drugog oveka ili kao slualac ili italac eli da razume jezi ki iskaz. Ali, uvek je re o tome da se razume taj jedan ovek, taj jedan tekst. Interpretator koji je faktiki savladao sve naune metode, koristi je samo da bi omoguio iskustvo pe sme boljim shvatanjem. Nee se na slepo slu iti tekstom kako bi primenio metodu. HansGeorg Gadamer3
Zadatak [...] hermeneutike je da pokae da se egzistencija ispoljava, da stie smisao i da postie refleksiju jedino ako se primenjuje neprestana egzegeza svih znaenja koja se pojavljuju u svetu i kulturi. Pol Riker
1 2
31 2
3
1 2 3
F. Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bnden, Mn chenBerlinNew York, 1986, t. 8, str. 00. M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, Warszawa, 200, str. 8. H.G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty? Komentarz do cyklu wierszy Celana, u: Czy poeci umilkn?, Bydgoszcz, 1998, str. 160. P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka, u: Egzystencja i hermeneutyka. Ro zprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 201.
Hermeneutike
HERMENEUTIKA I EGZEGE ZA hermeneutika filologija je u starim i novim vremenima bila koriena za objanjavanje Svetog pisma (koje je bilo osnovni predmet interpretacije) i po svojoj sutini je bila i teoloka hermeneutika, a kao takva morala je da postupa prema zahtevima doktrine i dunosti. Neo dlono pitanje odnosilo se na to gde se krije pravi smisao teksta. Ovde su data dva odgovora: 1. Pravi smi sao teksta je doslovan smisao, to znai da tekst govori ono to govori, a ne govori neto sasvim drugo. To je teza koju je zastupala literarna hermeneutika. 2. Smisao teksta je u prenesenom smislu, to znai da je znaenje teksta samo znak koji upuuje na drugo znaenje. To je teza f igurativne hermeneutike. U vezi s tim, istorija tehnike herme neutike, kao i teoloke filologije, mo e se predstaviti kao spor literar ist a i f iguralist a. Ovo su stari primeri takvih sporova: 1. Duhovna egzege za Aleksandrijske kole (Klemens, Origena, II/III vek) versus doslov na (istorijska), egzegeza antiohijske kole (Diodor iz Tarsa, Jovan Hri zostom, IV/V vek). 2. Alegoreza 5 6
Hermeneutika je neizbena onda kad se javlja nevolja sa smislom: kad svet, tekst, neije ponaanje prestanu da budu oigledni i zah tevaju interpretaciju (gr. herme neia) jer sami po sebi nisu ne posredno razumljivi. Kako pie HansGeorg Gadamer, interpreta cija je neophodna svuda gde se ne eli verovati onome to data poja va neposredno jeste.5 Hermeneuti ka se pojavljuje i onda kad ovek iznerviran sopstvenim nezna njem sam sebi postavlja pitanja o tome ko je i kakav smisao ima njegov ivot, kao i kakve su osnove njegovog znanja o svetu. Ova pita nja se mogu postavljati na raznim nivoima i zato treba napraviti raz liku izmeu tri osnovna znaenja termina hermeneutika.6 Prvo, shvatanje ovog termina odnosi se na naine tumaenja tekstova. Tako shvaena tehnika hermeneutika bliska je filologiji i ima dugu istoriju. Najpre je sluila za tumaenje svetih rei i znakova
Nevolje sa smislom
Tehnika hermeneutika
H.G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw, 1993, str. 315. Ovu razliku je napravio G. olc, autor rasprave Czym jest i od kiedy istnieje filozofia hermeneutyczna?, u: Studia z filozofii niemieckiej, t. 1, Toru, 199.
VI. Hermeneutika
189
Filozofska hermeneutika
Diltajeva hermeneutika koncepcija
koje su slali bogovi (gr. hermene us je tuma s drugog jezika), zatim i patristika tipologija versus jevrej ski literarizam. 3. Luteranska je poela da komentarie svete tek scriptura (zapravo, Sveto pismo, asola ne stove, da bi, na kraju, stvorila pravi Crkveni magisterijum, odreuje pra la tumaenja svih tekstova kulture. vila interpretacije) versus rimska tra Povezana sa egzegezom, herme dicija (smisao Svetog pisma zavisi od neutika je bila poistoveivana s institucionalizovanog tumaenja). raznim specijalizovanim metoda ma komentarisanja Svetog pisma HERMENEIA za Grke je her (hermeneutiki sporovi su bili mo meneutika postojala u tri dimenzi tivisani ozbiljnim doktrinarnim je. Prvo, kao hermeneutik tchne, razlikama), dok je kao filologija odnosno umee tumaenja boan ske objave. Kako je pisao Heraklit, postala neizostavan elemenat hu delfijsko proroanstvo ouk legein, manistike kulture. ouk kryptein, alla semainein: ne Kad se, meutim, na poetku objavljuje, ne krije, ali daje znake XIX veka, ispostavilo da se obim koje treba protumaiti, prevesti hermeneutikog polja ozbiljno pro na ljudski jezik i prilagoditi ljud irio i da vie nisu samo sveti tek skom iskustvu. Drugo, oznaavala je objanjavanje i prenoenje svete stovi ili tekstovi uopte predmet tradicije i zato je hermeneutiar interpretacije, pojavila se f i l oz of mogao sebe da smatra nasledni sk a her me ne ut i k a koja je poe kom Hermesa, glasnika bogova. la da postavlja pitanja o tome kako I, na kraju, tree hermeneia je na je uopte mogue razumevanje. in izraavanja misli govorom.* Aristotelovo delo Peri hermeneias Ovakva pitanja je prvi postavljao (O iskazima) poinje na sledei nemaki filozof, filolog i teolog nain: Prvo treba ustanoviti ta Fridrih lajermaher (1768183), je ime a ta re, zatim ta je negaci a posle njega Vilhelm Diltaj (1833 ja a ta tvrdnja, ta reenica, a ta 1938) za koga je hermeneutika kao iskaz. U Peri hermeneias Pseudo nauka o razumevanju smisla (Verste Demetrija (I v. n. e.), stilistikom traktatu (u latinskom prevodu De hen) postala osnova humanistikih elocutione), izraz hermeneutik nauka suprotstavljenih prirodnim dnamis oznaava snagu govora. naukama koje se bave objanjava * Aristotel, Poetika, 15ab, 13. njem (Erklren) injenica. Diltaja nije interesovalo da rei pitanje: kako interpretirati konkretne teksto ve? Interesovalo ga je neto drugo: kako je uopte mogua interpreta cija onoga to je zvao individualnom ekspresijom ivota, i kako je mogue takvu interpretaciju univerzalno ozakoniti? Hermeneutika, prema njegovom shvatanju, prestaje da bude vetina i postaje pod ruje opte teorije saznanja. Ovakvo epistemoloko shvatanje hermeneutike je pred kraj XIX veka podvrgao kritici Fridrih Nie (181900) koji je povezao
190
RAZUMEVANJE (nem. Ver stehen) za Diltaja razumevanje karakterie duhovne nauke i u suprotnosti je objanjavanju (Er klren). Prirodu objanjavamo, duhovni ivot razumemo. Posle ontolokog obrta, razumevanje oznaava osnovnu dimenziju ove kovog postojanja koja ne postoji bez razumevanja sveta i samorazu mevanja koje se odvija zahvaljuju i jezinosti (Sprachlichkeit) i isto rinosti (Geschichtlichkeit). Tako shvaeno razumevanje prethodi svakom znanju i svakoj spoznaji. TUMAENJE (nem. Auslegung) tehniki termin koji oznaava fi loloku interpretaciju dela, a koji je prvi put u filozofskoj hermene utici upotrebio Fridrih Nie. Nie ga je koristio naizmenino sa in terpretacijom, kako u tehnikom kontekstu koji se odnosi na filo loko tumaenje (jedan isti tekst omoguava beskonano mnogo tumaenja [Auslegungen]: ne po stoji nijedno ispravno [richtige] tumaenje),* tako i u irem kon tekstu koji se odnosi na interpreta tivnu prirodu stvarnosti (Sutina onoga to je organsko jeste novo tumaenje deavanja [neue Ausle gung des Geschehens], unutranje perspektivno mnotvo koje se i sa mo deava).** Prema Nieu, svet se ni na koji nain ne moe odvoji ti od njegovog tumaenja, iz ega proizlazi interpretativni karakter stvarnosti.
* F. Nietzsche, Smtliche Briefe. Kritische Studienausgabe in 8 Bnden, red. G. Colli, M. Montinari, MnchenBer linNew York, 1986, t. 12, str. 39. ** Ibid., str. 1.
postojanje sveta s njegovim tuma enjem,7 a nakon njega, ve u XX veku, Martin Hajdeger (1889 1976) koji je u Bitku i vremenu (1927) doveo u pitanje tezu o meto dolokom karakteru razumevanja i preneo je u podruje svakodne vice. Dokazivao je da razumeva nje nije nain spoznaje ve nain postojanja, jer ovek (Hajdeger je govorio Dasein, postojanje, egzi stencija, Tubitak), pre nego to se pretvori u teorijski subjekat, egzi stira u svetu koji ga se tie i zato od njega zahteva razumevanje. Na taj nain se filozofska hermene utika pretvorila u he r me neut i ku f i loz of iju za koju najvaniji problem predstavlja razumevajua (ona koja se, dakle, odnosi prema svetu) ovekova egzistencija. Hermeneutika, zatim, obuhva ta podruje svakodnevnog ivota i tehniku egzegeze, metodologiju nauke ili filozofiju egzistencije. Njena istorija pokazuje da je evrop ska kultura postepeno proirivala obim onoga to je trebalo inter pretirati i u novom veku prola put od tumaenja jednog jedinog Teksta (Biblije), preko proirivanja polja tumaenja sa antikim pesni cima i klasinim filozofima (pro svetiteljstvo), pa ak i svim onim tekstovima koji su mogli postati predmet interesovanja za veti nu interpretacije (lajermaher), sve do ukljuivanja u njega svih manifestacija ivota (Diltaj, Ni e) i, na kraju kod HansGeorga
Razumevanje kao nain postojanja
Prostor hermeneutike
O tome pogledati u: M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Kra kw, 1997.
VI. Hermeneutika
191
Sueljavanje meu hermeneutikama
Gadamera (19002002) svega to ima jeziki karakter. Na kraju e Gadamer u Istini i metodi (1960) rei: Bivstvovanje koje se moe razumeti je jezik.8 Zajedno sa procesom proiri vanja polja hermeneutikog tuma enja odvijao se suprotan proces: sueljavanja raznih hermeneutika izgraivanih na razliitim premi sama. Savremenost me, pisao je Pol Riker (19132005), primora va na interpretaciju, ali mnotvo interpretacija dovodi do moje ras cepljenosti.9 Ova egzistencijalna (jer nije samo metodoloka) pu kotina proizlazi iz prepoznavanja fundamentalne istine: Ne postoji opta hermeneutika, ne postoji univerzalni kanon za egzegezu, po stoje samo posebne i meusobno suprotstavljene teorije koje govore o pravilima interpretacije.10 Kao to postoji nekoliko naina shvata nja termina hermeneutika, tako postoji i mnotvo savremenih her meneutikih kola koje se meu sobno razlikuju prema posebnim teorijama interpretacija. Meutim, ono to ih povezuje jeste radikalno antikartezijanstvo.
HERMENEUTIKI KRUG ovu figuru je prvi put u herme neutiku uveo Fridrih lajermaher, nadovezujui se na patristiku egzegetsku tradiciju. Ona je govo rila o tome da se ne moe razu meti deo teksta bez sagledavanja celine i obrnuto: celina e ostati nerazumljiva ako nemamo u vidu pojedinane delove. Interpretator mora neprestano da krui izme u delova i celine i otuda figura krunog razumevanja. Drugaije tumaenje hermeneutikog kruga je ponudio Martin Hajdeger koji je dokazivao da svakom razume vanju mora prethoditi naroito predrazumevanje, to je trebalo da znai da interpretator, pre nego to pone da interpretira, ve po seduje sopstveno razumevanje sve ta i raspolae jasnim gleditima o tome ta treba da interpretira. Raz umeti se moe samo onda, kae Hajdeger, kad bilo ta razumemo, inae nikada ne bismo prekoraili barijeru stranosti. Figura herme neutikog kruga podrazumeva da razumevanje ne poinje od nule, ve da je to proces ugraen u in terpretatorov pogled na svet, to znai da ovek stalno interpretira ak i onda kad to ne ini javno. PREDRASUDE (nem. Vorur teile) u filozofskom, a ne svako dnevnom smislu to su interiori zovana predubeenja kojima se rukovodi subjekt u procesu razu mevanja. Razumevanje nije neu tralan proces, ve je uvek ukorenje no u takozvano predrazumevanje koje njim rukovodi. Predrasude odreuju poziciju subjekta u her meneutikom krugu i njegovu isto rijsku situiranost. U Bitku i vreme nu Hajdeger navodi tri uvodne
10
H.G. Gadamer, Istina i metoda. Osnovi filozofske hermeneutike, Sa rajevo, 1978, str. 31, prevod: Slobo dan Novakov. P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, u: Eg zystencja i hermeneutyka..., op. cit., str. 133. P. Ricoeur, De linterprtation. Essai sur Freud, Paris, 1965, str. 35.
192
Svest i jezik
U savremenoj i modernoj filozofiji mogu se, s obzirom na odnos izme u govor a i svest i, razlikovati dve tradicije: kar te zij anska i he r me ne ut i ka.11 Prva od njih polazi od toga da govor, ako se poja vljuje na horizontu svesti, predstav lja prepreku za ostvarivanje savre nog, istog samoopaanja, istog sa mosagledavanja koje ini apsolutnu osnovu svakog sigurnog znanja. Na ovakvoj premisi je izgraena feno menoloka koncepcija svesti. Prema njoj se svet moe razumeti samo onoliko koliko je predmet same po sebi prozirne svesti. Ako je, dakle, svet nerazumljiv, onda je to zato to se ne moe jasno predstaviti po mou svesti ili zato to postoji trajno zamagljenje njegove slike koje se odvija u govoru. Jezik iz ove perspektive predstavlja isti predmet za svest (te, dakle, neto spoljanje u odnosu na nju) i sve ono to se javlja kao ona i to pripada sferi objektivnog saznanja, stvarima ovog sveta. Problem odnosa izmeu svesti, jezika i saznanja sasvim druga ije izgleda u hermeneutikoj tradiciji. U njoj se miljenje odvija u stihiji govora jer itavo iskustvo sveta je posredovano jezikom.12 Ne postoji ista prohodnost izmeu znaka i znaenja, komunikacija nije samo pokazivanje gotovih sadraja, niti je svest data sebi nepo sredno nego posredno, to znai da sama sebi nije savreno jasna. Ne postoji podela izmeu jezika i objektivne stvarnosti koju on opisuje jer je ta stvarnost uvek ispriana, koja ve postoji u jeziku koji odreuje najoptije okvire njenog pojavljivanja. Jezik je [...] osnova i mesto prezentacije onoga da ljudi uopte imaju svet. Za oveka svet postoji kao svet, na nain na koji se on ne predstavlja nijednom drugom ivom biu koje na svetu bivstvuje. A ta sutina sveta je jeziki konstituisana.13 Razum, kae Gadamer, nije pretpo stavka jezike komunikacije nego njen rezultat i zato osnovu herme neutike predstavlja razgovor, dijalog, razmena izmeu Ja i Ti.1
strukture razumevanja: Vorhabe (namera) ili poetni fond odnosa prema svetu, Vorsicht (oprez) ili poetno opaanje stvarnosti kome se prilagoava ono to se razume va, kao i Vorgriff (zahvat) ili ve postojea mrea pojmova. Katego riju predrasude je filozofski reha bilitovao HansGeorg Gadamer u Istini i metodi. 11 12 13 1 K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza wa, 1988. H.G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, u: Rozum, sowo, dzieje, Warszawa, 1979, str. 122. H.G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 0. H.G. Gadamer, Pohvala teoriji, Oktoih, Podgorica, 1996, str. 89, prevod: Sa a Radoji.
Kartezijanska tradicija / hermeneutika tradicija
Hermeneutiki odnos izmeu svesti i jezika
Jezik kao osnova iskustva
Gadamerova koncepcija govora
VI. Hermeneutika
193
Jeziki zaokret
Od epistemolo gije do hermene utike
Epistemologija kao saznajna metanaracija
Antifundamenta listiki diskurs
Iz ove najire perspektive, hermeneutika nije vie ni vetina tumaenja smisla knjievnih ili neknjievnih tekstova ni teorija raz umevanja. Meutim, jeste filozofska osnova za koju objektivno, jezikom neposredovano, saznanje predstavlja mit. Ovako shvaena hermeneutika moe da oznaava najoptiji naziv za filozofiju posle jezikog zaokreta koji je trajno problematizovao kartezijansko kantovsku saznajnu paradigmu15 usled ega je definitivno odbaen san o savrenom, neposredovanom poetku ljudskog znanja zasno vanog na oiglednoj dostupnosti svesti sebi samoj.16 Slino je razmiljao i Riard Rorti kad je u svojoj uvenoj knji zi Filozofija i ogledalo prirode17 isticao zahtev za prelaz sa episte mologije na hermeneutiku. Ovaj prelaz trebalo bi da oznai odba civanje koncepcije saznanja kao tanog predstavljanja18, koje tei privilegovanju i apsolutizovanju nekih predstava i izjanjavanje za slobodnu razmenu filozofskih gledita lienih zahteva za univerzal nom vanou. Epistemologija ili opta teorija predstav, koja je u evropskoj kulturi od Dekarta do Huserla predstavljala nezamenlji vu saznajnu metanaraciju koja je garantovala sigurnost znanja, iz graena je na uverenju da ne samo to je mogue ve je i nuno konstruisanje nedvosmislenih okvira koji su nezavisni od rezultata istraivanja i u kojima postignuti rezultati vie nee izazivati nika kve sumnje i nametae se maksimalnom oiglednou, nenatrunje nom nikakvim relativizmom. Hermeneutika se, meutim, odrie privilegovane pozicije u vieglasju kulture, otkriva arbitrarnost uni verzalnih pretenzija epistemologije i pokazuje da su sve nae teorije rezultat diskurzivnih praksi. Hermeneutika u obe predstavljene koncepcije predstavlja naj optije odreenje modernog, odnosno p ost kar te z ij anskog , antifundamentalistikog diskursa. U okviru tog diskursa nalaze se naizgled meusobno nespojivi stavovi i tekstovi: Gadamera i De ride, Rortija i Rikera, MerloPontija i Fukoa, a njihova zajednika platforma je u d a lj avanj e o d te or ij e s a znanj a (episte molo g ij e) kao filozofske discipline vieg reda koja cilja na to da meto diki zagarantuje rezultate svojih istraivanja (za koje se tvrdi da su
15 K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, General Introduction, u: After Philo sophy: End or Transformation?, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cam bridge, Mass.London, 1987; A. M. Kaniowski, Filozofia po lingwistycznym zwrocie, Teksty Drugie, 1990, br. 5/6. H. BuczyskaGarewicz, Znak i oczywisto, Warszawa, 1981 (naroito poglav lje 2: Mediacja i problem pocztku). R. Rorty, Filozofia a zwierciado natury, Warszawa, 199. Ibid., str. 28.
16 17 18
19
adekvatni u odnosu na svoj predmet) i nametne ih drugima u vidu apsolutnog znaaja. U hermeneutikoj tradiciji smisao ne postoji nezavisno od in terpretacije, to znai da ne postoji jedna metoda da se on uini pravosnanim. To proizlazi iz sloma tradicionalnog modela istine zasnovanog na adekvatnosti miljenja i bivstvovanja (adaequatio rei et intellectus) i pojavi modela perspektive u kojem istina biva relati vizovana i svedena na poziciju koju zauzima subjekat. Smisao se ne nalazi u svetu u gotovom obliku odakle bi razum trebalo da ga iz vlai, ve se raa kroz proces jezikog samorazumevanja subjekta koji se ne nalazi pred svetom, ve je u njega ugraen. Kako kae Ga damer, jezinost ljudskog iskustva sveta ne sadri u sebi opredme enost sveta.19 Zbog toga interpretacija nije operacija objektivnog (predmetnog) opisivanja smisla, ve egzistencijalna praksa koja me nja ovekov ivot.
Smisao ne posto ji nezavisno od interpretacije
Interpretacija kao egzistencijal na praksa
Hajdeger
Tvorcem antiepistemoloke hermeneutike filozofije XX veka s pra vom se smatra Martin Hajdeger. Za autora Bitka i vremena shvatanje je vezano za neizbenu ugraenost oveka u svetu. Razumem svet jer sam njegov deo i uspevam u njemu da ivim. Ovu svojevrsnu odo maenost u svetu Hajdeger naziva DASEIN (doslovno: tubitak) biemusvetu (inderWeltsein). termin koji je koristio Mar Razumevanje ne spada u teorijsko tin Hajdeger u Bitku i vremenu (1927) da bi odredio individuu znanje zasnovano na distancirano koja egzistira u svetu. Dasein po sti u odnosu na svet, ve na prakti stoji u svetu i odnosi se prema no znanje (Gadamer u ovom kon njemu s razumevanjem i brigom, tekstu govori o phronesis, nasuprot to znai da uspeva da se u tom theoria) zahvaljujui kojem su mi svetu pronae i u njemu opstane. predmeti mog sveta bliski i ine mo Razumevanje, kae Hajdeger, jeste nain egzistencije Daseina, iz ega je neposredno okruenje. Svet je tu proizlazi da razumevanje nije vie pored, kraj mene, ne nasuprot me nain saznavanja sveta (epistemo ni, i zato ga razumem, ali i obrnu loko tumaenje hermeneutike), to: samo zato to ga razumem, svet ve nain postojanja u njemu (na mi pokazuje svoju blagonaklonost tome se zasniva ontoloki obrt ko ji je inicirao Hajdeger, a koji je jo i mogu se u njemu oseati prijat ranije nagovestio Nie). no, kao kod kue. Ova prvobitna,
19 Up. ovde moju nap. 13.
Hajdegerova koncepcija razumevanja
VI. Hermeneutika
195
Bivstvovanje kao uslov postojanja onog to jeste
Apofaktiki diskurs
Pravi glas bitka
Odnos izmeu govora i poezije
razumevajua pripadnost svetu, razumevanje (Verstehen) sveta koje se pokazuje oveku jeste osnovna crta savremene hermeneutike. Hajdeger je, meutim, veoma brzo preao s prouavanja egzisten cijalnih uslova shvatanja sveta te, dakle, onoga to jeste, na meditaciju o tome ta predstavlja osnovni uslov postojanja onoga to jeste, ali smo nije. Konstatovao je da to neto jeste bitak (Sein) koji temeljno treba razlikovati od njegovog bivstvovanja (Seiende). Koliko se o bivstvovanju moe govoriti kao o neemu to jeste, toliko se o bitku uopte ne treba izjanjavati. Ako se bilo koje bivstvovanje i moe zamisliti i predstaviti pojmovima, onda se bitak izmie logici predstavljanja i primorava na primenu apofatikog diskursa: moe se govoriti o tome ta bitak nije, ali nema naina da se kae ta jeste. Na taj nain Hajdeger postupa slino takozvanim negativnim teolozima koji o Bogu ne ele da se izjanjavaju, jer bi ga u tom sluaju tretirali kao bilo koju stvar, bilo koje bivstvova nje. Bog se dokazuju ipak ne nalazi u poretku bivstvovanja, dakle, o Njemu se ne moe nita rei. Slino je i sa bitkom. U svom kasnijem delu Prilozi filozofiji (objavljenom tek posle njegove smrti), Hajdeger je odredio etiri svojstva bitka. To su: j e di nst vo, nepre dst av lj ivo st , p os ebno st i sk r iv anj e.20 Ipak, postoji takav jezik u ko jem je meditacija o Bitku najmanje prema njemu opresivna. Prema Hajdegeru, taj jezik je poezija jer su pesnici pravi pastiri bitka. Filozof koji meditira nad stihovima nije duan da ih tumai, jer jezik komentara pripada predstavljakom jeziku koji nije u stanju da otkrije pravi glas bitka. Tradicionalni komentator i filozof zadovolja va se onim to jeste, podreujui sebi, samim tim, i opredmeujui pravi smisao koji dolazi odande, iz nepredstavljive sfere, dakle, iz dubine samog bitka. Komentator postupa prema komentarisanom tekstu onako kako kartezijanski subjekt postupa prema predmetima predstavlja ga uz pomo sopstvenih predstava (pojmova, ideja, do ivljaja) ne dozvoljavajui mu da jednostavno bude. Interpretator, dakle, treba samo da pokazuje kako se valja odnositi prema pesmi a da se ne zaglui njeno isto postojanje sopstvenim jezikom i da se konano povue u senku s objanjenjima.21 Hajdeger preobraava tradicionalan odnos izmeu govora i poe zije i kae da poezija ne koristi govor ve ga omoguava. Govor koji se uje u svakodnevnom ivotu je degenerisana forma (brbljanje) izvornog kazivanja (Sagen). Takvo razumevanje poezije bitno se razlikuje od formalistikih (poezija kao zaumni govor) i od kulturo lokih koncepcija (poezija kao trag stvarnosti). Poezija pret ho di
20 21 M. Heidegger, Przyczynki do filozofii (z wydarzania), Krakw, 1996, str. 236. M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, op. cit., str. 8.
196
govor u u tom smislu to se govor odnosi na ono to jeste (razmenju je se sa stvarima), dok je poezija ustanovljavanje bitka (Stiftung des Seins), odnosno upuuje na ono to uslovljava svako bivstvo vanje, ali sama nije bivstvo. U tom smislu je poezija uslov pojavljiva nja sveta, a pesnik onaj ko bdi nad bitkom, dok je interpretator onaj ko prisustvuje tom pojavljivanju, tom isijavanju sveta, maksimalno potirui sopstvenu subjektivnost. Stihovi pozivaju na oslukivanje * Martin Hajdeger, Miljenje i pevanje, tog prvobitnog govora sveta, a to Nolit, Beograd, 1982, str. 170, prevod: Boidar Zec. oslukivanje omoguava nastanji ** Prema Hajdegeru, ovek govori, ako vanje u izvorno kazivanje. Ovo odgovara jeziku. U: ibid., str. 19. nastanjivanje u poetski govor omo guava interpretatoru da ponovi gest samog nadpesnika (kako Haj deger naziva Helderlina) koji je stanovao u blizini bogova. Nema sumnje da se u ovakvom razmiljanju ispoljava hijeratska (osvee na) koncepcija poetskog jezika lienog bilo kakvih veza sa svako dnevnom komunikacijom i koji u sebi uva seanje na optenje sa onim to je sveto. U Pismu o humanizmu Hajdeger pie: Meutim, ako ovek treba jo jednom da nae svoj put u blizinu bivstvovanja, on mora najpre da naui da egzistira u bezimenom.22
JEZIK (nem. Sprache) u her meneutikoj filozofiji prvobitna odlika ljudske egzistencije. ovek postoji jer postoji u jeziku koji se, prema Hajdegeru, nalazi u naj bliem susedstvu ljudskog bia* i ima mogunost da otkriva svet. Prema Gadameru, opet, jezik pred stavlja svako bivstvovanje koje se moe razumeti. U kasnijoj Hajde gerovoj filozofiji jezik govori sam iz sebe (ovek samo uestvuje u tom govoru, ali njime ne vlada),** a ono to je reeno govorom jezi ka jeste poezija.
Izvorno kazivanje
Vraanje izgubljenih simbola

Filozofija Pola Rikera, snano ukorenjena kao i svaka hermeneuti ka u hriansku teologiju, polazi od sledee dijagnoze: nali smo se, dakle, u situaciji u kojoj padaju u zaborav ivi slojevi simboli kog govora, dok je bogatstvo smisla sasvim nestalo. Zato je neop hodna refleksija koja bi omoguila probijanje kroz mrtve slojeve znakova do ivog Logosa. Godine 1963. ovako je pisao: Od Haj degera u pozajmiti razumevanje mitova i simbola kao razumeva nje tipino hermeneutici koja eli da odrazi [...] punou smisla.23
22 23 M. Hajdeger, Putni znakovi, Plato, Beograd, 2003, str. 28, prevod: Boidar Zec. P. Ricoeur, Konflikt hermeneutyk: epistemologia interpretacji, op. cit., str. 13.
Riker i hrianska teologija
VI. Hermeneutika
197
Povratak hermeneutikoj naivnosti
To bi morala biti hermeneutika koja paljivo slua govor simbola i traga za ponovnom naivnou. Interpretirajui, kae Riker, nasto jimo da pronaemo postkritiku naivnost koja koristi itav arsenal sredstava i naina egzegeze da bi ono to saoptava taj prvobitni, fundamentalan govor moglo da govori i postoji.2 Pretpostavka je, dakle, sledea:
HERMENEUTIKA SUMNJI (fr. lhermneutique de la su spicion) termin Pola Rikera koji oznaava kritiki pravac u novove kovnoj hermeneutici, iji su pred stavnici Marks, Frojd i Nie, jer su doveli u sumnju suverenost subjek ta. Marks ga je interpretirao kao funkciju ekonomske klasne bor be, Nie kao igraku u rukama mranih nagonskih snaga, a Frojd kao posledicu seksualne neuroze.
1. Smisao koji je refleks objavljenog svetog govora nije dat direkt no, ve pomou simbola (tekstova), svedoanstva Logosa. 2. Simbole (tekstove) treba tumaiti pomou dostupnih egzeget skih tehnika. 3. Egzegeza simbola (tekstova) je neophodna etapa na putu kon stituisanja subjekta.
Interpretacija simbola kao egzistencijalno teoloka situacija
Hermeneutiko itanje knjievnih tekstova
Ovu elementarnu egzisten OBJANJAVANJE (nem. Er cijalnoteoloku situaciju koja klren, fr. explication) prema Dil se zasniva na tome to se ovek, taju, postupak tipian za prirodne meditirajui nad simbolima kul nauke koje se bave objanjavanjem ture, vraa izgubljenom Logosu i injenica. Prema Rikeru, poetna zahvaljujui tome je u potpunosti etapa hermeneutikog procesa ko ji tei ka razumevanju. U dijalek ono to jeste, Riker primenjuje na tici objanjavanja i razumevanja oblast refleksije o knjievnosti. i ulogu prvog bi trebalo da imaju tanje knjievnih tekstova je misao objektivne metode strukturalisti ni napor itaoca koji, prisvajajui ke analize koje interpretator mora smisao, istovremeno stvara sam da preskoi prilikom ina usvaja nja smisla za razumevanjem. sebe. Poto smisao nije dat nepo sredno, bez semiotike medijacije, onda interpretator mora da pre e dug zaobilazni put koristei raznovrsne egzegetske tehnike ka ko bi rekonstruisao simbole (tekstove) znaajne za strukturu. Riker je u takve tehnike ubrajao, na primer, strukturalnu analizu koja je pruala neprocenjivu pomo prilikom definisanja formalnih uslova znaenja. Meutim, takoe je isticao da strukturalna analiza pred stavlja samo uvodnu, propedeutiku i objanjavajuu etapu na pu tu ka razumevanju. Krajnja taka interpretacije je usvajanje smisla ili pronalaenje u tekstu onog sveta u kojem bismo se kako esto govori Riker mogli nastaniti. Ovde je re o takvoj vrsti iskustva
2 Ibid., str. 136.
198
NARATIVNI IDENTITET (fr. identit narrative) Pol Riker je ovaj termin uveo u treem tomu Vremena i prie (1995) i on ozna ava neminovnost narativa (koji je i sam podraavanje delatnosti na ukrtanju istorije i fikcije) tokom procesa ustanovljavanja sopstve nog identiteta. Pria vri redeskrip ciju ivota kroz fikciju.* Zar ne smatramo ljudske ivote itljivijim kad su objanjeni u priama koje ljudi priaju o sebi? I, zar te ivotne prie ne postaju razumljivije kad se na njih primene narativni modeli intrige pozajmljene iz istorije [...] ili fikcije (drame ili romana)?**
* P. Ricoeur, Objawianie i powiadami anie, u: Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 369. ** P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, Warszawa, 2003, str. 190.
TRADICIJA istorijski duhovni prostor koji povezuje tekst i njego vog interpretatora. Prema Rikeru, tradicija je neizostavan deo samo razumevanja. Interpretacija i tra dicija su lice i nalije jedne iste istorinosti. Interpretacija se bavi tradicijom i sama stvara tradiciju. Tekst je nastavak neke tradicije, a interpretacija je nastavak teksta.* Prema Gadameru, tradicija koja se nalazi u alijenizovanom knji evnom stvaralatvu (odnosno, u tekstovima) mora biti osloboena od onoga to je strano i usvojena inom razumevanja.
* P. Ricoeur, Egzegeza i hermeneutyka, u: Egzistencja i hermeneutyka. Rosprawy o metodzie, Warszawa, 1985, str. 333.
projektovanog pomou teksta ko je bi se sutinski odnosilo na moj ivot. Ako subjekat osea potre bu da razume samoga sebe pred tekstom, onda je to zato to se tekst ne zatvara sam u sebe nego se otvara prema svetu koji subjekt iznova opisuje.25 itajui tekst, italac ne samo to se trudi da raz ume svet koji se pred njim otvara nego se trudi i da razume samog sebe u svetu koji je pokazan u tek stu. Razumeti tekst znai priznati da mogu da nastanim svet koji on projektuje, i obrnuto: ako usva jam smisao teksta, odnosno nala zim se u svetu koji je on stvorio, to znai da ga razumem. To znai i da, zahvaljujui toj situaciji, po injem da razumem samog sebe. To samorazumevanje, prema Ri keru, izmeu ostalog dobija i for mu naracije zahvaljujui kojoj ne samo to mogu da ispriam ono o emu tekst govori nego mogu i da ispriam sopstveni ivot koji ima smisla onoliko koliko je ispo sredovan simbolima i tekstovima kulture. Smisao naeg ivota, kae Riker, isto kao i smisao sveta, nije dat direktno, ve zahteva napor re fleksije koja mora pronai potporu u znacima koji potiu s druge stra ne. Refleksija se svakako dogaa u jeziku, i zato samorazumevanje mora imati diskurzivni karakter. Tumaenje tekstova je neophodan uslov samorazumevanja bez kojeg se subjekat ne moe konstituisati:
ivot u potrazi za priom
25
P. Ricoeur, Expliquer et comprendre, u: Du texte laction. Essais dhermne utique II, Paris, 1986, str. 187.
VI. Hermeneutika
199
Narativni identitet
ovo je osnovna poruka Rikerove hermeneutike. To, takoe, naroi to u kasnijim radovima, dovodi do prihvatanja narativnog identiteta kao elementarne strategije samorazumevanja.26 Riker ovako rezonuje: poto samorazumevanje predstavlja interpretaciju (i obrnuto) koja izmeu znakova i simbola pronalazi priu kao privilegovanu formu (jer je antropoloki utemeljena: ovek je ne samo razumna ivoti nja animal rationale, ve je u stanju i da pria homo narrans), onda je pria osnovno sredstvo za izgradnju sopstvenog identiteta. Samim tim, meutim, budui da su prie ugraene u fikciju a ne sa mo u realnu istoriju, identitet dobija fiktivan karakter to u ovom sluaju znai interpretativni ili iskonstruisan. Ova konstrukcija proizlazi iz korienja u sopstvenoj prii podesnih knjievnih mode la koji meaju razne stilove (romaneskni, autobiografski, istoriograf ski). Niko nema neposredan pri stup samom sebi i s obzirom na ISTORINOST (nem. Geschich tlichkeit) termin koji je uveo to, ako eli da razume ko je, mora Diltaj da bi definisao cilj nauke stalno da se poziva na prie i zna o duhu (Geisteswissenschaft), a koji je Hajdeger koristio u Bitku ke kulture.
i vremenu da bi definisao nain postojanja Daseina. Istorinost od reuje nain ovekovog bivstvova nja koji ukazuje na njegovu ugra enost u istoriju i tradiciju, kao i neminovnost njene interpretacije. Iako istorija deluje na oveka (pre ma Gadameru, to je takozvana Wirkungsgeschichte = delotvorna istorija), ovek postoji u neotklo njivom horizontu tradicije koja de terminie njegovu samospoznaju. ovekova egzistencija je istorijska, jer njena promenljivost podraa va dinamiku prolosti aktualizo vane u svakom inu interpretacije. Slino je smatrao i Bahtin koji je pisao da se stvaralako razume vanje ne odrie samog sebe, svog mesta u vremenu i sopstvenoj kul turi, nita ne zaboravlja.*
* M. Bachtin, Odpowied na pytanie re dakcji Nowyj Mir, u: Estetyka twrc zoci sownej, Warszawa, 1986, str. 7.
Od rei do duha
Osnovna teza Gadamerove herme neutike glasi ovako: Hermeneu tika savladava duhovnu distancu i usvaja otuenost tueg duha.27 Slino, dakle, kao i kod Rikera, her meneutiki problem se zasniva na prevazilaenju stranosti sveta, a taj problem je tako odluno vezuju i ga za razumevanje postavio Hajdeger. Ipak, drugaije od Rike ra, za kojeg je refleksija subjekta nad samim sobom najvaniji na in usvajanja smisla, Gadamer naj vie insistira na promeni neeg tueg i mrtvog u neposredno sapri sustvo i bliskost, a samim tim na
26 27
Prevazilaenje stranosti sveta
P. Ricoeur, Temps et rcit, t. 3: Le temps racont, Paris, 1985. H.G. Gadamer, Estetyka i hermeneutyka, op. cit., 12.
200
ALEGORIJA hermeneutiki nain korienja alegorije duguje mo Filonu iz Aleksandrije (od oko 30. g. p. n. e. do oko 5. g. n. e.), autoru, izmeu ostalog, dela Le gum allegoriae (Alegorije zakona). Povezujui jevrejsku teologiju s helenistikom filozofijom, Filon je prvi put na biblijsku egzegezu pri menio drevne grke metode alego rijskog tumaenja (zvanog hypono ia), korienog za objanjavanje zagonetnih mesta u Homerovim i Hesiodovim poemama ili grkim mitovima, gde su pojedinim likovi ma pripisivane odreene psiholo ke ili filozofske istine. Svoju teolo ku utemeljenost alegorija je stekla zahvaljujui svetom apostolu Pa vlu, koji je u Poslanici Galaanima sv. apostola Pavla (,2131) Saru i Avrama predstavio kao alegoriju (allegoroumena) dva zaveta: starog vezanog za ropstvo i novog ve zanog za obeanje slobode. Na taj nain je alegorija dobila novo zna enje i od retorike misaone figure pretvorila se u tipoloku figuru ko ja opisuje odnos izmeu Starog i Novog zaveta u okviru hrianske ekonomije spasenja (apostol Pavle je odreuje kao prilika u: Rimlja nima poslanica sv. apostola Pavla, 5.1). Na osnovi ovog principa, svi dogaaji opisani u Starom za vetu tumaeni su kao prefiguraci ja jevanelskih dogaaja. Na taj nain je alegorija, upisana u struk turu Svetog pisma, postala osnova njegove interpretacije, odnosno a l e gore ze, koriene vekovima u patristikoj egzegezi. O sporu izmeu dva tumaenja Svetog pi sma izmeu pristalica doslovne 28 29 30
razgovor izmeu meusobno bli skih duhova. Interpretator pisanog teksta je duan da uklanja otue nost i omoguava neposrednu re cepciju teksta. To neto to je otu eno i mrtvo u tekstu je pismo, trag duha, mrtvi trag smisla iz loen razumevanju. Pismo i ono to u njemu uestvuje, knjievnost, je razumljivost duha otkrivenog u neem najotuenijem. Pismo u sebi uva mo duha i zahvaljujui tome je mogua tradicija koja na kon deifrovanja i razumevanja biva liena odlika otuenosti i postaje tako ist duh da nam se obraa kao da je savremena. Dola zei do nas iz dubine prolosti ili iz sfere nama stranog duha, umetni ko delo koje razumemo stoji pred nama licem u lice.28 Ova pav linistika metafora neposrednog opaanja29 nedvosmisleno pokazu je da je za Gadamera, zahvaljuju i razumevanju, mogu povratak ivog Logosa u pravom smislu.30 Re je zaista nuno odreenje ide je, meutim, ona sama postoji u svom ulnom obliku samo zato da bi se preobrazila u izgovoreno. Hermeneutika usvaja stranost stranog duha, prisvaja ono to je razliito, nastanjuje nepoznato. Polazna taka je, dakle, Hegelova: nerazdvojivost iskazanog i iskaza. Hegelovo je i ishodite: povlaenje
Gadamerova koncepcija knjievnog stvaranja
Povratak punoe smisla
Gadamer i Hegel
Ibid., str. 125. Tako sad vidimo kao kroz staklo u zagonetki, a onda emo licem k licu; sad poznajem neto, a onda u poznati kao to sam poznat (Korinanima posla nica prva sv. apostola Pavla, prev. Vuk Karadi). H.G. Gadamer, Istina i metoda..., op. cit., 176.
VI. Hermeneutika
201
itanje kao sluanje
duha iz spoljanje sfere u sferu unutranjeg postojanja, duha ko ji se u vezi s tim vie ne povezuje u nedeljivu celinu sa svojom tele snom stranom.31 Konaan razlog hermeneutikog poduhvata tako postaje nagli skok: od ulnog ka idealnom, od iskaza do iskazanog, skok koji predstavlja sutinu ale gorijskog postupka. Poto istin sko dovrenje jezika dovodi sam jezik do nestajanja iza onoga to je njime reeno,32 a knjievnost predstavlja inscenaciju pravog go vora, onda itanje knjievnog tek sta podsea na sluanje: Iskonsko bie jezika je ono u emu se otva ramo kada ujemo jezik, ono izgo voreno.33 Iskustvo itanja omo gueno strpljivom itaocu trebalo bi da se zasniva iskljuivo na tome da italac, ne urei, uvek iznova pokua da uje [...] pravu re pesni ka.3 itanje se vie ne naslanja, kao kod Rikera, na dijalektiku objekti vizujueg objanjavanja i subjektiv nog razumevanja, ve na pomno sluanje oprisutnjujueg pesnikog govora koji poziva na razgovor. Pesma poziva na dugo i pomno sluanje i dijalog u kojem se dovr ava razumevanje.35 Poeziju, kae Gadamer, ne treba posmatrati kao
31 32
interpretacije (sensus historicus) i pristalica alegorijske interpretacije (sensus spiritualis) jo je u XIV ve ku Dante uveravao da svaki tekst poseduje dva znaenja: Ono koje dobijamo putem njegovih slova, i ono koje dobijamo putem znaenja ovih slova; prvo zovemo literarno, a drugo alegorijsko ili mistiko. Na kraju su pobedili alegoristi, ja sno razlikujui nivoe duhovnog znaenja. Tako je nastala herme neutika doktrina (oko IV veka), obavezna u patristikom periodu, o etvorostrukom znaenju Sve tog pisma, iji su najsaetiji izraz kasniji stihovi (XIII v.): Littera ge sta docet, quid credas allegoria / Moralis quid agas, quo tendas ana gogia (Doslovni smisao svedoi o priama, alegorijski o onome u ta treba da verujemo / Moralni smi sao se odnosi na to kako treba po stupati, dok anagogini istie ko naan cilj). U poznom srednjem veku alegorija je izdignuta na nivo met af i zikog pr i ncip a u skla du s uverenjem o tesnoj povezano sti izmeu stvorenog i Tvorca koji je postao autor Knjige dvostrukog znaenja. Alan iz Lila je pisao: Om nis mundi creatura / quasi liber et pictura / nobis est in speculum / nostrae vitae, nostrae mortis, / no stri status, nostrae sortis / fidele signaculum (Sva stvorenja sveta, poput knjige i slike, za nas su ogle dalo, istinit znak naeg ivota, na e smrti, naeg stanja i sudbine).
33 3 35
G. V. F. Hegel, Estetika, Kultura, Beograd, 1959, str. 3, prevod: Nikola Popovi. H.G. Gadamer, Pohvala teoriji, op. cit., str. 88. Ovde treba skrenuti panju na luteransku tradiciju i na to da se za protestante vera koja pribliava Bo ga bez posredstva institucija raa ex auditu, iz sluanja, a ne posmatranja koje je podlono idolima. Ibid., str. 89. H.G. Gadamer, Kim jestem Ja, kim jeste Ty?..., op. cit. H.G. Gadamer, Wiersz i rozmowa, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa, 2001, str. 135.
202
FUZIJA HORIZONATA (nem. Horizontverschmelzung) pojam koji je uveo HansGeorg Gadamer i koji definie osnovni uslov razu mevanja prolosti. Razumevanje mora da iznivelie distancu izme u onoga to je prolo i onoga to je sada (distanca koju je Bahtin definisao kao neprisutnost), to je mogue zahvaljujui usva janju onoga to je strano i zahva ljujui ueu u toj istoj tradiciji. Horizont razumevanja je uistinu ogranien naom istorinou, ali moe biti proiren stvaralakim kontaktima s delima iz prolosti. RAZGOVOR prema Gadame ru, osnovni model na kojem se za sniva razumevanje jeste dijalog sa dran u pitanjima i odgovorima, razmena izmeu Ja i Ti. Razgo vor u kojem se susreemo s neim to jo nismo iskusili ima mo da promeni nae miljenje. Slino je i kod Bahtina: to nije odgovor ni na kakvo pitanje, smatram da je li eno smisla.*
ueni kriptogram za naunike, ve kao neto to je namenjeno i teljima sveta povezanog u jeziku zajednicu u kojoj je pesnik isto ta ko kod kue kao i njegov slualac ili italac.36 Zato je za Gadamera osnovna metafora za itanje raz govor koji interpretatoru uskrau je mogunost primedbe o subjek tivnoj proizvoljnosti. Interpretator mora da zapo ne razgovor sa stihom. Lu dost je tvrditi da pratee razu mevanje, cilj svake interpreta cije, moe biti neka vrsta kon struisanja smisla ... . Kad bi to bilo mogue, stih nam onda uopte ne bi bio potreban. Pre e biti da stih, kao razgovor koji se odvija, ukazuje na neki smisao koji se nikada ne moe dosegnuti.37
Razgovor kao metafora itanja
Ovde Gadamer odluno ponavlja Hajdegerovu tezu o nestanku glasa * M. Bachtin, Notatki z lat 19701971. interpretatora i davanju prednosti (izbor), u: Estetyka twrczoci sownej, interpretiranom delu: Tana inter Warszawa, 1986, str. 9. pretacija stiha [...] je interpretacija koja moe netragom nestati [...]. Interpretacija, koja je kao takva i dalje prisutna kad ponovo itamo ili izgovaramo stih, biva neto spoljanje i strano.38 I jo jednom: Interpretacija je prava samo onda kad na kraju nestaje jer ju je potpuno apsorbovalo novo isku stvo umetnosti.39
Prednost interpretativnog dela
36 37 38 39
Ibid., str. 13313. Ibid., str. 138. Ibid. H.G. Gadamer, Czy poeci umilkn?, op. cit., str. 165.
VI. Hermeneutika
203
Rezime
Hermeneutika u najoptijem smislu oznaava ve t inu i te or iju i nte r pre t a cij e. Iz istorijske i iz sistematine perspektive treba iz vriti podelu na tri osnovna znaenja ovog termina u zavisnosti od cilja i sutine hermeneutikog poduhvata. Dakle, imamo: 1 . Vet i nu inte r pre t a c ij e tekstova. Ovde je najvaniji pro blem znaenj teksta, pitanje o tome kako ih protumaiti (pretpostavljajui da se ona nalaze ve gotova u tekstu) ili kako ih konstruisati (uz ROMANTIARSKA HERME pretpostavku da je interpre NEUTIKA uverenje koje potie tacija stvaranje znaenja). od estetike genija da autora treba Vetina interpretacije deli razumeti bolje nego to on sam se u osnovi na dve kole: re sebe razume. Prema njenim pred produktivnu, koja smatra stavnicima, ovo uverenje zasniva lo se na podraavanju prvobit da treba izraivati posebne nog stvaranja.* egzegetske tehnike koje bi Gadamer, Istina omoguile reprodukova * H.G.1978, str. 28. i meroda, Sara jevo, nje prvobitnog znaenja, i stvaralaku, koja smatra da znaenje nastaje u svakom sle deem inu interpretacije. Prva od njih vie esencijalisti ka zasniva se na uverenju da postoji verno i pravo tumae nje teksta koje se poklapa s njegovom izvornom intencijom smetenom u autoru (intentio auctoris) ili u samom tekstu (intentio operis). Druga vie pragmatika zauzima stav o tome da ne postoji gotova istina teksta koju treba otkriti, ta ko da interpretator namee znaenje tekstu u skladu sa sop stvenim stavom i situacijom. Esencijalisti zovu pragmatiste relativistima, a pragmatisti esencijaliste metafiziarima. Posredno reenje jeste Gadamerova hermeneutika: interpre tacija zavisi od poloaja interpretatora koji svakako zavisi od svog predmeta. 2. Ovu situaciju nastoji da podvrgne refleksiji te or ij a inter pre t a c ij e. Ona postavlja pitanje kako je uopte mogua in terpretacija (kao i: kako je uopte mogue razumevanje) kao posebna vrsta saznanja i koja su najoptija pravila po kojima se rezultati interpretacije mogu uiniti pravosnanim. Ova pitanja vode ka sporovima o tome da li je teorija interpreta cije uopte potrebna vetini interpretacije. Pristalice teorije uveravaju svoje oponente da bi svako trebalo da zna ta ra di i da vodi rauna o intersubjektivnoj motivaciji rezultata svoje delatnosti (ko to ne radi, relativista je), dok pristalice
20
Dve kole interpretacije
Kako je mogua interpretacija
vetine interpretacije odgovaraju da njih pre svega interesuje zanimljiva interpretacija koja e drugima rei neto o njima samima. Teoretiari znaju da mogu da izau iz sopstvene in terpretativne situacije i podvrgnu sebe nesputanoj refleksiji, dok antiteoretiari smatraju da je to u principu nemogue jer nita, ukljuujui i teoriju, nije slobodno od interpretacije.0 3. Prenet u ivot, ovaj sukob pokazuje da postoji e gz istenci j a l na di me nz ij a he r me ne ut i ke u kojoj interpretacija nije oblik znanja ve ivota. Tu nije re o objanjenju teksto va, ve o tome kako uopte mogu iveti u svetu koji je moj svet i kako mogu postojati usred znaenja koje drugi proiz vode. Na taj nain bivaju naznaene tri osnovne dimenzije hermeneu tike: egzegetska, epistemoloka i egzistencijalna. Vetina interpreta cije polazi od toga da tekstovi koji daju prilog naoj kulturi zahteva ju interpretaciju koja ili rekonstruie ili konstruie njihova znaenja. Teorija interpretacije polazi od toga da je interpretacija poseban nain spoznaje sveta (interpretiram, jer to nalae moje znanj e o svetu). Egzistencijalna hermeneutika polazi od toga da je interpre tacija nain bivstvovanjausvetu (interpretiram, jer to nalae svet iji sam deo). U hermeneutici XX veka (Gadamer, Riker), koja je rezultat suprotstavljanja epistemolokim pretenzijama razuma, sla e se jedno na drugo prvo i tree tumaenje. Egzegeza upuuje na egzistenciju i obrnuto: duhovni ivot interpretatora ima odluujui uticaj na smisao tekstova koje komentarie. Ali postoji i ogromna teorijska oblast u kojoj se i dalje postavljaju osnovna pitanja: ta je interpretacija i koje su metode obrazlaganja njenih rezultata?
Egzistencijalna dimenzija hermeneutike
Hermeneutika = egzegeza, epi stemologija, egzi stencija
0
Prvi je na ovakav nain razmiljao Nie koji je u sporu s filozofijom subjek ta pisao: Govorite: sve je subjektivno, ali to vie nije interpretacija [Ausle gung], subjekat nije neto dato, ve neto izmiljeno [HinzuErdichtetes], dostavljeno [DahinterGestecktes]. Na kraju, treba li iza interpretacije stavlja ti jo i interpretatora? To je ve izmiljotina, hipoteza. F. Nietzsche, Smtli che Werke. Kritische Studienausgabe, op. cit., t. 12, str. 315.
VI. Hermeneutika
205
Hronologija
1900: Roen HansGeorg Gadamer. Vilhelm Diltaj pie raspravu o istoriji hermeneutike: Die Entste hung der Hermeneutik. Glavni zadatak hermeneutike vidi se u tome da se u odnosu na osnovne pristupe romantiarske pro izvoljnosti i skeptike subjektivnosti u domenu istorije teorijski utemelji opti znaaj interpretacije na kojoj se zasniva ukupna sigurnost istorije. Martin Hajdeger postaje profesor na univerzitetu u Marburgu (onovremene tvrave neokantizma) i dri predavanja o Aristo telovoj hermeneutici faktinosti, kako naziva ontologiju. U Jahrbuch fr Philosophie und Phnomenologische Forschung, koji je ureivao Huserl, izlazi Sein und Zeit (Bitak i vreme) Mar tina Hajdegera koji jednom zauvek prekida sa epistemolokim shvatanjem hermeneutike. Razumevanje postaje egzistencijalan ili fundamentalan nain bitkausebi oveka (preciznije Da sein, kako Hajdeger naziva ovekovo jastvo). Na univerzitetu u Marburgu Gadamer, pod Hajdegerovim men torstvom, brani habilitacioni rad o Platonu. Hajdegerovo predavanje Ursprung des Kunstwerkes (Poreklo umjetnikog dela) u kojem se iznosi teza o umetnikom delu koje nije predstavljako nego otkrivako. Umetnost ne kopira stvarnost nego otkriva svet u kojem postoje stvari. To postoja nje sveta jeste pokazatelj istine umetnikog dela. Poetak ta kozvanog zaok ret a (Kehre) u Hajdegerovoj filozofiji koji od analize faktinosti ljudske egzistencije prelazi na meditaciju o bit ku (o onome to je uslovljavajue i to nije uslovljeno u svetu). Hajdeger u Rimu dri svoje prvo javno predavanje o vezama izme u miljenja i poezije: Helderlin i sutina poezije. Poezija se shvata kao osnova ljudske egzistencije, a stih kao ista jezika pojava. ta posle pesnika? Hajdegerovo predavanje o Rilkeu. Hajdeger dri predavanje Die Sprache (Jezik). ovek govori sa mo onda kad ga jezik na to poziva i kad odgovara na njegov
1923: 1927:
1928: 1935:
1936: 1946: 1950: 206
1955: 1959: 1960:
1965:
1969:
1970: 1976: 1980: 1983:
1986:
poziv. Jezik niti izraava niti predstavlja stvarnost nego smeta stvari u egzistenciju. Teoria generale della interpretazione Emila Bertija. Unterwegs zu Sprache (Usput ka jeziku) Martina Hajdegera: knjiga u kojoj se nalaze predavanja i rasprave o jeziku i rei. Francuski prevod bie posveen poznatom francuskom pesniku Rene aru. Gadamerova Wahrheit und Methode (Istina i metoda): velika hermeneutika summa. Pol Riker objavljuje Simboliku zla, trei tom ciklusa pod naslovom Philosophie de la volont (Filozofija volje), a prvi u kojem je prisutna hermeneutika metoda. U po govoru, naslovljenom kao Simbol omoguava miljenje, interpre taciji simbola dodeljena je uloga obnove fenomenologije. Riker u Parizu objavljuje obimnu knjigu De linterprtation. Es sai sur Freud, odlomci predavanja u Sjedinjenim Amerikim Dravama koja su odrana etiri godine ranije. Frojd je, pored Niea i Marksa, bio ubrojan u hermeneutiku sumnje ili u ta kvu interpretaciju ljudskog Ja koja izvor smisla vidi izvan njega (u ekonomiji, u volji za mo, u nesvesnom). Pol Selan poseuje Hajdegera u Totnaubergu. Zatim pie stiho ve Todtnauberg. Riker prikuplja svoje rasprave iz ezdesetih godina u knjigu pod naslovom Le conflict des interprtations (Konflikt interpretacij). Miel Fuko u Arheologiji znanja, koja je kritina u odnosu na hermeneutiku, pie: Ne trudimo se ... da s teksta preemo na misao, s naklapanja na utanje, sa spoljanjosti na unutranjost, sa unutranje nesreenosti na istu koncentraciju u jednom tre nutku, s povrinskog mnotva na duboko jedinstvo. Ostajemo u dimenziji diskursa. Miel Fuko u svom inauguracionom predavanju prilikom dolaska na elo katedre Collge de France smatra komentar jednim od glav nih pravila kontrole diskursa proizvedenog u zapadnoj kulturi. Umire Martin Hajdeger. Neuspeo susret Gadamera s Deridom u Parizu. Le Temps et rcit (Vreme i pria): prvi tom Rikerove trilogije o povezanosti vremena, naracije i mimesisa. Trei tom, o pripoved nom vremenu (u romanu, izmeu ostalog u arobnom bregu i u Potrazi za izgubljenim vremenom), u kojem autor govori o kate goriji narativnog identiteta, pojavie se dve godine kasnije. Gadamerova knjiga o Selanu: Wer bin Ich und wer bist Du? (Ko sam Ja i ko si Ti?). U vrevi savremenog ivota tihi glas onoga to je jedva razumljivo neophodan je kako bi se postavilo pita nje strpljivog oslukivanja.1
1
H.G. Gadamer, Kim jestem Ja i kim jeste Ty?, op. cit., str. 163.
VI. Hermeneutika
207
1990:
2002: 2005:
Rikerova knjiga O samom sebi kao drugom (Soimme comme un autre): narativna teorija identiteta prvi put izloena 1968. go dine na predavanjima u Edinburgu. Razlikovanje bivstvovanja tim samim (idem) i bivstvovanja sobom (ipse). U 102. godini umire HansGeorg Gadamer. Umire Pol Riker.
208
Bibliografija
Hermeneutika2
N. Leniewski, O hermeneutyce radykalnej, Pozna 1998. M. P. Markowski, Nietzsche. Filozofia interpretacji, Krakw 1997. K. Michalski, Logika i czas. Prba analizy Husserlowskiej teorii sensu, Warsza wa 1988. K. Rosner, Hermeneutyka jako krytyka kultury. Heidegger, Gadamer, Ricoeur, Warszawa 1991. Studia z filozofii niemieckiej, red. S. Czerniak, J. Rolewski, t. 1: Hermene utyczna tosamo filozofii, Toru 199. Wok rozumienia. Studia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski, Krakw 1993.
Vilhelm Diltaj
Dela prevedena na poljski W. Dilthey, Pisma estetyczne, oprac., wstp. i komentarz Z. Kuderowicz, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982. W. Dilthey, Powstanie hermeneutyki. Uzupenienia z rkopisw, u: idem, Pi sma estetyczne, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1982. W. Dilthey, Rozumienie i ycie, tum. G. Sowiski, u: Wok rozumienia. Stu dia i szkice z hermeneutyki, wybr, tum. G. Sowiski, Krakw 1993. Najvanija literatura O. F. Bollnow, Wilhelm Dilthey jako twrca filozofii hermeneutycznej, u: Stu dia z filozofii niemieckiej, t. 1: Hermeneutyczna tosamo filozofii, red. S. Czerniak, J. Rolewski, Toru 199.
2 Bibliografija radova o hermeneutici je izuzetno obimna. Zbog toga smo se ograniili samo na najvanija dela i radove, koji e itaocu biti od pomoi u daljem istraivanju knjievnosti.
VI. Hermeneutika
209
Z. Krasnodbski, Rozumienie i ycie w filozofii Wilhelma Diltheya, u: idem, Ro zumienie ludzkiego zachowania. Rozwaania o filozoficznych podstawach nauk humanistycznych i spoeczych, Warszawa 1986. E. Paczkowskaagowska, Logos ycia. Filozofia hermeneutyczna w krgu Wil helma Diltheya, Gdask 2000.
Martin Hajdeger
Dela u prevodu na poljski Drogi Heideggera, red. J. Mizera, Principia 1998, t. 20. M. Heidegger, Bycie i czas, tum., przedm., przyp. B. Baran, Warszawa 199. M. Heidegger, Co zwie si myleniem?, tum. J. Mizera, Warszawa 2000. M. Heidegger, Drogi lasu, tum. J. Gierasimiuk et al., Warszawa, 1997, M. He idegger, Nietzsche, tum. A. Gniazdowski et al., oprac., wstp C. Wodzi ski, t. 1: Warszawa 1998, t. 2.: Warszawa 1999. M. Heidegger, Objanienia do poezji Hlderlina, tum. S. Lisiecka, Warszawa 200. M. Heidegger, Odczyty i rozprawy, tum. J. Mizera, Krakw 2002. M. Heidegger, Znaki drogi, tum. S. Bladzi et al., Warszawa 1999. M. Heidegger, W drodze do jzyka, tum. J. Mizera, Krakw 2000. M. Heidegger, Wyzwolenie, tum. J. Mizera, Krakw 1998. Najvanija literatura B. Baran, Saga Heideggera, Krakw 1988. Heidegger dzisiaj, red. P. Marciszuk, C. Wodziski, Warszawa 1991. K. Michalski, Heidegger i filozofia wspczesna, Warszawa 1978. C. Wodziski, Heidegger i problem za, Warszawa 199.
HansGeorg Gadamer
Radovi u prevodu na poljski jezik H.G. Gadamer, Aktualno pikna. Sztuka jako gra, symbol i wito, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1993. H.G. Gadamer, Czy poeci umilkna?, tum. M. ukasiewicz, wybr, oprac. J. Margaski, Bydgoszcz 1998. H.G. Gadamer, Jzyk i rozumnienie, wybr, tum., pos. P. Dehnel, B. Sieroc ka, Warszawa 2003. H.G. Gadamer, Poetica. Wybrane eseje, tum. M. ukasiewicz, Warszawa 2001. 210
H.G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, tum. B. Baran, Warszawa 200 (prev. na srpski: Istina i metoda, Sarajevo, 1978). H.G. Gadamer, Rozum, sowo, dzieje. Szkice wybrane, wybr, oprac., wstp K. Michalski, tum. M. ukasiewicz, K. Michalski, Warszawa 1979. Najvanija literatura A. Bronk, Rozumienie, dzieje, jzyk. Filozoficzna hermeneutyka H.G. Gadame ra, Lublin 1988. F. Chmielowski, Sztuka, sens, hermeneutyka. Filozofia sztuki H.G. Gadamera, Krakw 1993. P. Dybel, Granice rozumienia i interpretacji. O hermeneutyce HansaGeorga Gadamera, Krakw 2005.
Pol Riker
Radovi u poljskom izdanju P. Ricoeur, Drogi rozpoznania. Wykady Instytutu Nauk o Czowieku w Wied niu, tum. J. Margaski, Krakw 200. P. Ricoeur, Egzystencja i hermeneutyka. Rozprawy o metodzie, wybr, oprac., wprowadzenie S. Cichowicz, tum. E. Biekowska et al., Warszawa 1985. P. Ricoeur, Jezyk, tekst, interpretacja. Wybr pism, wybr, wstp K. Rosner, tum. P. Graff, K. Rosner, Warszawa 1989. P. Ricoeur, O sobie samym jako innym, tum. B. Chestowski, oprac. M. Kowal ska, Warszawa 2003. P. Ricoeur, Refleksja dokonana. Autobiografia intelektualna, tum. P. Bobow skaNastarzewska, Kty 2005. P. Ricoeur, Symbolika za, tum. S. Cichowicz, M. Ochab, Warszawa 1986. Najvanija literatura M. Drwiga, Paul Ricoeur daje do mylenia, Bydgoszcz 1998. M. Philibert, Paul Ricoeur, czyli wolno na miar nadziei, tum. E. Biekow ska et al., Warszawa 1976.
VI. Hermeneutika
211
VII. STRUKTURALIZAM (I)
Jezik je vrst sistem, pa i teorija treba da bu de sistem podjednako vrst kao i jezik. Ferdinand de Sosir1 Struktura kao znaenjsko jedinstvo neto je vie od sumarne celine, odnosno takva celina koja nastaje prostim dodavanjem sastavnih delova, a strukturalna celina naglaava svaki od delova i obrnuto svaki od tih delova na glaava upravo tu, a ne neku drugu celinu. Jan Mukarovski2 Ali u emu se ispoljava poetinost? U to me da se re osea kao re, a ne samo kao reprezent imenovanog predmeta ili kao izliv emocije. Roman Jakobson3
1 2 3
F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 13, prevod: Duanka Toanac. J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o literaturze, u: Teoria ba da literackich za granic. Antologia, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, deo 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw, 1986, str. 229. R. Jakobson, Co to jest poezja?, u: W poszukiwaniu istoty jzyka. Wybr pism, t. 12, Warszawa, 1989, t. 2, str. 138139.
Epoha strukturalizma
Strukturalizam je nesumnjivo bio najekspanzivniji pravac u huma nistici XX veka. Ako za njegov poetak uslovno prihvatimo datum objavljivanja Opte lingvistike Ferdinanda de Sosira (18571913) odnosno 1916. godinu, ako za njegov vrhunac uzmemo posleratnu fazu inspirisanu milju Klod LeviStrosa (ro. 1908) i ako prihva timo da je pravac zvani poststrukturalizam svojevrsna mutacija strukturalizma, onda se moemo sloiti s tim da je strukturalizam trajao skoro itav XX vek, tavie da njegove posledice oseamo i danas. Strukturalizam se u teoriji knjievnosti razvio pre svega pod uticajem dva snana impulsa koji su dopirali iz strukturalne lingvistike i strukturalne antropologije. Ove inspiracije odredile su ujedno i dinamiku razvoja ovog pravca u prvoj fazi (do Drugog svetskog rata) mogao se zapaziti snaniji uticaj lingvistikih teorija, dok su u drugoj (posle Drugog svetskog rata) u prvi plan izbile an tropoloke inspiracije. Ekspanzija strukturalizma ispoljila se u broj nim razliitim humanistikim disciplinama,5 a najvanije pojave obuhvaene terminom strukturalizam obino se sistematizuju na sledei nain:
5 E. Kurzweil, The Age of Structuralism: LviStrauss to Foucault, New York, 1980, ak odreuje XX vek kao vek strukturalizma. Osim lingvistike i nauke o knjievnosti, snaan uticaj strukturalizma moe se zapaziti, na primer, i u: istoriji ideja (M. Fuko), psihoanalizi (. Lakan), sociologiji i etnologiji (P. Burdije, G. Dimezil), filozofiji nauke (M. Sere), marksizmu (L. Altise), teoriji filma (. Mec). Sada je prihvaeno da se svi ovi uticaji zovu upravo strukturalizam, mada, ako je re o celini, taj naziv zasluuje samo strukturalna antropologija LeviStrosa s obzirom na nivo filo zofskog sistema pridavanog njegovoj koncepciji. Tvorci strukturalizma u lin gvistici, ni pioniri primene principa De Sosirove teorije u nauci o knjievno sti nisu bili svesni filozofskih principa ovog pravca i uopte im nije bilo stalo do stvaranja sistema, nego vie do prilagoavanja praktinih i istraivakih sredstava proverenih ve na polju lingvistike, analizi / opisu knjievnosti.
XX vek vek strukturalizma
Uticaj lingvistike i antropologije
VII. Strukturalizam (I)
215
Predstavnici strukturalistike lingvistike
Strukturalistike kole nauke o knjievnosti
1. L i ng v ist i ka: Glavne kole: enevska kola (Ferdinand de Sosir, arl Bali); Praka kola (Roman Jakobson, Nikolaj Trubecki); Kopenhaka kola (Luj Hjelmslev); Amerika kola (Franc Boas, Edvard Sapir, Benjamin i Vorf, Leonard Blumfild).6 2. St r u ktu r a l na ant rop ol og ij a e t nol og ij a: teorija Klod LeviStrosa. 3. Nau k a o k nji e v nost i: Glavne kole i orijentacije: Praka strukturalistika kola (Roman Jakobson, Jan Mu karovski, Feliks Vodika, Bohuslav Havranek, Vilem Ma tezius); lingvistika poetika (teorija poznog Jakobsona); generativna poetika (Francuska naratoloka kola); poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komuni kacije), strukturalistike poetike ezdesetih do osamdesetih godi na (Cvetan Todorov, erar enet, Rolan Bart); intertekstualne poetike osamdesetih godina (erar enet, Majkl Rifater).7 Strukturalizam u nauci o knjievnosti bio je takoe veoma slo en i unutar sebe izdiferenciran pravac to je jo jedan razlog da se, zbog uvodne sistematizacije mnotva koncepcija obuhvaenih tim nazivom, dodatno istaknu dva problemska pravca:8 1. L i ng v ist i ke p o et i ke Najsnaniju inspiraciju za ovaj pravac predstavljala je struk turalna lingvistika, a naroito De Sosirova teorija jezika i opte lingvistike, kao i fonologija Nikolaja Trubeckog. Uslovni poetak pravca, kao to je ve reeno, najee se vezuje za datum objavljivanja De Sosirove Opte lingvisti ke (1916). U ovom sluaju u prvi plan je izbila teorija pe snikog jezika, a najvaniji zadatak postalo je definisanje
6 7 8 Razvijala se nezavisno od evropskog strukturalizma. U svakoj grupi nabrojala sam samo najvanije pojave. U sluaju lingvistike i antropologije nabrojane su kole i teorije koje su odigrale sutinsku ulogu za teoriju knjievnosti. S obzirom na razliita interesovanja istraivaa okupljenih oko prvog ili dru gog pravca, moe se ak govoriti i o dva strukturalizma u nauci o knjievno sti ili prema definiciji R. oulsa o niskom i visokom strukturalizmu.
De Sosirova teorija jezika
Teorija pesnikog jezika
216
specifinih osobina tog jezika u odnosu na jezik uopte. Ovog su se poduhvatili istraivai iz kruga Prake struktu ralistike kole od 1926. do 198. godine i nastavili ih, ta koe, i posle rata na terenu takozvane lingvistike poetike poznog Jakobsona ezdesetih godina. 2. Gr amat i ke k nji e v nost i Inspiracije koncepcijama De Sosira i Trubeckog odigrale su u ovom sluaju posrednu ulogu, a najbitnijima su se poka zali uticaji antropoloke misli K. LeviStrosa. Kao uslovni poetak ovog pravca najee se prihvata datum objavljiva nja uvene Strukturalne antropologije LeviStrosa, odnosno 1958. godina.9 Poseban znaaj dobila je ovde ideja opte gra matike knjievnosti koju su naroito prihvatili strunjaci za knjievnost iz kruga Francuske naratoloke kole (zvanino je poela da deluje 1966. godine). Pokuaji konstruisanja takve gramatike poeli su od strukturalnih analiza prie i nastavljeni su (kod nekih predstavnika kole) manjevie do osamdesetih godina. Bitan uticaj na ovaj pravac bila je inspirisanost morfolokim analizama magine bajke, koje je dvadesetih godina XX veka izvrio ruski folklorista Vladi mir Prop, ali i ideja transformativnogenerativne gramatike amerikog lingviste Noama omskog.10
Opta gramatika knjievnosti
10
Iako neki istraivai pomeraju ovu granicu unazad, sve do 195. godine, kad je bio objavljen programski tekst LeviStrosa LAnalyse structurale en lin guistique et en anthropologie, Word: Journal of the Linguistic Circle of New York, 195, t. 1, br. 2. Ovaj tekst je zatim bio ponovo objavljen u Struktural noj antropologiji. Vie o tome: Strukturalizam (II). Takoe postoji gledite po kojem se kao oficijelan poetak posleratnog strukturalizma uzima 199. godina, to znai datum objavljivanja LeviStrosove knjige Les Structures lmentaires de la parent (Osnovne strukture srodnosti), objavljene u Parizu 199. godine, u kojoj on prvi put upotrebljava metodu strukturalne analize za opis porodinih odnosa u primitivnim plemenima. Iz perspektive nauke o knjievnosti ipak se ini najboljim prihvatanje datuma objavljivanja Struk turalne antropologije, jer je ona u najveoj meri uticala na neobian razvoj strukturalizma u humanistikim naukama. S obzirom na obimnost problematike, drugi pravac je obraen u posebnom poglavlju. Pogledati: Strukturalizam (II). Ovakva podela se opravdava i u sluaju drugog pravca izrazitijim uticajem strukturalistike semiotike, i zato sam sebi dozvolila da ove dve linije strukturalizma podelim opirnom obra dom semiotike i semiologije.
217
De Sosir i rani strukturalizam

Opti karakter knjievnoteorijske misli u znaku strukturalizma u poetku je, pre svega, odreivala koncepcija vajcarskog lingviste Ferdinanda de Sosira. Iako su glavni predmet De Sosirovih istrai vakih interesovanja bili sanskrit i indoevropska lingvistika, u isto riju su ipak ula predavanja o optoj lingvistici koja je od 1906. do 1911. godine odrao na odseku za humanistiku enevskog univerzi teta.11 Ova predavanja objavili su nakon De Sosirove smrti njegovi saradnici arl Bali i Albert Seehej u obliku Cours de linguisti que gnrale (Opta lingvistika), pripremljene na osnovi beleaka slualaca; De Sosir nije iza sebe ostavio sistematian zapis predava nja, pa ak ni njihov plan. Prvo izdanje Opte lingvistike pojavilo se 1916. godine,12 a za nauku o knjievnosti kao najbitnije su se poka zale opte De Sosirove teze koje su se odnosile na samu lingvistiku i na jezik kao njen predmet. De Sosir nije bez razloga zapoinjao svoja razmatranja istica njem najvanijih zadataka lingvistike kao opte i autonomne na une discipline (to znai odvojene od drugih grana nauke). Kao jedno od osnovnih poduhvata tako shvaene nauke trebalo je pri hvatiti da ona: Istrauje koje su snage na delu, stalno i univerzalno, u svim jezicima i da izlui opte zakone na koje se mogu sve sti sve posebne pojave istorije.13
Predmet istraivanja strukturalizma
De Sosirova enevska predavanja
Objavljivanje Opte lingvistike
Zadaci lingvistike
Uspenost ovakve zamisli trebalo je pre svega da garantuje ve oma precizno odreen predmet istraivanja. Ovaj predmet nije mo gao postati govor izdiferenciran, iznutra komplikovan, razdvo jen istovremeno individualan i drutveni, istorijski konstantan i promenljiv, koji zahteva pozivanje na brojne razliite oblasti. Dakle, postao je univerzalan i apstraktan sistem jezika. Svoju nenaklonje nost prema govoru De Sosir je saoptio ve na samom poetku: I zaista, usled svih tih dvojnosti, jedino jezik izgleda podo ban za jednu samostalnu definiciju i jedino on daje jednu taku oslonca koja zadovoljava duh.1
11 12 13 1 Treba znati da su velik uticaj na De Sosirove stavove izvrili i poljski lingvisti an Boduen de Kurtene (1851929) i Mikolaj Kruevski (18511887). F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, ibid. F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 15. Ibid., str. 18.
218
STRUKTURA/SISTEM najjed nostavnije shvaena struktura je: sklop, graa, unutranja organiza cija, konstrukcija. Termin proizla zi iz teorije organizama XIX veka. Na prelazu iz XIX u XX vek, kao i na poetku XX veka, on se pojavio, izmeu ostalog, i kod nemakog fi lozofa Vilhelma Diltaja (psihika struktura), u psihoanalizi Sigmun da Frojda (struktura nesvesnog), a neto kasnije i u fenomenologiji knjievnosti Romana Ingardena (struktura knjievnog dela). Me utim, tu je struktura znaila samo sklop, topografiju, raspored nivoa ili oblasti dakle, jo uvek nije imala tako precizno i konkretno znaenje koje su ovom terminu dali praki i francuski strukturalisti. Tre ba, takoe, imati u vidu da otac strukturalizma Ferdinand de Sosir uopte nije koristio pojam struk ture (or Munen ga je ak nazvao le structuraliste sans le savoir ne svesni strukturalista). Meutim, De Sosirovo shvatanje jezika kao sistema potpuno se poklapalo sa onim to e se podrazumevati pod pojmom strukture, u formi u kojoj e se on pojaviti u okviru struktura lizma, i zato je, na kraju, upravo taj termin prihvaen kao naziv za itav pravac. Kategorija strukture ustali la se tek posle 1929. godine (I meu narodni kongres lingvista u Pragu) u izrazu struktura datog sistema te, dakle, kao definicija koja se odnosi na unutranju organizaciju sistema jezika. Tada se pod struktu rom poeo podrazumevati odreen sistem elemenata povezanih veoma vrstim unutranjim zavisnostima. Najbolje tumaenje termina je ipak predloio vajcarski filozof i psiho logstrukturalista an Pijae 1968. godine. Pijaeovu koncepciju su odli kovale sledee osobine strukture:
Prve reenice Opte lingvistike veoma su otvoreno pokazale name re istraivaa pre svega mu je bi lo stalo do ienja polja ispitivanja od promenljivosti i vieznanosti, a zahvaljujui tome do moguno sti da se upravo stvarana disciplina osloni na snane i vrste temelje. I zbog toga je predmet opte lingvi stike postao upravo s istem j e zi k a (lang ue), a ne govor (langa g e) ili p oj e d ina na iva re (parole ). Osim toga, autonom nosti lingvistike kao nezavisne discipline, prema De Sosirovom miljenju, odgovarala je autonom nost jezika (njegova nezavisnost od spoljanje stvarnosti). Jezik je definisan kao zajedniki i celovit sistem uzajamnih povezanosti i odnosa svih pojedinanih eleme nata. De Sosir je pri tom izdvojio i najmanje (elementarne) nedeljive jezike jedinice koje su na zvu nom nivou (fone me ).15 Foneme su u optoj strukturi jezika ulazile u meusobne zavisnosti zvune razlike (binarne opozicije). Ova te za je imala veliki znaaj zapravo je oznaavala da je svaki elemenat jezika postojao samo zahvaljuju i zvunim razlikama, a kao dalju
15 Termin fonema preuzeo je od fran cuskog fonetiara A. DifriDeanta (koji ga je uveo 1873. godine) i u tom sluaju znai glas. De Sosir je neznat no modifikovao ovaj koncept da bi ga prilagodio potrebama svoje teorije jezika. Ideja foneme kao elementarne zvune jedinice jezika odigrala je ka snije vanu ulogu u koncepciji fran cuskog strukturaliste K. LeviStrosa. Pogledati: Strukturalizam (II).
Nova disciplina
Autonomnost jezika
Binarne opozicije
219
Arbitrarnost jezikog znaka
Imanentno istraivanje jezika
posledicu zahvaljujui pojmov celovitost struktura nije zbir nim razlikama nije imao samo delova, ve celina sa odreenom, stalnu vrednost. Njegovu sutinu, veoma povezanom (sistemskom) kao i njegove osobine i funkcije, unutranjom organizacijom svaki odreivala je jedino pozicija koju elemenat funkcionie u vrstoj zavi snosti od drugih elemenata, postoji je zauzimao u itavom sistemu. prioritet celine nad delovima; Slino tome znaenje rei u jezi preobraaji struktura je di ku proizlazilo je samo iz pozicione namina, sposobna za unutranje vrednosti znaka (te, opet, dakle transformacione procese (na pri iz mesta koje je imao u sistemu), mer, jezik je sposoban da preobra ava osnovne tipove reenica u na primer, iz njegovog odnosa pre beskonaan broj novih iskaza zadr ma predmetu koji zamenjuje (na avajui taj proces u okviru sopstve primer, rei bat i pat meusob ne sistemske organizacije); no su se razlikovale s obzirom na s amousmeravanje i zatvo renost struktura se ne poziva ni zvunu razliku, a ne s obzirom na na ta drugo osim na sebe, da bi to to upuuju na odreene vrste opravdala sopstvene transformativ predmeta ili pojava). Veza znaka i ne procedure (na primer, za vreme znaenja imala je, dakle, ar bit r a istraivanja jezika, nema potrebe da r an karakter, a nezavisnost znaka se poziva na vanjeziku stvarnost, ve na unutranji sistem odnosa i od stvarnosti dodatno je ojaavala pojmova); tezu koja se odnosila na njegovu f unkcionalizam svaki ele unutranju konstrukciju u De ment ima odreenu funkciju u Sosirovom sistemu j e z i k i z na k strukturi i s obzirom na tu funkciju on je bio definisan kao povezanost se istrauje ili opisuje; pravilnosti i homologij e akustike slike (signifiant = oznai na osnovi struktur nieg reda mo telj) i pojma (signifi = oznaeno). emo odrediti zakone koji vladaju De Sosira nije, dakle, interesovao strukturama vieg reda (takozvane stvarni predmet koji je predstav homoloke hipoteze). Tako se, dakle, u strukturalnim kategorijama moe ljao znak,16 ve samo sistemski (i govoriti kako o jeziku (sistemu) ta sti) odnosi zvukova i pojmova. ko, na primer, i o knjievnoj tradiciji, Zahvaljujui ovakvim pretpostav odnosno o pojedinanom delu.* kama mogao je i mane nt no (to * . Pijae, Strukturalizam, Beograd, 1978, prevod: Nada PopoviPerii. znai, bez pozivanja na bilo ta izvan njega) istraivati sistem jezi ka. Samim tim se realizovala pretpostavka koju je istraiva takoe veoma jasno formulisao ve u uvodu: Jezik je celina sam po sebi i princip klasifikacije. De Sosira je, takoe, znatno vie interesovala unutranja orga nizacija jezikog sistema i opteg principa koji jezikom vlada nego, na primer, njegova evolucija jezik je trebalo da se shvati pre svega
16 Pogledati, takoe, poglavlje posveeno semiotici i semiologiji.
220
sa sinhronijske, a ne dijahronijske (istorijske) take gledita. Zahva ljujui ovakvim pretpostavkama jeziki oznaitelj (signifiant) to znai, zahvaljujui oslobaa = = znak oznaeno (signifi) nju jezika od veza sa stvarnou i drvo akustika slika istorijom, a i od drutvenih i psiho = = pojam drvo lokih zapleta, kao i od proizvoljno sti govora on je, takoe, mogao U njegovoj koncepciji najbitnije je bilo to to su zvunim nizovima stvoriti maksimalno istu nauku (akustikim slikama) odgovara o jeziku u iji centar se smestio li opti pojmovi a ne stvarni pred apstraktan sistem. Jezik se, prema meti, kao i to to je veza izmeu De Sosirovom shvatanju, odliko zvukova i pojmova imala arbitra vao zapravo unutranjom dinami ran karakter odnosno nije posto jala nijedna prirodna veza koja je kom, ali ona je imala samo imanen povezivala glasove drvo s poj tan karakter.17 Ovu ideju je dobro mom drvo, ve samo odreen ilustrovao primer koji je dao sam dogovor (konvencija). Zahvaljuju tvorac opte lingvistike bilo je to i takvoj definiciji znaka, De Sosir poreenje jezike igre s partijom je mogao da sauva pojmovnu i aha. Isto kao to u partiji aha stotu jezikog sistema. objanjavao je De Sosir vrednost figura zavisi od njihovog poloaja na ahovskoj tabli, tako i u jeziku svaki elemenat dobija odreenu vrednost zahvaljujui odnosu pre ma svim drugim elementima. Situacije unutar ahovskog sistema se zaista menjaju (on je trenutan), ali postoje i nepromenljiva pravila koja su na snazi posle svakog poteza. Slino je i u jeziku u kojem po stoje takva, jednom zauvek prihvaena pravila to su stalna naela semiologije. Napokon prelaz u ahu s jednog stanja ravnotee u drugo (na primer, promena mesta jedne figure) ili u lingvistikoj terminologiji s jedne sinhronije na drugu, ne remeti unutranju ravnoteu itavog sistema iako sasvim sigurno na njega deluje. Ove promene, dakle, imaju imanentan karakter.18 Nain istraivanja koji je predloio De Sosir uklanjao je iz vid nog polja uzronoposledine veze (genezu) pojava, smetajui u centar panje sklopove unutranjih odnosa elemenata sistema, kao i njihove funkcionalne zavisnosti. Nastavljajui sa svojim primerom partije aha, tvorac opte lingvistike uvia da njegovo poreenje u jednoj taki obmanjuje jer ahista uglavnom namerava da izvede odreen potez ahovskom figurom, dok jezik nita unapred ne
JEZIKI ZNAK prema De So siru: 17 18 Ova teza e biti od sutinskog znaaja za prake strukturaliste, naroito za Mukarovskog. F. de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 107108.
Sinhronija / dijahronija
Jezika igra
Kritika genetikih istraivanja
221
Sistem bez subjekta
Pojmovni dualizam
Pretpostavke strukturalistike nauke o knjievnosti
Strukturalne poetike
smilja; njegove figure se sluajno menjaju. I, na kraju, iz podru ja interesovanja nauke o jeziku bio je eliminisan i njegov korisnik ljudsko korienje jezika je ipak proisticalo samo iz pasivnog primanja optih i univerzalnih mogunosti govora sadranih u si stemu. De Sosirova teorija jezika imala je opti, apstraktan i univer zalan karakter. Njegov nain miljenja odlikovao se i pojmovnim dualizmom osnovni tip organizacije na pojedinanim nivoima stvarale su razliite opozicije (binarna opozicija, opozicija izmeu sistema jezika i govora, izmeu oznaitelja i oznaenog u struktu ri samog sistema jezika, opozicija izmeu sinhronije i dijahronije itd.). Koncepcija te vrste na kraju je stvorila vrstu osnovu za samu nauku za pravu naunu lingvistiku koja je zahvaljujui tome mo gla da postane u istom smislu opta i univerzalna i u toj sferi veo ma snano uticala i na refleksiju o knjievnosti. Sline pretpostavke e, dakle, biti ideje vodilje pojedinim poko lenjima i grupama teoretiara knjievnosti koji su De Sosirove teze primenjivali na nauku o knjievnosti. I kao u sluaju autora Opte lingvistike, ovde u prvi plan izbija namera stvaranja autonomne nau ke o knjievnosti zasnovane na vrstim naunim temeljima. I ovde e se u centru panje nai jezik a ne govor sistem knjievnog jezika a ne pojedinani knjievni iskazi. De Sosirov program teorije jezika i opte lingvistike e, dakle, stvoriti neto poput istraivakog pogle da na svet koji e za dugi niz godina odrediti opti karakter istraiva nja teoretiara knjievnosti. Na osnovi nauke o knjievnosti, struktu ralizam e proizvesti itavu seriju strukturalnih poetika poev od predratnih dostignua Prake kole do razliitih poetika ezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina (lingvistike, generativne, re ceptivne i intertekstualne poetike). De Sosirova gledita na nauku o knjievnosti prvi e primeniti predstavnici Prake strukturalistike kole. Oni, meutim, nee samo dosledno nastavljati De Sosirovo de lo, nego e, takoe, modifikovati njegovu koncepciju da bi je uinili jo pogodnijom za izraavanje onoga to je specifino za knjievnost i za stvaranje preciznog programa njenog istraivanja.
Praka strukturalistika kola

Praki strukturalizam
Ruski lingvista i teoretiar knjievnosti Roman Jakobson (1896 1982) napustio je 1920. Moskvu i krenuo u Prag u kojem je postao jedan od glavnih inicijatora stvaranja Prakog lingvistikog kruga. Ovaj krug je delovao od 1926. do 198. godine, a njegovi glavni
222
predstavnici, osim Jakobsona, bili su i: Jan Mukarovski (1891 1975), Feliks Vodika, Vilem Matezijus, Bohuslav Havranek i Nikolaj S. Trubecki. Praki strukturalisti su se, u stvari, veoma nonalantno odnosili prema dostignuima svojih prethodnika ruskih formali sta iako su im, nesumnjivo, mnogo dugovali.19 Ove dve kole po vezivali su upravo Jakobson, kao i ruski istraiva Jurij N. Tinjanov. Ovaj drugi je u tekstu objavljenom jo 192. godine, pod naslovom Pitanje pesnikog jezika, uveo koncepciju knjievnog umetnikog dela kao dinamine celine u kojoj su svi elementi uzajamno poveza ni i podreeni naelnom konstrukcionom principu. Razmiljajui o funkciji svakog elementa dela veoma se udaljavao od mehanicisti kog shvatanja knjievnosti kao zbira postupaka, koje je dominiralo u okviru formalizma. Jo je rad iz 1927. godine, pod naslovom Pro blemi prouavanja jezika i knjievnosti20 (koji je Tinjanov napisao zajedno s Jakobsonom), bio veoma jasan signal stvaranja potpuno novog istraivakog programa. Via kategorija postao je ovde upravo sistem knjievnog jezika, a osnovni zadatak analiza funkcionalnosti njegovih elemenata. Tu su se javile i brojne asocijacije na De Sosirovu terminologiju. Naglaavajui plodotvornost distinkcij koje je uveo tvorac opte lingvistike, oba istraivaa insistirala su na neminovno sti prouavanja uzajamnih odnosa pojedinanih knjievnih iskaza, ali i kompleksa optih jezikih normi koje ih odreuju. Osnovni zadatak prakih strukturalista ipak je, pre svega, bilo stvaralako razvijanje i upotpunjavanje De Sosirove koncepcije u oblasti lingvistike, kao i usvajanje De Sosirove ideje jezika za opis pesnikog jezika, a i njegove koncepcije opte lingvistike za odre ivanje zadataka nauke o knjievnosti. Na Prvom kongresu slavista, 1929. godine, eki naunici su predstavili takozvane Teze Prakog lingvistikog kruga koje se mogu smatrati ve kao zreli manifest kole. Osnovni problem je za njih bio odgovor na pitanje: ta je poetinost?; ali, postavljajui pitanje poetinosti u centar intereso vanja nauke o knjievnosti, naglaavali su slinosti izmeu pesni kog jezika i sistema opteg jezika i sutinske razlike koje razdvajaju te jezike. Kao jednu od najvanijih osobina pesnikog jezika sma trali su slabljenje njegovog okretanja na vanjeziku sferu, u korist eksponiranja samog znaka kao takvog (autoteli nost ). Druga
19 20 Jakobson je, na primer, formalizam zvao dejom boleu strukturalizma. U trenutku kad su praki strukturalisti poeli da formuliu svoj program, Ru ska formalistika kola doivljava svoj kraj. J. Tinjanov i R. Jakobson, Problemi prouavanja jezika i knjievnosti, u: Po etika ruskog formalizma, Prosveta, Beograd, 1970.
Koncepcija umetnike tvorevine Tinjanova
Sistem knjievnog jezika Funkcionalnost
Teze Prakog lingvistikog kruga
Osobine pesnikog jezika
223
Poetski iskaz kao funkcionalna celina
Protiv strukturalistikog imanentizma Knjievni sistem i drugi znakovni sistemi
takoe vana osobina jeste a ktu POETSKI JEZIK a l i z a c ij a raznih nivoa sistema je reeno: skup specifinihdrugaije osobina zika te, dakle, isticanje u prvi plan karakteristinih za knjievnost i razlikovanje takvih nivoa koji u (naroito za poeziju). Smatra se optem jeziku ne moraju uopte da je on ili sistem (stvoren prema da budu zapaeni (na primer, fono modelu opteg jezika) ili funkcio loki nivo u sluaju onomatopeji nalna varijanta jezike prakse ija je glavna osobina dominacija nad kih sredstava na koji, u principu, estetskom (poetskom) funkcijom, ne obraamo panju tokom obine nasuprot drugim varijantama jezi jezike komunikacije). U Tezama ka u kojima ova funkcija igra dru se javljao i poetni pokuaj odrei gorazrednu ulogu. U poetskom vanja specifinosti poetske funkci jeziku se pojavljuje posebna dina mika napetosti izmeu estetske je odnosno, eksponiranja samih funkcije (istovremeno i unutranje jezikih znakova (njihovog oznai celovitosti komunikata) i ostalih telja, a ne oznaenog prema De funkcija jezika saznajne, ekspre Sosirovoj terminologiji). Praki te sivne, impresivne, fatike i metaje oretiari su pri tom poetski iskaz zike (preko kojih komunikat alje shvatali kao funkcionalnu celinu prema spolja: prema stvarnosti o kojoj govori, ka recipijentu i poi upravo je odatle proisticao po ljaocu, ka vrsti komunikata meu stulat istraivanja svakog elementa njima i ka kodu jezika). tog iskaza uvek povezanog sa svo jom celinom. Meutim, oni su se suprotstavljali strukturalistikom imanentizmu iju su opasnost videli naroito u eventualnim pokua jima nekritike primene De Sosirove misli na nauku o knjievnosti. Jo u pomenutom tekstu iz 1927. godine, Jakobson i Tinjanov su, na primer, skretali panju na ogranienosti analize usmerene samo na otkrivanje strukturnih prava jezika i knjievnosti. Isticali su da: Otkrivanje imanentnih zakonitosti istorije knjievnosti (ili jezika) doputa nam da opiemo svaku efektivnu zame nu knjievnog ili lingvistikog sistema jednog drugim. Ali to ne objanjava tempo evolucije...21 Strukturalnu analizu knjievnosti trebalo je proiriti prouava njem meuzavisnosti knjievnog i drugih sistema, a istovremeno nauke o knjievnosti i drugih disciplina. Odjek ovih uverenja poja vio se i u Tezama gde je skrenuta panja na sutinsku podreenost poetskog iskaza strukturama vieg reda ne samo sistemu jezika ve i sistemu knjievne tradicije. Osim optih pitanja, naunici iz Prakog kruga predloili su u svom manifestu i poseban program prouavanja pojedinih slojeva pesnikog jezika njegovu zvunu
21 Ibid., str. 365366.
22
stranu (rima, ritam, pojave kao to su eufonija, intonacija i sl.), i lek siki materijal i sintaksu.22 Dakle, slino formalistima, i praki strukturalisti su postavljali pitanje o specifinosti knjievnosti i za njih se ta specifinost pre svega ispoljavala u jeziku. Meutim, strukturaliste su od formalista delile i sutinske razlike: od prihvatanja poetinosti kao iskljuivog predmeta istra ivanja, oni su doli do istraivanja razliitih funkcionalnih implikacija knjievnog dela (te, dakle, poetinosti shvaene u odnosu na druge funkcije umetnikog iskaza); od koncepcije knjievnosti kao autonomnog jezikog sistema na istraivanje odnosa tog sistema i drugih sistema kulture; od analiziranja postupaka u knjievnom delu i njihovog delovanja na perceptivne procese primaoca na istraivanje znakova koji funkcioniu u komunikacionim inovima kao i na njihove semantike sadrine. Osnovni termini teorije knjievnosti u znaku Prake kole po stali su, osim pesnikog jezika, takoe: st r u ktu ra, zna k i f un k cij a (estetska i poetska). Ovo su bile i kljune kategorije u koncep cijama ve pomenutih najvanijih predstavnika Prake kole: Jana Mukarovskog i Romana Jakobsona. Takoe, oba ova istraivaa objedinjavala su osobine tako poeljne za strukturaliste istovreme no su bili i lingvisti i teoretiari poezije. Za obojicu je najvaniji bio odgovor na pitanje: ta je u stvari poetinost?
Specifinost knjievnosti
Osnovni termini Prake kole
ta je u stvari poetinost?
Mukarovski je poeo od analize ekog stiha23 i od pokuaja pove zivanja fonologije i versologije, kao i knjievne stilistike, uviajui, najzad, korist koja proizlazi iz takve veze za obe discipline (za teori ju knjievnosti, i obrnuto za lingvistiku).2 Ipak, za njega je naj vaniji zadatak postalo davanje odgovora na pitanje: ta razlikuje
22 Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, Warsza wa, 1966, str. 355. Pogledati o tome: J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szki cw, Warszawa, 1970, str. 78. U radovima Pspvek k estetice eskho vere (1923) i Mchv Mj. Estetick studie (1928). J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka (1930), u: Teoria bada literackich..., op. cit., t. 2, deo 3, str. 226.
Istraivanja Mukarovskog
23 2
225
Jakobsonova koncepcija poetinosti
knjievnost od ostale upotrebe jezika i ta se moe prihvatiti kao specifina osobina pesnikog jezika? Potreba za odgovorom na ova pitanja vodila je manjevie u isto vreme i Romana Jakobsona. U emu se ispoljava p o et i no st? pitao se, na primer, u radu pod nazivom ta je poezija? (1933) i, kako je dolikovalo struktura listi, trudio se da prui jednoznaan odgovor tragajui za univerzal nom i vanvremenskom osobinom poetinosti. Tako je naglaavao da se sadraj pojma poezija moe menjati, dok poetska funkcija uvek ostaje ista. Poetinost je zaista bila, prema njegovom milje nju, samo deo sloene strukture knjievnog dela, ali upravo je ona organizovala pesniko delo, pa ak kako je naglaavao njime vla dala. Ona je predstavljala deo koji nuno preobraava ostale elemente i zajedniki odreuje vrednost celine, slino kao to ni ulje koje nije po sebno jelo, a nije ni sluajan dodatak, mehanika kompo nenta, menja ukus itavog jela ....25 I pojavljivala se naroito onda, kad se re osea kao re, a ne samo kao neto to reprezentuje na zvani predmet ili kao izliv emocije.26
Protiv reprezentacije u knjievnosti
Svojstva poetskog jezika prema Mukarovskom
A da bi poetinost zaivela u potpunosti isticao je istraiva re je trebalo da postane autotelina, da predstavlja samo samu sebe morala je istovremeno da postoji oslabljena relacija reprezentaci je, odnosno zamene predmeta na koji se re odnosila. Poetinost je, dakle, za Jakobsona bila autonomna pojava kao njena specifinost ispostavljao se istovremeni identitet znaka i predmeta i nedostatak tog identiteta. Bez ove suprotstavljenosti, kako je tvrdio, i napetosti koja je prati, ne bi bilo ni kretanja pojmova, ni znakova. Pesniki jezik je tako upotrebljavao opte jezike mehanizme i ostvarivao ko munikativnu funkciju, ali im se istovremeno suprotstavljao koncen triui se iskljuivo na sebe a ne na prenoenu informaciju. I obr nuto poetinost je takoe bila osobina svakog iskaza koji je imao jeziki karakter a obavljao, pre svega, praktinu funkciju. Zatim je Jan Mukarovski u tekstu pod naslovom O pesnikom jeziku, objavljenom 190. godine, izvrio sintezu najvanijih uvere nja o specifinim svojstvima jezika knjievnosti. Osnovni pravac istraivanja je i dalje odreivala opta lingvistika koja je teoriji
25 26 R. Jakobson, Co to jest poezja?, op. cit., str. 138. Ibid., str. 138139.
226
JEZIKE FUNKCIJE / JEZIKE FUNKCIJE KNJIEVNOG DE LA prema nemakom lingvisti Karlu Bileru, jezik vri odreenu funkciju u osnovnom komunikaci onom sistemu: poiljalackomuni katprimalac. To je skup odnosa jezikog komunikata prema vanje zikoj stvarnosti (informacija o stvarnosti koju sadri komunikat) koji je on nazvao re pre ze nt at iv nom f u n kcij om (Darstellung), odnos izmeu jezikog komuni kata i njegovog poiljaoca (infor macija o poiljaocu sadrana u komunikatu) ek spre siv nom f u n kcij om (Ausdruck) i, na kra ju, odnos izmeu jezikog komu nikata i primaoca (ekvivalentno, informacija o primaocu koju sadr i komunikat) impre siv nom f u n kcij om (Appell). Ovaj model primenjen je i na opis funkcionisa nja knjievnog komunikata i isto vremeno proiren za pojavu jo jedne funkcije e stetske f un k c ij e (Mukarovski) ili poetske funkcije (Jakobson). Ova funkcija oznaava odnos knjievnog komu nikata prema samom sebi (dakle, isticanje u prvi plan sopstvene umetnike forme, formalne grae i konstruktivnog poretka). Jakob sonov model podrazumevao je dodatnu pojavu jo dve funkcije me t aj e z ike f un kcij e koja informie o pravilima jezikog ko da u kome je formulisan komuni kat i fat ike f u n kcij e (oznaa va elemente koji postoje u jeziku i slue odravanju kontakta izmeu poiljaoca i primaoca, na primer, izrazi kao to su: halo, zdravo i sl.). funkcije su, prema Jakobsono vom miljenju, bile dinamiki zavi sne od estetske funkcije koju je on definisao kao projekciju principa ekvivalentnosti sa ose izbora na osu kombinacije.
knjievnosti donela produbljenu svest o cilju jezikih iskaza i funk ciji pojedinanih jezikih sredsta va. On je video pesniki jezik kao deo jezikog sistema i kao jedan od funkcionalnih jezika.27 Palji vo analizirajui istoriju shvatanja pesnikog jezika, poev od anti kog pa sve do savremenog doba, Mukarovski je opet kako je do likovalo tipinom strukturalisti ipak tragao za takvim nainom odreivanja specifinosti onog jezika koji e imati apsolutno uni verzalni karakter vanvremenski i transistorijski, a pri tom nezavisan od razliitih knjievnih tradicija i konvencija. Ova pretpostavka mu je nalagala da praktino odbaci sve dotadanje, istorijski potvrene na ine definisanja pesnikog jezika (kao ukrasnog, lepog, emocional nog, upeatljivog, slikovnog, indi vidualnog i sl.). Tako je metodom eliminacije doao do uverenja da je pesniki jezik na trajan i nepro menljiv nain samo funkcionalno odreen odnosno, kroz svoju e ste t i ku f un kciju. Na kraju je izneo gledite da cilj pesni kog iskaza jeste estetsko dejstvo i istovremeno je formulisao defini ciju estetske funkcije. Ta funkcija se mogla pojavljivati i u drugim varijantama jezika, ali samo kao pratea pojava. U pesnikom jezi ku, meutim, igra glavnu ulogu sk re u i p a nju pr i mao c a
27 J. Mukarovski, Struktura pesnikog jezika, Zavod za udbenike i nastav na sredstva, Beograd, 1985, str. 8, prevod: Aleksandar Ili.
Pesniki jezik kao funkcionalni jezik
Definicija estetike funkcije
227
Kritika formalizma
na s am j e z ik i z na k, drugaiju od opteg jezika iji je osnovni cilj sporazumevanje.28 Opet se, dakle, koncepcija Mukarovskog na prvi pogled nije razlikovala od ranijih dijagnoza ruskih formalista za koje je, kao to ve znamo, poetinost takoe bila svrhovitost bez svrhe ili sama sebi svrha. Prihvatajui samo ovo kao osobinu pesnikog jezika, for malisti su ga time radikalno razdvajali od praktinog jezika treti rajui i jedan i drugi kao potpuno nezavisne jezike. Mukarovski se, meutim, odluno suprotstavljao takvom postavljanju stvari i pe snikom izraavanju pripisivao autoteli nost i praktine ciljeve. Tako je pisao: Okolnost da pesniko izraavanje ima za cilj sam izraz, ne liava pesniki jezik praktinog znaaja ... u pesnikom jezi ku postoji stalan spor i stalna napetost izmeu samosvrho vitosti i saoptenja.29
Knjievno delo kao komunikat
Bihlerov model tri funkcije jezikog znaka
Dinamika pesnikog jezika
Mukarovski je bio svestan toga da specifinost knjievnosti mora uzeti u obzir posledice koje proistiu iz injenice da knjievno delo komunicira da je ono komunikat koji neki poiljalac upuuje nekom primaocu i da se taj aspekat ne sme izgubiti iz vida. Upra vo je zato za njegovo miljenje o knjievnosti bila karakteristina i komu n i k a c i ona perspektiva. Pozivajui se na ve tada poznat model tri osnovne funkcije jezikog znaka koji je opisao nemaki lingvista Karl Biler te, dakle, razlikujui reprezentativnu (Darstel lung), ekspresivnu (Ausdruck) i impresivnu (Appell) funkciju koje su, redom, oznaavale odnos znaka prema stvarnosti, poiljaocu i primaocu,30 i smatrajui ih prisutnim u svakom poetskom iskazu Mukarovski je, pre svega, skretao panju na dinamiku odnosa izmeu ove tri funkcije i estetske funkcije (koja odreuje odnos zna ka prema sebi samom). Takoe je uviao posebnu vrstu dinamike karakteristinu za pesniki jezik borbu i napetost izmeu unu tranje usmerenosti (estetska funkcija) i komunikacije (ostale jezike funkcije). Zato je njegova ideja pesnikog jezika i imala veo ma dinamian karakter tako je specifinost ovog jezika izraavala unutranja konfliktnost suprotnih jezikih polova.
28 29 30
Ibid., str. 50. Ibid., str. 52. K. Bhler, Sprachtheorie. Die Darstellungsfunktion der Sprache, Jena, 193.
228
Umetnika struktura
Mukarovski se svesno sluio i kategorijom st r u ktu re, precizno nabrajajui njene osobine. U jednoj od svojih programskih skica, objavljenoj takoe etrdesetih godina, skretao je panju na to da je struktura kao znaenjska jedinica neto znatno vee od same ce line proistekle iz prostog dodavanja sastavnih delova. Takoe je primetio da upravo strukturalna celina odreuje svaki svoj deo i obrnuto svaki od ovih delova odreuje upravo tu, a ne neku dru gu celinu.31 Meutim, naglaavao je da je samo ovakvo definisa nje strukture nedovoljno da bi se odredila specifinost knjievnih i umetnikih struktura jer se ono moe odnositi i na sve druge struk ture, na primer, one opisane na osnovi psihologije linosti. Dakle, u pojmu umetnike strukture, konstatovao je Mukarovski, vi dimo posebnije svojstvo nego to je sama zavisnost izmeu celine i njenih delova. I u ovom sluaju re je o svojevrsnoj unutranjoj dinamici umetnike strukture o pojavljivanju razliitih poreme aja u njoj i njenom stalnom ponovnom oblikovanju kao i o, iz teorije poetskog jezika poznatoj, borbi suprotnosti. Slino kao i u teoriji poetskog jezika, tako je i sutinska osobina miljenja Mukar ovskog o strukturi bilo upravo to to joj je on davao energetski i dinamian karakter. Energetskost strukture je ovde oznaavala funkcionalnost pojedinanih sastavnih delova u odnosu na celinu strukture, dok je dinaminost trebalo da predstavlja sposobnost strukture na stalan unutranji preobraaj. Struktura kao celina, pre ma vienju Mukarovskog, nalazila se u neprestanom pokretu, ali taj pokret se ipak odvija samo unutar nje doivljavajui unutra nje promene, ona je istovremeno zadravala trajnost i neosetljivost na spoljanje uticaje.32 eki istraiva je takoe bio svestan i inje nice da je sutina itavog strukturalistikog poduhvata stvaranje si stemske nauke o knjievnosti i da zadatak te nauke treba da bude precizna sistematizacija izdiferenciranog univerzuma knjievnosti. Slino kao i u De Sosirovoj koncepciji lingvistike, tako je i ovde op ti model ove nauke trebalo da odgovara optem pojmu strukture: Sutinu strukturalizma je najbolje objasniti na primeru naina na koji stvara i tretira naune pojmove. On najbolje razjanjava osnovnu unutranju korelaciju itavog pojmov nog sistema te ili neke druge nauke: u njegovom pristupu
31 32 J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce ..., op. cit., str. 229. Ibid., str. 228, 229.
Svojstva strukture
Dinamika umetnike strukture
Sistemska nauka o knjievnosti
229
svaki pojedinaan pojam odreivan je pomou svih osta lih, a istovremeno ih sam odreuje ... Tek uzajamni odnosi daju pojedinanim pojmovima smisao, izlazei iz okvira isto sadrajne definicije. Strukturalizam, dakle, vidi po jam kao energetsko sredstvo stalno ponavljanog savladava nja, sredstvo uvek spremno da izvri unutranje promene i adaptacije. Duboka ukorenjenost u celovitom pojmovnom sistemu mu omoguava preobraaj bez gubljenja sopstve nog identiteta.33
Strukturalna homologija
Ovde treba naglasiti da je ovakva homol og ij a (analognost funkcija) metode i predmeta, istraivake koncepcije i kljunog ter mina bila, u stvari, karakteristina za sve varijante strukturalizma, pojaavajui njegov imanentizam i garantujui mu pojmovnu isto tu i stabilnost.
U pravcu semantike
Strukturalna estetika Mukarovkog
Znaenjska struktura pesnikog jezika
Treba jo dodati da je teorija knjievnosti Mukarovskog bila deo ire discipline kojom se takoe bavio, a to je strukturalna estetika koja je bila veoma snano semioloki obojena. Knjievno delo je, prema njegovom miljenju, karakterisala sloena i vieslojna seman tika struktura. Ovu strukturu su inili unutranji znaenjski odno si izmeu elemenata dela, uzajamne veze tih elemenata i itavog dela sa sistemima normi odreenih tradicija, a takoe odnos dela sa poiljaocem i primaocem u inu komunikacije, kao i saznajne relacije dela modela stvarnosti koji su u njemu sadrani.3 Rani je pomenuta rasprava Mukarovskog, O pesnikom jeziku, takoe je iznela na videlo i osobine karakteristine ve za sledeu etapu u razvoju prakog strukturalizma etrdesetih godina. Pre desetak godina naglaavao je Mukarovski na kraju svog lanka u prvi plan su izbijali problemi zvune strane pesnikog govora i proble matika poetske upotrebe leksike. Danas su, meutim, postala naj vanija pitanja koja se tiu znaenjske strukture pesnikog jezika.35
33 3 Ibid., str. 227228. Up. J. Mukaovsk, O strukturalizmie, u: Wrd znakw i struktur, op. cit., str. 3035; takoe: J. Mukaovsk, Strukturalizm w estetyce i w nauce o lite raturze, op. cit., str. 232. Pogledati, takoe: J. Sawiski, Jan Mukaovsk..., op. cit., str. 1718. J. Mukarovski, Struktura pesnikog jezika, op. cit., str. 101.
35
230
Opirna studija ovog istraivaa je u sebi ve sadrala poetni pro jekat strukturalne semantike. Najmanju dinamiku znaenjsku je dinicu je ovde predstavljala reenica postepeno ostvarivan kon tekst,36 a tokom semantike analize reenice mogle su se odrediti osnove principa njene znaenjske konstrukcije. Mukarovski se po trudio da ih, makar poetno, odredi. To su, dakle, bili: prvo, princip j e d i nst v a re en i ko g smisl a (koji odreu je uee svih semantikih jedinica u stvaranju smisla celine); drugo, princip z na e nj ske a kumu l acij e (koji se odnosi na redosled semantikih jedinica i njihovih kontekstualnih modifikacija); tree, princip o s c i l a c ij e i z me u zna enjske st at i ke i di nami ke (koja izraava napetost izmeu odnosa prema stvarnosti svake semantike jedinice upotrebljene u reenici i promena znaenja koje proistiu iz njenog poloaja u odree nom kontekstu na primer, znaenjske promene kao posledi ce procesa metaforizacije). Tako je knjievna teorija Mukarovskog postigla krajnje dosled nu funkcionalnu i semioloku orijentaciju (karakterisitinu za prvu fazu razvoja prakog strukturalizma), a u kasnijoj fazi se odluno usmerila ka semantici knjievnog dela. Meutim, ne samo to e kog istraivaa su interesovali i socioloki aspekti knjievnosti, kao i komunikaciona perspektiva. U ovom, prvom, sluaju najvanije je bilo opisivanje drutvene uslovljenosti knjievnog stvaralatva (nor mi i umetnikih sredstava), kao i drutvenih okolnosti percepcije knjievnosti; u drugom analiza strukture umetnikog dela sa sta novita ina komunikacije, prouavanje funkcija komunikacionih konvencija i opis sistema normi zajednikih za poiljaoce i primao ce knjievnosti (kodova).
Principi semantike grae reenice Mukarovskog
Semioloka i funkcionalna orijentacija teorije Mukarovskog
Upuivanje na istoriju
Praki strukturalisti se, ipak, nisu bavili samo traganjem za odgovo rom na pitanje o specifinosti poetskog jezika, odnosno analizom knjievnih struktura. Veoma vana struja u njihovim istraivanji ma odnosila se i na teorijske i na metodoloke osnove istorije knji evnosti. Jo su ruski formalisti (klovski, Ejhenbaum, a naroito Tinjanov) pokuavali da izoluju knjievnoistorijski proces od opte
36 Ibid., str. 87.
VII. Strukturalizam (I) Teorijske i metodoloke osnove istorije knjievnosti
231
Vodikina koncepcija istorije knjievnosti
Najvanija dostignua Prake kole
istorije i da odrede principe njegovih unutranjih promena. Ovaj proces slino su videli praki strukturalisti Mukarovski, a pre svih Feliks Vodika pa su tako i oni pokuali da opiu istorijski raz voj knjievnosti kao promenu estetskih struktura, nastojei istovre meno da u ovom sluaju meusobno pomire sinhronijsku i dijahro nijsku taku gledita. U raspravi O pesnikom jeziku Mukarovski je istraivao, na primer, istorijsku promenljivost pesnikog jezika u odnosu na promene koje se deavaju u narodnom jeziku. Vodika je u raspravi pod nazivom Istorija knjievnosti. Njeni problemi i za daci (192) formulisao ve veoma zreo nauni projekat teorijske i metodoloke osnove za knjievnoistorijska istraivanja.37 On je knji evno delo okarakterisao kao dinamian sastavni deo razvojnog procesa knjievnosti. Ovde izneta koncepcija istorije knjievnosti sadrala je tri osnovne grupe zadataka: prva: odreena objektivnim postojanjem knjievnih dela ko ja stvaraju istorijski niz koji obuhvata istraivanje imanent no g r az voj a knjievne strukture nezavisno od autora i reci pijenata; druga: koja se bavi prouavanjem ge ne ze (rekonstrukcijom odnosa izmeu knjievnog dela i istorijske stvarnosti uticajem vanknjievnih struktura), kao i odreivanjem napetosti izme u knjievne namere pisca i savremene knjievne strukture; trea: koja predstavlja analizu re ce p cij e (ona koja uzima u obzir prouavanje knjievne publike, normi recepcije, promena knjievnih vrednosti i ivotnosti dela u istorijskom procesu). Generalna namera opisivanja i objanjavanja knjievnoistorij skih celina, kao i stvaranje razvojne sistematinosti knjievnosti, po vlai za sobom neizbenost shvatanja tipinih razvojnih tendencija u sve tri grupe knjievnoistorijskih zadataka. Sva ova ostvarenja naroito teoriju pesnikog jezika i estetske funkcije, podrobne analize pesnikog jezika, uvod u knjievnu se mantiku, teoriju strukture i knjievnog znaka, kao i formulisanje osnova za metodologiju istorije knjievnosti treba smatrati najva nijim dostignuima Prake kole. Ova kola je oficijelno zavrila svoj rad 198. godine, iako je njeno prouavanje pesnikog jezika nastavljeno i u posleratnom periodu a pre svega je to uinio Ro man Jakobson.38
37 38 F. Vodika, Historia literatury. Jej problemy i zadania, u: Teoria bada..., op. cit., t. 2, deo 3. Mukarovski je, meutim, kasnijih godina odbacio strukturalizam u ime marksizma.
232
Jakobson i poetska funkcija

Godine 1960. ugledao je svetlo dana jedan od najuvenijih teksto va Romana Jakobsona Lingvistika i poetika. Pitanja mehanizma preobraavanja jezikog komunikata u umetniko delo ovde ipak nisu promenjena ali su zato odgovori postali podrobniji. Budui i dalje na stanovitu da poetska funkcija mora biti shvaena na osno vi drugih jezikih funkcija, Jakobson je ovde vrio veoma detaljnu analizu ovih funkcija na osnovi inilaca koji ulaze u sastav svakog govornog dogaaja, svakog ina verbalnog optenja.39 Kao i za Mu karovskog, i za Jakobsona je u ovom sluaju bio veoma vaan pri stup specifinosti knjievnosti iz komu ni k ac ione perspektive. Ovi konstitutivni inioci, o kojima govori, nisu oznaavali samo komu ni k at, p o i lj a o c a i pr i ma o c a , ve i razliite dodatne ele mente takoe znaajne za sporazumevanje poiljaoca i primaoca: kontek st na koji se odnosi komunikat, ko d zajedniki i za po iljaoca i za primaoca i kont a kt fiziki kanal i psiholoku ve zu izmeu poiljaoca i primaoca. Svi ovi inioci uticali su na jezike funkcije iji se broj ovde takoe uveavao. Pored funkcija poznatih iz sheme Bihlera i Mukarovskog: reprezentativne, ekspresivne i impre sivne, Jakobson je dodatno izdvojio: metajeziku funkciju (informa cije o kodu koja se nalazi u jeziku i kojom se slue poiljalac i prima lac) i fatiku funkciju (formule koje postoje u jeziku i koje slue samo za podravanje komunikacije). Tek se na osnovi svih ovih elemenata mogla razmatrati poetska funkcija koja je, kako je opet uveravao istra iva, uzrokovala usmerenost (Einstellung) na PORUKU kao takvu, dovoenje u fokus poruke zarad nje same.0 Osnovni zadatak ove funkcije bio je taj da uini znakove jasnijim i uhvatljivijim i iako je ova osobina, dominantna u poetskom jeziku, mogla da se pojavi u obinoj jezikoj komunikaciji, ona je ipak u ovom sluaju igrala samo sporednu ulogu. Jakobson, dakle, nije mnogo odstupao od principa koje je ustanovio Mukarovski, ali je ipak nastojao da ode korak dalje pitajui se, pre svega, o tome kako se konkretno deava ovo skretanje panje na jezike znakove u poetskom komunikatu. Pokuao je da od govori na to pitanje pomou uvene definicije: Poetska funkcija projektuje princip ekvivalentnosti iz ose se lekcije u osu kombinacije. Ekvivalentnost se uzdie do kon stitutivnog naela sekvence.1
39 0 1 R. Jakobson, Lingvistika i poetika, Nolit, Beograd, 1966, str. 289, prevod: Dra ginja Pervaz, Tomislav Beki, Vjera Vuleti, Sreten Mari, Ranko Bugarski. Ibid., str. 29. Ibid., str. 296.
Jakobsonova Poetika u svetlu lingvistike
Konstitutivni inioci jezike komunikacije
Funkcije jezika prema Jakobsonu
Poetska funkcija
Jakobsonova definicija poetske funkcije
233
Metafora / metonimija
Jakobsonova gramatika poezije
Koristei izraze o s a s el ekcij e i os a kombina cij e, Jakob son se pozivao na svoje ranije stavove iznete u skoro podjednako u venom tekstu Dva aspekta jezika i dva tipa afazinih oboljenja (1956).2 Stvaranju iskaza tvrdio je tada uvek mora prethoditi s e l ekc ij a odreenih jezikih jedinica (na primer, izraza) iz inventara mogunosti (koda) i sa sobom povlai kombi naciju ovih jedinica (njihovo povezivanje u niz sa viim redom sloenosti na primer, u reenice). inom selekcije vlada, dakle, princip ekvivalentnosti, odnosno zamene (moe se izraziti pomou analogije s mehani zmom metafore i nazvati principom metaforizacije). Kombinaci jom vlada princip pripadnitva (zasnovan na metonimikom meha nizmu).3 U poeziji dodao je Jakobson ve u Lingvistici i poetici ovaj uopten princip metaforizacije (ekvivalentnosti) postaje tako e nain organizacije jezikih nizova (pojedinanih reenica poet skog iskaza). Poezija se od drugih vrsta govora razlikuje po tome to je za njene jezike nizove karakteristino redovno ponavljanje ekvivalentnih jedinica (ritmikim i metrikim pravilnostima) za hvaljujui kojem moemo da osetimo bujicu govora, slino kao to se u muzici osea vreme. Na kraju je zakljuio je uvek stih taj ko ji implicira poetsku funkciju i ovaj princip obavezuje nezavisno od kulture i vremena u kojima nastaje knjievnost. Ove ideje nastavio je da razrauje i u tekstu pod nazivom Poe zija gramatike i gramatika poezije (1960). Za Jakobsona je ovde bi lo najbitnije da odredi uzajamne odnose izmeu gramatike i poezi je. Redigujui, jo ranije, prevode Pukinove poezije na eki jezik, primetio je neobinu pojavu, konkretno da: Prvorazredna funkcija morfolokih i sintaksikih sredstava preplie se, nadmee se sa umetnikom ulogom tropa.5
Gramatiki paralelizam
Paljive analize pesnikih tvorevina omoguile su mu da prime ti pojavu koju je nazvao gramatikim paralelizmom odreenim gramatikim oblicima na knjievnom nivou pesnike tvorevine od govarala su odreena metaforika i metonimijska znaenja na nje govom semantikom planu, tako da je ponekad bilo teko odrediti tanu granicu izmeu metaforike i konkretnosti u poeziji. Ove ana lize su potvrdile raniju tezu istraivaa da simetrino ponavljanje
2 3 5 Ovaj tekst se takoe nalazi u knjizi: W poszukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. 1. R. Jakobson, Dwa aspekty jzyka i dwa typy zakce afatycznych, u: W pos zukiwaniu istoty jzyka, op. cit., t. I, str. 169175. R. Jakobson, Lingvistika i poetika, op. cit., str. 298. Ibid., str. 72.
23
i suprotstavljanje gramatikih znaenja postaje ovde umetniki po stupak.6 Jakobson je tim povodom pronaao sutinsku analogiju: gramatika ima slinu funkciju kao kompozicija u slikarstvu opti odnos pesnikog iskaza prema pitanju gramatike uvek je bio strogo odreen, nikada neodreen: gramatika pravila su stvarala skriveni princip strukturalne i semantike organizacije dela ili im se delo opi ralo. Ovo otkrie je trebalo, prema miljenju autora Poezije gramati ke..., da predstavlja uvod u konstruisanje specifine poetske gramati ke, mada shvaene potpuno drugaije nego neto kasnije narativne gramatike. Jakobsonu nije bilo stalo do toga da stvori optu gramati ku knjievnosti (kao ekvivalent knjievne kompetentnosti po uzoru na jeziku kompetentnost omskog), ve vie samo da istrai odnose izmeu gramatikog i retorikog nivoa pesnike tvorevine. Praktina potvrda ove koncepcije bila je objavljena 1962. godine u analizi sone ta arla Bodlera Make, zajedno s K. LeviStrosom koja se i danas smatra uobiajenim primerom primene strukturalne metode na prou avanje knjievnosti. Ovaj neobino detaljan analitiki rad obuhvatio je sve gramatike nivoe pesme (fonetski, morfoloki, leksiki, sintak siki) i opisao njihove veze s rasporedom rima, kompozicijom stiho va i strofa, konstrukcijom subjekta, metrikom stihova i, na kraju sa znaenjem pojedinanih reenica u pesmi. Istraivai su ovde otkriva li i brojne paralelizme i podudarnosti izmeu formalnogramatike organizacije pesme i njene semantike strukture.7
Uloga gramataikih pravila u poeziji
Gramatiki nivo retoriki nivo
Strukturalizam i knjievna kritika (enet, Todorov, Bart)

Godine 1966. i u Francuskoj su izala dva vana teksta koja ne sa mo to su sumirala uzroke fascinacije lingvista strukturalizmom e zdesetih godina ve su i pravila bilans posledica takvog stila milje nja za nauku o knjievnosti. Bio je to kratak, ali i sada uveni tekst erar eneta (ro. 1930), Strukturalizam i knjievna kritika,8 kao i jo uvenija Kritika i istina9 Rolana Barta (19151980). Uosta lom, obojica su kako enet tako i Bart krenuli u pravcu koji su ranije odabrali, a koji se najjednostavnije moe odrediti pomou
6 7 8 9 Ibid., str. 80. Ibid., str. 97117. . enet, Figure, Vuk Karadi, Beograd, 1985, prevod: Mirjana Mioinovi. R. Barthes, Critique et vrit, Paris, 1966. Kod nas objavljen drugi deo u pre vodu Ivana olovia, u: Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, No lit, Beograd, 1971.
Francuski strukturalizam
235
Strukturalizam u odnosu na knjievnu kritiku enetova koncepcija kritike
sugestije date u naslovu enetovog teksta; i jedan i drugi su uvideli duboku srodnost metod strukturalizma i naina rada knjievne kri tike, pa ak se kako je to enet formulisao strukturalizam, pre ma njihovom miljenju, nalazio implicite u kritikoj delatnosti.50 Opte principe strukturalistike poetike enet je izloio jo poet kom ezdesetih godina,51 a ovde je nastojao da sabere i rezimira sve koristi koje od strukturalizma moe imati upravo knjievna kritika. Zato to i kritiar rasklapa strukture na sastavne elemente, a kri tika misao... izgrauje strukturisane celine uz pomo jedne struk turisane celine d el a.52 Knjievna kritika je, dakle, vrsta struktu ralistike delatnosti zasnovane na pretpostavci koju je izneo Bart tri godine ranije, a to je da u stvari nema nikakve teh n i ke razlike izmeu naunog struktura lizma, s jedne strane, i knjievnosti i uopte umetnosti, s druge strane.53 Prema enetovom miljenju, strukturalna analiza je knjievnoj kritici bila od velike praktine koristi zahvaljujui njoj mogle su se otkrivati, na primer, veze izmeu sistema formi i sistema znaenja i prepoznavati celovite homologije. Mogue je bilo odrediti odnos iz meu koda i poruke knjievnosti. Ali, pre svega, bilo je mogue da se potpuno odbaci prouavanje spoljnih uslovljenosti knjievnosti (psiholokih, drutvenih, istorijskih i sl.) i da se panja usredsredi iskljuivo na s amo del o, tretirajui ga ne vie kao posledicu nekih spoljnih uzroka ve kao nezavisno bie. Na taj nain se struktura lizam ukljuio u pokret opozicion prema pozitivizmu (istoricizmu, biografizmu, psihologizmu), uvodei za promenu imanentizam (analizu ogranienu na samo delo, zaobilazei u potpunosti njegove izvore i uzroke). Potpuno uveren u ispravnost ovakvog postupka, enet je veoma snano i decidno iznosio svoj stav: Dovoljno se dugo na knjievnost gledalo kao na poruku bez koda da bi se ukazala potreba da se bar za trenutak na nju gleda kao na kod bez poruke... Tako bi jedan gotovo pro storni determinizam strukture smenio, u sasvim modernom
50 51 52 53 G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, Pamitnyk Literacki, 197, sv. 3, str. 278. G. Genette, Une potique structurale?, Tel Quel, 1961, br. 7. Pogledati, ta koe: J. Rousset, Forme et signification. Essais sur le structures littraires de Corneille Claudel, Paris, 1962. . enet, Figure, op. cit., str. 17. R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 183.
Samo delo u cen tru zainteresova nosti kritike Protiv pozitivizma
236
duhu, vremenski determinizam postanka, budui da je sva ka jedinica definisana izrazima koji oznaavaju odnose, a ne poreklo.5 Ovako radikalna promena perspektive za njega je predstavljala jedno od najvanijih dostignua strukturalizma, a o celini struktura listikog poduhvata izjanjavao se s velikim entuzijazmom poto je strukturalizam imao ansu da prati knjievnost u njenom globalnom razvoju pravei sinhronij ske preseke u razliitim etapama, i poredei dobijene slike.55 Podjednako optimistiki je na misiju strukturalizma gledao i Rolan Bart, i to upravo u isto vreme. U Kritici i istini isticao je nu nost da se nauka o knjievnosti izgradi pomou stvarnog dogaa ja. To je trebalo da bude nauka zasnovana na lingvistikom modelu koja se ne bi bavila sadrinama knjievnih dela, ve optim usl ov i ma u kojima se nalazi sadrina (formama), odnosno varijacijama smisla koje potiu iz tih dela. Pozivajui se, izmeu ostalog, na kon cepciju Noama omskog, Bart je imao u vidu i mogunost posto janja neke vrste knjievne sposobnosti knjievne kompetencije analogne jezikoj sposobnosti a takoe je (kao i enet) naglaavao glavnu prednost nove nauke o knjievnosti: mogunost odvajanja knjievnog dela od njegovog stvarnog autora (pa ak i od hipotetike namere autora) kao i perspektivu prouavanja samih pravila konstruk cije dela.56 Ovu nauku je autor Kritike i istine decidno razlikovao od knjievne kritike (nauka se bavi smislom, a kritika ga proizvodi),57 meutim, na kraju je ona ipak trebalo da stvara osnovu za kritiku, isti ui opte uslove za mogunost stvaranja znaenja u knjievnosti. Ovo pitanje je drugaije video drugi francuski teoretiar knji evnosti Cvetan Todorov (ro. 1939). U Poetici, objavljenoj dve godine kasnije, nasuprot Bartu i enetu, izvrio je principijelnu po delu na ono to spada u kompetencije poetike (zakoni koji se nalaze u okviru naunog sistema) i na ono to predstavlja domen interpre tacije, kao i knjievne kritike (procese stvaranja znaenja koji se ne mogu uvek sistematino urediti). Tako je pisao: Nasuprot onome emu tei tumaenje pojedinano uze tih dela, poetika ne nastoji da im odredi smisao, nego tei
5 55 56 57 . enet, op. cit., str. 19. i 2. Ibid., str. 32. R. Bart, op. cit., str. 232237. Ibid., str. 237.
Struktura versus geneza
Bartova Kritika i istina
Knjievna kompetencija
Nauka o knjiev nosti / knjievna kritika
237
saznavanju optih zakona koji upravljaju stvaranjem svakog dela. Meutim, za razliku od onog to ine pomenute nau ke (psihologija, sociologija, itd.) ona nastoji da te zakone ot krije u samoj knjievnosti. Prema tome, poetika predstavlja u isti mah apstraktan i unutranji pristup knjievnosti.58
Todorovljevo suprotstavljanje poetike i interpretacije Univerzalni sistem potencijalne knjievnosti
Koliko su Bart i enet u strukturalnoj analizi videli osnovu knji evne kritike / interpretacije, toliko se Todorov odluno protivio tako tesnoj povezanosti, naroito se pribojavajui eventualnih po remeaja u apstraktnom modelu strukturalne poetike u sluaju da ona pone da se bavi semantikim pojavama kojima je teko ovla dati i koje su u sutini subjektivne. U njegovoj knjizi se moe uoiti veoma izraen san o otkrivanju univerzalnog sistema potencijalne knjievnosti. Tako on, neto dalje, kae: Predmet poetike nije smo knjievno delo: ona ispituje svojstva one osobene vrste diskursa koju predstavlja knji evni diskurs. Svako delo tada se posmatra kao ispoljava nje jedne mnogo optije apstraktne strukture, ije je ono samo jedno moguno ostvarenje. Iz ovoga proizlazi da je ova nauka zaokupljena ne vie postojeom knjievnou nego mogunom knjievnou ili, drugaije reeno, onim apstraktnim svojstvom koje knjievnu injenicu ini osobe nom literarnou.59 Dakle, poetika, prema shvatanju Todorova, nije vie uopte tre balo da se bavi analiziranjem konkretnih, pojedinanih knjievnih tekstova, ve samo opisivanjem apstraktnih struktura, a ovi tekstovi bi mogli biti samo njihova realizacija. Prema tom shvatanju, poetiku takoe nisu interesovala znaenja knjievnog dela (to je u stvari bio domen interpretacije), ve samo opti uslovi nastanka tih znaenja (semantika pravila). Tako shvaena poetika, za razliku od interpre tacije koja je subjektivna i izlazi izvan okvira samog dela, trebalo je da predstavlja apstraktni i unutranji prilaz knjievnosti, da se uopte ne bavi empirijskim injenicama (knjievnim delima), ve samo apstraktnom strukturom (knjievnou u optem smislu)60 i samo tako shvaena predstavljala bi nauku u punom smislu. U tom pravcu su ili i ostali radovi Todorova, na primer, raniji Littrature
58 59 60 C. Todorov, Poetika, Filip Vinji, Beograd, 1986, str. 11, prevod: Branko Je li i Milo Konstantinovi. Ibid., str. 11. Ibid., str. 15.
Poetika kao analiza apstraktnih struktura
238
et signification (1967) i njegove analize fabularnih dela vrene zajed no sa istraivaima iz kruga Francuske naratoloke kole.61 Veoma uoljivi nauni apetiti, kako kod Todorova tako i kod e neta i Barta, bili su karakteristini naroito za francuski strukturali zam kasnih ezdesetih i sedamdesetih godina62 koji je upravo zbog toga esto nazivan ortodoksnim. tavie tadanja atmosfera je veoma pogodovala upravo takvim tendencijama. Imajui u vidu sna ne filozofskoantropoloke uticaje, a takoe i podsticaje posleratnih lingvistikih teorija (Emila Benvenista, Luja Hjemsleva, a naroito Noama omskog), analize pesnikog jezika su u tom trenutku ustu pile mesto mnogo smelijim i iroko zamiljenim namerama traga njem za univerzalnom gramatikom knjievnosti. Upravo e ovakve zamisli a naroito projekat stvaranja jo snanije nego do tada nau ke o knjievnosti posebno zainteresovati francuske strukturaliste u drugoj polovini ezdesetih godina. Jedan od najvanijih impulsa za njih tada e postati antropoloka misao K. LeviStrosa.63 U posleratnom strukturalizmu e dominirati i semioloka per spektiva ve ranije skicirana u ostvarenjima istraivaa iz kruga Prake kole. Koliko je kako se seamo u koncepcijama Mukar ovskog ili Jakobsona nadreena kategorija bio zna k , i koliko su njihovi napori ili pre svega u pravcu prihvatanja knjievnog dela kao znakovnog fenomena i mogunosti definisanja njegove semio tike specifilnosti, toliko se kasnije naroito na polju francuskog strukturalizma s kraja ezdesetih i sedamdesetih godina u centru panje nee nai sam znak, ve s iste m z na kova . I, u skladu s tim, ispostavie se da je najvaniji zadatak opisivanje knjievnih i kul turolokih znakova. Na taj nain e se semiotika nauka o znakovi ma koja se razvijala jo od antike povezati sa strukturalistikom milju i postae u pravom smislu nauna disciplina semiologija, odnosno opta teorija znakova i znakovnih sistema.
Ortodoksni strukturalizam
Dalja evolucija strukturalizma
Prelazak od znaka na sistem znakova
61
62
63
Naroito kasnija Potique de la prose (1971) ili Grammaire du Dcamron. Pogledati: Strukturalizam (II). Ve 1978. godine, u knjizi Les genres du disco urse, Todorov je doveo u pitanje strukturalistiku koncepciju knjievnosti za snovanu na premisi homogenosti knjievnog dela. Ovde treba spomenuti strukturalnu stilistiku M. Rifatera. Up. M. Riffaterre, Kryteria analizy stylu, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, I, Wrocaw, 1977, ili: Kontekst stylistyczny, Pami tnik Literacki, 1972, deo 3. Pogledati: Strukturalizam (II).
239
Rezime
1. Rani strukturalizam u nauci o knjievnosti razvio se uglav nom zahvaljujui inspiracijama lingvista pre svega vaj carskog naunika Ferdinanda de Sosira, a i ruskog Nikolaja Trubeckog. U sluaju De Sosira ispostavilo se da je bila naju ticajnija koncepcija sistema jezika, kao i opta ideja lingvisti ke kao nauke obe formulisane u Optoj lingvistici (1916), objavljenoj nakon njegove smrti. Kad je re o Trubeckom naroito inspirativna postala je njegova fonoloka teorija. 2. Najvaniji zadatak za De Sosira bilo je utvrivanje optih osobina apstraktnog s iste ma j e z i ka koji se suprotstavljao konkretnom govor u korienju jezika u inovima iskaza. De Sosirova teorijska misao je imala du a list i k i karakter osnovni princip konstrukcije sistema jezika, kao i same lingvistike, prema njegovom miljenju su bile opozicije sa gledavane na raznim nivoima: poev od binarne opozicije, koja odreuje zvune razlike u jeziku (razlike izmeu fone ma), preko dualistike konstrukcije samog jezikog znaka (koji se sastoji od onoga to predstavlja oznaitelj, signifiant, i onoga to je oznaeno, signifi, te, dakle, od zvune struje i pojma), sve do pomenute opozicije sistema (jezika) i govo ra (langue / parole), kao i opozicije sinhronije i dijahronije. Budui koncentrisana na unutranju organizaciju sistema jezika, De Sosirova teorija je imala sinhronijski karakter (zaobilazila je, dakle, promene jezika kroz vreme), pri tom je izolovala jezik od spoljanjih predmeta i pojava (to je bi lo vidljivo ve u samoj strukturi znaka koji povezuje zvuk i pojam a ne, na primer, oznake i oznaene predmete). De Sosira nisu interesovali ni oni koji jezik koriste, niti funk cionisanje jezika u drutvenom ivotu. Njegov glavni cilj bio je stvaranje objektivne nauke o jeziku, dok je opti sistem j e zi k a prihvaen kao osnovna kategorija za razliku od izdiferenciranog, ne uvek predvidljivog i tekog za ovladava nje, govora mogao takoe zagarantovati pojmovnu istotu ove nauke. 3. Idui De Sosirovim tragom, strukturalisti lingvisti su se tako e interesovali za siste mske os obine jezika knjievnosti, koncentriui se na njegovu unutranju organizaciju neza visnu od vanjezike stvarnosti, od onih koji se jezikom ko riste, od istorijskih promena, kao i od individualnih iskaza.
20
Opozicionost kao osnovni konstruktivni princip jezika
Sistemski pokazatelji knjievnog jezika
U poetku je i njihov cilj bilo stvaranje nauke o knjievnosti koja bi bila na vrstim osnovama. Meutim, ovaj cilj su vrlo brzo zamenili praktini zadaci naroito strukturalna ana liza knjievnog dela a knjievnoteorijska refleksija je bila proirena istorijskom i komunikacionom perspektivom. . Prva kola nastala na strukturalistikoj osnovi Praka struk turalistika kola postavila je sebi za cilj, pre svega, pr ime nu D e S os i rove konc e p c ij e na nauku o knjievnosti i na njen razvoj, uzimajui u obzir specifinosti knjievnosti. 5. Praki strukturalisti su smatrali da je pesniki jezik konstru isan analogno optem jeziku (to znai da u njemu ima sle deih nivoa: fonoloki, morfoloki, leksiki i semantiki), da se od opteg jezika razlikuje po svojoj autoteli nost i (to jest, sposobnosti da uini vidljivim same jezike znakove) i po mogunosti a ktu a li za c ij e nekog od slojeva (njegovo isticanje u prvi plan). 6. Najvaniji zadatak za istraivae ove kole (naroito za Jana Mukarovskog i Romana Jakobsona) postalo je odreivanje sp e cif i nost i p e s n iko g j e zi k a njegovih optih, uni verzalnih i vanvremenskih osobina. Oba istraivaa su ove osobine pronalazili u funkcionalnosti pesnikog jezika u njegovoj e stet i koj f u n kc ij i (Mukarovski) ili p o et skoj f u n kc ij i (Jakobson). I u jednom i u drugom sluaju, ova funkcija (koja je skretala panju na sam jeziki znak) ipak nije bila izdvojena od drugih funkcija koje obavlja knjievni iskaz. Ona je u koncepciji Mukarovskog bila povezana razli itim odnosima s praktinim funkcijama jezika: re pre zen t at iv nom, ek spre s iv nom i i mpre siv nom (izdvojenim prema nemakom lingvisti Bileru). Kad je re o Jakobsonu na ovu podelu je dodata jo i f at i ka i me t aj e zi ka funkcija. I u jednoj i u drugoj koncepciji, estetika ili poetska funkcija je bivala dinamiki zavisna od ostalih funkcija, proiz vodei naroitu vrstu napetosti izmeu autotelinosti (ekspo niranjem samih poetskih znakova kao takvih) i komunikacije (njihovom usmerenou ka sporazumevanju). 7. U skladu s tim, najbitnijom osobinom pesnikog jezika Mu karovski i Jakobson smatrali su dominaciju estetike/poet ske funkcije (one koja usmerava panju recipijenta na sam jeziki znak) u njemu, kao i ulazak te funkcije u dinamine odnose sa ostalim jezikim (komunikacionim) funkcijama.
Jeziki nivoi
Poetska / este tika funkcija i druge jezike funkcije
Dominacija este tike / poetske funkcije
21
Knjievne strukture
Strukturalna analiza znaenja
Komunikacioni aspekt knjievnosti
Strukturalizam i metodologija istorije knjievnosti
Strukturalizam u odnosu prema knjievnoj kritici
8. Prema istraivaima iz Praga, za knjievne (umetnike) strukture bili su karakteristini komplikovani unutranji si stemi pojedinanih elemenata, mada nisu bile samo njihov zbir. Bile su im svojstvene pre svega unutranje napetosti nastanak poremeaja i ponovno formiranje. Knjievne uni verzume inile su strukture vieg reda (knjievna tradicija, pesniki jezik) kao i strukture nieg reda (knjievna dela). Odnos izmeu ovih struktura bio je hijerarhizovan. 9. Naunici Prake kole su u zavrnom periodu delovanja obratili panju i na to da nije samo unutranja organizacija knjievnih struktura ta koja ima sistemski karakter, nego da se takve osobine mogu takoe uoiti i kad je re o semanti koj sferi. Tako je naredni zadatak trebalo da postane st r u k tur a l na ana l i z a z na e nj a k njie v nost i pravac koji je bio precizno odreen (na primer, u radu O pesnikom je ziku, Mukarovskog). Ovaj projekat, meutim, nije do kraja realizovan. 10. eki naunici su takoe dosledno prihvatili i funkcional nu i semioloku perspektivu. U njihovoj teorijskoj reflek siji je bilo veoma bitno obuhvatanje knjievnosti i s ko muni k a c i ono g aspekta. Knjievno delo je tako imalo z na kov n i karakter, a njegovu specifinost je inilo vrenje razliitih j e z i k i h f u n kc ij a u osnovnom sistemu komuni ciranja: poiljalacporukaprimalac (kod Mukarovskog), kao i poiljalacporukaprimalac + kontekst, kontakt, kd (kod Jakobsona). 11. Podjednako vaan poduhvat za naunike Prake kole po stalo je definisanje osnovnih principa metodologije istor i j e k nj i e v nost i. Ovog zadatka se poduhvatio naroito Feliks Vodika, izraujui detaljan metodoloki projekat za istorijska istraivanja. 12. Po zavretku zvaninog delovanja Prake kole, kasnih etr desetih godina, ideje ekih strukturalista pedesetih i ez desetih godina nastavio je Roman Jakobson, naroito u ra dovima Lingvistika i knjievnost i Poezija gramatike i gramatika poezije, istiui veliku zavisnost i zajedniko de lovanje lingvistikih metoda i stilske analize kao i veroloke poezije. 13. Ovu misao su prihvatili i francuski strukturalisti polovinom ezdesetih godina (izmeu ostalih, Rolan Bart i erar enet), proklamujui duboku srodnost izmeu metod strukturalne
22
analize i knjievne kritike kao analiziranja jezikih formi a ne sadrina koje se putem knjievnost saoptavaju. 1. Jedna od najuvenijih teorija lingvistike struje strukturali zma postala je koncepcija Cvetana Todorova, izneta u njego voj Poetici (1968), u kojoj je striktno razdvojio poetiku (kao prouavanje jezikih formi) od interpretacije (tumaenja kao analizu sadrine knjievnih poruka).
23
Hronologija
19061911: Ferdinand de Sosir predaje na univerzitetu u enevi odakle je otiao u Pariz. Indoevropeista je i pre svega dri predavanja iz sanskrita, grkog, latinskog jezika i slino. Meutim, ipak e u istoriju ui njegova predavanja iz opte lingvistike i pored toga to je stigao da odri samo tri kursa za trideset studenata. Godi ne 1912. De Sosir poinje ozbiljno da oboleva. 1913: Umire Ferdinand de Sosir. 1916: De Sosirove univerzitetske kolege arl Bali i Albert Seehej objavljuju u enevi Cours de linguistique gnrale (Opta lin gvistika). Sami izdavai nisu prisustvovali tim predavanjima, ali su se posluili De Sosirovim belekama i belekama njegovih studenata (u celini: devet kompleta beleaka). Iako poeci struk turalizma u teoriji jezika prethode objavljivanju Opte lingvisti ke, ipak od tog trenutka De Sosirovi pogledi poinju da vre snaan uticaj na lingvistiku i druge humanistike discipline. 1921: U Pragu se pojavljuje Roman Jakobson koji e odigrati ulogu ve znika izmeu Moskovskog lingvistikog kruga i prakog struk turalizma. Od tog trenutka govorie se da je formalizam bio samo deja bolest strukturalizma, a Jakobson i njegove prake kolege predstavljae ozbiljnu nauku o knjievnosti u punom znaenju te rei. Ta nauka se kako e te godine napisati Jakob son nee baviti svim na ta usput naie, nego samo predme tom koji je za nju najbitniji: literarnou ili onim to odreenu tvorevinu ini knjievnom. Praki istraivai e se kritiki po staviti prema nekim pogledima Ruske formalistike kole (na primer, prema tendenciji da se poetinost izoluje od drugih je zikih funkcija koje obavlja knjievno delo), ali e ipak biti vie zahvalniji svojim prethodnicima iz Rusije. 1923: Jakobson objavljuje monografiju O ekom stihu s kojom zapoi nju njegova dugogodinja istraivanja odnosa izmeu poetskih formi i opteg jezika (posebno o odnosu metrike i lingvistike). 1926: Roman Jakobson, Jan Mukarovski, Bohuslav Havranek i Vilem Matezijus osnivaju Praki lingvistiki krug (Prask Linguistick 2
1927:
1929:
1930:
1934:
Krouek), kojem se uskoro prikljuuju i drugi, na primer, Fe liks Vodika i Rene Velek. Krug, takoe, uspostavlja saradnju s Nikolajem Trubeckim i Jurijem Tinjanovim i ubrzo postaje na uni centar meunarodnog znaaja. Jurij Tinjanov i Roman Jakobson objavljuju rad Problemi is traivanja knjievnosti i jezika (na stranicama asopisa Nowyj Lef, 1927, br. 12/13) koji ukazuje na prelaz izmeu pravca istra ivanja poetskog jezika, koji su odabrali ruski formalisti, i onog koji e pokrenuti praki strukturalisti. Pored orijentacije na istraivanje imanentnih zakona koji vladaju knjievnou, na analizu strukturnih pravila konstrukcije jezika i knjievnih dela kao i funkcionalnih aspekata knjievnog jezika, ovde nailazimo takoe i na formulacije o neophodnosti da se uzmu u obzir isto rijske perspektive. Danas se smatra da je ta rasprava ve sadra la poetne pretpostavke za Teze Prakog kruga. Praki lingvistiki krug poinje da objavljuje sopstveni asopis Radovi lingvistikog kruga iz Praga (Travaux du Cercle Lingui stique de Prague). On e izlaziti do 1938. godine, a u njemu e svoje radove tampati, takoe, Nikolaj Trubecki. U Pragu se odrava Prvi slavistiki kongres tokom kojeg Praani objavljuju svoj teorijski manifest takozvane Teze Prakog kruga. Ovde, izmeu ostalog, postavljaju sebi zadatak da se De Sosirova teo rija prilagodi teoriji knjievnosti, mada istovremeno ispoljavaju veliku rezervu prema nekim pogledima tvorca opte lingvistike (naroito prema sinhronijskom opisu jezika na koji je on stav ljao naglasak). Praki strukturalisti istiu da ni dijahronijska istraivanja ne iskljuuju analize sistema i jezikih funkcija, kao to ni sinhronijska istraivanja ne mogu zanemarivati evoluciju jezika. Najvanija taka Teza ipak se odnosi na ideju funkcional nog jezika i na knjievno delo kao funkcionalnu strukturu. Tu e, takoe, biti formulisana koncepcija poetske funkcije. Jan Mukarovski objavljuje raspravu Fonologija i poetika (u e tvrtoj knjizi Radova lingvistikog kruga iz Praga) koja je veoma reprezentativna za nain miljenja prakih strukturalista tog razdoblja. On tu, izmeu ostalog, skree panju na vrstu uza jamnu zavisnost poetike i lingvistikih fonolokih teorija, nagla avajui da poetska funkcija podlee promenama pod uticajem promena fonolokog sistema. U tom radu e se pojaviti uveni poznati pogled, iz Tez Prakog kruga, o dezautomatizaciji iz raajnih sredstava u poetskom jeziku to znai, o mogunosti eksponiranja svih jezikih segmenata, ak i onih koje ne zapaa mo u obinoj jezikoj komunikaciji (na primer, zvuno podra avajuih elemenata u jeziku). Roman Jakobson objavljuje lanak ta je to poezija? na strani cama asopisa Voln Smry, 1933/193, br. 30. U tom tekstu po kuava da definie poetsku funkciju kao stalno i nepromenljivo 25
1939:
1940:
1941:
svojstvo knjievnosti. Ovde se veoma esto postavlja pitanje: Ali u emu se ispoljava poetinost? i daje odgovor: U tome da se re osea kao re, a ne samo kao reprezentant nazvanog predmeta ili kao izliv emocija. U sedmom tomu Radova lingvistikog kruga iz Praga pojavljuju se uvena Grundzge der Phonologie (Pravila fenomenolo gije) Nikolaja Trubeckog, knjiga koja e kasnije veoma snano inspirisati francuskog antropologa, oca posleratnog strukturali zma K. LeviStrosa. Roman Jakobson putuje u Skandinaviju gde e boraviti vie od dve godine; tu, izmeu ostalog, istrauje afaziju u dejem jezi ku. Jedan od lanaka tih istraivanja bie objavljen 1956. godi ne pod nazivom Dva aspekta jezika i dva tipa afatikih grea ka (u knjizi pod naslovom Fundamentals of Language koju je objavio zajedno s Morisom Holom). Ovde se javlja jedna od najvanijih Jakobsonovih koncepcija o dvopolnosti jezika: nje govoj metaforinosti i metoniminosti. Objavljen je rad Jana Mukarovskog Strukturalizam u estetici i nauci o knjievnosti, smatran jednim od osnovnih program skih tekstova ranog strukturalizma. Mukarovski ovde iznosi teze o zavisnosti celine i delova u okviru strukture, meutim, skree panju i na to ta predstavlja sutinsko svojstvo verzije strukturalne teorije koju on koristi na energetinost i di naminost strukture, to znai na njenu unutranju funkcional nost i sposobnost na stalno preoblikovanje (struktura kao celi na nalazi se u neprekidnom pokretu). Jan Mukarovski objavljuje jednu od svojih najuvenijih teorij skoknjievnih rasprava O poetskom jeziku u kojoj se ve oma energino zalae za funkcionalnost kao najvanije i naju niverzalnije svojstvo tog jezika. Tu e, takoe, biti formulisana definicija estetike funkcije kao one funkcije jezika koja skree panju na sam jeziki znak. Ta vrsta (autotelinog) funkcionisa nja jezika za Mukarovskog je suprotnost jezikog izraza spo razumevanja, najvanija iz praktinih razloga. Mukarovski, ta koe, skree panju na jednu od najbitnijih svojstava poetskog jezika (kakva je stalna napetost izmeu unutarnje svrsishodno sti i komunikacije dakle, izmeu estetike funkcije i prakti nih funkcija) i nagovetava poetni projekat knjievne struktu ralne semantike ija sistematska obrada treba, prema njegovom miljenju, da bude najvaniji zadatak u sledeoj fazi razvoja prakog strukturalizma. Izlazi iz tampe trotomni Kapitoly z esk poetiky sabrani rado vi Jana Mukarovskog (drugo izdanje pojavie se 198. godine). Roman Jakobson odlazi u Sjedinjene Amerike Drave. Tamo pre daje, izmeu ostalog, na cole Libre des Hautes tudes, Kolumbiji,
26
1942:
1948: 1960:
1962:
1966:
Harvardu i u Massachusettes Institute of Technology. Osniva Njujorki lingvistiki krug i zajedno s grupom saradnika zapoi nje objavljivanje asopisa Word: Journal of the Linguistic Circle of New York. U tom razdoblju upoznaje i K. LeviStrosa na koga e izvriti velik uticaj i ovaj e se u velikoj meri preorijentisati sa etnografije na strukturalnu antropologiju (zasnovanu na lin gvistikom modelu). Feliks Vodika objavljuje knjigu Istorija knjievnosti. Njeni pro blemi i zadaci. Ta rasprava je ve veoma sazreo metodoloki projekat koji se odnosi na istorijskoknjievna istraivanja i jo jednom potvruje ivu zainteresovanost prakih strukturalista za dijahroniju. Zvanini kraj delatnosti Prakog lingvistikog kruga. Roman Jakobson objavljuje jedan od svojih najuvenijih teksto va: Poetika u lingvistikom svetlu (knjigu koja je pod naslovom Style in Language objavljena u redakciji T. Sebioka) i predavanje Poezija gramatike i gramatika poezije (odrano u Varavi na meunarodnoj konferenciji posveenoj problemima poetike). U prvi od ovih radova ugrauje potpuni model komunikacio nog sistema zajedno sa svim jezikim funkcijama (saznajnom, ekspresivnom, impresivnom, metajezikom, fatinom i poet skom) kao i definiciju poetske funkcije kao projekciju prin cipa ekvivalentnosti sa teita izbora na teite kombinacija. U drugom istrauje uticaj gramatikih paralelizama na struktu ru poetske fraze. Roman Jakobson i Klod LeviStros objavljuju tipsku strukturnu analizu knjievnog dela Bodlerove Make (u asopisu LHom me. Revue franaise danthropologie, januarapril 1962). Ova analiza se sve do danas smatra savremenim primerom primene strukturalistike metode na istraivanja knjievnosti. Objavljena dva vana rada francuskih kritiara i teoretiara knji evnosti Rolana Barta (Kritika i istina, kao posebna knjiga) i erara eneta (Strukturalizam i knjievna kritika, u knjizi istog tog autora pod naslovom Figures. Essais). I jedna i druga konano potvruju vrste veze izmeu strukturalizma i knjiev ne kritike, tumaei strukturalne analize knjievnosti kao osnov ni zadatak kritiara. Poruka oba rada je jasna: kritiari ne treba da se bave istraivanjem odnosa knjievnog dela i stvarnosti niti potragom za istinom koja se nalazi u knjievnosti, ve, pre sve ga, unutarnjom organizacijom jezikih struktura u knjievnom delu to znai, istraivanjem forme a ne sadraja. Izlazi sledee monumentalno delo Jana Mukarovskog Studije iz estetike. Istraivanja ekog strukturaliste ovde ne obuhvataju samo knjievnost, nego i pozorite, film, slikarstvo, arhitekturu i primenjenu umetnost, folklor i slino. Ovde se izrazito vidi 27
1968:
1975: 1982:
kako je Mukarovskom bila bliska ideja meusobnog uzajam nog osvetljavanja umetnosti. Moe se, takoe, zapaziti njegova dosledna semioloka orijentacija u estetikoj refleksiji. Iz ciklusa rasprava pod zajednikim naslovom ta je to struktu ralizam?, nastala je knjiga francuskog teoretiara knjievnosti Cvetana Todorova Poetika jedno od najvanijih dela koje izlae program ve zrele strukturalistike poetike. Ovde postoji veoma izraena podela na dve posebne knjievnoteorijske disci pline: poetiku apstraktnu oblast koja se bavi opisom unutra njih knjievnih struktura i interpretaciju koja nastoji da ime nuje smisao. Umire Jan Mukarovski. Umire Roman Jakobson.
28
Bibliografija
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje knjievnosti, Beograd, 1990, prevod: Milica Mint. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. E. Kurzweil, Age of Structuralism: LviStrauss to Foucault, New York 1980. Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. . Pijae, Strukturalizam, (prev. Nada PopoviPerii. Beograd), 1978. F. de Sosir, Opta lingvistika (prev. Sreten Mari), Beograd, 1969; kritiko izda nje (prev. Duanka Toanac), Sremski KarlovciNovi Sad, 1996. F. de Sosir, Spisi iz opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski Karlov ciNovi Sad, 200.
Praka strukturalistika kola

R. Jakobson, W poszukiwaniu istoty jzyka, t. 12, wybr, red. nauk., wstp M. R. Mayenowa, Warszawa 1989, up. na srpskom: R. Jakobson, Lingvisti ka i poetika, Beograd, 1966. J. Mukaovsk, Fonologia i poetyka oraz Strukturalizm w estetyce i w nau ce o literaturze, u: Teoria bada literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeomu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do strukturalizmu, Krakw 1986. J. Mukaowsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, wybr, red., wstp J. Sawiski, Warszawa 1970 tu zwaszcza: O strukturalizmie, Dwa stu dia o nazywaniu poetyckim. Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaow, red. M. R. Mayenowa, tum., komentarz W. Grny, tum. przejrza i oprac. T. Brajer ski, Warszawa 1966.
29
J. Tynianow, R. Jakobson, Problemy badania literatury i jzyka, u: Teoria ba da literackich za granic. Antologia, red. S. Skwarczyska, t. 2: Od przeo mu antypozytywistycznego do roku 1945, cz. 3: Od formalizmu do struktu ralizmu, Krakw 1986.
Literatura
M. R. Majenova, Poetski jezik, u: Teorijska poetika. Problemi jezika (prev. Bi serka Raji), Beograd, 2009. M. R. Mayenowa, Wstp, u: Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, red. M. R. Mayenowa, Warszawa 1966. J. Sawiski, Jan Mukaovsk: program estetyki strukturalnej, u: J. Mukaovsk, Wrd znakw i struktur. Wybr szkicw, red. J. Sawiski, Warszawa 1970. L. Sziklay, Szkoa praska, tum. A. Sikorska, u: Literatura i jej interpretacje, red. L. Nyr, pos. S. okiewski, Warszawa 1987.
Poetika strukturalizma u godinama 19601970.

R. Barthes, Kritika i istina (prev. Lada ale Feldman), Zagreb, 2009. R. Barthes, Uvod u strukturalnu analizu pripovjednih tekstova, Suvremena teorija pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 777. G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada lite rackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1996. G. Genette, Strukturalizm a krytyka literacka, tum. W. Boska, Pamitnik Literacki 197, z. 3. G. Genette, Tipovi fokalizacije i njihova postojanost, Suvremena teorija pri povijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 1992, str. 9611. M. Riffaterre, Kontekst stylistyczny, tum. I. Sieradzki, Pamitnik Literacki 1972, z. 3. M. Riffaterre, Kryteria analizy stylu, tum. I. Sieradzki, u: Studia z teorii lite ratury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, 1, red. M. Gowi ski, H. Markiewicz, Wrocaw 1977. M. Riffaterre, Podejcie formalne w badaniach historycznoliterackich, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno literackiej, Krakw 1996. T. Todorov, Poetyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 198.
Ana Burinjska
250
VIII. SEMIOTIKA
Te stvari su meusobno vrsto povezane: sadraj znaka, znak i ono to realno po stoji. Sekst Empirik1 Semioza je ili delovanje ili proces u ko jem uestvuju tri instance: znak, njegov predmet i njegov interpretant. arls Sanders Pirs2 Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka ko ja bi ispitivala ivot znakova u drutve nom ivotu; ona bi bila deo drutvene, pa prema tome, i opte psihologije; mi emo tu nauku nazvati s emiolo g ijom (od grkog smeon, znak). Ona bi nas uila ta su znaci, koji zakoni njima upravljaju. Ferdinand de Sosir3
VIII. Semiotika
251
1 2 3
1 2 3
Fragmenti iz izbora tekstova o antikoj semiotici, koji se nalaze u knjizi: I. Dmbskiej, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw, 198, str. 97. C. S. Peirce, Colleceted Papers, t. 18, Cambridge, 19311958. Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.
Od antike
SEMIOTIKA (gr. semeiotikos = odnosi se na znak) opta nau ka o znacima koja postoji od anti ke, a koju danas razvijaju engleski, ameriki i nemaki istraivai. OZNAKA (gr. semeion = indeks, pokazatelj) smatrana ili kao vrsta znaka ili kao neto bitno razliito od znaka. Javlja se onda kad se izmeu oznaitelja i oznaenog uspostavlja neposredna (prirodna) i uzrona ve za (na primer, zastavica koja ozna ava pravac vetra, dim iz dimnjaka koji oznaava pripremanje ruka ili peenje u penici i sl.). Prema Pirso voj terminologiji, indeks je znak oznaen pomou svog predmeta... i usled toga to je u stvarnosti i u svom pojedinanom postojanju po vezan s tim predmetom.* Varijanta oznake jeste simptom (pojava ili ispoljavanje) ije se znaenje u na elu izvodi iz antikih medicinskih diskursa (na primer, temperatura kao simptom bolesti). Novije teori je simptoma (na primer, nieanci i frojdovci) naglaavaju dispropor ciju izmeu oznaitelja i onoga to je oznaeno pomou simptoma (na primer, mali dim moe oznaavati straan poar). Skup simptoma nazi va se sindrom.
* J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 136.
Semiotika pripada onim malobroj nim humanistikim orijentacijama u nauci o knjievnosti XX veka i je je poreklo otpoelo jo u starom veku. Tada su se takoe pojavili brojni semiotiki pojmovi i termi ni koje koristimo sve do danas. Jedna od najranijih upotreba poj ma semiotika zabeleena je kod Aristotela (38322. g. p. n. e.), a u njegovim osnovama mogu se nai najmanje nekoliko grkih rei koje sadre prefiks sem: semeion (oznaka), semaion (znak), semaino menon (znaenje, sadraj znaka), semeiotikos (ono to se odnosi na znak) i slino. Problemima koji su se odno sili na prirodu i interpretaciju zna kova u antikoj Grkoj bavili su se, pre svega, filozofi i retoriari, ali takoe i lekari. Najoptija raz matranja koja se odnose na sam znak i analizu znaenja pojmova i odnosa meu jezikim znacima i stvarima koje oni zamenjuju po javila su se ve u radovima sofista (u V v. p. n. e.), u Platonovim dija lozima i pismima (naroito u Kra tilu, u Sofistu i u Pismu VII), kod
253
Antiki poeci semiotike
Semiotika razmatranja u starom veku
VIII. Semiotika
Znaci i oznake
Konvencionalni karakter znakova
Teorija znakova u okviru filozof ske refleksije
Aristotela, u delima stoika; takoe se mogu nai i u iskazima Filo na Aleksandrijskog, Ptolomeja, Seksta Empirika, Galena, Boetija i drugih. Jedna od vanijih podela koja je izvrena u semiotici starog veka bila je podela oznak (simptom) i znakova, emu treba da za hvalimo ne samo stoicima i skepticima nego i lekarima empiriari ma. Oznakama (simptomima) smatrane su odreene pojave, stanja stvari i vidljiva svojstva organizama koji su se nali u odreenim vezama s njihovim razliitim poremeajima i bolesnim stanjima. Pr vi semiotiari starog veka znatno vie panje posveivali su oznaka ma nego znacima, opisali su takoe specifinost oznaka kao neega to se nalazi u neposrednoj, prirodnoj i funkcionalnoj vezi sa onim to su oznaavale (na primer, groznica kao oznaka bolesti, dim kao oznaka poara i sl.). Oznake su se, dakle, razlikovale od znakova odnosom izmeu onoga to je oznaeno i samog oznaitelja, a u od nosu na oznake, to je bio odnos neposrednog ukazivanja, a kad je re o znacima to je bila zamena putem nekog ranijeg dogovora. Zahvaljujui tom razlikovanju bilo je mogue formulisati definiciju ZNAK (gr. semainon) naj optije uzev: neto to predstavlja znaka. Dakle, pomou znaka je ili zamenjuje neto drugo. Prema u najoptijem pristupu oznaava Pirsu neto to pod odreenim no neto to se javlja umesto neeg uslovom ili u nekoj ulozi reprezen drugog to nije prisutno. Suprotno tuje neto drugo u odnosu na ne oznaci, znak je oznaavao upravo kog drugog ili: medijacija izmeu pomou odnosa zamene i putem interpretanta (pojma) i njegovog predmeta. Prema Ferdinandu de konvencije, a najbolji primeri ovde Sosiru rezultat proizvoljno usta su pre svega bili jeziki znaci (na novljene veze izmeu oznauju primer, re pas koja zamenjuje eg (signifiant) akustike slike, stvarnog psa). Semiotika je, opet, i oznaenog (signifi) pojma. definisana kao nauka o znacima ili Prema Emilu Benvenistu, znak za menjuje drugu stvar svojom evoka kao opta teorija znakova. U antici cijom putem supstitucija. Prema je, dakle, smatrano da oznake ima Pjeru Girou to je podsticaj (ili ju prirodan karakter, a da znaci, ulna supstanca) ija misaona sli meutim, imaju konvencionalan ka u naoj svesti asocira na drugi karakter, mada se s tom podelom podsticaj i ija se funkcija sastoji nisu svi slagali, pri emu su sporo u tomesda ovaj drugi izvue na po vrinu ciljem sporazumevanja. vi izmeu naturalista i konvencio nalista predstavljali jednu od najburnijih rasprava koja se pojavila u semantici. U kasnijem periodu, problematikom znaka su se, tako e, bavili i filozofi poev od Platona i Aristotela, preko Avicene, Okame, Loka, Lajbnica, Kondijaka, sve do Pirsa, De Sosira, Kroea,
J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa, 1982, str. 365.
25
Vitgentajna i Kasirera.5 Slino kao i rane antike semantiare, ta ko su i poznije, pre svega, zaokupljala pitanja opte prirode znako va, specifinosti jezikih znakova, problemi odnosa znakova prema stvarnosti, veze znaka sa idejom, a takoe i mesto same semiotike u teoriji saznanja. Nauka o znacima u XX veku formirala se pod uticajem dve naj vanije tradicije filozofske i lingvistike: prva: na osnovi koje je nastala filozofska semantika, bila je na roito povezana sa idejama amerikog pragmatiara XIX veka arlsa Sandersa Pirsa (1839191) a kasnije s dostignui ma nemakih jezikih neopozitivista (naroito Ludviga Vit gentajna i Rudolfa Karnapa). Tu liniju su kasnije nastavljali engleski istraivai arls Kej Ogden (18891957), Ajvor Armstrong Riards (18931979) i arls Moris (19011979); druga: na osnovi koje se ispoljila semiologija ili nauka o zna cima (semiologija = semainon, znak + logos, re, nauka, sazna nje) poticala je iz strukturalistike lingvistike, a posebno iz teorije znaka Ferdinanda de Sosira (18571913). Ovim tradicijama valja posvetiti neto vie mesta jer su one u velikoj meri uticale i na semiotikosemioloku orijentaciju u nau ci o knjievnosti. Ovde posebnu panju zasluuje koncepcija arlsa Sandersa Pirsa, naroito zbog toga to je mnogo kategorija koje je on uveo trajno ulo u jezik teorija znakova, i njih koristimo i danas.
Nauka o znacima u XX veku
Pirsova semiotika
Pirs: svet kao univerzum znakova

Pirs je termin semiotika preuzeo od engleskog filozofa Dona Lo ka koji ga je na kraju svojih Rasprava... uveo u obliku semeiotika. Pirsova semiotika teorija imala je t r ij a d i k i karakter a znak je upravo tu bio definisan kao trolani odnos: povezivanje materijal nog sredstva prenoenja (takozvanog prenosnika ili nosioca znae nja), predmeta i znaenja. Ta tri konstitutivna elementa filozof je smatrao nunim: da bismo neto mogli oznaiti nazivom znaka tvrdio je moraju sva tri postojati i moraju meusobno biti u odre enom odnosu. Kao s re dst vo pre no e nj a (reprezentamen) Pirs je upravo smatrao svaku pojavu empirijskoulnog karaktera (jezi ki zvuci, napisi, stvari, ponaanja, gestovi i sl.). Meutim, nijedno od ovih i mnogih drugih sredstava prenoenja nije moglo biti samo
5 Pogledati: Hronologija.
VIII. Semiotika
Pirsova trijadika teorija znaka
Pirsova trijada: sredstvo preno enja predmet znaenje
255
Interpretant
po sebi sredstvo prenoenja mo ZNAENJE prema Pjeru Gi ralo je biti ukljueno u funkciona rou to je proces koji asocira na lan odnos sa ostalim lanovima neki predmet, na neku sutinu, na trijade.6 Kad je re o pre dme tu neki pojam i dogaaj s nekim zna (referentu) na koji se znak odnosi, kom spremnim da ih izvuku na Pirsu, tu Pirsa nije zanimao predmet kao povrinu. Prema znaka.to je rezul tat interpretacije takav (ili predmet uopte) nego samo njegovo postojanje u vidu objekta znakovnog odnosa. Pri to me su predmeti znakova mogli biti objekti koji realno postoje, ali i fiktivni, pa ak i oni izmatani. A trei elemenat trijade znae nj e z na k a (interpretant) obavljao je medijativnu ulogu izmeu sredstava prenoenja i predmeta koji su zamenjivani znacima. Inter pretanta nije, meutim, trebalo meati sa interpretatorom (kako je esto taj termin, kojeg je filozof uveo, pogreno identifikovan). In terpretant je upravo oznaavao sadraj znaka, sadraj shvaen kao imanentno svojstvo ili drugaije reeno: u njemu stalno prisutnu sposobnost za interpretaciju (na primer, ideja, pojam ili osnovna de finicija na koju se moe prevesti znak). U Pirsovom pristupu inter pretantu veoma bitno bilo je i to da je on, budui znaenje znaka, istovremeno predstavljao sledei znak ili niz znakova pomou ko jeg se mogao izraziti sadraj. Drugim reima, svaki sadraj znaka (njegovog znaenja) morao je biti iskazan sledeim znakovima (na primer, znaenje rei maka koja je izreena pomou rei koje sa injavaju optu definiciju te ivotinje kao to su: maka je grabljiva ivotinja...).7 Svaki znak u Pirsovoj koncepciji predstavljao je, da kle, interpretanta sledeeg znaka, a istovremeno je kao znak imao sopstvenog interpretanta u vidu drugog znaka. Prema miljenju filo zofa, takav pristup je garantovao vrstinu semiotikog sistema tu nije bilo nikakvih suvinih elemenata, a svi znaci su imali precizno odreeno mesto u sistemu. Drugaije govorei sam znak i znae nje znaka bili su funkcije itavog sistema, a postojanje odreenog znaka predstavljalo je prisutnost u najmanju ruku dva druga zna ka: prethodnog iji je bio interpetant i sledeeg koji je postajao njegov interpretant. Posledice takvog pristupa bile su veoma bitne svaki znak je, dakle, uvek sadravao drugi znak, a znaenje je bi lo dostupno samo pomou interpretacije ili pomou prevoenja odreenog znaka na sledee znake.8 Na taj nain je proces stvaranja
6 7 8 U suprotnom sluaju, ono je samo mogunost znaka potencijalno sredstvo prenoenja. Dalje emo morati definisati rei: grabljiva, ivotinja itd. O ovome, takoe, pogledati: H. BuczyskaGarewicz, Semiotyka i filozofia znaku, u: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, Warszawa, 1980, str. 910.
256
znaenja dobio svojstvo neograniene semioze i ta Pirsova ideja po kazala se kao naroito inspirativna za francuske poststrukturaliste ezdesetih godina (naroito za aka Deridu) koji su odatle preuzi mali koncepciju nikada dovrene, neograniene interpretacije. Osim toga, Pirs se odluno suprotstavljao sagledavanju znaka samo u funkciji njegove zamene predmeta (kako se to smatralo u veini dvoelementnih semiotikih teorija). Prema miljenju filozofa, znak koji predstavlja vezu tri elementa trebalo je, svakako, istovreme no da ima i karakter medijacione interpretacije. To je znailo da znak ne samo da nije uspostavljao obine relacije zamene neega pomou neeg drugog, nego je uvek bio oznaavan pomou relacije zamene za nekoga za potencijalnog primaoca.9 Dakle, biti interpretiran predstavljalo je imanentno svojstvo znaka, jednostavno je znailo njegov nain postojanja znak je, oigledno, bio namenjen komuni kaciji i interpretaciji. Sledea posledica takvog naina shvatanja pri rode znaka ispostavila se takoe kao vana tu je znak bio shvatan dinamiki i kreativno, iz same svoje sutine stvorio je sledee znake, a univerzumom znakova vladalo se pomou odnosa interpretacije prevoenja odreenog znaka na sledee znake, a ovih, opet, na sle dee itd. Proces interpretacije, meutim, prema Pirsovom miljenju, nije bio beskonaan. I kao to je to svojstveno pragmatiaru na kra ju tog lanca filozof je smestio takozvanog konanog interpretanta: delovanje ili uobiajen nain ponaanja koji je znak proizveo. Odredivi najoptije principe IKONIKI ZNAK (IKON) vr semiotikog univerzuma, Pirs je sta znakova koju izdvaja arls San takoe predloio podrobnu tipolo ders Pirs, a za koje je karakteristi giju znakova izvedenu s obzirom an odnos slinosti izmeu onoga na svojstva pojedinanih elemenata to predstavlja materijalni nosilac znaka i onoga to znak znai (na trijade: sredstva prenoenja, pred primer, portret, fotografija i sl.). meta i interpretanta i na taj nain Ikoniki znak je esto definisan je dobio devet tipova znakova. Od na taj nain da poseduje svoj ove tipologije najvanija su se ispo stva predstavljenog predmeta. stavila razlikovanja postignuta s
Osim toga, ovde je re o imanentnoj interpretaciji neke vrste unutranje interpretativne sposobnosti koja se nalazi u znaku (da bi izbegao nespora zum, Pirs ponekad interpretanta naziva unutranjim interpretantom), a ne o interpretaciji u uobiajenom shvatanju koja, na primer, proistie iz funkcio nisanja znaka u razliitim kontekstima ili o njegovoj interpretaciji od strane razliitih primalaca. Upravo za odreenje ovih sluajeva, Pirs uvodi kategori ju spoljanjeg interpretanta kao naina ispoljavanja razumevanja znaka. Jo jednom naglaavam da je ovde re o potencijalnom a ne o konkretnom primaocu.
Neograniena semioza
Znaci kao medijaciona interpretacija
Konani interpretant
Tipologija znakova
VIII. Semiotika
257
Ogdenov i Riardsov trougao
obzirom na povezanost znaka s nje govim predmetom. Filozof ih je za pravo izdvojio na ovakav nain: znake koji su uzrono povezani sa svojim predmetom i koji uspo stavljaju neposredan odnos koji upuuje (i ndeksi ) na primer, takvi kao to je zastavica na kro vu koja pokazuje pravac vetra;10 * U. Eco, Nieobecna struktura, Warsza znaci povezani s predmetom na wa, 1996, str. 127. osnovi odnosa slinosti (i koni k i zna ci ili, jednostavno, i ko SIMBOL prema terminologiji ne) na primer, portret ili foto Pirsa vrsta znaka za koji je karak grafija;11 teristina ista konvencionalna ve znaci povezani sa svojim predme za nosioca znaka i znaenja (inter tom jedino na osnovi konvencija pretanta). Simboli su, na primer, (s imb oli ) na primer, re pri znaci (rei) prirodnog jezika. rodnog jezika.12 Isto kao i sama ideja semioze kao beskonane interpretacije, kao i ideja interpretacije kao prevodivosti znaka na drugi znak, pa i itava Pirsova tipologija znakova, izvrili su veoma snaan uticaj na kasnije semiotike teorije. Pirsovi nastavljai nisu se samo rado po zivali na njegovu koncepciju nego su je takoe esto razraivali do dajui joj nove elemente. Tako su se, na primer, arls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Riards posluili shemom trougla kako bi likovno izrazili odnos izmeu sva tri elementa procesa semioze, unekoliko modifikujui Pirsovu terminologiju. Takozvani Ogdenov i Riard sov trougao izgledao je ovako:
Malu izmenu ovde je uneo Um berto Eko i prema njegovom mi ljenju ikoniki znaci nemaju svoj stva predstavljenih predmeta, ali odraavaju izvesne elemente njiho ve percepcije, pri emu to ine na osnovi normalnih perceptivnih kodova, eliminiui jedne podsti caje, a uzimajui druge.*
10 11 12
Davni prirodni znaci ili oznake (semeion). Ikoniki znak moe, takoe, da odraava potpuno formalnu slinost i tada ga Pirs naziva dijagramom. Davni konvencionalni znaci (semainon). Do ovoga je dovodila jo podela znaka s obzirom na sre dst vo pre no enj a i ovde ih je Pirs izdvojio kao: qualisignum (kvalitet ili svojstvo koje je znak), sensignum (dogaaj koji je znak ili konkretan primer) i legisignum (princip ili tip koji je znak), a takoe i podelu s obzirom na i nter pret ant a: rhemat (bilo kakav znak kao lan mo gueg iskaza), dicent (izreka na primer, dva znaka povezana odreenom vezom), argument (sloena sintagma koja povezuje znake razliitog tipa). O ovome pogledati: U. Eco, Pejza semiotyczny, Warszawa, 1972, str. 15155 i: M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, op. cit.
258
o dno s (znaenjski pojam) pojam drveta
s i mb ol (znaenjska forma i njena akustika slika) re d r v o
pre dmet (oznaena stvar)13
arls Moris, Pirsov uenik, 1938. godine proirio je trijadiki model znaka dodajui mu jo dva elementa i samim tim stvarajui p e nt ad iku semiotiku. Prema Morisovoj koncepciji, znak su sai njavali sledei elementi: 1. s redst vo pre no enj a (instrument, signvehicle) re: drvo; 2. inte r pret ant (sve to se moe zamisliti povodom odree nog znaka) sve asocijacije povezane s drvetom; 3. z na e nj e (osnovni pojam na koji se moe prevesti znak, de signatum) definicija drveta; . denot at (predmet znaka, fragment stvarnosti na koji se znak odnosi) konkretno drvo; 5. pri ma l a c z na k a ili interpretator (interpreter) onaj ko upotrebljava re drvo i interpretira je. U odnosu na Pirsov model, Morisova koncepcija imala je u vidu jo i korisnika znaka i proirivala je funkciju interpretanta; u Pirsovoj teoriji to je bilo samo znaenje ili pojam (definicija), a u Morisovom modelu ta kategorija je sadravala sve asocijacije po vezane sa odreenim znakom.1 Moris je uao u istoriju pre svega kao tvorac precizne podele semiotike na tri posebne discipline, od reene pomou tri glavna odnosa znaka: semant i k a : za koju odnos znaka prema predmetu kojeg za menjuje znak postaje osnovni odnos (zapravo se taj odnos i naziva semantiki, od grkog semantikos = oznaavajui); s int a k s a : za koju je najvaniji odnos odreenog znaka pre ma drugom znaku (taj odnos nazivamo sintaksikim);
13 1 Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influen ce of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, London, 1923. Up. . Moris, Osnove teorije o znacima, Beograd, 1975, str. 136152, prevod: Milan Damnjanovi.
Morisova petandika semiotika
Morisova podela semiotike: semantika, sintaksa, pragmatika
VIII. Semiotika
259
Opta nauka o znacima
prag mat i ka: za koju su naj SEMANTIKA, SINTAKSA, bitniji odnosi znaka i njego PRAGMATIKA su, prema arlsu vog korisnika (poiljaoca i Morisu, tri osnovna sastavna dela primaoca); te odnose naziva semiotike. Prvi sagledava znak u odnosu na predmet koji on zame mo pragmatikim. Podela semantike na tri obla njuje, drugi u odnosu na druge znakove, trei u odnosu na kori sti koju je izvrio Moris obavezuju snike znaka. a je i danas. Prema miljenju tvor ca ove podele, semantika koja predstavlja optu nauku treba u istraivanju znakova da uzme u obzir sve te odnose.15 Ako se pogleda unazad, na poslednji vek, u istoriji istraivanja znaka moe se zapaziti da se engleska semiotika (takoe, delimino i nemaka) pre svega razvijala na tlu filozofije i logike, a najvanija inspiracija za nju bili su upravo Pirsovi pogledi. Francuska semioti ka, opet, najvie je crpela iz pome nutog lingvistikog izvora i pozi SEMIOLOGIJA (gr. semainon + vala se u najveoj meri na teoriju logos) nauka o znacima koju je ini cirao Ferdinand de Sosir, a danas jezika Ferdinanda de Sosira. A kad se, pre svega, razvija u Francuskoj. je re o broju elemenata koji odre uju znak, onda je, suprotno amerikim i engleskim filozofima, tvo rac opte ligvistike sugerisao relativno skromnu koncepciju jedva dvolanu. Meutim, semiotika je u njegovoj teoriji stekla status na une discipline: postala je s e m i olo g ij a ili opta nauka o znacima.
De Sosir: nastanak semiologije

De Sosir i nastanak semiologije
De Sosiru je bio jasan znakovni karakter samog prirodnog jezika i vrste veze tog jezika s drugim znakovnim sistemima, a usled toga, takoe, uzajamne veze lingvistike i opte teorije znakova. U Optoj lingvistici itamo: Jezik moe da oznaava razne naine komuniciranja, a prirodni jezik je samo jedan od naina komuniciranja, ali osnovni. Otuda opta lingvistika moe dati polazite za is traivanje drugih komunikacionih sistema (umetnosti, knji evnog jezika, mode, ljudskih ponaanja, gestova i sl.).16
15 16 Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International Encyclopedia of Unified Science, t. 1, br. 2, Chicago, 1938. F. de Sosir, Kurs opte lingvistike, Sremski KarlovciNovi Sad, 1996, str. 3, prevod: D. Toanac.
260
Skreui panju na posebnu, privilegovanu poziciju prirodnog jezika, De Sosir je istovremeno sa gledao mogunost prenoenja na ina analize nastalih na bazi opte lingvistike, na istraivanje drugih znakovnih sistema. S druge strane, opet, sagledao je i da razliite se miotike teorije mogu biti korisne u istraivanju znakovnog karakte ra jezika. Uveravao je, dakle:
SISTEM ZNAKOVA tip orga nizacije odreene vrste znakova koji se nalaze u meusobnim vr stim vezama i funkcionalnim zavi snostima (na primer, sistem zna kova prirodnog jezika).
Privilegovana pozicija prirodnog jezika
Ako se eli otkriti prava priroda jezika, tu prirodu treba tra iti pre svega u onome to joj je zajedniko sa svim sistemi ma istog reda, a lingvistike faktore, koji na prvi pogled iz gledaju vrlo vani (kao, na primer, funkcionisanje glasovnog aparata), ako oni slue samo za razlikovanje jezika od drugih sistema, treba staviti u drugi red. Tako e se ne samo osvetli ti lingvistiki problem, nego e se, mislimo, ako se obredi, obiaji, itd. budu posmatrali kao znaci, i te injenice pojaviti u novoj svetlosti, a osetie se potreba da one budu grupisane u semiologiji i objanjavane zakonima te nauke.17 De Sosir je, takoe, sagledao veoma ozbiljan zadatak koji se nalazio pred lingvistikom, a koji je precizno oznaio u svojim pre davanjima: ako se jezik u celini prihvata kao sistem semiolokih injenica, to znai precizno pokazati i definisati sve ono to ga ini takvim sistemom. Dakle, sve ono to doprinosi da je prirodni jezik sistem znakova. Takoe je pokuavao da u najoptijim crtama definie samu semiologiju: Moe se, dakle, zamisliti jedna nauka koja bi ispitivala i vot znakova u drutvenom ivotu; ona bi bila deo drutve ne, pa prema tome, i opte psihologije; mi emo tu nauku nazvati s e miolo g ij om (od grkog smeon, znak). Ona bi nas uila ta su znaci, koji zakoni njima upravljaju ... Lin gvistika je samo deo te opte nauke; zakoni to e ih semi ologija otkriti moi e se primenjivati i na lingvistiku, koja e tako biti ukljuena u jednu sasvim odreenu oblast u skupu ljudskih injenica.18 Razlika izmeu tradicionalne semiotike i De Sosirove semio logije pre svega se, dakle, zasnivala na tome to joj je tvorac opte
17 18 F. de Sosir, Opta lingvistika, str. 26. Ibid., str. 25.
Zadaci lingvistike
De Sosirova definicija semiologije
Semiotika / semiologija
VIII. Semiotika
261
De Sosirova dvolana teorija znaka
Relaciono znaenje
lingvistike pridavao nauni status i to je u prvi plan tako shvaene nauke isticao ne toliko znak koliko s istem zna kova , a takoe i zakonitosti koje vladaju znakovnim univerzumom. Tradicionalna iskustva opte teorije znakova u ovom sluaju se, dakle, povezuju sa strukturalistikim miljenjem De Sosirova semiologija je u su tini bila st r u ktu r a lna s e m i olo g ij a zasnovana na pretpostavci postojanja preciznog i vrstog unutranjeg sistema odnosa koji se nalazi u osnovi svakog sistema znakova.19 De Sosir je, na kraju, dru gaije shvatao zadatak semiologije nego, na primer, Pirs. Ukoliko su za Pirsa bile najbitnije logike funkcije znaka i formalni aspekti semiotike, utoliko su za De Sosira bili vani i sistemski odnosi (unu tar sistema znakova) i veze semiologije sa optom lingvistikom te, konano, opta pravila koja upravljaju drutvenim funkcionisanjem znaka. U nauci o knjievnosti isto tako vanu ulogu igrala je opta teorija znaka koju je predloio De Sosir. Koncepciju koju, s obzirom na dva elementa koji odreuju znak, moemo oznaiti kao dij adi ku (dvolanu). Kao to znamo, De Sosir je termin znak primenjivao za oznaku povezivanja akustike slike i pojma ili, drugim reima, ve zu oznaavajueg elementa (signifiant) i oznaenog elementa (signi fi) (na primer: jeziki znak koji je nastao putem veze zvune struje DESIGNAT (referent) stvarni predmet na koji se odnosi znak ili m aj k a i opteg pojma maj koji je zamenjivan znakom. ka). Ukljuujui se u spor izmeu pristalica naturalistike i konvencionalne koncepcije, tvorac opte lingvistike odluno je stao na stranu konvencije i naglaavao je sa svim proizvoljan (arbitraran) karakter veze koja povezuje signifiant i signifi. Takoe je kasnije uvodio kategoriju sistema znakova ko ji upravlja unutranjim poretkom i odreenim sistemom odnosa.20 Meutim, ini se najvanijim to da se u De Sosirovoj koncepciji sa svim nebitnim pokazao stvarni predmet na koji se znak odnosi ili koji je zamenjen znakom takozvani d e si g nat. Jedino je bio va an pojam (opta definicija predmeta). Tako je isto znaenje znaka u njegovoj koncepciji imalo isto relacioni karakter, bilo je sistemska vrednost, dakle, nije zahtevalo odnos izvan sveta stvari. Drugaije, dakle, nego u Pirsovoj semiotici, ovde znaenje nije predstavljalo od nos prema jednom designatu, nego je jedino bilo pojam na koji se znak mogao prevesti. Takoe je bilo bitno i to da je odnos izmeu oznaavajueg i oznaenog, prema De Sosirovom shvatanju, imao
19 20 Pogledati: Strukturalizam (II). F. de Sosir, ibid.
262
trajni karakter on je bio nametnut konvencijom i nije se menjao, na primer, u situaciji nove upotrebe znaka u nekom novom kontek stu. Takvo shvatanje znakova kao nepromenljivih odnosa zvukova i pojmova omoguavalo je, opet, potpunu autonomiju nauke o zna kovima: istraujui znak bilo je mogue kretati se iskljuivo unutar zatvorenog, apstraktnog sistema, a semiologija je zahvaljujui tome zadravala teorijsku istotu i apstraktnost. A, takoe, uslovno te orije knjievnosti koje su prilagoavale De Sosirovu koncepciju zna ka knjievnosti mogle su se osloniti na snanu naunu osnovu.
Nauka o znacima u nauci o knjievnosti

Za De Sosira je, dakle, bilo vrlo vano vrsto uzajamno delovanje te orije jezika i semiologije. Njegovi podsticaji su uticali gotovo na sve strukturalistike pravce u teoriji knjievnosti da dosledno ostvare semioloku orijentaciju uvodei u svoj diskurs kategoriju znaka / si stema znakova i tretirajui knjievno delo kao specifinu znakovnu tvorevinu. I tako se, na primer, Jan Mukarovski, definiui poetski jezik i odreujui njegovu specifinost, takoe sluio kategorijama zna k a / z na enj a , pa se ak moe rei da je semioloka opcija bila jedno od glavnih svojstava njegovog razmiljanja o knjievno sti. Mukarovski je, takoe, bio svestan posledica koje proistiu iz izbora De Sosirovog modela znaka i sistema znakova kao modela za semiologiju knjievnosti. U ve ranije navoenom lanku O po etskom jeziku, skretao je, na primer, panju na nesumnjivu korist koja proistie upravo iz takve preorijentacije teorije knjievnosti. Zahvaljujui tome, knjievno delo se pre svega moglo osloboditi od vika jednostrane povezanosti sa stvarnou koju saoptava njegov sadraj kao i od jednostrane zavisnosti u odnosu na psi hike inove autora i itaoca. Zahvaljujui tome, mogla se u prvi plan istai unutranja konstrukcija tvorevine.21 Meutim, Mukar ovski je zapaao isto tako bitna ogranienja De Sosirove semiolo gije, a jednu od njegovih najvanijih sumnji izazivalo je odsustvo predmeta na koji se odnosi. Stvarajui, dakle, kako teoriju knjiev nog dela tako i teoriju umetnikog dela uopte, autor teksta O poet skom jeziku se trudio da prevazie krute okvire De Sosirove semi otike teorije. I tako je on u svakom znaku razlikovao dve strane:
21 J. Mukaovsky, O jzyku poetyckim, u: Praska szkoa strukturalna w latach 19261948. Wybr materiaw, Warszawa, 1966, str. 151.
Semiologija i knjievna istraivanja Semiologija Mukarovskog
Unutranja konstrukcija tvorevine
Granice semiologije
VIII. Semiotika
263
Znakovni karakter umetnikog dela
Ikoniki znaci prema Jakobsonu
Jakobsonova koncepcija umetnikog zahvata
Pojam koda i knjievnost
materijalnog nosioca i znaenje, dakle, upravo mogunost odnosa znaka prema neemu to se nalazilo izvan njega. U odnosu na se mioloka pitanja, praki strukturalista je iznosio dosta radikalno miljenje prema njegovom sudu, svako umetniko delo je imalo znakovni karakter, to znai predstavljalo je strukturu znakova komplikovane unutranje organizacije, a razliite varijante umetno sti valjalo je jednostavno prihvatiti kao razliite znakovne sisteme. Takoe su ga interesovali i procesi lokalizovanja znaka u drutvenoj svesti (poiljalaca i primalaca) i slanje znaka u drutvenu stvarnost, kao i njegovo funkcionisanje u okviru komunikacionih konvencija. Pojam znaka i funkcija koje on obavlja igrali su takoe bitnu ulo gu u pogledima Romana Jakobsona. On je dosta prostora posvetio komentarima De Sosirove i Pirsove teorije. Jakobson je pri tom posve tio relativno veliku panju ikonikim znacima, a naroito moguno sti primene tog tipa znakova za opis semiotike specifinosti knjiev nosti. Meutim, u tom cilju je morao u izvesnoj meri da modifikuje Pirsovu definiciju. Onoliko koliko je kod Pirsa ikoniki znak bio odre en pomou slinosti sredstva prenoenja i predmeta na koji se odno si znak, toliko je Jakobson (sluei se u tom sluaju isto tako i De So sirovom idejom) definisao ikon kao slinost onoga to je oznaujue (signifiant) i onoga to je oznaeno (signifi) kod znaka. Odnos slino sti je u tom sluaju u izvesnom smislu zalazio u unutranjost znaka a ne izmeu znaka i predmeta. Na kraju, Jakobson je pojavu zvunog paralelizma nazvao ikoninost i nastojao da pokae, na primer, na ko ji nain figure zvunog karaktera (rime ili sintaksiki paralelizmi) mo gu izazivati odreene semantike posledice i to nezavisno od toga na ta se odnose jeziki znaci upotrebljeni u tvorevini. Jakobson je ak isticao zahtev za proirivanjem Pirsove tipologije etvrtim tipom zna ka; pored ve pomenutih: ikone indeksa i simbola to je trebalo da bude jo i umetniki zahvat (artifice), nastao sa osloncem na princip slinosti isto onako kao i ikoniki znak. Oigledno bi bilo veoma teko povui preciznu granicu izmeu strukturalne poetike i strukturalne semiologije, mada je bez sum nje za rane strukturaliste (pre svega, prake) postala vie karakteri stina funkcionalna orijentacija: oni su, pre svega, skretali panju na razliite funkcije koje knjievni znaci obavljaju u komunikacio nim inovima. A u posleratnom strukturalizmu, opet, u prvi plan je izbila kategorija koda22 i sistema znakova. Pokuaji odreenja
22 Pojam koda takoe se pojavio i u lingvistici, a njegovom razvitku je pre svega doprinela teorija informacije. Jedan od prvih lingvista koji je koristio tu katego riju bio je Andre Martine. Up. A. Martinet, Podstawy lingwistyki funkcjonalnej,
26
univerzalnog sistema knjievnih znakova, kao i mogunosti opisa pravila koja vladaju semantikim procesima u knjievnosti, zaoku pljali su pre svega panju francuskih strukturalista, a naroito nara tologa i strukturalnih semantiara.23 Takoe su se pojavile i koncep cije koje su, istiui ogranienost dotadanje semiologije, postavile sebi kao cilj prekoraenje zatvorenih struktura znaka i sistema. Umesto toga su nastojali da preu na semiologiju iskaza tretiranu kao smisaonu celinu koja se ne moe uvek svesti na pravila koja je istakao sistem. Tako je, u stvari, zadatak semiologije formulisao francuski lingvista Emil Benvenista (19021976), a ezdesetih i se damdesetih godina njegove teorije su izvrile velik uticaj na lingvi ste i na semiologe knjievnosti.
Prekoraenje zatvorenih struktura
Benvenista: u pravcu semantike iskaza

Izvrivi temeljnu analizu Pirsove i De Sosirove koncepcije, Benve nista je kao jedan od najvanijih zadataka semiologije istakao preci zno odreenje statusa jezika meu ostalim znakovnim sistemima.2 Meutim, otpoeo je od istraivanja nejezikih sistema kako bi na njihovoj osnovi opisao svojstva specifina za prirodni jezik; zahva ljujui tome, stvorio je kako osnovu za optu teoriju znakovnih siste ma tako i za sisteme zasnovane na veoj semantikoj raznovrsnosti i komplikovanijoj zavisnosti izmeu znakova (to znai jezikih sistema, a naroito knjievnog sistema). Benvenistu je takoe zani mao odnos izmeu razliitih semiotikih sistema, a idui tragom Pirsove inspiracije, opisivao ih je takoe i kao veze znakovnog ka raktera. Prema miljenju autora Semiologije jezika, semiotiki siste mi su izmeu sebe mogli da se nau u tri osnovna odnosa: 1. u odnosu proizvo e nj a (jedan sistem stvara drugi sistem, na primer, alfabet jezika stvara Brajov alfabet);
Warszawa, 1970, str. 32 (knjiga se pojavila u Francuskoj, 1967. godine). Znat no ranije, pojam koda je u analizi knjievnosti koristio Umberto Eko u uve noj knjizi Otvoreno delo, objavljenoj 1962. godine. K. Rozner tvrdi da semiologija konsekventno dobija strukturalni karakter kad nad kategorijom znaka poinje da dominira kategorija sistema. Up. K. Ro sner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, per spektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 15. O sistemskom miljenju u fran cuskoj strukturalnog semilogiji pogledati: Strukturalizam (II). E. Benvenist, Problemi opte lingvistike, Beograd, 1975, str. 21, prevod: Sreten Mari.
Status jezika meu ostalim znakovnim sistemima
Benvenistine meusistemske relacije
23
2
VIII. Semiotika
265
Teorija znaenja
Zadatak semiologije
2. u odnosu homolo g ij e (strukturalne adekvatnosti izmeu jednog i drugog sistema, na primer, izmeu gotske arhitektu re i sholastike misli);25 3. u odnosu i nte r pre t a c ij e (u kojoj jedan sistem postaje in terpretirani a drugi interpretirajui, na primer, prirodni jezik kao sistem koji interpretira drutvo poseban znakovni si stem).26 Benvenista je takoe dosledno delio i prostore semiotike i se mantike, a trudio se isto tako da odredi postojei pravac razvoja se miologije. Onoliko koliko je De Sosir poloio snane temelje lingvi stikoj sociologiji dakle, opisao sve to se odnosi na znak i njegovu prirodu toliko je, prema Benvenistinom miljenju, sada trebalo da se koncentrie pre svega na stvaranje osnova teorije znaenja te orijskoj semantici i optim pravilima za stvaranje znaenja. Pojedi nani iskaz (reenica) bio je za Benvenistu pojava istinskog ivota govora i njegovih stvaralakih mogunosti. Na kraju je, dakle, autor Semiologije jezika paljivo odvojio semiologiju od semantike, a isto vremeno i ono to je semiotiko od onoga to je semantiko. Zada tak semiologije je i dalje trebalo da se zasniva na opisivanju pojedinanosti, opisivanju njihovih dinstinktiv nih karakteristika i na iznalaenju to preciznijih kriteriju ma za tu distinkciju. Zahvaljujui tome, svaki znak e sve jasnije potvrivati svoje sopstveno znaenje u okviru kon stelacije ili u skupu znakova.27 Istovremeno, semantika, pa time i semantinost, uvela je specifian znaenjski nain tvorenja putem iskaza. Pro blemi koji se ovde javljaju proistiu iz funkcije jezika ko ja se zasniva na proizvoenju komunikata. Istovremeno, komunikat se ne moe svesti na poredak jedinica koje se mogu identifikovati; dodavanje znakova ne stvara smisao, obrnuto smisao (zamiljen), shvaen celovito, realizuje se i deli na posebne znake koje sainjavaju rei. Drugo, semantinost je nuno optereena optou designata, dok je semiotinost od njih u principu odvojena i nezavisna. Semantiki poredak se poistoveuje sa svetom iz javnosti (lnonciation) i univerzumom iskaza.28
25 26 27 28 Benvenista se ovde pozivao na opservacije Panofskog. Up. ibid., str. 30. Ibid., str. 2331. Ibid., str. 33. Ibid., str. 333.
266
Prema Benvenisti, u ovoj etapi je valjalo dosledno prei od se miologije kao nauke o sistemu znakova ka semantici koncentrisa noj na znaenjima iskaza, pri emu se u obzir uzimaju aspekti delo vanja pomou jezika u drutvenom prostoru.29 Zahvaljujui tome je semiologija, kao apstraktna nauka upravo o uslovima stvaranja smisla, mogla biti odvojena od semantike, koncentrisane na njego vom funkcionisanju u praksi komuniciranja, a jezik je jednom zau vek prestao da bude formirana konfiguracija jedinica. Umesto toga, smisao je tretiran dinamiki: kao neto to se stalno iznova stvara i preoblikuje. To je bio veoma vaan korak na putu nastanka nauke o znacima kao nepredvidive, a istovremeno i kao mogunost preko raenja shematinosti sistema. Taj pravac razmiljanja naroito e prihvatiti francuski mislioca sedamdesetih i osamdesetih godina.30 Semiologija se, dakle, pokazala kao sjajan jezik opisa raznovr snih znakovnih fenomena poev od knjievnosti i zavravajui na iroko shvaenoj kulturi. Postala je takoe interdisciplinarna oblast koja povezuje razliite humanistike domene. U nauci o knjievno sti najzanimljivije rezultate dale su upravo tri koncepcije inspirisa ne optom naukom o znacima: semiologija kulture Jurija M. Lotmana (19221993) i istrai vaa iz kruga takozvane Tartuske kole; semiotike analize koje je izvrio italijanski teoretiar i pisac Emberto Eko (ro. 1932); semioloka teorija francuskog teoretiara i knjievnog kritia ra Rolana Barta (19151980). Valja ih neto detaljnije razmotriti.
Semiologija / semantika
Dinamika koncepcija jezika
Semiologija kao interdiscipli narna oblast
Lotman: model, tekst, kultura

Jedna od najivljih i najplodnijih semiotikih kola XX veka nastala je ezdesetih godina na univerzitetu u Tartuu (Estonija). Meu naj vanije predstavnike treba ubrojati Jurija M. Lotmana, Borisa A. Us penskog, Zaru Minc, Vjeeslava I. Ivanova, Vladimira N. Toporova, Andreja A. Zaliznjaka, Sergija Nekludova. Od 196. godine Tartu ska semiotika kola je poela da objavljuje naune zbornike .31 Dva zbornika, od trinaest objavljenih,
29 30 31 E. Benveniste, Problemi opte lingvistike, ibid., str. 131132. A naroito od poststrukturalista. Pogledati: Poststrukturalizam. U to vreme Estonija je bila jedna od republika Sovjetskog Saveza.
Tartuska kola
VIII. Semiotika
267
Lotmanova koncepcija umetnikog modelovanja
Prirodni jezik kao model i uzor
sadravala su upravo radove Jurija Lotmana nesumnjivo najuve nijeg predstavnika te kole. Ve u prvom od ovih, pod naslovom Predavanja iz strukturalne poetike,32 Lotman se bavio pitanjem tako zvanog umetnikog modelovanja kao najvanijeg problema semio tike teorije umetnosti. Pri tome se pozivao na koncepcije lingvista naroito na ve pomenute Benvenistu i Hjemsleva. Benvenista je tvrdio da je prirodan jezik jedan sistemski model koji ima svoj se miotiki karakter kako u svojoj formalnoj strukturi tako i u na inima funkcionisanja koji, zahvaljujui tome, takoe stvara mo delsku formulu znaka. Slino kao i De Sosir koji je, kao to znamo, jezik smatrao najsavrenijim semiotikim sistemom, tako je i Benve nista smatrao da jezik moe oblikovati i oznaavati semiotike funk cije drugih znakovnih sistema.33 Za Lotmana su se ove koncepcije pokazale inspirativnim, a naroito ga je zanimala ideja prirodnog jezika kao izvora i uzora umetnikog modelovanja. Uvodei, meu tim, koncepciju modela u istraivanja umetnosti i knjievnosti, is traiva iz Tartua se pozivao takoe i na ideje sovjetskih filozofa i logiara. Ipak, ako je bilo mogue prihvatiti kao model predmeta bilo koji drugi predmet koji ga imitira, koji obavlja funkciju svojevr snog supstrata odreenog predmeta u istraivakom procesu, onda se na taj nain javila mogunost interpretacije jednog od najvani jih svojstava umetnosti: saznavanja putem odraavanja kao pojave modelovanja. Osim toga, isticao je Lotman na tom istom mestu: Model nikada ne prikazuje ceo objekat, nego njegove od reene strane, funkcije i stanja, pri emu je sam in izbora bitna saznajna karika ... Pre svega, za umetnost je krajnje vana veza modelovanja sa spoznajom struktura velike i ve oma velike sloenosti.3 Kategorija mo d el a pokazivala je isto tako izrazite veze s Psiho logijom umetnosti Lava S. Vigotskog. Vigotski je u stvari tvrdio da tekst umetnikog dela predstavlja svojevrstan program ponaanja za primaoca taj program upravo pokazuje odreen model sveta u kojem on treba da bude realizovan. Lotmanu je pre svega bilo sta lo do toga da pomou temeljne analize odnosa u koje stupa znak u umetnosti sa oznaenim predmetom povee problem umetni kog stvaralatva sa saznajnim procesima. Na semantikom temelju
32 33 3 J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike, Zavod za izdavanje udbenika, Sarajevo, 1970. . Benveniste, Semiologia jzyka, op. cit., str. 3132. J. Lotman, op. cit., str. 6162.
Definicija modela
Lotman Vigotski
268
mogla se, zahvaljujui tome, po novo interpretirati problematika mimesisa, opisujui i analizirajui pre svega razliita preoblikovanja koja su doivljavali predmeti u procesu umetnikog modelovanja. Najvaniji termin Lotmanove teo rije umetnosti postao je, dakle, pojam s ekund ar nog mo deli ra ju e g siste m a. On je u jednom od programskih tekstova izvrio podelu jezika na tri kategorije: prirodni jezici, vetaki jezici i sekun darni jezici to znai oni koji se ne slue samo prirodnim jezikom kao materijalom nego koji su konstruisani na slinoj osnovi kao i pri rodni jezik. U osnovi razlikovanja sekundarnih jezika iskrsla je pret postavka jezikog karaktera ljudske svesti: poto je, zapravo, kako je tvrdio Lotman, ovekova svest jeziki strukturirana, onda se sve vr ste modela koji su nadograeni nad saznanjem meu njima i umet nost mogu odrediti kao drugostepeni modelativni sistemi.35 Na kraju, dakle, autor Strukture umetnikog teksta je pod sekun darnim modelirajuim sistemom podrazumevao svaki semiotiki sistem razliit od prirodnog jezika,36 ali stvoren prema modelu pri rodnog jezika kao najsavrenijeg sistema znakova i koji dodatno sa dri dopunsku strukturu ideolokog, umetnikog, etikog i slinog tipa.37 Takav sekundarni sistem mogle su biti, na primer, religija, nauka, filozofija, slikarstvo, muzika, ritual i slino. On je isto tako mogao biti i knjievnost kojoj je Lotman pripisivao dvostruku ulo gu istovremeno kao modelirajueg sistema (koji obavlja saznajnu funkciju) i znakovnog sistema (koji obavlja komunikacionu funkci ju). Trudio se istovremeno da d odgovor na pitanje: ta znai da neko umetniko delo (a samim tim i delo knjievne umetnosti) predstavlja model? Prema njegovoj koncepciji, to je znailo da od reeno delo odraava neki fragment stvarnosti stvarajui istovreme no njegov ekvivalent slian, ali ne istovetan jer je u ovom sluaju moglo doi do promene materijala, a i sam proces odraavanja je u principu imao selektivan karakter. Model stvarnosti koji je stvaralo delo bio je, dakle, samo do izvesnog stepena analogan svom pred metu, a dalje je bio prema njemu u znakovnom odnosu (mogao je istovremeno biti, na primer, oznaka psihe ili autorove linosti,
TERMINOLOGIJA TARTU SKE KOLE. SEKUNDARNI MO DELIRAJUI SISTEM svaki sistem znakova razliit od prirod nog jezika, ali izgraen prema mo delu prirodnog jezika. 35 36 37 J. Lotman, Umetnost i jezik, u: Struktura umetnikog teksta, Nolit, Beograd, 1976, str. 1. Mada se mogao koristiti prirodnim jezikom kao materijalom. J. Lotman, Problem znaenja u umetnikom tekstu, u: Struktura umetni kog teksta, op. cit., str. 7273.
Prirodni, vetaki i sekundarni jezici
Primeri sekundar nih modelirajuih sistema
ta to znai da je umetniko delo model?
VIII. Semiotika
269
njegove emocije i doivljaja i sl.). Umetniko modelovanje se ispo stavilo, dakle, kao stvaranje svojevrsnih ekvivalenata stvarnosti koji su istovremeno bili sposobni da stvaraju sopstvenu stvarnost. A, tavie, modeli su tu stvarnost obogatili dodatnim kvalitetima (estetikog, saznajnog, emocionalnog karaktera i sl.). U sluaju knji evnosti, Lotman je video mogunost modelovanja razliitih objeka ta pojedinanih: na primer, sudbina konkretnih junaka romana (fabularni aspekt) i univerzalnih: na primer, ljudskog stanja uopte (mitoloki aspekt). Pokuavajui da precizira i odredi specifinost umetnikog mo delovanja, Lotman se takoe pozivao na tradicionalnu semiotiku terminologiju preformuliui je za potrebe teorije sekundarnih mo delirajuih sistema. Tako je, na primer, pisao: Drugostepeni modelativni sistem umetnikog tipa kon struie svoj sistem denotat, koji nije kopija, nego model sveta denotat u optejezikome znaenju.38 ta je to znailo? Moda bi se ta koncepcija najbolje objasnila na primeru preuzetom iz knjievnosti na fragmentu Ljermonto vljeve poeme Saka: U oblacima mesec se kao varjaki tit ili holandski sir valja. Ako se ovde pozovemo na pri rodni jezik, onda moemo preci DENOTACIJA elementarni znaenjski domen odreenog zna zno odrediti denotate (znaenja) ka. Denotat osnovna definicija rei mesec sluei se, jednostavno, na koju se moe prevesti znak ili njegovom renikom definicijom njegov pojmovni ekvivalent (na pri prema kojoj je mesec nebesko mer, malian veoma malo dete). telo. U Ljermontovljevoj poemi, meutim, re mesec dobija dodatne denotate. Ovde je, dakle, me sec odreen pomou varjakog tita i holandskog sira. Odnos denotiranja, karakteristian za jezik, podran je, uvedeni su poka zatelji koje jeziki sistem ne predvia. Na taj nain zakljuivao je Lotman moe biti oznaavan jedino mesec kao elemenat poseb ne slike sveta koju je Ljermontov stvorio. Jedan od najvanijih elemenata koji se odnosi na umetniko mo delovanje u Lotmanovim radovima i u radovima drugih predstavni ka Tartuske kole postalo je prostorno modeliranje odraavanje pro stornih odnosa pomou knjievnosti i izgradnja pomou prostora
38 Ibid., str. 8.
Osnovni i sekundarni denotati
Prostorno modeliranje
270
specifinih znaenjskih odnosa.39 Prostorni odnosi u knjievnom delu bili su modelirani po uzoru na prostorne odnose u svetu, a i u knjievnosti je prostor mogao imati linearan, takast, kontinuiran, diskontinuiran, ravan, trodimenzionalan karakter i slino; u njoj su mogli biti oznaeni pravci (vertikalni, horizontalni i sl.) i ona je ta koe mogla imati dinamiki ili statiki karakter itd. U Lotmanovoj koncepciji, ipak, najbitnije se pokazivalo to to su opoziciona svojstva prostora stvarala specifian jezik prostornih odnosa: na primer, opozi cija goredole, visoknizak, desnilevi, blizakdalek, otvorenzatvo ren, ogranienneogranien, to su mogla imati dodatna znaenja religijska, etika i politika (na primer, dobarzao, nebopakao i sl.). Ove opozicije mogle su se isto tako prevesti na druge opozicije koje nisu imale prostorni karakter (na primer, vrednostannevrednostan, natu, dostupannedostupan i sl.). Lotman je takoe zapaao da je svet predstavljen u knjievnosti esto podeljen u prostoru na dva suprotstavljena dela (na primer, svet ivihmrtvih, naihtuih, boga tihsiromanih, fantastinihrealnih i sl.), a prekoraenje granice iz meu ovih svetova igra veoma vanu i bitnu ulogu za konstrukciju fa bule predstavlja, zapravo, ruenje ustaljenog poretka i, zahvaljujui tome, postaje jedna od nadreenih tematskih kategorija knjievnosti. Glavna Lotmanova teza glasila je ovako: prostorni model sveta u knji evnoj tvorevini dovodi do kvaliteta neprostornog karaktera jer je u knjievnom delu prostor povezan s drugim pojmovima koji funkcio niu u naoj slici sveta. Prostorni odnosi u knjievnosti mogu, dakle, metaforiki da izraavaju ove neprostorne zavisnosti da modelira ju znaenja preuzeta od svih moguih semiotikih sistema. Meutim, Lotmana je takoe interesovao znatno ozbiljniji pro blem s kojim su se borili gotovo svi strukturalisti u posleratnom raz voju ovog pravca. To je bio odgovor na pitanje: moe li se problema tika znaenja sagledati isto tako sistemski (isto kao i problematika i samog znaka koju su ve bili opisali pomou sistemskih kategorija, izmeu ostalih, De Sosir i Pirs). Slino kao Mukarovski, Jakobson i drugi, i Lotman je takoe bio svestan znaaja tog zadatka. Upravo je konstatovao: Znaenje je jedan od osnovnih problema za sve nauke se miotikog kruga. U krajnjem izvodu, cilj izuavanja bilo kog znakovnog sistema jeste odreenje njegovog sadraja.0
39 0 Pogledati, na primer: J. otman, Zagadnienia przestrzeni artystycznej w prozie Gogola, u: Semiotyka kultury, Warszawa, 1977. Pogledati, takoe: Z. Minc, Struktura przestrzeni artystycznej w liryce Boka. J. Lotman, Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 70.
Jezik prostornih odnosa
Da li se proble matika znaenja moe sagledati sistemski?
VIII. Semiotika
271
Lotman Hjelmslev Struktura znaka prema Lotmanu: plan izraavanja i plan sadraja
Lotman je od poetka bio uve ren da sfera sadraja knjievne TERMINOLOGIJA TARTU SKE KOLE. ZNAENJE pro tvorevine takoe ima sistemski ces prekodiranja (prevoda) najma karakter, kao to to imaju i znaci nje dva strukturalna toka (plana korieni u tom sistemu koji se na izraavanja i plana sadraja). njega odnose. Poduhvatajui se uvoenja u sistematiku knjievnih znaenja, istraiva iz Tartua se rado pozivao na terminologiju koju je predloio lingvista Hjemslev koji je, opet, zamenio De Sosirovu terminologiju (oznaavajui i oznaeno) na odgovarajui nain: oblikom izraavanja i oblikom sa draja u jeziku. Inspirisan milju Hjemsleva, Lotman je svaki znak i svaki tekst oznaio kao sloenim od pl ana i zr a av anj a i pl a na s a dr aj a . Sistemski karakter plana izraavanja bio je oigledan i lingvisti su ga vie puta opisivali. Meutim, Lotman je tvrdio da isto tako i plan sadraja ima karakter sistema jer sadraji znakova mogu biti zamiljeni jedino kao strukturalni nizovi povezani odre enim odnosima. Uveravao je, dakle, da: Ne moe se otkriti sutina nijednog elementa iz niza koji pripada sadraju bez njegovoga odnosa prema drugim ele mentima. Fakt koji se ni s im ne moe porediti i ni u jed nu klasu ukljuiti ne moe da bude sastavni deo jezikog sadraja.1 U zavrnom odreivanju prirode znaenja veoma bitnu ulogu je igrao pojam koda. Prema Lotmanu, kod je sistem pravila koji oznaavaju principe izbora i kombinacije elemenata odreenog se mantikog sistema zato da bi od njih stvorio znakovne sekvence tekstove. Dakle, on predstavlja inventar moguih elemenata da tog sistema, sadravajui pri tom i pravila njihove selekcije i pove zivanja, kao i pravila deifrovanja tekstova. Znaenje, dakle, moe nastati samo u onim sluajevima kad u najmanju ruku imamo dva razliita strukturalna niza koji se prekidaju u jednoj taki. On nasta je usled prekodiranja (prevoda) jednog niza u drugi. U Lotmanovoj koncepciji, umetniki znak je, dakle, bio shvatan dinamiki jedno stavno, nije bio signifiant i signifi kao u De Sosirovoj koncepciji, ne go prekidanje i transformacija dva toka formalnog i sadrajnog. Osim toga, znaenje je moglo nastati u najmanju ruku na dva nai na putem prekodiranja unutranjeg (u granicama jednog i istog semiotikog sistema) i spoljanjeg (koje oznaava promenu siste ma). Tipian primer unutranjeg prekodiranja za istraivaa bio je
1 Ibid., str. 71.
Unutranje prekodiranje / spoljanje prekodiranje
272
matematiki sistem (gde je, na primer, u izrazu a = b + c, a sadraj upravo b + c i da bismo ga odredili, ne moramo se pozivati ni na ta izvan tog sistema). U sluaju spoljanjeg prekodiranja (za koji najbo lji primer predstavlja sistem prirodnog jezika), da bi postalo znae nje, moramo meusobno pribliiti dva strukturalna niza razliitog tipa ovde zvuni tokovi u stvari odgovaraju redu stvari, pojava, pojmova i slino. Na prekodiranja ovog tipa moemo takoe naii u znatno komplikovanijim sistemima u sekundarnim modeliraju im sistemima umetnikog tipa. Prilagoavajui ovo razlikovanje opisivanju specifinosti knji evnih sistema, Lotman je pronalazio nove jezike opisa tradicional nih pojmova na primer, istorijskoknjievnih formacija. Suelja vanje sistema dominantnih unutranjih i spoljanjih prekodiranja omoguavalo je, na primer, poreenje najoptijih svojstava roman tiarskog sistema i realistikog sistema. Ovako Lotman komenta rie unutranje prekodiranje: Imanentnorelaciona znaenja osobito jasno e se oito vati u onim drugostepenim semiotikim sistemima koji pretenduju na optost, monopolistiko obuhvatanje celog pogleda na svet, sistematizaciju celokupne stvarnosti koja je oveku data.2 Primer takvog sistema za njega je predstavljao upravo romanti zam. Na primer, znaenje pojma genije ovde se moglo precizirati samo putem istraivanja odnosa tog pojma prema drugim pojmo vima sistema. Pojam genija smetao se, dakle, u mreu suprot nosti oznaenih pomou osnovne suprotnosti: genijemasa (koja se mogla podeliti na pojedinane suprotnosti: veliinanitavnost, neobinostuobiajenost, duhovnostmaterijalnost, pobunapo kornost i sl.). ak, ako budemo stvarali dalje suprotnosti (na pri mer, genijenarod, stvaralatvobestijalnost i sl.) zakljuivao je Lotman onda e se one takoe smetati u romantiarski sistem. A realizam je, opet, za njega bio primer sistema u kojem dominira spoljanje prekodiranje tu u prvi plan izbija upravo pitanje odno sa znaenja u datom sistemu prema znaenju izvan tog sistema. Po to se u realistikom sistemu, na primer, javlja problem: da li je ono to je predstavljeno u tvorevini u skladu sa stvarnou? sa istinom? onda upravo, uveravao je istraiva, ve sama takva operacija zah teva prelazak iz sveta znakova (kreirane stvarnosti) u stvarni svet
2 Ibid., str. 73.
VIII. Semiotika Ideoloki semiotiki sistemi
Romantizam kao primer sistema dominantnih unutranjih prekodiranja
Realizam kao primer sistema sa spoljanjim prekodiranjima
273
Kritika politikog sistema
Ikoninost knjievnosti
Knjievni znak kao likovni znak
(realnu stvarnost).3 To su bila samo teorijski prividna razmatranja specifinosti univerzuma znakova ali, koristei jezik semiotike, Lot man je istovremeno pokuavao da saopti neto vie meusobno poredei, na primer, dva tipa pogleda na svet: monolitni romantiar ski i prema drugim semiotikim sistemima otvoren realistiki, i nastojao je, takoe, da skrene panju na sve zatvorene totalitarne ideoloke sisteme, vrei jedino imanentnu interpretaciju u sopstve nim, precizno odreenim granicama, dakle, eleo je da na taj nain takoe saopti neto sutinsko o sovjetskom politikom sistemu i njegovom funkcionisanju. Jurij Lotman se takoe izjanjavao i o problemu ikoninosti knji evnosti. Onoliko koliko je Jakobson tvrdio, kao to smo pominjali, da u sluaju poetskih znakova postoji u izvesnom smislu prirodna (jer je zasnovana na principu formalne slinosti) veza izmeu ozna avajueg i oznaenog (plana izraavanja i plana sadraja, prema Lotmanovoj terminologiji), utoliko je Lotman u sluaju knjievnog semiotikog sistema (a takoe i drugih umetnikih modelirajuih sistema) sagledavao isto tako prirodnost veze izmeu znaka i njego vog denotata (znaenja), kao i njegovog designata (objekta). Veza izmeu znaka i designata imala je, prema njegovom miljenju, pri rodan karakter jer znak u umetnosti uvek stvara model (analogon) odraavanog objekta, dakle, na neki nain slian je njemu (mada to ne mora da bude slinost izgleda). Lotman je, dakle, koristio pojam ikonikog znaka sa veoma irokim znaenjem (jo irim nego to je to bilo kod Jakobsona), smatrajui ikoninim odnosom sve po jave adekvatnosti znaka u odnosu na ono to ovaj znak zamenjuje ili izraava. Knjievni znak je, dakle, prema Lotmanovom shvatanju bio konano likovni znak, imao je isto tako sposobnost modeliranja svog sadraja, dakle, njegova uslovnost se nije oseala: Ovaj drugostepeni slikoviti znak poseduje svojstva ikoni kih znakova: utisak o manjoj kodovnoj uslovljenosti daje neposrednu slinost sa objektom, oiglednost, i zato ka ko se ini garantuje veu istinitost i veu razumljivost ne go uslovni znakovi.
Lotmanova kon cepcija teksta
Veoma bitnu kategoriju u Lotmanovoj koncepciji obavljala je isto tako kategorija teksta, dosta prostora je posvetio preciznom
3 Oigledno je da su mogue takoe jo i komplikovanije operacije na primer, viesistemske ili stilistiki postupci zasnovani na promenama znaenjskih registara. Pogledati primere koje daje Lotman u Strukturi umetnikog teksta. J. Lotman, op. cit., str. 95.
27
definisanju tog pojma i sve to izloio u jednoj od svojih najuveni jih knjiga pod naslovom Struktura umetnikog teksta. Najoptije posmatrano, tekst je za njega znaio svaku sekvencu znakova datog sistema sistematizovanu prema pravilima tog sistema. Pri tom je on mogao biti realizacija jednog ili vie semantikih sistema. Lotman je precizirao pojam teksta uzimajui u obzir tri osnovna svojstva: 1. iz r az: tekst je uvek fiksiran i izraen odreenim znaci TERMINOLOGIJA TARTUSKE ma (na primer, prirodnog KOLE. TEKST svaka na odgo varajui nain fiksirana sekvenca jezika) i s tog stanovita se znakova koja poseduje obeleen on suprotstavlja svim van poetak i kraj, koja se odlikuje unu tekstovnim strukturama; tranjom strukturalnom organiza 2. o g ran i e nj e: tekst je ogra cijom i koja je izrazito odvojena od nien uvek ima poetak drugih struktura (na primer, knji i kraj (okvir i sl.) i u tom evno, filmsko, pozorino, muzi ko, likovno delo, ali takoe obredi, smislu se suprotstavlja svim ritualna ponaanja i sl.). znacima koji mu ne pripada ju, kao i svim strukturama nejasno oznaenih granica; 3. st r uktu r a l i za c ij a: tekst je jednostavan redosled znakova u prostoru izmeu dve spoljanje granice, ali se odlikuje od reenom unutranjom organizacijom koja ga na sintagmat skom nivou preobraava u strukturalnu celinu.5 U tako irokom shvatanju, tekstom se moglo smatrati veoma mnogo umetnikih i kulturnih fenomena poev od najoigledni jih, ili knjievnog teksta i svakog drugog teksta fiksiranog znacima prirodnog jezika, do filma, pozo TERMINOLOGIJA TARTUSKE rinog spektakla, slike, muzikog KOLE. KULTURA semiotiki dela, graevine, pejzanog parka, sistem koji neposredna ovekova pa ak i obreda, plesa i svih mogu iskustva preobraava u sistem zna ih ritualizovanih postupaka (na kova pomou prirodnog jezika. primer, dvorske etikecije). Takva perspektiva stvorila je osnovu za najvaniji elemenat kako u Lotmano vim tako i u radovima tartuskih istraivaa za semiologiju kulture. Nije teko pretpostaviti da je ovde kultura definisana kao sistem znakova veoma komplikovane unutranje organizacije. Uporedo sa ovim poetnim razlikovanjem ila su, meutim, dalja detaljisanja i specifina terminologija koju su uveli tartuski semiolozi. Ono to nazivamo kulturom konstatovali su postoji takoe zahvaljuju i suprotnosti: uvek se odreuje u suprotnosti prema nekulturi (na primer, prirodi) i upravo na bazi svega ovoga ta kultura nije,
5 Pogledati: Pojam teksta, u: Struktura umetnikog teksta, op. cit., str. 95.
Tri svojstva teksta
Osnove semiologije kulture
Lotmanova definicija kulture
VIII. Semiotika
275
Jezik i kultura
Tekst kulture
Pansemiotizam
Personologija
kultura se javlja kao znakovni si TERMINOLOGIJA TARTU stem. U ovom sluaju, konstitutiv SKE KOLE. TEKST KULTURE nu ulogu igra takoe prirodni jezik svaki tekst fiksiran u znacima kultura je u stvari oblikovana po koji osim znaenja u okviru sop uzoru na jezik (u tom smislu je, stvenog semiotikog sistema tako e poseduje odreeno znaenje u takoe, sekundarni modelirajui sistemu kulture. sistem) a, osim toga, slui se jezi kom, odnosno, jednostavno reeno ne postoji bez jezika (uosta lom, slino kao to ni jezik ne postoji bez kulturnog konteksta). Naj vaniji zadatak kulture zasniva se na strukturalnoj organizovanosti sveta (sistematizovanju u sisteme ponaanja, tradicija, rituala i sl.). Kultura se, dakle, moe nazvati generatorom strukturalnosti, a pri rodni jezik je njeno sredstvo strukturiranja ureaj za stvaranje matrice. U stvari, on kako je pisao Lotman ima sposobnost pre obraavanja zatvorenog sveta realija u otvoreni svet imena; vodi, da kle, strukturalni poredak u haotinu i nesistematizovanu stvarnost. Funkcioniui pomou jezika kultura ima karakter kolektivnog pam enja postaje nenasleeno pamenje drutva, a njen najvaniji zadatak jeste konstruisanje sistema semiotikih pravila koja ivotno iskustvo preobraavaju u kulturu, konkretno u njene tekstove. Na osnovi semioloke teorije kulture takoe je bila formulisna definicija teksta kulture. On je definisan kao sistem koji osim jezikog znae nja (ili znaenja koji proistie iz drugog semiotikog sistema) ima u kulturnom semiotikom sistemu i dodatno znaenje. U stvari, to su bile sve vrste informacija znakovnog karaktera koje obavljaju kultur nu funkciju (na primer, ponaanje, moda, reklama, stil ivota i sl.).6 Karakteristino svojstvo za teoriju Tartuske kole postao je svo jevrstan pansemiotizam uoavan na razliitim nivoima drutvenog ivota i umetnike prakse. Poslednja karika na tom putu ispostavilo se ak tumaenje oveka kao znakovne tvorevine koja vodi formuli sanju najoptijih principa takozvane personologije (ili nauke koja istrauje znakove i tek stove p ona anj a ljudi), a zatim stvaranje na toj osnovi opte karakteristike tipova i antropolokih grupa. Po lazna taka za tako shvaenu personoloku karakteristiku postala je s e m i ot i no st ljudskog p ona anj a, shvaena, na primer, kao proizvoenje teksta ponaanja koji se u odnosu na druge tekstove javlja u znakovnom obliku (generativni model). Drugu mogunost predstavljalo je davanje smisla pojavama stvarnosti putem tretira nja ovekovih ponaanja kao znakova (analitiki model). Istraivai
6 O koncepciji kulture u teoriji Tartuske kole posebno pogledati: J. otman, B. Us pienski, O semiotycznym mechanizmie kulturi, u: Semiotyka kultury, op. cit.
276
ponaanja su u daljem toku izvrili podrobnije personoloke klasifi kacije razlikujui, na primer, dva tipa linosti one koja dovrava oznaavanje stvarnosti (semiotizujui tip) i one koja takve postup ke izbegava (desemiotizujui tip) a takoe i odreujui vrste se miotizacije percepcije sveta i delei je na konceptualna ponaanja (vrednovanje realnih situacija) i na ritualna ponaanja (stvaranje idealnih situacija).7 Ove interesantne analize tartuskih istraivaa nesumnjivo su na taj nain dovele do krajnje formalizacije u okviru koje je sve ak i pojedinaan ovekov gest moglo biti podreeno sistemu koji mu daje strogo odreeno znaenje. To stanovite je isto tako imalo jasne politike implikacije.
Eko: semiotika i interpretacija

Umberto Eko, uveni italijanski teoretiar i esejista, a takoe i pisac, otpoeo je svoju naunu karijeru pedesetih godina sa istraivanji ma srednjovekovne estetike, a posebno problematike lepog u delu sv. Tome Akvinskog. On je time doprineo propagiranju semiotike kao akademske discipline i oivotvorenju njenih metoda tako da je vredno podsetiti i na nekoliko injenica iz njegovog naunog ivota u poetku kao semiologastrukturaliste, a zatim semiotiara koji je u svojim analizama pre svega koristio Pirsove koncepcije. Istraiva je ve kod Akvinskog video tragove strukturalistike misli, pa ak mu je pripisivao otkrie strukturalistikog modela.8 Prema Ekovom miljenju, stvarnost iz sholastike optike je bila kon struisana analogno strukturalistikom sistemu slino kao to je strukturalistiki sistem predstavljao strukturu izgraenu od eleme nata koji se mogu iskljuivo oznaiti pomou razlika koje je dele od drugih elemenata, tako da je i njena graa imala takoe relaci oni karakter (ovde je bila re o relacijama izmeu supstancijalnih formi).9 Dalja udaljavanja od predmeta dovela su Eka do otkria slinosti izmeu sholastike i strukturalizma obe koncepcije su iz gradile, na primer, univerzalnu logiku i sugerisale opis stvarnosti pomou binarnih opozicija. Pa, ak, ako se opservacije naunika
7 8 9 Pogledati: A. M. Piatigorski, B. Uspienski, Personologia i semiotyka, Tek sty, 1972, br. 3. to je, uostalom, pokazao u drugom izdanju svoje doktorske disertacije Il pro blema estetico in Tommaso dAquino, Milano 1970. Naroito je u predgovoru napisanom za to izdanje ispoljio ve izrazite teorijske poglede. Ibid., str. 261.
Eko o srednjo vekovnoj estetici
Strukturalizam svetog Tome Akvinskog
VIII. Semiotika
277
Ekovi strukturali stiki poeci
Poetak: Odsutna struktura
Masovna kultura
Ekova semio loka gerila
uzmu kao preterane, i onda se moe sagledati izrazit pravac kojim je krenuo sledeih godina prvobitno, to je oigledno bio struktura lizam ijim je arima Eko podlegao ezdesetih godina sagledavajui u njemu, s jedne strane, antidoton u malom, ve onda nosei ide alizam u znaku Benedeta Kroea a, s druge, marksizam koji je do sta snano utirao sebi put na italijanskom humanistikom forumu. Kasnije su se, meutim, Ekova interesovanja prenela na podruje strukturalne semiologije, a posle toga u pravcu semiotike pomou koje je ve istraivao ne samo knjievnost nego isto tako i druge znakovne sisteme a naroito pojave masovne kulture. Na kraju tog puta nala se semiotiki orijentisana teorija interpretacije. Godine 1968. pojavila se prva i sigurno najuvenija semiotika knjiga italijanskog istraivaa pod naslovom La struttura assente (Odsutna struktura),50 zatim sledee: Le forme del contenuto (Obli ci sadraja) objavljena 1971. godine i Trattato di semiotica generale (Semiotiki traktat) iz 1975. godine51 i, na kraju, Semiologia quoti diana (Semiologija svakodnevnog ivota) objavljivana od 1973. do 1983. godine,52 kao i Semiotica e filosofia del linguaggio (Semiotika i filozofija jezika) iz 198. godine.53 Ekovo oduevljenje masovnom kulturom filmom, stripom, kriminalistikim i fantastinim ro manom i ozbiljan pristup ulozi koju oni igraju u oblikovanju vi zije savremenog ovekovog sveta, usmerilo je njegova istraivanja u pravcu semiotike analize i mogunosti njenog korienja za opis razliitih kulturnih pojava. Pa ak kako je to sam oznaio do ko rienja svojevrsne semioloke gerile (guerriglia semiologica) i do podmuklog rata to znai vetog deifrovanja poruka masovne kulture tako da je u njima bilo mogue otkriti ideologiju i izbei pre obraaj masmedija u sredstva drutvene kontrole.5
50 51 52 53 Prevod na poljski jezik A. Vajnsberga, prvo pod naslovom Pejza semi otyczny, Warszawa, 1972 (nepotpuna verzija), zatim na osnovi izdanja iz 1991. godine kao: Nieobecna struktura, Warszawa, 1996. Obe sve do danas nisu prevedene na poljski jezik. Trattato... je svakako naj potpunije izlaganje njegove semiotike teorije. Prevod na poljski jezik: J. Ugniewska i P. Salwa, Warszawa, 1996. Takoe nije u celini prevedena na poljski jezik, meutim, tekst Tryb symbo liczny koji se nalazi u knjizi Teorie literatury XX wieku. Antologia, izbor A. Bu injske i P. M. Markovskog, Krakw, 2006, potie upravo iz Semiotica e filosofia del linguaggio pretampano prema: U. Eco, Czytanie wiata, Krakw, 1999. U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 0607; takoe: Semiologia ycia codziennego, op. cit., deo: Partyzantka semiologiczna, str. 157167. O masov noj kulturi pogledati knjigu: U. Eco, Superman w literaturze masowej. Po wie popularna midzy retoryk a ideologi, (1978), Warszawa, 1996.
5
278
Godine 1969. Meunarodno udruenje za semiotika istraiva nja izabralo je Eka za generalnog sekretara, istovremeno odustajui od termina semiologija u korist termina semiotika. Ovaj gest je imao simboliki karakter, ali je za samog istraivaa znaio upravo okretanje od strukturalnosemiolokog modela u De Sosirovom du hu ka logikofilozofskoj semiotikoj teoriji u znaku Pirsa. Godine 1971. Eko je preuzeo novonastalu Katedru semiotike na Fakultetu lepih umetnosti, pozorita i muzike Bolonjskog univerziteta i poeo da izdaje prvi meunarodni semiotiki asopis u Italiji (malo ekscen trinog naziva: VS: Versus Quaderni di studi semiotici),55 a 197. go dine organizovao je u Milanu prvi meunarodni semiotiki kongres zahvaljujui kojem je semiotika stekla veliku popularnost doseui rang prestine akademske discipline. Poto je prvo bio oduevljen strukturalizmom, Eko je veoma brzo sagledao ogranienost teorije i metodologije De Sosira i LeviStrosa. Ve sama pretpostavka posto janja imanentne strukture knjievnog teksta ije je otkrivanje treba lo da bude istovremeno pristup istraivakog postupka izgleda da je dovodila strukturalizam do tautolokog lutanja. Osim toga, Eka je uz nemiravala vetaki ustrojena neprilagodljivost strukturalistikih mo dela na istorijske uticaje i drutvene, ideoloke i politike promene.56 Mogunosti prevazilaenja tih ogranienosti video je upravo u preo braaju strukturalizma u semiologiju57 koja je iz oiglednih razloga morala uzimati u obzir i aspekte drutvenog i kulturnog funkcionisa nja znakova i zahvaljujui kojoj je bilo mogue izbei zatvaranje unu tar samodovoljne strukture. Jo ranije, u uvenom Otvorenom delu, objavljenom 1962. godine58 knjizi posveenoj avangardnoj umetni koj praksi Eko se izjanjavao u korist nedovrenih i vieznanih for mi ije je najsavrenije utelovljenje predstavljao Dojsov roman Finne gans Wake;59 ali i pored nesumnjivog oduevljenja za strukturalizam ostao je veran svojim ubeenjima. I mada je imao u vidu naratoloku
55 56 Taj asopis izlazi sve do danas. Eko je sagledavao ogranienja strukturalizma manjevie u isto vreme kad se u Francuskoj ve poela pojavljivati u izvesnoj meri inspirisana i poli tikim dogaajima 1968. godine kritika opcija strukturalizma (koju su kasnije Amerikanci nazvali poststrukturalizmom). Svoje sumnje izrazio je, izmeu ostalog, u Odsutnoj strukturi u kojoj se pojavila dosta otra kritika LeviStrosovih pogleda. Tada je jo koristio termin semiologija. U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965. K. LeviStros je jo ranije otro kritikovao Otvoreno delo, uveravajui da upra vo zatvorena formalna struktura, a ne otvorenost, ini knjievno delo umet nikim delom. Eko o tome, izmeu ostalog, govori u knjizi Lector in fabula. Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych, Warszawa, 199.
Semiotiki zaokret
Kritika strukturalizma
Otvoreno delo
57 58 59
VIII. Semiotika
279
Serijsko miljenje
epizodu, ipak je slino kao u sluaju Rolana Barta to bila samo epizoda.60 U Odsutnoj strukturi Eko je pokuao da hermetinosti dog matskog modela strukturalizma suprotstavi serijsko miljenje stvo reno po uzoru na praksu avangardne muzike (naroito tokhauzena i Buleza). Nisu ga, dakle, zanimale toliko statike i ograniene struk ture koliko procesi strukturiranja stvaranje otvorenih i vieznanih struktura. Prednost serijskog miljenja nad strukturalistikim milje njem u primeni na opis kulture zasnivala se, prema njegovom mi ljenju, na tome to ovo prvo nije sadravalo nikakve imanentne, pri marne strukture, ni primarne kodove ija bi pravila bila neoboriva. Jednostavno obrnuto, kultura je uistinu bila sistem kodova i poru ka, ali te poruke su mogle podrivati pravila kodova jer su pravila tog tipa imala istorijski promenljiv i nestabilan karakter. Zakljuivao je: Serijsko miljenje tei, dakle, stvaranju istorije a ne da pod istorijom pronae nadvremenske koordinate svakovr sne komunikacije.61 Semioloka teorija, onako kako ju je tada shvatao, jo nije bila sasvim osloboena uticaja strukturalizma. U stvari, najvie su ga za nimali sistemi znakova povezani strukturalnim zakonima, a takoe i celovit pristup koji je mogu i zahvaljujui njihovom istraivanju. U tom pristupu nalazile su mesto sve pojave kulture (ne samo one koje pripadaju visokoj kulturi nego i one koje su ga najvie zanima le a pripadale su popularnoj kulturi). Na kraju, semioloka teorija je bila za Eka istoznana sa optom teorijom kulture, a semiologija je trebalo da prua nuna sredstva za istraivanje sveta znakova. U Trattato di semiotica generale u nesumnjivo najzrelijem de lu u kojem je saeo sve svoje poglede na teoriju znakova ve je izrazito prelazio na semiotiku i odluno se izjanjavao za Pirsove poglede. Ovde nadreena kategorija nisu bili toliko sistemi znako va i kodovi koliko Pirsova neograniena semioza koja se isposta vila kao najblia ideji otvorenosti umetnikog dela prema Eku.62
60 Ovde imam u vidu to da se Eko, slino Bartu, naao u uskom krugu francu skih istraivaa koji su 1966. godine objavili naratoloki manifest u osmom broju asopisa Communications. Tu je Eko objavio tekst James Bond: une combinatoire narrative koji predstavlja naratoloku analizu Flemingove pri e o Dejmsu Bondu. Pogledati: Struktury narracyjne u Fleminga, u: Super man w literaturze masowej... (proirena verzija lanka iz Communications). Pogledati: Strukturalizam (II). U. Eco, Nieobecna struktura, op. cit., str. 306. Pogledati o ovome takoe: U. Eco, Lector in fabula, op. cit., naroito poglav lje posveeno Pirsovoj teoriji.
Semiologija kao opta teorija kulture Semiotiki traktat
61 62
280
Pirsova koncepcija je najbolje odraavala unutarkulturnu dinamiku beskonano upuivanje znakova na znakove ili na njihove konfigu racije ne putem odnosa prema nekoj stabilnoj unutarnjoj struktu ri (ili objektivno postojeoj stvarnosti),63 nego putem neprestane po kretljivosti znaenja meu znacima: stalni i nezadrivi tok znaenja koji uslovljava komunikaciju. Prilagoavajui pretpostavke Pirsove semiotike teoriji kulture, Eko je dosledno priznavao kulturnom uni verzumu semiotiki status, smatrajui ga sistemom sistema znae nja u kojem se odvijaju neprekidni procesi komunikacione razme ne. Ovde je kultura, dakle, bila shvaena kao neogranien proces semioze (stvaranja znakova i njihovog interpretiranja). Uostalom, slino kao i interpretacija knjievnosti. Od semiotike kao discipline kadre da opie celinu ljudske kultu re, Eko je, meutim, postepeno prelazio na semiotiku kao skup sred stava za interpretiranje teksta, a sledea etapa njegovih istraivanja protekla je pod znakom pojaanog interesovanja za interpretaciju i za mogunosti stvaranja njene teorije. Prema shvatanju istraiva a, praksa interpretacije je bila istovetna s procesom shvatanja tek sta, a ispred nje je smetao operaciju dekodiranja sagledavanjem opteg smisla iskaza koji podsea na stvaranje hipoteza u Pirso vim koncepcijama. On je komunikat ili tekst smatrao svojevrsnom praznom formom kojoj se mogu pridodati razliita znaenja.6 Da li se, meutim, ovo ispunjavanje prazne forme moglo odvijati sasvim proizvoljno? Na ovo pitanje autor Trattato... je odgovarao od luno odreno. italac moe pokuati da otkrije intenciju autora,65 moe pokrenuti takoe i druge interpretativne mogunosti tvrdio je ali nikad nije obavezan da se previe udaljava od autorske ideje. Moe, dakle, ispoljavati stvaralaku inicijativu samo uz istovreme no ouvanje vernosti prema autoru. Eko je zatim uveravao: U toj dijalektici izmeu istinitosti i inicijative nastaju dve vrste nauke: (a) kombinovana nauka koja se odnosi na niz mogunosti dostupnih u granicama odreenog koda; (b) istorijska nauka koja se odnosi na okolnosti i kodove (a zapravo na sve norme) datog razdoblja. Od adresata se zahteva odgovorna saradnja. On mora pokazati inicijativu
63 6 65 Eko je veoma snano zastupao stanovite da znaci ne upuuju na bilo kakve realne predmete nego samo na druge znake. Suprotno stanovite nazivao je grekom referencijalnosti. Pogledati, takoe: P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, Krakw, 1997, str. 8586. ije postojanje Eko, uostalom, nikad nije poricao.
Kultura kao neogranieni proces semioze
Teorija interpretacije
Prazna forma komunikata
Stvaralaka inici jativa i vernost interpretacije
VIII. Semiotika
281
kako bi popunio semantike praznine, redukovao ili iskom plikovao tumaenje koje delo sugerie, izabrao sopstvenu strategiju interpretacije.66 Primalac je, meutim, konano postao najvanija i najprivilego vanija figura teorije interpretacije semiotiki orijentisana u pristu pu Umberta Eka iako je autoru ostao duan to se tie istine. To je bio jo jedan povod za kritiku strukturalizma i Eko se jo jednom vraa tom motivu u sledeoj knjizi, zamerajui strukturalistima ne dovoljnu ocenu sutinskog znaenja integrisanja primaoca u tekst tokom procesa interpretacije kao neeg neistog.67 Sledea knjiga ovog istraivaa, pod naslovom Lector in fabula, odnosila se uisti nu samo na narativne tekstove; pokazala se, meutim, kao istinski manifest teorije koja je knjievnost sagledavala iz perspektive prima oca. Pri tome, Eko nije stvarao svoju koncepciju itanja na fenome nolokoj osnovi (kao, na primer, Roman Ingarden ili predstavnici nemake estetike recepcije), nego upravo na semantikim osnova ma, a konkretno iz perspektive znakovne komunikacije. Osnovna kategorija je ovde postala kategorija modelskog itaoca kojem je u navedenoj knjizi posvetio veliko poglavlje. Prema teoriji semiotike komunikacije tvrdio je Eko svaki autor iznosi hipotetiki model itaoca (upravo modelskog) iji zadatak treba da bude stroga sarad nja s njim u procesu interpretacije. Autorski projekat ovog itaoca i domen njegove ingerencije u tekst bili su meusobno proporcio nalni: autor je, u stvari, u istoj meri trebalo da sarauje sa itaocem u procesu stvaranja iskaza u kojem je ovaj italac trebalo da sarau je sa autorom. Autor je u ovom sluaju, oigledno, bio pre autor komunikaciona tekstovna strategija koja istie program delovanja itaoca i koja ga podstie na aktivnost. Na slian nain je italac ili pre italac bio samo figura iz teksta, strategija prijema zapisana u pravilima dekodiranja tog teksta. Prirodna posledica takvog stava moralo je u neku ruku postati temeljno promiljanje mogunosti i ogranienja interpretacije, emu se Eko s podjednakom pasijom po svetio u sledeoj fazi. Monumentalna knjiga The Limits of Interpretation pojavila se na engleskom jeziku68 i predstavljala je zbir Ekovih pogleda na in terpretaciju i ulogu modelskog itaoca. Na kraju, on je svoju teoriju interpretacije sveo na dve najvanije teze:
66 67 68 U. Eco, Trattato di semiotica, str. 36, citirano prema: P. Bondarella, Umberto Eco..., op. cit., str. 87. U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 6. U. Eko, Granice tumaenja, Beograd, 2001, prevod: Milana Pileti.
Autor italac
Modelski italac
Granice interpretacije
282
prvo: italac (primalac) obavlja veoma vanu ulogu u stvara nju smisla knjievnog teksta koji bi bez primaoca ostao isklju ivo u sferi potencijalnosti, ali drugo: vlast primaoca nad tekstom nije neograniena, to zna i da praksa interpretiranja nije potpuno slobodan in nego proces koji ima niz restrikcija.69 U svojoj koncepciji interpretacije Eko se trudio da prekorai ve klasinu opoziciju (uostalom, nazvao ju je pogrdno epistemolokim fa natizmom) izmeu priznavanja kljune uloge intencije autora u otkri vanju smisla knjievnosti (ovaj stav je uzgred oznaio kao metafiziki realizam) i potpune slobode itaoca kojem se moe initi da je samo jedino on pronikao u sutinu tajne dela i koji se izdie iznad gomile ignoranata (ovaj stav Eko je nazivao hermetika semioza).70 Prema uverenju autora The Limits of Interpretation, dobro reenje ove vrste di lema bio je savreni kompromis iju sutinu je pokuavao razliito da odredi ili kao dijalektiku izmeu otvorenosti i forme, inicijative od strane interpretatora i pritiska konteksta71 ili, takoe, kao dijalektiku vezu izmeu intentio operis i intentio lectoris.72 Ova prva je oznaavala intenciju dela, dakle, njegovu, da tako kaem, objektivnu strukturu datu itaocu nezavisno od autora u trenutku kad tekst zapoinje svo ju egzistenciju u komunikacionom toku. Druga intencija itaoca odnosila se upravo na njegov doprinos u interpretaciji dela, doprinos shvaen, meutim, ne kao slobodno stvaralatvo u kreiranju znaenja knjievnosti nego vie kao neka vrsta italake kompetencije vetine dekodiranja kodova i konvencija koje se nalaze u osnovi dela. Kako bi, meutim, in interpretacije dostigao u potpunosti svoju adekvatnost, trebalo je ovome dodati jo i treu vrstu intencije koja je takoe snano ugraena u ostale dve: zapravo intentio auctoris autorska intencija ko ju je autor uzdigao ali ne na osnovi apsolutne vlasti nad tekstom nego jedino kao partnerke ove trojne komunikativnointerpretativne relacije koja je nuna kako bi znaenja teksta postigla svoju idealnu formu.73
69 70 71 72 73 Ovi pogledi ovde ve izrazito podseaju kako na Ingardenovu teoriju itanja tako i na koncepcije Ingardenovih nastavljaa nemakih teoretiara recep cije H. R. Jausa i V. Izera. U. Eco, op. cit., str. 2. Ibid., str. 21. U. Eco, Nadinterpretowanie tekstw, u: Interpretacja i nadinterpretacja, Krakw, 1996, str. 63. O tome, takoe, pogledati: M. P. Markovski, Interpre tacyjne rECOlekcje, Znak, 1996, br. 12, str. 129. O Ekovoj koncepciji interpretacije ve sam govorila u Uvodu ove knjige u ve zi sa sporom povodom granica interpretacije koje je Eko vodio sa Rortijem i Kalerom. Meutim, ovde ponavljam najvanije elemente te diskusije za po trebe italaca.
Mogunosti i ogranienja itaoca
Protiv epistemo loke fantazme
Intentio operis intentio lectoris intentio auctoris
VIII. Semiotika
283
Razumevanje teksta
Delo kao seman tikosintaksi kopragmatika tvorevina
Naivni italac kritiki italac superitalac
Falsifikovanje interpretacije
U procesu koji je Eko nazivao interpretacijom, njega, meu tim, nije zanimalo toliko interpretiranje nego vie razumevanje tek sta ili jo drugaije i ovde bi bilo najbolje da se sagleda zavisnost njegove teorije od semantike komunikacioni uslovi koje valja ispu niti kako bi jeziki komunikat bio ispravno dekodiran.7 Zato je on knjievno delo definisao kao svojevrstan mehanizam iji je glavni za datak bilo stvaranje modelskog itaoca.75 Ili ga je odreivao u ne to vie zavijenoj formi i kao sintaktikosemantikopragmatiku tvorevinu76 u okviru koje interpretacija koja se da predvideti pred stavlja deo generativnog plana dela.77 Ovom projektu je isto tako ko ristila ve pominjana kategorija modelskog itaoca dakle, u sutini stvari, ekvivalenta instrukcije njegovog korienja koja je ugraena u knjievno delo. Pri tome se modelski italac u Ekovoj koncepciji dodatno podelio na dva tipa itaoca naivnog itaoca (onog koji na stoji da razume znaenje teksta, ali mu to uvek ne polazi za rukom) i kritikog itaoca koji treba da razume mehanizam znaenja teksta i suprotno svom naivnom utemeljenju ne da se uhvatiti u sintak tikosemantiku klopku koju je autor postavio. Kao najvia instan ca pokazao se, meutim, superitalac kojeg je autor dela Trattato di semiotica generale koketno nazivao dostojnim slugom semioze.78 Upravo je on imao apsolutnu kompetenciju i za njega tekst vie nije imao nikakvih tajni on je bio, dakle, teorijski ekvivalent idealnog itanja teksta i najverovatnije je ostajao samo u sferi idealnosti. Poslednji korak na putu sistematizovanja problematike inter pretacije postao je za autora dela Lector in fabula pokuaj odreenja onoga to podrazumevamo pod pravom ili, bolje dobrom in terpretacijom. U ovom sluaju on je opet zauzimao stanovite sli no interpretativnom falsifikacionizmu koji je odnedavno moderan, oigledno ne koristei odreenje prava / pogrena interpretacija.79 Meutim, kad je govorio: Moemo prihvatiti odreenu vrstu Poperovog principa,80 a naroito ako ne postoje pravila koja omoguavaju da se
7 75 76 77 78 79 80 Pogledati: M. P. Markovski, Interpretacyjne rECOlekcje, op. cit., str. 130131. Pogledati: U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 63. Valja skrenuti panju da se ovde pojavljuju tri dela semantike koje je Moris pominjao. Pogledati: U. Eco, Lector in fabula..., op. cit., str. 97. U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. . Eko se trudio da izbegne odreenje tipa: ispravna ili neispravna interpre tacija to ine mnogi teoretiari interpretacije u strahu da ne budu osueni za pozivanje na klasinu koncepciju istine. Karl Poper je tvorac ideje falsifikacionizma u teoriji nauke.
28
konstatuje koje su interpretacije najbolje, a postoji u naj manju ruku pravilo koje omoguava da se konstatuje koje su loe.81 analogije su se same od sebe nametale. Ideja falsifikovanja interpre tacija konano je bila samo odraz, kao u ogledalu, ideje ispravnosti sama pretpostavka postojanja loe interpretacije morala je, sva kako, sadravati koncepciju dobre ili ispravne interpretacije. Na kraju je Eko stao na stanovite ograniene slobode interpre tacije (ime se pribliio Ingardenovim pogledima i pogledima nje govih nastavljaa), ali konani kriterijum te ogranienosti bila je za njega pretpostavka ouvanja unutranje povezanosti tekstova ili nji hove unutranje relacijnosti (ime je, oigledno, vraao dug struktu ralistima). Polazei od toga da je tekst sistem unutranjih relacija82 i da svaki fragment teksta treba interpretirati imajui u vidu ostale, ponovo se vraao u okrilje strukturalne koncepcije knjievnosti, po lemiki se situirajui pre svega prema poststrukturalistima kako prema dekonstruktivistima kojima je zamerao na prevelikoj koncen traciji na ono to je u tekstovima nepovezano, tako i prema pragmati stima koje e osuivati za bezobzirnost u slobodnom korienju tek stova.83 Ispostavie se da je najvaniji princip za njega upravo postu lat moramo potovati tekst8 i tom principu e ostati veran. Poev od pedesetih godina, pokuaje semiolokog opisa knjiev nosti i kulture inio je takoe ve ranije pominjani francuski kriti ar i teoretiar knjievnosti Rolan Bart. I on je, slino Eku, nastojao da semioloku metodologiju primeni na istraivanja razliitih po java ovom prilikom na francusku popularnu kulturu. Meutim, drugaije od autora Odsutne strukture, nije ga toliko interesovala (makar u poetku) semiotika koliko strukturalna semiologija De So sirovog tipa a kasnije LeviStrosovog.
Kritika dekon strukcije i prag matizma
81 82 83 8
U. Eco, op. cit., str. 5152. Eko ovde navodi primer interpretacije Danteove Boanstvene komedije koju je obavio G. Rozeti, a ije su zloupotrebe u odno su na tekst tako velike, da nas odmah zapljuskuje njihova neadekvatnost. Pogledati: U. Eco, The Limits of Interpretation, op. cit., str. 18. Pogledati spor s Rortijem u knjizi Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., a takoe kratak izvetaj o tom sporu u Uvodu za ovu knjigu. Pogledati, tako e: Dekonstrukcija i Pragmatizam. U. Eco, Interpretacja i nadinterpretacja, op. cit., str. 65.
VIII. Semiotika
285
Bart: semioloka mitologija

Bartova kritika graanske kulture
... Zavrio sam sa itanjem De Sosira i iz tog itanja doao sam do uverenja da kad bi se kolektivna predstava poela tretirati kao sistem znakova, da bi se moda onda mogao prevazii opravdan gnev, i d e t a ljno pokazati itava ta mi stifikacija koja malograansku kulturu prerauje u univer zalnu prirodu85 napisao je Rolan Bart u predgovoru za Mitologije, objavljene 1957. godine, u kojima je prikupio tekstove objavljivane gotovo iz meseca u mesec od 195. do 1956. godine, pre svega u asopisu Le Nouvel Observateur. Meutim, nije skrivao da je prilikom pisanja tih tek stova imao u vidu dva cilja to je trebalo da bude ideoloka kriti ka jezika masovne kulture, i prva semioloka analiza tog jezika. Upravo ovaj pravac razmiljanja povezivanje analize mehanizama funkcionisanja ideologije sa semiolokom analizom, problematika ideolokog ustaljivanja znaenja, nametanje odreenih znaenja pu tem masovne kulture i propagande interesovao je Barta naroito u poetnoj fazi njegovog stvaralatva i doao je do izraaja u mno gim njegovim ranim radovima, mada je demaskiranju mehanizama ideoloke manipulacije vrene putem razliitih kulturnih postupaka ostao veran gotovo sve do smrti. Mitologije su opisivale svet francuske kulture kroz specifine procese promena semantikog karaktera koje su dovele do nastanka novog mitskog jezika. Bart je uostalom, slino kao i Lotman izra avao uverenje o postojanju skrivenih jezikih (sistemskih) mehani zama proizvoenja kulture ali su ga pre svega zanimale margine ove kulture. U tekstovima koji se nalaze u Mitologijama pisao je u stvari o filmu, pozoritu, lancima iz dnevne tampe, ali takoe i o pra ku za pranje, igrakama, kriminalnim aferama, jelu, automobilima, striptizu, mjuzikholu i afrikoj gramatici. U teorijskom lanku Mit danas otkrivao je opte semiotike mehanizme nastanka novih mito logija, pa je ak poistoveivao mitologiju i semiologiju. Glavne teze autora Mitologija, formulisane jo na samom poetku, glasile su: mit moe postati sve to je izreeno i saopteno u odreenim okolnostima; mit ima istorijski karakter to je govor kojeg je izabrala istorija;
85 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 25. Prvi put na poljskom jeziku, ali u znatno skraenom obliku tekstovi iz Mitologije su se nali u antologiji Bartovih tekstova pod naslovom Mit i znak.
Ideologija ma sovne kulture
Mitologije
ta je mit danas?
286
mit nije vezan za odreeni period, ve ima mo da uvek po stoji u iskazu; mitski govor se slui raznolikim materijalom (prirodnim jezi kom, slikom, fotografijom i sl.) i zato mitom treba da se bavi nauka optija od lingvistike semiologija.86 Idui za De Sosirom, Bart je takoe prihvatio dijadiku (dvoele mentnu) koncepciju znaka koncentriui se na vezi izmeu ozna avajueg (signifiant) i oznaenog (signifi) mada je istovremeno zapazio da u svakom semiolokom sistemu drugaijem od prirod nog jezika (gde oznaavajue jednostavno izraava oznaeno), nije re o dva nego u stvari o tri razliita termina. U ovom sluaju takoe je bio bitan poseban uzajamni odnos koji meusobno povezuje signi fiant i signifi ili znak koji predstavlja asocijativnu celinu ta dva termina (tu je primer bio buket rua koji, u stvari, ima svoje oznaa vajue i oznaeno, meutim, u odreenim okolnostima postaje, na primer, znak strasti).87 U mitu je isto tako bilo mogue pronai i tro dimenzionalnu shemu (oznaavajue, oznaeno i znak), meutim, mit je ipak trebalo shvatiti kao sistem posebne vrste to je bio zapra vo sekundarni semioloki sistem koji je nastajao na bazi ve ranije postojeih znakovnih veza. Kako se to moglo razumeti? Bart je davao konkretan primer koji ovde vredi navesti i zbog toga to je on jedan od najuvenijih i najee uzimanih primera autora Mitologija: Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Ma a (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oi ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne, ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, ver no slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opadaima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj crnac slui svoje tobonje ugnjetae. Dakle, i ovde se nalazim pred jednim viim semiolokim sistemom: tu je oznaavajue, koje je i samo ve sainjeno od jednog pret hodnog sistema (jedan crni vojnik pozdravlja francuskim vojnim pozdravom); tu je oznaeno (ovde je to smiljena meavina francustva i vojatva); najzad tu je prisustvo ozna enoga kroz oznaavajue.88
86 87 88 Ibid., str. 23921. R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 26326. Ibid., str. 270271.
Odnos oznaa vajueg i ozna enog
VIII. Semiotika
287
Mit kao jezik drugog stepena
Dva nivoa oznaavanja
Kritika mistifikacije i manipulacije kulture
Mitologizacija kao proces konotacije
Ovde je Bart predlagao proirenje i preformulisanje semioti ke terminologije za potrebe analize mita kao jezika drugog stepe na. Ovu treu kategoriju u mitu (u navedenom primeru znaenja koja se odnose na: imperijalnost Francuske, vernost kolonizovanih, nepravednu osudu Francuske za ugnjetavanje i sl.) odluio je da uopteno odredi kao znaenje mita. S druge strane, oznaavajui elemenat (slika vojnika crne koe) nazvao je formom, a oznaeni elemenat (definicija kojom se moe prevesti ova slika) pojmom. Proces oznaavanja imao je, dakle, prema njegovom shvatanju, dva nivoa: u prvom poretku (u jeziku) asocijativni odnos izmeu ozna avajueg i oznaenog elementa stvarao je znak, u drugom mito lokom poretku veza forme (ili znaka iz prvog poretka) i pojma stvarala je znaenje. Mit je govor89 tako je Bart zapoinjao svoje izlaganje o novim mitologijama to znai da je svojevrstan jezik, ali da je to parazitski jezik, pa ak ukraden,90 koji ivi zahvaljujui prisvajanju znakova jezika koji je u odnosu na njega prvobitan. Ovo stvaranje sekundarnih znaenja predstavljalo je za njega veoma ne siguran (jer je skriven) proces i proces koji stvara privid prirodno sti: primalac uveravao je nije u stanju da otkrije mehanizme stvaranja tih znaenja i prihvata ih kao potpuno oigledne. Dakle, novi mitovi su bili u stvari mi(s)tifikacije i manipulacije sraunate na lakovernost primaoca i to se odnosilo kako na politiku propa gandu tako i na reklamu, medije i funkcionisanje mode. Bart se ovde nije pozivao na terminologiju koju je uveo Luj Hjelmslev jer za nju tada nije znao, ali semiotikosemantiki od nosi koje je on opisivao mogli su se upravo odrediti pomou termina Hjelmsleva, a posebno KONOTACIJA irok znaenj upotrebom kategorija denotacije i ski domen odreenog znaka (sve konotacije. Ako je denotacija sma mogue asocijacije koje znak po trana za osnovni znaenjski do kree (na primer, malian mla men znaka (pojam ili definiciju na dost, nevinost, bespomonost, ne poslunost i sl.). koji se ovaj znak moe prevesti), a konotacija smatrana proirenim znaenjskim poljem znaka (raz liite asocijacije nastajale usled znaka), onda se proces konotiranja, onako kako ga je predstavljao Hjelmslev, javlja upravo onda kad je znak shvatan kao povezivanje oznaujueg i oznaenog (ili: forme i znaenja) postajao novi oznaavajui stvarao je znak vieg ni voa.91 Mitologizacija je, dakle, bila proces proizvoenja konotacije
89 90 91 Ibid., str. 263. Ibid., str. 286292. Pogledati: L. Hjelmslev, Prolegomena to a Theory of Language, Madison, 1961, str. 120.
288
u okviru kojeg je prvobitno znaenje postajalo oznaavajue i bilo ukljueno u semiozu vieg reda. Novo znaenje je ovde nastajalo u neku ruku u pozadini staroga zato da bi se skrivanjem formirao pogled na svet primaoca.92 Osuda upuena na adresu novog mit skog jezika bila je veoma otra. Bart je pisao: Mit je jezik koji nee da umre: on iznuuje od smislova kojima se hrani lani, obezvreeni preostanak, u njima iza ziva vetako odlaganje, u koje se udobno smeta, on od njih stvara mrtvace koji govore.93 Savremene mitologije pokazivale su se, dakle, kao neka vrsta ideolokog konzumiranja znakova i konano su se okretale protiv ljudi koji su ih stvorili. Bart je 1965. godine objavio knjigu lments de smiologie (Ele menti semiologije) izlaganje ve stricte teorijsko koje sistematizuje i modifikuje osnovnu semioloku terminologiju.9 Ovde je takoe koristio kategorije denotacije i konotacije da bi opisao mehanizme proizvoenja znaenja putem knjievnosti. Pisao je da je: konotativni sistem onaj sistem iji plan izraza i sam predstav lja jedan sistem znaenja; uobiajene sluajeve konotacije oi gledno e initi sloeni sistemi u kojima artikulisani jezik obra zuje prvi sistem (to je, na primer, sluaj sa knjievnou).95 Konotacija, a istovremeno i knjievnost uopte, pripadala je, dakle, i sekundarnim sistemima za stvaranje znaenja koji se na dograuju na prvobitni sistem jezika. Na kraju je autor Mitologija sagledavao ogromne oslobaajue sile koje se nalaze u knjievnosti i pridavao im je veoma vanu ulogu sposobnost suprotstavljanja mitu i krai jezika. To se naroito odnosilo na savremenu poeziju koja naruava sve semioloke norme i razbija okotala znaenja. Dok mit gradi nadznaenja i proiruje primarne sisteme obja njavao je Bart poezija koja predstavlja regresivni semioloki si stem, istrauje podznaenja i vraa na predsemioloko stanje je zika. Otuda poezija:
92 93 9 95 K. Kloinjski dodaje da je u osnovi ideje tog razlikovanja mit u Bartovoj kon cepciji konotacija presaena na denotaciju, dok ga je Bart pogreno oznaio kao metajezik, to je kasnije ispravio. R. Bart, op. cit., str. 288. lments de smiologie, Paris, 1965. R. Barthes, aventure smiologie..., op. cit., str. 78. U veoma vanoj knjizi Le degre zero de criture, Paris, 1953, Bart je definisao knjievnost kao znak knjievnog mita, up. idem, Mitologie, op. cit., str. 268.
Elementi semiologije
Uloga knjievnosti
VIII. Semiotika
289
muti jezik, poveava koliko god moe apstraktnost pojma i proizvoljnost znaka i do krajnjih granica olabavljuje vezu izmeu oznaavajueg i oznaenoga; lebdea struktura pojma ovde je u najveoj meri iskoriena.96
Poetski znak i znak u prozi
Semiologija protiv ideologije
Odgovornost forme
Zatita stvarnosti
Drugaije nego u prozi, poetski znak moe da dopre do samih stvari, do njihovog prirodnog smisla koji ovek nije prisvojio. To, meutim, nije znailo da je Bart na taj nain diskreditovao prozu. Postojale su zapravo takve vrste proze pripisivao im je posebno znaenje koje su igrale ulogu demaskiranja i demistifikacije u od nosu na mit i to pomou njegovih sopstvenih sredstava. Na primer, Floberov roman Buvar i Pekie mitizovao je mit i stvarao veta ku mitologiju te je, kao to mit krade jezik, tako roman krade mit (mit se ovde javljao kao primarni znak koji podlee sekundar nom oznakovljenju), inio vidljivim sve skrivene mehanizme njego vog funkcionisanja i kritiki je sagledavao naivnost mita na koji se nadovezala sekundarna mitska poruka.97 Bartova semiologija je, na kraju, znatno prevazilazila optu teoriju znakova i znakovnih sistema pre svega je bila drutveno angaovana (sam ju je oznaavao nazivom intervencija) i bila je koriena za otkrivanje mehanizama ideolokog uticaja.98 Barta je u knjievnosti na ovoj etapi pre svega interesovalo neto to je nazi vao odgovornou forme. I, kako je tvrdio, ta se odgovornost mo gla oznaiti ne toliko istraujui odnos literature prema stvarnosti (u tu vrstu adekvatnosti nikad nije verovao) koliko upravo zahva ljujui semiolokoj analizi. On je jo tada bio uveren da e veoma skrupulozna semioloka analiza biti nain za otkrivanje skrivenih mehanizama stvaranja znaenja poeljnih za odreene sisteme. Prema njegovom miljenju, forma se mogla oceniti (poto se ov de odigravao proces) iskljuivo kao znaenje a ne kao istraavanje. Idealna kritika bila je, dakle, duna da povezuje ideoloku kritiku i semioloku analizu, a poto mu je takva nedostajala,99 trudio se da je praktikuje na sopstvenu ruku, nesumnjivo i iz etikih razloga. Kako je to sam oznaavao za zatitu stvarnosti od njenog pot punog pretvaranja u signifi.100 Slino je bilo i u Systme de la mode
96 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 288. 97 Ibid., str. 290. 98 Pogledati o tome: L.J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le sig ne, Paris, 1973. Pogledati takoe: Kulturalna istraivanja. 99 Ibid., str. 270271. 100 Pogledati o tome: G. Genette, Lenvers de signes, op. cit., u: Figures. Essais, Paris, 1966. i: M. P. Markowski, Szczliwa mitologia, czyli pragnienie semi oklasty, u: R. Barthes, Imperium znakw, Warszawa, 1999, str. 10.
290
(Sistem mode), tampanoj nekoliko godina kasnije, gde je opisu jui znaenje enske odee prezentirane u asopisima posveenim modi (naroito u asopisu Elle) Bart istovremeno otkrivao meha nizme uticaja mode i kreiranje odreenih naina odevanja kao i na ine kako jedan predmet postaje moderan, a ne neki drugi. Godine 1966. autor Mitologija je doiveo naratoloku avanturu i za trenutak su u prvi plan izbila matanja o velikom i apstraktnom sistemu knjievnosti. U osmom broju asopisa Communications ob javio je uveni Uvod u strukturalnu analizu prie koji je trebalo da oznai poetak procesa stvaranja semiolokog sistema i da obuhva ti sve prie sveta (a zatim i itavu knjievnost) u duhu generativne semiologije.101 Bartova naratoloka epizoda, meutim, nije trajala dugo, ali je voljno ili nevoljno on na taj nain uestvovao u jed nom od najvanijih dogaaja posleratne strukturalnosemioloke misli u takozvanom manifestu francuskih naratologa. Taj dogaaj je uao u istoriju kao vrhunski momenat ortodoksnog francuskog strukturalizma, a istovremeno kako to esto biva i kao vreme njegove krize i pojave kritike opcije u vidu poststrukturalizma. Meutim, pre nego to je ova kriza nastupila, strukturalna se miologija doivela je u Francuskoj trijumf omoguavajui mnogim istraivaima da oivotvore matanja o poretku i univerzalnom si stemu znakova koji upravljaju svakom pojavom ovekove kulturne aktivnosti. Francuske semiologe generativiste, meu kojima se ta koe naao i Bart, u ovom traganju za univerzalnom logikom razli itih znaenjskih sistema potpomagala je strukturalna antropologi ja K. LeviStrosa i transformativnogenerativna gramatika Noama omskog. Na taj nain je De Sosirova semiologija mogla da ugradi svoje napore u najradikalniju verziju strukturalizma.
Uvod u struk turalnu analizu prie
Manifest francu skih naratologa
Rezime
1. Semiotika kao opta nauka o znacima nastala je ve u starom veku. Tada je izvrena osnovna podela na oznake i znake,102 de finisan je znak a takoe i sama semiotika. Prvi vekovi u razvo ju semiotike proli su, izmeu ostalog, u sporovima o prirod noj ili konvencionalnoj prirodi znakova.
101 Od ove ideje Bart je gotovo odmah odustao, a smisao te vrste postupka po rekao je etiri godine kasnije u knjizi S/Z, Paris, 1970. O ovome pogledati: Strukturalizam (II) i Poststrukturalizam. 102 Pogledati odrednice: znak i oznaka.
VIII. Semiotika
291
2. Savremena nauka o znacima formirana je pre svega pod uti cajem dve tradicije: semiotike na bazi filozofije i logike (pragmatizam arlsa Sandersa Pirsa i neopozitivistika filo zofija Ludviga Vitgentajna i Rudolfa Karnapa), i semioloke na osnovi opte lingvistike (Ferdinanda de Sosira). 3. Pirsovu misao nastavljali su, izmeu ostalih, arls Kej Og den, Ajvor Armstrong Riards i arls Moris koji je izvrio podelu semiotike na semantiku, sintaksu i pragmatiku. . Na osnovi nauke o knjievnosti, semioloku perspektivu do bile su gotovo sve strukturalistike orijentacije i kole, naroi to Praka strukturalistika kola. S tog stanovita, knjievno delo smatrano je posebnom vrstom znakovne tvorevine koja uestvuje u komunikacionim inovima. 5. ezdesetih godina su bitan uticaj na nauku o knjievnosti takoe izvrili pogledi francuskog semiologa Emila Benveni ste, naroito njegovo uverenje o nunosti prelaska sa semio logije jezikog sistema na semiologiju iskaza, kao i pokuaji opisa semantikih struktura jezika koje je on uinio. 6. Najvanija dostignua teorije knjievnosti, semiotiki i semio loki usmerena, dovoena su u vezi s radovima Jurija M. Lot mana i takozvane Tartuske kole, Umberta Eka i semiotike teorije interpretacije i Rolana Barta i semioloke analize mita. 7. Jurij M. Lotman je na semiolokoj osnovi teorije knjievno sti razvio kategoriju modela / umetnikog modelovanja i kon cepciju sekundarnog modelirajueg sistema (svaki drugaiji od prirodnog semiolokog jezika koji je, meutim, ustrojen po uzoru na prirodni jezik kao najsavreniji od semiotikih sistema), izanalizirao je isto tako procese nastajanja znaenja u knjievnosti smatrajui ih vrstom unutranjih (u okviru jednog istog sistema) ili spoljanjih prekodiranja (izmeu razliitih sistema). Pomou tih kategorija je, na primer, in terpretirao knjievni romantizam (kao sistem dominantnih unutranjih prekodiranja) i realizam (usmeren na spoljanja prekodiranja). Isto tako je podrobno opisao karakteristike umetnikog teksta i oznaio opta svojstva kulture kao semi olokog sistema. 8. Umberto Eko je koristio semiotiku teoriju za temeljnu ana lizu prirode interpretacija i zavisnosti izmeu tri vrste inten cija ukljuenih u proces interpretiranja knjievnosti autor ske intencije, intencije dela i itaoeve intencije. On je isticao znaaj itaoca i italake invencije u procesu deifrovanja
292
znaenja knjievnog dela, meutim, odluno se odrekao pot pune interpretativne slobode. Takoe je uveo kategoriju mo delskog itaoca kao itaoca koji je ugraen u strukturu dela autorskog projekta koji deifruje znaenja tog dela. 9. Rolan Bart je, opet, aktivirao semioloku analizu za potrebe te orije mita i skrivenih ideologija koje vladaju savremenim mito vima. I mit i knjievnost odredio je kao sisteme drugog reda koji poseduju nadgraene znaenjske sisteme ideolokog tipa. Meutim, knjievnosti, a naroito poeziji, pridavao je posebnu ulogu u razotkrivanju mehanizama krae jezika koja je vre na sa ciljem ideoloke mistifikacije i manipulacije.
VIII. Semiotika
293
Hronologija
Rane semiotike tradicije
V vek p. n. e.: Najranija razmatranja koja se odnose na prirodu znakova javlja ju se u delima sofista. V/IV vek Otpoinje rasprava o karakteru jezikih znakova, a naroito p. n. e.: o problemu da li ti znaci imaju prirodni ili konvencionalni (ugovoreni) karakter. Demokrit iz Abdere (oko 60. do oko 370. g. p. n. e.) je ve na prelasku iz V u IV vek skretao panju na konvencionalni karakter veze izmeu naziva i onoga to je njime nazvano. Kao najvaniji argument u korist ove teze uzi mao je opservaciju da se nazivi odreenog predmeta mogu me njati, ali da on sam ne podlee promeni. Semiotika problematika predstavlja temu brojnih Platonovih (oko 27. do 37. g. p. n. e.) dijaloga i pisama (naroito u Krati lu, Sofisti i Pismu VII). U Kratilu Platon posveuje dosta panje pitanju prirodnosti / konvencionalnosti znakova pri emu ovde izlae obe strane spora: genezu imenovanja predmeta tvrdi treba traiti u drutvenom dogovoru. Kako Hermogen (koji reprezentuje poglede konvencionalista) uverava Sokrata u Dija logu: nijedan naziv niemu ne slui po prirodi nego samo ime novanjem i po obiaju onih koji se njim slue i njim neto nazi vaju. Meutim, s druge strane i takav pogled zastupa Kratil, pristalica Heraklitove misli i zastupnik prirodnjaka postoje nazivi koji su po prirodi povezani sa odreenom formom date stvari. Kratil uverava da za svaku stvar postoji odgovarajui na ziv koji ne moe biti proizvoljan, postoji zapravo neka pravil nost koja slui nazivima ista za Grke kao i za strance. IV vek Termin semiotika (kao opta nauka o znacima) javlja se u Ari p. n. e.: stotelovim (38322 g. p. n. e.) delima. Aristotel se definitiv no izjanjava za konvencionalistiko stanovite odreujui, na primer, u poetici govor kao prevod misli pomou rei. Sporovi prirodnjaka i konvencionalista, koji traju kroz itave sledee ve kove, nalaze takoe dosta vatrenih pristalica i jednog i drugog stanovita. I Platon i Aristotel zapoinju istraivanja funkcija 29
jezika i znaenja izraza. Jedan od najvanijih problema u gr koj semiotici starog veka postaje pitanje saznajne funkcije je zika, a najvaniji zadatak pronalaenje odgovora na pitanje da li jezik kao sredstvo saznanja adekvatno odraava i opisuje stvarnost ili je, takoe, izvor deformacija koje vode pogrenom saznanju. Otuda se javlja i problem logike vrednosti jezikih znakova upotrebljenih u reenicama pitanje njihove tano sti ili netanosti. I tako, na primer, stoici u svoju dijalektiku ukljuuju takoe i nauku o znaku i znaenju, smatrajui je ve oma bitnom za nastanak formalne logike i epistemologije. Isto tako se kod Platona mogu zapaziti interesovanja za semioti ke analize naziva, ali i reenica o tome govori u Pismu VII, a podrobnije se ovim pitanjem bavi u dijalozima Teetet i Sofi sta. Ista ova razmatranja pokree i Aristotel u Peri hermeneias. III vek p. n. e. Brojne napomene o semiotici mogu se nai kod predstavnika do II vek n. e.: lekarske kole empiriara (dakle, ve poetkom III vek p. n. e., a takoe u II vek n. e., posebno u delima Seksta Empirika /dru ga polovina II vek n. e./, filozofa i istovremeno grkog lekara). Empiriare, meutim, vie zanimaju oznake (simptomi) nego pravi znaci. Sekst Empirik i njegov savremenik Galen iz Perga ma (oko 130. do 200. godine) klasifikuju vrste oznaka, a takoe dokumentuju sporove o pojmu oznake koji su voeni u krugu filozofa i lekara helenistike epohe. Iz dela Seksta Empirika do znajemo, na primer, da je oznaka oveka koji se pojavljuje nje gova senka, oznaka bolesti osip ili groznica, a pojava mleka u enskim dojkama oznaka da je ona trudna. Galen je u jednom od svojih traktata isticao da je semeiotik, ili nauka o simptomi ma, jedna od est grana medicine. Odlike se, dakle kako je to u navedenim primerima odlikuju funkcionalnom, a takoe i neposrednom vezom sa onim to oznaavaju, a oznaavaju pu tem odnosa upuivanja (na primer, osip kao oznaka bolesti). i vo razmiljanje o znacima u antikoj i helenistikoj epohi bie nastavljeno u srednjem veku u kojem e i dalje trajati rasprava o problemima prirodnosti i konvencionalnosti znakova. X do XI vek: uveni arapski lekar i filozof Avicena (9791039) tvrdi da svi ob lici nastali u ljudskoj dui (znaenja i pojmovi) imaju prirodni ka rakter, i radikalno se suprotstavlja pogledina konvencionalista. XIII do Nominalista Viljam Okam (1285/1295139) isto tako, u logi XIV vek: kom traktatu Summa totius logicae iz 1325. godine, tvrdi da su stvari konkretne i pojedinane, a da pojmovi i izrazi imaju opti karakter; oni su opti pojmovi koje je ovek stvorio. Pri emu, pojmovima kao naim intencijama koje se nalaze u miljenju pri pisuje prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni. XVII/XVIII Veoma vanu temu u semiotikoj misli tada je predstavljao od vek: nos izmeu miljenja i jezika. U delu Dona Loka engleskog filozofa i lekara koji je iveo u XVII i XVIII veku semiotika
VIII. Semiotika
295
XVIII vek:
ve dobija zreo oblik nauke o znacima (the doctrine of signs) i postaje neodvojiv i neminovan deo teorije saznanja. U Razma tranjima o ljudskom razumu (1690) Lok rei definie kao znake ideje koji postoje u intelektu onog koji govori i tvrdi da ovek treba prvo u sopstvenom umu da poseduje ideju o svojstvu stva ri ili pojma pre nego to od nje naini znak. Takoe smatra da veza ovih ideja i stvarnosti ima konvencionalni karakter. Lokove poglede kritikuje njegov savremenik, nemaki filozof Gotfrid Vilhelm Lajbnic u delu pisanom 170. godine u kojem se nadovezuje na Lokovu raspravu kako naslovom (Nova razma tranja o ljudskom razumu) tako i kompoziciono; Lajbnic doka zuje da se ideja izrazi misaonog govora nalazi u neposred noj vezi sa stvarnou i kao posledicu toga pojmovima priznaje prirodni karakter, a jezikim izrazima konvencionalni. Francuski filozof doba prosvetiteljstva Etjen Bonot de Kondi lak (17151780) definitivno odrie prirodnost izrazima i poj movima tvrdei da su oni, kako prvi tako i drugi, ugovorni zna ci jer i govor i misao imaju podjednaku prirodu.
Savremena semiotika
XIX vek: Sa vremena istorija semiotike zapoinje radovima amerikog fi lozofa pragmatiara arlsa Sandersa Pirsa. Pirsova semiotika teorija vrsto je povezana s logikom i teorijom saznanja ve sama misao, prema Pirsu, ima zapravo znakovni karakter. Pirs uvodi trijadiki (troelementni) semiotiki model (tri parametra koji definiu znak: sredstvo prenoenja, predmet znaka i zna enje), konstruie sloenu (trijadikotrihonomnu) tipologiju znakova (najvaniji su: ikoniki znaci, indeksi i simboli). Jedno od glavnih koncepcija njegove teorije jeste ideja neograniene semioze (interpretacija znakova pomou sledeih znakova). Pir sova sabrana dela (Collected Papers, u osam tomova) objavljena su od 1931. do 1958. godine. Umire Ferdinand de Sosir. Umire arls Sanders Pirs. De Sosirova Opta lingvistika koju su objavili arl Bali i Al bert Seej uvodi dijadiku (dvoelementnu) koncepciju jezika: znak je odreen pomou oznaavajueg (singnifiant) i oznae nog (signifi), dakle, na primer, tokovi zvukova jezika i pojmovi koji su im odgovarajui (m a ka i pojam make). Uporedo sa De Sosirovom teorijom, semiotika opta nauka o znacima preobraava se u semiologiju ili nauku o znacima. arls Kej Ogden i Ajvor Armstrong Riards u knjizi The Meaning of the Meaning: A Study of the Influence of Language upon Thu oght and of the Science of Symbolism uvode takozvani trougao
1913: 1914: 1916:
1923:
296
za formiranje najvanijih elemenata koji odreuju znak i sukce sivno razlikuju: simbol (oznaavajua forma i njena akustika sli ka), odnos (oznaeni pojam) i predmet (oznaena stvar). 19261948: Semioloka problematika zauzima veoma vano mesto u istrai vanjima Prake kole naroito Mukarovskog i Jakobsona. 1938: arls Moris uvodi pentadiku (petoelementnu) semantiku do dajui Ogdenovoj i Riardsovoj shemi jo i interpretanta (sve to se moe zamisliti o odreenom znaku, za razliku od zna enja designatum ili osnovnog pojma na koji se moe prevesti znak) kao i konkretnog primaoca znaka interpretatora (za razliku od Pirsovog interpretanta shvaenog kao interpretaci ona potencijalnost koja se nalazi u znaku). Moris takoe deli semiotiku na tri dela: semantiku, sintaksu i pragmatiku. Ovom podelom sluimo se sve do danas. 1957: Rolan Bart objavljuje Mitologije, zbirku lanaka objavljivanih u asopisima od 195. do 1957. godine, koja sadri semioloke analize razliitih pojava masovne kulture. 1964: Semioloka kola nastala na dravnom univerzitetu u Tartuu (Estonija) poinje da objavljuje naune sveske na ruskom jezi ku pod naslovom Truda po znakowam sistiemam. U najvanije predstavnike ove kole spadaju: Jurij M. Lotman, Boris A. Us penski, Zara Minc, Vjaeslav I. Ivanov, Vladimir N. Toporov, Sergej Njekludov, Andrej A. Zaliznjak i drugi. Tartuska kola jedna od najpoznatijih semiolokih kola u XX veku bavie se podrobnim analizama knjievnosti i kulture kao znakovnih sistema. U novom broju Trudy po znakowym sistiemam pojavljuju se pre davanja iz Strukturalne poetike Jurija M. Lotmana. Objavljena je sledea semioloka knjiga Rolana Barta Systme de la mode (Sistem mode). To je veoma zanimljiva studija koja, izmeu ostalog, sadri analizu znaenja enskog odevanja na bazi fotografija objavljivanih u popularnim asopisima (na pri mer, u asopisu Elle). U etvrtom broju asopisa Tel Quel pojavljuju se Elments de smiologie (Elementi semiologije) Rolana Barta jedno od najvanijih dela koje sumira postojea ostvarenja strukturalne semiologije. Knjiga je kasnije, 1965. godine, objavljena kao po sebno izdanje. 1966: Lingvist Emil Benvenista objavljuje Problmes de linguistique gnrale (Problemi opte lingvistike). Benvenistini pogledi e se is postaviti kao veoma inspirativni za itavo pokolenje francuskih semiologa ezdesetih godina, posebno za Rolana Barta i Juliju Kristevu. Naroito inspirativne postaju: koncepcija koja vri raz liku izmeu nonc (iskaz nezavistan od konteksta) i nonciation
VIII. Semiotika
297
1968: 1969:
1970:
1971: 1974:
1975: 1980: 1990: 1993:
(in iskaza povezan s kontekstom), teorija zamenica i opta ideja jezike dijalokosti i dinamike, kao i osnove semantike diskursa. Italijanski semiotiar Umbeto Eko objavljuje semiotiki priru nik La structtura assente (Odsutna struktura). Pojavljuje se knjiga Julije Kristeve pod nazivom Smeitik. Rec herches pour une smanalyse. U njoj se ve jasno vidi da i struk turalna semiotika poinje da doivljava temeljne reforme u du hu poststrukturalizma.103 Meunarodno udruenje za semioloka istraivanja bira Um berta Eka za svog generalnog sekretara. Obavezan postaje naziv semiotika (okretanje u pravcu engleske tradicije i Pirsa), a ne semiologija (odustajanje od naune teorije znakova koju je obeleio De Sosir). Jurij M. Lotman objavljuje fundamentalno delo iz oblasti semi ologije knjievnosti i umetnosti Struktura umetnikog teksta. On ovde pokree problematiku umetnikog modelovanja i for mulie sopstvenu teoriju teksta (bitno razliito od ve popular ne poststrukturalistike ideje teksta koja je ve u to vreme bila popularna). Rolan Bart objavljuje Imperiju znakova knjigu ve tada sma tranu radikalnom kritikom tradicionalne (strukturalne) semio logije. Umberto Eko postaje ef, prve u Evropi, katedre za semiotiku otvorene na Bolonjskom univerzitetu i zapoinje objavljivanje meunarodnog semiotikog asopisa. Julija Kristeva objavljuje jednu od svojih najpoznatijih knjiga La rvolution du langage potique u kojoj je takoe sadrana kri tika tradicionalne strukturalne semiologije ovaj put u Lakano vom duhu. Pojavljuje se drugi tom Benvenistine knjige Problmes de lingui sique gnrale. Umberto Eko objavljuje Trattato de semiotica generale (Semioti ki traktat) svoje najzrelije delo posveeno semiotikoj proble matici. Umire Rolan Bart. U SAD je objavljena Ekova monumentalna knjiga The Limits of Interpretation (Granice interpretacije) u kojoj on pokree svoju semioloku nauku za potrebe nove teorije interpretacije. Umire Jurij M. Lotman.
103 Poststrukturalistiku kritiku semiologije u radovima Kristeve i Barta opirni je razmatram u Poststrukturalizmu.
298
Bibliografija
Klasici semiotike i semiologije
Arystoteles, Kategorie, Hermeneutyka, u: idem, Dziea wszystkie, t. 1, tum., wstp, komentarz K. Leniak, Warszawa 1990. Avicenna, Ksiga wiedzy, tum., wstp, przypisy B. Skadanek, tum. przejrza K. Leniak, Warszawa 197. E. Benvenist, Problemi opte lingvistike (prev. S. Mari), Beograd, 1975. . Benveniste, Semiologia jzyka, tum. K. Falicka, u: Znak, styl, konwencja, wybr, wstp M. Gowiski, Warszawa 1977. . Bonnot de Condillac, Logika, szyli Pierwsze zasady sztuki mylenia, tum. J. Znosko, wstp, przypisy T. Kotarbiski, Warszawa 1952. G. Frege, Pisma semantyczne, tum., wstp, przypisy B. Wolniewicz, red. I. Tar nowska, Warszawa 1977. L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, tum. F. J. Whitfield, Ma dison 1961; wyd. pol.: idem, Prolegomena do teorii jzyka, u: Jzykoznaw stwo strukturalne. Wybr tekstw, red. H. Kurkowska, A. Weinsberg, War szawa 1979. G. W. Leibniz, Nowe rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum., przypisy I. Dmbska, wstp L. Koakowski, Warszawa 1955. J. Locke, Rozwaania dotyczce rozumu ludzkiego, tum. B. J. Gawecki, tum. przejrza Cz. Znamierowski, Warszawa 1955. Ch. W. Morris, Esthetics and the Theory of Signs, Erkenntnis 1939, t. 8, s. 131150. Ch. W. Morris, Foundations of the Theory of Signs, u: International Encyclo pedia of Unified Science, red. O. Neurath, R. Carnap, Ch.W. Morris, t. 1, nr 2, Chicago 1938. Ch.W. Morris, Signs, Language and Behavior, New York 196. Up. . V. Moris, Osnove teorije o znacima (prev. M. Damnjanovi), Beograd, 1975. Ch. W. Morris, Writings on the General Theory of Signs, The HagueParis, 1971. W. Ockham, Suma logiczna, wybr, tum. z jzyka aciskiego, wstp, przypi sy T. Wodarczyk, Warszawa 1971.
VIII. Semiotika
299
Ch. K. Ogden, I. A. Richards, The Meaning of Meaning: A Study of the Influ ence of Language upon Thought and of the Science of Symbolism, red. J. P. Postgage, London 1923. Ch. S. Peirce, Collected Papers, t. 16, red. Ch. Hartshorne, P. Weiss, t. 78, red. A. W. Burks, Cambridge, Mass. 19311958. Ch. S. Peirce, Wybr pism semiotycznych, red. H. BuczyskaGarewicz, War szawa 1997. Platon, Kratil. Teetet. Sofist (prev. D. tambuk i dr.), Zagreb, 2000. Platon, Listy, tum., wstp, komentarz, skorowidz M. Maykowska, tum. prze jrzaa, przedm. M. Pkciska, Warszawa 1987. F. de Sosir, Kurs opte lingvistike (prev. Duanka Toanac), Sremski Karlov ciNovi Sad, 1996. Sekstus Empiryk, Przeciw logikom, u: I. Dmbska, Wprowadzenie do sta roytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw 198.
Izabrana literatura
M. Bense, wiat przez pryzmat znaku, tum. J. Garewicz, wstp H. Buczyska Garewicz, Warszawa 1980. H. BuczyskaGarewicz, Semiotyka Peircea, Warszawa 199. H. BuczyskaGarewicz, Warto i fakt. Rozwaania o pragmatyzmie, Warsza wa 1970. H. BuczyskaGarewicz, Znak i oczywisto, Warszawa 1981. I. Dmbska, Wprowadzenie do staroytnej semiotyki greckiej. Studia i teksty, Wrocaw 198. P. Giuraud, Semantyka, tum. S. Cichowicz, Warszawa 1976. P. Giuraud, Semiologia, tum. S. Cichowicz, Warszawa 197. T. Komendziski, Semiotyka Peircea: midzy percepcj a recepcj, Toru 1995. G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris 1970. On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore, 1985. J. Pelc, Wstp do semiotyki, Warszawa 1982. J. Simon, Filozofia znaku, tum. J. Merecki, Warszawa 200.
Semiotika i semiologija u teoriji knjievnosti

J.C. Coquet, Smiotique littraire. Contribution lanalyse semantiques du di scours, Paris 1973. J. Culler, O dekonstrukciji. Teorija i kritika poslije strukturalizma (prev. Sanja Cerlek), Zagreb, 1991. J. Culler, The Pursuit of Signs: Semiotics, Literature, Deconstruction, London 1981. 300
Essais de smiotique potique, red. A. J. Greimas, Paris 1971. T. Hawkes, Strukturalizm i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. Z. Mitosek, Semiotyka, u: idem, Teoerie bada literackich, Warszawa 1998. M. Riffaterre, Semiotics of Poetry, Bloomington 1978. R. Scholes, Semiotics and Interpretation, New Haven 1982. Sign, Language, Culture, red. A. J. Greimas, The Hague 1970. Signs of the Times: Introductory Readings in Textual Semiotics, red. S. Heath, C. McCabe, C. Pendergast, Cambridge 1971. T. Todorov, Perspectives smiologiques, Communications 1966, nr 7. Znak, styl, konwencja, wybr, wstp M. Gowiski, tum. K. Biskupski et al., Warszawa 1977.
Jurij M. Lotman i tartuska kola semiologije

Dela u prevodu na poljski i na srpski J. Lotman, Kultura i eksplozija (prev. Dobrilo Aranitovi), Beograd, 200. J. otman, Rosja i znaki. Kultura szlachecka w wieku XVIII i na pocztku XIX, tum. B. yko, Gdask 1999. J. otman, Semiotyka filmu, tum. J. Faryno, T. Miczka, Warszawa 1983. J. otman, Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa, przedm. S. okiewski, Warszawa 1977. J. otman, Struktura tekstu artystycznego, tum. A. Tanalska, Warszawa 198. J. otman, Wykady z poetyki strukturalnej, tum., oprac. S. Balbus, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Mar kiewicz, t. 2: Strukturalnosemiotyczne badania literackie. Literaturoznaw stwo porwnawcze. W krgu psychologii gbi i mitologii, Krakw 1972. J. Lotman, Predavanja iz strukturalne poetike (prev. N. Petkovi), Sarajevo, 1970. J. Lotman, Struktura umetnikog teksta (prev. N. Petkovi), Beograd, 1976. Najvanija literatura H. Markiewicz, Literatura w ujciu semiotycznym (Na marginesie prac. J. otmana), u: idem, Przekroje i zblienia dawne i nowe. Rozprawy i szki ce z wiedzy o literaturze, Warszawa 1976. S. kiewski, Przedmowa, u: Semiotyka kultury, wybr, oprac. E. Janus, M. R. Mayenowa, Warszawa 1977.
VIII. Semiotika
301
Semiotika Umberta Eka

Izabrana dela U. Eco, R. Rorty, J. Culler, Ch. BrookeRose, Interpretacja i nadinterpretacja, red. S. Collini, tum. T. Biero, Krakw 1996. U. Eco, Czytanie wiata, wybr M. P. Markowski, tum. M. Woniak, Krakw 1999. U. Eko, Otvoreno djelo, Sarajevo, 1965. U. Eco, Lector in fabula. Wspdziaanie w interpretacji tekstw narracyjnych, tum. P. Salwa, Warszawa 199. U. Eco, The Limits of Interpretation, Bloomington 1990. U. Eco, Nieobecna struktura, tum. A. Weinsberg, P. Bravo, Warszawa 1996. U. Eco, Semiologia ycia codziennego, tum. J. Ugniewska, P. Salwa, wstp J. Ug niewska, Warszawa 1996. U. Eco, Superman w literaturze masowej. Powie popularna: midzy retoryk a ideologi, tum. J. Ugniewska, Warszawa 1996. U. Eco, Sze przechadzek po lesie fikcji, tum. J. Jarniewicz, Krakw 1996. U. Eco, Trattato di semiotica generale, Milano 1975. U. Eko, Kod (prev. Mirjana ukiVlahovi), Beograd, 200. U. Eko, Simbol (prev. Pero Muijevi), Beograd, 1995. U. Eko, Metafora (prev. M. ukiVlahovi), Beograd, 200. U. Eko, est etnji kroz narativnu umu (prev. Lazar Macura), Beograd, 2003. Najvanija literatura P. Bondanella, Umberto Eco. Semiotyka, literatura, kultura masowa, tum. M. P. Markowski, Krakw 1997. M. P. Markowski, Interpretacyjne rECOlekcje, Znak 1996, nr 12.
Semiologija Rolana Barta

Odabrana dela R. Barthes, Laventure smiologique, Paris 1985. R. Barthes, lements de smiologie, u: idem, Oeuvres compltes, t. 1, red. . Marty, Paris 1993. R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989. R. Bart, Knjievnost, mitologija, semiologija (prev. Ivan olovi), Beograd, 1972; 1979. R. Barthes, Moda. Povijest, sociologija i teorija mode (prev. Ana Buljan i dr.), Zagreb, 2002. 302
Najvanija literatura L.J. Calvet, Roland Barthes. Un regard politique sur le signe, Paris 1973. I. olovi, Vreme znakova, Novi Sad, 1988, str. 5791. D. Duda, Dnevnik, itanje, Barthes, Gordogan, Zagreb, 11/1990, br. 3133, str. 170176. G. Genette, Lenvers de signes, u: idem, Figures. Essais, Paris 1966. S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 197. I. Ivas, Barthesova i Adornova kritika govora, u: I. Ivas, Ideologija u govoru, Zagreb, 1988. .Luj Kalve, Rolan Bart. Jedno politiko gledanje na znak (prev. Zoran Stoja novi), Beograd, 1976. K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp K. Kosiski, Warszawa 2000. J. Kristeva, Barthes: Okus razoaranja (prev. Jagoda Milinkovi), Tvra, Za greb, 2005, br. 12, str. 22255. A. Lavers, Roland Barthes: Structuralism and After, London 1982. J. Popov, Rolan Bart: itanje rada ponovno pisanje, u: J. Popov, Osloboeni italac. Ogledi o teoriji i praksi itanja, Novi Sad, 1993, str. 3038. D. Starok, Rolan Bart, Polja, Novi Sad, 5/2009, br. 56 (martapril), str. 105123.
Ana Burinjska
VIII. Semiotika
303
IX. STRUKTURALIZAM (II)
Strukturalna lingvistika je trebalo da me nau i da ne dozvolim da budem doveden na stran puticu brojnim pojmovima, ve da prouavam pre svega najjednostavnije i istovremeno najbit nije odnose koje ih povezuju. Klod LeviStros1 Ne udi to je strukturalizam u nastanku ui nio [...] upravo formu [prie] jednim od osnov nih predmeta interesovanja. Zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada beskrajem rei, da doe do opisa jezika iz kojeg proizlaze i iz koga se mo gu izvesti? Rolan Bart2
2 1
1 2
K. LviStrauss, Lekcja lingwistyki, u: Spojrzenie z oddali, Warszawa, 1993, str. 222. R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, Pamitnik Literacki, 1968, br. , str. 328.
Visoki strukturalizam
Koliko su predratni istraivai knjievnosti iz kruga Prake struktura listike kole stavljali pred sebe dosta skromne i u znatnoj meri prak tine ciljeve, prenoenje misli Ferdinanda de Sosira (18571913) na nauku o knjievnosti, definisanje specifinosti pesnikog jezika u odnosu na jezik uopte, kao i izradu metode strukturalne anali ze knjievnosti3, toliko su se posleratni strukturalisti, naroito francuski, odlikovali znatno veim ambicijama. Tako je ezdesetih godina postalo najvanije konstruisanje sistema knjievnog jezika i stvaranje opte gramatike knjievnosti. Takoe je u tom periodu strukturalizam dostigao nivo filozofskog sistema. Sve je to bilo mo gue zahvaljujui ogromnom uticaju radova francuskog filozofa i antropologa na posleratnu knjievnoteorijsku i humanistiku misao K. LeviStrosa (ro. 1908). I kao to je glavni zatitnik ranog struk turalizma bio, kao to ve znamo, Ferdinand de Sosir, a najvanija knjiga bila Opta lingvistika, tako je sada prvenstvo preuzeo Klod LeviStros i njegova Strukturalna antropologija. To, naravno, ne zna i da e posleratni francuski strukturalisti izgubiti kontakt s ranom strukturalistikom lingvistikom ili s fonologijom. Upravo suprotno ne samo to e nastaviti i razvijati dostignua svojih prethodnika ve e im dati i potpuno nov karakter.
Ciljevi poslerat nog strukturali zma
LeviStros i nje gov uticaj na strukturalizam
Ponekad se, upravo s obzirom na to, ova prva etapa razvoja strukturalisti ke misli naziva niskim strukturalizmom kako bi se na taj nain naglasili njeni skromniji planovi. Zato se posleratni francuski strukturalizam definie imenom visoki kako bi se skrenula panja na poveane naune i filozofske apetite strukturalistikih mislilaca, naroito ezdesetih godina. Ovu podelu uveo je Robert ouls.
IX. Strukturalizam (II)
307
Lekcija iz lingvistike
Za vreme svog boravka u Sjedinjenim Amerikim Dravama fran cuski sociolog, etnograf, istraiva primitivnih kultura, a ujedno i filozof, Klod LeviStros sprijateljio se s Romanom Jakobsonom. Zahvaljujui tome, on je, izmeu ostalog, promenio svoj pogled na etnografiju za njega je postala uzor strukturalna lingvistika (naro ito fonologija) i metode strukturalne analize. U Kursu iz lingvisti ke predgovoru za nekoliko godina kasnije izdatu knjigu Romana Jakobsona Six leons sur le son et le sens (1976) LeviStros se sa oduevljenjem seao otkrovenja koje je nastalo njegovim ueem u pitanjima koje je pokretao Jakobson i strukturalna lingvistika. Na emu se zasnivalo to otkrovenje? Pre svega na tome to je on tada postao svestan mogunosti ovladavanja nagomilanim mnotvom razliitih pojava i pojmova kroz definisanje najjednostavnijih odno sa koji su ih povezivali te, dakle kako je to formulisao pronalae nja invarijanti u promenljivosti.5 LeviStrosu je, kao etnologu, u tom momentu pre svega bilo stalo do mogunosti sistematizovanja svega onoga to se odnosi na kulturne aktivnosti oveka (obreda, rituala, mitova, rodbinskih odnosa, naina jedenja i sl. odnosno svih kul turnih postupaka). Meutim, od ove lekcije iz lingvistike u Francu skoj je imala korist etnologija, ali i nauka o knjievnosti. Posleratnim periodom u istoriji strukturalizma je izrazito do minirala antropoloka misao, a do izraaja su dole filozofske pre mise teorije sistema jezika. Jo je De Sosir dokazivao da jezik kao sistem ini skrivenu, nesvesnu strukturu koja odreuje opte uslove mogunosti stvaranja pojedinanih iskaza i stvara osnovu govora, a takoe je nagovestio mogunost proirenja termina jezik na sve kulturne postupke oveka. U Optoj lingvistici itamo, na primer: Jezik je sistem znakova koji izraavaju ideje, i u tome se on da porediti s pismom, sa azbukom gluvonemih, sa sim bolikim ritualom, sa formama utivosti, sa vojnikim zna cima, itd. On je samo najvaniji od tih sistema.6
ovekova kulturna ponaa nja kao znakov ni sistemi
LeviStros i Jakobson
Pronalaenje invarijanti u promenljivosti
Antropologija i strukturalizam
Najvaniji, ali naravno ne i jedini. Iz ovoga je proisticala ve oma vana sugestija naime, razliiti modeli ovekovog ponaanja mogli su se u kulturi priznati kao posebni sistemi znakova (jezici)
5 6 etrdesetih godina su Jakobson i LeviStros zajedno predavali u cole Libre des Hautes tudes u Njujorku. C. LviStrauss, Lekcja lingwistyki, op. cit., str. 332333. Ferdinand de Sosir, Opta lingvistika, op. cit., str. 25.
308
i na osnovi analogije istraivati na nain slian onom na koji je, uz pomo strukturalne analize, istraivan sistem prirodnog jezika. To znai: odreujui njegove unutranje strukturalne odnose, opisu jui uzajamne odnose jezikih nivoa, prouavajui pozicionu vred nost pojedinanih elemenata (dakle, njihovu povezanost s drugim elementima) ukratko, tragajui za skrivenim strukturama koje stvaraju dati kulturni jezik koji je uvek konstruisan po uzoru na prirodni jezik. Ove teze je proirio i razvio upravo Klod LeviStros, mada pre ma njegovom miljenju nije samo celina kulture bila ta za koju se ispostavljalo da je formirana kroz jezik. Pretpostavljajui da opte strukture jezikog karaktera predstavljaju osnovu za stvaranje mito va, ritualnih postupaka i obreda, pa ak i odreivanja rodbinskih odnosa ili naina jedenja u datoj kulturi, LeviStros je smatrao da se zahvaljujui tome mogu otkriti i najoptiji zakoni koji vladaju ljudskim duhom. I upravo u trenutku u kojem je na osnovi struktu ralizma bila formulisana teza o jezikom karakteru svesti (to znai o nesvesnim jezikim strukturama koje vladaju ljudskim duhom) pojavile su se mogunosti preobraaja strukturalistike teorije u filozofski sistem. Zahvaljujui inspirisanou De Sosirovom teorijom jezika i fo nologijom Trubeckog, LeviStros je stvorio novu vrstu nauke o o vekovim kulturnim ponaanjima, koju je nazvao strukturalnom antropologijom (etnologijom). U jednom od ranih programskih tekstova, pod nazivom Strukturalna analiza u lingvistici i u antropo logiji (195), ispovedao je svoju fascinaciju fonologijom koja, prema njegovom miljenju, mora, prema drutvenim znanostima, odigrati istu prero diteljsku ulogu kakvu je nuklearna fizika, na primjer, odi grala za sve egzaktne znanosti zajedno.7 Na emu bi trebalo da se zasniva ta revolucionarna uloga fono logije? Odgovor na ovo pitanje LeviStros je opet potraio kod Tru beckog.8 U jednom od programskih tekstova Trubecki je primenji vao fonoloku metodu na etiri najvanije operacije: prvo: to je bio prelazak s prouavanja osveenih jezikih poja va na prouavanja njihove ne os ve e ne i nf rast r u ktu re;
7 8 C. LviStrauss, Strukturalna antropologija, Stvarnost, Zagreb, str. 3, pre vod: Anelko Habazin. K. LeviStros se pozivao naroito na francusku verziju teksta ruskog lingviste up. N. Troubetzkoy, La Phonologie actuelle, u: Psychologie du langage, Paris, 1933.
Strukturalizam kao filozofski sistem Strukturalna antropologija LeviStrosa
Fonoloka metoda Trubeckog
309
Analogija jezikih i kulturnih pojava
drugo: uzimanje za osnovu analize o dnos a izmeu pojedi nanih jezikih jedinica; tree: uvoenje pojma s iste ma; etvrto: otkrivanje op t i h za kona putem logike analize (na primer, putem indukcije),9 zahvaljujui emu su oni dobi jali apsolutni karakter. Sve ove operacije mogle su se odnositi kako na jezik tako i na kulturu tretiranu kao specifian jezik. Za LeviStrosa je izuzetno inspirativan bio i koncept fonema elementarne estice jezika. Rezimirajui ovo, pisao je: U prouavanju problem srodstva (a nesumnjivo i u pro uavanju drugih problema), sociolog se nalazi u situaciji koja je izriito slina poloaju lingvista fonologa: kao i fo nemi, termini srodstva elementi su znaenja; kao fonemi, oni dobivaju to znaenje samo uz uvjet da se integriraju u sustave; sustave srodstva, kao i fonoloke sustave izrauje duh na stupnju nesjvesne misli ... Problem se, dakle, moe formulirati ovako: u jednom drukijem redu stvarnosti feno meni srodstva istog su tipa kao i lingvistiki fenomeni.10
Porodini odnosi kao jezik
Elementarne jedinice
Ve su Osnovne strukture srodnosti,11 objavljene 199. godine, pokazale kako radi fonoloka metoda. Kako je i nagovestio, Levi Stros je ovde izvrio upravo takvu analizu zasnovanu na uzori ma fonologije porodinih odnosa u prvobitnim drutvima (pre ma njemu su sistem srodstva i sklapanje brakova predstavljali znak nesvesne unutranje drutvene organizacije). Veoma ozbiljno je tre tirao i mogunost izolovanja elementarnih jedinica u odreenim kulturnim pojavama (po uzoru na foneme u prirodnom jeziku) i detaljno je prouavao njihove binarne (opozicione) zavisnosti.12 To je inio opisujui jezik porodinih sistema, ali i kasnije vr ei, na primer, analizu mitskih pria, pri emu je izdvojio elemen tarne jedinice mita (miteme opet analogne fonemama). Zatim je, prouavajui naine na koje se jede u raznim kulturama, kao naj manje znaenjske jedinice prihvatio ukuseme i trudio se, takoe,
9 10 11 12 Indukcija je takva vrsta zakljuivanja u logici koja se zasniva na izvoenju optih zakljuaka na osnovu analize pojedinanih sluajeva (na primer, izvo enje uoptavanja na osnovu iskustva i posmatranja injenica). C. LviStrauss, op. cit., str. . C. LviStrauss, Les structures lmentaires de la parent, Paris, 199. O fonemama i njihovim opozicionim odnosima u koncepciji Ferdinanda de Sosira pogledati: Strukturalizam (I).
310
da odredi opozicije koje su meu njima nastajale (na primer, opozi cija peenokuvano, slatkokiselo, zainjenobljutavo i sl.). Objavljena 1958. godine, LeviStrosova Strukturalna antropolo gija je postala manifest zrelog strukturalizma i svojevrsna biblija po sleratne generacije francuskih strukturalista. LeviStros je konano u njoj preneo i proirio najvanije De Sosirove opozicije (govorje zik) na itav univerzum kulture. Sve vrste ponaanja, obiaja, obre da, rituala, verovanja, mitova (dakle, empirijski dostupan materijal) u njegovoj koncepciji imale su funkciju govora meutim, osnov ni zadatak strukturalne antropologije je zapravo trebalo da bude opi sivanje jezika: apstraktnog sistema koji se nalazi u osnovi konkret nih kulturnih injenica. I mada autor Strukturalne antropologije nije detaljno precizirao ta u stvari predstavlja ovaj sistem naglaavaju i samo da su izvesne univerzalne strukture jezikog karaktera one koje vladaju sveukupnou ovekovih kulturnih ponaanja ipak je tvrdio da upravo ova neosveena jezika aktivnost intelekta pro uzrokuje slaganje oblika na odreene sadraje. U ovom sluaju je bilo govora to je vano o oblicima istovetnim za sve intelekte: antiki, savremen, prvobitan i civilizovan. Da bi svojoj koncepciji pridao maksimalnu univerzalnost i optost, pronaao je i dokaz za uverenje o prevazi sinhronijskih nad dijahronijskim dostignuima. Primitivne kulture, koje su bile glavni predmet njegovog istraiva nja, jednostavno se nisu same od sebe predavale istoriji, naprotiv njihova sutina se ispoljavala u odbrani od bilo kakve promene; to je dokazivao u, nekoliko godina kasnije objavljenoj, Divljoj misli (1962). Obrnuto je bilo u civilizovanim drutvima, ali njihov nasta nak, prema miljenju filozofa, uopte nije bio nuan i on ga u suti ni nije mnogo interesovao. Najvaniji motiv u LeviStro MIT prema shvatanju francu sovim istraivanjima, posmatrano skog antropologa K. LeviStrosa, iz perspektive teorije knjievnosti, sistem znaenjskih odnosa koji se uspostavljaju izmeu elementar predstavljala je analiza mitova. nih jedinica mitske prie tako Znaaj mita kao predmeta struktu zvanih mitema. Miteme su putem ralne analize proizlazio je iz veoma analogije bile svoene na osnovne jednostavnih opservacija mitovi jedinice prirodnog jezika fone se ponavljaju u svim kulturama, pa me, ali su bile analizirane na ni vou iskaznih reenica. Obuhvatale se ak moe sagledati i njihova veli su pojedinane, zavrene delatno ka slinost u razliitim, esto uda sti, slino kao i u sluaju Propovih ljenim kulturnim krugovima. Oni funkcija (na primer: Edip ubija predstavljaju i izraz drutvenih na oca, Edip eni majku, Edip re loga i zabrana (na primer, zabrana ava zagonetku Sfinge i sl.).
U traganju za apstraktnim kulturnim sistemom
Neosveena jezika aktivnost intelekta
Sinhronija dijahronija
LeviStrosova analiza mitova
311
Struktura mitova
Miteme
incesta ili oceubistva) koje ovek prihvata kao svoje a da ak nije ni svestan njihovog porekla. Mitovi, dakle, ine osnovni jezik: uni verzalni sistem kulturnih ponaanja, konstruiu njihovu skrivenu strukturu koju ovek ne osveuje. Upravo ta struktura je postala predmet detaljnih LeviStrosovih istraivanja u programskom tek stu pod naslovom Struktura mitova13 (u kojem je analizirao, izmeu ostalih, i mit o Edipu, poredei ga s mitologijom koju su stvorili In dijanci Severne Amerike), ali i u kasnijim Mitologikama (etiri to ma izdata od 1967. do 1971. godine), gde je takoe tragao za celovi tim sistemom koji nalazi u osnovi stvaranja kultura. Metoda analize inila se prilino jednostavnom da bi se pronala struktura mitova, trebalo je sistematizovati sve poznate elemente mitskih fabula i izdvo jiti znaenjske jedinice. S tim ciljem je filozof primenio tehniku raz laganja prie kojoj mit govori na pojedinane dogaaje koji ine samostalne celine (na primer, Edip ubija Sfingu, Edip ubija oca, Edip se eni majkom i sl.). Ove dogaaje je opet putem analogije nazvao mitemama (osnovnim znaenjskim jedinicama). Miteme su u mitskoj prii takoe imale istu funkciju kao foneme u jeziku, iako su se od njih bitno razlikovale locirajui se tek na nivou reenice. Le viStros je ve na osnovi strukturalne analize mita mogao da formuli e jednu od svojih najvanijih teza: Supstancija mita ne nalazi se ni u stilu, ni u nainu pri povijedanja, ni u sintaksi, nego u pr ii koja se u njemu pria.1 Upravo se u priama koje su priali mitovi moglo otkriti struk turalno srodstvo mitskih pria te, dakle univerzalni sistem mit skog jezika zajedniki za sve kulture. Ipak, LeviStros nije bio jedini duhovni zatitnik posleratnog francuskog strukturalizma pre svega zato to na njegovu koncepciju analize mitova nisu izvrila veoma snaan uticaj samo istraivanja lingvista. Podjednako je bio bitan podsticaj ruskog folkloriste Vladi mira Propa (18951970), a naroito analiza ruskih bajki koju je on izvrio.
13 1 Pogledati: C. LviStrauss, Strukturalna antropologija, op. cit. Ibid., str. 217218. Komparativna analiza mitova iz razliitih kulturnih kru gova pokazivala je ogromne slinosti na nivou mitskih pria sadranih u nji ma varijacije su se odnosile uglavnom na imena junaka i njihove atribute (na primer, mit o Edipu i mit Zuni Indijanaca o izlaenju iz zemlje), dok su dogaaji u mnogim sluajevima bili analogni.
Supstancija mita je njegova pria
312
U svetu bajki
U uvenoj Morfologiji bajke, objavljenoj u Moskvi 1928. godine, Prop je predloio veoma interesantan nain analiziranja bajki koji se mogao primeniti i na prouavanje knjievnosti.15 Koristei mate rijal koji se sastojao od skoro etiri stotine i pedeset arobnih baj ki,16 zapazio je da se u tim bajkama mogu izdvojiti elementi koji su stalni, kao i oni koji se menjaju. I tako, na primer, ako paljivo po gledamo sledee reenice uzete iz bajki: 1. Car daje junaku orla. Orao prenosi junaka u drugo carstvo (171). 2. Ded daje Suenku konja. Konj prenosi Suenka u drugo car stvo (132). 3. arobnjak daje Ivanu amac. amac prenosi Ivana u drugo carstvo (138). . Princeza daje Ivanu prsten. Momci iz prstena prenose Ivana u drugo carstvo (156),17 onda se lako moe zapaziti da se u njima svaki put ponavlja odreeni tip radnje: darivanje junaku arobnog sredstva18 kao i prenos junaka u drugo carstvo uz pomo ovog sredstva dok se imena i atributi likova, kao i vrste arobnih sredstava, menjaju. Bajka ove vrste kon statovao je Prop tako pripisuje identine radnje razliitim likovima, a osim toga repertoar takvih radnji je ogranien. Ova opservacija je omoguila istraivau da izdvoji trideset i jednu radnju (na primer, davanje arobnog sredstva, premetanje iz jednog carstva u drugo, krenje zabrane, podvala reavanje zadatka i sl.) koje je, na kra ju, nazvao funkcijama. Fu n kc ij a je, dakle, bila definisana kao: postupak lika odreen s obzirom na njegov znaaj za tok radnje.19
15 V. Prop, Morfologija bajke, Prosveta, Beograd, 1982, preveli: Petar Vujii, Radovan Matijaevi, Mira Vukovi. LeviStros je 1960. godine objavio tekst Morfoloka analiza ruske bajke (kod nas je ovo prevedeno i objavljeno u okviru ve pomenute Propove knjige, pod naslovom Struktura i forma Raz miljanja o jednom delu Vladimira Propa). U ovom tekstu je dokazivao velii nu Propovih istraivanja i njihovu korist za prouavanje mitova, a ak je nagla avao novatorstvo ruskog folkloriste u odnosu na aktuelne tendencije razvoja humanistike i nauke o knjievnosti. Propova koncepcija je, uostalom, i bila otkrivena upravo zahvaljujui strukturalistikoj modi, a prvi prevodi njegove knjige na evropske jezike poeli su da se pojavljuju kasnih pedesetih godina. Od broja 300 do 79 iz indeksa finskog folkloriste A. Arnea. Pogledaj primere koje je davao Vladimir Prop, Morfologija bajke, op. cit., str. 27. Zato se ove bajke zovu i arobnima. V. Prop, op. cit., str. 28. Nabrojane su sve trideset i jedne funkcije u: op. cit., str. 3371.
Morfologija bajke
Strukturalna regularnost bajke
Propov spisak trideset i jednog postupka (fabu larnih funkcija)
16 17 18 19
313
Sedam tipova likova u bajkama
Gramatika bajke
Dalja analiza je ukazala i na to da se likovi koji se pojavljuju u FUNKCIJA u terminologiji ruskog folkloriste Vladimira Pro bajkama takoe mogu klasifiko pa, elemenat fabule u bajci (pona vati uz pomo odreenih katego anje aktivne linosti odreeno u rija. Tako se ovde pojavilo sedam skladu s njegovim znaenjem za tipova likova koji igraju odreene tok date fabule). uloge. To su: junak, lani junak, protivnik, pomonik, darivalac (davalac arobnog sredstva), osoba koja alje junaka na put, careva ki ili njen otac. Komplikovani siei bajki su se, dakle, mogli svesti na prilino jednostavnu shemu po etna situacija (na primer, Bio jednom jedan deak), zatim niz funkcija (postupaka likova) iji je redosled uvek isti, kao i kraj (koji je uglavnom predstavljala svadba hrabrog junaka sa carevom keri). Takoe se pokazalo da se odreene funkcije grupiu oko konkret nih likova stvarajui takozvane krugove radnji. Osnovna premisa koja proistie iz Propovog rada ipak nije bi la samo to to je na taj nain otkrivao strukturalnu slinost bajki koje nastaju na itavom svetu, ve i to to je uz pomo sheme koju je stvorio bilo mogue proizvesti beskrajno mnogo novih bajki. Zbog toga su francuski istraivai definisali Propov model kao gra matiku bajki,20 a zatim su ovaj model primenili na knjievnost da bi na osnovu nje konstruisali gramatiku knjievnih pripovedanja.
U potrazi za gramatikom knjievnosti

Kako metoda analize mita koju je prezentovao LeviStros u Struk turalnoj antropologiji, tako se i uverenje o postojanju univerzalnog jezika, zajednikog za sve kulture, pokazalo veoma inspirativnim za jednu od najvanijih knjievnoteorijskih kola posleratnog struk turalizma Francusku naratoloku kolu. Podjednako vredne te orijske ideje mogle su se nai i u Propovim istraivanjima ijoj je popularizaciji doprineo ezdesetih godina pre svega LeviStros, fas ciniran preciznou misli ruskog naunika. Istraivaki projekat na ratoloke kole ipak je proisticao iz najmanje tri podjednako snana izvora. Osim strukturalne analize mitova i Propovih analiza bajki, to su takoe bile naredne varijante strukturalistikih lingvistikih
20 K. Rozner je ak zove prvom generativnom tekstualnom gramatikom. Up. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osigni cia, perspektywy, ograniczenia, Krakw, 1981, str. 12.
Francuska naratoloka kola
31
teorija a naroito lingvistika Luja Hjemsleva kao i transformacio nogenerativna gramatika amerikog lingviste Noama omskog.21 Koncepcija gramatike u verziji u kojoj su nameravali da je stvore francuski naratolozi, izgleda da je veoma mnogo trebalo da zahvali toj u posleratnom periodu razvoja strukturalizma ve rovatno najuticajnijoj koncepciji GRAMATIKA najoptije strukturalne lingvistike kakva je shvaen skup pravila po kojima bila upravo teorija omskog.22 Teo se gradi jeziki sistem i principa retiarima knjievnosti je u ovom po kojima nastaju ispravni iskazi bila bliska sluaju sama ideja gra u nekom jeziku, kao i lingvistika matike, koju je omski na kraju, disciplina koja prouava ta pravila (opisno ili istorijski). Primenjena 1968. godine, oznaio kao univer na knjievnost, ideja gramatike zalna gramatika23 i definisao je se pojavila u periodu posleratnog kao optu teoriju jezikih struktu strukturalizma, naroito kroz uti ra, ali i to to je ona predstavljala caje generativne gramatike (Noa formalni model proizvodnje svih ma omskog) i opteg modela je zike kompetencije (univerzalnih moguih reenica jezika a ne samo mogunosti korienja jezika). empirijski potvrenih. Gramatika U koncepciji omskog, beskona koju je omski opisao u Sintaksi an skup jezikih iskaza trebalo je kim strukturama trebalo je, dakle, da se stvara (generie) uz pomo da bude idealan model j e zi ke konanog repertoara pravila ope komp e te ncij e to znai, spo racija vrenih pomou vokabulara datog jezika. Istraivai knjiev sobnosti da se stvaraju reenice nosti su imali nameru per ana kao i da se razumevaju. Ona je logiam da opiu vokabular i takoe imala filozofski karakter odrede pravila stvaranja moguih slino LeviStrosu i ameriki lin knjievnih iskaza. gvista je smatrao da e otkrivanje ovih univerzalnih formi, zajednikih za sve jezike, postati klju za prouavanje optih svojstava ljudskog uma. Perspektiva konstruisa nja univerzalne gramatike, a istovremeno i svojevrsnog programa koji proizvodi iskaze, bila je veoma izazovna za teoretiare knjiev nosti. Samo s jednom osnovnom razlikom omskom je bilo stalo do toga da sagleda opte mehanizme proizvoenja reenica, dok je francuskim naratolozima vie bilo stalo do stvaranja sloenih iska za. Isto kao to je gramatika omskog trebalo da bude gramatika jezika (ne samo jednog), tako su i teoretiari knjievnosti tragali za gramatikom knjievnosti, dakle za univerzalnom k nji e v nom
21 22 23 L. Hjemslev, Prolegomena to a Theory of Language, The Hague, 193, N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague, 1957. Zbog nedostatka mesta u ovom poglavlju zaobilazim Hjemslejev uticaj. Zain teresovane upuujem na knjigu: K. Rosner, op. cit., str. 103110. N. Chomsky, Language and Mind, New York, 1968.
Univerzalna gramatika
Uticaj omskog na francusku naratologiju
315
etiri osnovna nivoa iskaza
komp ete nc ij om, odnosno spo sobnou za proizvoenjem svih NARATIVNA GRAMATIKA nadovezujui se na koncept ge moguih knjievnih iskaza. Ideja nerativne gramatike Noama om vodilja ovom projektu bila je pre skog, model stvaranja narativnih misa da je tekst reenice samo tekstova (pria) koji su se smatra povrna manifestacija dublje sakri li i kao poetni model knjievne venih tekstualnih struktura koje kompetencije (univerzalnih uslo stvaranja knjiev treba otkriti kako bi se rekonstrui va mogunostiprincipu, trebalo je nih iskaza). U sala ta opta gramatika knjievno da ini jednu varijantu tekstualne sti. Pojedinane gramatike (na pri gramatike i jednu od podgramati mer, narativna gramatika) bile bi ka opte gramatike knjievnosti. samo podgramatike te univerzalne gramatike i trebalo bi ih postepeno opisivati da bi se dolo do kom pletnog i celovitog modela stvaranja knjievnih iskaza. Naratolozi su u cilju analize izdvojili etiri osnovna nivoa iskaza. To su bili: 1 . n ivo man i fe st a c ij e (prema terminologiji Hjelmsleva i Grejmasa) supstancijalna dimenzija znakova (graa) u kojima se dati iskaz realizuje (na primer, knjievna, filmska itd. pria);2 2 . p ov r n i n ivo (fabularni ili tematski) nizovi konkretnih dogaaja ili radnji koje vre odreeni likovi, takoe nazvani glumcima (na primer, Kralj daruje junaku orla); 3 . n ivo dubi nsk i h st r u ktur a funkcije i uloge likova, ta koe nazivanih aktantima (u skladu s tim: darivalac uru uje junaku arobno sredstvo); . ve oma dub ok nivo odnosno nivo univerzalne tekstual ne gramatike koja obuhvata itavu knjievnost.25 Ve i samo ovo nabrajanje pokazuje kako su se u naratolokoj mi sli snano preplitali uticaji LeviStrosa i Propa, s dodatkom stricte lin gvistikih koncepcija s peatom omskog.26 Istraivanje ovih nivoa u knjievnim pripovetkama i pokuaj konstruisanja gramatike pripo vetke, a kao posledica toga univerzalne gramatike knjievnosti, na kraju su postali najvaniji zadaci u radu francuskih naratologa.
2 25 26
Ovaj nivo ima marginalnu ulogu. K. Rosner, op. cit., str. 13213. Na primer, uvena klasifikacija prema modelu gramatike omskog na povr insku i dubinsku strukturu, iako su ovi termini u koncepciji amerikog lin gviste, oigledno, imali drugaiji karakter.
316
Godina 1966: naratoloki manifest

Godine 1966. pojavio se uveni osmi broj asopisa Communications koji je objavljivala izdavaka kua Seuil u Parizu. To je bio kako je glasio naslov na koricama u potpunosti tematski broj posveen strukturalnoj analizi pripovedanja [lanalyse structurale du rcit]. Tu su se nali tekstovi sledeih is NARATOLOGIJA jedna od traivaa: Rolana Barta, A. . Grej najvanijih kola strukturalisti masa, Kloda Bremona, Umberta ke nauke o knjievnosti nastala Eka, ila Gritija, Violete Moren, u Francuskoj ezdesetih godina. Kristijana Meca, Cvetana Todoro Povezivala je strukturalnosemi oloku perspektivu sa inspiracija va i erara eneta. Posmatran iz ma koje su dolazile iz istraivanja vremenske perspektive, upravo je francuskog antropologa K. Levi ovaj broj asopisa bio priznat kao Strosa i analiz ruske bajke fol manifest Francuske naratoloke kloriste Vladimira Propa, kao i iz kole, a istovremeno i kao najzna uticaja transformativnogenerativ ne gramatike Noama omskog. ajniji trenutak u razvoju poslerat Osnovni tok istraivanja naratolo nog strukturalizma u prouavanju ga inili su pokuaji konstruisanja knjievnosti i napokon kao modela stvaranja fabul (narativ vrhunac naunih tendencija u teo ne gramatike) smatranih prvim riji knjievnosti. Osim toga, etiri korakom na putu ka otkrivanju od gorenavedenih autora Bart, univerzalne gramatike knjievno sti. Glavni predstavnici francuske Todorov, Grejmas i Bremon bili naratoloke kole bili su: Rolan su priznati za glavne predstavnike Bart, Klod Bremon, Cvetan Todo naratoloke orijentacije.27 Termin rov i Alirdas Grejmas. naratolozi bio je ipak delimino pogrean, jer se naracija uopte nije nalazila u centru interesovanja predstavnika ove orijentacije. Vie su ih interesovali ve pomenuti pokuaji pronalaska univerzalnog jezika knjievnosti. U ovom slu aju je sigurno bio najuveniji uticaj LeviStrosa. I kao to je tvo rac strukturalne antropologije lokalizovao ovaj jezik na nivo optih formi mitskih pria, tako su i istraivai knjievnosti pokuavali da izdvoje elementarne strukture na koje je bilo mogue svesti knjiev na pripovedanja. U pomenutom broju asopisa Communications pojavio se skoro najoptiji projekat onoga to e francuski narato lozi zvuno nazvati gramatikama naracije, a to je u sutini pred stavljalo pokuaj otkrivanja raznih pravila sagledavanih u struktu ri knjievnih fabula i njihovo svoenje na jednostavne strukture po uzoru na Propove analize bajki i LeviStrosove analize mitova. U nameri da se stvori univerzalna gramatika nesumnjivo je najdalje
27 K. Rozner takoe je naziva generativna orijentacija strukturalne semiotike.
IX. Strukturalizam (II) Osmi broj Communications manifest naratologa
Predstavnici naratoloke orijentacije
317
Grejmasove osnove opte semantike
Grejmasov aktantski model Bremon: logika delovanja linosti
Todorov: istorija i iskaz Bartov Uvod u strukturalnu analizu prie
otiao Grejmas za koga su uvodne napomene u asopisu Communi cations o teoriji interpretacije mitske prie u sutini trebalo da pred stavljaju uvod u mnogo ire namere formulisanje osnova opte se mantike.28 Grejmas je, takoe, veoma detaljno analizirao znaenje i mesto likova iz ugla njihovog uestvovanja u pojedinim radnjama funkcijama, a inspirisan Propovom podelom i distribucijom funk cija na sedam krugova radnji, stvorio je sopstveni model koji je opisivao status likova na dubinskom nivou narativne gramatike (ta kozvani mo d el a kt anat a).29 Klod Bremon se u Logici narativnih mogunosti koncentrisao na opisivanje logike radnji koje vre likovi, pokuavajui da stvori neto poput sintaksike gramatike.30 Dok je Cvetan Todorov u Kategorija ma knjievnog pripovedanja dao uvodni opis sistema narativnog govo ra, posveujui posebnu panju naratoru i adresatu naracije kao i dva ma nivoima pripovedanja povesti / lhistoire (akcije) koja obuhvata logiku radnji i sintaksu likova kao diskurs / le discourse (naracije)31 koja obuhvata vreme, aspekte i naine pripovedanja.32 Specifino sta novite u ovoj grupi zauzeo je Rolan Bart iji je Uvod u strukturalnu analizu prie postao svojevrstan manifest filozofske orijentacije fran cuske naratologije (a istovremeno i ortodoksnog strukturalizma), ma da je za samog Barta to bila samo jedna kratkotrajna epizoda od koje se odluno oprostio ve etiri godine kasnije.33 Njegov ovde najavljen uvod nikad, takoe, nije imao svoj nastavak. Bartova gledita, izneta u pomenutom tekstu, ipak su bila tako karakteristina za nain razmiljanja o knjievnosti u tom periodu, da im vredi posvetiti jo malo panje. Slino kao i drugi predstavni ci naratoloke kole, i Bart je smatrao da je pripovetka najuniverzal nija (transistorijska i transkulturna) knjievna forma. Upravo zato je smatrao da je opisivanje sistema pripovedanja dobar poetak na putu ka izgradnji opteg sistema jezika knjievnosti. Tako je ve na poetku konstatovao: Ne udi da je strukturalizam u nastanku upravo ovu for mu [pripovedanja] izabrao kao jednu od osnovnih tema
28 29 30 31 32 33 Godine 1966. takoe je bila objavljena knjiga: A. J. Greimas, Smantique structurale, ija je koncepcija veoma snano korespondirala s projektom na ratologa. Up. takoe, primedbe: K. Rosner, op. cit., str. 161169. C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnich, Pamitnik Literacki, 1968, sv. . Todorov je ovde iskoristio podelu na fabulu i sie koju su uveli ruski for malisti, ali i podelu na discours i histoire koju je uveo Benveniste. T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, Pamitnik Literacki, 1968, sv. . U knjizi pod naslovom: S/Z, Paris, 1970. Pogledati: Poststrukturalizam.
318
interesovanja zar mu nije uvek bilo stalo da ovlada bes krajem rei, da doe do opisa jezika iz kojeg proistiu i iz kojeg se mogu izvesti?3 Hipotetiki model opisa pripovedanja trebalo je, naravno, da bude preuzet iz opte lingvistike pri emu je Barta, iz razumljivih razloga, ovde interesovala lingvistika analiza koja je prevazilazila reenicu i ila u pravcu teorije iskaza.35 Sluei se, osim toga, termi nologijom Todorova, Propa i Gremasa, izdvojio je tri nivoa analize pripovedanja: nivo funkcije (prema Propovoj AKTANT u terminologiji Al koncepciji);36 irdasa Grejmasa uloga likova po nivo aktivnih likova (aktanta vezana sa odreenom funkcijom prema Grejmasovom shvata koju treba razlikovati od konkret nog lika u konkretnoj fabuli (ak nju); ter). Na primer, u pripovetkama nivo naracije (iskaza [discour Jana Fleminga, aktant je agent, se] kako je to formulisao To a akter Dejms Bond. dorov). Ovi nivoi inili su hijerarhijski poredak i zahtevali definitivnu integraciju na nivou naracije kao inioca koji ih je povezivao u ce linu. Kao i u sluaju drugih naratologa, i kod Barta je ovaj poetni projekat trebalo da bude zametak modela koji ne samo to opisu je postojee pripovetke ve i proizvodi sve mogue prie, a posma trano iz dalje perspektive svu moguu knjievnost. Ovakav stav bi se tako mogao smatrati i prvim korakom na putu ka otkrivanju univerzalne knjievne kompetencije zahvaljujui kojoj bi se nauka o knjievnosti mogla pretvoriti u egzaktnu nauku. Ova elja da se obezbedi maksimalna apstraktnost nauci o knjievnosti i da joj se prui objektivnost koja se moe porediti sa egzaktnim naukama, u Francuskoj ezdesetih godina, bila je, nesumnjivo, veoma snana, a nastojanja ove vrste mogla su se primetiti i u drugim programskim iskazima i deklaracijama teoretiara knjievnosti iz tog perioda.
3 35 R. Barthes, Wstp do analizy strukturalnej opowiada, u: Studia z teorii literatury. Archiwum przekadw Pamitnika Literackiego, Wrocaw, 1977, sv. , str. 328. Rolan Bart je ovde prihvatio tezu takoe karakteristinu za ovu fazu raz voja strukturalizma u lingvistici, mada kasnije opovrgnutu o postojanju homolokih veza (analogije formalne organizacije) izmeu reenice i vie reenikog iskaza (takozvana ideja iskaza kao velike reenice). Pogledati: R. Barthes, op. cit., str. 330331. Pri tom je Bart proirio Propov model, pripisujui rang funkcije svim ele mentima pripovetke koji igraju odreenu (mada ne uvek istu) ulogu u nje noj strukturi. Pogledati tipologiju funkcij.
Hipotetiki model opisa pripovedanja Bartova tri nivoa analize pripovedanja
San o naunosti
36
319
Ove izrazito naune zamisli posleratnog francuskog strukturali zma (Bart ih je kasnije podrugljivo okarakterisao kao san o nau nosti) nisu, meutim, nikada realizovane i ostale su vie sigurno, na sreu samo u sferi teorijskih projekata. Isto tako, na kraju, nije uspeo ni plan stvaranja opte gramatike knjievnosti kao sledee eta pe nakon konstruisanja gramatike pripovedanja. To je bilo tako, pre svega, iz veoma jednostavnog razloga jer su kao istraivaki materi jal (Rolanu Bartu, ali i drugim francuskih istraivaima) sluile knji evne tvorevine koje su imale veoma jednostavan i konvencionalan tok prie naroito kriminalistiki romani (na primer, pripovetke Jana Fleminga o Dejmsu Bondu). Na materijalu ove vrste literature, naratoloke sheme su se veoma dobro pokazivale (slino kao u slu aju bajke ili mita). Meutim, perspektiva primene ovih modela na komplikovanije knjievne forme nije izgledala tako optimistino, pa je ak treba otvoreno rei veoma brzo razotkrila utopijski karak ter strukturalistikih snova o univerzalnoj gramatici knjievnosti.
Poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije)

Poljski strukturalizam
Istraivanje sistema odnosa izmeu poiljao ca i primaoca
Poljski strukturalisti su imali sreu da izbegnu preteranu ortodok snost i od poetka su svoju panju koncentrisali na jedan od najbit nijih, mada ne uvek u prvi plan isticanih, motiva razmiljanja o knjievnosti koja su imala strukturalistiki karakter na teoriju knji evne komunikacije. U planovima Poljske kole teorije knjievne ko munikacije, za ije najvanije predstavnike se mogu smatrati Janu Slavinjski, Aleksandra OkopjenjSlavinjska, Mihal Glovinjski, Edvard Balcean i Kaimje Bartoinjski, uopte se nije nalazilo stvaranje gra matike knjievnosti, nego, pre, precizno istraivanje sistema odnosa izmeu poiljaoca i recipijenta ugraenih u knjievnu poruku (na primer, pravila unutartekstualne igre koja se uspostavljaju izmeu partnera knjievne komunikacione situacije). Poljski strukturalisti su ovde iskoristili podsticaje koji su proisticali iz istraivanja prakih strukturalista i iz semioloke orijentacije strukturalistike misli, ali i iz teorija itanja XX veka poev od Romana Ingardena, preko te orije anPola Sartra,37 sve do radova nemakih estetiara recepcije naroito Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera. Zahvaljujui ovim raznovrsnim uticajima, oni su sedamdesetih i osamdesetih go dina stvorili najdinaminiju teorijsku kolu u istoriji poljske nauke
37 Ovde je, pre svega, re o uvenom Sartrovom radu ta je knjievnost? iz 197. godine.
320
o knjievnosti koja se bavila prouavanjem knjievne komunikacije. Veoma vana u teoriji ove kole bila je i socioloka perspektiva, od nosno stavljanje akcenta na razliite aspekte drutvenog funkcioni sanja knjievnog dela. Jedan od osnovnih pravaca refleksije u ovom sluaju bilo je prouavanje odnosa izmeu datog knjievnog dela i u njega ugraenog takozvanog horizonta oekivanja poiljaoca (nje gova shvatanja estetskih i idejnih oekivanja recipijenta) i funkcionisa nja toga dela u perceptivnim situacijama koje se vremenom menjaju. Poljskim istraivaima je, pre svega, bilo stalo da odrede opte uslove mogunosti knjievne komunikacije odnosno, u knjievnom delu sadranog poetnog projekta komunikacione situacije. Dakle, poseb nu panju su obraali na sve autorske signale koji se nalaze u knjiev nosti o tome kako je treba itati (imanentne direktive itanja), vrili su rekonstrukciju normi razumevanja karakteristinih za datu itala ku publiku, istraivali su knjievne konvencije koje su svaki put odre ivale recepciju dela, rekonstruisali su uloge poiljaoca i recipijenta ugraenih u knjievnu poruku. U radovima strukturalista takoe su se pojavili neki od najznaajnijih termina posleratne poljske teorije knjievnosti na primer, koncepcija subjekta stvaralakih aktivno sti (onoga ko je ugraen u knjievno delo i raspolae pravilima nje govog razumevanja teorijska figura poiljaoca koja se moe opisati na osnovi analize unutranje organizacije dela ili pravila njegove kom pozicije, stilskog i versifikacionog oblikovanja, kojem anru pripada i sl.),38 ili ideja stilova recepcije (tipologija naina razumevanja knji evnosti) i kategorija virtualnog primaoca (ekvivalenta subjekta stvaralakih delatnosti dakle, komunikacione uloge recipijenta ko jeg knjievno delo impostira a iji je projekat takoe bio ugraen u strukturu tog dela).39 Veoma znaajan, iako vie skrajnut motiv meu dostignuima poljske kole je bilo i prouavanje kompozicije fabule, takoe delimino inspirisano dostignuima francuskih naratologa.0
38 39 Pogledati, na primer: A. OkopieSawiska, Relacje osobowe w literackiej komunikacji, u: Problemy socjologii literatury, Wrocaw, 1971. Pogledati, na primer: M. Gowiski, Style odbioru. Szkice o komunikacji li terackiej, Warszawa, 1970 i Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; J. Sawiski, Odbir i odbiorca w procesie historycznoliterackim, Teksty, 1981, br. 3, a ta koe u zborniku: Problemy odbioru i odbiorcy. Studia, Wrocaw, 1977. Pogle dati, takoe, veoma vana rezimiranja ovih motiva: H. Markiewicz, Odbir i odbiorca w badaniach literackich, u: Wymiary dziea literackiego, Krakw, 198. i: Problemy odbioru i odbiorcy w polskiej nauce o literaturze, u: Lite raturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989. Pogledati, na primer: K. Bartoszyska, Problematyka bada nad fabu dzi ea literackiego, u: Problemy metodologiczne wspczesnego literaturoznaw stwa, Krakw, 1976.
Horizont oeki vanja poiljaoca
Subjekat stvara lakih aktivnosti
Stilovi recepcije Virtualni primalac
0
321
Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike osamdesetih godina)

Osamdesetih godina se inilo da su se strukturalistike ideje pribli avale svom kraju. Jo krajem ezdesetih godina mnogi istraiva i koji su se ranije identifikovali sa strukturalizmom izraavali su svoju sumnju prema teorijskim modelima koji su na osnovu njega nastajali. Za neke francuske strukturaliste su se kao nain za preva zilaenje hermetinosti struktura pokazale intertekstualne analize mogunost istraivanja datog knjievnog teksta njegovim poziva njem na druge tekstove. Teoretiarima, kao to su enet ili Rifater, teorija intertekstualnosti je sluila u stvari pre svega za uvoenje no vih modela umesto starih; odnosi izmeu tekstova i kompozicije fa bula1 takoe su zahtevali precizno sistematizovanje, meutim, bez obzira na to, ve su se mogle osetiti nadolazee promene. Jer, iako su intertekstualne analize koje su vrila oba navedena istraivaa bi le isto jasno formulisane kao i ranije strukturalne analize, ipak su pruale mogunost za otvaranje strukture teksta (a istovremeno i samog strukturalizma) bar prema drugim tekstovima. Ovu promenu je dobro uvideo enet, a njegov iskaz zasluuje da bude citiran i s obzirom na to da jasno odslikava kraj epohe orto doksnog strukturalizma u istoriji teorije knjievnosti: ...relaciono itanje (itanje dva ili nekoliko povezanih tekstova) nesumnjivo stvara priliku za ono to u kori stei se ve nepopularnim terminom nazvati otvorenim st r u ktu ra l i z mom. U ovoj oblasti postoje dva struktu ralizma. Jedan je strukturalizam zatvaranja teksta i dei frovanja njegovih unutranjih struktura; to je, na primer, strukturalizam s kojim se sreemo u uvenoj analizi Bodle rovih Maaka koju su izvrili Jakobson i LeviStros. Drugi je strukturalizam Mitologika [LeviStrosa] koji pokazuje ka ko tekst (mit), ako mu u tolikoj meri priteknemo u pomo, omoguava da se ita drugi tekst.2 Kategorija intertekstualnosti bila je poznata nauci o knjievno sti jo znatno ranije (tj. od 1968. godine) preko francuske teoreti arke Julije Kristeve koja je osavremenila i na teoriju knjievnosti
1 2 to je, na primer, precizno i detaljno radio enet u svom verovatno najuve nijem radu o ovome: u Palimpsestima. Pogledati: G. Genette, Palimpsestes. La littrature au second degr, Paris, 1982. Ibid., str. 36.
Intertekstualne analize
Otvoreni strukturalizam
322
primenila jednu od najvanijih ideja Mihaila Bahtina.3 Meutim, drugaije nego u sluaju teorija eneta ili Rifatera, intertextualit je u verziji koju je predloila Kristeva nagovetavala potpuno dru gaiji nain razmiljanja o knjievnosti. Tako bi predlog Kristeve trebalo pre vezati za stavove one grupe francuskih mislilaca koji su tradicionalni strukturalizam, koju su stvorili De Sosir i LeviStros, podvrgavali temeljnoj reviziji. Kristeva, Bart, Derida, Fuko i drugi stvorie kritiku opciju unutar strukturalizma i obavie temeljnu reviziju premisa teorijskog sistema i stila miljenja, kritikujui pre svega njegov dogmatizam i pretenzije na naunost. Ova opcija (ko ja je kasnije dobila naziv poststrukturalizam) takoe se pojavljuje polovinom ezdesetih godina (dakle paradoksalno na vrhuncu razvoja strukturalizma) i od tada e neprekidno pratiti pravovernu nauku o strukturama.
Kritika opcija unutar strukturalizma
Rezime
1. Posleratni francuski strukturalizam inspirisala je, pre svega, misao antropologa i filozofa K. LeviStrosa koji je na polje etnografskih istraivanja preneo lingvistike teorije De Sosi ra i Trubeckog, oivljavajui novu humanistiku disciplinu st r u ktur a lnu ant rop ol og iju. 2. LeviStros je proirio pojam jezika na razliite manifestaci je ovekove kulturne aktivnosti (na primer, rituale, obrede, religijske postupke, odnose srodstva u primitivnim plemeni ma, naine na koje se jede, stvaranje mitova i sl.). Njegov cilj po uzoru na De Sosira bilo je pronalaenje i opisivanje ovog jezika, to znai skrivenih sistema koji vladaju svim kulturnim postupcima. Tragajui za dokazima o sistemskoj organizaciji kulture, tvorac strukturalne antropologije je na stojao da odredi osnovne jedinice karakteristine za pojedi ne tipove ponaanja u kulturi (pomou analogije prema fo nemama) i tako je, na primer, kao osnovne jedinice mitova smatrao miteme (pojedinane dogaaje koji ine samostalne celine u razvoju fabule mita). Prema miljenju ovog filozofa, zahvaljujui takvim analizama bilo je mogue u isto vreme
3 U tekstu Problemi strukturiranja teksta, objavljenom na stranicama Tel Qu ela. O koncepciji intertekstualnosti Julije Kristeve pogledati: Poststrukturali zam i Bahtin.
Proirenje pojma jezika
323
otkriti u nive rz a l ne st r u ktu re koje vladaju ljudskim umom. Iznosei tezu o jezikom karakteru uma i o nesve snim strukturama jezikog tipa koji njime vladaju, LeviStros je omoguio strukturalizmu istovremeno i nivo filozofskog sistema. 3. Na kraju, filozof je smatrao da upravo mitov i predstavljaju univerzalni jezik kulture, njenu skrivenu i neosveenu struk turu jer su oni nastajali u krugovima svih kultura, a njiho ve miteme su se generalno pokazivale kao meusobno bliske (u njima su se menjala, na primer, imena i osobine likova, ali tokovi dogaaja su bili veoma slini) i bilo ih je mogue sma trati interiorizovanim sistemom drutvenih naloga i zabrana. . Takozvana kola f r anc uske naratol o g ij e (Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan Todorov, Alirdas . Grejmas) in spirisana milju K. LeviStrosa i istraivanjem arobne bajke ruskog folkloriste Vladimira Propa, kao i najnovijim dostig nuima strukturalistike lingvistike (naroito transformacio nogenerativne gramatike Noama omskog) izradila je po etni projekat strukturalne analize pripovesti. 5. Strukturalna analiza pripovesti trebalo je da predstavlja pr vi korak na putu ka konstruisanju g r amat i ke pr ip ove st i (hipotetikog modela narativne kompetencije, odnosno sposobnosti stvaranja svih moguih knjievnih pripovesti), a kao posledica toga stvaranje g ramat i ke k njie v no st i, odnosno pravila koja vladaju prilikom nastajanja svake knjievnosti. 6. Polj sk a kol a k nji e v ne komu ni ka cij e inspirisana milju prakih strukturalista i semiologijom i sociologijom knjievnosti, kao i teorijom itanja (od Romana Ingardena preko anPola Sartra, sve do radova nemakih estetiara recepcije Hansa Roberta Jausa i Volfganga Izera) koncen trisala se na temeljne analize knjievnih komunikacionih situacija (naroito sistema odnosa izmeu slike poiljaoca i projekcije recipijenta ugraene u pravila konstruisanja knji evnog dela). 7. Slabljenje strukturalizma u prouavanju knjievnosti donelo je razliita istraivanja takozvane i nte r tekstu a l nost i na primer, tipologije odnosa i meutekstualnih zavisnosti i for mulisanje optih principa intertekstualne semantike koju su zasnovali francuski istraivai, pre svih erar enet i Miel Rifater.
32
Hronologija
Vladimir Prop, etnolog iz Lenjingrada, objavljuje knjigu Morfo logija bajke nastalu kao rezultat njegovog rada u Komisiji za bajku Ruskog geografskog drutva mofroloku analizu ruske arobne bajke u kojoj je 9 bajki (iz takozvanog indeksa Anti Ar nea) svedeno na shemu 31 jednostavne delatnosti (funkcije) koje se ponavljaju u svakoj bajci. Funkcije e, zajedno sa sedam tipo va junaka koji igraju odreene uloge u fabuli bajke, predstavljati osnovnu strukturu arobne bajke. Propova knjiga postae jedna od najvanijih inspiracija za posleratni francuski strukturalizam. 19341937: Francuski etnograf i sociolog Klod LeviStros boravi u Brazilu gde predaje na univerzitetu u Sao Paolu. Pravi nekoliko teren skih ekspedicija u unutranjost Brazila veina njegovih kasni jih opisa ivota Indijanaca Nambikvara i Tupi poticae upravo iz te ekspedicije. Komentatori e esto aljivo govoriti da je Levi Stros realizovao projekat opte i apstraktne strukturalne antro pologije da ne bi morao da pravi vie ekspedicij u divlje zem lje, ekspedicija za koje inae nije mnogo mario. 1941: LeviStros prelazi u Njujork i zapoinje rad u New School of Social Research. Tu upoznaje Romana Jakobsona s kojim e se sprijateljiti i koji e izvriti veoma bitan uticaj na kasnije nau ne poglede autora Tunih staza, a naroito na ideju Struktural ne antropologije. 1943: Danski lingvista Luj Hjelmslev (Kopenhaka kola) objavljuje Prolegomena to a Theory of Language. Ova knjiga e takoe u znatnoj meri uticati na francuska naratoloka istraivanja. Po sebno inspirativne e biti Hjelmslevljeve koncepcije o istrai vanju odnosa izmeu pojedinih elemenata/nivoa kao glavnog predmeta lingvistike, kao i razlika supstancije i forme na oba plana jezika (na planu izraza i planu sadraja) koju je izvrio. 1945: Pod uticajem Jakobsona, LeviStros objavljuje lanak pod nazi vom Strukturalna analiza u lingvistici i antropologiji (koji je kasnije uao u Strukturalnu antropologiju). Tu izlae obnovitelj sku ulogu fonologije (Trubeckog) prema drutvenim naukama
1928:
325
1949:
1953:
1955: 1957:
1958:
1959: 1960:
1962: 1966:
i nagovetava poetni projekat sistemskih antropolokih istra ivanja. LeviStros takoe deklarie nameru proirenja pojma jezika (prema shvatanju De Sosira i Trubeckog) na sve vrste ovekove kulturne aktivnosti. lanak LeviStrosa pojavljuje se u Word: Journal of the Linguistic Circle of New York asopisu koji je sa svojim saradnicima osnovao Jakobson. Objavljena je knjiga Les structures lmentaires de la parent (Elementarna struktura srodstva) prva knjiga u kojoj Levi Stros primenjuje metodu strukturalne analize za istraivanja kulturnih pojava. Porodini odnosi u primitivnim plemenima ovde se tumae kao vrsta jezikog sistema. Francuski psihoanalitiar ak Lakan istie devizu povratak Frojdu. To, izmeu ostalog, znai reinterpretaciju Frojdove psihoanalize u duhu De Sosirove teorije jezika. Tu Lakan izlae svoju uvenu tezu o strukturisanoj nesvesnosti kao jeziku. Pojavljuju se LeviStrosove Tune staze. Ameriki lingvista Noam omski objavljuje knjigu Syntactic Structures (Sintaksike strukture). Ideja transformacionogene rativne gramatike omskog (gramatike kao formalnog modela jezike kompetencije dakle, sposobnosti za stvaranje svih mo guih iskaza uz korienje renika i konanog broja pravila) po staje jedna od najinspirativnijih ideja za lingviste koji tragaju za univerzalnom gramatikom knjievnosti. LeviStros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija; ona e se pokazati kao jedna od najvanijih knjiga za posleratne francu ske strukturaliste. U njoj se, meu ostalima, nalazi uveni tekst Struktura mitova u kojem se za analizu mita o Edipu koriste neki elementi fonologije Trubeckog i Propove knjige Morfologi ja bajke. LeviStros ovde tumai mit kao univerzalni kulturni jezik, nesvesni sistem naloga i zabrana prisutan u svim kul turama. Odrava se kolokvijum posveen ideji strukture i odnosu izme u geneze i strukture na kojem, izmeu ostalih, uestvuju Li sjen Goldman i an Pijae. Izlazi lanak LeviStrosa Morfoloka analiza ruske bajke u ko jem on skree panju na snagu koja anticipira kasnije razvojne obaveze humanistike koja je iznenaujua u Propovom delu. Tu ima u vidu uglavnom francuska istraivanja, koncentrisana, poev od pedesetih godina, na strukturalnu analizu knjievnosti. Pojavljuju se LeviStrosove knjige: Totemizam danas i Divlja misao. U osmom broju asopisa Communications objavljen manifest Francuske naratoloke kole pod naslovom Strukturalna ana liza pripovedanja. Od tog vremena u koherentnu grupu francu skih naratologa ubrajae se: Rolan Bart, Klod Bremon, Cvetan
326
Todorov i Alirdas Grejmas. Pod uticajem inspiracija Propa i LeviStrosa, Hjelmsleva i omskog, oni e nagovestiti poetni projekat gramatike knjievnog pripovedanja koji e predstavlja ti prvi korak na putu do stvaranja opte gramatike knjievnosti. Istraivanja naratologa uglavnom se koncentriu na krimina listike romane (na primer, prie Jana Fleminga o Dejmsu Bon du), pre svega zato to oni predstavljaju zahvalan predmet za tu vrstu analize. Posmatran iz vremenske perspektive, taj narato loki manifest bie priznat i kao vrhunski i kao krizni momenat u razvoju francuskog strukturalizma. Manjevie od tog vreme na, pravoverni ortodoksni strukturalizam pratie kritika op cija usmerena protiv prevelikih naunih ambicija strukturalista poststrukturalizam. Objavljena Grejmasova knjiga Smantique structurale (Struktural na semantika). Zahvaljujui uvoenju pojma izotopija (termin je pozajmljen iz hemije i oznaava paralelne znaenjske slojeve koji se javljaju u okviru jednog istog diskursa) Grejmas prenosi pozicionu taku semantikih analiza sa reenica na diskurse. Ova koncepcija e imati velik znaaj i za naratoloke analize. Noam omski objavljuje knjigu Cartesian Linguistics: A Chapter in the History of Rationalist Thought (Kartezijanska lingvistika: podela u istoriji racionalistike misli). U njoj je vidljiva velika zavi snost pogleda omskog od racionalistike tradicije XVII veka. 1967: Pojavljuje se knjiga Cvetana Todorova Littrature et signification (Knjievnost i znaenje) u kojoj je izloena strukturalna analiza Opasnih veza Pjera oderla de Lakloa. 19671968: LeviStros objavljuje tri toma Mythologiques (Mitologike). Ovo delo posveeno je logikoj strukturi mitova severnoamerikih Indijanaca. 1968: Prilagoavajui i irei poglede Mihaila Bahtina, francuska is traivaica Julija Kristeva uvodi u diskurs o knjievnosti katego riju intertekstualnosti (u radu Problemi strukturiranja teksta, ukljuenom kasnije u knjigu Smeitik). Objavljena je uvena knjiga pod naslovom Questce que le struc turalisme? (ta je strukturalizam?) u redakciji Fransoa Vala. U Valovom uvodu strukturalizam je definisan kao nauka o zna cima i sistemima znakova. 1970: Todorov objavljuje Introduction la littrature fantastique (Uvod u fantastinu knjievnost) gde, takoe, pokuava da pri meni metodu strukturalne analize. Fantastine prie pored kriminalistikih postaju drugi zahvalan prostor za naratolo ke postupke, i to s obzirom na svoju veliku konvencionalnost. Grejmas objavljuje knjigu Du sens. Essais smiotiques. 1971: Objavljen je etvrti tom Mythologiques LeviStrosa.
327
1972:
1973: 1975: 1982:
1990: 1992:
Francuski teoretiar knjievnosti Miel Rifater objavljuje Essais de stylistique structurale (Eseji o strukturalnoj stilistici) u kojima predstavlja kasnostrukturalistiku koncepciju imanentne ana lize stila uvoenjem ideje stilskog konteksta. Noam omski objavljuje jednu, za posleratni strukturalizam va nu knjigu pod naslovom Language and Mind (Jezik i misao) gde se ponovo vraa ideji transformacionogenerativne gramatike kao modela univerzalne jezike kompetencije. LeviStros objavljuje knjigu Strukturalna antropologija II. Alirdas Grejmas objavljuje knjigu Maupassant: la smiotique du texte, exercices pratiques u kojoj, izmeu ostalog, nastavlja Propovu misao. Objavljeni su Palimpsesti erara eneta pokuaj otvaranja strukturalizma zahvaljujui uvoenju kategorije intertekstualno sti (to je, istovremeno, odstupanje od unutartekstovne analize na raun istraivanja odnosa odreenog teksta prema drugim tekstovima). enet ovde locira i posebnu tipologiju intertekstu alnih veza. Umire Rolan Bart. Umire Alirdas ilijen Grejmas.
328
Bibliografia
Opta
D. Kaler, Strukturalistika poetika. Strukturalizam, lingvistika i prouavanje knjievnosti (prev. Milica Mint), Beograd, 1990. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. T. Hawkes, Strukturalism i semiotyka, tum. I. Sieradzki, pos. M. Gowiski, Warszawa 1988. E. Kurzweil, The Age of Structuralism: LviStrauss to Foucault, New York 1980. Z. Mitosek, Strukturalizm, u: idem, Teorie bada literackich, Warszawa 1998. . Pijae, Strukturalizam (prev. N. PopoviPerii), Beograd, 1978.
Izbor radova
N. Chomsky, Syntactic Structures, The Hague 1957. C. LviStrauss, Analiza morfologiczna bajki rosyjskiej, tum. W. Kwiatkow ski, Pamitnik Literacki 1968, z. . C. LviStrauss, Antropologia strukturalna, tum. K. Pomian, wstp B. Sucho dolski, Warszawa 1970. C. LviStrauss, Lekcja lingwistyki, tum. W. Grajewski, u: idem, Spojrzenie z oddali, tum. W. Grajewski, L. Kolankiewicz, M. Kolankiewicz, J. Kordys, Warszawa 1993. V. Prop, Morfologija bajke (prev. P. Vujii i dr.), Beograd, 1982. W. Propp, Morfologia bajki, tum. z. franc. S. Balbus, Pamitnik Literacki 1968, z. . W. Propp, Nie tylko bajka, wybr, tum. D. Ulicka, Warszawa 2000.
Najvanija literatura
E. Leach, LviStrauss, tum. P. Niklewicz, Warszawa 1973. J. Lyons, Chomsky, tum. B. Stanosz, Warszawa 1975.
329
Francuska naratoloka kola

Odabrana dela R. Barthes, Dziaalno strukturalisyczna, tum. A. Tatarkiewicz, u: idem, Mit i znak. Eseje, wybr, wstp J. Boski, tum. W. Boska, J. Boski, A. Tatarkiewicz, Warszawa 1970. R. Bart, Uvod u strukturalnu analizu pria (prev. P. Milosavljevi), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 17/1971, knj. 07, sv. 1 (januar), str. 568. C. Brmond, Logika moliwoci narracyjnych, Pamitnik Literacki 1968, z. . A. J. Greimas, Smantique structurale. Recherche de mthode, Paris 1966; 1986. Lanalyse structurale du rcit, Communications 1966, nr 8. A. J. Grejmas, Aktanti, akteri i figure (prev. Cvjetko Milanja), Revija, Osijek, 19/1979, br. 2, str. 6175. A. K. Greimas, Postupci opisivanja, Knjievna kritika, Beograd, 10/1979, br. 3, str. 1929. Suvremena teorija pripovijedanja (prir. Vladimir Biti), Zagreb, 1992. (na str. 7995. rad A. Greimasa, Igre semiotikih ogranienja) T. Todorov, Kategorie opowiadania literackiego, tum. W. Boska, Pamit nik Literacki 1968, z. . Najvanija literatura K. Bartoszyski, O badaniach ukadw fabularnych, u: idem, Teoria i interpre tacja. Szkice literackie, Warszawa 1985. K. Rosner, Semiotyka strukturalna w badaniach nad literatur. Jej osignicia, perspektywy, ograniczenia, Krakw 1981.
Ana Burinjska
330
X. POSTSTRUKTURALIZAM
Logini nastavak strukturalizma moe biti samo u njegovom pribliavanju knjievnosti ali ne vie kao objektu analize, ve knjievnosti kao upra njavanju pisma... Dakle, strukturalisti preostaje da se preobrati u pisca... Rolan Bart1 Strukture su neto to se veoma retko moe sresti u stvarnosti... erar enet2 Strukturi se moe metododoloki pretiti kako bi se bolje shvatila [...]. Ova operacija (na latinskom) zove se nemir... ak Derida3
1 2 3
R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255. . enet, Figure, op. cit., str. 23. J. Derrida, Sia i znaczenie, u: Pismo i rnica, Warszawa, 200, str. 12.
Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma

Kad je 1966. godine u osmom broju asopisa Communications ob javljen manifest naratoloke kole, izgledalo je da je nauna eufori ja teoretiara knjievnosti dosegla svoj zenit. inilo se kako nauka o knjievnosti treba da napravi jo samo mali korak da bi se sa struk turalne analize pripovetke, jo uvek relativno skromnih namera, prelo na otkrie univerzalne gramatike svake mogue knjievnosti. Da bi se, dakle dajui stvarima savremeniji naziv otkrio svoje vrsni algoritam proizvoenja beskrajne koliine knjievnih iskaza. Iza toga se, naravno, nalazilo veliko iskuenje izgraivanja jake na uke o knjievnosti apetit za objektivnost, loginost, kompaktnost i univerzalnost, probuen i podstican dostignuima opte lingvisti ke. Radovi teoretiara knjievnosti tog vremena vrveli su od shema, ablona, tipologija i tabela, a naredni modeli donosili su sve savr enije teorijske konstrukcije koje su naalost to je bilo oigledno imale sve manje zajednikog s knjievnou. I kao to obino biva u slinim situacijama naunu fantaziju su u korak pratile podjed nako velike sumnje. Svi smo na tren sanjali san o naunosti iro nino je nekoliko godina kasnije ovaj period rezimirao Rolan Bart (19151980) i eleli, prema uzoru na istonjake askete, da itav prebogati svet knjievnosti smestimo u jedno malo zrno boba.5 Ovaj vrhunac strukturalizma, kojim se danas smatra nastup nara tologa, istovremeno je doneo kulminaciju naunih tendencija u teoriji knjievnosti, kao i podjednako veliku krizu vere u zasnovanost stvara nja sistemskih teorija knjievnosti. Ova kriza se ve 1968. godine in tenzivirala s talasom studentskih politikih pokreta u Francuskoj kad je naroito postala vidljiva utopijska strana ideje autonomne teorije, hermetinost strukturalistike humanistike a, pre svega, njena veta ka odvojenost od drutvenog i kulturnog ivota. Parola: Strukture
5 Pogledati: Strukturalizam (II). R. Barthes, S/Z, Warszawa, 1999.
Mit jake nauke o knjievnosti
Vrhunac strukturalizma Kriza 1968. godine
X. Poststrukturalizam
333
Nastanak poststruktura lizma iz duha strukturalizma
Podela na strukturaliste i poststruktura liste
ne izlaze na ulicu, koju su na tabli ispisali studenti Sorbone, moda je najslikovitije izraavala ovo razoaranje. Godina 1966. bila je, da kle, naroito znaajna za teoriju knjievnosti XX veka, iako je u njoj vrvelo od paradoksa. Te godine dogodio se ve pomenuti vrhunac u razvoju takozvanog francuskog visokog strukturalizma i danas ve opteprihvaen istorijski poetak temeljnih promena u humanisti kim naukama koje su znatno kasnije nazvane poststrukturalizmom. Tako se, moglo bi se rei, u istom loncu naao jedan od najsnanijih pravaca u humanistikim naukama XX veka i njegovo veoma radikal no dovoenje u pitanje; upravo je ova eksplozivna masa (u izvesnom smislu karakteristina za ezdesete godine) na neki nain pripremila period koji nam je najblii teoriju knjievnosti posle poststruktura listikog preokreta. Naravno, nemogue je ne primetiti kako je francuski struktu ralizam od samog poetka bio unutar sebe veoma izdiferencirana pojava, pa je ak, kako su tvrdili komentatori, skoro svaki od mi slilaca koji su bili nazivani strukturalistima jednostavno oivljavao svoju sopstvenu verziju.6 Osim toga, nisu sve od tih verzija bile tako ortodoksne kao, na primer, naratoloka teorija. To je jo jedan raz log zato je naroito u ovom komplikovanom zavretku ezdese tih godina u Francuskoj veoma teko sprovesti arbitrarnu pode lu na strukturaliste i poststrukturaliste. Istovremeno je, ipak, 1966. i 1967. godine, postepeno pomaljanje kritike opcije naspram nau nih apetita strukturalizma bilo sve izrazitije. Upravo zato je na po etku citirani Rolan Bart, moda jedan od prvih (ve 1967. godine), primetio i registrovao ve uoljivu polarizaciju stavova: Ova re [strukturalizam] ... odnosi se danas na najrazno vrsnije poduhvate, ponekad oprene, ponekad ak neprija teljske...7 Termin poststrukturalizam poeo je, meutim, da se pojavlju je tek pred kraj sedamdesetih godina (uz to, i na amerikom tlu) i upravo je s te, ve neto vee vremenske distance, izvren pokuaj klasifikacije ovih najraznovrsnijih poduhvata teoretiara knjiev nosti i filozofa. Tada je jedna od struja takoe poela da se definie kao prvi ili klasini strukturalizam ili mnogo manje uglaeno: ortodoksni ili dogmatski. Druga, u skladu s tim, bila je nazivana drugim ili kritikim strukturalizmom. Na kraju je kad su se
6 7 Pogledati, na primer, G. Deleuze, Po czym rozpozna strukturalizm?, u: Drogi wspczesnej filozofii, Warszawa, 1978, str. 286. Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 253.
Terminoloka razlikovanja
33
ve mogle rezimirati i opisati posebne osobine ove struje dobila naziv poststrukturalizam.8 Pojava drugog strukturalizma, meutim, uopte nije znaila to treba posebno naglasiti faktiki kraj prvog. To je u stvari tre balo da signalizira da e od tada poteze ortodoksnih strukturalista pratiti opoziciona frakcija koja ne samo to e slabiti njihove naune apetite ve e, pre svega, obelodaniti izneverene nade kad je re o do tadanjim rezultatima njihove istraivake misije. Nadimci kojima je nazivana opozicija prema ortodoksnom strukturalizmu trebalo je da ukau na najbitnije aspekte zavade meu strukturalistima isti cali su nedogmatinost i sveinu pogleda, i revizionistiki karakter poststrukturalistike struje te, konano, tendenciju ka otkrivanju skri venih ideologija ili ve poodmaklu radikalnost kritiara strukturali zma.9 Kriza strukturalizma kasnih ezdesetih godina je, pre svega, svedoila o dubokom razoaranju mnogih teoretiara knjievnosti. Humanistikim naukama i teoriji knjievnosti strukturalizam je tre balo da prui ansu da se oisti od mnogih, jo uvek pozitivistikih predrasuda, ali se, iako je svoj zadatak donekle ispunila, cena poka zala previsokom. Strukturalisti su nesumnjivo uspeli u onome to je od poetka bilo ugraeno u njihove naune ciljeve: odbacivanju opte reenja genetizmom nauke o knjievnosti i podrivanju dominantne pozicije fenomenolokog subjekta.10 Meutim, umesto pozitivistike sklonosti ka zakonima i pravilima, ukorenjenim u prirodnim nauka ma, on je nauci o knjievnosti doneo snane, pa moda i snanije, sklonosti te vrste zasnovane na temelju jezikog sistema. Zbog toga je Hugo Fridrih jedan od najranijih nemakih kritiara ortodok snog strukturalizma s pravom isticao11 opasnosti koje su se nala zile u primeni ideje lingvistikog strukturalizma na teoriju knjiev nosti, potkrepljujui brojnim sumnjama posledice koje je na nauku
8 9 Tih odrednica je bilo jo vie; da pomenemo samo, na primer, neostruktu ralizam, parastrukturalizam, hiperstrukturalizam, superstrukturalizam, ultrastrukturalizam, antistrukturalizam i slino. Neki naunici uopte ne koriste distinkciju strukturalizampoststrukturali zam. To, na primer, zbog amerikog porekla termina poststrukturalizam, ini F. Dos, autor najiscrpnije istorije strukturalizma, Dos zato koristi termin ultrastrukturalizam kad ima na umu misao aka Deride. Pogledati: F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris, 1992. O tome up. M. Foucault, Strukturalizm i poststrukturalizm, u: Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, WarszawaWrocaw, 2000, str. 295, 298. U sluaju kasnijeg poljskog strukturalizma, jedna od najvanijih zasluga strukturalnosemiotike struje istraivanja postalo je raanje snanog otpo ra prema marksistikoj nauci o knjievnosti. Iste, 1967. godine, kad je i Bart uviao razdor meu strukturalistima.
Drugi strukturalizam
Vreme velikih revizija
Dostignua strukturalizma
Kritika strukturalizma Huga Fridriha
10
11
335
Nemogunost izgradnje opteg sistema knjievnosti
Totalitarni ciljevi strukturalizma
o knjievnosti ostavila De Sosirova misao. Knjievni tekstovi tvrdio je Fridrih samo u maloj meri dozvoljavaju formalizaciju tako bitnu za strukturalistiku perspektivu. Knjievnost u stvari pripada oblasti parole, a ne langue njen domen je izdiferencirano mnotvo koje nastaje zahvaljujui konkretnim autorima, a ne anonimno jedinstvo strukturalizovane celine. Osim toga to su veoma brzo shvatili i sami strukturalisti (naroito Bart, a kasnije i Todorov) ne postoji mogunost stvaranja takvog sistema koji bi obuhvatio sve knjievne pojave. Zatim strukturalisti su na sistem jezika gledali kao na ne to zatvoreno to strogo determinie nastajanje iskaza, dok je istovre meno u sluaju knjievnih postupaka bila najbitnija individualnost i sloboda stvaranja (ak i po cenu krenja sistemskih pravila). Napo kon strukturalizam se uvek instrumentalno odnosio prema jeziku knjievnosti (samo kao prema instrumentu prenoenja odreenih sa draja) i odatle su proisticale osnovne osobine strukturalne analize kao neistorijske, statistike i statine. I, na kraju rezimirao je Fridrih utopijski, strukturalistiki projekat stvaranja egzaktne te orije knjievnosti na osnovi naune lingvistike, doprineo je devalva ciji napora nemakih neokantovaca koji su na prelazu vekova teili razgranienju prirodnih i humanistikih nauka.12 Sline argumente je neto kasnije iznosio jedan od amerikih romanista diskvalifiko vao je projekat stvaranja egzaktne nauke o knjievnosti, pripisujui strukturalistima birokratizam, neadekvatnu preciznost u istraiva njima, a pre svega slabljenje uloge interpretacije u ime zarobljava nja knjievnih znakova u tautoloku mreu naziva. Meutim, on je u njima pre svega video totalistike sklonosti, optuujui ih, nimalo ljubazno, za fantastian plan totalne kontrole.13 Prilaem komentare pomenutih istraivaa jer oni veoma dobro sagledavaju i one primedbe koje su naspram saznajnih apetita struk turalizma ezdesetih godina izneli njegovi francuski oponenti. Tako e, posmatrano i iz perspektive ovih poslednjih, dobiti koje proistiu iz primene lingvistikih modela na teoriju knjievnosti uopte nisu bile adekvatne gubicima. Devalvirani mit geneze jednostavno je bio zamenjen novim mitom strukture. Detronizovanom empirijskom i fenomenolokom subjektu suprotstavljena je jo rizinija vizija sa mousmeravanje struktur i apstraktnost vetakih sistema.
12 13 Pogledati: H. Friedrich, Strukturalismus und Struktur in literaturwissenscha ftlichter Hinsicht citirano prema: B. Alleman, Strukturalizm w literaturo znawstwie, Pamitnik Literacki, 197, sv. 3, str. 296297. Pogledati: L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, Pamitnik Literacki, 197, sv. 3, str. 338.
336
Baltimor 1966: zvanini poetak

Ova godina, i za nju vezano mesto, pokazuju jo jedan paradoks poststrukturalizma: iako je njegova domovina sigurno bila Francu ska, na kraju je u izvesnom smislu postao amerika specijalnost.1 Zapravo, tendencije koje se posmatrane iz sadanje perspekti ve mogu definisati kao poststrukturalistike, pojavile su se u Fran cuskoj jo pre 1966. godine, naroito u ostvarenjima Miela Fukoa (1926198) i Rolana Barta; meutim, u istoriju je ula ve pome nuta 1966. godina koja je bila prihvaena za zvanino pojavljivanje prvih signala poststrukturalizma u humanistici. U jesen te godine odrao se ve uveni simpozijum u Baltimo ru, na John Hopkins University: The Languages of Criticism and the Sciences of Man; njegov najvaniji zadatak bilo je prenoenje na ameriko tlo ideje francuskog strukturalizma koji je u Sjedinje nim Amerikim Dravama bio prilino nepoznat.15 Trenutak je bio izuzetno povoljan u drugoj polovini ezdesetih godina u Ameri ci je poodmaklu starost doivljavala kola Nove kritike koja je, u najmanju ruku od etrdesetih godina, davala ton tamonjoj nauci o knjievnosti i knjievnoj kritici. ezdesetih godina se ve jasno ose ala zasienost shvatanjem knjievnosti i nainima njene analize ko je su zastupali istraivai u okviru New Criticism,16 pa se ak govori lo i o prevelikoj rutini kakvom je obavljana njihova kritika praksa koja je pogrdno nazivana interpretation industry (interpretativna in dustrija).17 Zato su za strukturalizam bile vezivane velike nade on se, jednostavno, inio novom i atraktivnom strujom iz Evrope, koji ne samo to je mogao da osvei ameriku nauku o knjievnosti ve je mogao i da donese efikasan antidot ve zastareloj ali i dalje uticaj noj akademskoj knjievnoj kritici u Sjedinjenim Amerikim Dra vama. Simpozijum u Baltimoru je okupio najvea imena tadanjeg francuskog humanistikog ivota; tamo su, izmeu ostalih, doli: Re ne irar, arl Moraze, or Pule, Lisjen Goldman, Cvetan Todorov,
1 15 Pogledati o tome: R. Gasch, Dekonstrukcja i krytyka literacka, Kultu ra Wspczesna, 1993, br. 2, str. 56. To, takoe, objanjava zato se naziv poststrukturalizam prvo pojavio na amerikom tlu. Osim toga, uopte nije bio prisutan u amerikoj teoriji knjievnosti ako se ne raunaju, na primer, ostvarenja Nortropa Fraja ili istraivanja Romana Jakobsona. Pogledati zbornik materijala s konferencije: Strukturalistika kon troverza, op. cit. Pogledati: Ameriki formalizam. O tome pie: K. M. Newton, In Defence of Literary Interpretation: Theory and Practice, London, 1986, str. 12.
Poststrukturali zam kao ameriki domen
Simpozijum u Baltimoru
Amerika interpretativna industrija
Uesnici simpozijuma
16 17
337
Bartova i Deridina izlaganja
Poststrukturali zam ispred strukturalizma
Razvoj strukturalizma u Americi
an Ipolit, ak Lakan, anPjer Vernan, Nikolas Rive. Meutim, dola su i dva mislioca koji e, kako se kasnije ispostavilo, uneti po metnju u planove strukturalistike misije u Sjedinjenim Amerikim Dravama: Rolan Bart (koji se tada smatrao jednim od najuticajni jih strukturalistikih teoretiara knjievnosti) i filozof ak Derida (1930200) (koji je u to vreme ve esto iznosio miljenje o struk turalizmu tako da se i njegova povezanost sa ovim pravcem inila oiglednom). Problem je, meutim, u tome to su i Bart i Derida doli u Baltimor s nastupima koji su to se danas naroito dobro vidi ve bili poststrukturalistiki,18 a to je jo gore upravo su oni (a naroito Deridin referat) ostavili mnogo jai utisak na ame rike uesnike konferencije od nastupa najveih zvezda strukturali zma na primer, aka Lakana. Prvi paradoks se, dakle, zasnivao na tome to je 1966. godine u Sjedinjenim Amerikim Dravama poeo poststrukturalizam jo i pre nego to je tamo zaiveo struktu ralizam i upravo zato prefiks post u tom trenutku nije bio oprav dan. Drugi paradoks se, meutim, odnosio na to to su i Bartova i Deridina gledita bila u to vreme mnogo manje popularna u Fran cuskoj (gde je bilo najvie povoda za kritiku strukturalizma) nego u Americi, a njihov nain razmiljanja o knjievnosti je tamo postao, jednostavno reeno, moderan. Zato je, ipak, dolo do tako brze asimilacije, naturalizacije i raz voja poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama? Tome je doprinela harizma aka Deride, ali i to je uobiajeno u svetu lokalne okolnosti. Ve se tokom same konferencije u Baltimoru u stvari ispostavilo da kola Nove kritike, koja je tretirana sa antipatija ma, ima vie zajednikog sa strukturalistikim miljenjem nego to je to na prvi pogled moglo izgledati (naroito kad je bila re o ideji organskog jedinstva, unutranje napetosti i sl.). Zato je brzo shva eno da uz pomo De SosiroveLeviStrosove teorije nee doi do te eljene smene generacija o kojoj su matali naroito mlai teore tiari knjievnosti. Meutim, bilo ju je mogue sprovesti u ivot za hvaljujui temeljnoj kritici strukturalizma, kao i novom gleditu na probleme humanistikog diskursa koje je predloio Derida. Mada 1966. godine ameriki teoretiari knjievnosti nisu mnogo razume li od prilino hermetikog izlaganja francuskog filozofa, sigurno su
18 Bez obzira na to to je iste godine bio koautor naratolokog broja asopisa Communications. Pogledati: Strukturalizam (II). Bart je ipak u Baltimoru odrao predavanje pod nazivom Pisati: neprelazni glagol? koje je ve sadr alo jasne akcente koji se danas smatraju poststrukturalistikima izmeu ostalog, kritiku prelaznosti jezika (njegovog priznavanja iskljuivo kao in strumenta prenoenja sadraja).
338
osetili jedno: da upravo odatle dolazi novo koje je u izvesnom smislu kao to e se dosta kasnije ispostaviti potpuno preobrazilo ame riku nauku o knjievnosti i to za dugi niz godina.19 Tako se kao zvanina inauguracija poststrukturalistike struje danas smatra nastup aka Deride s referatom Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka20 na naunoj konferenciji u Baltimo ru, 1966. godine, kad je na ameriko tlo neopaeno bio prenet ne toliko strukturalizam kako su planirali organizatori konferencije u Baltimoru koliko, zapravo, poststrukturalizam. Ovaj potonji bio je tako atraktivan za ameriku humanistiku da je u njoj ostvario zai sta spektakularan uspeh, bez obzira na to to je poznavanje struktu ralizma ezdesetih godina bilo relativno malo, pa ak, jednostavno reeno, skoro nikakvo. Tako je u Baltimoru 1966. godine bio donet dekret ne samo o razbijanju strukturalizma (koje se u Francuskoj ve osealo) ve i kako su komentarisali ironiari transforma ciji francuske kritike logocentrizma u ameriku teoriju knjievno sti.21 Osim toga, Deridina kritika analiza dva do tada nedodirljiva strukturalistika kamena temeljca strukture i znaka otvorila je mogunosti za novu epohu u istoriji amerike humanistike. I ma da bi bilo teko precizno odrediti datum prve upotrebe termina (to ne pominje nijedna studija),22 ameriko mesto roenja se ipak ini bespogovornim. Ova kasna upotreba naziva u odnosu na prve tragove te pojave, meutim, uopte nije smetala ovom preciziranju njegovog delokruga, preciziranju koje je izvreno ve iz odreene distance. Te r m i n p o st st r u ktu ra l iz am retrospektivno se pri menjuje da bi se oznaio izdiferenciran kompleks pojava (analitikih
19 20 Naroito s obzirom na pojavu dekonstrukcije. Up. J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. , deo 2: Lite ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1992, str. 158. Formulacija: H. Gumprecht, Deconstruction Deconstructed: Transformati ons of French Logocentrist Criticism in American Literary Theory, Philosop hische Rundschau, 1986, br. 33. esto se govori tek o 1979. kao godini kad se termin ve rairio putem prvih objavljenih antologija tekstova koji su ve rezimirali dostignua poslednjih nekoliko godina u nauci o knjievnosti. Tu je naroito re o dve antologije: Textual Strategies: Perspectives of Poststructuralist Criticism, red. J. V. Harari, Ithaca, 1979, kao i neto kasnijoj: The Untying the Text: A PostStructuralist Reader, red. R. Young, Boston, 1981. Treba pomenuti da se te iste godine, 1979, u Francuskoj pojavila uvena La condition postmoderne. Rapport sur la savoir, anFransoa Liotara, zahvaljujui kojoj je otpoeo nezapamen us peh termina postmodernizam. Up. i .F. Liotar, Postmoderno stanje, Novi Sad, 1988, prevod: prev. Frida Filipovi.
Deridijanska revolucija
Deridina kritika strukture i znaka
Definicija post strukturalizma
21 22
339
postupaka, teorijskih koncepcija, stavova i tendencija kao i naina njihovog opisivanja) u savremenoj humanistici (naroito francuskoj i amerikoj) iji poeci seu do 19661968. godine, a ije posledice traju i danas. Zajedniki imenitelj ovih pojava postao je specifian kritiki stav prema strukturalizmu, a s tim u vezi prema itavoj savremenoj paradigmi humanistikih nauka (naroito prema tradi cionalnim koncepcijama filozofije i nauke o knjievnosti). Iako se za poststrukturalizam nesumnjivo mogu vezati mnoga imena, ipak se za njegove glavne inicijatore smatraju, pre svega, ve pomenuta tri francuska mislioca: filozof ak Derida, teoretiar knji evnosti i kritiar Rolan Bart i filozof i istoriar ideja Miel Fuko. Vredi pomenuti i francusku teoretiarku knjievnosti Juliju Kriste vu (ro. 191) kojoj nauka o knjievnosti moe da zahvali na jednoj od najuticajnijih teorijskih koncepcija poslednjih godina teoriji in tertekstualnosti.23
Derida: protiv strukture

Deridina recenzija Ruseove knjige
Knjievna forma
Derida je polemisao sa strukturalizmom jo poetkom ezdesetih godina, a svoj stav je moda najpotpunije izrazio u recenziji knjige ana Rusea Forme et Signification,2 objavljenoj na stranicama a sopisa Critique. Ve sam naslov Deridinog eseja Force et Significa tion (Sila i znaenje) ukazivao je na njegov polemiki stav prema strukturalistikoj vezanosti za formu, istovremeno i prema traenju mogunosti za objedinjavanjem znaenja knjievnosti. Strukturali stiko miljenje odnosno miljenje pomou kategorija jedinstva smisla i forme prema miljenju ovog filozofa, pretvorilo je knjiev no delo u shematizovanu celinu, onu kako je to reito iskazao iz koje je istekla snaga.) Meutim, forma (naroito tako specifina kao knjievna) jeste fascinantna tek onda kad ponestane snage da bude shvaena u sopstvenoj unutranjosti, drugim reima, kad se struktu ra ne odraava u njenim unutranjim relacijama i konfiguracijama, meusobnoj zavisnosti elemenata i celovitih konstrukcija, ve kad se prevazilazi i omoguava prodiranje do onoga to je stvaralako.25
23 2 25 Meu predstavnike poststrukturalizma ubrajaju se pre svega filozofi i teoreti ari knjievnosti: . Derida, M. Fuko, . Delez, .F. Liotar, R. Rorti, L. Alti ser, R. Bart, J. Kristeva. . Ruse, Oblik i znaenje. Ogledi o knjievnim strukturama od Korneja do Klodela, Sremski KarlovciNovi Sad, 1993, prevod: Ivan Dimi. J. Derrida, Sia i znaczenie, op. cit., str. 1012.
30
Najvea opasnost od strukturalizma se, prema Deridi, nalazila u nje govim metafizikim korenima u tome to je on vodio ka zaklanja nju smisla samim inom njegovog otkrivanja i to je to stvaralako i nepredvidivo nastajanje smisla knjievnosti na taj nain postalo ne pokretno i zarobljeno u mrei unapred nametnutih kategorija. Ova opasnost je u izvesnom smislu bila ugraena u sam stav strukturali ste. Biti strukturalista objanjavao je filozof znailo je uhvatiti se organizacije smisla, autonomije i svojevrsne ravnotee neega ije je konstruisanje uspelo u svakom tre nutku i u svakoj formi...26 Ovakve bojazni iskazao je i u najuvenijem od svojih ranijih tekstova ve pomenutom referatu Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka ija je osnovna tema bilo pitanje sumnjivog statusa humanistikog i knjievnoteorijskog diskursa u obliku ve vidljivih i od strane filozofa briljivo izdvajanih simptoma saznajne zloupotrebe teorije iji su centar predstavljali struktura i znak. ta se onda moglo uraditi da se strukturalizmu ne dozvoli da ne oko ta u sopstvenom dogmatizmu? Trebalo je, uveravao je Derida jo u Sili i znaenju, metodoloki ugroavati strukturu a istovremeno i sam strukturalizam, uznemiravati ga i naruavati njegove prividno stabilne konstrukcije te, drugaije reeno stalno provocirati samo kritiku, buditi sumnje, postavljati pitanja, ne doputati shematizaci ju i rutinu. Reju praktikovati sve ono to e ovaj filozof imati na umu koristei kasnih ezdesetih godina termin dekonstrukcija.27 Poetni projekat dekonstrukcije skicirao je upravo u Strukturi, zna ku i igri, odreujui je tada jednostavno kao izvestan nain itanja filozofskih i knjievnih tekstova. Derida je u ovom sluaju imao na umu takav nain itanja kojim bi se, posebnom vrstom kritikog itanja, otkrili potkoni slojevi teksta duboko skriveni nivoi datog pojmovnog sistema koji predstavljaju misaono zalee teksta kako bi u isto vreme postale oigledne i slabosti tog sistema.28 Ipak, odlu ujui znaaj za ranu fazu francuskog poststrukturalizma imalo je
26 27 Ibid., str. 950. Znaenja dekonstrukcije u Deridinoj misli evoluirala su i vremenom se menjala, ali je, ipak, koristei ovaj termin ezdesetih i poetkom sedamdese tih godina, imao na umu specifian postupak itanja koji je izmeu ostalog imao zadatak da obelodani pukotine u metafizikim pojmovnim sistemima takoe i u onima koji su inili osnovu strukturalistike misli. Ovu etapu u razvoju svoje koncepcije nazvao je kritikom strategijom dekonstrukcije i upravo je ona koriena kao reprezentativna u ranom poststrukturalizmu. . Derida, Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih nauka, op. cit., str. 289.
ta znai biti strukturalista?
Protiv dogmatizma strukturalizma
Poetni projekat Deridine dekonstrukcije Kritiko itanje
28
31
Deridina kritika De Sosira i Levi Strosa
dekonstruktivno iitavanje kanon skih dela oeva strukturalizma De Sosira i LeviStrosa, koje je izvrio Derida u knjizi O gramato logiji.29 Filozof je ovde pre svega dokazivao neodrivost pojmovnih hijerarhija na kojima se zasnivala strukturalistika misao (naroito opozicije govorpismo). Predmet Deridinog napada postala je takoe De Sosirova dualistika koncepcija znaka kao veze izmeu akustike sli ke i pojma. Kritika strukturalizma, koje se ovaj filozof poduhvatio, bila je, dakle, ve poststrukturalistika, u tom smislu to je obavljana ne kako iz unutranjosti strukturali zma naroito dekonstruktivnim iitavanjem kanonskih tekstova ko ji su reprezentovali pravac. Autor dela O gramatologiji na to je takoe skretao panju: Tada je domininantan bio strukturalizam. Izgledalo je da se dekonstrukcija kree u tom smjeru budui da je ova ri je znaila izvjesno obraanje panje na strukture ... Dekon struisanje je isto tako jedna strukturalistika gesta, u sva kom sluaju jedna gesta koja je preuzimala nunost struktu ralistike problematike ... i nje na sudbina je jednim dijelom uslovljena ovom dvoznano u. Radilo se o tome da se ra ine, rastave, desedimentiraju strukture (sve vrste jezikih,
29 . Derida, O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976, prevod: Ljer ka iflerPremec.
Dekonstrukcija kao antistruktu ralistiki gest
DEKONSTRUKCIJA nain itanja filozofskih tekstova (pa za tim i knjievnih) koji je zapoeo francuski filozof ak Derida 1966. godine. Termin je u Deridinim radovima imao mnoga znaenja koja su se menjala zajedno s etapa ma razvoja njegovih gledita. Me utim, u prvoj fazi (manjevie do 197. godine kad je Derida objavio knjigu pod naslovom Glas) dekon strukcija je dobila strateki karak ter (kako je sam filozof definisao) odnosno bila je specifina vrsta kritike (ruenja) metafizikih pojmovnih konstrukcija (sistema), koriene tokom iitavanja kanon skih tekstova koji su reprezentova li tu tradiciju (na primer, Platona, Rusoa, Kanta, kao i De Sosira i Le viStrosa). Dekonstruktivni nain iitavanja bio je nagoveten jo u tekstu pod naslovom Struktura, znak i igra u diskursu humanisti kih nauka iz 1966. godine, gde ga je on najoptije odredio kao ita nje filozofa na odreeni nain. Ov de je, takoe, verovatno prvi put, Derida upotrebio sam termin u neodreenom obliku (deconstru ire). Dekonstruktivistiko itanje Rusoovih, De Sosirovih i Levi Strosovih tekstova ipak je demon strirao u tek godinu dana kasnije objavljenoj knjizi O gramatologiji. Termin dekonstrukcija Derida je stvorio nadovezujui se na dva Hajdegerova pojma: destrukcija (Destruktion) i demontaa (Ab bau), koji su i u radu nemakog filozofa bili u vezi s kritikom meta fizike prisutnosti. Deridino dekon struisanje tekstova kao inovativna strategija iitavanja u poetku je bilo veoma teko za razumevanje jer je filozof tragao za problema tinim (na primer, nereivim) me stima u filozofskim tekstovima
32
Iz istih razloga, mnogi nauni ci smatraju ranu (strateku) Deri dinu dekonstrukciju najvanijom kritikom snagom poststruktura lizma, dok drugi dekonstrukciju nazivaju primenjenim poststruk turalizmom,31 a trei, pak, post strukturalizam poistoveuju s de konstrukcijom.32 Uzroke ovog iz jednaavanja ipak ne treba tra iti samo u ovoj pomenutoj su tinskoj ulozi koju je filozofija aka Deride odigrala u kritici strukturalizma. Danas je skoro uobiajeno smatrati da upravo deridijansko ruenje temelja zapadne metafizike (kao osnov nog narativa koji utemeljuje savre menu misao i strukturalizam) i dekonstruktivna iitavanja najvanijih tekstova De Sosira i Le viStrosa koje je filozof izvrio, predstavljaju intelektualnu podlo gu za itav poststrukturalistiki pokret. Bez sumnje, inspirisani upravo Deridom, ameriki i francuski istraivai koncentrisali su se (naroito u prvoj fazi ovog pravca) na kritiku pojmovnih osnova strukturalnosemiotike misli naroito na opoziciju, a istovremeno i na hijerarhije koje su privilegovale prve lanove: je ziki sistem i govor, oznaeno i oznaavajue, sinhroniju i dijahroni ju i slino. Takoe su podrivali neke od njenih osnovnih ideja pre
30 31 32 . Derida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd, martapril 1992, str. 203, prevod: Zlatko iki. Termin P. Barija. Up. P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York, 1995, str. 70. To ine, na primer, ve pomenuti P. Bari i V. L. Gerin, redaktor knjige A Hand book of Critical Approaches to Literature, New YorkOxford, 1992.
da bi, zahvaljujui tome, naruio metafizike pojmovne sisteme ko je su ovi tekstovi reprezentovali. Derida je takoe mnogo panje posvetio konfliktnosti konceptu alnog projekta teksta i njegovog ostvarivanja (retorikog ili narativ nog), naroito pratei razmimoila enje gotovog (napisanog) teksta i njegove javno manifestovane in tencije determinisane pripadno u metafizikoj tradiciji. Sve vrste pukotina u pojmovnim konstruk cijama koje su se mogle ispoljiti za hvaljujui veoma paljivom iita vanju tekstova, filozof je smatrao (po ugledu na antiku semiotiku, Nieovu i Frojdovu simptomatolo giju) simptomima ozbiljnih proce sa destrukcije osnov metafizike prisutnosti. Uprkos uobiajenom miljenju, dekonstrukcija ipak nije vodila unitavanju teksta (kako se esto prigovaralo Deridi), ve demistifikaciji filozofskog sistema koji je iza njega stajao. Zahavlju jui tome, rani oblik strateke dekonstrukcije postao je reprezen tativan za prvu (kritinu) fazu poststrukturalizma.
logocentrikih, fonocentri kih struktura). Upravo stoga se, naroito u Americi, motiv dekonstrukcije spaja s post strukturalizmom (to je u Fran cuskoj nepoznata rije osim kad dolazi iz Amerike).30
Dekonstrukcija i poststruktura lizam
Kritika opozicije i hijerarhije u teorijskim sistemima
33
Ideja jezike igre
svega, koncepciju strukture, znaka, binarne opozicije, kompaktnosti, celovitosti i slino. Zato su neka druga gledita prihvatili u radikalizo vanoj formi na primer, De Sosirovu tezu o nesrazmernosti znaka i znaenja, tj. o tome da u jeziku postoje samo razlike bez pozitivnih termina kako bi, oslanjajui se na njih, konstruisali novu viziju je zika i knjievnosti, naime, takvu u kojoj bi ideju strukture zamenila ideja jezike igre,33 u kojoj bi spajanje ustupilo mesto razlikovanju, sistem pojedinanosti, kontinuitet sluajnosti, identitet i slinost razliitosti i razlici, a potrebu reda i teorijske sigurnosti potrebi za provizornou i rizikom. Deridina filozofska misao i iitavanja filozofskih i knjievnih tekstova koja je obavljao, ne samo da su bitno promenili naine ita nja u Sjedinjenim Amerikim Dravama (bogatei jednu od najvital nijih kritikih kola u istoriji amerike teorije knjievnosti),3 nego su takoe doneli potpuno drugaije sagledavanje pitanja knjievnosti.
Bart: u pravcu teksta

Neprohodnost pisanja Bart glavni kritiar strukturalizma
Bez obzira na to to na pomenutoj konferenciji u Baltimoru ve veo ma poststrukturalistiki Bartov tekst Pisati: neprelazni glagol?35 nije na sluaoce ostavio takav utisak kao Deridin referat, ipak je upravo Bart smatran glavnim kritiarem strukturalizma u oblasti te orije knjievnosti i ova njegova dostignua proglaena su reprezenta tivnim jer su najizrazitije ilustrovala smisao poststrukturalistike promene u refleksiji o knjievnosti.36 Bartova misao je takoe, bez sumnje, odredila glavni pravac poststrukturalistikoj kritici premi s tradicionalne teorije knjievnosti. Konkretno se imala u vidu veoma izrazita promena u Bartovim sta vovima koja se mogla zapaziti izmeu dva teksta Uvoda u strukturalnu
33 3 35 36 Prisutna ve u Strukturi, znaku i igri u humanistikim naukama, kao i u delu O gramatologiji. Koristei kategoriju igre, Derida se pozivao na koncepciju kasnog Vitgentajna (iz Filozofskih istraivanja). Takozvana Jejlska kola ili drugaije: kola amerike rekonstruktivne kritike, uglavnom: Pol de Man, Dozef Hilis Miler i Barbara Donson; u poetku, ta koe: Defri Hartman i Harold Blum. Engleska verzija teksta nalazi se u ve pomenutoj zbirci materijala s konfe rencije The Languages of Criticism and the Sciences of Man, a francuska u: R. Barthes, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris, 198. Opirnije sam o tome pisala u tekstu: Pomidzy strukturalizmem i poststruk turalizmem: przypadek Rolanda Barthesa, Ruch Literacki, 2001, sv. .
3
analizu prie,37 smatranim jo strukturalistiki ortodoksnijim i etiri godine kasnije objavljenom knjigom pod naslovom S/Z koja se ve smatrala standardnim primerom razmiljanja o knjievnosti u znaku poststrukturalizma. I, zaista, jo su u Uvodu u strukturalnu analizu prie u prvi plan izbile Bartove naune namere projekat pronalaenja snanih osnova za nauku o knjievnosti uz korienje univerzalnog modela koji obuhvata sve pripovesti, te koncepcija u kojoj su mnogo manji znaaj imali konkretni knjievni tekstovi. Dok se u S/Z knjizi o samo jednoj Balzakovoj pripoveci Sarrasi ne pokazala kao najvanija upravo neponovljivost konkretnog tek sta i postupak njegovog itanja. Bart je pokuao da kroz specifian nain iitavanja teksta nekako rekonstruie put njegovog nastanka (izraen formulom pisanja), istovremeno nastojei da ne ograni i bogatstvo znaenja pripovesti bilo kakvim unapred nametnutim vrstim principom, pre da obasja tekst,38 kako se poetino izrazio, nego da ga podredi nekom modelu. Kao posledica ove promene, ja ka teorija je trebalo da ode u tamu zaborava, jer kako je naglaa vao autor S/Z svaki pojedinaan tekst se pokazivao kao teorija i to ne kao teorija neega to je identino ili slino, ve napro tiv: teorija te neotklonjive razlike koja se vraa u beskraj.39 Ovde je, dakle, bila jasno vidljiva ov a razlika i razlika Bartovih gledita. Jo je u Strukturalistikoj delatnosti, objavljenoj 1963. godine, ne dvosmisleno napisao: Prvo razlaemo, a zatim sistematizujemo.0 U S/Z je ostala jo samo prva od ove dve delatnosti jer su Bartove sklonosti ka sistematizovanju ovde ve znatno manje, pa ak sko ro nikakve. Ako je ita ustaljivao na S/Z etapi, onda je to bila sa mo kako je to i sam rekao slika mnotva koje trijumfuje. Nije vie bilo rei ni o kakvoj sistematizaciji znaenja ili traganju za pra vilima konstrukcije; knjievni tekst eksplodira i biva raspren, a ko dovi postaju stereografski prostor pisanja.1 Ovu promenu Bart je nagovestio znatno ranije, 1967. godine dakle, godinu dana nakon objavljivanja Uvoda u strukturalnu ana lizu prie kad mu je bila prilepljena etiketa ortodoksnog struktura liste. U tekstu karakteristinog naslova Od nauke do knjievnosti2
37 38 39 0 1 2 Podseam da se taj tekst pojavio upravo u ve pomenutom manifestu narato loga iz 1966. godine. R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 7. Pogledati, takoe, predgovor za ovu knjigu M. P. Markovskog, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, str. 225. Ibid., str. 6. R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 18. R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39, 7, 57. R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit.
Od Uvoda u strukturalnu analizu prie do S/Z
Obasjavanje teksta
Slika mnotva koje trijumfuje
Od nauke do knjievnosti
35
Bartov poststrukturali stiki credo
Ne nauka o knjievnosti nego knjievna nauka
demonstrirao je, i to sasvim jasno, svoj potpuno neortodoksni, pa ak i ekscentrini odnos prema modelu strukturalistike teorije. Prema njegovom miljenju, nauka je u stvari trebalo da ustupi me sto knjievnosti, a strukturalista da se pretvori u pisca. Bart je ve ovde predstavio veoma izraenu polemiku osnovu prema struktu ralizmu (a naroito prema veri u metajeziku istotu nauke o knji evnosti) i upravo ovaj tekst treba smatrati kao njegov moda i najraniji i najjasnije formulisan (ve) poststrukturalistiki credo. Ne utralan jezik strukturalistike nauke bio je, da tako kaemo, zara en s dva virusa pisanjem (criture) i zadovoljstvom.3 U tom trenutku je autor Kritike i istine stavio pred strukturalizam u velikoj meri vratoloman zadatak (koji je pri tom smatrao logikom nemi novnou). Tako je strukturalizmu postavljao zadatak da u sredi te svog poduhvata stavi upravo razbijanje naunog jezika i krene da se pie. Svojevrsna misaona akrobacija koju je u tom trenutku izveo Bart mogla je da zaudi ak i najvee radikale u domenu refor misanja humanistikih nauka ezdesetih godina: od nauke, za koju je knjievni jezik bio samo predmet i nestajao u ime prenoenja sa draja, on je zapravo iao u pravcu nauke (ili bolje nauke) koja je trebalo da bude knjievna i da postane u punom smislu te rei stvaralatvo pisanje zaista dostojno tog odreenja. Nije teko uvi deti kako se ovde strukturalizam transformisao u svoje iskrivljeno ogledalo, a da se u isto vreme, kao pod teretom pisanja, konano sruila sistemska teorija koju su strukturalisti eleli da poklone nau ci o knjievnosti. Tako je Bart nemilosrdno rezimirao: Jedino pisanje moe da razbije teoloku sliku koju je na metnula nauka, da se suprotstavi oinskom nasilju koje iri izvikana istina sadrina i sudova, da istraivanju otvori i tavo podruje jezika.5 Bez obzira na to, tekst Od nauke do knjievnosti u sutini je ve oma precizno pokazivao pravac koji je trebalo da odabere nauka o knjievnosti, odbacujui tvravu koju su uvali De SosirLeviStros. Ovaj pravac je podrazumevao prelazak sa nauke na knjievnost, zaboravljene, pa ak i odbaene u euforiji strukturalistikih snova
3 O specifinoj, kritikoj upotrebi kategorije criture u poststrukturalisti kom diskursu ve sam pisala u tekstu Lekturografia. Filozofia czytania wed ug Jacquesa Derridy. Pamitnik Literacki 2000, sv. 1, str. 56. Detaljnije sam ovo pitanje obradila u knjizi: Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw, 2003. R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255. Ibid., str. 257.
5
36
o poretku. Ova odluka je takoe podrazumevala odbacivanje utopij skih elja za metajezikom istotom nauke o knjievnosti u ime sve sno praktikovane literarnosti njenog diskursa. Da bi se to ostvari lo, ipak je bio neophodan jo jedan, radikalan, pa ak i skandalozan korak koji je Bart jednostavno nazvao odstranjivanje autora.6 Zato sigurno ne udi to je upravo 1968. godine Rolan Bart iz veo dva po svojoj radikalnosti najdrastinija gesta. Prvi je nesumnji vo bio spektakularniji i uao je u istoriju kao usmrivanje autora. Drugi je, istina manje zvuan, bio SMRT AUTORA uvena u sutini od veeg znaaja poto formula Rolana Barta koja ozna je Bart 1968. godine definitivno ava simbolino uklanjanje iz raskrstio ne samo sa autorom (od teorijskog diskursa (teorije inter nosno sa autorom kao insti pretacije) kategorije autora kao tucionalnim garantom prave hipotetikog garanta ispravnosti tumaenja knjievnog teksta, a interpretacije) ve i sa interpreta kao zamena za otvaranje polja stva cijom uopte. Tanije reeno, s ralake aktivnosti itaocu stvar njenim tradicionalnim modelom nom tvorcu knjievnog teksta. koji je sam definisao kao operaci Uznemirujua Bartova definicija, ju koja (na silu) pripisuje dubok koja se nala u naslovu njegovog smisao, ispravno tumaenje toj eseja iz 1968. godine, imala je, da kle, za cilj kritiku prinud koje je igri pomeanih, pa ak i kontra teorija nametala interpretativnim diktornih predstava kakvom je praksama. Bart je na taj nain na smatrao knjievnost.7 Oba ova ruavao postulat razumevanja gesta su, kao to se i moe videti, knjievnog teksta u skladu s tako bila meusobno veoma tesno pove zvanom autorskom intencijom. zana: Bart uopte nije imao u vidu autora (niti, razumljivo, bilo kojeg realnog autora, to mu se u vatri polemika esto i rado prigovaralo). Meutim, imao je u vidu kate goriju autora koji se smatra teorijskim ekvivalentom ispravnosti interpretacije te, dakle instancu koja u ime podudaranja sa sopstve nom namerom dovodi proces interpretiranja do eljenog finala: ot krivanja skrivene namere u knjievnom delu i dobijanja odgovora na uobiajeno pitanje: ta je autor hteo da kae?. Tako je ovo od stranjivanje autora (iz knjievnoteorijskog diskursa), prema Barto vom uverenju, trebalo da deifrovanje teksta uini potpuno nepo trebnom aktivnou, odbaci prinudu eksplikacije, otpusti konice sigurnosti8 i na kraju otvori polje za javni nastup pred itaocem
6 7 8 R. Bart, Smrt autora (prev. Miroslav Beker), Polja, 30/198, br. 309 (no vembar), str. 50. R. Barthes, Lcriture de lvnement, u: Le bruissement de la langue..., op. cit., str. 181. Ibid.
Odbacivanje autora
Kritika tradicionalne interpretacije
37
italac kao pisac
Bartov antiegzegetski stav
Lomljenje teksta
Obraun s dogmatama hermeneutike
kao ponovnim piscem: ne vie kao interpretatorom ve kao pra vim stvaraocem knjievnog teksta.9 I Smrt autora i ranije pomenuta knjiga S/Z otkrivale su najva niji ulog Bartovih postupaka izmeu 1966. i 1970. godine. U tom smislu, kao to je glavni dobitak od primene strukturalistike teori je jezika na nauku o knjievnosti trebalo da bude ienje knjievne kritike od naslaga subjektivnosti i pozitivizma,50 tako je Bartova verzija poststrukturalizma ila direktnim putem u pravcu itanja, a tanije otkrivala veoma odluan antiegzegetski stav autora Kritike i istine. Klasina teorija znaka iju je kvintesenciju inila De Sosiro va ideja dijadnosti nekoliko godina kasnije je Bart to objanjavao51 u isto vreme se ispostavljala kao mikromodel tradicionalno shva ene interpretacije kao prevoda signifiant na signifi, dakle, aktivno sti koja zadrava smisao i ne dozvoljava mu da se koleba, udvaja ili da zaluta.52 Ako je, dakle, na osnovi te pretpostavke tradicionalna interpretacija bila kretanje od signifiant u pravcu signifi ne bi li se znaenje koncentrisalo u dubokoj strukturi, onda je praksa iji je projekat bio predstavljen u S/Z trebalo da bude tako je to Bart de finisao pre lomljenje teksta.53 Koncepcija interpretacije, koja se prilino neoekivano pojavila u S/Z a koju e Bart ubrzo nazvati itanjem, nije bila ni egzege za ali ni eksplikacija, nije trebalo da traga za jedinim, istinitim ili definitivnim smislom.5 Zato je oigledno bila shvaena po uzoru na Niea (to Bart, uostalom, uopte nije krio): nije trebalo u stvari da predstavlja davanje smisla tekstu, ve vie procenu od kakvog mnotva je on bio oblikovan.55 Ukoliko je, dakle, strukturalistika nauka trebalo da oisti itanje knjievnosti starih balasta auto ra, stvarnosti i istine utoliko je otrica poststrukturalistike kritike trebalo da se konano obrauna s dogmama hermeneutike, ali je Bartova vizija knjievnosti (i interpretacije) na kraju popri mila previe eklektian oblik.56 U njoj su se mogli uti kako glas
9 50 51 52 53 5 55 56 Upravo ovakav projekat itanja kao ponovnog pisanja teksta (lecturere criture) sadravao je S/Z. To je pominjao, izmeu ostalog, u: Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255256. U Teoriji teksta, objavljenoj 1973. godine. Pogledati: R. Barthes, Teoria tek stu, u: Wspczesna teoria..., op. cit., t. , sv. 2. Ibid., str. 189190. R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 8. R. Barthes, Teoria tekstu, op. cit., str. 190. R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 39. To, uostalom, i jeste jedna od tipinih osobina poststrukturalistikog naina miljenja.
38
De Sosira, tako i Deride i kako Niea, tako i Malarmea. Autor S/Z je, na primer, pisao: [Knjievni] tekst je galaksija signifiants, a ne struktura sig nifi; on nema poetak; povratnog je karaktera; do njega se moe doi kroz razliite ulaze od kojih nijedan ne treba proglasiti glavnim; kodovi, koje tekst pokree, ocrtavaju se d ok l e p og l e d s e e, nereivi su (smisao u njima nikada nije podreen nekoj odluci, osim ako je kocka baena) ... Interpretacija, koju zahteva tekst direktno shvatan u svom mnotvu, uopte nije liberalna; ne radi se o doputanju vi eznanosti, o velikodunom pripisivanju svakom tekstu delia istine; uprkos svoj indiferentnosti radilo se o afirma ciji postojanja samog mnotva koje nije postojanje istine ... Ovu neophodnu afirmaciju ipak nije naroito lako postii, jer ako nita ne postoji izvan teksta, onda samim tim ne po stoji ni c el i na teksta.57 Iz dananje perspektive prihvaeni kao poststrukturalistiki, Bar tovi radovi su naroito pomenuti Od nauke do knjievnosti, S/Z, Smrt autora (1968), Od dela do teksta (1971), Teorija teksta (1973), Zadovoljstvo u tekstu (1973) ili Predavanje (1979)58 koje u nekom smislu rezimira sve ove promene takoe za poststrukturalizam na DELO/TEKST prema milje znaili znaajne problemskotermi nju poststrukturalistikih teoreti ara (naroito Rolana Barta, Julije noloke promene koje su vodile ka Kristeve i aka Deride), kategorija temeljnom preformulisanju pristu teksta, koja se nalazi kao opozicija pa knjievnosti. Bart je to lapidarno delu, pre svega je oznaavala pro izraavao konkretnim parolama, menu odnosa prema knjievnosti. samim tim proklamujui nunost A konkretno odustajanje od stati nog i predmetnog tretiranja knjiev promene teita i take gledita naj ne tvorevine (kao depozita znaenja vanijih za refleksiju o knjievnosti. korien za deifrovanje) u korist Dakle, bilo mu je stalo do prelaska: dinamike i procesualne koncepci s nauke na knjievnost, sa dela na je iste te tvorevine smatrane prak tekst, sa interpretacije na itanje, sa som beskonane proizvodnje smisla autora na itaoca i sa istine na za u kojoj uestvuje i italac, aktivni ko autor njegovih znaenja. dovoljstvo. Terminoloke korekcije ovde nisu znaile promene supstancijalnog karaktera, ve razliku u tretmanu knjievnog dela, pa ak i temeljne promene pogleda na svet teoretiara knjievnosti koji je postajao par excellence italac.
57 58 Ibid., str. 0. Spisak bibliografskih radova up. u Bibliografiji na kraju poglavlja.
Tekst
Bartovi poststrukturali stiki manifesti
39
S dela na tekst
Sloboda itanja
Autor kao skriptor
Protiv istine i objanjenja
Rekapitulirajmo: deklarisana ve u naslovu rada Od nauke do knjievnosti, promena preferencija u Bartovom sluaju trebalo je da oznai simboliki prelazak od nauke o knjievnosti (o ijim je inte resima brinuo pre svega ortodoksni strukturalizam) do knjievnosti koju su strukturalisti zagubili u svojim apstraktnim malim formu lama. Prelazak s d el a na tek st , na koji upuuje jo jedan naslov,59 oznaavao je odustajanje od tradicionalnog shvatanja knjievne tvo revine kao predmetnog, statinog i reproduktivnog dela koje je proizvod ili depozit znaenja u korist procesualnog, dinami kog i stvaralakog pristupa (tekstu). Bart je na taj nain podrivao tradicionalno shvatanje knjievnosti koje je zavisilo od mimetikih zahteva, suprotstavljajui mu dinamiku koncepciju teksta (pro cesa, prakse proizvoenja znaenja) usaenu jo u kreacionisti kom miljenju. Zatim, promena koja se manifestovala u prelasku s a inte r pret a c ij e na it anj e trebalo je da oznai oslobaanje ita nja od hermeneutikih prinuda, a naroito stega ispravnosti i dog me ispravne ili pravilne interpretacije u korist maksimalne slobode itanja. Slino je i prelazak s a autora na it ao c a koji je Bart proglasio simbolikom smru autora trebalo da oznai odbacivanje jedne od najvanijih dogmi diskursa o knjievnosti: tu maenja saglasnog s takozvanom namerom autora.60 Bart je ovde priznavao smisao postojanja samo subjektu koji postoji na papiru bezlinom skriptoru koji kao instanca iz teksta (i samo iz tek sta) nije imao nikakve pretenzije da nadzire procese proizvoenja smisla i koji je ostavljao itaocu neogranieno polje za isticanje. Na taj nain, oznaen italac trebalo je da postane sauesnik, pa ak i faktiki stvaralac znaenja knjievnog teksta, a ne istrajni tragalac za njegovim smislom. Naslov knjiice Zadovoljstvo u tekstu objav ljene 1973. godine, signalizirao je promene u Bartovim gleditima koje su zapoete jo u Kritici i istini, kad se odluno opratao od zah teva da knjievna kritika traga za istinom knjievnog dela. Reeni ce: nikada se ne pravdati, nikada nita ne objanjavati i naslada u itanju jami za svoju istinu61 govore ovde same za sebe. itanje (a ne interpretacija) knjievnog teksta je pre svega trebalo da priuti ulno (pa ak i erotsko) zadovoljstvo, a poloaj istraivaa, kritiara, interpretatora maksimalno se pribliavao poloaju prosenog itao ca teksta, u trenutku kada nalazi svoje zadovoljstvo.62 Autor S/Z je
59 60 61 62 R. Barthes, Od dziea do tekstu, Teksty Drudie, 1998, br. 6. Up. takoe, reenicu: Kao institucija, autor je mrtav, u: Rolan Bart, Zado voljstvo u tekstu, Gradina, Ni, 1975, str. 36, prevod: Jovica Ain. Ibid., str. 3. Ibid., str. .
350
tako vraao nauci o knjievnosti ono to je, kako je tvrdio, ona do tada uporno potiskivala na marginu zadovoljstvo koje priinjava jezik a koje ona nikada nije cenila.63 Iznosei, dakle, stavove o uroenoj nestabilnosti znaenja i o slobodi itaoca da ga kreira, Bart je otvorio perspektivu za slobodni ju i kreativniju knjievnu kritiku. Zatim je, podjednako odluno od bacujui vetake podele na jezik i metajezik, tekst i komentar (pri marni i sekundarni tekst), izraavajui takoe uverenje o jednom jeziku koji povezuje knjievnost i itanje u jednoj zajednikoj prak si pisanja (criture) otvorio polje komentatorima knjievnosti za jeziko stvaralatvo. itava Bartova koncepcija je, dakle, trebalo da dovede pre svega do poputanja steg teorijskih normi, naroi to onih koje su ustanovili strukturalisti. Prema miljenju autora Za dovoljstva u tekstu, nije bilo mogue izgraditi optu teoriju teksta, a jedini mogu iskaz o tekstu je i sam trebalo da postane tekst.6
Prijatnost jezika
Fuko: subjekat i diskurs

Skoro ve pred kraj ivota Miel Fuko je veoma odluno tvrdio da nikada ... nije bio strukturalista,65 ali neki radovi ovog filozofa naroito s kraja ezdesetih godina isto toliko su ukazivali na sna ne uticaje strukturalizma koliko su svedoili o njegovoj borbi sa sve otrijom kritikom. Slino Rolanu Bartu, i Fuko je doiveo velike promene miljenja izmeu 1966. i 1970. godine, konkretno izme u Rei i stvari (1966) i Poretka diskursa (1970). Jo su se u ovoj, prvoj, knjizi mogle videti tendencije ka prevazilaenju ogranienja strukturalizma, iako se, meutim, mogao zapaziti i njegov veoma snaan uticaj. Zato je druga ve predstavljala radikalan raskid koji je ak i sam filozof neposredno izrazio. Iste te 1966. godine, kad su ak Derida i Rolan Bart irili svee ideje poststrukturalizma u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Miel Fuko je objavio jednu od svojih najuvenijih knjiga Rei i stvari.66 Ova knjiga, naroito kad se danas paljivo ita, takoe precizno sve doi o konfliktima strukturalizma i poststrukturalizma. Njena tema
63 6 65 66 R. Bart, Knjievnost. Mitologija. Semiologija, op. cit., str. 255258. R. Barthes, Od dziea do tekstu, op. cit., str. 19195. M. Foucault, Filozofia, historia, polityka..., op. cit., str. 299. M. Foucault, Les mots et les choses. Une archologie des sciences humaines, Paris, 1966; srp. izd.: Rijei i stvari. Arheologija humanistikih nauka, Nolit, Beograd, 1971, prevod: Nikola Kova.
Fuko i strukturalizam Rei i stvari
351
Iskazi elementarne jedinice diskursa pistm
Unutranji poredak diskursa
je bila istorija naunih ideja koje su nastale izmeu XVI i XIX veka, a metode analize naunih diskursa, kojima se Fuko ovde sluio, jo uvek su veoma podseale na nain miljenja poznat, na primer, iz Le viStrosovih radova on je, na primer, razbijao diskurse na elementar ne jedinice koje je zvao iskazima (noncs), ali je tragao za skrivenim zakonima koji su upravljali tim diskursima, a naroito u njima prisut nim neosveenim optim formama miljenja koje je nazvao episte mama (pistm).67 Takoe nije skrivao da ga usmerava potreba da se istorija ideja oisti od antropocentrikih naslaga i da se ta disciplina qu asinauno precizira. Analize koje je ovaj filozof izvrio ipak su se od nosile upravo na iskaze, a ne na apstraktne sisteme, i mada su diskursi koje je istraivao pokazivali duboko skrivene strukturalne pravilnosti, ipak su se vladali po sopstvenim zakonima, nezavisnim od spoljnih pri tisaka jezikog sistema iveli su po sopstvenom ritmu i dinamici, u neku ruku su se samostalno uspostavljali. Fuko je, osim toga, nastojao da ne zatvara svoja istraivanja samo unutar iskaza, ve je, takoe, is traivao relacije izmeu diskursa i vanjezike stvarnosti (koresponden cije, ressemblances). Meutim, njegovi pokuaji da definie unutranji poredak diskursa ipak su prouzrokovali da se on ubroji u ortodoksne strukturaliste. estoko se branio od takvih etiketa, moda najsnanije u tri godine kasnije objavljenoj Arheologiji znanja (1969) u kojoj je objanjavao i strategiju prihvaenu u Reima i stvarima: Ako sam govorio o diskursu, to nije bilo radi toga da bih pokazao da se mehanizmi ili procesi jezika tu u potpunosti odravaju. Vie je trebalo omoguiti da se u gustini verbal nih performansi pojavi razliitost moguih nivoa analize. Trebalo je pokazati da se pored metode lingvistike ... struk turacije ... moe uspostaviti jedan specifian opis iskaza, nji hovog obrazovanja i pravilnosti svojstvenih diskursu.68
Fukoova kritika strukturalizma
Ovde se dobro vidi da se autor Arheologije znanja prilino o tro suprotstavio strukturalistikom pogledu na svet. Ve na poetku ovog fiktivnog dijaloga sa imaginarnim oponentimastrukturalisti ma, smetenog na kraju knjige, obelodanjuje da se u itavoj knjizi trudio da se odluno ogradi od strukturalizma, ili bar od onoga to se obino pod tim podrazumeva. Takoe je uveravao da se nije pozivao na postupke jezikog opisa, niti se zalagao za formalizacije.
67 68 Pojam pistm je takoe ukazivao na srodnost s LeviStrosovim struktura ma uma. M. Fuko, Arheologija znanja, Plato, Beograd, Izdavaka knjiarnica Zorana Stojanovia, Novi Sad, 1998, str. 21, prevod: Mladen Kozomara.
352
Jedino tvrdio je za im je mogao da traga u strukturalnim ana lizama bili su disciplina i efikasnost, ali ak ni u tome nije uspeo jer je i sama oblast njegovog interesovanja pruala otpor bilo kojem unapred nametnutom poretku, pri emu njeno bogatstvo nepresta no izmie shemama. Dakle, jedino to mu je preostalo jeste to da svoju nemo prerui u metodu i ova reenica se moe smatra ti najkraom i najlapidarnijom formulom koja je govorila o uzroku promene u nainu miljenja ovog filozofa.69 U Arheologiji znanja Fu ko, dakle, nije vie tragao za skrivenim porecima razliitih diskursa koji funkcioniu u kulturi, ve se programski koncentrisao na njiho ve epistemoloke preseke. Takoe je zahtevao da se diskursi vie posmatraju kao prakse koje se sastoje od diskurzivnih dogaaja i da se panja usmeri na primere, pauze, pragove, granice, transforma cije, diskontinuitete i materijalnosti. Dakle, bez obzira na to to je kao jedinica diskursa ovde i dalje ostao pojedinaan iskaz (nonc), Fuko, ipak, ne samo to u ovom sluaju nije podlegao iskuenju po vezivanja iskaza sa onim optim formama saznanja (epistemama), ve im je ak pripisao vremenske i prostorne aspekte. Filozof se ograivao i od takvih istraivanja diskursa koja su donosila gotove sinteze (kao to su, na primer, razvoj, uticaj, tradicija i sl.). I, na kra ju nemilosrdno je ogoleo skrivene elje strukturalista, piui: Bilo je sasvim normalno da vi branite prava jedne kontinu irane istorije, otvorene istovremeno i za rad teleologije i za neograniene procese uzronosti. Ali to nipoto nije bilo ra di toga da bi ona bila zatiena od strukturalne invazije koja bi ignorisala njeno kretanje, spontanitet i unutranji dinami zam. Vi ste zapravo hteli da obezbedite moi jedne konstitu tivne svesti, poto su upravo one bile dovedene u pitanje.70 Ali je tek u Poretku diskursa predavanju odranom prilikom preuzimanja katedre na Collge de France71 objavljenom 1971. go dine, Fuko izneo svojevrstan manifest koji je pre svega imao politi ki izraz, ali se mogao shvatiti i kao antistrukturalistiki. On se ovde koncentrisao na procedure koje su kontrolisale i ograniavale pro cese stvaranja diskursa u drutvima naroito procedure iskljuiva nja, odnosno zabrana koje su se posebno odnosile na sfere politike, seksualnosti, kao i na govor psihiki obolelih ljudi. Najopresivnije principe kontrole proizvodnje diskursa u ljudskoj istoriji, prema
69 70 71 Ibid., str. 213. Ibid., str. 218. Predavanje je odrano 2. decembra 1970. godine.
Epistemoloka presecanja diskursa
Poredak diskursa
Procedure iskljuivanja
353
Kriza subjekta
Ko je autor?
Autor kao jedna od sistematizu juih instanci
njegovom miljenju, doneo je nauni diskurs sa, za njega, veoma karakteristinom ogromnom tenjom za istinom72 isti onaj pod ijim se uticajem formirao lingvistiki a zatim i knjievnoteorijski strukturalizam. Poseban motiv u Fukoovim razmiljanjima takoe je zauzimao problem subjekta, odnosno kako je to direktno izneo u Arheolo giji znanja pojava krize subjekta.73 ivo uestvujui u raspravi o statusu subjekta koja se odvijala u Francuskoj ezdesetih godina,7 ovaj filozof je pokrenuo i problem koji je bio veoma bitan za teoriju knjievnosti tanije: pitanje statusa autora u knjievnoteorijskom diskursu. Za njegov tekst Ko je autor? iz 1966. godine inilo se da verno sekundira Bartovoj Smrti autora. Za Fukoa je autor, ili pre autor, predstavljao samo konstrukciju diskursa i njegovu funkciju nije bio shvatan kao davalac diskursa i nije mogao da ima vlast nad njim. Filozof je u autoru pre svega video instancu koja klasifi kuje i unapred namee naine postojanja i funkcionisanja iskaza u drutvu. Autorovo pravo vlasnitva nad svojim delom takoe je determinisalo sutinu knjievnosti i koilo slobodu interpretacije. Prema Fukou, autor je postajao hipotetika pozadina kompaktno sti iskaza zahtev za podudaranjem sa intencijom autorskog iska za, podreivao je principu celovitosti.75 Slino Bartu, ni Fuko, tako e, nije uopte iao ka uklanjanju autora iz diskursa. Vie mu je bilo stalo do slabljenja njegovog uticaja bio je to prelazak s funkci je glavnog kontrolora i distributera znaenja na funkciju samo jed ne od moguih sistematizujuih instanci.
Otvaranje semiologije
Za Rolana Barta i druge francuske poststrukturaliste, 1966. godina pokazala se prelomnom iz najmanje nekoliko razloga od tada e oni kritici podvrgavati ne samo strukturalizam (u De Sosirovoj i LeviStrosovoj varijanti) ve i strukturalnu semiologiju kao nauku
72 73 7 75 Fuko je jo i ranije opisivao mehanizme represije psihikih bolesnika pomo u klinikog i filozofskog diskursa. Pogledati u: Miel Fuko, Istorija ludila u doba klasicizma, Nolit, Beograd, 1980, prevod: Jelena Staki. Miel Fuko, Arheologija znanja, op. cit., str. 219. Ovu pojavu detaljnije opisujem u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit., deo: Kres mitu nadzorcy. Pogledati, takoe, G. Raulet, Kryzys podmiotu, Colloquia Communia, 1986, nr 5. M. Foucault, Kim jest autor?, op. cit., str. 37.
Kritika strukturalne semiologije
35
o sistemima znakova i optim znaenjskim formama. Naroito e naruiti postulate istraivanja optih uslova nastanka znaenja, odvojeno od njihove semantike sadrine. Bart e to postepeno i niti ve u tekstovima objavljenim izmeu 1967. i 1970. godine, ali je moda najubedljivije izrazio svoju sumnju prema tradicionalnoj semiologiji u delima izdatim od 1970. godine. Sigurno je to najradi kalnije uinio u asu kad ga je oarao Japan. Ako je, kako se seamo, glavni greh novih mitologija, prema Bar tovom miljenju, to to one nisu predstavljale znakove onakvim kakvi su, ve su im krale prvobitan smisao i davale sopstveni, onda on u svetu zapadne kulture (osim malih izuzetaka u knjievnosti) uistinu nije pronalazio prostore slobodne od te vrste manipulacije. Otkrio je, meutim, svet, odnosno semiotiki univerzum u kojem kako je to definisao znakovi postoje u svom arbitrarnom obliku i zahvaljujui kojem su se mogle uvideti potpuno nove perspektive koje su se poja vile pred semiologijom. To je bio upravo Japan, kome je Bart posvetio neobian semioloki (zapravo, antisemioloki) traktat pod naslovom Carstvo znakova.76 Ovo delo je inaugurisalo naredni (tekstualni) pe riod u njegovim radovima i zapoelo fazu veoma otre kritike struk turalne semiologije (one kojom se on, takoe, do tada bavio), kao i koncepcije znaka na kojoj je zasnivao svoje ranije zakljuke. To, me utim, uopte nije znailo da su znakovi prestali da ga fasciniraju. Ba naprotiv koliko je u Mitologijama govorio o tome zato ne voli znakove, toliko je u Carstvu znakova upravo nastojao da iskae zato ih voli.77 Razlika na kojoj je insistirao bila je ona izmeu zapadnog i istonog sveta, koja se moe videti u odnosu prema znakovima i u na inima njihovog korienja. U zapadnom svetu kako je to precizno pokazivao u Mitologijama vetaki stvorenim znakovima pridavana su obeleja prirodnosti. Na Dalekom istoku, meutim, znaci su zaista bili prirodni nisu se pretvarali da su neto drugo, ve su samo bivali sobom, nije im nalagano da upuuju na neko skriveno signifi, nije se uporno tragalo za potpunim smislom. I, koliko je zapadni sistem revnosno iao ka tome da popuni znakove sadrinom oznaitelja, to liko mu se Japan inio kao kultura praznih znakova: smisaone prazni ne. Ova praznina je fascinirala autora Mitologija kao svojevrstan anti dot semiotikim zloupotrebama Zapada viku znaenja, nervozi u
76 Objavljeno u enevi 1970. godine. Roland Barthes, Carstvo znakova, August Cesarec, Zagreb, 1989, prevod: Ksenija Janin. Bart je prvi put posetio Japan u maju 1966. godine, ali je kasnije tamo odlazio jo dva puta u prolee 1967. godine i izmeu 1967. i 1968. godine. Govorio je o tome u jednom intervjuu. Up. Oeuvres compltes, red. . Marty, Paris, 19931995, t. 2, str. 1003.
Semiotiki univerzum
Carstvo znakova
Bart i znaci
Znak u kulturi Istoka
77
355
Bartova vetina fragmenta
Polisemija
Semantika praznina
traenju istine, loim formama pomou kojih je vladala ideologija. U japanskoj kulturi je tada video mogunost ienja i veoma vaan nauk za zapadnu misao. Ova iskustva su rezultirala novom etapom u njegovom razmiljanju o knjievnosti kao pisanju (criture) dakle, o tekstovima osloboenim prinude posedovanja smisla. Pod njihovim uticajem promenio se i njegov nain pisanja o knjievnosti od tada je najradije koristio umetnost fragmenta u velikoj meri in spirisanu japanskim haikuom.78 Bartov pogled na proces stvaranja znaenja u knjievnosti tako e se bitno promenio 1970. godine, to svedoi ve ranije pomenu ta uvena knjiga S/Z koja je predstavljala specifian zapis itanja pri povetke Sarazen Onore de Balzaka. Koliko su Barta na etapi Uvoda u strukturalnu analizu pripovetke pre svega interesovali mehanizmi nastajanja denotacije i konotacije, toliko je ovde uveo trei termin koji je obelodanjivao njegov ve definitivno anarhian odnos prema semantikim pitanjima a to je mnotvo. Naime, nisu mu bili do voljni zahvati koji su se zasnivali na proirenju znaenjskog polja i njegovom obogaivanju polisemijom polisemija je, kako je tvrdio, na kraju uvek bila ograniavana nekim nadreenim principom koji je ureivao i svodio mnotvo znaenja na konkretan broj. Omogua vala je, dakle, samo ogranieno razmnoavanje znaenja.79 Sada ga je interesovala samo beskonana i neograniena igra znaenja knji evnosti osloboena od vladavine bilo kakvih sistema. Izjanjavao se o njoj skoro ekstatiki kao o mnotvu poetaka, otvaranju mree, beskonanosti jezika ili o slici trijumfujueg mnotva koju nee osi romaiti nikakva prinuda predstavljanja. Knjievni tekst je sada za njega bio galaksija signifiants, a ne struktura signifi.80 Ove usiljene krilatice u tom trenutku trebalo je da izraze Bartov odnos ne samo prema knjievnosti kao tekstu (tekstovima) nego i prema procesu i tanja. I kao to je knjievni tekst za njega predstavljao neogranien potencijal znaenja (to se uopte, ma kako se upravo inilo, nije kosi lo s njegovom ljubavlju prema japanskoj praznini ta moe biti vie neogranieno u svom stvaralakom potencijalu od same praznine?), tako se i proces itanja pokazivao kao prostor za itaoevu slobodnu
78 Pogledati o tome: M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, czyli za co kocham Rolanda Barthesa, Teksty Drugie, 1990, br. 2. Pogledati, tako e, Bartove knjige pisane posle 1970. godine, a naroito Zadovoljstvo u tekstu (1973) i Fragmenti ljubavnog diskursa (1977). R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 3. Termin razmnoavanje (dissmination) tu je za oznaavanje neograniene semioze; koristio ga je i ak Derida. Pogleda ti, naroito: J. Derrida, La dissmination, Paris, 1972. R. Barthes, S/Z, op. cit., str. 390
79 80
356
kreaciju teksta posutog zvezdama,81 kao i naravno za iskustvo zadovoljstva. Ovde se, dakle, veoma radikalno promenio Bartov je zik, kao i njegov odnos prema semiolokoj terminologiji koja se jo samo tu i tamo javljala, ali u stvari u takvoj, moglo bi se rei, prevrat nikoj formi. Na taj nain je, na primer, bio preobraen i naruen pojam koda koji se i dalje bogato smetao na stranicama S/Z, ali ni po emu nije podseao na nekadanji kod semiotiku aparatu ru poretka i regulisanja toka komunikacije. Bart se prilikom itanja Balzakove pripovetke u stvari sluio s pet kodova, tj. tanije reeno kodova (Empirije, Osobe, Nauke, Istine i Simbola), ali to nisu bi li toliko vrsti i precizno organizovani kompleksi pravila, koliko vie slobodni glasovi (voix) koje pripovetka pokree i koji u njoj neko vreme odzvanjaju82 a koje italac moe (iako, uopte, ne mora) da u je. Tako shvaeni glasovi samo su otvarali potencijalne mogunosti otkrivanja smisla i proirivali kako je to poetski definisao autor S/Z semantiko polje dokle je pogled sezao, oznaavajui vie prostor beskrajnog grananja (ili upravo razmnoavanja) znaenja nego bi lo kakvog njihovog ograniavanja. Tako se preobraavala i evoluirala Bartova semiologija, a proces ovih promena opisao je i u Predavanju iz 1977. godine.83 Sa semiologije kao sredstva drutvene kritike kori ene za istraivanje jezika koga mui vlast, preao je na negativnu i aktivnu semiologiju, fasciniranu formama jezike praznine, koja je titila znakove od mogunosti njihovog potpadanja pod vlast sistema i koja je odustala od privilegije da bude metajezik. Ovakva vizija je trebalo da, u punom smislu te rei, prilagodi semiologiju knjievno sti;8 na taj nain je, dakle, Bart takoe realizovao svoj raniji postulat o preobraaju strukturaliste u pisca. Promena stava o zadacima semi ologije u njegovom sluaju je bila veoma jasan signal da nailazi potpu no nova epoha za samu semiologiju, ali i za nauku o knjievnosti. Ovu novu (poststrukturalistiku) semiologiju autor Predavanja je de finisao na sledei, pomalo sumanut, nain: Rado bih semiologijom nazvao niz operacija u okviru ko jih je mogue pa ak i unapred kao cilj postavljeno igra nje sa znakom kao odslikanom zavesom, a moda ak i fik cijom.85
81 82 83 8 85 Ibid., str. 7. Na kraju ih je upravo tako nazivao glasovi, a ne kodovi. Pogledati: ibid., posebno str. 5556. Pogledati: R. Barthes, Wykad, Teksty, 1979, br. 5. Ibid., str. 2227. Ibid., str. 27.
Pet Bartovih kodova
Negativna i aktivna semiologija
Nova definicija semiologije
357
A na drugom mestu je pisao: Semiologija o kojoj govorim je istovremeno i negativna i aktivna. Neko ko je itav ivot, i u dobru i u zlu, posvetio razmatranju tog udovita, jezika, moe samo da bude fa sciniran formama njegove praznine a ona je potpuna su protnost njegovoj dubini.86 Bartova reforma semiologije je, dakle, nesumnjivo izvrena prihvatanjem svih podsticaja koji su potekli iz promiljanja prirode pisanja. Pravo pisanja je apodiktinoj nauci o sistemima znakova pri pisivalo delovanje meu razlikama, moglo ju je sauvati od dog matizacije, od shvatanja sebe u kategorijama univerzalnog diskursa koji ona nije, osveivalo je njen besmisao konstruisanja metajezi ka.87 Na taj nain se znak oslobaao od sistemskih pravila koja mu je nametnuo De Sosir i od logikih poredaka u koje je verovao Pirs. Ostajao je, meutim kako je to formulisao Bart znak (u) imagina ciji koji je jedino stvarao privid verovatnoe i nesigurnosti istine.88 Poput Rolana Barta, i Julija Kristeva (ro. 191)89 je u isto vre me podvrgavala kritici tradicionalnu semiologiju zasnovanu na De Sosirovom modelu, podreenu pre svega komunikacionoj teoriji znaka. U okviru te teorije kako je primeivala znak, a pre sve ga tekst, odnosno struktura znakova, bio je shvatan kao zatvorena i zavrena tvorevina, mrtav predmet komunikacione razmene. Po iljalac ga je zaista predavao primaocu, ali u sutini je itav proces komunikacije bio odvojen od stvarnih uticaja partnera u inu komu nikacije i sveden na apstraktne sheme razmene. Naruavajui semi oloki model komunikacije, koji podreuje knjievnost mehanizmi ma razmene a ne stvaranja smisla,90 Kristeva se pozicionirala (slino Bartu) na onoj strani semiologije koja se obino u Francuskoj ve ne ko vreme, po uzoru na ora Munena, naziva semiologijom znae nja (za razliku od semiologije komunikacije).91 Prema miljenju francuske teoretiarke, ovo podreivanje knjievnog teksta operaciji
86 87 88 89 90 91 Ibid., str. 2. Ibid. Ibid., str. 26. Ovde valja pomenuti znatno raniji Bartov tekst na koji se, u ovom sluaju, na neki nain vraao, a radi se o: Znak w wyobrani (1963) koji se nalazi u antologiji Mit i znak, op. cit. Bila je, uostalom, ezdesetih godina slualac njegovih seminara. Pogledati o tome: J. Kristeva, Ideologia dyskursa o literaturze, u: Wspcze sna teoria bada literackich..., op. cit., t. . deo 2. Pogledati: G. Mounin, Introduction la smiologie, Paris, 1970, str. 11. Na to skree panju i Z. Mitosek, Teorie bada literackich, Warszawa, 1998, str. 259.
Privid verovatnoe i nesigurnost istine
Kritika tradicionalne semiologije Julije Kristeve
Sheme razmene
Semiologija znaenja
358
razmene smisla i stvaranje od istog tog teksta robe, skrenulo je pa nju s prakse stvaranja smisla te, dakle, sa stvaralakog rada koji se odvija u jeziku.92 Knjiga koju je Kristeva objavila 1969. godine pod naslovom Smeitik. Recherches pour une smanalyse,93 zbirka njenih ranijih tekstova, predstavljala je neku vrstu manifesta koji je proklamovao hitnu potrebu rekonstrukcije semiologije koja je, pak, u tradicionalnoj formi ve ispunila svoj zadatak. Meutim, Kristeva je moda jo snanije taj stav iznela u radu Ideologija diskursa o knjievnosti, objavljenom godinu dana kasnije. Strukturalnoj se miologiji je ovde zamerala pre svega preveliku formalizaciju.9 ak ni prelazak na transformacionu semiologiju po modelu omskog (kao u sluaju naratologa)95 nije, prema njenom miljenju, uspeo da sauva semiologiju od okotavanja u mrtvim modelima. Kristeva je ovde zabeleila i veoma vaan trenutak preokreta koji je doneo ka ko krizu strukturalizma tako i krizu strukturalne semiologije. Tako je pisala: Dostiui danas kulminacionu taku u diskursu formal ne poetike koja je, meutim, nemona pred za nju nepro bojnim zidom jezika i predstave, formalna, lingvistika metoda zasipa trite knjievnim poluproizvodima koji pretenduju na naunu pozitivnost, ali se mimoilaze sa spe cifinim znaenjskim radom koji je razbijao predstavu, kao i s njegovim poloajem u istoriji.96 Prema miljenju teoretiarke, tradicionalno shvaena semiologi ja97 je ve ispunila svoj istorijski zadatak u teoriji knjievnosti. Skre nula je panju na specifian karakter jezikog materijala i postala deo opte teorije znakova (semiotike). Upravo je ova teorija poev od antikog vremena u zapadnoj tradiciji uvek pratila epistemologiju za koju je smisao postajao jednom zauvek ustanovljena injenica. Me utim, opet poinjui od Frojdovih dostignua, semiotiku treba shva titi kao vrstu semantike analize te, dakle, discipline koja istrauje ono to je epistemologija uvek potiskivala iz svog polja interesovanja:
92 93 9 95 96 97 Kristeva je tada, kao i mnogi francuski intelektualci u to vreme, bila pod ve oma snanim uticajem Marksove filozofije, to se jasno ispoljavalo u retorici njenog iskaza. Izdata 1969. godine u Parizu. Pogledati, takoe, raniji tekst Kristeve: La smiologie: science critique ou critique de la science, La nouvelle critique, 1968, septembar. Pogledati: Strukturalizam (II). J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 182. Odnosno, u ovom sluaju De Sosirova.
Ideologija diskursa o knjievnosti
Kritika formalne metode
359
Proizvodnja smisla
Proi zvo d nju s m isl a, pre nego to je on postao izgovo ren smisao, njegov r ad, pre nego to je nastao proiz vo d.98 U tom trenutku najvaniji zadatak semiologije Kristeva je defini sala kao istraivanje proizvodnje smisla u praksi stvaranja znaenja semanalize.99 To ne samo to je stvaralo mogunost pokretanja problematike koja je do tada imala marginalan status ve je i prualo konkretnu ansu samoj semiologiji koja je u dotadanjoj formi ve iscrpela svoje mogunosti. Semanaliza je, pak, onako kako ju je u to vreme shvatala Kristeva, trebalo da predstavlja disciplinu koja je pot puno u skladu s tadanjim vremenom svoj projekat obnove semio logije teoretiarka je realizovala veoma eklektiki: u njoj su odzvanja le tadanje Lakanove reinterpretacije Frojdove misli (koju je Kristeva posle ponovo interpretirala), inspiracije Bartom i Deridom, kao i im pulsi koji su poticali od avangardne knjievnosti (Lotreamona, Ma larmea, Dojsa, Artoa i Bataja) koje je ve izvesno vreme pronicljivo prouavala.100 Autorka La rvolution du langage potique (Revolucija poetskog jezika) priznavala je knjievnosti podjednako bitnu ulogu kao Bart ili Derida; prema njenom miljenju, avangardno pisanje je ve i samo uspelo da narui vernost sistemskoj nauci o znakovima, ak i pre nego to je to uinila radikalna kritika semiologije koja je vrena direktno.101 Na kraju je, dakle, prema francuskoj teoretiarki, knjievni tekst postupak proizvodnje smisla koji je pronalazio svoj nastavak u postupku itanja, koji je u izvesnom smislu pokretao i na stavljao stvaralaki proces zapoet u samom tekstu.102 Teorija teksta, koju je stvorila Kristeva, ovde je veoma izrazito nailazila na poglede na tekst njenog uitelja Rolana Barta. Ova teori ja je trebalo da uzima u obzir isto tako specifine osobine subjekta u duhu Frojdove analize (u Lakanovoj verziji) koja je u procesu formiranja subjekta poseban znaaj pridavala sveri signifiant. Pre ma Lakanu, ovek je jo pre nego to je doao na svet a takoe
98 J. Kristeva, op. cit., str. 182. 99 Termin Kristeve. 100 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mallarmgo: Rzut komi) u: Wspczesna teoria ba da..., t. , deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Ba dania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, drugo izdanje, Krakw, 1996. Tekst Kristeve je iz 1972. godine. 101 Vie mesta ovoj kontestirajuoj ulozi avangardne knjievnosti Kristeva je po svetila u knjizi: La rvolution du langage poetique. Lavantgarde la fin du XIXe sicle. Lautramont et Mallarm, Paris, 197. 102 Pogledati o tome posebno poglavlje: La productivit dite texte u knjizi Kriste ve Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris, 1969.
Semanaliza
Uloga knjiev nosti u kritici sistemske nauke o knjievnosti
Teorija teksta Kristeve
360
i posle smrti ve uvek i j o uvek bio upregnut u lanac simbo la u igru signifiant, i to jo pre nego to je uspeo da se upozna s njenim pravilima.103 Na osnovi tih koncepcija, knjievni tekst nije imao zadatak da prenosi nikakvu skrivenu dubinu ili istinu jedi na njegova istina, ili pre istina, bio je sam proces raanja smisla. U ovom sluaju naroite osobine pokazivao je poetski govor s ob zirom na svoju sposobnost da se vraa na ono to je prethodilo i nu simbolizacije odreenoj ulnotelesnoj sferi koja se ispoljava u zvuku ili ritmu. Upravo je ovaj predverbalni nivo (koji Kristeva naziva semiotikim), slian po svom funkcionisanju radu sna u Frojdovom smislu,10 trebalo da uslovi ulazak subjekta u simbo liki poredak. Istovremeno je semiotinost ipak obavljala negativnu funkciju prema strukturi jezika i komunikacionoj konvenciji ra zarala je simboliki poredak izazivajui destrukciju kodova i zna enja. Upravo se tako deavalo u savremenoj avangardnoj knjiev nosti koja je dovodila jezik do granice izraajnosti i do potpunog raspadanja znaenja. Ovo integrisanje semiotikog u simboliki po redak ipak je, prema miljenju Kristeve, bila najvanija osobina po etinosti.105 Veoma vanu ulogu u koncepciji autorke La rvolution du language potique igralo je i razlikovanje dva tekstualna nivoa: genoteksta i fenoteksta.106 Genotekst je u ovom sluaju oznaavao upravo ovaj proces beskonanog, predjezikog generisanja znaenja (jo pre nego to je nastalo znaenje). A fenotekst se ve odnosio na gotov tekst fenomen jezikog karaktera. Ovo razlikovanje je teore tiarku na kraju dovelo do formulisanja definicije knjievnog teksta kao jezikog postupka tokom kojeg genotekstualne operacije vre ingerenciju nad sferom fenoteksta.107
103 J. Kristeva, op. cit., str. 18. Pogledati, takoe: J. Lacan, crits, Paris, 1966, str. 68. 10 Pogledati, takoe: J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej, op. cit., str. 178179. 105 Koncepcija knjievnosti Kristeve je ovde bila veoma izrazito podreena La kanovoj terminologiji, mada je Kristeva u izvesnoj meri modifikovala razli kovanja koja je uveo Lakan. Up. takoe: Psihoanaliza i Feminizam, naroito podnaslov Postmodernistiki feminizam. 106 U ovom sluaju, Kristeva je koristila terminologiju sovjetskih istraivaa aumjana i Soboleve. Up. J. Kristeva, Kilka problemw..., op. cit., str. 183. 107 Ibid., str. 183187. Manjevie u isto vreme, Kristeva je analizirala i isto tako shvaenu dijaloginost knjievnosti, na ije istraivanje ju je inspirisao pre svega Mihail Bahtin odnosno proces nastajanja teksta kao apsorbovanja, transformacije i prenoenja raznih ve postojeih tekstova u kulturi. Ova pojava, nazvana intertekstualnost, sasvim sigurno donela joj je najveu sla vu u okviru nauke o knjievnosti, jer je bila smatrana inicijatorkom snane knjievnoteorijske struje intertekstualnih istraivanja. I ovde su Kristevu
Semiotiki (predverbalni) nivo
Genotekst / fenotekst
361
Ideoloka eksploatacija knjievnosti
Smisaona produktivnost knjievnosti
I Bart i Kristeva su zapravo sedamdesetih godina poeli dosled no da preispituju strukturalnu semiologiju uviajui u njoj jo je dan izvor scijentizma.108 Oboje su, takoe, tragali za mogunostima prevazilaenja vrstih okvira koje je strukturalizam nametnuo semi ologiji koristei, izmeu ostalog, iskustva avangardne knjievnosti kao revolucionarne, subverzivne aktivnosti koja vri svojevrsno razbijanje ustaljenih jezikih normi.109 U tekstu pod naslovom Ideo logija diskursa o knjievnosti Kristeva je ve veoma otro i radikalno istupala protiv strukturalizma. Smatrala ga je jednom od varijanti neokantizma, koja je vodila ka ideolokoj eksploataciji knjievno sti pomou podreivanja diskursa o knjievnosti lingvistici.110 Pa, ak kako je tvrdila ni put prelaska od strukturalne lingvistike do transformativne lingvistike (omskog), sad posmatran, nije bio u stanju da oivi i oslobodi teoriju knjievnosti od uticaja lingvistike i od pritisaka koje je ona nametala. Strukturalizam je dostigao kul minaciju u diskursu formalne poetike koja je ipak nemona pred za nju neprobojnim zidom jezika i predstave.111 Jedina ansa za teoriju knjievnosti sada je bilo odstupanje od statinog, sinhronij skog strukturalizma i prelazak na put istraivanja istorijske smisa one produktivnosti knjievnosti. Upravo je taj korak predstavljao veoma dosledan prelazak teoretiarke na stranu poststrukturalizma koji se bar za izvesno vreme, takoe, pokazao kao prelazak na pro movisanje teorije intertekstualnosti.
108
109 110 111
uglavnom interesovale semantike promene u knjievnom tekstu (naroito u tekstu romana), a pre svega transformacije elemenata ranijih tekstova (naro ito raznih citata i kliea) koji su apsorbovani i postaju integralni deo novog teksta. Pogledati o tome, na primer, J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, Pamitnik Literacki, 1972, sv. . Drugaiji predlog reformisanja semiologije kroz njenu transformaciju u gra matologiju (odnosno, nauku o pismu), gotovo istovremeno, dao je ak Deri da. Zbog nedostatka prostora ovde neu govoriti o Deridinoj koncepciji, a za interesovane upuujem na njegove knjige Pismo i rnica, Warszawa, 200, O gramatologii, op. cit., kao i tekstove: Sygnatura, zdarzenie, kontekst, u: Marginesy filozofii, Warszawa, 2002, kao i: Smiologie et grammatologie, Social Science Information, 1968, br. 3. Pogledati, takoe: Dekonstrukcija. Bart je o tome govorio, izmeu ostalog, u: Wykadzie..., op. cit.,str. 1213. Pogledati: J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, op. cit., str. 177. Op. cit., str. 182.
362
Kristeva: u pravcu intertekstualnosti

Prie o tome kako je polovinom ezdesetih godina mlada teoretiar ka bugarskog porekla Julija Kriste va upoznavala uesnike seminara koje je vodio Rolan Bart s teo rijama Mihaila Bahtina ve pripa daju istoriji. Kristevu je tada kod Bahtina naroito fascinirala otvo rena mogunost da se dinamizuje strukturalizam. Ovu dinamizaciju omoguavala je Bahtinova koncep cija rei u knjievnosti, u skladu s kojom ona vie nije bila mrtva taka u prostoru smisla, ve se po kazivala kao preklapanje tekstu alnih povrina i koja je obeloda njivala svoju dijaloku strukturu. Upravo je Bahtin bio taj, prema miljenju Kristeve, koji je otkrio da je svaki tekst izgraen od mo zaika citata, da on nastaje putem apsorbovanja i transformacije drugog teksta i da, zahvaljujui tome, funkcionie na odreen na in u istoriji i drutvu.112 Ovakvo miljenje teoretiarka je iznela 1968. godine i upra vo se ova godina uzima kao oficijelan poetak pojavljivanja termina intertekstualnost u knjievnoteorijskom diskursu.113 Tekst Kriste ve pod naslovom Problemi strukturiranja teksta ne samo to je do neo definiciju teksta kao svojevrsne permutacije tekstova (ukrtanja i neutralizovanja u okviru jednog teksta mnotva iskaza koji poti u iz drugih tekstova), ve je Kristeva ovde definitivno promenila
INTERTEKSTUALNOST u znaenju koje je ovom terminu dala Julija Kristeva 1968. godine, pozajmljenom od Mihaila Bahti na koncepcija, prema kojoj sva ki knjievni tekst apsorbuje u sebe ranije tekstove tako da predstavlja mreu razliitih pozajmica (cita ta, kliea i sl.) koje su se u njemu naslagale. Intertekstualna analiza ima zadatak da izdvoji te pozajmi ce tumaei na taj nain proces nastajanja teksta. Koncepcija inter tekstualnosti je iz osnova promeni la poglede na izvore knjievnosti. Tako, prema miljenju najradikal nijih intertekstualista, ne postoji ist (neposredovan) izvor knji evnosti, jer na putu izmeu je zika i sveta stoji ranija upotreba date rei ili opisa date stvari ili sta nja. U tom smislu se koncepcija intertekstualnosti odluno suprot stavlja idejama mimetinosti i in tersubjektivnosti knjievnosti. 112 Pogledati: J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, op. cit. Pogledati: Bahtin. 113 J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, op. cit. O teoriji intertekstualno sti pogledati, posebno: H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: Li teraturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa, 1989, i: Prace wybrane, t. : Wymiary dziea literackiego, Krakw, 1996; M. Gowiski, O intertekstual noci, u: Poetyka i okolice, Warszawa, 1992; R. Nycz, Intertekstualno i jej zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wied za o literaturze, Krakw, 2001; G. Genette, Palimpsesty, u: Wspczesna teo ria bada literackich za granic..., op. cit., Krakw, 1996, t. , deo 2.
Kristeva na Bartovom seminaru
Uticaj Bahtina
Poetak razvoja termina inter tekstualnost
363
Analiza strukturiranja teksta
i najvanije poglede na knjievnost koji su izgraeni na osnovi strukturalizma. Uostalom, njene koncepcije su se oito uzajamno dopunjavale s Bartovim idejama iz tog perioda nije joj, naime, bi lo stalo do opisa unutartekstualnih struktura, ve do analiziranja strukturiranja teksta, ne do analize delaobjekta, ve do istraiva nja tekstaprocesa, napokon do prakse kroz koju knjievni tekst proizvodi smisao, a ne do razmene smisla tokom interpretacije. In spiraciju je i u ovom sluaju pronala pre svega u Bahtinu. Upravo je Bahtin, naglaavala je Kristeva, kao jedan od prvih zamenio statinu segmentaciju teksto va modelom u kojem knjievna struktura nije neto zatee no ve se stvara u odnosu na druge strukture.11 Za nju je misao ruskog teoretiara bila veoma inspirativna i u tom pogledu jer je pokazivala kako se moe prevazii apstrakcija, ka ko se mogu dovesti u pitanje zvanini lingvistiki kodovi i zakoni, a zatim pronalaziti prie i moralnost ugraene u dinamiki proces pro izvoenja tekstualnih znaenja. Ova misao je takoe omoguavala da se otkrije vieslojnost rei i njena svojevrsna logika koja prevazi lazi logiku kodifikovanih iskaza i ostvaruje se izvan zvanine kultu re. Ideja tekstaprocesa i teorija intertekstualnosti bile su usmerene ne samo protiv ironinosti ortodoksnog strukturalizma ve i protiv tradicionalnog shvatanja knjievnosti pomou mimetikih i inter subjektivnih kategorija, dok koncepcija koju je predlagala Kristeva nije trebalo da slui samo konstruisanju nove pojmovne mree, u ko ju je mogla biti smetena i knjievnost,115 ve je bila planirana kao prilog istraivanjima dinamike stvaranja tekstualnih znaenja pro cesu koji je izmicao bilo kakvoj unifikaciji. U ovom procesu deavale su se razliite semantike transformacije kojima su podlegale iskaza ne strukture, pa ak i fragmenti ve postojeih tekstova (kliei). Raa nje smisla u novom tekstu za Kristevu je pre svega predstavljalo dodi rivanje razliitih znaenja i tradicija i to je najvanije taj proces se nikada nije zavravao. Ona je u njemu videla i aktivnu ulogu itao ca kao sauesnika i nastavljaa intertekstualnog dijaloga upravo je italac zapoinjao ovaj dijalog i nastavljao ga kroz postupke itanja. Praktinu primenu teorije intertekstualnosti Kristeva je demonstrira la u ve pomenutoj Smeitik..., i u kasnijim knjigama: Le texte du roman (1970) i La rvolution du langage potique (197).
11 J. Kristeva, Sowo, dialog i powie, op. cit., str. 39. 115 To se deavalo u sluaju kasnije upotrebe kategorije intertekstualnosti ene ta ili Rifatera. Pogledati: Strukturalizam (II).
Proces proizvoenja znaenja
Kritika mimetizma
36
Poststrukturalizam i drugi postovi

POST kad god se upotre bljava prefiks post (na primer, poststrukturalizam, postmoderni zam, postmoderna, postfilozofija, postmetafizika, postteorija i sl.) susreemo se s pravcima koji ima ju kritiki karakter usmeren na re viziju premisa tradicije, formacije, paradigme, pravca ili sistema koji se nalazi u poziciji anti dakle, strukturalizma, modernizma, mo derne, filozofije, metafizike, teori je i slino. Post pravci se javljaju u trenutku kad se mogla osetiti kriza date tradicije ili istroenost njenih dotadanjih mogunosti. Oni, ipak, ne oznaavaju faktiki kraj ovih tradicija (formacija, pa radigmi i sl.), ve kritiku opciju koja postoji zajedno s njima. Kad je re o poststrukturalizmu, kriti ka strukturalizma se iz vie aspe kata pojavila u trenutku njegove kulminacije, a istovremeno i krize (1966. godina manifest francu skih naratologa). Od tada struk turalizam prati skepticizam pre svega u odnosu na pokuaj tran sformacije nauke o knjievnosti u monu nauku zasnovanu po uzoru na optu lingvistiku, koja se mogla zapaziti naroito u francu skoj misli ezdesetih godina, kao i u odnosu na praksu primenjiva nja gramatikih modela (naroito u duhu teorije Noama omskog) na podruje nauke o knjievnosti.
Skoro u isto vreme kad je u Sjedi njenim Amerikim Dravama po pularizovan termin poststruktu ralizam, u Evropi je zahvaljujui francuskom filozofu anFransoa Liotaru i njegovom Postmodernom stanju zapoeo svoju munjevi tu karijeru termin postmoderni zam.116 Tada je vie panje poelo da se obraa na znaenje samog pre fiksa post, prisutnog u takvim terminima kao to su, na primer, postmoderna, postmodernizam ili poststrukturalizam naroito nakon to je Liotar poeo da vodi rauna o tome kako bi se za speci finosti tih termina nalo isto tako odgovarajue objanjenje.117 Kao u sluaju mnogih drugih termina koji imaju prefiks post, i u slua ju poststrukturalizma se pre svega ukazuje na uroenu nesamostal nost i sloenu relaciju svega onoga to se nalazi u poziciji post u od nosu na ono na primer, formacije (paradigme, tradicije, sistema i sl.) to se nalazi u poziciji anti. Biti post ujedno znai biti posle ta ko i biti o. Odnosi se, dakle:
Liotarovo Postmoderno stanje Postmodernizam
ta znai post?
116 .F. Liotar, Postmoderno stanje, ibid., Paris, 1979. Iste godine se ter min poststrukturalizam pojavljuje u naslovu antologije: J. V. Hararie, Tex tual Strategies: Perspectives in PostStructuralist Criticism, Ithaca, 1979. Treba primetiti da je Liotar imao u vidu, pre svega, specifian proces dovoenja u pitanje savremene tradicije koja se s pravom moe nazvati postmoderna ili, zapravo, postmodernost. Termin postmodernizam se toliko rairio da je u stvari poeo da oznaava veoma razliite pojave umetnikog i estetikog ka raktera, i filozofskosvetonazornog. 117 Naroito u Liotarovoj knjizi Postmoderna protumaena djeci. Pisma, Zagreb, 1990.
365
Paralelna kritika opcija
Tematizacija i opredmeivanje
Vreme posta
Poststrukturali zam kao primer toka post karaktera
prvo na vremenski redosled u uobiajenom smislu (p osle strukturalizma); drugo na odreen proces revizije, odnosno podvrgavanja premisa ove formacije (paradigme, tradicije ili sistema i sl.) kritikoj analizi (o strukturalizmu).118 Ovo posle, meutim, uopte ne znai da se u trenutku dola ska poststrukturalizma strukturalizam faktiki zavrava,119 ve se u njemu pre mogu videti odreeni tragovi istroenosti njegovog pro grama i da e ga od tog trenutka pratiti neto poput paralelne kriti ke opcije. Ova opcija e u izvesnom smislu vriti temeljnu analizu tog programa da bi zahvaljujui tome osporavajui i odbacujui ali i nastavljajui, pa ak i radikalizujui njegove teorijske pretpo stavke konstruisala sopstveni projekat. Projekat koji je gotovo po svemu zavisan od svog hranioca i gotovo opako nagovetava krizu njegovih istorijskih mogunosti. Ukorenjenost tog tipa u onome to prethodi karakteristina je, naravno, za sve postove (na primer, za postmodernu, postmoder nizam, postfilozofiju, postmetafiziku, postteoriju i sl.). Jer post je takoe, u drugom smislu, tematizacija ili opredmeivanje (zatvara nje u smislu u kojem ga Hajdeger upotrebljava) odreenih formaci ja, paradigmi ili tradicija s ciljem vrenja njihove kritike revizije te, dakle, njihove ponovne prerade. To je, meutim, isto tako para zitsko iskoriavanje ovih formacija itd. (najee u smislu radi kalizacije nekih principa) na osnovi poznatog (takoe postinog) uverenja o nedostatku bilo ega apsolutno novog. Svaki post je inherentno komplikovana, pa ak i paradoksalna pojava jer u sebi istovremeno povezuje zavisnost i raskid, osporavanje i asimilaciju, prenoenje i radikalizaciju. Svaki post je istovremeno i period proiavanja, prevrednovanja, preraivanja te jednostavno vre me posta koje nastaje zato da bi se otvorila mogunost za neto no vo. Meutim, posledice itavog tog procesa nisu odmah vidljive, ne go uvek iz dalje perspektive. Sve te osobine post pravca, koje je Liotar podrobno opisao, mogu se uoiti i u poststrukturalizmu. Prevrednujui premise struk turalistike teorije i dogme savremene misli, poststrukturalisti ne samo to su diskvalifikovali njihove modele (smatrajui ih iscrp ljenim) ve su ih koristili na odreen nain (najee u smislu
118 Ova znaenja upravo objanjava Liotar. Pogledati: J.F. Lyotard, Odpowied na pytanie: co to jest postmodernizm?, u: Postmodernizm. Antologia przek adw, Krakw, 1997. 119 Slino kao to ni modernistika formacija ne nestaje u trenutku pojavljivanja postmoderne ili postmodernizma.
366
radikalizacije nekih teza i postulata na primer, De Sosirove ide je jezika kao sistema razlika bez pozitivnih termina). S obzirom na posebnu zavisnost poststrukturalizma od strukturalizma (slino je i s drugim postovima), on se ne smatra posebnim pravcem, orijentacijom ili formacijom, ve pre fazom, strujom, mutacijom ili unutranjim pokretom strukturalizma ili u stvari njegovom kritikom opcijom. To potvruje i injenica da su se prvi signali kri tikih stavova, koji su naknadno priznati kao poststrukturalistiki, pojavili u trenutku kulminacije razvoja takozvanog zrelog francu skog strukturalizma (manifest Naratoloke kole) 1966. godine. Posmatrano iz ove perspektive, takoe se dobro vidi kako je strukturalizam bio toliko snano ukorenjen u iroko naznaen pro jekat moderne kritike filozofske tradicije koliko i u pokret koji je iao protiv postojeih promena knjievnog jezika. U prvom pogle du, postao je jedan od najvanijih pravaca postmoderne, a u dru gom stupao je u veoma vrste veze s postmodernizmom. 1. Poststrukturalizam i postmodernizam Ne znai, ipak, da je poststrukturalizam isto to i postmodernizam, mada su tendencije ka takvom poistoveivanju i snane i uporne. Ako se termin postmodernizam upotrebljava u strogom smislu, odnosno da bi se oznaile brojne nove tendencije u savremenoj kul turi (naroito u umetnosti), koje nastupaju nakon iroko shvaenog modernizma120 i koje su izgradile svoju specifinost kroz sloen od nos prema modernistikom nasleu, a zatim kroz istovremenu nega ciju principa takozvanog visokog modernizma i razliite oblike asi milacije (kontinuacije, transformacije, radikalizacije i sl.) izabranih elemenata avangardne tradicije (naroito futurizma, dadaizma, nad realizma i sl.) onda se poststrukturalizam vezuje za pitanja potpu no druge vrste. Za poststrukturaliste postaju najbitnija, na primer, pitanja epistemolokog i ontolokog statusa teorije i nauke knjiev nosti (njihovih saznajnih i jezikih mogunosti).121 Mada se, dakle, poetni i ve jasni tragovi postmoderne, postmodernizma, i na kraju poststrukturalizma mogu videti u manjevie isto vreme: od 1966. do 1968. godine ipak se (ako se potuju goreizvrena razliko vanja), osim velikih slinosti, mogu zapaziti i sutinske razlike.
120 Odnosno, kulturnoumetnike formacije od kraja XIX veka do kasnih ezde setih godina, s glavnim periodom od 1910. do 1930. godine. 121 Pogledati o tome, posebno: R. Nycz, Nicowanie teorii, u: Tekstowy wiat..., op. cit.
X. Poststrukturalizam Da li je poststruk turalizam isto to i postmoder nizam?
367
Razlike
Erotizacija jezika
U odnosu na postmodernizam (naroito knjievni), poststruk turalizam izgleda samo kao paralelna pojava u odreenom periodu. Prvo s obzirom na to da se u nekim od najvanijih teza poststruktu ralistike teorije knjievnosti (na primer, ideja intertekstualnosti) mo gu pronai ekvivalenti u konvencijama postmodernistike proze (na roito one koja realizuje strategiju svesnog pozajmljivanja, citiranja, pastia, kolaa i sl.); drugo s obzirom na intenzivno prisustvo duha eklekticizma, kao i tendencija ka diskontinuiranosti, brisanju granica izmeu razliitih tipova diskursa, erotizaciji jezika i to kako u umet nosti tako i u teoriji umetnosti. S obzirom na snane filozofske impli kacije (kao i na injenicu da su najznaajniji mislioci koji su ubrajani u krug poststrukturalista na primer, Derida ili Fuko bili filozofi), poststrukturalizam je blii intelektualnoj klimi postmoderne.122 2. Poststrukturalizam i postmoderna
ta je post modernizam?
Pod nazivom postmoderna obino se podrazumeva promena u filozofskoj misli, kao i odgovarajua opta intelektualna klima iji je najvaniji pokazatelj kritiki odnos prema modernoj tradiciji, a naroito prema nasleu prosvetiteljstva.123 U vezi s tim, poststruk turalizam treba smatrati jednim od komplementarnih struja post moderne, naroito zato to je zajedniki imenitelj svih pojava obuhvaenih nazivom poststrukturalizam bio ovaj specifian i sloen kritiki stav ne samo prema samom strukturalizmu nego i prema itavoj modernoj paradigmi humanistikih nauka, a naro ito prema tradicionalnim modelima filozofije i nauke o knjievno sti. Poststrukturalisti su smatrali da je strukturalistika teorija (na roito u njenoj kasnijoj, francuskoj kulminaciji iz druge polovine ezdesetih godina) bila ne samo najsavrenije otelovljenje moder nistike misli ve i njena kulminacija i krunisanje. Poststrukturali zam se, dakle, moe smatrati ne samo revizijom samog strukturali zma nego i istovremeno i zahvaljujui tome jednim od naina
122 Treba jo jednom naglasiti da u prilog razlikovanju postmoderne i postmo dernizma ide ne samo injenica da i u okviru francuskog, engleskog i nema kog jezika takoe postoje posebni nazivi (postmodernit postmodernism, postmodernity postmodernism, Postmoderne Postmodernismus), ve i to da ovi termini imaju razliite kontekste odnosa, u hronolokom i u problem skom aspektu; postmodernu treba razmatrati u kontekstu moderne, a post modernizam u odnosu na modernizam. 123 Koji se manjevie rauna od nastanka prosvetiteljskog pogleda na svet u XVIII veku, do kasnih ezdesetih godina ili, na primer, od Dekartove smrti 1650. godine do kraja ezdesetih godina.
368
podvrgavanja kritikoj analizi misaonog naslea modernosti, a na roito prosvetiteljskog racionalizma. Otuda i mnogo puta naglaa van (pa ak i meuepohalan) vaan znaaj poststrukturalistikog zaokreta shvaenog kao otvaranje humanistikih nauka prema pot puno novom stilu miljenja i mogunost pojavljivanja nove intelek tualne formacije koja izgrauje svoju specifinost u negativnom kontekstu modernistike tradicije. Na irem planu uea u kritikom poduhvatu postmoderne, poststrukturalisti su, dakle, takoe izvrili temeljnu reviziju osnov nih determinanti moderne misli: prednost razuma (pretenzije na legitimizaciju i totalitarizaciju celokupnog iskustva), koncepciju ja kog subjekta i njegove tenje da ovlada svetom (naroito tehnici zaciju, shvaenu prema Hajdegerovom modelu) velikih (celovitih) filozofskih sistema, kao i metanaracije koja je trebalo da opravosna i izvore i ciljeve ljudske aktivnosti i rezultate naunog znanja.12 Takoe su dovodili u pitanje osnovne ideje modernizma (sistem, jedinstvo, celovitost, identitet, slinost, progres i sl.). Dovodili su u pitanje opteobavezujue kriterijume (istine, objektivnosti, univer zalnosti). I, na kraju, podrivali su ideju kartezijanskog subjekta i stog ego cogito, tvorca predstava koji svet podreuje sebi.125 Eho ove kritike bili su razliiti napadi na knjievni i autorski subjekat u okvi ru teorije knjievnosti. Obilato koristei inspiraciju koju su dobijali od svojih velikih prethodnika naroito Niea, Frojda i Hajdegera poststrukturalisti su nastojali i da demaskiraju najvanije dogme modernistikog modela humanistikih nauka, obelodanjujui njego ve brojne uticaje na teorijsku refleksiju o knjievnosti. Ova snana povezanost poststrukturalizma i postmoderne naroito se jasno vidi u filozofskoj misli aka Deride koji je kritikovao modernistiku tra diciju naruavajui strukturalizam kao njeno najsavrenije otelov ljenje.126 Osim toga ako se rana Deridina dekonstrukcija smatra specifino kritikim nainom iitavanja filozofskih i knjievnih tekstova127 zaista se moe konstatovati da su postupci iitavanja,
12 To su Veliki Narativi, kako ih shvata Liotar, up. njegovo Postmoderno stanje, op. cit. 125 Pogledati, na primer, za ovu problematiku vaan Hajdegerov tekst Doba slike sveta. Motiv kritike subjekta je za postmodernu podjednako vaan kao i za poststrukturalizam, ali ovde, naalost, nema mesta da se o tome detaljnije govori. Zainteresovane upuujem na pomenuti rad: G. Raulet, Kryzys podmi otu, op. cit., kao i na moju knjigu Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit. 126 Ovaj Deridin nain miljenja je naroito vidljiv u knjizi O gramatologiji. I za to se strukturalizam smatra najvanijom pojavom postmodernizma. 127 O specifinosti dekonstruktivne kritinosti opirnije sam pisala u knjizi Dekonstrukcja i interpretacja, op. cit.
Kritika modernosti
Detronizacija jakog subjekta
369
koje je vrio francuski filozof, na najbolji nain odslikavali duh poststrukturalizma kao razgraivanje pojmovnih osnova struk turalizma, a samim tim demontae njegove matine paradigme: mo dernistike misli i njenog naunog modela.
Rezime
Raznovrsnost pokreta
Derida i poeci poststruk turalizma
Bartova kritika tradicionalne nauke o knjievnosti
1. Vremenska distanca koja nas deli od prvih manifestacija poststrukturalizma omoguava da vidimo njegovu unutra nju izdiferenciranost, da razumemo dinamiku, pa ak i da uoimo izraene razvojne faze. Neki istraivai smatraju da je skoro od samog poetka (a bar od sedamdesetih godina) poststrukturalizam bio nejedinstvena pojava. Njegovi pokro vitelji od poetka su bili mislioci koji ne samo to su pred stavljali razliita gledita ve su se vodili razliitim ciljevima. To su bili, pre svega: ak Derida, Rolan Bart i Miel Fuko, kao i Julija Kristeva. 2. U tekstu Struktura, znak i igra u diskursu humanistikih na uka, kao i u knjizi O gramatologiji, ak Derida je zapoeo dekonstruktivnu kritiku strukturalizma i itave modernisti ke paradigme nauke ije je najsavrenije otelovljenje, prema njegovom miljenju, bio strukturalizam. Glavni Deridin cilj bilo je slabljenje pojmovne konstrukcije zapadne metafizike, to se posredno moglo izvriti kritikom analizom De So sirovih i LeviStrosovih dela, kao i naruavanjem kategorije znaka i strukture kljunih pojmova strukturalizma. 3. Rolan Bart se poduhvatio kritike tradicionalnog modela na uke o knjievnosti koji je kulminirao u strukturalizmu, naro ito diskreditujui pokuaje da se od nauke od knjievnosti uini jaka nauka. Glavna meta njegovih napada postali su: statino shvatanje knjievnog dela (kao depozita smisla), mimetika ideja interpretacije (kao pasivnog tumaenja isti ne knjievne tvorevine ili u njoj sadrane autorske intencije), restriktivno shvatanje kategorije autora (kao uvara smi sla koji se nalazi u knjievnom delu) kao i kategorija istine razumevana kao jedna od dogmi knjievne kritike. . Julija Kristeva je podvrgla kritici savremenu ideologiju koja je dominirala u dotadanjoj nauci o knjievnosti. Ova ideolo gija je, prema njenom miljenju, vodila ka opredmeivanju knjievnog dela i oduzimanju praksi interpretacije njenih
370
stvaralakih mogunosti. Promoviui, uglavnom na francu skom tlu, misao Mihaila Bahtina, teoretiarka je u najveoj meri doprinela razvoju teorije intertekstualnosti u nauci o knjievnosti. 5. Miel Fuko je skrenuo panju istraivaa knjievnosti i kriti ara na ispitivanje napetosti izmeu subjekta i diskursa. Za hvaljujui analizi mehanizama vlasti skrivenih u jeziku pod stakao je politiki i etiki zaokret nauke o knjievnosti. 6. Zato su istoriari poststrukturalizma skloni da razlikuju nje gove u najmanju ruku dve glavne varijante: tekstu a l nu (inspirisanu Deridom, Bartom i Kristevom) i svetov nu (inspirisanu Fukoom). Koliko je u sluaju prve karakteri stine, na primer, za ranu varijantu dekonstruktivne kritike naglasak stavljan pre svega na analizu tekstova, toliko je u sluaju druge vezane pre svega za takozvani Novi istorizam ili kasniju fazu u razvoju amerikog dekonstruktivizma po stalo bitno imati u vidu etikopolitike konsekvence analiti kih strategija i interpretativnih postupaka.128 Pristalice ova kve podele skreu panju i na to da je tek slom klasine dekonstruktivistike kole iz Jejla omoguio otvaranje nauke o knjievnosti prema drutvenoj i ideolokoj praksi i u prvi plan stavio praktine ciljeve. 7. Protivnici ovakve podele, meutim, kritikuju njegovu arbi trarnost navodei argumente da su u razliitim kritikim dostignuima poststrukturalizma oba ova aspekta bila uvek nerazdvojna, dok su etikopolitike motivacije od samog poetka bile ideje vodilje svih napora njegovih tvoraca, a na roito Deridi i klasinim amerikim dekonstruktivistima. tavie, tvrde oni, da je upravo ova klasina dekonstrukcija koju su najvie optuivali za tekstualni narcizam i politiku indiferentnost129 omoguila temeljni preobraaj amerike nauke o knjievnosti koja se najbolje moe videti u naslovi ma dve knjige amerike dekonstruktivistkinje Deridine ue nice Barbare Donson: prelaz s kritike razlike na svet razlike.130
128 Pogledati o tome, takoe: R. Nycz, Jzyk modernizmu. Prolegomena hi storycznoliterackie, Wrocaw, 1997, deo: Literaturologia. Spojrzenie wstecz na dzieje nowoczesnej myli teoretycznoliterackiej w Polsce, str. 212213. 129 O ovom problemu sam govorila u radu: W stron polityki. (Krajobraz po dekonstrukcji, deo II), Ruch Literacki, 1995, sv. 2. 130 Up. B. Johnson, The Critical Difference: Essays in the Contemporary Rhetoric of Reading, Baltimore, 1980; A World of Difference, BaltimoreLondon, 1987.
Dve varijante poststruk turalizma
Kritika razlika kao politika razlika
371
Dve faze poststruk turalizma
Pozitivni progra mi posle post strukturalizma I faze kulturni zaokret
8. Drugi pokuaj periodizacije poststrukturalizma takoe razli kuje dve etape ovog pravca, mada su u ovom sluaju neto drugaiji aspekti koji govore u prilog ovoj podeli. Ovde se najee navode: pr v a fa z a (takoe se naziva negativna ili kritika) ko ja se manjevie odvijala od 1966. do 1985. go dine. U ovoj fazi, uglavnom vezanoj za dekonstrukciju aka Deride, za klasini ameriki dekonstruktivizam takozva ne kole iz Jejla (Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Barbara Donson), kao i za misao kasnog Barta i Fukoa domi nirao je skepticizam i polemikokritiki stavovi. Ona se uglavnom odvijala u znaku kritike strukturalizma, kao i itave modernistike paradigme naunog znanja o knji evnosti (objektivnog, autonomnog, univerzalnog, koji se slui neutralnim metajezikom), iji je model doneo struk turalizam. Koliko je u poetnom periodu ove faze u prvom planu bila kritika teorije knjievnosti kao takve, toliko je njen zavrni period, godine 19821985, a naroito uvena diskusija Za i protiv Teorije koja se vodila u Sjedinjenim Amerikim Dravama na stranicama asopisa Critical In quiry,131 skrenuo panju na osnovni motiv poststruktura listike kritike teorije knjievnosti: to znai kritike teorije interpretacije, a pre svega restrikcije koje je nametala teori ja i koje su ograniavale slobodu praktinog interpretiranja knjievnosti. d r u g a fa z a (definisana i kao pozitivna) p osle 1985. go d i ne. U ovoj fazi, koja se ponekad naziva i postpoststrukturali zam (iji je poetak nagovestio kraj klasinog amerikog dekonstruktivizma), prevagnule su tendencije izrade novih programa i proirenja istraivakih okvira humanistikih na uka u duhu metodolokog pluralizma. Kritika modernisti kog modela nauke / teorije o knjievnosti u prvom periodu poststrukturalizma sagledavala je potrebe duboke promene knjievnoteorijske refleksije pre svega, neophodnosti odu stajanja od ideje sistemske, celovite, univerzalne (istorijski i kulturoloki neizdiferencirane), objektivne i autonomne (raz dvojene od uticaja etike i politike) teorije. Dakle, u drugoj fazi poststrukturalizma izrazitu prednost su imale etikopoliti ke tendencije, kao i istoricistike, kulturalne, intertekstualne,
131 Pogledati: Pragmatizam.
372
neopragmatistike, feministike i slino. One su, izmeu ostalog, dovele i do procvata takozvane gender kritike (is traivanja drutvenokulturoloke determinisanosti po la), kao i takozvane kritike manjina (naroito etnikih, rasnih, ali i polnih i seksualnih i sl.), kao i queer kritike. Ovde je u prvi plan izbilo mnotvo i raznorodnost postu paka itanja. Sve se ee govori i o kulturolokoj teoriji knjievnosti.132 9. Najvanijim posledicama poststrukturalizma treba, da kle, smatrati: U prvoj fazi temeljnu reviziju premisa strukturalizma u nauci o knjievnosti i itavom tradicionalnom modelu poznavanja knjievnosti, kao i modernistike paradigme znanja koja ini njihovu osnovu; u drugoj fazi promenu modela nauke o knjievnosti; a naroito: odustajanje od stvaranja jake (sistemske, op te, univerzalne, objektivne, celovite i sl.) i autonomne teorije / nauke o knjievnosti, a zauzvrat zaokret ka in terpretativnim postupcima otvorenim za etike i politike uticaje i nove kontekste (kulturne, etnike, rasne, polne, seksualne i sl.), kao i odustajanje od stvaranja naunih me tajezika u nauci o knjievnosti (literarnost i narativnost knjievnoteorijskog diskursa). 10. Uopte uzev, nauka o knjievnosti je posle poststruktura listikog preokreta u velikoj meri odustala od saznajnog fundamentalizma i esencijalizma, te i od stvaranja shema sistemskog karaktera u korist pragmatistikih, pluralisti kih i istoricistikih tendencija. Danas se najee smatra da je, kao posledica poststrukturalistike kritike tradicio nalnog (modernistikog) modela nauke o knjievnosti, te orija knjievnosti dobila oblik teorije kulture izdiferen ciranog univerzuma kulturnih diskursa koji su pomagali u postupku interpretacije knjievnosti.
Najvanije posledice poststruk turalizma
Teorija kulture
132 Ova problematika je opirnije obraena kasnije. Pogledati: Feminizam, Gender i queer, Pragmatizam, Istorizam, Postkolonijalizam i Kulturalna istraivanja.
373
Hronologija
1960: Avangardni francuski pisac i knjievni kritiar Filip Solers po kree asopis Tel Quel iji su ciljevi bili od poetka filozofske, estetike i naune prirode, ali i ideolokopolitike (u poetku uglavnom u marksistikom duhu, a zatim u maoistikom). Je dan od unapred deklarisanih ciljeva asopisa jeste vraanje jeziku knjievnosti njegove prvobitne revolucionarne snage. Oko sebe okuplja mnotvo poznatih francuskih intelektualaca (pored svoje ene Julije Kristeve, takoe i Rolana Barta, a ka Deridu i Miela Fukoa), kao i manje poznate (na primer, anLup Dabadi, anLuj Bodri, anozef Gu, an Tibodo, anLuj Udbin, Deni Ro, an Rikardu, Pjer Rotenberg, Mar slen Plene i drugi). Tel Quel e postati centar radikalne, pa ak i prevratnike misli (isto tako, teorijskoknjievne). Istovremeno, izmeu ostalog, zastupa tezu da je knjievnost jezik stvoren od jezika; telkelisti su se slagali s pogledima strukturalista, meutim, definitivno su se (naroito posle 1967. godine) nali u radikalnoj opoziciji prema naunom strukturalizmu. Miel Fuko objavljuje svoju doktorsku disertaciju Folie et dra ison. Histoire de la folie lge classique (Istorija ludila u doba klasicizma). Ona e tek iz vremenske perspektive biti prihvae na kao znaajna za poststrukturalizam i postmodernizam s ob zirom na u njoj sadranu kritiku kartezijanskog racionalizma, ruenje podele na ono to je razumno i ono to je nerazumno i skretanje panje na strategiju iskljuenja drugih u diskursu. Pojavljuje se tekst aka Deride Force et Signification, koji je re cenzija tek izale knjige ana Rusea Forme et signification. Essais sur les structures littraires de Corneille Claudel. To je jedna od prvih javnih manifestacija daleko poodmakle rezerve filozofa prema scijentistikoj euforiji francuskog strukturali zma. Ovde se Derida, izmeu ostalog, protivi strukturalistikim tenjama ka totalizaciji i podreivanju knjievnosti unapred utvrenom konceptualnom projektu koji paralizuje nastajanje smisla knjievnog teksta.
1961:
1962:
37
1963:
1965:
1966:
Miel Fuko objavljuje knjigu o francuskom pesniku Rejmondu Ruselu. Ova knjiga predstavlja nobilitaciju knjievnog luda kog, isprekidanog, nerazumljivog govora koji balansira na gra nici komunikativnosti. Ta vrsta graninog iskustva jezika (ko ji se moe zapaziti u stvaralatvu takvih pesnika i pisaca kao to su Malarme, Arto, Bataj, Blano, Klosovski, Solers i drugi) ko je e Fuko godinu dana kasnije oznaiti pravom osnovom na eg govora postae vana polazna taka za ponovno promilja nje jezike specifinosti knjievnosti u radovima samog Fukoa, ali i u radovima Deride, Barta i Kristeve. Mlada bugarska teoretiarka knjievnosti Julija Kristeva dolazi u Pariz. Tada jo niko nije znao da e ubrzo postati jedna od naj vanijih francuskih intelektualki i muza poststrukturalizma. Kri steva pohaa seminar Rolana Barta u cole des Hautes tudes, prevodi na francuski jezik radove Mihaila Bahtina, takoe je slu alac na predavanjima K. LeviStrosa. Ubrzo posle toga susree Filipa Solersa i pristupa grupi okupljenoj oko asopisa Tel Quel. Francuski filozof Luj Altiser objavljuje knjigu Pour Marx (Za Marksa) i dobija nadimak marksistastrukturalista. Ova e knjiga izvriti velik uticaj na poststrukturalistike mislioce. U SAD, u Baltimoru, na univerzitetu Don Hopkins odrava se simpozijum pod nazivom The Languages of Criticism and the Sciences of Man iji je cilj prenoenje ideje francuskog struk turalizma na ameriko tlo. Prisustvuju mu u ono vreme najpo znatiji francuski intelektualci ija su imena dovoena u vezu sa strukturalizmom u njegovim razliitim varijantama izme u ostalih, ak Lakan, Lisjen Goldman, Rene irar, or Pule, Cvetan Todorov, Nikolas Rive, anPjer Vernan, an Ipolit kao i Rolan Bart i ak Derida. Meutim, s obzirom na Bartovo i Deridino uee, simpozijum, koji je po pretpostavci trebalo da propagira strukturalizam, neoekivano postaje poststrukturali stiki po svom izrazu i kao takav e ui u istoriju. Derida e ovde izloiti jedan od svojih najuvenijih ranih tekstova pod na slovom Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka (u kojem e, izmeu ostalog, dovesti u pitanje kategoriju znaka i strukture), a Bart e predstaviti tekst crire: verbe intransitif u kojem izlae jednu od najuticajnijih poststrukturalistikih ideja knjievnosti kao neprohodnog pisanja /criture (to znai, ta kvog koje se ne moe neposredno prevesti na smisao). Datum ovog simpozijuma bie od tada prihvaen kao uslovni poetak poststrukturalizma u nauci o knjievnosti, ali i kao poetak De ridine dekonstrukcije. Iste te godine pojavio se i naratoloki ma nifest koji se smatra najznaajnijim trenutkom u razvoju francu skog ortodoksnog strukturalizma. 375
Filip Solers objavljuje knjigu Logiques. Izlazi knjiga aka Lakana crits. U Parizu veliku popularnost stie Les mots et les choses (Rei i stvari) Miela Fukoa istorijska analiza odnosa govora i predsta vljanja poev od renesanse do savremenosti. U toj knjizi se javlja jedan od najvanijih elemenata poststrukturalistikih revizija kritika mimesisa. Ovde knjievnost biva oznaena nazivom istog pisanog ina koji zahteva ponovno promiljanje. Rei i stvari su isto tako usmerene i protiv tradicionalne egzegeze i sa mim tim se ubrajaju u antihermetiki tok poststrukturalizma. 1967: ak Derida nokautira knjiarsko trite u Francuskoj sa svoje tri knjige: O gramatologiji; Pismo i razlika; Glas i fenomen. Prva od njih sadri, izmeu ostalog, dekonstruktivistike analize ka nonskih dela De Sosira i LeviStrosa i zapoinje ozbiljnu i iro ko zamiljenu demontau strukturalizma. U drugoj se nalazi ve pomenuti tekst Sila i znaenje, posveen Rusoovoj knjizi. Trea je posveena znaku u Huserlovoj fenomenologiji. Rolan Bart na stranicama asopisa The Times Literary Supple ment objavljuje krai lanak pod naslovom Od nauke do knji evnosti. Vremenom e biti smatran jednim od prvih javnih svedoanstava Bartovog prelaska na stranu poststrukturalizma. Upravo e ovde biti izreena uvena deviza: Strukturalisti, pro menite se u pisce! U tom trenutku Bart takoe zapaa da se strukturalizam podelio na razliite, ponekad ak suprotstavlje ne poduhvate i da je to jedan od prvih tragova nastajanja kriti kog strukturalizma, kasnije nazvanog poststrukturalizam. Pojavljuje se lanak francuskog filozofa ila Deleza Po emu prepoznati strukturalizam? koji e, takoe na vreme, notirati podelu strukturalizma na dve opcije (pravovernu i kritiku). 1968: Maj 1968 studentske pobune u Francuskoj. Na Sorboni e ne ko na tabli napisati: Strukture ne izlaze na ulicu! ak Lakan e na to odgovoriti, takoe uvenom izrekom: Strukture izlaze na ulicu! Na stranicama lista Le Monde odvija se rasprava pod devizom: Da li je Maj 68 ubio strukturalizam? Miljenja o to me su podeljena jedni smatraju da politika gibanja oznaava ju kraj strukturalizma, drugi obrnuto: tvrde da nadolazi nova era u strukturalistikoj misli, a uporedo s njom povoljna prili ka da se prevazie okotalost doktrine. Grupa okupljena oko asopisa Tel Quel objavljuje jedan od svojih najuvenijih teorijskih manifesta pod nazivom Thorie densem ble. Tu se, izmeu ostalih, izjanjavaju Bart (Drama, poema, ro man), Derida (Razlika) i Fuko (Distanca, aspekat, izvor). Teorij ska revolucija kako svoj manifest oznaavaju sami telkelisti 376
ovde predstavlja stvarno odbacivanje veine tradicionalnih kategorija diskursa o knjievnosti (na primer, ekspresije i re prezentacije, dela, autora, istine poruke, pravog deifrovanja smisla i sl.). Uzimajui kao polaznu taku knjievnost koja izvo di revoluciju u sferi jezika (ovde se ponovo javljaju imena Ma larmea i drugih, kao i pisaca iz kruga samog asopisa Tel Quel, naroito Solersa, Plejnea, Tibodoa i drugih), autori Thorie den semble uvode nove pojmove u teorijski jezik (na primer, pismo, produkciju, tekst, scenu i sl.). Ovaj tekst se pokazao kao specifina meavina reinterpretiranih strukturalistikih termina povezanih s Frojdovim, Lakanovim, marksistikim terminima i slino i ispoljavao je daleko poodmakli pojmovni eklektizam karakteristian za ovu fazu poststrukturalizma. Francuski filozof il Delez objavljuje knjigu Razlika i ponavlja nje. U toj knjizi se nalazi kritika tradicionalnog filozofskog miljenja (koje on oznaava vertikalnim i predstavljakim mi ljenjem, podvrgavajui kritici zavisnost tog tipa miljenja od kategorija prisutnosti i identiteta), a temeljna reforma filozofi je koju on predlae idui za Nieom (prelazak na horizontalnu, nepredstavljaku misao zasnovanu na igri ponavljanja i razlici) postie velik uticaj na francuske kritiare strukturalizma i obila to doprinosi renesansi Nieove filozofije u Francuskoj. Pojavio se jedan od najuvenijih i najkontroverznijih tekstova Rolana Barta Smrt autora. Ovde Bart, uistinu, istie simboli ku smrt autora kao teorijske instance koja ograniava slobo du interpretacije, a istovremeno podvrgava radikalnoj kritici egzegetske prinude (na primer, uveno tumaenje knjievnog dela u skladu s autorskom intencijom), a itav prevratniki po stupak usmrivanja autora ovde pre svega slui za nobilitaciju autora kao glavnog tvorca knjievnog teksta; meutim, on e ui u istoriju kao neko ko je nagovarao na ubijanje pisaca na tu kuriozitetnu besmislicu moemo naii ak i danas. Na meunarodnom simpozijumu u Njujorku ak Derida izlae referat pod nazivom Kraj oveka (kasnije objavljen u Margina ma filozofije 1972. godine). Vaan za poststrukturalistiku kriti ku subjekta, odnosi se na oveka kao kategoriju antropolokog diskursa koji je svojom prevelikom sklonou ka teoretizovanju doveo do ismevanja oveanstva. Meutim, slino kao i u sluaju Smrti autora, ovaj naslov koji su neki komentatori doslovno shva tali doneo je Deridi mnogo nevolja (na istu ovakvu apsurdnu zamerku iz tog razdoblja naila je formula smrt oveka Miela Fukoa koja se takoe odnosila na konceptualni a ne na faktiki poredak a koju su, i pored svega, kritiari poststrukturalizma i postmodernizma shvatali, nesumnjivo, smrtno doslovno).
377
Pojavljuje se lanak Kristeve Problemi strukturisanja teksta koji e istorijski postati zvanini poetak razvoja kategorije in tertekstualnosti u diskursu o knjievnosti, preuzete iz Bartovih radova. Od tog trenutka intertekstualna istraivanja poee da se ire, naroito u Francuskoj i SAD. 1969: Miel Fuko objavljuje knjigu Arheologija znanja koja predstavlja oigledno razraunavanje s metodama strukturalizma, a takoe i opravdanje za njegovu sopstvenu metodoloku poziciju koja je veoma esto bila smatrana strukturalistikom. Ovde Fuko pod vrgava sumnji, izmeu ostalog, tenje za nametanjem kontinu iteta i celovitosti (istorijskim procesima), meutim, predstavlja se kao zastupnik diskontinuiteta, difuzije i dekoncentracije. Iste te godine objavljen je i Fukoov tekst Ko je autor? koji pred stavlja veoma vaan uvod u kritiku kategorije autora kao jed ne od najvanijih institucija teorije interpretacije. Ovde Fuko iz nosi, izmeu ostalog, ideju o autoru kao funkciji diskursa. Julija Kristeva objavljuje zbirku svojih radova Smeitik. Rec herches pour une smanalyse. Tu e se nai svi najvaniji (ve) poststrukturalistiki radovi istraivaice objavljivani u drugoj polovini ezdesetih godina. 1970: Izlaze Bartove najkarakteristinije antistrukturalistike i antise mioloke knjige: S/Z i Imperija znakova. S/Z knjiga o jednoj pripoveci Onore de Balzaka pod naslovom Sarrasine pred stavlja, kako to sam autor u uvodu iznosi, radikalan prekid s koncepcijama koje je sam lansirao u Uvodu u strukturalnu analizu pripovedanja (koji je objavljen u manifestu naratologa u osmom broju Communications), dakle, istovremeno i od me toda naratologije. Bart ve tada ne namerava da traga za univer zalnim modelom koji bi obuhvatio sve prie sveta, ali eli da se pozabavi samo jednom priom, skreui pre svega panju na to to je u njoj neponovljivo. Od tog trenutka razlike u Bartovim pogledima, koje se mogu sagledati izmeu Uvoda... i S/Z, bie smatrane kao najreprezentativniji primer prelaska od struktura lizma ka poststrukturalizmu u teoriji knjievnosti. Imperija zna kova e se, opet, pokazati kao knjiga radikalno usmerena protiv tradicionalne (strukturalne) semiologije.133 Miel Fuko preuzima katedru na Collge de France. Njegovo inauguralno predavanje, pod nazivom Poredak diskursa, ima veliki politiki i antistrukturalistiki znaaj. Podvrgavajui o troj kritici procedure kontrole diskursa koje stvara drutvo (vidljive naroito u politikim i seksolokim, psihijatrijskim, klinikim i slinim diskursima), Fuko takoe porie nauni
133 Pogledati: Semiotika.
378
diskurs osuujui ga za prevelike tenje za istinom i povea njem vlasti putem odreenih oblika nauke. Kvintesencija ta kvog stava jeste, prema filozofu, pre svega De Sosirov i Levi Strosov nauni strukturalizam. Luj Altiser objavljuje Lire Le Capital (itajui Kapital) za poststrukturaliste vanu knjigu, naroito zbog specifinog nai na itanja Marksovog dela koji je filozof prezentovao. Autor se ovde oprata od povrnog itanja (literarnog smisla reenica teksta) u korist pojavnog itanja veoma paljivog rekonstru isanja skrivenih znaenja. Taj nain itanja ne samo da baca no vo svetlo na Marksovo delo nego donosi, takoe, model strategi je itanja priblian Deridinoj dekonstrukciji. 1971: Rolan Bart objavljuje lanak Od dela ka tekstu u kojem rezi mira sve najvanije posledice prelaska na stranu strukturalizma u teoriji kulture. Isto tako skree panju na promenu terminolo gije, a takoe uporedo s tim na promene metodoloke svesti istraivaa knjievnosti. Te promene ispoljavaju se, izmeu osta log, u odustajanju od kategorija: delo, interpretacija, au tor, istina (kao tradicionalnih teorijskoknjievnih kategorija) i uvoenju kategorija: tekst, itanje, italac i prijatnost. Ove promene u najoptijem pristupu treba da dovedu do pove anja stvaralake aktivnosti itaoca kao pravog producenta knjievnosti, osloboenog hermeneutikih prinuda naroito ideala ispravnog deifrovanja. Jedan od najznaajnijih amerikih kritiara Pol de Man, kasnije ubrajan u krug strogih amerikih dekonstruktivista, objavljuje knjigu Blindness and Insight: Essays of the Rhetoric of Contempo rary Criticism. U njoj se jasno vidi da je De Manov nain mi ljenja o knjievnosti blizak Deridinoj dekonstrukciji (naroito u retorikim analizama knjievnih tekstova), mada e De Man sve vreme zadrati sopstveni stil, nezavisno od Deridinog uticaja. 1972: Pojavljuju se vane knjige aka Deride: La dissmination i Margine filozofije, a takoe knjiga razgovora filozofa, izmeu ostalih, s Julijom Kristevom i anLujem Udbinom (Pozicije) u kojima e Derida objasniti uzroke kritike strukturalizma i ko mentarisati naine voenja te kritike. Pojavljuje se obiman rad Rolana Barta Teorija teksta koja rezi mira sva svojstva knjievnosti shvaene kao tekst i koja, takoe, analizira uzroke i posledice promena u pristupu knjievnosti. Bart objavljuje i jednu od najskandaloznijih teorijskoknjiev nih knjiga koja se pojavila u istoriji humanistike Zadovoljstvo u tekstu. Ona je posledica njegove deklaracije iz knjige Od na uke do knjievnosti, gde je isticao nunost ozbiljnog uzimanja
1973:
379
1974:
1977:
1979:
u obzir zadovoljstva u nauci o knjievnosti, zadovoljstva koje je obino bilo zaobilaeno u tradicionalnim teorijskim pristu pima. Ovde je, meutim, zadovoljstvo o kojem Bart pie, a ko je doivljava italac tokom itanja, shvaeno veoma radikalno Bartu je u sutini stalo do opisa iskustva erotske naslade. Za hvaljujui tome, ova knjiga, pre svega, obavlja kritiku funkciju u odnosu na ekstremno racionalizovani teorijski diskurs. ak Derida objavljuje Glas, knjigu o Hegelu i enetu. Ona za poinje novo razdoblje u Deridinom pisanju, istovremeno zavr avajui etapu takozvane strategijske destrukcije dakle, i fazu kritike strukturalizma i metafizike tradicije koja se deava to kom itanja kanonskih tekstova koji reprezentuju tu tradiciju. Kristeva objavljuje jednu od svojih najvanijih knjiga: La rvolu tion du langage potique. Ova knjiga jasno pokazuje uticaj struk turalne semiologije (na odgovarajui nain preformulisane), i Lakanove interpretacije Frojdove misli. Tu se javlja vano razliko vanje semiotikog (le smiotique) poretka od konvencionalne semiotike (le smiotique) i od simbolikog poretka (le symboli que: sfere potpuno artikulisanog jezika, reprezentacije i slino). Kristeva se, pre svega, koncentrie na ono to je semiotiko (na takozvani genotekst na planu knjievnog teksta) kao na proces raanja smisla. Drugi nivo (koji ona naziva fenotekstom) jeste ve nivo konkretnih znaenja za interpretaciju. Sluei se katego rijama semiotikog i simbolikog i sopstvenim terminima fenotekstom i genotekstom,13 temeljno analizira semiotike osnove jezika (zvukova, rima, ritmova i sl.) u stvaralatvu dva pe snika XIX veka koje je francuska misao ezdesetih godina sma trala najrevolucionarnijima Malarmea i Lotreamona. Rolan Bart dri inauguralno predavanje na Collge de Fran ce (objavljeno godinu dana kasnije: Leon, Paris, 1978). Na esejistiki, moglo bi se rei ak na literaran nain, ovo pre davanje rezimira najvanije promene u Bartovoj misli o knjiev nosti, na prelazu izmeu strukturalizma i poststrukturalizma. To je, istovremeno, svojevrsna skraena istorija francuskog poststrukturalizma. Pojavljuje se jo jedna knjiga Julije Kristeve Polylogue: zbirka eseja o umetnosti i knjievnosti. U SAD objavljen manifest amerikog dekonstruktivizma, knji ga Deconstruction and Criticism koja sadri primer tipskih de konstruktivistikih knjievnih analiza. U njoj se, prvo, istie ime aka Deride koji je posle nekoliko godina dranja semina ra i predavanja na amerikim univerzitetima naiao na grupu
13 Pogledati: Semiotika.
380
1980:
uenika i saradnika koji su bili oznaeni kao ameriki dekon struktivisti (takozvana Jejlska kola). U knjizi Deconstruction and Criticism svoje radove takoe objavljuju: Pol de Man, Do zef Hilis Miler, Defri Hartman i Harold Blum. Na kraju, svoju dekonstruktivistiku pripadnost priznae samo De Man i Hilis Miler, a odluno e se nje odrei Blum, dok e Hartman vie pri hvatiti poziciju simpatizera, opservatora i komentatora. Maloj grupi amerikih dekonstruktivista s Jejla kasnije e se prikljui ti jedna Deridina uenica Barbara Donson. Pol de Man objavljuje svoju najpoznatiju dekonstruktivisti ku knjigu: Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Niea, Rilkea i Prusta. Francuski filozof anFransoa Liotar objavljuje knjigu La con dition postmoderne (Postmoderno stanje). Ta knjiga je trebalo da bude izvetaj napisan po narudini kanadske vlade o stanju nauke u visokorazvijenim zemljama. Postala je, meutim, svoje vrsna biblija posmodernih mislilaca i poststrukturalista. Od tog trenutka govorie se o takozvanoj krizi Velikih Naracija kao najveeg svojstva savremenog intelektualnog ivota, a termin postmodernizam bie sve popularniji na obe strane Atlantika. Liotarova knjiga e isto tako detaljno analizirati uzroke najno vijih promena u mentalitetu evropskih intelektualaca i samim tim e odrediti duhovnu osnovu poststrukturalistikog prevra ta u nauci o knjievnosti. U SAD, u redakciji D. V. Hararija, izlazi antologija Textual Strate gies: Perspectives in PostStructuralist Criticism kojoj se pripisuje jedna od prvih zvaninih upotreba termina poststrukturalizam. Umire Rolan Bart. Julija Kristeva objavljuje za poststrukturalistiku kritiku subjek ta veoma vanu knjigu Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjec tion. Kategoriji subjekta / (subiectus) (onako kako ona postoji u tradiciji zapadne filozofije zasnovane na kartezijanskim mo delima) Kristeva suprotstavlja pojam abiectus (otpadak), dakle, sve ono to odbacujemo, to znai itavu sferu fiziologi je i s njom povezane izluevine (na primer, izmet, izluevinu, ispljuvak i sl.). Uprkos prividu, analiza iskustva odvratnosti i su protstavljanje subiectus i abiectus ima filozofsko znaenje Kri steva, meutim, smatra nunim ponovno promiljanje pitanja subjektivnosti i drugosti (stranosti) putem svega onoga to se nalazi u samom subjektu a koje subjekat potiskuje na marginu. Barbara Donson objavljuje knjigu The Critical Difference: Es says in the Contemporary Rhetoric of Readins, smatranu za je dan od klasinih radova koji reprezentuju stil itanja knjiev nosti koji su uveli ameriki dekonstruktivisti. 381
1981:
Umire ak Lakan. Robert Jang, ameriki teoretiar knjievnosti, objavljuje jednu od prvih antologija koja rezimira poetnu fazu poststruktura lizma Untying of the Text: A Poststructuralist Reader. Tu je zabeleena jedna od prvih upotreba termina poststrukturali zam. 1982: Robert Jang, na stranicama Oxford Literary Riview (t. 5), objavljuje lanak Poststructuralism: The End of Theory (Poststrukturalizam: kraj teorije) koji jasno odreuje najva nije stavke razliitih poduhvata poststrukturalista: promenu pogleda na teoriju knjievnosti, a pre svega okretanje od tako zvane snane (naune) teorije u nauci o knjievnosti. Dozef Hilis Miler, ubrajan u ui krug amerikih dekonstruk tivista, objavljuje knjigu Fiction and Repetition: Seven English Novels u kojoj iznosi nekoliko modelskih strategija dekonstruk tivistikog itanja knjievnog teksta. 1983: Umire Pol de Man. 1984: Umire Miel Fuko. 19821985: U SAD se odvija rasprava pod nazivom Za i protiv teorije ko ja otkriva najvaniji motiv poststrukturalistike kritike teorije knjievnosti kritiku teorije interpretacije. Rasprava biva provo cirana lankom Stivena Knapa i Valtera Mihaelsa Against The ory (Protiv teorije) u kojem oni zameraju teoriji interpretaci je ogranienja slobode praksi itanja knjievnosti po unapred utvrenim kriterijumima tanosti interpretacije (naroito podu darnou sa istinom i autorskom intencijom). Ovaj lanak, a ta koe i itav stenogram rasprave (objavljen 1985. godine u knji zi pod naslovom Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism), smatra se oficijelnim poetkom kole takozvanih neopragmatista narednog, posle dekonstruktivista krajnje an titeorijskog poststrukturalistikog grupisanja. Pored ranije po menutih Knapa i Mihaelsa, u grupu amerikih neopragmatista ubrojae se, pre svega, filozof Riard Rorti i knjievni teoretiar Stenli Fi. 1985: Uslovni poetak druge faze poststrukturalizma. Porast etikih i politikih tendencija u amerikoj nauci o knjievnosti. Vidljivi tragovi reorijentacije nauke o knjievnosti u antropolokokul turnom pravcu. 1987: Izlazi knjiga A World of Difference Barbare Donson, smatra na jednom od najizrazitijih pojava ranije naznaene promene. Onoliko koliko je u The Critical Difference bila skoncentrisa na na dekonstruktivistiku analizu teksta (unutartekstualnu), utoliko je sada najvanijim smatrala izlazak iz teksta u svet
382
1990:
1995: 1998: 2004:
dekonstruktivistika analiza knjievnih tekstova postaje ovde samo uvod za pokazivanje razliitih drutvenih i kulturnih pro blema (naroito skrivenih ideologij i mehanizama represije razmatranja Drugih u diskursima). Umire Luj Altiser. U Kembridu se odvija jo jedna uvena rasprava posveena problemima teorije interpretacije pod nazivom Interpretacija i nadinterpretacija. Ovde je, opet, glavna tema pitanje moguno sti i granica interpretacije, a u diskusiji uestvuju, izmeu osta lih, Umberto Eko, Donatan Kaler i Riard Rorti.135 Umire il Delez. Umire anFransoa Liotar. Umire ak Derida.
135 Ovu raspravu detaljnije razmatram u Uvodu.

383
Bibliografija
Opti radovi
B. Alleman, Strukturalizm w literaturoznawstwie?, tum. K. Krzemie, Pami tnik Literacki 197, z. 3. L. Bersani, Czy istnieje nauka o literaturze?, tum. E. Pszczoowska, Pamit nik Literacki 197, z. 3. A. Burzyska, Czas wielkich kryzysw, u: idem, Dekonstrukcja i interpreta cja, Krakw 2001. A. Burzyska, Po czym rozpozna poststrukturalizm?, Ruch Literacki 2002, z. 1. A. Burzyska, Poetyka po strukturalizmie, u: Poetyka bez granic, red. W. Bo lecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. Burzyska, Poststrukturalizm zdefiniowany, Ruch Literacki 2003, z. 2. Knjievna kritika, Beograd, 1983, br. 2. tematski broj (ur. Aleksandar Jerkov), izbor radova amerikih poststrukturalista. J. Lechte, Panorama wspczesnej myli humanistycznej. Od strukturalizmu do postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999. R. Nycz, Tekstowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2001. Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. Poststrukturalizam The Columbia Dictionary of Modern Literary and Cultural Criticism, red. J. Childers, G. Hentzi, New York 1995. J. A. Cuddon, The Penguin Dictionary of Literary Terms and Literary Theory, London 1992. Encyclopedia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1990. Encyclopedia of Contemporary Literary Theory: Approaches, Scholars, Terms, red. I. R. Makaryk, Toronto 1993. 38
A Handbook of Critical Approaches to Literature, red. W. L. Guerin, E. G. La bor, L. Morgan, J. R. Willingham, New YorkOxford 1992. W. V. Harris, Dictionary of Concepts in Literary Criticism and Theory, New YorkLondon 1992. The John Hopkins Guide to Literary Theory and Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, Baltimore 199. Antologije The Future of Literary Theory, red. R. Cohen, New YorkLondon 1989. The Languages of Criticism and The Sciences of Man: The Structuralist Contro versy, red. R. Macksey, E. Donato, BaltimoreLondon 1970. Literary Theory Today, red. P. Collier, H. GeyerRyan, Ithaca 1990. Literary Theories: A Reader and Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. Textual Strategies: Perspectives in PostStructuralist Criticism, red. J. V. Harari, Ithaca 1979. Untying the Text: A PostStructuralist Reader, red., wstp R. Young, Bos tonLondon 1981. Monografije P. Barry, Beginning Theory: An Introduction to Literary and Cultural Theory, ManchesterNew York 1995. F. Dosse, Histoire du structuralisme, t. 1: Le champ du signe, 19451966, t. 2: Le chant du cygne, 1967 nos jours, Paris 19911992. M. Frank, Was ist Neostrukturalismus?, Frankfurt 198. M. Frank, What is Neostructuralism?, tum. S. Wilke, R. Gray, przedm. M. Schwab, Minneapolis 1989. Modern Literary Theory: A Comparative Introduction, red. A. Jefferson, D. Ro bey, London 1986. M. Sarup, An Introductory Guide to PostStructuralism and Postmodernism, New York 1988.
Teorija intertekstualnosti
S. Balbus, Midzy stylami, Krakw 1993, wyd. 2: Krakw 1996, szczeglnie rozdz. 3: Intertekstualno a tradycja literacka, rozdz. 5: Ewolucja i rewolu cja intertekstualna. W. Bolecki, Historyk literatury i cytaty, u: idem, Preteksty i teksty. Z zagad nie zwizkw midzytekstowych w literaturze polskiej XX wieku, Warsza wa 1991.
385
G. Genette, Palimpsesty, tum. A. Milecki, u: Wspczesna teoria bada li terackich za granic. Antologia, red. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992, wyd. 2 zmienione i poprawione: Krakw 1996. M. Gowiski, O intertekstualnoci, u: idem, Poetyka i okolice, Warszawa 1992. M. Glovinjski, Red, haos, znaenje (prev. Petar Vujii), Beograd, 2003. H. Markiewicz, Odmiany intertekstualnoci, u: idem, Literaturoznawstwo i jego ssiedztwa, Warszawa 1989, oraz idem, Prace wybrane, t. : Wymiary dziea literackiego, red., wstp S. Balbus, Krakw 1996. R. Nycz, Intertekstualno i jej zakresy: teksty, gatunki, wiaty, u: idem, Tek stowy wiat. Poststrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2001.
ak Derida136
Izabrana dela J. Derrida, La dissmination, Paris 1972. J. Derrida, Forma i znaczenie. Uwagi o fenomenologii jzyka, tum. B. Banasi ak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, przedm. B. Banasiak, tum. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992. . Derida, Glas i fenomen (prev. Zoran Jankovi), Beograd, 1989. . Derida, Pismo japanskom prijatelju (prev. Dragan Kujundi), Letopis Matice srpske, 161/1985, knj. 35, br. 2 (februar), str. 210215. J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek, Warszawa 2002. . Derida, O gramatologiji (prev. Ljerka iflerPremec), Sarajevo, 1976. J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 200. . Derida, Razgovori: sa Henrijem Ronseom, Julijom Kristevom, J. Houdebine om, Guyem Scarpettaom, F. Ewaldom i F. Rtzerom (prev. Vladimir Mili savljevi), Novi SadPodgorica, 1993. J. Derrida, Rnia (diffrance), tum. J. Skoczylas, tum. przejrza S. Cicho wicz, u: Drogi wspczesnej filozofii, wybr, wstp M. J. Siemek, tum. S. Cichowicz et al., Warszawa 1978. J. Derrida, Struktura, znak i gra w dyskursie nauk humanistycznych, tum. W. Kalaga, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historyczno literackiej, Krakw 1992.
136 Isto kao i u bibliografiji o Deridi, tako se i u primeru Rolana Barta, Julije Kristeve i Miela Fukoa, navodi samo ona literatura koja je najvanija u vezi s problematikom poststrukturalizma.
386
J. Derrida, Szyb i piramida. Wstp do semiologii Hegla, tum. B. Banasi ak, u: idem, Pismo filozofii, wybr, pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Krakw 1992. Najvanija literatura J. Ain, Razgradnja, dijalektika, kritika, Polja, 22/1976, br. 206 (april), str. 2. M. Rajan, Dekonstrukcija i dijalektika (prev. Adrijana Mareti), Letopis Matice srpske, 162/1986, knj. 38, br. 5 (novembar), str. 71761. B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy, War szawa 1995. B. Banasiak, Na tropach dekonstrukcji, u: J. Derrida, Pismo filozofii, wybr, pos. B. Banasiak, tum. B. Banasiak, K. Matuszewski, P. Pieniek, Kra kw 1992. M. Belani, Postmodernistika zebnja, Novi Sad, 199. A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001. N. Dakovi, Proirena verzija, Vrac, 1999, str. 153165. Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997. A. Loonc, Habermas versus Derida i kritika dionizijske duhovnosti, Polja, 3/1988, br. 355 (septembar), str. 377382. M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997. N. Mili, Adieu, ak Derida, Zlatna greda, /200, br. 37, str. 5362. G. Raievi, itanje kao kreacija, Novi Sad, 1997, str. 780.
Rolan Bart
Izabrana dela R. Barthes, Analyse textuelle dun conte dEdgar Poe, u: Smiotique narrati ve et textuelle, red. C. Chabral, F. Rastier, Paris 1973. R. Barthes, crire la lecture u: idem, Le bruissement de la langue. Essais criti que IV, Paris 198. R. Barthes, Lcriture de levenement u: idem, Le bruissement de la langue. Essais critiques IV, Paris 1993. R. Barthes, lments de smiologie, Paris 1965. R. Barthes, Fragmenty dyskursu miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. R. Barthes, Carstvo znakova (prev. Ksenija Janin), Zagreb, 1989. R. Bart, Strukturalistika aktivnost (prev. G. StojkoviBadnjarevi A. Bad njarevi), Polja, Novi Sad, 12/1966, br. 100 (decembar), str. 19. R. Bart, Pisci, intelektualci, uitelji (prev. Ljubomir Pavlov), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 162/1986, knj. 38, sv. 5 (novembar), str. 729733.
387
R. Bart, S/Z (prev. Miodrag Radovi), Letopis Matice srpske, Novi Sad, 172/1996, knj. 57, sv. (april), str. 516526. R. Bart, Sad, Furije, Lojola (prev. Ivan olovi), Beograd, 1979. R. Barthes, Sur la lecture, u: idem, Oeuvres compltes, red. E. Marty, t. 3: 19741980, Paris 1995. R. Barthes, To Write: An Intransitive Verb? u: The Languages of Criticism and the Sciences of Man: The Structuralist Controversy, red. R. Macksey, E. Domato, BaltimoreLondon 1970. Najvanija literatura A. Burzyska, Pomidzy strukturalizmem i poststrukturalizmem: przypadek Rolanda Barthesa, Ruch Literacki 2001, z. . S. Heath, Vertige du dplacement. Lecture de Barthes, Paris 197. K. Kosiski, Sarkazmy, u: R. Barthes, Mitologie, tum. A. Dziadek, wstp K. Kosiski, Warszawa 2000. K. Kosiski, Signifiance, Pamitnik Literacki 1991, nr 1. M. P. Markowski, Barthes: przygoda lektury, u: R. Barthes, Lektury, tum. K. Kosiski, M. P. Markowski, E. Wieleyska, wybr, oprac., pos. M. P. Markowski, Warszawa 2001. M. P. Markowski, Ciao, ktre czyta, ciao, ktre pisze, u: R. Barthes, S/Z, tum. M. P. Markowski, M. Gobiewska, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. M. P. Markowski, Dyskurs i pragnienie, u: R. Barthes, Fragmenty dyskursu miosnego, tum., pos. M. Bieczyk, wstp M. P. Markowski, Warszawa 1999. M. P. Markowski, Midzy fragmentem a powieci, szyli za co kocham Rolan da Barthesa, Teksty Drugie 1990, nr 2. M. P. Markowski, Pragnienie zwane Japonia, u: idem, Wystpek. Eseje o pisa niu o czytaniu, Warszawa 2001.
Julija Kristeva
Izabrana dela J. Kristeva, Ideologia dyskursu o literaturze, u: Wspczesna teoria bada li terackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatu ra jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw 1992. J. Kristeva, Kilka problemw semiotyki literackiej (na marginesie tekstu Mal larmgo: Rzut komi), tum. M. P. Markowski, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, oprac. H. Markiewicz, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertek stualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, wyd. 2, zmienione i po prawione: Krakw 1996. 388
J. Kristeva, Problemy strukturowania tekstu, tum. W. Krzemie, Pamitnik Literacki 1972, z. . J. Kristeva, La rvolution du langage potique. Lavantgarde fin du XIXe sicle. Lautramont et Mallarm, Paris 197. J. Kristeva, Smitik. Recherches pour une smanalyse, Paris 1969. J. Kristeva, La smiologie: science critique ou critique de la science, La nou velle critique 1968. J. Kristeva, Sowo, dialog, powie, u: idem, Bachtin. Dialog. Jzyk. Literatu ra, red. E. Czaplejewicz, E. Kasperski, Warszawa 1983. J. Kristeva, Le texte du roman. Approche smiologique dune structure discoursi ve transformationelle, The HagueParis 1970. J. Kristeva, Prelaenje znakova (prev. Asaf ani), Sarajevo, 1979. J. Kristeva, Moi uasa (prev. Divina Marion), Zagreb, 1989. J. Kristeva, Crno sunce. Depresija i melanholija (prev. Mladen ukalo), Novi Sad, 199. Najvanija literatura T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001. J. Lechte, Julia Kristeva, LondonNew York 1990.
Miel Fuko
Izabrani radovi M. Foucault, Archeologia wiedzy, tum. A. Siemek, Warszawa 1977. M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Le szczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000. M. Foucault, Language, CounterMemory, Practice: Selected Essays and Intervi ews by Michael Foucault, red. D. Bouchard, Ithaca 1977. M. Foucault, Nietzsche, Freud, Marks, tum. K. Matuszewski, Literatura na wiecie 1988, nr 6. M. Foucault, Porzdek dyskursu, tum., oprac. M. Kozowski, wstp J. Topol ski, Gdask 2002. M. Foucault, Questions of Method: An Interview with Michael Foucault, u: After Philosophy: End or Transformation, red. K. Baynes, J. Bohman, T. McCarthy, Cambridge Mass. 1987. M. Foucault, Sowa i rzeczy, tum. S. Cichowicz, u: Antologi wsplczesnej krytyki literackiej we Francji, oprac. W. Karpiski, Warszawa 197. M. Foucault, Szalestwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybr, oprac. T. Komendant, tum. W. Banasiak et al., pos. M. P. Markowski, Warsza wa 1999 tu zwaszcza: Szalestwo i literatura, tum. T. Komendant;
389
Szalestwo, nieobecno dziea, tum. T. Komendant; Kim jest autor?, tum. M. P. Markowski; Dystans, aspekt, rdo, tum. T. Komendant. M. Foucault, Dits et crits 19541988, t. 1, red. D. Defert, F. Ewald, Paris 199. M. Fuko, Istorija seksualnosti, 12 (prev. A. Jovanovi), Beograd, 1988. Najvanija literatura G. Deleuze, Foucault, Paris 1986. H. L. Dreyfus, P. Rabinow, Michel Foucault: Beyond Structuralism and Herme neutics, Chicago 1982. D. Eribon, Michael Foucault (19261984), Paris 1989. T. Komendant, Wadze dyskursu. Michel Foucault w poszukiwaniu siebie, War szawa 199. M. P. Markowski, AntyHermes, u: M. Foucault, Szalestwo i literatura. Powiedziane, napisane, wybr, oprac. T. Komendant, tum. B. Banasiak et al., pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999. Michel Foucault, u: E. Kurzweil, The Age of Structuralism: LviStrauss to Fo ucault, New York 1980. Miel Fuko. 192619842004. Hrestomatija (ur. Pavle Milenkovi), Novi Sad, 2005.
Ana Burinjska
390
XI. DEKONSTRUKCIJA
Dekonstrukcija nije ni teorija, ni filozofija. Nije ni kola, ni metoda. Nije ak ni diskurs, in ili praksa. Ona je ono to se deava, to se deava danas u onome to se naziva dru tvom, politikom, diplomatijom, ekonomijom, istorijskom stvarnou i tako dalje, i tako dalje. ak Derida1 Knjievnost je u podjednakoj meri kao i kri tika jer je razlika izmeu njih imaginarna osuena (iako je to moda i njena privile gija) na to da uvek bude strog, a usled toga i najmanje dostojan jezik poverenja zahva ljujui kome ovek imenuje i preoblikuje sa mog sebe. Pol de Man2 Dekonstrukcija je samo poslednja verzija duge tradicije retorikih istraivanja koja se u jo u starogrko vreme. Dozef Hilis Miler3
1 2 3
J. Derrida, Some Statements and Truisms about Neologisms, Newisms, Po stisms, Parasitisms and Other Small Seismisms, u: The States of Theory: History, Art and Critical Discourses, New York, 1989, str. 85. P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, Krakw, 200, str. 32. J. Hillis Miller, On Edge: The Crossways of Contemporary Criticism, u: The ory Now and Then, New York, 1991, str. 187.
Dekonstrukcija ili dekonstruktivizam?

Ovim pitanjem treba poeti razmatranje jednog od najuticajnijih, a istovremeno i jednog od najkritikovanijih pravaca u savremenom istraivanju knjievnosti. Dekonstrukcija je tesno povezana s filo zofijom francuskog filozofa aka Deride (1930200), dok je de konstruktivizam pravac u istraivanju knjievnosti koji se najvie razvijao u Sjedinjenim Amerikim Dravama na prelasku iz sedam desetih u osamdesete godine i koji je, takoe, nazivan kola sa Jej la, jer je veina njegovih predstavnika bila okupljena oko Pola de Mana (19191983), predavaa uporedne knjievnosti na Yale Uni versity do 1983. godine. Prvim uvenim manifestom ove kole sma tra se zbornik radova Deconstruction and Criticism (1979), s tekstovi ma aka Deride, Pola De Mana, Harolda Bluma, Defri Hartmana. Najvaniji analitiki radovi De Manove rasprave Blindness and In sight (1971, 1983), Alegorije itanja. Figurativni jezik kod Rusoa, Ni ea, Rilkea i Prusta (1979) i oni koje su posmrtno objavili njegovi uenici: The Rhetoric of Romanticism (198), The Resistance to The ory (1986), Critical Writings 19531978 (1989) i Aesthetic Ideology (1996). Meu najistaknutije predstavnike dekonstruktivizma treba ubrojati Dozefa Hilisa Milera, Barbaru Donson, Defrija Hartma na, kao i sledeu generaciju uenika i prevodilaca Deride i De Mana Gajatri akravorti Spivak, Verner Hamaher, Samjuel Veber, Rodolf Gae, Piter Fenvis, Pegi Kamuf, Vlad Godih, Lindzi Voters. Izvori dekonstrukcije su viestrani, mada pre svega treba navesti t r i k r it i ke koje su presudno uticale na Deridinu, De Manovu i Milerovu filozofiju knjievnosti: kritika pojmovnog je zika Fridriha Niea (191900), koji je maskirao svoju retoriku
Tano je i sigurno prva na tri izvora Deridine dekonstrukcije ukazala G. . Spivak u predgovoru svog prevoda De la grammatologie na engleski jezik. Pogle dati: Translators Preface, u: J. Derrida, Of Grammatology, Baltimore, 197.
Razlika izmeu dekonstrukcije i dekonstrukti vizma
Deconstruction and Criticism
Predstavnici dekonstruk tivizma
Izvori dekonstrukcije
XI. Dekonstrukcija
393
Kritika monadskih totalnosti
Dekonstrukcija kao filozofija
prirodu,5 kritiku supstancijalnog i istorodnog subjekta Sigmunda Frojda (18561939)6 kao i kritiku metafizike Martina Hajdegera (18891976) kao regulatornog diskursa.7 Ono to povezuje dekon strukciju i dekonstruktivizam, ne sumnjivo jeste nepoverenje u odr RETORINOST jeziki me ivost beskonane pokretljivosti hanizam koji suspenduje referenci jalnost teksta koja prestaje da biva znaenja kako u tekstu koji se ita oigledna i javlja se kao trop ili tako i u svetu,8 kao i sumnju u po figura. Primer je mimesis koji ne stojanje monadskih totalnosti.9 odreuje podraavanje stvarnosti Ako se dekonstruktivizam u princi putem umetnikog dela, ve pred pu moe nazvati kolom kritikog stavlja jeziku figuru koja spada u retoriki kanon. iitavanja zasnovanog na pokazi vanju retorikih mehanizama jezika koji ponitavaju kompaktnost znaenja datog teksta, onda se dekonstrukcija moe smatrati i nom iitavanja koji omoguava obraanje onome to je drugo.10 U tom smislu bi dekonstruktivizam bio me to d a strogog iitava nja knjievnih i neknjievnih tekstova, a dekonstrukcija znatno ire f i l ozof ij a koja svedoi o onome to se deava u svetu, da kle, i u knjievnosti.11 Mada je u oba sluaja glavni cilj otkrivanje onoga to ostaje [ce qui reste]12 u knjievnosti i iskustvu i to se ne
5 6 7 8 itav jezik je neizbeno i fundamentalno figurativan. J. Hillis Miller, On Ed ge: The Crossways..., op. cit., str. 188. Priroda subjekta [selfhood] jedna je od stvari koju knjievnost dovodi u pita nje, op. cit., str. 198. Knjievni i filozofski tekstovi iz bilo koje epohe zapadne kulture na razne naine sadre u sebi kako ono to se naziva metafizikom tako i njeno dovoe nje u pitanje, op. cit., str. 176. Pod teorijom knjievnosti podrazumevam zaokret od hermeneutikog procesa identifikacije znaenja knjievnog dela ka koncentrisanju na pitanja stvaranja znaenja, The Function of Rhetorical Study at the Present Time, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 188. Dekonstrukciju je Pol de Man ovako definisao: Dekonstrukcija uvek ima za cilj pokazivanje postojanja skrivenih veza i fragmentacija u, kako se pretpo stavlja, monadskim totalitetima. Up. P. de Man, Alegorie czytania..., op. cit. str. 297. M. McQuillan, Introduction: Five Strategies for Deconstruction, u: Decon struction: A Reader, Edinburgh, 2000, str. 6. Ovo je jedna od najzanimljivijih antologija dekonstruktivistikih tekstova i komentara dekonstrukcije. Treba, meutim, posebno naglasiti da je jedna od osobina Deridine dekon strukcije, koja je oduevila amerike dekonstruktiviste, bila paljivo iita vanje tekstova. Godine 1976, dakle, na samom poetku amerikog dekon struktivizma, D. H. Miler je pisao da je jedna od osobina Deridine kritike strpljivo i detaljno filoloko explication de texte. Up. J. Hillis Miller, Stevens Rock and Criticism as Cure, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 122. J. Derrida, Psych. Inventions de lautre, Paris, 1987, str. 323.
10 11
12
39
moe redukovati ni na gramatiko znaenje, ni na filozofsku ideju, ni na temu ili na jedan dominantan smisao, Deridina dekonstrukci ja ipak ima znatno iri obim i ne ograniava se iskljuivo na otkriva nje retorikih nejasnoa u tekstu koji se ita. U tom smislu, ona nije teorija koja se moe kao u sluaju De Mana ili Hilis Milera pri meniti na analizu knjievnih tekstova. Tako je, uostalom, tu razliku shvatao Pol de Man kad je u jednom od razgovora odluno istakao da se njegova tekstualna (textoriented) metoda, po svojoj sutini filolokoretorika, ne zasniva ni na kakvoj prethodnoj filozofiji.13 A dekonstrukciju je najjednostavnije, lako izbegavajui terminolo ke zamke, definisao Dozef Hilis Miler: U stvarnosti je dekonstruk cija samo moderan naziv za dobro iitavanje kao takvo. Svi dobri itaoci su oduvek bili dekonstruktivisti.1
Dekonstrukcija nije teorija
Anatomija dekonstrukcije
LOGOCENTRIZAM prema Deridi, skup metafizikih uverenja po kojima postoji odreen, potpu no prisutan izvor smisla (logos) koji sebi podreuje i odreuje sva izvedena znaenja oznaena kao se kundarna i zavisna. Te je, tako, knji evno stvaralatvo, kao sekundarni zapis govora, podreeno ivoj rei, telo kao materijalni omota pro nalazi svoje utemeljenje samo u i vom logosu due, a kratkotrajnost ljudskog ivota mora da prizna pri mat venoj sadanjosti dogaanja. Od vremena Platona, preko Avgu stina, do Huserla, ivo, nenarueno samoprisustvo logosa (Ideje, Boga, Svesti) dominira nad onim to je se kundarno, prolazno i sluajno (pi smo, telo, egzistencija). 13
Deridinu filozofiju (dekonstruk ciju) nije lako ukratko predstavi ti, mada se moe uiniti koristan upravo pokuaj koji opisuje njena tri osnovna konteksta: ant imet a f i z ik i, e t ik i i k nj i e v n i. Pr vo, dekonstrukcija je radikalizacija Hajdegerove filozofije, pokuaj ponovnog promiljanja zapadne filozofije izvan delokruga metafizi ke, odnosno filozofije koja nastoji da sve podredi ontologiji koja na pitanje: t a j e to?, odgovara ree nicom: S (subjekat) je P (predikat). Dekonstrukcija pokazuje da je taj gest Derida ga naziva logocentri kim gestom stalan element mi ljenja koji sve podreuje Logosu,
Tri konteksta dekonstrukcije
Antimetafiziki kontekst
1
S. Rosso, An Interview with Paul de Man, Critical Inquiry, 1986, t. 12, br. , str. 791. Razlika izmeu Deridine filozofske dekonstrukcije i amerikog knjiev noteorijskog dekonstruktivizma je glavna teza knjige: R. Gasch, The Tain of the Mirror: Derrida and the Philosophy of Reflection, Cambridge, Mass. 198. J. Hillis Miller, Composition and Decomposition, u: Theory Now and Then, op. cit., str. 231.
XI. Dekonstrukcija
395
odnosno u zapadnoj tradiciji Razu mu koji namee svoj diktat onome to je drugaije, stalno od njega inei Isto, a takoe podreujui sve to jeste apsolutnom primatu Prisutnosti. Ono to jeste uvek je prisutno, to znai neposredno dato u svom prisustvu onome ko spoznaje, odnosno subjektu koji predstavlja, slino kao to je svest (u kartezijanskoj tradiciji) uvek pri sutna u odnosu na samu sebe. De rida pokazuje da je Prisutnost, kao dominantna filozofska kategorija, neostvariva iluzija i da nita nije prisutno u potpunosti, niti u odno su na samog sebe niti u odnosu na onoga ko to spoznaje, te da se sve zasniva na razlici (diffrance): igri vremenskog odgaanja i anticipa cije. Derida na taj nain samo pona vlja teze velikih filozofa od vreme na Heraklita, preko Bergsona, do Levinasa, koji su ukazivali na to da se stvarnost neprestano menja i ne ma naina da se prikuje nikakvom tezom. Dakle, protivljenje u odno su na Razum nije iracionalno: Deri da pokuava da izradi takvu vrstu analize koja e, ne remetei zahte ve razuma (Derida potie iz feno menoloke kole preciznog opisiva nja pojava), istovremeno pokazati ogranienja logocentrizma i filozo fije predstave. Zato su dekonstruk tivne analize uvek ukorenjene u konkretnom tekstu najznaajnijih filozofa (Platon, Kant, Hegel, Nie, Hajdeger), s namerom da u tekstu pokau aporije koje proistiu iz primene jednoznanih opozicija
396
DIFFRANCE Deridin termin koji se ne moe doslovno preve sti na srpski jezik (homofon rei diffrence razlika), ali se esto oznaava kao razlika, a podrazu meva mehanizam stvaranja znae nja u sistemu jezika i u stvarnosti koji onemoguava otklanjanje nji hovog razlikovanja. Derida prihvata De Sosirovu tezu o tome da u jezi kom sistemu ne postoje potpuno pozitivni elementi izuzeti iz zakona razlike i proiruje je na nivo ontolo ke teze. Diffrance je quasitranscen dentalni izvor svih razlika. APORIJA (gr. aporos bez pu ta) u grkoj filozofiji nemogu nost reenja spora s obzirom na ravnoteu argumenata. U klasinoj retorici govorna figura koja ozna ava sumnju ili neodlunost govor nika (klasini primer je Hamletovo biti ili ne biti). U Deridinoj de konstrukciji, nereiva situacija koja nastaje onda kad je uslov mogu nosti neega istovremeno i uslov njegove nemogunosti. Prema Mi leru, tekst na sebi samom insceni ra akt dekonstrukcije bez pomoi kritiara. Tekst izraava sopstvenu aporiju.* Ovu aporetinost ili de konstrukciju Miler naziva lingui stic moment i podrazumeva trenu tak u knjievnom delu kad njegov sopstveni medijum podlee preispi tivanju.** To se deava uvek kad su dva znaenja datog teksta, reto riko (figurativno) i logiko (gra matiko), meusobno asimetrina i ne mogu se uskladiti. Prema De Manu, aporetinost oznaava neo predeljenost (undecidability) izme u performativnog (kako) i kon statujueg (ta) jezika.
* J. Hillis Miller, Theory Now and Then, New York, 1991, str. 108. ** Ibid., str. 168.
(razumnerazum, unutranjostspoljanjost, supstancaslabost, duhslovo, modelkopija itd.). Miljenju kroz opozicije Derida su protstavlja miljenje kroz quasitrascendentalije: neto je tim vie ono to jeste ukoliko istovremeno sebe izdaje, uslov njegove mogu nosti istovremeno je i uslov njegove nemogunosti, identitet je mo guan samo po cenu u njega upisane drugosti. Neto je ono to jeste samo onoliko koliko se razlikuje od neeg drugog. Ta razlika ipak nije neto sp olj a nj e, ali je ugraena u strukturu neega ili neko ga. Ova razlika razlikuje sve iznutra i ini najoptiji strukturalni za kon dekonstrukcije koji kae da proces / utvrivanje identiteta ne koga ili neega nikad nije zatvoren. O tome da neki gest ima smisao moe se rei samo onda kad se on ponovi. On mora da ima u vidu ponavljanje ako eli da bude razumljiv. Ponavljanje se, meutim, ni kad ne odvija doslovno na isti nain, jer uvodi novi kontekst i nove okolnosti koji neznatno menjaju znaenje prvog gesta. Ovaj odnos prema drugosti, koja odreuje horizont filozofskog miljenja, otva ra pred dekonstrukcijom e t i ku d i men ziju. Tako shvaena dekonstrukcija je nesumnjivo f i l oz of ij a do g a aj a: nastoji da opie ono to je nepredvidivo i nije podlono anticipaciji, to se deava kad odbacujemo kategorije pomou kojih obino nameemo pojedinanom dogaaju neki nadreen okvir. Te ma dekonstrukcije je, dakle, ono to je drugo i nepredvidivo (ovo je Levinasov motiv), to se i ne moe okarakterisati kao tema ili kao teza. Derida, kao kritiki nastavlja filozofije Emanuela Levinasa (19061995), problematizuje Drugost ukazujui na njen dvoznaan karakter: Drugi je najmanje saglediv i nesavladiv, iako mi se s druge strane upravo on namee, oekujui od mene odgovor. Ne mogu u potpunosti da ga prihvatim (to znai da ga prisvojim, da ga uinim sasvim svojim), ali istovremeno ne mogu da ga prepustim samom se bi, izvan mog horizonta. Na tome se zasniva paradoks ijim se opisi vanjem, skoro u svakoj knjizi u drugaijem obliku, bavi Derida. Dru gost je ugraena u strukturu Identiteta kao osnovni uslov njegove mogunosti (kad ne bih mogao od drugih da se razlikujem, ne bih bio ja). Istovremeno je, meutim, i uslov njegove nemogunosti (jer pozivajui druge na govor o sebi, gubim autonomiju). Uslov mogu nosti Drugoga (to to je ugraen u moj horizont) istovremeno je i uslov njegove nemogunosti (jer na taj nain ne moe biti Drugi). Zato Derida neprestano naglaava da Drugi, apsolutno individual no dogaanje Drugosti, ne spada ni pod kakav pojam, ne moe se ugraditi ni u jedan horizont oekivanja (Derida ovde govori o nemi novnosti uvoenja mesijanske dimenzije u filozofiju, to ukazuje na
XI. Dekonstrukcija
Quasitranscen dentalije
Etika dimenzija dekonstrukcije
Drugost
Mesijanska dimenzija filozofije
397
Knjievni kontekst dekonstrukcije
Tekst kao dogaaj
njegove vrste veze s jevrejskom tradicijom), i zato izmie filozofiji. Ma kako da toute autre est toute autre, svako drugi je sasvim drugi, ipak filozofija nikada nee prestati njime da se bavi. Iz ovog para doksa izvire itava Deridina filozofija za koju je jedini nain pribli avanja fenomenu dogaaja odbacivanje strogo odreenih granica filozofskog diskursa i pokuaj zaobilaenja u njoj postavljenih zam ki. Knjievnost se ovde ini najboljim sredstvom. Knjievnost za Deridu ima dva znaenja. Prvo, to je prostor u kojem dolazi do tematizacije paradoksa dekonstrukcije: s jedne stra ne svako knjievno delo je apsolutno jedinstven i neponovljiv do gaaj, a s druge ugrauje se u institucionalan okvir koji ga liava te izuzetnosti. Knjievnost je pod LITERARNOST prema De jednako i di om dela koji odreuje ridi, ne postoje knjievni teksto njegovu posebnost koja protivrei vi sami po sebi. Literarnost nije konvencionalizovanim okvirima uroeno svojstvo, unutranja oso predstave, kao i inst ituc ij a, odno bina teksta. Ona je korelat inten cionalnog odnosa prema tekstu, sno skup konvencija koje ga odre ona je intencionalni odnos koji uju, nastalih zahvaljujui ponav u sebi integrie, kao element ili ljanju. S druge strane, knjievnost intencionalni sloj, manje ili vie koja, prema Deridi, u sebi sadri skrivenu svest konvencionalnih ili les penses plus pensantes que telles institucionalnih, u svakom sluaju drutvenih pravila. To, razume quon apelle la philosophie, misli se, ne znai da je literarnost isto koje su vie mislee od onih koje subjektivna projekcija u smislu nazivamo filozofijom, postaje kori empirijske subjektivnosti ili hira sno sredstvo u preispitivanju grani svakog itaoca. Knjievni karakter ca filozofskog diskursa koji eli da teksta pripisuje se intencionalnom predmetu u njegovoj, moe se re zaboravi na konfrontaciju sa onim i, noematskoj strukturi, a ne sa to se u svetu ponovo deava. To je mo subjektivnoj strani noetikog utoliko mogue ukoliko se Derida ina. Postoje u knjievnom delu trudi da od svakog svog teksta na osobine koje zahtevaju knjievno ini dogaaj, da na neoekivan tumaenje i pozivaju se na konven cije, institucije i istoriju knjiev nain na jedinstvenost teksta koji nosti. Ova noematska struktura analizira (na njegov potpis, s i g na je sadrana (kao nerealna prema tu r u) odgovori jedinstvenou i Huserlovoj terminologiji) u sub neponovljivou sopstvenog teksta jektivnosti, ali subjektivnosti ne (sopstvenim potpisom, kontrasig empirijskoj i povezanoj sa inter subjektivnom i transcendental naturom ili ak kont r as i g na nom zajednicom.* tom ). Derida je svoje tekstove po * Ta dziwna instytucja zwana literatur. svetio mnogim piscima (izmeu Z Jacquesem Derrid razmawia Derek ostalih: Malarmeu, Dojsu, Kafki, Atridge, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, Gdask, 2000, str. 32. ekspiru, Ponu, Selanu, Blanou,
398
enetu) i svaki put je pisao drugi tekst (nikada se nije unapred znalo kakav e oblik poprimiti), iako je uvek bio posveen drugoj verziji goreopisanog paradoksa dekonstrukcije. Na taj nain performativno (dakle, piui a ne teoretiui) dokazuje njegovu neizbenost: svaki put je isto (paradoks dekonstrukcije) ugraeno u ono to je Drugo (Deridini tekstovi pisani po drugom retorikom modelu). Derida u oima mnogih nije filozof ve pisac s obzirom na raznovrsnost kori enih anrova (dijalog, epistolarni roman, dnevnik, aforizam) i na na in korienja jezika. To nije tano: Derida je filozof koji nastoji da preoblikuje granice filozofskog diskursa koristei za to knjievne stra tegije. Ne postoji jedan, opteobavezujui model filozofskog diskursa, kao to ne postoji jedan model literarnosti. A da ne govorimo o tome da zahvaljujui ovom postupku sama literarnost, esencija knjievnih tekstova, biva dovedena u sumnju. Knjievnost ne poseduje nikakvu trajnu i nepromenljivu sutinu, kae Derida, jer svakom tekstu moe mo pripisati literarnost zavisno od konteksta u koji ga stavimo. Da kle, vraamo se na poetak: ne postoje esencije ve samo promenljivi konteksti njihovog korienja. Knjievna dimenzija dekonstrukcije se preplie sa (anti)metafizikom i pragmatikom dimenzijom. Da bi se bolje razumelo ta je pa i u odnosu na knjievnost de konstrukcija, valjalo bi suprotstaviti njen projekat trima prigovorima koji se najee upuuju na njenu adresu. Oni se odnose na sledee: njen ruilaki karakter, njenu negativnost i njenu hermetinost.
Isto to i Drugo
Kritika literarnosti
Tri prigovora dekonstrukciji
Invencija
Prva primedba glasi: dekonst r u kc ij a j e de st r u kcij a. Prema kritiarima, dekonstrukcija je rado ubrajana u postmodernisti ku filozofiju za zapadnu tradiciju razorna, a kao njena posledica u kulturi nije ni smisao, ni ovek niti bilo kakva trajna konstrukci ja. Derida, meutim, ne upotrebljava re dekonstrukcija u tom uobiajenom, negativnom znaenju, ve isto onako kako je Hajde ger upotrebljavao re destrukcija kad je nagovarao filozofiju na rastavljanje omotaa kojima je obavijena tradicija zapadnog mi ljenja.15 Destrukcija (ali i dekonstrukcija) samo je razmekavanje
15 Up. M. Heidegger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985, prevod: Hrvoje ari ni, str. 25. Hajdeger jasno pie: Destrukcija, naime, ne eli pokopati prolost u nitavilo, ona ima pozitivnu namjeru. U Pismu prijatelju Japancu, Deri da je objasnio zato se odluio za re dekonstrukcija umesto destrukcija: Kad sam izabrao ovu rije, ili kada mi se ona nametnula, mislim da je to
Dekonstrukcija i destrukcija
XI. Dekonstrukcija
399
Demontiranje tradicije
Kraj oveka
otvrdle filozofske tradicije, to se moe identifikovati sa samom sutinom filozofskog razmiljanja koje omekava stvrdnute jezike tradicije. U tom smislu dekonstruktivni diskurs ima odnos prema drugim diskursima koji grade tradiciju tako to ih paljivo proua va, to se udubljuje u itanje svakog reda teksta, to poredi prihva ene premise s donetim zakljucima motrei na jezik kojim je dato razmiljanje konstruisano. Ako je, dakle, dekonstrukcija razlaganje, onda ona ne razlae ni smisao ni oveka (kako bi to bilo mogue?), ve ono to u knjievnim ili filozofskim tekstovima ili ire: u ne koj tradiciji govor i o smislu, oveku i prihvata kao oigledno. Klasian primer takvog postupka je Deridina knjiga Glas i fenomen u kojoj nije dekonstruisan (to znai podvrgnut paljivom itanju) smisao ili znaenje, ve Huserlova koncepcija znaenja i u njoj ugra ene suprotnosti. Drugi primer moe biti uveni Deridin tekst Kraj oveka koji naravno niti oglaava smrt oveka, niti tog oveka usmruje, ve samo analizira odreen tip antropolokog diskursa s kraja ezdesetih godina; uostalom, to nesumnjivo ini pod utica jem nekih Hajdegerovih motiva.16 Cilj dekonstrukcije pie jedan od interpretatora je da se opuste i deblokiraju strukture ..., da se one stave u po kret, da se stvore nove forme, a pre svega da se kae da, oui, oui neemu to ljudsko oko nije videlo, ljudsko uho nije ulo.17 Novom tumaenju tradicije koja ne moe da otvrdne u ljuturi anahrone forme mora da odgovara nova forma koje jo nema, ali koja se mora prona i. Dekonstrukcija je, dakle, inve ncij a: pro nalaenje formi, konvencija, dogaaja, govornih inova, naina
bilo u knjizi O gramatologiji, nisam mislio da e joj se pripisati centralna uloga u diskursu koji me tada zanimao. Izmeu ostalog, elio sam prevesti i usvojiti u svoj govor Heideggerove rijei Destruction i Abbau. Obje su u tom kontekstu znaile operaciju koja se tie tradicionalne strukture ili arhi tekture temeljnih pojmova zapadne ontologije ili metafizike. Meutim, na francuskom izraz destrukcija, implicirao je isuvie oito ponitenje, jednu negativnu redukciju koja je moda bila blia nieanskom ruenju nego Hei deggerovom tumaenju ili vrsti itanja koje sam ja predloio. Dakle, ovu sam re odbacio. Jacques Derrida, Pismo prijatelju Japancu, Delo, Beograd, martapril 1992, godina XXXVIII, 3, str. 201202. Ovde je re o Pismu o humanizmu (196) iz Putnih znakova, gde Hajdeger paljivo analizira metafizike premise antropologizma i humanizma. J. D. Caputo, The Prayers and Tears of Jacques Derrida: Religion without Reli gion, Bloomington, 1997, str. 18.
Invencija
16 17
00
miljenja, strategija itanja koji omoguavaju da se neto novo pojavi prvi put,18 da nakon pre poznavanja i ozakonjenja, nakon stavljanja kontrasignature pomou drutvenog ugovora, prema odree nom sistemu konvencija, treba da sauva vrednost za budunost.19 Invencija, koja je za Deridu isto to i dekonstrukcija,20 na jasan nain je podeljena: otvara oveka u prav cu neponovljivog dogaaja, u pravcu neega to se odvija prvi put, i ugrauje ovaj dogaaj u zajedniku istoriju, pripadnost odreenoj kulturi: nasleu, zaostavtini, pedagokoj tradiciji, disciplini i nizu ge neracija.21 Dakle, otkrie onoga to je novo mogue je samo ukoliko moe biti ponavljano, korieno i ugraivano u razliite kontekste, preoblikujui samim tim ovaj prvobitni dogaaj. Upravo tako funk cionie tradicija: da bi dogaaj (iskaz, umetniko delo, istorijski do gaaj), izuzetan po svojoj jedinstvenosti, bio usvojen, mora izdrati pokuaj ponavljanja (reprodukcije) zahvaljujui kojoj se svima stavlja na raspolaganje. Meutim, da bi zadrao svoju originalnost, on isto vremeno zahteva podjednako jedinstveno korienje. ivot umetni kog dela zasniva se na sledeem: preivee samo ono koje moe da rauna na svoje stvaralako tumaenje. A ono koje se samo nestvara laki deklamuje prestaje da pripada ivoj tradiciji. Kad bi naslee bilo samo mehaniki ponavljano, ono uopte ne bi bilo naslee ve skup praznih formi i mrtvih konvencija.22 Kad bi, meutim, kultura izmiljala samo nova znaenja, tradicija bi prestala da postoji jer ne bi bilo institucionalnih okvira koji bi omoguavali ouvanje naslea prolosti za budua pokolenja.23
IDIOM/INSTITUCIJA prema Deridi, dva pola svakog iskustva, pa i knjievnog iskustva, koji se meusobno dopunjavaju. Idiom ukazuje na dogaajni i jedinstven karakter knjievnog dela, a institu cija na njegovu konvencionalnost. Idiom i institucija se uzajamno do punjavaju: potpuno idiomatsko de lo bi bilo neshvatljivo, a potpuno institucionalizovano delo lieno originalnosti.
Pokuaj ponavljanja
Moj zakon, kae Derida, kojem nastojim da se posvetim i u odnosu na koji sam odgovoran, jeste tekst dr ugog a, njegova jedinstvenost, njegov idiom, njegov poziv koji mi
18 19 20 21 22 23 J. Derrida, Psych. Invention de lautre, op. cit., str. 16. Ibid. Opirnije o tome piem u knjizi: Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Krakw, 2002, deo: Dekonstrukcja, czyli inwencja, str. 172182. J. Derrida, Psych..., op. cit., str. 16. J. Derrida, Sur parole. Instantans philosophiques, Paris, 1999, str. 60. Up. M. P. Markowski, Polityka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji, Europa, 200, br. 30.
Tekst drugoga
XI. Dekonstrukcija
01
prethodi. Odgovorno mogu da mu odgovorim (i to se od nosi na sve zakone, a naroito na etiku) samo onda kad ga uvodim u igru i angaujem sopstvenu individualnost, stav ljajui potpis, drugu signaturu.2 Dekonstruktivna invencija pronalaenje budunosti za tradi ciju, utiranje puta novim dogaajima ne moe biti destrukcija u negativnom, ruilakom smislu, ve naprotiv: ona uva naslee od prirodne smrti u maini za reprodukovanje gotovih kliea.
Afirmacija
Dekonstrukcija je negacija
Afirmativan gest dekonstrukcije
Druga primedba vrsto povezana s prvom glasi ovako: d ekon st r u kc ij a j e ne ga c ij a. A u drugom obliku: dekonstrukcija je po svojoj (naravno, dekonstruktivnoj) prirodi nihilistika. To bi trebalo da znai da je rezultat unitavanja subjekta, smisla, istorije saznaj ni nihilizam koji vodi konstataciji da ne postoji objektivna istina, da je interpretatoru sve dozvoljeno, pa i da ne mora da brine o stvar nosti, ve da moe koliko hoe da je transformie prema sopstve nom nahoenju ili da proizvodi fantastine tekstove neukorenjene u stvarnosti. Na ovom mestu se obino kae da na podruju te neo graniene igre interpretacije Derida verno ide Nieovim tragom, to omoguava da se obojica poveu zajednikom vezom nihilizma. Derida, meutim, neprestano naglaava da je dekonstrukcija afir mativan gest. To, ipak, nije samo nieanska afirmacija, gromoglasno Da izreeno itavom svetu, s njegovim nesreama i radostima, ve afirmacija koja omoguava pojavljivanje onoga to je novo. Prvo, na ravno, u prostoru iskaza u kojem se poistoveuje sa invencijom: Dekonstrukcija je ili pronalazaka ili je uopte nema; ona se ne zadovoljava metodolokim procedurama ve otvara prolaz ... Njen nain pisanja nije iskljuivo performativan. Ona od drugih konvencija stvara pravila za nove performa tive, mada se nikada ne pozicionira u teorijskoj sigurnosti jednostavne opozicije izmeu performativ i konstatacij. Njen tok podrazumeva afirmaciju koja je u vezi sa odigra vanjem dogaaja.25
2 25 Ta udna institucija zvana knjievnost. Sa ak Deridom razgovara Derek Atrid, Literatura na wiecie, 1998, br. 11/12, str. 215216, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, Gdask, 2000. Derrida, J., Psych..., op. cit., str. 88.
02
Pod afirmacijom ovde treba razumeti pristanak za pojavljiva nje dogaaja koji se kao i svaki dogaaj ne ugrauje u ve po stojei program, ne potvruje zadobijene kontekste nego ih raskida izlaui nas riziku razumevanja. Meutim, pristanak na pojavljiva nje dogaaja podrazumeva da emo na ovaj dogaaj odgovoriti, a odgovoriti moemo samo pronalazei odgovarajue nove for me, konvencije, govorne inove. Ako tekst koji itam jasno naglaa va sopstvenu jedinstvenost, onda on od mene zahteva potvrdu ove izuzetnosti prilikom itanja. Kad bi trebalo da proitam tekst isto kao to su ga do tada drugi proitali, kako bih onda mogao da tvr dim da sam izaao na kraj s njegovom dogaajnou? Ako itanje (i s njim povezano pisanje) ne bude neprestana invencija, onda e kul tura, zajedno sa svojim remekdelima, balansirati na granici smrti, a mi emo brzo otkriti svoju nemo da je reanimiramo. Kultura ne podlona dekonstrukciji, nedekonstruktivna kultura, postaje jalova zemlja, ledina koja raa samo opasan korov. Ali, afirmacija se ne odnosi samo na pronalaenje odgovaraju ih naina itanja i pisanja, jer ne treba zaboraviti da je dekonstruk cija upravo u toj oblasti najpoznatija. Afirmacija je zapravo ono izgovoreno da koje omoguava svaki sporazum (u tom pogledu se Derida slae s Gadamerom da razgovor, kao premisa razume vanja, mora imati u vidu dobru volju sagovornika). tavie, omo guava svaki odnos meu ljudima koji nee moi meusobno da razgovaraju ako ne pou od uzajamnog odobravanja. Da, sluau ta e rei. Da, priau ti. Da, slaem se s tvojim dolaskom. ak i onda kad budem nekom drugom pretio, kad se s njim budem svaao, kad ga budem proklinjao, moram mu se obratiti, moram mu dozvoliti da se pojavi u prostoru u kojem ja ve jesam, noram mu dozvoliti da poseti moju kuu, da se pojavi na mom horizontu, u mom jeziku. Ovo inicijalno da omoguava dolazak drugog: kako novog dogaaja tako i drugog oveka, takoe a moda, ak, i pre svega i u vidu dogaaja itanja koje omoguava nekom drugom (autoru) da se pojavi u novom vidu. Upravo je zahvaljujui njemu mogue makar na trenutak sklapanje primirja, upravo zahvalju jui njemu je mogue verovati u obeanje dato Drugome i od strane Drugoga, a to obeanje koje ukazuje na etiki momenat dekonstruk cije postaje osnova kulturne zajednice. Ovo da je, kao znak bezu slovne afirmacije, uslov svakog iskaza upuenog nekom drugom, znak je obeanja na osnovi kojeg se obraamo nekom drugom i o nekom drugom govorimo. Jo pre nego to odluim ta u da ka em, obeavam da u govoriti, odgovaram za obeanje govorenja,
XI. Dekonstrukcija
Dogaaj
Sporazum
Znak bezuslovne afirmacije
03
Zakon obeanja
Komentarisani tekst komentar
odgovaram.26 Svaki put kad otvaram usta, svaki put kad govorim ili piem obeavam.27 Na prostoru razgovora, u odnosu izmeu mene i nekog drugog, da prethodi bilo kojoj drugoj rei, omogu ava svaku re i zato je preduslov svake relacije, svakog odnosa prema neemu / nekome drugome, a prema tome i knjievnosti uopte. Ali ovo da ini da tim odnosom vlada zakon obeanja da neko drugi ve eka na mene, da me poziva da izaem iz pustinje, da me ve neko drugi jo pre nego to ponem da govorim, pre ne go to i ponem da egzistiram kao Ja izaziva da govorim. Samim tim se ipak slaem sa situacijom u kojoj obeanje govora treba da bude potvreno, u kojoj ovo prvo da treba da prati njegovo po navljanje bez koga se nee nita odigrati, nita dogoditi. Upravo na tom ponovljenom da zasniva se dekonstruktivna afirmacija. Ako kaem: Da, govoriu ti bez obzira na to ta e se desiti, u stvari tada elim da ujem: Da, sluau te bez obzira na to ta e se desi ti. Ovo drugo da je, dakle, sadrano u prvom, i jeste ono ime je Drugi ve u meni, ime me otvara prema sebi, ime sebi kri put ka meni jo i pre nego to otvorim usta, jo i pre nego to kaem prvu re. U toj pukotini izmeu mog odobrenja i njegovog / njenog is kaza, slino kao i izmeu tradicije i njenog tumaenja, izmeu dva potpisa, stvara se mogunost posebnog i jedinstvenog dogaaja ija je dekonstrukcija neprestana afirmacija. To ima ozbiljne posledice za odnose izmeu komentarisanog teksta i samog komentara. Pristalice dekonstrukcije su, ne verujui u apsolutan, od itanja nezavisan identitet itanog teksta, a istovre meno briui granicu izmeu onoga to je knjievno i onoga to je neknjievno, svoje interpretacije tretirali uporedo sa interpreti ranim tekstovima, naglaavajui njihov dogaajni i neponovljiv karakter koji se ne odnosi na ve postojea, ustaljena pravila kom pozicije. Taj inventivan karakter svakog itanja, koje svojom idioma tinou odgovara idiomatinosti analiziranog teksta, veoma je bli zak Deridi koji je pisao: itanje mora da se preda izuzetnosti [knjievnosti], da je prizna, da je ima u vidu, da je bude svesno. Meutim, da bi se to postiglo ... treba da se stavi potpis, da se napie neto drugo to bi joj odgovaralo ili bi korespondiralo s njom na podjednako poseban nain.28
26 27 28 J. Derrida, Points de suspension. Entretiens, Paris, 1992, str. 398. J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli oryginalna proteza, Literatura na wiecie, 1998, br. 11/12, str. 105. Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 219.
0
Derida ovaj neponovljiv odgovor na tekst naziva kontrasignatu rom ili kontrasignatom: lino stavljen potpis ispod potpisa itanog teksta. Tako kod Deride moemo proitati: Dobra knjievna kritika, jedina o kojoj ovde moe biti rei, podrazumeva odreen in, signaturu ili kontrasigna turu, pronalazako jeziko iskustvo u jeziku, ugraivanje ina itanja u polje itanog teksta. Ovaj se tekst nikada ne podvrgava potpunoj objektivizaciji.29
itaoeva kontrasignatura
Transcendencija
I, na kraju, trea primedba: dekonst r u kc ij a sve svo di na tekst. Ova primedba najee proistie iz doslovnog tumaenja reenice napisane na margini rasprave o Rusou: Nema nieg izvan teksta ili doslovno: Ne postoji ono izvantekstualno (il ny a pas de hors texte).30 To se obino shvata tako kao da postoji neka privilegova na sfera tekstova, knjiga potpuno ograena od ostatka sveta i da ne postoji prolaz od teksta do stvarnosti. Iz ove perspektive se de konstrukcija ispoljava kao pohvala savrenoj imanenciji. Zatvoreni smo, kau Deridini kritiari, u svetu bez izlaza, u zatvoru jezika u kojem se smislovi besomuno raz IL NY A PAS DE HORS-TEXTE mnoavaju na sve strane iako je ne postoji izvantekst, uvena put ka stvarnosti nepovratno za reenica aka Deride iz dela O gra tvoren. Nema izlaza iz tog tekstu matologiji, koja je izazvala brojne alnog sveta, jer sve nestaje u sferi nesporazume. Iz knjievne per spektive, ona oznaava samo to da uzajamnih, beskrajnih relacija i ne nijednu re ili reenicu ne moe dozvoljava ni da proviri kroz pre mo smestiti izvan bilo kakvog kon cizno ispletenu mreu znakova. teksta i na taj nain ustaliti njen U tom maginom svetu podudar smisao. Drugim reima, uvek po stoji mogunost rekontekstualiza nosti nema tragova po kojima bi cije rei, reenice ili teksta koja e smo mogli doi do izvora i nema na promeniti njihovo znaenje. de da e se spasti bilo koji smisao. Na osnovi tako shvaene dekonstrukcije, u oima kritiara postaje par excellence postmodernistika filozofija, dok se Derida ni po e mu ne razlikuje od, recimo, ana Bodrijara i njegove teorije veta kih slika (simulakruma) koje uspeno zamenjuju pravu stvarnost.
29 30 Op. cit., str. 199. J. Derrida, O gramatologiji, Veselin Maslea, Sarajevo, 1976, str. 207, prevod: dr Ljerka iflerPremec.
Nema nieg izvan teksta
Pohvala imanenciji
Derida Bodrijar
XI. Dekonstrukcija
05
Svet kao tekst
Derida, meutim, govori o neem sasvim suprotnom! Upra vo stvarnost ima obeleja teksta, to znai da nam se govorei sa znatnim, mada opravdanim saimanjem u prolaznom ivotu krajnji smisao, iju bliskost i prisustvo prieljkujemo, neprestano iz mie i nikada ne dolazi na vreme, podmeui razliita tumaenja. Drugaije reeno: ako Derida govori o svetu kao tekstu, onda tako e govori i da se ovek ne moe zatvoriti u njegove granice jer je njegova predodreenost da neprestano rui granice naeg iskustva i prekorauje bilo kako shvaenu sferu imanencije. Navedimo kao primer sledei iskaz samog Deride: Pojam teksta ili konteksta koji koristim obuhvata a ne is kljuuje svet, stvarnost, istoriju. Onako kako ja to shvatam, tekst nije knjiga i nije sadran u tomovima smetenim u bi blioteci. On ne suspenduje odnos prema istoriji, stvarnosti, bitku, a naroito ne prema onome to je drugo, tim vie govorei o svetu, o stvarnosti, o tome da se oni uvek pojav ljuju u iskustvu te, dakle, u gestu interpretacije koji ih kon tekstualizuje u skladu s mreom razlika, pa prema tome i odnosa prema drugome sa svom sigurnou podseam na to da se drugost (razlika) ne moe eliminisati. ta zapravo govori Derida? Prvo, da tekst i svet jedan drugog uopte ne iskljuuju, poto je tekst samo uslovni naziv za stvarnost ko ja se nikako ne moe doiveti direktno, bez posredstva interpretacije (iz ega proistie da svako iskustvo INSKRIPCIJA prema Deridi, ima karakter interpretacije); drugo, ugraivanje znaenja u beskonaan da ta interpretacija ima karakter od lanac znakova, koje omoguava da nosa prema neem drugaijem od znaenje uvek bude kontekstuali nje same, od njenog subjekta, da zovano, ukljueno u sistem nad se izmeu nas i sveta nalazi razlika kojim nema kontrolu i nikada nije neposredno samo po sebi dato. koje se nikako ne moemo oslobo diti. To nisu naroito uznemirujue teze. Meutim, njihove posledice su sutinske, jer iz njih nedvosmisleno proistie sledee: ako svet ima smisla, onda taj smisao nikada nije neposredno dat u intuitivnom ili bilo kakvom drugom sagledavanju (kako tvrde fenomenolozi) ve uvek i samo u izvesnom nagovetaju, obeanju koje se nikada ne moe do kraja ispuniti. S druge strane, meutim, poto je ovaj smisao ipak dat kroz nagovetaj ili obeanje, to ne znai da ne moemo pre ma ovom transcendentnom smislu imati odnos, da ga ne prieljkuje mo i da ga ne traimo. Drugim reima: iz dekonstruktivne perspekti ve, interpretacija je istovremeno i neminovna i beskrajna.
06
Medijativno iskustvo stvarnosti
Ovde se povezuju sve tri osobine dekonstrukcije o kojima je bilo rei. Kao to se moe videti, Derida stavlja glavni naglasak na invenciju, afirmaciju i transcendenciju. Dekonstrukcija nije unita vanje ve, kroz pronalaenje novih naina sticanja iskustava, otkri vanje budunosti, ne vodi u nihilizam ve se zasniva na fundamen talnoj afirmaciji dogaaja, ne zatvara nas u svetu tekstova odvojenih od sveta ve naglaava interpretativni karakter svakog iskustva. Da jo jednom navedemo Deridu: Ono to nazivam tekstom sadri u sebi sve takozvane stvarne, ekonomske, istorijske, socioinstitucionalne struk ture, reju: sve mogue vrste odnosa. ... To ne znai da su svi odnosi suspendovani, osporeni ili sadrani u knjizi, ka ko ljudi smatraju, ili da su do te mere naivni da u to veruju i da mene optuuju da ja tako smatram. Ali, znai da svi od nosi, da svekolika stvarnost poseduje strukturu izdiferenci ranog traga i da se moe odnositi na tu stvarnost jedino uz pomo interpretativnog iskustva.31
Nunost interpretacije
Sumnjive reference
Iako se tvorac dekonstrukcije, ak Derida (koji je od 1975. do 1985. godine drao predavanja na Jejlu), u vie navrata distancirao od bilo kakvih izama, uticaj dekonstrukcije na dekonstruktivizam jeste oigledan. On se zasnivao na dovoenju u sumnju oigledno sti referencijalne dimenzije teksta (Derida kae da svaki knjiev ni tekst vri suspenziju referencijalne naivnosti i vodi pregovore o toj suspenziji), otkrivanju u analiziranom tekstu igre sukobljenih znaenja koja vode ka interpretativnoj nereivosti (engl. undecida bility) i naglaavanju manje vidljivih marginalnih elemenata koje tradicionalni naini itanja zaobilaze. Dekonstruktivisti su, tragom Deride, nastojali da pokau kako se klasine pojmovne suprotno sti upisane u tekst koje je stvorio zapad (prisustvoneprisustvo, du atelo, glaspismo, sutinapojava, doslovnometaforino, filozofi jaknjievnost) raspadaju i poinju da se vladaju prema drugaijoj, isto tekstualnoj logici. Nijedan od prvih lanova opozicije vie ne vlada nad onim drugim (kako se deava u metafizikoj tradiciji), to ini da pismo nije samo sekundaran zapis iste ekspresije ili imi tacije, nego da dobija samostalnost koju je teko osvojiti u procesu
31 J. Derrida, Limited Inc., Evanston, Il. 1988, str. 18.
XI. Dekonstrukcija
Kritika reference
Nereivost
Dekonstrukcija suprotnosti
07
Neprelaznost pisanja Dekonstrukcija i Nova kritika
De Manova definicija dekonstrukcije
Konstatacija i perfomativi
interpretacije. Na taj nain je dolo do priznavanja pisma / pisanja (criture, writing) kao neprolaznog i u potpunosti samostalnog ele menta koji nije podloan bilo kakvom hermeneutikom prisvajanju. Strogo itanje, koje su primenjivali dekonstruktivisti (naroito Hilis Miler), imalo je da zahvali i amerikoj Novoj kritici, u kojoj su veliku ulogu igrali verno itanje (close reading) i naglasak stavljen na retoriku strukturu teksta. Dekonstruktivizam se, svakako, razliko vao od New Criticisma po uverenju u radikalnu nespojivost svakog teksta koji ne stvara organsku celinu, ve polje meusobno suprotsta vljenih signifikacija. Meu istraivaima New Criticisma (naroito kod Tejta i Bruksa) ipak se mogla nai anticipacija dekonstruktivi zma, tanije naglaavanje napetosti koje grade tekst i duboke iro nike strukture knjievnog dela. Prema De Manovoj formula ALEGORIJA (gr. allegoria, al ciji, dekonstrukcija je mogunost legorein = allos, drugi agoreuein, preispitivanja znaenja datog govoriti = govoriti neto drugo) teksta uz pomo elemenata koji iskaz u kojem je na doslovno proistiu iz samog teksta. Prema znaenje rei ili slika nadograe drugoj definiciji, to je otkrivanje no dodatno znaenje. Tako iro ko shvaena alegorija moe biti trenutaka nepodudarnosti izmeu tretirana kao sinonim za svaki gramatikog i retorikog znaenja. vieznaan iskaz koji zahteva dvo Retorika, pisao je, na radikalan struko itanje: na doslovnom i nain suspenduje logiku i prua na prenesenom nivou. Meutim, ogromne mogunosti referencijal za razliku od drugih polisemat noj aberaciji.32 Dekonstruktivisti skih iskaza (na primer, metafore ili simbola), odnos izmeu ova ko strogo itanje ne ide nasuprot dva nivoa je konvencionalno strukturalistikoj analizi ka si uslovljen, to recipijenta primo stemskoj rekonstrukciji znaenja, rava da se obrati zajednikim a nije ni nasuprot hermeneutici kulturnim kodovima i tradiciji. prisvajanje smisla. Njegov osnov Alegorija je, zahvaljujui svojoj proizvoljnoj vezi izmeu nivoa ni cilj je iskazivanje neotklonjive znaenja, kao stvorena za izraa napetosti izmeu znaenja koje je vanje neprirodnosti razlike izme autor usvojio i znaenja nastalog u teksta i znaenja. Ovu njenu zahvaljujui igri tropa i retorikih osobinu iskoristio je Pol de Man, figura, izmeu konstativne (konsta koji u Alegorijama itanja (1979) tujue) i performativne (aktivne) pokazuje da je alegorija unutar sebe raspoluen znak koji one upotrebe jezika. Ispunjavajui mol moguava prelaz od znakova ka bu da definie dekonstrukciju, De izvanznakovnom svetu. Otuda Man je ovako odgovorio: U okviru proistie shvatanje alegorije kao teksta mogue je preispitivanje ili retorikog mehanizma koji
32 P. de Man, Alegorie czytania, op. cit., str. 22.
08
uklanjanje u njemu formulisanih tvrdnji pomou elemenata koji pro istiu iz tog istog teksta.33 Usled te napetosti tekst ne ini ono to proklamuje,3 gubi pretpostavljenu koheziju, njegov krajnji smisao ne moe se jednoznano protumaiti, a njegovo itanje se zasniva na stal noj nedoitanosti (misreading) koja izmie opoziciji pravog i pogrenog tumaenja. Prema De Manovom uvere MISREADING (doslovno: ne nju, ne postoji nain da se u pot doitanost ili pogreno razume punosti ovlada jezikom, njegovom vanje) termin koji je uveo Ha tropolokom elementarnou u rold Blum da bi definisao revizioni kojoj figurativno znaenje nepre stiko, stvaralako, idiosinkretiko stano slabi doslovno znaenje. Ta itanje kojem pristupa snaan pe snik (a strong poet) iz straha da ne neobuzdana jezika elementarnost potpadne pod uticaj svog prethod poseduje ironiku strukturu, jer nika. Kako pie Blum, poetski uti je ironija prema De Manovom caj se tamo gde se odnosi na dva shvatanju nadreen jeziki trop snana, autentina pesnika uvek i pojavljuje se onda kad rei dobi zasniva na pogrenom razumeva jaju znaenja koja znatno prevazi nju [misreading] dela prethodnog pesnika i predstavlja in stvarala laze pretpostavljene intencije njiho ke ispravke koja se neminovno vih korisnika. Ironija se pojavljuje pretvara u pogrenu interpreta onda kad svest izgubi kontrolu ciju [misinterpretation].* Pol de nad sobom i kad predstavlja ne Man drugaije shvata misreading. mogunost sistema linearne i vr Pogreno razumevanje teksta se, ste naracije, pauzu, pukotinu, prema njemu, zasniva na meanju jezikog i saznajnog poretka, kao naruavanje.35 Knjievni tekst, i na neutemeljenom poverenju u dakle, tako poseduje ironijsku (tro jezik nad kojim niko ne moe da poloku) strukturu, jer niko nee uspostavi apsolutnu kontrolu. moi njegovo znaenje da podvrg * H. Bloom, Lk przed wpywem. Teoria ne savrenoj kontroli. Knjievni poezji, Krakw, 2002, str. 75. tekstovi nisu tvorevine pieve sve sti, nego lukave jezike igre kojima se pisac hteo to ili ne mora predati. Pokazivanje i tematizovanje ove vrste semantikih proble ma je bilo, i dalje je, osnovni cilj dekonstruktivista koji, prihvatajui
33 3 35 ... za mene da, poto se prezivam De Man.... Razgovor sa Pol de Manom vodio Robert Mojnihan, Literatura na wiecie, 1999, br. 10/11, str. 26. P. de Man, op. cit., str. 27. ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 2.
ukazuje na nemogunost objedi njavanja znaenja na nivou samog teksta (jer znakovi iskljuivo upu uju na druge znakove, a ne na svet), a samim tim i na neminov nu propast itanja. Za razliku od simbola, koji naglaava bezvreme ni identitet slike i supstance, ale gorija je za De Mana vremenska struktura koja otkriva nepodudar nost znaka i znaenja.
De Manova definicija ironije
XI. Dekonstrukcija
09
Nestanak itaoca
samodovoljnost knjievnog teksta, odbacuju neminovnost dogradnje bilo kakvih konteksta u procesu i tanja (i u tom smislu se razlikuju od Deride, prema kojem jedna od najvanijih teza govori o nezasie nosti konteksta). Interpretacija se i u tom pogledu dekonstrukcija, ipak, nastavlja osnovne teze New Criticisma oslanja iskljuivo na ono ta govori (i radi) sam tekst, s im u vezi italac treba da nesta ne u analiziranom delu: itanje nije nae itanje, po to koristi iskljuivo jezike elemente koje nam prua sam tekst. Razlikovanje autora od i taoca jeste jedno od lanih raz likovanja koje se ispoljava kroz to itanje. Dekonstrukcija nije neto to smo dodali tekstu, ve neto to je u prvom redu konstituisalo taj tekst.36
IRONIJA definicija ironije koju daje De Man predstavlja in terpretaciju definicije Fridriha legela koji kae da je ironija per manentna parabaza (Die Ironie ist eine permanentne Parekbase). Pol de Man pie: Ironija je perma nentna parabaza alegorije. Ako se alegorija zasniva na potpuno proizvoljnoj i konvencionalnoj vezi izmeu doslovnog i prene senog znaenja, onda ironija stal no prekida tu vezu komplikujui odnose izmeu pomenutih nivoa znaenja. Ovaj rascep se deava kako kae De Man po svim ta kama i sve vreme, to znai da ironija predstavlja trop koji pod znak pitanja stavlja mogunost razumevanja, odgovaranja, kao i formulisanja definicije. Prema De Manovom miljenju, ironija je neto poput negativne sile jezika koja onemoguava kontrolu nad znaenjima teksta.
Dekonstrukcija kao nain postojanja sveta
Uostalom, isto ovo esto je ponavljao i sam Derida tvrdei da dekonstrukcija nije ni analiza ni interpretacija dodavana spolja (ni je, dakle, subjektivna), ve je nain postojanja sveta. Stvarnost se sa ma dekonstruie, a ozbiljan italac je duan da taj beskrajan proces stalno otkriva. Fundamentalna razlika izmeu Deride i De Mana jedino bi se zasnivala na tome to De Manov italac treba da pra ti hipnotiki poziv teksta koji se neprestano preinaava (smernost kritiara u odnosu na tekst je potpuna),37 dok Deridin italac kroz tekst koji ita treba da naglaava sopstvenu individualnost.
Estetika ideologija
Jedno od najvanijih De Manovih uverenja odnosilo se na radikal nu razliitost empirijskog iskustva i jezika. Ono to se deava u jezi ku i ono to doivljavamo u svetu pripada razliitim porecima i kad
36 37 P. de Man, op. cit., str. 30. ... za mene da, poto se prezivam De Man..., op. cit., str. 256.
10
poistoveujemo jedno i drugo, upa damo u zamku zablude koju je De Man nazivao estetikom ideologi jom. Pod estetikom je podrazume vao oblast koja je utvrivala odnos izmeu subjekta (njegove intuici je, svesti i percepcije) i stvarnosti (treba imati u vidu da je estetika nastala u XVIII veku kao nauka o ulnom iskustvu), dok je pod ide ologijom podrazumevao izmea nost jezike i prirodne stvarnosti, referencije i pojavnosti.38 Naturali zacija i nekritiko prihvatanje veze izmeu tako shvaenih estetikih vrednosti (koje nas ukorenjuju u stvarnosti) i struktura jezika (ko ja nas izvodi iz sveta empirijskog iskustva) ili percepcije i znanja je kae De Man jedna od najdugo trajnijih filozofskih i knjievnote orijskih iluzija koju treba podvri neprestanoj kritici. Literarnost je definisana iskljuivo pomou jezi kog (retorikog) efekta koji razdva ja dati iskaz od stvarnosti, i zato nam knjievnost ne govori nita o nama samima, o istini, lai, dobru, zlu, lepom, runom, prijatnosti, bolu, nego nam govori samo neto o svom jeziku. Knjievni (ali i fi lozofski) tekstovi ne predstavljaju (represent) nita to je prethodno postojalo, niti su rezultat percepcije stvarnosti, ve stvaraju (posit) jezike strukture koje na itaoca deluju zahvaljujui naroitim reto rikim zakonitostima. Saznanje vie ne pripada subjektu koji koristi jezik za sopstvene spoznajne ciljeve, nego koristi samom jeziku.39 Mimesi s ne oznaava podraavanje sveta nego samo jedan nika ko privilegovan jeziki trop.0 Vanjeziki odnos oigledno postoji,
MATERIJALNOST JEZIKA kategorija koju je uveo Pol de Man u svojim poslednjim radovima po sveenim estetikim koncepcijama Kanta i Hegela. Prema De Manu, jezik sainjavaju dva sloja. Prvi sloj su potpuno nezavisni, sluajni i pro izvoljni zvukovi i slova koji nemaju nikakvog smisla. Na tu besmislenu i haotinu jeziku materiju dodaje se sloj trop i figur zahvaljujui ko jem je mogue stvaranje znaenja. Proces dodavanja je proizvoljan, konvencionalan i isto mehani ki, to znai da ne postoji nijedna definitivna veza izmeu zvukova i grafikih znakova koje tim zvu kovima i znakovima pripisujemo. S jedne strane, imamo besmislenu i haotinu meavinu zvukova i slo va, odnosno materije jezika, dok, s druge strane, imamo trope i figure koji, iako nam omoguavaju spo razumevanje i stvaranje razliitih jezikih efekata (reprezentaciju, ekspresiju itd.), istovremeno dovo de do nepopravljivih semantikih deformacija. U svojim kritikoje zikim analizama De Man traga za retorikim aberacijama i momenti ma u kojima se pojavljuje besmisle na materijalnost jezika. 38 39 0 P. de Man, Opr wobec teorii, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, op. cit., str. 89. Iz retorike prirode jezika proistie da se saznajna funkcija nalazi u samom jeziku, a ne u subjektu. P. de Man, Blindness and Insight: Essays in the Rheto ric of Contemporary Criticism, Minneapolis, 1983, str. 137. P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 88.
De Manova estetika ideologija
Literarnost
Saznanje pripada jeziku
XI. Dekonstrukcija
11
meutim, prestaje da bude kao model prirodne ili pojavne spo znaje model istinitosti teksta koji se ne moe dovesti u pitanje, jer nema apriorne sigurnosti kad je re o tome da je knjievnost ve rodostojan izvor informacija o bilo emu osim o svom sopstvenom jeziku.1 U tom smislu dekonstrukcija moe samo da bude nega tivno znanje o verodostojnosti [reliability] jezikog iskaza.2 Ovo znanje je, naroito u kasnijim De Manovim radovima sabranim u knjizi Estetika ideologija, postalo snano i nezamenljivo sredstvo koje slui da se pokau ideoloke deformacije.3
Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime

I Dekonstrukcija aka Deride je filozofija za koju je knjievnost privilegovano mesto refleksije nad onim to se neprestano i neoeki vano dogaa u svetu. U vezi s tim, ono to Derida govori o knjiev nosti moe se, u principu, odnositi na ono to govori o stvarnosti, i obrnuto. U oba sluaja, kljune kategorije su: idiomatinost, institu cionalnost, radikalan kontekstualizam, afirmacija, invencija. 1. Ne postoji literarnost sama po sebi, jer ne postoji anistorij ska esencija knjievnosti. Sutina knjievnosti, ako se sloi mo da ta re poseduje neku sutinu, biva stvorena kao skup objektivnih pravila u posebnoj istoriji inova pisanja i ita nja. Dakle, knjievni tekst je istovremeno izuzetan, jedin stven, idiomatian, a isto tako pripada konvencionalizovanoj instituciji knjievnosti. 2. Konteksti datog teksta ne mogu se definitivno ograniiti (to oznaava uvena reenica ne postoji ono izvantekstualno) niti se s tim u vezi mogu iscrpsti njegova znaenja. Ne p ostoj i d ef i nit iv an , f i na l ni kontekst tekst a, s im u vezi interpretacija uvek ostaje nezavrena. 3. Svako itanje je, makar se zasnivalo na skrupuloznim herme neutikim pravilima, nepredvidiv dogaaj ili kako kae De rida jedinstveno iskustvo. itanje je afirmativno, jer govori da itanom tekstu i na taj nain kontrasignira signaturu ko ji je sam pisac ugradio u tekst. Na taj nain, dekonstrukcija oznaava poetak etike kritike zasnovane na odgovornosti
1 2 3 Op. cit., str. 88. Op. cit., str. 87. Op. cit., str. 89. Ta udna institucija zvana knjievnost..., op. cit., str. 190191.
Ne postoji anistorijska esencija knjievnosti
Afirmativno itanje
12
za proitani tekst. Ovako shvaena odgovornost predstavlja naglaavanje neponovljivosti sopstvenog odgovora, sopstve ne interpretativne dunosti prema itanom tekstu. itae me tako da e italac tvog teksta sagledati tvoje potovanje prema meni: tako glasi dekonstruktivna zapovest itanja. . Dekonst r u kc ij a j e inve nc ija: pronalazi nove naine go vora o svetu (i knjievnosti) koji omoguavaju pojavljivanje neeg drugog, neeg neoekivanog. Ne dozvoljavajui nijed noj instituciji da se definitivno stabilizuje, dekonstrukcija ih na taj nain dovodi u permanentno stanje krize. To se, pre ma Deridi, najbolje vidi na primeru knjievnosti: svaki inova tivan tekst moe da destabilizuje instituciju knjievnosti i u tom pogledu pronalazi nova pravila. Iz te perspektive dekon strukcija je naziv za dijalektiku tradicije i inovacije ni za koju znamo, u najmanju ruku, iz formalistikih teorija. II Dekonstrukcija Pola de Mana ukazuje na to da je knjievni svaki onaj tekst koji prikriveno ili otvoreno naznaava sopstveni reto riki nain i prefigurie sopstvenu nedoitanost kao ekvivalent svoje re torike prirode.5 Retorinost teksta izneverava njegovu gramatinost i usled toga referencijalnu oiglednost. Poto je figurativnost (= reto rinost = nesigurna referencijalnost) ugraena u jezik kao takav, ieza va razlika izmeu knjievnosti i filozofije: Sva filozofija, u onoj meri u kojoj zavisi od figuracije, osuena je na literarnost.6 Zbog toga je ita nje knjievnih i neknjievnih tekstova negativan proces tokom kojeg gramatiko shvatanje svaki put biva brisano i zamenjeno retorikim.7 Slinog je miljenja D. Hilis Miler za kojeg je dekonstrukcija antimetafiziki nain itanja. Metafiziki model knjievnosti pretpo stavlja da je znaenje knjievnog dela utemeljeno izvan njega samog (u stvarnosti), dok dekonstrukcija metafizike oznaava razaranje re ferencijalnog modela itanja i otkrivanje figurativne dimenzije tek sta koji ukida njegovo organsko jedinstvo. I De Man i Hilis Miler smetaju dekonstruktivno itanje izvan opozicije hermeneutike (de finisane kao ustaljivanje znaenja teksta) i poetike (shvaene kao te orije stvaranja znaenja). Zapravo je uvek re o itanju konkretnog teksta (kao u hermeneutici), ali ulog itanja ipak nije kako je to smatrao Gadamer otkrivanje poetskog oprisutnjavanja smisla u reima,8 ve testiranje retorikih osobina konkretnog teksta.
5 6 7 8 P. de Man, Blidness and Insight..., op. cit., str. 136. P. de Man, Ideologia estetyczna, Gdask, 2000, str. 69. P. de Man, Opr wobec teorii, op. cit., str. 100. H.G. Gadamer, Poeta Stefan George, u: Poetica. Wybrane eseje, Warszawa, 2001, str. 2.
Permanentno stanje krize
Dekonstrukcija izvan opozije hermeneutike i poetike
XI. Dekonstrukcija
13
Hronologija
1930: 1940: U Elbiaru, nedaleko od Alira, u jevrejskoj porodici roen je ak Derida. Prema francuskim zakonima koji su pimenjivani u Aliru (tako zvani numerus clausus), Jevreji mogu da sainjavaju samo 7% od broja uenika u razredu. Godine 192. mladi ak je izbaen iz kole. Pol de Man emigrira iz Belgije u SAD. Od 1951. godine povezan je sa Harvard University, potpada pod uticaj New Criticisma.
1948:
19491950: Mladi Derida prvi put putuje u Francusku gde zapoinje studije na uvenom LouislenGrand liceju. Polae prvi ispit u cole Normale Suprieure. 19521953: Derida se nalazi u cole Normale Suprieure. Poeci druenja s Lujom Altiserom. 1953: Pol de Man objavljuje svoj prvi vei esej u Evropi (Montaigne et la transcendence u asopisu Critique).
19531954: Deridin odlazak u Luven, u Huserlov arhiv. Magistarski rad Problme de la gnse dans la philosophie de Husserl (Problem geneze u Huserlovoj filozofiji) objavljen 1990. godine. Godinu dana kasnije polae usmeni deo agrgation (prestini ispit za obavljanje profesorskog rada). 19561957: Posle poloene agregacije, Derida odlazi u Boston s ciljem istra ivanja mikrofilmova o Huserlu. Poinje da prevodi Huserlovo delo Ursprung der Geometrie (Poreklo geometrije) za koje e na pisati nekoliko puta vei uvod u kojem Dojsa, jednog od svo jih najdraih pisaca, suprotstavlja Huserlu. 19601964: Derida postaje asistent (izmeu ostalih, Polu Rikeru) na Sorbo ni. U Fukoovom prisustvu, u Collge de France, dri predava nje Cogito i istorija ludila. Susree Filipa Solersa i poinje da objavljuje u asopisu Tel Quel. Godine 196. poinje da radi u cole Normale Suprieure gde e predavati do 198. godine. 1
1966:
1967: 1968: 1970:
1972:
1974:
1975:
1976:
1979: 1980:
1981:
Na poziv irara (izmeu ostalih, zajedno s Bartom i Lakanom) uestvuje na kolokvijumu o strukturalizmu, odranom u Bal timoru, na kojem podnosi referat koji ima prelomni karakter Struktura, znak i igra diskursa humanistikih nauka, smatran poetkom dekonstrukcije i poststrukturalizma. Susree Pola de Mana. Ispostavlja se da obojica prouavaju Rusoove tekstove. Prve tri Deridine knjige: Pismo i razlika, glas i fenomen, Uvod u problematiku znaka u Huserlovoj fenomenologiji i O gramatologiji. Na poziv Petera Sondija, Derida vodi seminar, prvi iz ciklusa. Poinje, takoe, s predavanjima na Hopkins University u SAD. Pol de Man postaje profesor uporedne knjievnosti na Yale Uni versity. Godinu dana kasnije tampa eseje u knjizi Blindness and Insight: Essays in the Rhetoric of Contemporary Criticism (dru go, proireno izdanje 1983), gde kritikuje Deridinu interpretaci ju Rusoa. Tri Deridine knjige: Margine filozofije, Pozicije, La Dissmina tion. Derida prekida saradnju sa Solersom i s asopisom Tel Quel iz politikih razloga (jedan od povoda je i radikalni maoizam lanova redakcije). Derida, zajedno sa svojim prijateljima (Sara Hofman, anLik Nansi, Filip LakuLabar), poinje da objavljuje u izdavakoj ku i Galille u biblioteci La philosophie en effer u kojoj e iza i veina njegovih knjiga. Deridin Glas, posebna filozofska knjiga u kojoj je jedan deo po sveen Hegelu (rezultat seminara u Berlinu), a drugi enetu. Derida poinje da predaje na Jejlu. Nastanak takozvane Yale School (Harold Blum, Pol de Man, Dozef Hilis Miler, Defri Hartman). Valja imati na umu da se Harold Blum nikad nije po istoveivao s dekonstrukcijom. Hilis Miler u eseju Stevens Rock and Criticism as Cure, II (Georgia Review) o dekonstrukciji pie sledee: Novi zaokret u kritici pretpostavlja preispitivanje pojma zatvorenog knjiev nog dela i pogleda koji istie da delo poseduje trajno i lako pre poznatljivo znaenje. De Manova publikacija Allegories of Reading. Izlazi zbornik De construction and Criticism s tekstovima Bluma, Deride, De Ma na, Milera i Hartmana. Derida brani takozvani Thse dEtat na Sorboni na osnovi ita vog svog dotadanjeg rada (poto ne radi na univerzitetu, uobi ajeni put ka profesuri za njega je zatvoren). U CerisylaSallu odrava se prva konferencija posveena njegovom stvaralatvu. Derida osniva Drutvo Jan Hus koje pomae progonjenim ekim disidentima (Deridina ena je ekog porekla). Za vre me posete Pragu, odmah posle nelegalno odranog seminara, 15
XI. Dekonstrukcija
1982:
1983:
1984: 1986: 1987:
1988: 1990: 1992:
1995: 1997: 16
Derida biva zatvoren pod optubom da je posedovao narkotike. Posle brze Miteranove intervencije biva osloboen i prognan iz ehoslovake. Neuspeo susret s Gadamerom u Parizu. Pojavljuju se vane De Manove rasprave: Return to Philology i Sign and Symbol in Hegels Aesthetics. Derida postaje profesor na Cornell University. Hilis Miler objavljuje Fiction and Repetition. Umire Pol de Man. Derida postaje prvi izabrani rukovodilac Collge International de Philosophie. Derida postaje Directeur dEtudes u cole des Hautes tudes en Sciences Sociales u Parizu, to e ostati do smrti 200. godine. Izlazi De Manova The Resistance to Theory. Istovremeno s Hajdegerovim sluajem izbija i De Manov slu aj. Ispostavlja se da je za vreme rata De Man u okupacionoj belgijskoj tampi objavio desetine lanaka od kojih je jedan iz razito antisemitski, a nekoliko njih su aluzija na antisemitizam. Velika rasprava o antihumanizmu dekonstrukcije. Derida poi nje da predaje na univerzitetu u Irvinu (Kalifornija). Derida je dobio Nieovu nagradu. Derida vodi seminar u Akademiji nauka Sovjetskog Saveza i na Moskovskom univerzitetu. Beleke o razgovorima s ruskim filo zofima objavljene su u knjizi Moscou allerretour. Afera povodom poasnog doktorata koji je univerzitet u Kembri du dodelio Deridi. Grupa filozofa (meu njima Jan Bolenjski) protestuje protiv suverene odluke univerziteta, smatrajui da u oima filozofa, a sigurno i u oima mnogih koji rade na va nim filozofskim odsecima u svetu, delo gospodina Deride ne po seduje opteprihvaene standarde jasnosti i strogosti. Deridine knjige su iskljuivo svedene na ale, logical phallusies i triko ve i izmotavanja slinim onima koje su upotrebljavali dadaisti i pesnici konkretnosti, a njegov stil, koji francuske filozofe gura u utljivu zbunjenost, onemoguava razumljivost. U Njujorku izlazi bibliografija Deridinih radova i radova posveenih njemu na vie stotina stranica (Jacques Derrida: An Annotated Primary and Secondary Bibliography, red. L. L. Fried, W. R. Schulz). Derida postaje nosilac ordena Legije asti. Seminar na Kapriju posveen religiji na kojem uestvuju Deri da, Vatimo i Gadamer. U Luvenu se odrava velik nauni simpo zijum o Deridi, filozofiji i knjievnosti. Deridina poseta Poljskoj. Od rektora univerziteta u ljonsku, Tadeua Slaveka, Derida prima poasnu titulu doktora (honoris
2001: 2003: 2004:
causa). U Sersiju se odrava drugi simpozijum posveen Deridi noj misli pod nazivom Lanimal autobiographique. Adornova nagrada Deridi. Posle Blanoove smrti, Derida na ceremoniji spaljivanja njego vog tela ita tekst Maurice Blanchot. Umire ak Derida.
XI. Dekonstrukcija
17
Bibliografija
Opta49
Deconstruction: Critical Concepts in Literary and Cultural Studies, red. J. D. White, J. Culler, New York 2003. Deconstruction: A Reader, red. M. McQuillan, Edinburgh 2000. Deconstruction: A Users Guide, red. N. Royle, New York 2000. Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. The Derrida Reader: Writing Performances, red. J. Wolfreys, Edinburgh 1998. The J. Hillis Miller Reader, red. J. Wolfreys, Stanford 2005. J. Hillis Miller, On Literature, London 2002. Jacques Derrida and the Humanities: A Critical Reader, red. T. Cohen, Stan ford 2002. N. Royle, Jacques Derrida, London 2003. Provocations to Reading: J. Hillis Miller and the Democracy to Come, red. B. Co hen, D. Kujundzic, Fordham 2005. G. Bennington, Deconstruction is not what you think... and other short pieces and interviews, ebook, 2005. Material Events: Paul de Man and the Afterlife of Theory, red. T. Cohen, B. Co hen, J. Hillis Miller, A. Warminski, Minneapolis 2001. Novica Mili, ABC dekonstrukcije, Beograd, 1997.
9
Ovo nije potpuna bibliografija dela aka Deride, niti radova posveenih nje mu; ona je svakako dostupna na vie razliitih mesta. Ovde se inilo vani jim da se navede literatura koja je objavljena nakon 2002. godine.
18
Pisma aka Deride u poljskim izdanjima50

Knjige J. Derrida, Chora, tum. M. Gobiewska, Warszawa 1999. J. Derrida, Gos i fenomen. Wprowadzenie do problematyki znaku w fenomeno logii Husserla, tum., pos. B. Banasiak, Warszawa 1997. J. Derrida, Historia kamstwa. Prolegomena. Wykad warszawski, tum., pos. V. Hmissi, Warszawa 2005. J. Derrida, Marginesy filozofii, tum. A. Dziadek, J. Margaski, P. Pieniek, Warszawa 2002. . Derida, Gramatologija (prev. Lj. iflerPremec), Sarajevo, 1976. J. Derrida, Ostrogi. Style Nietzschego, tum. B. Banasiak, Gdask 1997. J. Derrida, Pismo filozofii, tum., wybr, przedm. B. Banasiak, Krakw 1993. J. Derrida, Pismo i rnica, tum. K. Kosiski, Warszawa 200. J. Derrida, Pozycje. Rozmowy z Henri Ronsem, Juli Kristev, JeanLouis Ho udebinem i Guy Scarpett, tum. A. Dziadek, Bytom 1997. Up. prevod: . Derida, Razgovori (prev. V. Milisavljevi), Novi SadPodgorica, 1993. J. Derrida, Prawda w malarstwie, tum. M. Kwietniewska, Gdask 2003. J. Derrida, Religia: seminarium na Capri prowadzone przez Jacquesa Derrid i Gianniego Vattimo, w ktrym udzia wzili Maurizio Ferrarias, HansGe org Gadamer, Aldo Giorgio Gargani, Eugenio Trias i Vincenzo Vitiello, Warszawa 1999. J. Derrida, Szibbolet dla Paula Celana, tum. A. Dziadek, Bytom 2000. Odlomci iz knjiga i lanci J. Derrida, Adieu, tum. J. Latkiewicz, J. Migasiski, u: Lvinas i inni, red. T. Gadacz, J. Migasiski, Warszawa 2002. J. Derrida, Che cos la poesia? tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. (prev. sa srpski, u: Letopis Matice srpske, 1992, sv. 6) J. Derrida, Darowa mier, tum. K. Liszka, M. Pawlikowska, Odra 200, nr 12. J. Derrida, Exergum, tum. B. Shalcross, Teksty Drugie 1993, nr 1. J. Derrida, Herezja, tajemnica, odpowiedzialno: Europa Jana Patoki, t um. A. Drop, Logos i Ethos 1993, nr 1. J. Derrida, Jak on mia racj!: mj cicerone HansGeorg Gadamer, tum. J. Wilk, Zblienia PolskaNiemcy 2002, nr 2.
50 Deridi je posveen br. 1112 asopisa Literatury na wiecie (1998). Potpuna bibliografija u tim poljskim radovima iskoriena je za antologiju Dekonstruk cja w badaniach literackich (red. R. Nycz), Gdask 2000; up. i M. P. Markow skigo, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Bydgoszcz 1997, wyd. 2: Krakw 2002. Najpotpunija poljska bibliografija o Deridi nalazi se u zborni ku Czytanie Derridy (red. B. Maczyski, R. Wodarczyk), Wrocaw 2005.
XI. Dekonstrukcija
19
J. Derrida, Jednojzyczno innego, czyli proteza oryginalna, tum. A. Sie mek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. J. Derrida, Kosmopolici wszystkich krajw, jeszcze jeden wysiek, tum. A. Siemek, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. J. Derrida, Kwestia stylu, tum. B. Banasiak, u: Nietzsche 19002000, red. A. Przybysawski, Krakw 1997. J. Derrida, Niczym szum morza w gbi muszli: wojna Paula de Mana, tum. A. Wasilewska, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. J. Derrida, Ojciec logosu, tum. B. Banasiak, Colloquia Communia 1988, nr 1/3. J. Derrida, Opory, tum. W. Szydowska, cz. 1: Przegld ArtystycznoLiterac ki 1999, nr 11/12, cz. 2: Pzegld ArtystycznoLiteracki 2000, nr 1/2. J. Derrida, Pokolenie jednego miasta, tum. W. Szydowska, Lettre Internatio nale, 1993/199 zima. J. Derrida, Polityka przyjani, tum. T. Zarbski, Odra 2001, nr 78. J. Derrida, Przebaczy nieprzebaczalne i nieprzedawnialne, tum. U. Hre horowicz, Principia, 1999, t. 2/25. J. Derrida, Rnica pci, rnica ontologiczna (Geschlecht I), tum. M. Kwi etniewska, Nowa Krytyka 2002, nr 13. J. Derrida, Sygnowane Ponge, tum. S. Cichowicz, Literatura na wiecie 1988, nr 8/9. J. Derrida, Szalestwo przebaczenia, tum. M. P. Markowski, Gazeta Wybor cza 2000, nr 96. J. Derrida, Wykad Jacquesa Derridy wygoszony na Uniwersytecie lskim, tum. K. Jarosz, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. Izbor lanaka Fascynacja potwornym archiwum. Rowmowa z Jacquesem Derrid, tum. z. hiszp. M. Gaszyska, Pismo LiterackoArtystyczne 1988, nr 10. Heidegger, pieko filozofw. Rozmowa Didier Eribon Jacques Derrida, tum. E. Kamiska, C. Wodziski, Aletheia (Heidegger dzisiaj) 1990, nr 1. Hypnotyczna fascynacja, tum. i oprac. M. Oleksiewicz, Kino, 2001, nr 78. Nie jestem postmodernist, rozmow prowadzia G. cka, Polityka 1998, nr 1. Nieprosta historia prawdy, rozmow prowadzi B. Wildstein, Rzeczpospolita 1997, nr 300. O szowieku i zwierzciu, Marksie i aobie, rozmow przeprowadzili M. Kowalska, J. Niecikowski, tum. M. Kowalska, Przegld Filozoficzny 1988, nr 1. Rozmowa Christiana Descampesa z Jacquesem Derrid, u: Derridiana, wybr, oprac. B. Banasiak, Krakw 199. Ta dziwna instytucja zwana literatur. Z Jacquesem Derrid rozmawia Derek Attridge, tum. M. P. Markowski, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. 20
Dela u celosti posveena B. Banasiak, Filozofia koca filozofii. Dekonstrukcja Jacquesa Derridy, Warszawa 1997. A. BielikRobson, Duch powierzchni. Rewizja romantyczna i filozofia, Krakw 200. A. Burzyska, Dekonstrukcja i interpretacja, Krakw 2001. A. Burzyska, Granice wyraalnoci: dekonstrukcja i problem interpretacji, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma,Warszawa 1998. A. Burzyska, Lekturografia i filozofia czytania wedug Jacquesa Derridy, Pamitnik Literacki 2000, z. 1. A. Burzyska, Od metafizyki do etyki, Teksty Drugie 2002, nr 12. A. Burzyska, Poststrukturalizm, dekonstrukcja, feminizm, gender, dyskursy mniejzoci i co dalej?, Przestrzenie Teorii 2002, nr 1. A. Burzyska, egnaj dekonstrukcjo!, Ruch Literacki 1999, z. 3. J. D. Caputo, Heidegger i Derrida: zimna hermeneutyka, tum. T. K. Sieczkowski, Nowa Krytyka 2001, nr 12. J. D. Caputo, Jak odrni stron lew (niewaciw) od strony prawej (waciwej), tum. A. Przysawski, Sztuka i Filozofia 2003, t. 2223. Dekonstrukcja w badaniach literackich, red, R. Nycz, Gdask 2000. J. Gutorow, Na kresach czowieka. Sze esejw o dekonstrukcji, Opole 2001. Ch. Johnson, Derrida, tum. J. Howka, Warszawa 1997. M. Kowalska, Dialektyka poza dialektyk: od Bataillea do Derridy, Warszawa 2000. E. Lvinas, Zupenie inaczej, u: idem, Imiona wasne, tum. J. Margaski, Warszawa 2000. P. aciak, Wczesny Derrida. Dekonstrukcja fenomenologii, Krakw 2001. M. P. Markowski, Bajeczna spekulacja. Derrida, Heidegger i poezja, Literatura na wiecie 1998, nr 11/12. M. P. Markowski, Dekonstrukcja i religia, Res Publica Nowa 2001, nr 11. M. P. Markowski, Efekt inskrypcji. Jacques Derrida i literatura, Krakw 2003. M. P. Markowski, Identity and Interpretation, Stockholm 2003. M. P. Markowski, Polytyka zdarzenia o Derridzie i dekonstrukcji, Europa 200, nr 30. M. P. Markowski, Pomyle niemoliwe: Marion, Derrida i filozofia daru, Znak 2001, nr 1. M. P. Markowski, Wobec niewyraalnego: teologia negatywna, dialektyka, dekonstrukcja, u: Literatura wobec niewyraalnego, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. Ch. Norris, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi: teoria krytyczna i prawo rozumu, tum. A. Przybysawski, Krakw 2001. R. Nycz, Dekonstrukcjonizm w teorii literatury, u: idem, Tekstowy wiat. Postrukturalizm a wiedza o literaturze, Krakw 2000.
XI. Dekonstrukcija
21
Pisma Pola de Mana u prevodu na poljski51

Knjige P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, tum. A. Przybysawski, Krakw 200. P. de Man, Ideologia estetyczna, tum. A. Przybysawski, wstp A. Warmiski, Gdask 2000. lanci P. de Man, Antropomorfizm i trop w liryce, tum. T. Piro, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Autobiografia jako odtwarzanie, tum. M. B. Fedewicz, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. P. de Man, itanje (Proust), Republika, Zagreb, 2/1986, br. 56, str. 566581, prevod: Miroslav Beker. P. de Man, ...dla mnie tak, skoro nazywam si de Man.... Z Paulem de Manem rozmawia Robert Moynihan, tum. A. Przybysawski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Epistemologia metafory, tum. M. B. Fedewicz, Nowa Krytyka 1992, nr 3. P. de Man, Geneza i genealogia w Narodzinach Tragedii Nietzschego, tum. A. Przybysawski, u: Nietzsche 19002000, red. A. Przybysawski, Krakw 1997. P. de Man, Historia literatury i nowoczesno w literaturze, tum. J. Golicki, Teksty 1973, nr 5. P. de Man, Liryka i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Nietzsche i nowoczesno, tum. A. Przybysawski, Principia 19961997, nr 1617. P. de Man, Opr wobec teorii, tum. M. Rusinek, u: Dekonstrukcja w badaniach literackich, red. R. Nycz, Gdask 2000. P. de Man, Pojcie ironii, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie 1999, nr 10/11. P. de Man, Retoryka czasowoi, tum. A. Sosnowski, Literatura na wiecie 1999, nr. 10/11. P. de Man, Retoryka perswazji (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Przegld Filozoficzny 1998, nr. .
51 Polu de Manu posveen je tematski broj asopisa Literatury na wiecie (1999, br. 1011). Dekonstrukciji i dekonstruktivizmu posveena su dva broja a sopisa Pamitnika Literackiego (1986, br. 2 i 3), u kojima se, izmeu ostalih, nalaze i radovi De Mana, Deride i H. Milera.
22
P. de Man, Retoryka tropw (Nietzsche), tum. A. Przybysawski, Teksty Drugie 1999, nr . P. de Man, Semiologia a retoryka, tum. W. Kalaga, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. , cz. 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badanie intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, oprac. H. Markiewicz, Krakw 1992. P. de Man, Struktura intencjonalna obrazu romantycznego, tum. A. Labuda, Pamitnik Literacki 1978, z. 3. Izbor radova posveenih De Manu A. BielikRobson, Pokorny suga jzyka. O Alegoriach czytania Paula de Mana, Literatura na wiecie 2005, nr 9/10. M. B. Fedewicz, Paul de Man o literaturze romantycznej, Pamitnik Literacki 1988, z. 1. R. Gasch, The Wild Card of Reading: On Paul de Man, Cambridge, Mass. 1998. Ch. Norris, Noc, w ktrej wszystkie koty s czarne. Paul de Man, czysta lektura i indyferencja wobec filozofii, u: idem, Dekonstrukcja przeciw postmodernizmowi. Teoria krytyczna i prawo rozumu, tum. A. Przybys awski, Krakw 2001. A. Przybysawski, Paula de Mana lektury Nietzschego, Przegld Filozoficzny 1998, nr .
XI. Dekonstrukcija
23
XII. FEMINIZAM
Re je o tome: da bi ena konano sebe ispi sala mora poeti pisati o eni i mora uvesti ene u svet knjievnog stvaralatva iz kojeg su bile potisnute istom onom silinom kao to su bile iskljuene iz oseanja sopstvenog tela: iz istih tih razloga, sa istim takvim pra vom i sa istim, smrtonosnim ciljem. ena mora sama, sopstvenim naporom, da ue u tekst kao i u svet i istoriju. Elen Siksu1 Feministika kritika mora pronai sopstveni predmet istraivanja, sopstveni sistem, sop stvenu teoriju i svoj sopstveni glas... Naa obeana zemlja nije ugodno neizdiferencira na univerzalnost tekstova nego nemiran i in trigantan prostor razliitosti. Ilejn ovolter2
1 2
H. Cixous, miech Meduzy, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, str. 168. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, u: Wspczesna teoria ba da literackich za granic. Antologia, pripremio: H. Markiewicz, t. , deo 2: Literatura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstu alne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996, str. 3637.
Feminizmi
Feminizam je veoma sloena i u vie pravaca usmerena pojava, a danas ve ima i veoma bogatu istoriju. Pre nego to se pojavio u nauci o knjievnosti bio je, pre svega, drutvenopolitiki pokret i svojim korenima je dopirao sve do XVIII veka.3 Tek znatno kasnije u XX veku prikljuio mu se takozvani akademski feminizam, odnosno feministika istraivanja i feministika kritika, a pratila su ih i gender i druge studije. Pogled unazad naroito na istoriju fe ministikog pokreta u Sjedinjenim Amerikim Dravama, kao i u Engleskoj i Francuskoj omoguava uoavanje mnogih njegovih varijanti. To mnotvo u stvari sugerie da vie treba govoriti o femi nizmima nego o feminizmu. Razliiti pokuaji klasifikacije pojava obuhvaenih ovim nazivom, koje su pokretali brojni istraivai, ge neralno su uzimali u obzir tradicionalne kriterijume sistematizova nja. Feminizam je sistematizovan s obzirom na hronoloki nain, a poslednjih godina se govorilo i o pojavi postfeminizma. S obzi rom na vrstu angamana u okviru enskog pitanja, najee je raz likovan sociopolitiki i akademski feminizam. U vezi sa stepenom i formom angaovanosti, najee je istican radikalan i liberalan fe minizam i tome slino. Neki istraivai su pak razlikovali vrste fe minizma s obzirom na rasnu, etniku i seksualnu pripadnost i kao
3 Termin feminizam najverovatnije se pojavio u Francuskoj 1830. godine i upotrebio ga je socijalistautopista arl Furije za kojeg je emancipacija e na predstavljala meru drutvene emancipacije kao celine. U Engleskoj je ovaj termin uao u upotrebu oko 1890. godine i u poetku je postao sinonim za zatitu enskih prava i bio je povezan sa sifraetskim pokretom. Tek je u tre oj generaciji zaiveo u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Up. D. Macey, The Penguin Dictionary of Critical Theory, London, 2000, str. 12212. Na to je, na primer, nedavno skretao panju K. lenka, autor jedne od malo brojnih monografija o feminizmu na poljskom prostoru: Feminizm. Ideologie i koncepcje wspczesnego feminizmu, Katowice, 1999. O feminizmu, up. tako e: Tak, jestem feminist. Z Kazimierzem czk rozmawia Piotr Kulas, Opcje, 2003, br. 3, str. 31 (tematski broj Feminizm inaczej).
Istorija feminizma
Mnotvo varijanti
Postfeminizam
XII. Feminizam
27
Dalje podele
Osnovne razlike
posebnu pojavu klasifikovali, na primer, feminizam obojenih ena, e na Treeg sveta i lezbijski feminizam koji je u principu znatno radikal niji od drugih varijanti.5 I meu svim ovim orijentacijama postojala je dalja diferencijacija, na primer, u okviru radikalnog feminizma iz dvajana je liberalistika i kulturna perspektiva, u okviru liberalnog feminizma monoandrogena i poliandrogena stanovita i slino. Jed na od poznatih koncepcija u okvirima sociopolitikog feminizma isti cala je, na primer, tri vrste: radikalne separatistkinje, liberalne gradu alistkinje i leviarske feministkinje. Bez sumnje, uporedo sa stalnim razvojem pokreta, irenjem stanovita i unutarnjom diferencijacijom broj ovih varijanti stalno se poveava i ve u ovom trenutku ih je ve ma teko sve obuhvatiti. Pokuaj da se uvede najjednostavniji red u ovo mnotvo femi nizama treba prvenstveno da uzme u obzir na poetku pomenuto razlikovanje sociopolitikog i akademskog feminizma. Ovaj prvi je jo pre vie od dve stotine godina inicirao enski pokret kroz bor bu za ravnopravnost ena i mu SOCIOPOLITIKI FEMINI karaca, a i danas se razvija u vidu ZAM najranija varijanta femi mnogih pravaca i varijanti. Drugi nizma (datira od XVIII veka). mu se prikljuio ezdesetih godina Drutveno i kulturno orijentisan XX veka dajui pokretu za oslobo pokret, usmeren na konkretnu enje en dublji karakter i irei borbu s diskriminacijom ena i pojavama neravnopravnosti njegov uticaj na itavu sferu ove svim postoje u drutvenom i kul koje kove duhovne kulture. Prvi se turnom domenu, a posebno s ne u najoptijem smislu i u skladu s ve jednakou u odnosu na pravo. postojeom tradicijom u tom po gledu moe hronoloki sistematizovati, razlikujui feminizme pr vog, drugog i treeg talasa. Drugi je upravo nastao u akadem skim krugovima poprimajui interdisciplinaran pravac, dobijajui razliite vidove neposredno povezane s razliitim humanistikim disciplinama: naukom o knjievnosti, filozofijom, teorijom kulture,
5 Poslednjih godina, s obzirom na sve vei broj feministikih teorija, veoma esto se govori i o razliitim varijantama feminizma odreenim u odnosu na filozofsku perspektivu koju su prihvatale, na najee koriene kategorije/ kategoriju ili s obzirom na specifinu kritiku aparaturu. Tako se, na primer, razlikuje psihoanalitiki, egzistencijalistiki, marksistiki, socijalistiki kao i postmoderni feminizam, zatim korporativni feminizam, multikulturalni i globalni feminizam, ekofeminizam i slino. Takoe se govori o esencijali stikom feminizmu (i njegovim podgrupama: biologistikoj, naturalistikoj, univerzalistikoj i slino), kao i o konstruktivistikom feminizmu. Veina tih varijanti bie izneta i u ovom razmatranju, meutim, zbog lake orijentacije u ovoj sloenoj problematici predlaem za poetak pojednostavljenu ali, isto vremeno, i jasnu sliku.
28
AKADEMSKI FEMINIZAM varijanta intelektualnog karaktera koja stvara podlogu za sociopoli ticki feminizam i koja interpretira sve pojave koje se odnose na sta nje ena. Akademski feminizam se razvio ezdesetih godina na amerikim univerzitetima, pokre ui u poetku takozvane enske studije (Womans Studies) a za tim feministiku i gender kritiku. Od samog poetka bio je interdi sciplinarni pravac i obuhvatao je sve humanistike discipline, naro ito nauku o knjievnosti, socio logiju, psihologiju, antropologiju, istoriju, istoriju kulture i umetno sti, muzikologiju i slino.
pedagogijom, psihologijom, socio logijom i slino. U sluaju akadem skog feminizma valja prihvatiti tipoloku perspektivu, razlikujui u okviru njega mnoge varijante fe ministike kritike, feministike te orije (takoe ponekad nazivane fe minologijom ili enskim studijama Womens Studies), kao i ginokriti ke, gender kritike6 i mnogih drugih. Meutim, specifinost feminizma ne samo kao knjievnoteorijskog pravca govori da ga ne treba odvajati od pominjane drutvene i politike osnove od koje valja i za poeti predstavljanje ove pojave.
enske studije
Sociopolitiki feminizam
Sociopolitiki feminizam je, opte uzev, hronoloki sistematizovan i, s tim u vezi, obino je podeljen na tri etape oznaavane kao tala si. Valja skrenuti panju na glavne devize koje obeleavaju karakter svake od tih etapa. Te tako: pr v i t a l as feminizma nastao je izme u XIX i X X ve k a i t r aj a o d o p o e t k a e z des et i h go di na; njegova vodea deviza bila je ravnopravnost (polna), a najvaniji cilj sticanje podjednakih prava za ene i mukarce; d r ug i t a l as pripada e z de s e t i m, s e d amde s e t im i o s amd es e t i m go d i nama; ovde je postala najbitnija razli ka (polna), a glavni zadatak je bio odreivanje specifinosti polnih razlika koje dele ene i mukarce; t re i t a l as je zapoeo d e ve d e s e t i h go di na; s obzirom na veoma este osude upuivane feminizmu drugog talasa,
6 S obzirom na bogatstvo problematike i raznovrsnost elemenata istraivanja, gender kritiku i kritiku oznaenu kao queer razmatram u posebnom pogla vlju, iako su gender studije oigledno nastale na osnovi iroko shvaenog fe minizma, a queer ispoljava brojna srodstva s gender studijama. Pogledati: Gen der i queer. Budui svesni nevete upotrebe termina gender i queer, preuzetih iz engleskog jezika, taj potez ipak smatram manjim zlom nego zamenjivati gender poljskim pojmom. Pogledati, takoe, fusnotu 90 u: Gender i queer.
Tri talasa sociopolitikog feminizma
Ravnopravnost polova Polna razlika
XII. Feminizam
29
Raznovrsnosti
o monopolizmu belih ena, do izraaja je dola deviza ra zno v rs nost i; u tom razdoblju posebno se vodilo rauna o broj nosti razliitih enskih grupa (predstavnic razliitih rasa, zajednica, kultura, tradicija i sl.) i, s tim u vezi, mnogim razli itim problemima karakteristinim za svaku grupu. 1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih godina
Prvi talas
Drutvena situacija ena
Feministika kritika Rusoa
Iako se termin prvi talas, pre svega, primenjuje na razdoblje mo bilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja izmeu XIX i XX veka (manjevie izmeu 1890. i 1920. godine),7 ipak treba imati na umu da su feministike tendencije nastale u Engleskoj jo u XVIII veku8 i trebalo je u poetku da budu samo drutvenopolitiki pokret. Im puls za nastanak ovog pokreta predstavljale su nagle promene u pri vrednoekonomskoj sferi usled kojih je poboljanje ivotnih uslova, to je paradoksalno, izazvalo pogoranje poloaja ena, a razvoj ka pitalizma i proces industrijalizacije pokazali su se kao uzrok potiski vanja ena iz javnog ivota. Zato se u iskazima prvih feministkinja uglavnom javljao problem suavanja drutvenog prostora funkcio nisanja ena. Tako je, na primer, Meri Vulstonkraft, autorka rada A Vindication of the Rights of Woman, objavljenog 1972. godine, pronalazila mogunost za poboljanje poloaja ene pre svega u iz jednaavanju obrazovnih ansi u obrazovanju koje prua podjed nake mogunosti za iskoriavanje individualnih, intelektualnih i moralnih sposobnosti. Analizirajui poloaj ene iz racionalistike perspektive, Vulstonkraft je pre svega kritikovala model vaspitanja koji je nametnuo an ak Ruso (naroito u knjizi Emil), koji se odli kovao veoma izrazitim preferencijama mukog stanovita. enski pokreti naroito aktivnost amerikih i engleskih sifra etkinja i emancipatorki jaali su tokom itavog XIX veka. Femi nistika misao XIX veka bila je, opet, usmerena pre svega u pravcu izjednaavanja graanskih prava za oba pola i za njihovo jednako uestvovanje u privrednoekonomskom ivotu. Ta tendencija bila je
7 Vremenski okviri prvog talasa odreivani su na veoma razliite naine. Ne ki istraivai ovde istiu precizne datume, ali koji seu dublje u XIX vek na primer, od 1830. do 1950. godine, drugi, opet, nazivom drugi talas skloni su da oznae tek feministiku misao etrdesetih i pedesetih godina sa sna nim naglaskom na Simon de Bovoar, autorku Drugog pola. Neki istraivai tvrde da su se prvi istorijski potvreni tragovi feminizma po javili u Francuskoj u vreme Francuske revolucije, na primer, Dclaration des droits de la femme et de la citoyenne (Deklaracija o pravima ena i graanki), Olimpije de Gue iz 1791. godine.
30
naroito vidljiva u ostvarenjima amerikih sifraetkinja. Jedno od najvanijih dostignua toga razdoblja postala je takozvana Deklara cija sentimenata (Declaration of Sentiments), usvojena 188. godine u Seneca Falls u dravi Njujork, formulisana po uzoru na Deklaraci ju o nezavisnosti. U njoj su pokrenuti problemi neophodnih refor mi porodinog ivota (braka, svojinskih prava, razvoda i sl.) i dava nja enama prava javnog izjanjavanja. U istoriju je ula i rezolucija enskog pokreta sifraetkinja koja potie iz istog vremena; njen vo a Suzan A. Entoni nametala je amerikim enama, pored ostalog, obavezu garancije svetog prava za osloboenje. ezdesetih godina XIX veka nastala su udruenja koja su delovala u korist izjednaa vanja graanskih prava mukaraca i ena, koje su osnovale Entoni jeva, Elizabet Stanton i Lusi Ston. Najvei intenzitet aktivnosti bio je krajem XIX i poetkom XX veka (to je upravo onaj prvi talas feminizma), a njihov vidljiv efekat je, izmeu ostalog, to to je 1929. godine u Ustav Sjedinjenih Amerikih Drava uneto devetnaest amandmana o ravnopravnosti polova. Jedna od najvanijih knjiga prvog talasa jeste Drugi pol Simon de Bovoar (19081986) iz 199. godine, a uvena reenica enom se ne raa nego se postaje,9 preuzeta iz te knjige, skrenula je panju na proces drutvenog konstruisanja kategorije enskosti. Knjiga Si mon de Bovoar je izazvala, meutim, razliite kontroverze; prema miljenju nekih komentatorki; nain na koji je autorka pokrenula pro blem polnih razlika pojaavao je (uprkos autorkinim intencijama) muki univerzalizam i androcentriku perspektivu, kroz iju prizmu je ena bila uglavnom interpretirana pomou negativnih kategorija bila je, jednostavno, drugaija od mukarca i nastojala je da se po svaku cenu s njim izjednai.10 Ipak se veoma inspirativnom pokazala teza Simon de Bovoar da vrednosti koje stvaraju mukarci, a takoe i muka ponaanja, u patrijarhalnoj kulturi predstavljaju pozitivnu kul turnu normu, a da je ena uvek osuena na status drugaije, dakle, da je fundamentalna alijenacija neodvojiv pokazatelj njenog stanja.11
9 10 Simon de Bovoar, Drugi pol, 12, Beograd, 1982; 1983, prevod: Zorica Milosavljevi. Up. ovde str. 13. Neki kasniji komentatori smatraju da nain miljenja sadran u knjizi Simon de Bovoar (mada datiranoj za period prvog talasa), ve pripada drugom ta lasu naroito s obzirom na gender elemente sadrane u njoj, iako je navede na uvena formula o konstruisanju kategorije ena uz pomo civilizacije. Ponekad je Simon de Bovoar pridavala velik znaaj kategoriji drugoga, kao jednoj od osnovnih kategorija ljudskog miljenja, ime se jo onda ukljuila u snaan pokret miljenja drugosti koji e kulminirati u postmodernistikoj filozofiji (naroito . Deride, M. Fukoa, .F. Liotara).
Amerike sifraetkinje
Udruenja za pitanja ravnopravnosti
Drugi pol
ena kao drugaija
11
XII. Feminizam
31
Izvor alijenacije ena
Simon de Bovoar je iznosila uverenje o tome da je glavni izvor ove alijenacije enska telesnost (naroito njena sposobnost za reprodukci ju) i osnovne drutvene uloge koje odatle proizlaze i koje su joj uvek priznavane (raanje dece i njihovo vaspitanje). Prvi talas feminizma bio je, pre svega, u znaku borbe za rav nopravnost ena i mukaraca pred zakonom kao i u drutvenom i votu i politici, a najvaniji zadatak uesnica feministikih pokreta bilo je skretanje panje na razliite forme pravne i obiajne diskrimi nacije ena u istoriji. 2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine
Drugi talas feminizma
Idealna enskost
Kritika Frojdove mizoginije
Zakon o graan skim pravima
Termin drugi talas uvela je 1968. godine Mara Vajnmen Lir12 da bi oznaila pokrete za oslobaanje ena u Sjedinjenim Amerikim Dravama, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su bili inici rani ezdesetih godina. Kao uslovni poetak drugog talasa naje e se smatra datum objavljivanja knjige Beti Fridan (ro. 1921) The Feminine Mystique (Mistika enstvenosti) ili 1963. godina.13 Razma trajui ensko pitanje u Sjedinjenim Amerikim Dravama autorka je skretala panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu ame rike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne enskosti. Istraivanja dve stotine svrenih studentkinja Smiths College, koje se posle studija nisu ukljuile u profesionalni rad, pokazala su koli ko je velika disproporcija izmeu ivota tih ena i idealizovanog uzora koji su nastojale da ostvare. Ta knjiga je izazvala veliku pomet nju u amerikim enskim sredinama, iako je bila masovno komen tarisana, naroito poto se kao jedna od prvih poduhvatila, izmeu ostalog, kritike Frojdove mizoginije. ezdesetih godina poeli su se, takoe, pojavljivati lanci novinarke i spisateljice Glorije tajn u ko jima je obavljena temeljna revizija stereotipa enskosti i kritika dota danjih uverenja identiteta ena, a takoe i dotadanjih pogleda na ulogu ena u porodici i drutvu. Na taj rastui talas interesovanja za ensku problematiku uticale su, takoe, sve ee kampanje za prava oveka i uklanjanje rasne segregacije. Godine 196. Kongres Sjedinje nih Amerikih Drava doneo je Zakon o graanskim pravima iji je sedmi amandman isticao zabranu diskriminacije s obzirom na pol, rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost i to je, ne sumnjivo, bilo najvee dostignue drugog talasa feminizma.
12 13 M. Weinman Lear, The Second Feminist Wave, New York Times Magazine, 1968, mart. B. Friedan, The Feminine Mystique, New York, 1963.
32
U Sjedinjenim Amerikim Dravama se veoma brzo pojavila podela na dve frakcije sociopolitikog feminizma liberalnu i ra dikalnu. Liberalne feministkinje sainjavale su takozvanu grupu za enska prava od kojih je sigurno najjaa bila National Organization for Women (NOW), koju je 1966. godine osnovala pomenuta Be ti Fridan; uglavnom je okupljala bele ene srednje klase, liberalnih politikih pogleda i profesionalno aktivne. Ta frakcija je zahtevala podjednake anse za mukarce i ene u obrazovanju i privredi, kao i izjednaavanje graanskih prava. Glavni oblik aktivnosti liberalnog pokreta bilo je vrenje pravnih i drutvenih pritisaka na razne insti tucije javnog ivota. Krajem ezdesetih godina poele su, meutim, dolaziti do izraaja radikalne feministkinje koje su inile takozvane grupe za oslobaanje ena. Jedna od prvih grupa te vrste bila je or ganizovana 1968. godine oko TiGrejs Etkinson, a njene aktivnosti imale su uglavnom za cilj irenje svesti en o mehanizmima pritisa ka na drutvene strukture kao i temeljnu analizu patrijarhalnih po java i muku dominaciju u svim oblastima ivota. Radikalne femi nistkinje, koje su vrlo brzo dobile status jedinih pravih, u principu su ispoljavale leviarske poglede i pokazivale veliku agresivnost u odnosu na mukarce. U skladu sa svojim nadimkom, ta grupacija je pribegavala veoma radikalnim reenjima u pritiscima na promenu morala, a nazivi pojedinih grupacija (na primer, Womens Internati onal Terrorist Conspiracy from Hell WITCH, ili Redstokings) ta koe su govorili sami za sebe. Od 1969. godine Etkinsonova je poe la da zahteva dublju reviziju politike roda i snaniju kritiku pojava seksizma u drutvenom ivotu. Godine 1970. Kejt Milet (ro. 193. godine) objavila je knjigu Sexual Politics1 koja je postala jedna od najvanijih publikacija dru gog talasa feminizma. irei pojam politike na razliite naine vre nja vlasti i razne vrste dominacija u drutvenom ivotu, Miletova je ovde pribegla otroumnoj analizi izvora pritisaka na ene u seksisti kom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke takvom pritisku pre svega je videla u patrijarhalnom sistemu koji je odrei vao odnos izmeu biolokog i kulturnog roda; isticala je takoe po litike uslovljenosti polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti ugra ene u odnose mukaracena. Ta knjiga je, istovremeno, bila jedna
1 K. Millet, Sexual Politics, New York, 1970. Pogledati, takoe, fragment preve den na poljski jezik: Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet, Warszawa, 1982. Valja napomenuti da je isto tako 1970. godine u Londonu bila objavljena uvena knjiga australijske spisateljice: G. Greer, Female Eu nuch, koja takoe pokree problematiku mizoginije kao kulturne pojave i ko ja skree panju na razliite pojave pritisaka na ene.
Liberalna frakcija sociopolitikog feminizma
Radikalna frakcija
Sexual Politics
Polne uloge
XII. Feminizam
33
Izvori diskriminacije ena
Politizovana sfera privatnosti
Koreni muke dominacije
Perspektiva razlike
od najotroumnijih analiza patrijarhalne ideologije i uzroka rodnog nasilja. Slina pitanja je pokretala i knjiga Dialectics of Sex, objavlje na iste godine, koju je napisala alamit Fajerston. Autorka je u njoj analizirala izvore pritisaka i diskriminacije ena, a uzroke je nala zila kako u bioloki uslovljenom razlikovanju polnih uloga, deter minisanim prokreacionim ciljevima, tako i u kulturno uslovljenim podelama, na primer, u automatskom povezivanju egzaktnih nauka s mukarcima, a humanistikih sa enama. Jedna od najvanijih po ruka koje proistiu iz knjiga Miletove i Fajerstonove bilo je uverenje o tome da sfera privatnosti takoe podlee politikim pritiscima. uvene formule privatnost je politika (preuzete iz knjige: Mil let, Sexual Politics) i lino je politiko (preuzete iz naslova knjige Kerol Heni),15 postale su vodee devize radikalnih varijanti femini zma sedamdesetih godina. Kako Miletova, Heniova tako i Pet Mej nardi autorka lanka takoe zvunog naslova: The Politics of Ho usekeeping (Politika domaih poslova)16 ali i druge predstavnice te grupacije feminizma, od poetka sedamdesetih godina skretale su panju na to da lini problemi imaju duboke drutvene korene i da zahtevaju politika reenja. One su takoe dokazivale da kore ne dominacije mukaraca u javnoj sferi treba traiti u porodinom ivotu kao minijaturi drutvenih odnosa. Tu se, na primer, uvru je uverenje o privilegovanoj ulozi mukarca (koja se naroito moe primetiti u odnosima majkesinovi i majkekeri) i tu zapoinje do minacija brae nad sestrama koja se, zatim, prenosi i u javnu sferu. Znaaj doprinosa drugog talasa feministikog pokreta nije bio zanemarljiv. Feministkinje su postepeno odustajale od univerza listike perspektive koja je dominirala prvim talasom feminizma. Koliko je u prvom talasu rodna razlika u izvesnom smislu bila otklonjena u stvari je dominirala pretpostavka jednakosti ena i mukaraca toliko je u ostvarenjima drugog talasa u prvi plan po ela da izbija perspektiva razlike: ena nije vie odreivana u odnosu prema mukarcu (kao univerzalnoj kategoriji), nego u odnosu pre ma svojim vrednostima, prema svojim osobinama i mogunostima razvoja koje su odatle proisticale. Bez obzira na pripadnost liberal nim ili radikalnim grupacijama, feministike aktivistkinje naro ito amerike, ali i engleske i francuske veoma su doprinele pro dubljivanju svesti ena i pokazivanju oblika njihove diskriminacije,
15 16 C. Hanisch, The Personal is Political, u: The Radical Therapist, red. J. Agel, New York, 1871. P. Mainardi, The Politics of Housekeeping, u: Sisterhood is Powerfull: An Antology of Writtings from the Womens Liberation Movement, red. R. Mor gan, New York, 1970.
3
kao i poboljanju samovrednovanja ena. Na to su ih upuivale i raz liite perspektive samorealizacije u javnoj sferi. Takoe su obavile i temeljnu kritiku tradicionalnih obrazovnih procesa kao vaspi tanja za ulogu ene, a istovremeno zatvaranja unutar rodnog ge ta i pripremu za prihvatanje drutvene inferiornosti. Potkopale su i stereotipne uloge koje su tradicionalno dodeljivane enama u jav nom ivotu. Preduzele su, takoe, veoma konkretne korake u tenji za promenom drutvenog poretka i promenama u sferi demontae polnih uloga. Doprinele su otklanjanju mnogih legislativnih barije ra i skrenule panju na patoloke pojave. Otpoele su i raspravu o nasilju u porodici i o seksualnom napastvovanju ena, kao i o rodi teljskim pravima. Doprinele su i kasnijem iniciranju (krajem osam desetih godina) pokreta political correctness (politike korektnosti) analizirajui, na primer, jezik sa stanovita mukih ovinizama pri sutnih u njemu i dovodei do eufemizacije mnogih diskriminacio nih jezikih formi. Jedno od najvanijih dostignua feministkinja drugog talasa bilo je i skretanje panje na pozitivnu dimenziju enskosti ena je poela da se sagledava kao takva a ne suprotstav ljena mukarcu. Zaokret ka afirmaciji enskosti postao je naroito vidljiv u novoj varijanti feminizma koja se pojavila u okvirima dru gog talasa akademskog feminizma. 3. Trei talas: devedesete godine Kriza feminizma koja se mogla primetiti poetkom osamdesetih godina zavrila se na kraju decenije takozvanim postfeminizmom snanim kritikim pokretom koji je bio vidljiv naroito u socio politikom feminizmu. Tada su feministkinje poele da sagledavaju sve snaniju disproporciju izmeu privatnog i javnog ivota. Stra tegija podjednakih ansi u javnoj sferi je, to je paradoksalno, do prinela pogoranju poloaja ena u privatnoj sferi, nametnula im je povean broj obaveza, a esto i line neuspehe. Porodini sistemi se nisu mnogo izmenili manifestacije muke dominacije nisu nesta le, institucije javnog ivota nisu uradile mnogo kako bi olakale e nama da pomire obaveze ena i majki s profesionalnim poslovima. Kao odgovor na te, ne tako optimistike, dijagnoze, devedesetih godina se pojavila nova generacija feministkinja (nazivana treim talasom) znatno radikalnija i naprednija nego dotadanje. Uoe no je, takoe, da je dotadanji enski pokret imao u vidu pre svega perspektive belih, heteroseksualnih amerikih i zapadnoevropskih ena koje su u celini predstavljale bogatu srednju klasu i koje su uzurpirale pravo na izraavanje pogleda svih ena.
XII. Feminizam
Kritika obrazovnih procesa
Political correctness
Akademski feminizam
Postfeminizam
Trei talas
35
Pluralizacija feminizma
Gender kritika
Podvrgavajui temeljnoj kritici univerzalistike i globalistike tendencije, a naroito uverenja o univerzalnoj prirodi ene i ma skirani patrijarhalizam dotadanjih feministikih teorija, feminist kinje treeg talasa su nastojale da uzmu u obzir brojnost i razno vrsnost enskih svetova zajedno sa specifinim problemima koji su im svojstveni. Takoe su poele da se oglaavaju feministkinje koje su predstavljale rasnu, etniku, homoseksualnu manjinu ili, na primer, zemlje Treeg sveta. Postfeministiki pokreti koji su kao po laznu taku uzimali raznovrsnost, naglaavali su preku potrebu da se u obzir uzmu kulturni, rasni, etniki i seksualni uticaji, pa ak i nunost zamene kategorije ene kategorijom en (mnoina). To je rezultiralo daleko poodmaklim feministikim pluralizmom i njegovom daljom podelom na pojedine pravce i varijante. Na osno vi feminizma treeg talasa, takoe se proirila i kategorija gender (drutvenokulturna konstrukcija roda, koja se razlikuje od katego rije biolokog pola), a uporedo s razvojem te kategorije razliite varijante takozvane gender kritike.
Akademski feminizam
Akademski feminizam poeo se razvijati gotovo istovremeno s dru gim talasom sociopolitikog femi nizma. Njegova akademinost nije, meutim, znaila izolovanje od drutvenopolitike sfere. Upra vo obrnuto ta varijanta koja je postojala u amerikim, engleskim i francuskim univerzitetskim kru govima stalno je uspostavljala snane veze s politikim aktivno stima, esto predstavljajui intelek tualnu podlogu za njih. Za jednog od nastavljaa ove struje smatra se Florens Hau, nastavnica iz Misisipi ja, koja je 196. godine obavila kri tiku analizu amerikih kolskih programa i udbenika, a zatim inicirala napade na edukativni ka non koji su stvarali beli mukarci
36
FEMINISTIKA KRITIKA najoptija definicija feministi ke kritike, koja se nalazi u jednom od savremenih renika knjievnih termina, odreuje je kao shvata nje, analizu i korienje knjiev nog dela, kao i jezik i institucij knjievnih istraivanja i teorije knjievnosti sa stanovita enskog iskustva.* Na slian nain o tome govore i neke predstavnice femi nistike kritike. Tako, na primer, za Patriu MejerSpeks feministi ka kritika je svaki nain pristupa tekstu (ne samo knjievnom) koji analizira tekst iz perspektive speci fino enskih iskustava koja se u njemu nalaze (u sluaju knjievne fikcije kako u samom predstav ljenom svetu tako i u jezikom i retorikom sloju). Za Ilejn ovol ter, osnovni cilj feministike
Florens Hau
u Sjedinjenim Amerikim Drava ma. Feministika teorija i knjiev na kritika ipak su se jo ezdesetih godina nalazile na margini aka demskog ivota. Meu prvima su bile takozvane enske studije (Wo mens Studies) iji poeci datiraju iz ezdesetih godina u Engleskoj i Sjedinjenim Amerikim Drava ma. Upravo su u Sjedinjenim Ame rikim Dravama Keti Kejd i Pegi Dabins, od 1960. godine, u Nju * V. Harris, Dictionary of Concepts in Li terary Criticism and Theory, New York, Orleansu na Free School drale 1982, str. 89. predavanja i seminare posveene enama, Naomi Vajstajn je izlaga ENSKE STUDIJE (WOMENS la o istoriji ena u ikagu, a Aneta STUDIES) najvaniji (ve ezde Bekster na Barnard College u Nju setih godina) poseban vid akadem jorku. Tek je ezdesetih godina Ko skog feminizma pre svega okre misija za pitanja statusa ena, pri nut prikupljanju ukupnog znanja Modern Language Association of (koja potiu iz razliitih discipli America (MLAA), uvrstila enske na) koja se odnose na situaciju e ne u istoriji, kulturi, politikom i studije (Female Studies) kao ravno drutvenom ivotu i slino. To je pravan akademski kurs.17 To je re analiza specifinih enskih isku zultiralo eksplozijom istraivakih stava i istorije. Osnovna kategori radova koji su otvarali sasvim no ja enskih istraivanja (suprotno ve interpretativne perspektive. gender studijama Gender Studi es) jeste kategorija enskosti. Ta Na temelju akademskog fe istraivanja se takoe koncentriu minizma poeli su da se razvijaju na pokuaje odreenja specifino razliiti tipovi feministikih istrai sti enskosti i na promene njenog vanja, feministike teorije i femini shvatanja u istoriji i slino. stike knjievne kritike. Poev od polovine ezdesetih godina, feministike istraivaice i spisateljice u Sjedinjenim Amerikim Dravama, a takoe i u Velikoj Britani ji, meu njima i ve pomenuta Kejt Mileti i K. M. Roders, Meri Elman, M. R. Liberman, Ejdrien Ri, T. Olsen, Gajatri akravorti Spivak (ro. 192), Barbara Donson (ro. 197), Toril Moi, Elen Mors, Meri Dejli, Ilejn ovolter (ro. 191), Anet Kolodni, Suzan Grifin, Nensi odorov, Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, Dudit Feterlej, obavljale su podrobne analize slike ena u angloamerikoj
kritike jeste sagledavanje polnih razlika pokazanih u knjievnosti. Zatim, prema miljenju Dudit Faterlej feministika kritika daje neke nove naine shvatanja i inter pretiranja knjievnosti iz enske perspektive i slino. Feministika kritika dobija inspiraciju iz razli itih pravaca teorije knjievnosti najvie iz psihoanalize, struktu ralizma, dekonstrukcije, kulturnih istraivanja. 17 Prvi zvanino potvren program Womens Studies poeo je da se ostvaruje na univerzitetu u San Dijegu, 1970. godine.
enske studije
Istraivaice feminizma u SAD i Engleskoj
XII. Feminizam
37
Razliitost en skog knjievnog stvaralatva
Herstory
prozi, opisivale psiholoke kompozicije enskosti i patrijarhalne mo dele dominantne u knjievnosti. Nadovezujui se na Drugi pol Si mon de Bovoar (prevod na engleski jezik 1953. godine), kao i na dela Virdinije Vulf (koja je postala glavni pretea i duhovni patron drugog talasa feminizma)18 ove istraivaice su istakle hijerarhij sku strukturu odnosa polova u zapadnom drutvu i kulturi. Pokazi vale su, takoe, sutinsku razliitost enskog knjievnog stvaralatva i izvlaile iz zaborava stvaralatvo spisateljica gurnutih na marginu, a esto i potpuno zaboravljenih. Obavljale su, takoe, podrobna je zika istraivanja naroito sa stanovita androcentrikih jezikih konstrukcija (na primer, Bog, filozof, subjekat) i analizirale njihov znaaj za utvrivanje kulturnih stereotipa. Uveravale su u nunost tih tradicionalnih onomastikih oblika koji su smatrani oigled nim, u kojima su se jasno sauvali tragovi muke dominacije (uveni GINOKRITIKA termin je postulat zamene rei history sa her 1979. godine uvela Ilejn ovolter. Varijanta feministike kritike koja story).19 Razliite varijante femini se pojavila u drugoj fazi drugog stike kritike (antropoloke, dru talasa feminizma (oko polovine se tvene, epistemoloke, kulturne i damdesetih godina) koja je svesno sl.), koje su prihvatale perspektivu odustala od revizionizma na raun pola, a koja dotle nije bila prisut afirmativnog istraivanja specifi nosti svojstva enskog knjievnog na u humanistikim diskursima, stvaralatva, analize enske knjiev dale su nove, veoma interesantne ne tradicije i enskih iskustava. analize knjievnosti, knjievnog kanona i nauke o knjievnosti, istorije (i njenog pisanja iz perspek tive velikih i borbenih mukaraca), filozofije (kojom je domini rao falogocentrizam, muka epistemologija i metodologija naunog
18 Ovde su posebno inspirativni postali takvi tekstovi Virdinije Vulf, kao to su: Sopstvena soba (1923) i Tri gvineja (1938). U Sopstvenoj sobi Vulfova je, izmeu ostalog, analizirala stanje enespisateljice, skreui panju na bitna ogranienja na koja nailaze ene pisci zbog svog pola. U Tri gvineja knji zi komponovanoj u obliku odgovora na tri pisma Vulfova je ustala protiv rata kao tvorevine patrijarhalne civilizacije. Ta knjiga je, takoe, pokretala problem razlik u enskoj i mukoj psihi iz kojih proizlaze razliiti sistemi vrednosti i pogleda na svet. Drugi vani romani Virdinije Vulf su: uvena Gospoa Dalovej (1922), Ka svetioniku (1927) i Orlando (1928) koji reprezen tuju enski pokret u modernizmu, a doprineli su kritici muke dominacije u kulturi i inspiraciji za kritiku u znaku gender. Primer je, oigledno, anegdotski, ali je ipak ulog te promene bio velik. U ovom sluaju re je bila o opisu istorije ena o stvaranju Herstory ili podrobnom dokumentovanju aktivnosti ene u prolosti koja je, u celini uzev, predstavljala marginalne elemente istorijskih sistema koje su stvarali mukarci (hisstories). O ovome up. J. Nestle, Living with Herstory, u: WomenIdentified Women, red. T. Darty, S. Potter (predgovor: J. Schwarz), Palo Alto, 198.
19
38
ARAHNOLOGIJA metafo rika ideja stvaralakog procesa i stila feministike kritike koju je predloila Nensi K. Miler u pole mici s hifologijom Rolana Barta. Metafora tkanja paukove mree i enepisca kao paukove mree trebalo je da naglasi vrstu vezu spisateljica s tekstovima koje one tkaju, kao i sa oznaavanjem tih tekstova sopstvenom telesnou. Pozivajui se na metaforu pauko ve mree i na mit o Arahni, kon cepcija Milerove je skretala tako e panju na potiranje distance, koju su uspostavili mukarci, iz meu svakodnevnog ivota i stva ralatva obinog i ekscentrinog stvaralakog ina, potiranje koje je svojstveno enskom stvarala tvu. Ova koncepcija je isto tako odigrala izvesnu ulogu kao ele ment kritike dualizma subjekta i objekta u zapadnoj misli, svojstve nog mukom nainu miljenja. CRITURE FEMININE (EN SKO KNJIEVNO STVARALA TVO) termin koji oznaava ka ko enski stil pisanja tako i jedan od najuticajnijih pravaca francu ske feministike kritike (glavne predstavnice: Elen Siksu, Lis Iriga raj, Julija Kristeva, An Leklerk, Mo nik Vitig) koji se vie ispoljavao u konkretnim postupcima knjievne prakse nego to je teorijski formuli san. Kategorija criture feminine 20 21
saznanja), a takoe i dosta drugih disciplina i itave zapadne kulture podreene perspektivi belih hete roseksualnih mukaraca. Danas se enske studije (Womens Studies)20 esto smatraju najirom kategori jom koja obuhvata sve varijante aka demskog feminizma istoriju, teori ju i feministiku kritiku. Prva su se, hronoloki gledano, koncentrisala na predstavljanje istorije ena, njiho ve uloge u istoriji, kulturi i politici, i stvorila su podlogu za feministiku kritiku i za takozvane Gender Studi es (gender studije).21 Feministika kritika, koja se izdvojila na osnovu enskih studija, dala je nove inter pretacije i to kako knjievnosti koju su stvarale ene tako i knjievnosti uopte, ali itane na nov nain iz feministike perspektive. Uistinu, poznavaoci ovog pred meta tvrde da ne samo to ne po stoji jedna kola feministike kriti ke, ve da postoji mnogo kritikih tendencija u okviru ovog pravca (verovatno onoliko koliko i vari janti samog feminizma),22 a neki ak smatraju da svaka feministi ka kritiarka reprezentuje sopstve ni, potpuno neponovljiv stil; valja, meutim, pomenuti dva, moda najizrazitija stila te kritike. Jedan od njih je takozvana ginokritika
Gender Studies
Ginokritika
22
Nazivane, takoe, feminologijom, enskim studijama, enskim istraivanji ma i slino. Boena Holuj iznosi bitnu razliku prema kojoj osnovnu istraivaku katego riju enskih studija predstavljaju kategorije ene i enskosti, a osnovnu kategoriju gender studija predstavlja kategorija roda. Up. B. Chouj, Wo mens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze kultura na przeomie wiekw, red. A. Skrendo, A. yliska, Szczecin, 2001. The Pengiun Dictionary of Critical Theory, op. cit., str. 12.
XII. Feminizam
39
Arahnologija
Feministika kritika na raskru
koju u veini sluajeva reprezentu ju amerike kritiarke. Njenu, si gurno najuveniju, varijantu pred stavlja takozvana arahnologija Nensi K. Miler (ro. 191). Drugu slinu ginokritici reprezentuje francuska koncepcija criture femi nine Elen Siksu (ro. 1937), Lis Iri garaj (ro. 1930) i Julije Kristeve (ro. 191). Amerika istraivaica Ilejn ovolter jeste jedna od prvih ko ja je 1981. godine precizno siste matizovala najvanije varijante feministike kritike.23 Njoj takoe treba da zahvalimo za uvoenje termina ginokritika u feministi ki diskurs. uveni i iz vie razloga presudan lanak pod naslovom Feministika kritika na raskru objavljen je 1981. godine kad je, kako ispravno primeuje njegova autorka, feministika kritika ula u takozvanu razvojnu fazu u kojoj je ve bilo potrebno da se izvre osnovna sistematizovanja i diferen cijacija, kao i jasno odreenje teo rijskih osnova.2
pojavila se u francuskoj misli na talasu popularnosti criture (pisa nja) jednog od najvanijih termi na poststrukturalistikog diskur sa. Specifino ensko knjievno stvaralatvo je u ovom sluaju uzi mano kao posebna vrsta diskursa emocionalnog, ulnog, poveza nog s telom i erotikom. Izvor tog stvaralatva su najskrivenije sfere linosti, a, pre svega, nesvesno, te otuda u pogledima kritiarki ori jentacije criture feminine dosta pozivanja na psihoanalizu naro ito na Lakanovu. Knjievnost je u feministikoj kritici smatrana pro storom posebnih svojstava u ko jem i zahvaljujui kojem se moe ispoljiti sve ono to nije izreeno, kao i ono to je priguivano kultur nim i drutvenim konvencijama. Stil orijentacije criture feminine je ulan, necelovit i diskontinuiran, eliptian, simulatorski, snano metaforizovan i svojstvena mu je bogata erotika i telesna metafori nost. Shvatan je takoe i kao nain opiranja tradicionalnim (naroito mukim) izraajnim formama.
23
2
Postojali su, oigledno, i raniji pokuaji, na primer, A. Kolodny, Some Notes on Defining a Feminist Literary Criticism, Critical Inquiry, 1975, jesen, t. 2, br. 1 i: N. Auerbach, Feminist Criticism Reviewed, u: Gender and Literary Voice, red. J. Todd, New YorkLondon, 1980. Nesumnjivo je da je zapravo tekst Ilejn ovolter uao u istoriju i njemu valja posvetiti neto veu panju. Do sada se znatan deo feministikih istraivaica odrekao toga, videvi u ta kvoj tendenciji tetne uticaje mukog logosa. Up. E. Showalter, Krytyka fe ministyczna na rozdrou, op. cit., str. 3132.
0
Revizionistika kritika i ginokritika

Polazna taka analize ovolterove bilo je zapaanje koje se odnosi lo na dominantnu tendenciju dotadanje feministike kritike, od nosno revizionistike struje. Upravo joj je taj pravac posluio da precizira opte pretpostavke suprotne tendencije koja je enskost i ensko knjievno stvaralatvo poela da tretira s potpuno afirmativ nog stanovita i kao glavni predmet analize. Podvrgavajui temeljnoj analizi dotadanje stanje feministi ke kritike (naroito sedamdesetih godina), ovolterova je pola od paljivog markiranja principa revizionistike struje.25 Najreprezen tativniji izraz tog pokreta nala je REVIZIONISTIKA FEMINI u iskazu Sandre M. Gilbert, What STIKA KRITIKA varijanta fe Do Feminist Critics Want?: ministike kritike koja se pojavila
uporedo s drugim talasom femini zma i pre svega je bila usmerena na istraivanja mizoginih motiva u knjievnosti i u nauci o knjiev nosti, a takoe i na istraivanje i kritiku razliitih formi represija prema enama i svih vrsta patrijar halnih struktura i stereotipa u ispo ljavanju uloge ena u kulturi, koji se nalaze u knjievnoistorijskom i teorijskoknjievnom diskursu (na primer, K. M. Roders, M. Elman, D. Feterli, D. Donovan, M. R. Li berman i druge).
Revizionistiki pravac
Nalog revizionizma (u feministikoj kritici) tei deifrovanju i ispoljava nju svih dotad skrivanih pitanja i odgovora koji jo uvek zamagljuju veze izmeu tekstualnosti i seksualnosti, knjievnih vrsta i vrsta polnih razli kovanja, psihoseksualnog identiteta i uticaja kultur nih autoriteta.26
U skladu sa stavom Sandre Gilbert, revizionistiki pokret je pre svega bio usmeren ka razotkrivanju mehanizama represije prema enama, ka demaskiranju i obeleavanju svih pojava muke domi nacije u teorijskom i knjievnokritikom diskursu kao i ka kritici knjievnog kanona utvrivanog iz muke perspektive. Ova struja je, pre svega, imala ideoloki karakter, a u njenom centru se nalazila itateljkafeministkinja koja je praktikovala neku vrstu feministike
25 ovolterova, uistinu, razlikuje feministiku kritiku od ginokritike i ovoj pr voj pridaje revizionistiki karakter, meutim, njeno razlikovanje je danas pomalo arhaino. Zato ovde, delimino idui za ovolterovom, prihvatam poetnu podelu feministike kritike na pravce: revizionistiki i ginokritiku. S. M. Gilbert, What Do Feminist Critics Want? A Postcard from the Volcano, u: The New Feminist Criticism: Essays on Women Literature, and Theory, red. E. Showalter, New York, 1985, str. 36, citat iz: E. Showalter, Krytyka femi nistyczna na rozdrou, op. cit., str. 35, 68.
Razotkrivanje mehanizama represije
26
XII. Feminizam
1
Nedostatak pozi tivnog aspekta u revizionistikom pokretu
Feministika opsesija
hermeneutike, sraunate na otkrivanje portreta en u knjievnosti, korienje knjievnih/kritikih stereotipa o eni, prouavanja pokaza telja enskosti sadranih u semantikim teorijama, kao i obelodanji vanje onoga to se preutkuje u kritikim diskursima koji se odnose na ulogu en u knjievnosti i demaskiranje pogrenih mukih pred stava o enama u knjievnom kanonu, knjievnoj kritici i slino. Iznosei potvrdne iskaze o revizionistikoj orijentaciji, iji su autori bile vodee predstavnice amerikog feminizma (kao to su Adrien Ri, Anet Kolodni i Sandra Gilbert), ovolterova je skretala panju i na to da se ona veoma dobro uklapa u glavni tok savreme nih amerikih knjievnih istraivanja iji je najvaniji zadatak tada bio (to znai, izmeu sedamdesetih i osamdesetih godina) narua vanje ispravnosti opteprihvaenih pojmovnih struktura.27 Njoj je, meutim, nedostajao pozitivan aspekt mogunost odreivanja onoga to je specifino za ensko knjievno stvaralatvo i ensko i talatvo kao takvo, bez stavljanja u odnos a mukom perspektivom. Paradoksalno je da je revizionistika feministika kritika imala an drocentriki karakter nije se mogla osloboditi navike da fenomen enskog knjievnog stvaralatva interpretira kroz odnos s mukom perspektivom koja je smatrana obaveznom, i na muku teoriju koja je funkcionisala kao univerzalno iskustvo. ovolterova nije nimalo dovodila u pitanje zasluge tog pokreta feministike kritike smatra jui ga nunim istorijskim stadijumom njenog razvoja. Meutim, danas tvrdila je revizionistika feministika kritika izgleda da doivljava izvesnu stagnaciju u razvoju tei, dakle, ispravljanju ne pravdi, koje su doivljavale ene, baziranih na ve utvrenim mo delima interpretacija. tavie feministika opsesija optuivanja i napada mukih teorija, kako je to bez ustezanja okarakterisala autorka Feministike kritike na raskru koja je feministkinje ini la zavisnim od androcentrike perspektive, uticala je na kanjenje
27 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 35. ovolterova je na taj nain isticala injenicu dominacije poststrukturalistikih tendencija u amerikoj nauci o knjievnosti, koje su se veoma dobro uklapale u revizi onistiki tok feministike kritike (pogledati: Poststrukturalizam). Notabene engleski naslov lanka: E. Showalters, Feminist Criticism in the Wilderness (nedovoljno dobro preveden na poljski jezik kao Feministika kritika na ras kru, jer je ovde vie re o bespuu, divljini, praumi i slino), nadove zivao se na tada poznatu knjigu amerikog kritiara G. H. Hartmana, Criti cism in the Wilderness: The Study of Literature Today, New HavenLondon, 1980, povezanog s dekonstruktivizmom, posveenoj optem stanju u ameri kim knjievnim istraivanjima (ovom prilikom valja, takoe, napomenuti da se u Hartmanovoj knjizi nije pojavila nijedna enakritiarka niti istraivai ca knjievnosti to, uostalom, ovolterova nije propustila da mu zameri).
2
teorija o njima, odvraajui panju od bitnih problema koje je tre balo to pre reiti. Konano pesimistika perspektiva revizionisti kog feminizma postala je u sutini negativan izvor bespomono sti. Istovremeno uveravala je ova teoretiarka enska tradicija moe biti (i treba da bude) pozitivan izvor snage i solidarnosti.28 Prema miljenju ovolterove, doao je poslednji as za izmenu sta novita i doslednu afirmaciju enskog knjievnog stvaralatva. Da kle za prelazak sa androcentrike na ginocentriku perspektivu.29
Naputanje androcentrike perspektive
Ginokritika
Ovaj, takoe najvaniji zadatak feministike kritike, formulisala je autorka njenog emancipatorskog manifesta: Feministika kritika mora pronai sopstveni predmet is traivanja, sopstveni sistem, sopstvenu teoriju, kao i svoj sopstveni glas ... Naa obeana zemlja nije blago izdiferenci ran univerzum tekstova, nego su to turbulentni i intrigant ni estari razliitosti.30 A na drugom mestu: Moramo ... znatno dublje razmotriti ta hoemo da sazna mo i na koji nain moemo nai odgovor na pitanja koja proistiu iz na e g iskustva. Ne smatram da bi korisna prolost za feministiku kritiku mogla biti androcentrika tradicija knjievne kritike.31 ovolterova je ovde izrazito naglasila nunost pozivanja na spe cifino ensko iskustvo, na stvaranje feministike kritike koja je autentino zaintereso vana za ene, nezavisne i intelektualno jedinstvene kritike,32 dakle, onakve patetino zakljuuje koja moe da izgradi sopstve nu, od muke teorije nezavisnu kritiku i da, konano, pronae svoj sopstveni glas ginokritiku.
28 29 30 31 32 E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 66. E. Showalter, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing about Women, red. M. Jakobs, London, 1979. Ibid., str. 3637. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rodrou, op. cit., str. 35. Ibid., str. 36.
ensko iskustvo
XII. Feminizam
3
Pojave koje su prethodile ginokritici
enska uobrazilja
Definisati enskost
Esencijalna pitanja ginokritike
ovolterova, oigledno, nije otkrila tu orijentaciju feministi kih istraivanja, ve joj je samo dala ime. U njenom lanku se na laze uvodna razmatranja onih pojava koje su prethodile ginokritici, onih koje su se mogle zapaziti u feministikoj kritici u Sjedinjenim Amerikim Dravama sedamdesetih godina, razmatranja koja su ve dosledno i kompleksno sagledavala najvanije principe tog po kreta. Za jednu od najizrazitijih predstavnica ovolterova je smatra la u tom trenutku Patriu MejerSpeks, autorku knjige The Female Imagination,33 objavljene polovinom te decenije, koja je veoma ozbilj no postavila pitanje o tome na koji nain enskost utie na stvarala ki iskaz ene. U taj pokret takoe se mogu ukljuiti, prema njenom miljenju, i sledee knjige: Elen Mors, Literary Woman (1976), Nini Bejm, Womans Fiction (1978), Sandre M. Gilbert i Suzan Gubar, The Madwoman in the Attic (1979), Margaret Homans, Women Writers and Poetic Identity (1980) i knjiga koju je ona sama napisala A Litera ture of Their Own (1977). U svim tim radovima je ensko knjievno stvaralatvo bilo, nesumnjivo, najvaniji predmet istraivanja. Iako se iz savremene perspektive ginokritika3 smatra ve poma lo prevazienom pojavom, ipak je to u istoriji feministike kritike sigurno bio prelomni trenutak koji je mnogim istraivaicama doka zivao nunost prelaska na afirmativnu kritiku u potpunosti nezavi snu od muke perspektive. Za ovolterovu je dalji razvoj ginokritike u tom trenutku bio jasan prvo, trebalo je precizno definisati en skost i rei na emu se zasniva razliitost enskog knjievnog stvara nja. Zatim istraiti njegovu istoriju, stil, teme, vrste i strukturu, kao i opisati specifina svojstva enskog stvaralakog procesa i nor me enske knjievne tradicije. Najzad opisati stanje eneautorke. Meutim, najvei zadatak ginokritike je u ovoj etapi trebalo da bu de definisanje onoga u emu se zapravo sadri razliitost fenomena enskog knjievnog stvaranja i gde je treba traiti. Da li je ona, na primer, imanentno svojstvo teksta koji pie ena (a ako je tako on da, moe li se ona prepoznati po specifinom stilu, anrovskoj pri padnosti, beleenju posebne vrste iskustva, u tipu ekspresije i sl.)? Ili je, moda, ona vie funkcija itanja dakle, nastaje tek posle po sebne vrste analize teksta? Na poetku su se, dakle, nametnula pita nja esencijalne prirode koja su nesumnjivo nuna etapa u razvoju
33 3 P. MeyerSpacks, The Female Imagination, New York, 1975. ovolterova je u tom trenutku smatrala ginokritiku neim suprotnim feministi koj kritici. Up. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 38, mada je iz vremenske perspektive treba smatrati varijantom ove. Termin gino kritika ve je ranije uvela u lanku Toward a Feminist Poetics, op. cit.
feministike teorije i kritike kojoj je jednostavno moralo biti jasno ta je u stvari njen predmet.35 Podvrgavajui paljivom posmatranju feministiku kritiku i te oriju sedamdesetih godina, ovolterova je zapazila etiri najvani ja modela definisanja specifinosti i razliitosti ene i njenog knji evnog stvaranja: bioloki, lingvistiki, psihoanalitiki i kulturni. I opet njen spisak se pokazao veoma vrednim jer ne samo to je predstavljao odlian pregled gotovo u hodu sagledavanih glavnih tendencija ranog toka ginokritike, ve je u sebi sadrao i ocenu upo trebne vrednosti svakog od naina odreivanja differentia specifica enskog knjievnog stvaralatva. Tako su, na primer, pristalice bi ol o kog modela izvor en skog stvaralatva i enske slikovitosti nalazile u prihvatanju enske telesnosti (sagledavane, takorei, anatomski i sa aspekta majinske fiziologije).36 U ovom sluaju telo se smatralo neodvojivim od inte lekta (gotovo opti dualizam u mukom miljenju), ak je predstav ljalo i osnovu za intelekt, pa je svoj odraz nalazilo u specifinim ti povima ekspresije u knjievnosti i u kritici. U knjievnoj praksi se u tom sluaju mogla sagledati vea hrabrost u predstavljanju te lesnosti i ulnosti, a opis je esto bivao gotovo anatomski. Osim toga, jezik tela se u znatno manjoj meri distancirao u odnosu na svoj predmet nego diskurs podreen racionalistikim zahtevima.37 Biofeministika kritika dobila je konfesionalan, individualan, pa ak i veoma intiman karakter, a njena glavna opasnost ogledala se u apsolutizaciji znaaja telesnosti za pisanje i itanje. L ing v ist i ke i tek stu a lne teorije trudile su se, pak, da od govore na pitanje da li postoje neke polne determinante koje utiu na nain na koji ene koriste jezik. Mnoge od tih teorija vie su ispolja vale postulativan karakter, a naroito su francuske feministkinje (na primer, Ani Leklerk i antal avaf) zahtevale stvaranje specifinog enskog jezika koji jo dugo nee biti orue pokoravanja. No, iako
35 36 37 U tom trenutku tok feministike kritike podseao je u izvesnom smislu na stanje teorije knjievnosti s poetka veka kad je zapravo potreba definisanja knjievnosti bila najaktuelnija. A. Rich, Of Women Born: Motherhood as Experience and Institution, New York, 1976. Alicija Ostriker tu pojavu vidi, na primer, kod savremenih amerikih pesniki nja. Up. A. Ostriker, Body Language: Imagery of the Body in Womens Poe try, u: The State of the Language, red. L. Michaels, Ch. Ricks, BerkeleyLos An gelesLondon, 1980. O telu u feminizmu up. i Feminist Theory and the Body: A Reades, red. J. Price, M. Shildrick, New York, 1999, i Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa, 2001 to je zbornik feministikih tekstova tampanih u knjizi Tekstovi Drugih.
etiri modela definisanja enskosti Ilejn ovolter
Bioloki model
Biofeministika kritika Jeziki i tekstualni model
XII. Feminizam
5
Psihoanalitiki model
Stereotip potiskivanja ene
je ideja enskog jezika trebalo da ima svoju bogatu tradiciju i iako nije nastala na temelju feministike kritike (tajni jezik ena pojavio se, na primer, jo u mitovima), ipak je opet i suvie apsolutistiki tretirana i nije, prema miljenju ovolterove, predstavljala dobru osnovu za definisanje enske posebnosti. A pogotovo to je takvo stanovite moralo u sebi da sadri opasnu crtu izolovanja od uticaja razliitih konteksta, konvencija, normi i slino. Meutim, p s i ho ana l it i k i usmerena kritika tradicionalno je traila vezu izmeu psihe autorke i njenog stvaralatva i istraiva la odnos pola prema stvaralakom procesu. Najvaniji zadatak tog pravca feministike kritike postalo je prevazilaenje stereotipa u sa gledavanju svih tih odnosa kojima se priklonila Frojdova i Lakano va psihoanaliza. A tu je najvaniji izazov bila nunost da se izae na kraj sa stereotipom potiskivanja ene.38 Taj motiv su na pose ban nain koristile Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar, sagledavajui specifinost enskog knjievnog stvaralatva u nastojanjima ene da oseti teinu sopstvenog pola. enaumetnica, prema njihovom shvatanju, bila je bie iskljueno i potisnuto na marginu drutvenog ivota, ali se upravo to iskustvo pokazalo konstitutivno za njeno
38 Frojdova teorija doprinela je, naalost, sniavanju vrednosti ene kao one koja ne poseduje penis, koja je liena ambicioznih elja i koja se u zamenu za to iskljuivo rukovodi nezadovoljenim erotskim eljama koje bitno utiu na karakter enskog pisma. Pitanja ljubomore zbog penisa, kompleksa kastra cije i edipovske faze odredila su, takoe, koncepcije koje se odnose na enske fantazije, pa i na ensko knjievno stvaralatvo, odnos en prema jeziku, nji hovo mesto u kulturi i slino. U sluaju Lakanove psihoanalize (takoe izrazi to falocentrine) koja naroito naglaava ulogu falusa u procesu formiranja govora re je bila o funkciji kastracije kao bitne determinante koja devojka ma ograniava pristup sferi simbolikog poretka (jezika i njegovih pravila) i koja na odreen nain degradira ensko stvaralatvo (zasnovano na nedo statku ili na nunom posredovanju). I iz jedne i iz druge teorije proisticala je koncepcija kartiranja ene. Najvanije kritiarke Frojdove teorije koje su se pojavile na amerikom tlu Doroti Dinerstajn i Nensi odorov kon centrisale su se na preedipovski (a ne na edipovskom) stadijum psihoseksual nog ovekovog razvoja, smatrajui da se tokom analize te faze mogu znatno bolje shvatiti mehanizmi konstruisanja polnog identiteta. Pogledati: Gender i queer. Duliet Miel je, pak, izvrila feministiku reinterpretaciju Edipovog kompleksa, pokuavajui istovremeno da ukae na vezu Frojdovih teza s kon kretnim istorijskim kontekstom i da pokae neaktuelnost mnogih od njih. Psihoanalitiki pokret je, oigledno (u mnogim sluajevima kritian prema klasinoj Frojdovoj i Lakanovoj psihoanalizi), veoma iroko rasprostranjen u francuskoj feministikoj kritici (o tome, takoe, piem u delu posveenom criture feminine, a takoe i o vezama feminizma i postmodernizma). Povo dom odnosa izmeu feministike kritike i psihoanalize naroito up. J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza, Gdask, 2001.
6
stvaralatvo.39 Autorke danas ve klasine knjige The Madwoman in the Attic u svojoj koncepciji iskljuenja takoe su se pozivale na edi povsku shemu (konflikt izmeu oeva i sinova) koju je kao model istorije knjievnosti prihvatio, na primer, Harold Blum.0 Taj model, koji nije uzimao u obzir ene pisce, oigledno je zahtevao izvesne modifikacije. Za ovolterovu su najinspirativnije bile one varijante psihoanalitike enske kritike koje su se nadovezivale na ostale tipo ve psihoanalize (ne samo na Frojdovu ili Lakanovu) na primer, na teorije Karla Gustava Junga, Dejvida Lejnga i Erika Eriksona,1 kao i na koncepcije inspirisane klasinom psihoanalizom koje su, meu tim, vie bazirane na upotpunjavanju njenih nedostataka koji su ve zapaeni i pokazani kroz feministiku perspektivu. Ovde je poseb no bilo govora o posveivanju vee panje preedipovskoj fazi i pro cesima psihoseksualnog razlikovanja (kao to je to u veoma vanim radovima Nensi odorov), o temeljnoj analizi odnosa majkaerka, shvaene kao izvor enskog stvaralatva ili o razmiljanjima o psi hodinamici prijateljstva izmeu ena kao specifinog stvaralakog impulsa (kako se to, na primer, govori u lanku Elizabet Abel).2 Pre ma ovolterovoj, feministike teorije inspirisane psihoanalizom bile su, meutim, takoe ograniene nisu, na primer, uzimale u obzir istorijske promene, drutvene i ekonomske inioce, etnike razlike i slino, ili iroko shvaene kulturne uticaje. Meutim, te nedostatke je neutralisalo smetanje enskog knji evnog stvaralatva u najire shvaen kulturni kontekst. Ku ltur no
39 0 1 S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the NineteenthCentury Literary Imagination, New HawenLondon, 1979. H. Blum, Antitetika kritika i teorija pesnitva, Beograd, Slovo ljubve, 1980, prevod: Maja HermanSekuli. Veliki broj feministkinja psihoanalitiarki tvrdi da su Frojdovi uenici, izme u ostalih Erik Erikson i Helen Doj, mnogo doprineli opresiji ena. Meu tim, neke feministike elemente vide u radovima Alfreda Adlera, Karen Hor nej i Klare Tompson, koji su doveli u pitanje Frojdov bioloki determinizam. Up. o tome, na primer: R. Putnam Tong, Mys feministyczna. Wprowadzenie, Warszawa, 2002, str. 181185. N. Chodorow, Gender, Relation and Difference in Psychoanalytic Perspecti ve, u: Future of Difference, red. H. Eisenstein, A. Jardine, BostonNew York, 1980, i The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon, 1978. Takoe, pogledati: The Lost Tradition: Mot hers and Daughters in Literature, red. C. N. Davidson, E. M. Broner, New York, 1980, E. Abel, (E) Merging Identities: The Dynamics of Female Friendship in Contemporary Fiction by Women, Signs: Journal od Women in Culture and So ciety, 1981, t. 6. br. 3. Abel, uostalom, takoe modifikuje Blumovu dualnu she mu (odnos oevi i sinovi) i zamenjuje je tradicionalnim enskim obrascem. Pogledati: E. Showalter, Ktytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 55.
Edipovska shema
Ogranienja psihoanalitikog diskursa
2
XII. Feminizam
7
Kulturoloka varijanta feminizma
orijentisana feministika kritika, dakle, kritika koja prihvata perspek tivu kulturne antropologije, mogla je uzeti u obzir sve pomenute aspekte i zato su ka njoj okrenute najvee simpatije Ilejn ovolter. Prema uverenju autorke, kulturoloka varijanta feminizma, bavei se pitanjem telesnosti i biologije ene, njenim funkcionisanjem u jeziku i njenim problemima psiholoke prirode mogla je ne u manjem stepenu od prethodno pomenutih tokova ovaj problem dodatno in terpretirati pozivajui se na kulturne kontekste koji uvek omoguava ju odreen, individualan oblik pojedinanim iskustvima. Ako je jedno od najvanijih pitanja ginokritike bilo pitanje o stanju eneautorke, onda je na to pitanje veoma zanimljivo odgo vorila druga amerika feministika kritiarka ija originalna ideja ve pripada istoriji. Ovde je re o Nensi K. Miler i njenom uvenom konceptu arahnologije, opisanom u radu pod naslovom The Arac hnologies: The Woman, the Text and the Critic.3 1. Strategija pauice ili arahnologija Koncepcija Milerove je ponekad predstavljala odgovor na ideju Ro lana Barta koja se nalazi u jednom pasusu Zadovoljstva u tekstu. Milerova je jer se nesumnjivo inspirisala Bartovom hifologijom formulisala takoe fundamentalnu zamerku upuenu na adresu francuskog kritiara. Moto za rad amerike istraivaice predstav ljao je sledei citat iz Bartove knjige: Tekst znai Tkanje. No, kako se ovo tkanje uvek uzimalo za neki proizvod, jedan gotov veo, iza kojeg se dri vie ili manje skriven smisao (istina), mi sada u ovom tkanju na glaavamo generativnu ideju da se tekst sainjava, izrauje veitim pletenjem. Izgubljen u ovom tkanju ovoj teksturi subjekt se oslobaa u njemu poput pauka koji se i sam rastvara u graditeljskom izluivanju svoje mree. Ako bi smo voleli neologizme, mogli bismo teoriju teksta da defi niemo kao hifologiju (hyphos je tkanje i pauina). Milerova je delila Bartova stanovita o tekstu, a poistoveivanje proizvodnje tkanja s tekstom (koje se, uostalom, nadovezivalo na etimologiju rei tekst) smatrala je veoma plodnim i inspirativnim.5
3 5 Objavljenom u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York, 1986. Rolan Bart, Zadovoljstvo u tekstu, op. cit., str. 86. Ta metafora se pojavila takoe u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Radical Feminism, Boston, 1978. Isto kao u knjizi M. Weigle, Spiders and Spinsters: Women and Mythology, Albuquerque, 1982.
Bartova hifologija
8
Meutim, nije se mogla sloiti s Bartovom vizijom nestanka pauka u pauini njegovog gubljenja u sopstvenoj mrei. Tu se veoma ja sno vidi osnovna nepodudarnost interesa: koncepcija autora Zado voljstva u tekstu je pre svega imala kritiki prizvuk Bartu je na etapi njegovih poststrukturalistikih pogleda uglavnom bilo stalo do toga da dovede u pitanje tradicionalni koncept autorovog sub jekta kao instance koja ograniava slobodu interpretacije teksta. U Bartovoj knjizi je pauina teksta zato podlegala oslobaanju i liavanju svog producenta (a istovremeno i desubjektivizaciji) kako bi se napravilo slobodno mesto za itaoca: prema Bartovom milje nju autentinog proizvoaa teksta.6 Feministika istraivaica nije, meutim, bila zainteresovana za nestanak subjekta nego, ak, obrnuto. Milerova je skretala panju na prilino oiglednu injenicu dominantan, autoritaran autorov subjekat uvek je u knjievnoj tradi ciji bio jednoznano muki. Meutim, u potpunosti se slagala s Bar tom da je ovaj subjekat stvarno trebalo simboliki ubiti, kako je to uinio francuski kritiar u Smrti autora. Meutim, stanje eneautor ke bilo je u tom pogledu potpuno drugaije ensku autorsku subjek tivnost tek je trebalo uvesti u diskurs o knjievnosti jer do tada nje tamo uopte nije bilo. Dakle, ukoliko je Bart brisao tragove subjekta, utoliko je Milerova elela da ih pronae u ovim pletivima teksta, a s tim se povezivala pretpostavka itanja teksta kao svojevrsnog simbola enske subjektivnosti.7 Zato je ona Bartovoj hifologiji takoe suprot stavila arahnologiju, a koncepciji teksta bez stvaraoca ideju teksta sa izrazitim prisustvom njegove stvarateljke. Mit o Arahni istori ja Idmonove erke, farbara iz Kolofona, koja je istkala tako divno platno da ga je Atina iz srdbe i ljubomore pocepala izazvavi time samoubistvo tkalje, a zatim ju je iz osvete pretvorila u pauka a ka nap o koji se devojka obesila u pauinu bio je ovde samo dodatna inspiracija za Nensi Miler. Suprotstavljajui lik Arahne kreatorke prelepog platna Arijadni,8 autorka The Arahnologies... uinila ju je zatitnicom svih ena koje piu koje ne samo da stvaraju nego istovremeno u svom stvaralatvu jasno ostavljaju svoje tragove.
6 7 Pogledati: Poststrukturalizam. O arahnolokoj koncepciji Nensi K. Miler naroito up. K. Szczuka, Przdki, tkaczki, pajki. Uwagi o twrczoci kobiet, u: Kopciuszek, Frankenstein i inne. Fe minizm wobec mitu, Krakw, 2001 i: G. Borkowskiej, Crki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich pitnastu lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne bada nia teoretycznoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw, 1992, str. 838. Njen konac je uistinu posluio da nae put u lavirint, ali iza kojeg nije ostalo nikakvo delo.
Kritika Milerove upuena Bartu
Hifologija kao desubjektivi zacija
Arahnologija kao medijum enske subjektivnosti
Mit o Arahni
8
XII. Feminizam
9
Nobilizovanje enske subjektivnosti
Afirmacija criture feminine
Marksistika inspiracija feminizma
Metafora Arahne se na tlu feministike kritike pokazala veoma plodnom i inspirativnom. Prvo, nobilizovala je ensku stvaralaku subjektivnost i enske izvore knjievne umetnosti. Drugo, skretala je panju na to da je ensko stvaralatvo u potpunosti subjektivan in, da je to stvaranje dela i istovremeno stvaranje samog sebe. Tre e, u feministikoj misli je pojaavala veoma esto prisutnu tenden ciju brisanja tradicionalnog dualizma subjekta i objekta zasnovanog na bazi androcentrike koncepcije umetnosti. etvrto, podravala je uverenje da ensko stvaralatvo potie iz tela, da je specifina emanacija enske telesnosti.9 Na kraju, peto, pokazivala je vezu iz meu enskog stvaralatva i svakodnevnog ivota koji je briljivo razgraniavan pomou androcentrike koncepcije stvaralakog procesa. Koncepcija Nensi Miler predstavljala je, dakle (i pored tra ginog prizvuka mita Arahne), u potpunosti afirmativnu i polemi ku viziju u odnosu na francuske teorije teksta, pisanja a, pri tom, takoe, i na francuske koncepcije criture feminine koje su, prema njenom miljenju, previe snano naglaavale isto jeziku stranu enskog knjievnog stvaralatva.50 Arahnoloka koncepcija se svo jom vezom s mitom takoe pozivala na arhaine izvore knjievnog stvaralatva, nobilizujui samim tim ulogu ene kao uvara primar ne stvaralake energije. Pojave srodne projektu ginokritike mogle su se nai i u fran cuskoj i u engleskoj feministikoj kritici sedamdesetih i osamdese tih godina. Kad je re o engleskoj kritici, pre svega treba skrenuti panju na doprinos feministkinja inspirisanih marksistikom teo rijom one su, zapravo, najdoslednije teile ka tome da sagledaju pozitivne aspekte enskog stvaralatva. A kad je re o francuskoj kri tici, panju pre svega zasluuje pomenuta teorija criture feminine (enskog knjievnog stvaralatva). 2. Crni kontinent ili criture feminine
Elen Siksu
Na poetku su nae razlike rezolutno je isticala u jednom od pro pagandnih tekstova pokreta51 francuska feministkinja Elen Siksu. Ova formulacija neposredno je vodila u sutinu criture feminine,
9 50 51 Taj motiv e biti naroito naglaavan u teoriji criture feminine. Pogledati o ovome dalje u ovom tekstu. Ne do kraja s pravom, upravo s obzirom na ovu veoma snano podravanu ideju o vezi izmeu pisanja i enske telesnosti, a naroito o analogiji telopi smo, posebno u teoriji autorki E. Siksu i L. Irigaraj. H. Cixous, miech Meduzy, Warszawa, 2001, str. 165.
50
mada je Siksuova vrsto stala na stanovite da ono nema nikakvu sutinu niti se njegovo svojstvo moe teorijski definisati i sistema tizovati. Dakle, prema njenom miljenju, ensko knjievno stvara latvo je pre svega neobuzdano, slobodno i prekorauje sve postav ljene barijere. Upravo ova tajnovitost, pa ak i divljina, bili su u poetku naroito za Siksuovu oni atributi enskog knjievnog stvaralatva koji su inili njegovu posebnost, pa ak i nadmo u od nosu na muko knjievno stvaralatvo. U socioloki usmerenim fe ministikim teorijama ovaj divlji prostor je bio poistoveivan s prostorom enskog iskustva potpuno nedostupnog mukarcima, ko je je u stvari moglo postati autentian residuum enske posebnosti a istovremeno i izvor specifinog enskog stvaralatva. Francuska feministika kritika posebno je eksploatisala ovaj pro stor lokalizujui u njemu najvanije mesto revolucionarnog jezika enskog knjievnog stvaralatva sferu Crnog kontinenta koju kod Siksu nastanjuje Meduza koja se smeje ili polje delovanja partizanki (gurillres) kod Monik Vitig.52 Ove koncepcije je stalno pratila dema skirajua crta, a istovremeno i motiv nobilitacije knjievnosti koju su stvarale ene. Druge prostore enskosti, meu njima pre svega izvore enske ekspresije, stalno je sistematski priguivala partijarhalna kul tura (otuda su bili ispisivani belim mastilom), a samo zahvaljujui knjievnim praksama mogli su izbiti na povrinu i osloboditi se. Zato su se feministike spisateljice i trudile da ne formuliu opte teorijske pretpostavke criture feminine stil koji je izmicao svim klasifikacija ma na taj nain se branio od patrijarhalne potrebe poretka. Doista, explicite formulisana teorija criture feminine u stvari i ne postoji, te se, otuda, moe pokuati s njenom rekonstrukcijom (mada bi to bio lo postupak), biranjem njenih fragmenata iz iskaza pojedinih feministikih kritiarki. Valja se, najpre, zapitati gde se nalaze ovi specifino enski prostori? Kakvi su tajnoviti izvori en skog stvaralatva? I gde se nalaze priguene sfere enske ekspresije? U najmanju ruku, nekoliko odgovora na ova pitanja moe se nai u radovima feministikih kritiarki. Meutim, one se najee povezu ju s problemom preedipovske faze u ovekovom razvoju. Zatim, iz odnosa erke i majke. Te, na kraju, sa sferom telesnosti. I tako je, na primer, Lis Irigaraj, nadovezujui se na Lakanovu koncepciju tri razvojne faze (preedipovske, faze ogledala i edipovske), a takoe i na procese prelaska od zamiljenog ka simbolikom poretku, vrila bitnu reinterpretaciju modela francuskog psihoanalitiara. Onoliko
52 M. Wittig, Les gurillres, Paris, 1969. O tome, takoe, govori: Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 6061.
Prostor enskog iskustva
Crni kontinent
Belo mastilo
Lis Irigaraj
XII. Feminizam
51
Koncepcija semiotike faze Kristeve
Simbolino
ensko stvara latvo prema Kristevoj
koliko su u ovom sluaju iz Lakanove koncepcije proisticale bitne razlike koje nisu govorile u korist ena (deaci koji su uspeno za vrili edipovsku fazu oslobaali su se zamiljenog poretka i ulazi li u simboliki poredak, dok su devojice usled nemogunosti da pozitivno razree edipovsku fazu i dalje ostajale u zamiljenoj fazi) utoliko su se u shvatanju Lis Irigaraj te razike pokazale veoma ko risnim za ene. Moe se ak rei da je ona nalazila izvor snage tamo gde je Lakan zapaao bitan nedostatak upravo se u zamiljenoj sfe ri nekako, prema njenom miljenju, sauvalo dosta vrednih i do tada neiskorienih stvaralakih mogunosti. Julija Kristeva je, pak, pozivajui se na termine Lakanove psiho analize i rekonstruiui ih na svojevrstan nain, smatrala preedipov sku razvojnu fazu semiotikom, a edipovsku simbolikom. Ono to je semiotiko (materinsko i nagonsko) tvrdila je omoguava nam pokazivanje oseanja, haotino je, neregularno i stalno trai svoj na in na koji e da odredi znaenje. A ono to je simbolino predstavlja drutveni poredak racionalan, objektivan i podreen gramatikim pravilima. Meutim, zapravo sfera semiotikog povezana s funkcio nisanjem nagona, podruje dimaminosti, aktivnosti i stalne potenci jalnosti dakle, svojevrstan rezervoar neiscrpne stvaralake energije stalno utie na jezik i nalazi se u konfliktnom odnosu sa simboli kim poretkom. Simbolino koje se u razvoju subjekta pojavljuje ka snije, tek u fazi ogledala odgovarno je za konstituisanje sistema znakova, sistematizovanje jezika, izricanje sudova i slino. Najjedno stavnije sagledavajui stvar, razlike izmeu simbolikog i semiotikog poretka delile su se, prema shvatanju Kristeve, na razlike izmeu mu kosti i enskosti, a kasnije i na razliku izmeu pravog, dimaninog enskog stvaralatva (koje je ukorenjeno u onome to je semiotiko) i hladnog, proraunatog, mukog stvaralatva utemeljenog u simboli kom poretku. I, na kraju, poto je ensko stvaralatvo poticalo iz ove preedipovske imaginarne sfere, onda nije bilo teko odgovoriti zato je ono zasluivalo rang stvaralatva u punom znaenju te rei. Ako se u ovom trenutku dodatno pozovemo i na druge teorijske ideje Kriste ve i ako tu koncepciju poveemo sa idejama neprestane znaenjske produktivnosti kao najvanijeg atributa knjievnog teksta,53 moe se sagledati zajednika slika autorkinih pogleda na knjievnost i na ulo gu ena u njenom nastajanju. Preedipovska faza je takoe razdoblje najsnanijeg jedinstva dete ta (erke) s telom majke motiv koji je posebno naglaavala Kristeva, a takoe i Lis Irigaraj. Obe koncepcije su pri tome bile u snanom
53 Pogledati: Poststrukturalizam.
52
polemikom odnosu prema Frojdovoj teoriji potiskivanja ene. Kri steva je, na primer, fazu Majke suprotstavljala fazi Oca. Ono to je majinsko (a istovremeno semiotiko) dinamino je i procesualno, dakle, predstavlja otpor jezika prrema oinskom simbolikom, od nosno prema unifikovanju znaenja i protiv toga da mu se odozgo na metne odreen poredak.5 Irigaraj autorka koncepcije pod devizom teloutelo s majkom55 izgradila je, meutim, svojevrsnu apologi ju posebnosti ene, ukorenjene u njenoj sopstvenoj telesnosti i u pri rodnoj, biolokoj vezi s majkom. Pri tome je teorija Irigarajeve imala postulativan karakter njen najvaniji zadatak je bio da se nae me sto za specifino ensku kreaciju koja proistie iz tela i koja je uteme ljena na dubokoj, primarnoj vezi s majkom. Formula govoriti kao ena (parlerfemme) ovde je oznaavala pronalaenje specifinog enskog idiolekta koji je nuno povezan s telesnou ene a istovre meno s materinskim telom koje je bilo potisnuto. I samo obnovom ovog izgubljenog, primarnog telesnog jedinstva s majkom, bilo je mo gue da ena povrati sopstveni, potpuno suvereni glas. U kljunom fragmentu svog teksta manifesta, Irigaraj kae: Moramo, takoe, nai, pronai, iznai rei, reenice koje govore o najarhainijoj i najaktuelnijoj vezi s telom majke, s naim telom; reenice koje objanjavaju vezu izmeu nje nog tela i naeg tela i tela naih erki. Moramo otkriti jezik koji nee zauzeti mesto teloutelo, kako tome tei oinski jezik, nego e to telo pratiti reima koje ne briu telesnost nego telesno govore.56 Differentia specifica enskosti bila je, dakle, prema miljenju Irigarajeve, upravo smetena u telo te je, otuda, postala oigledna analogija izmeu pisanja i telesnosti, izmeu tekstualnosti i seksual nosti, pa ak i izmeu jezika i morfologije enskog tela. Taj pogled su zastupale gotovo sve feministike psihoanalitiarke za koje je cri ture feminine znailo pismo tela ili, kako je tvrdila Kristeva, jezik koji dopire iz drugog sveta, iz asimboline telesnosti.57
5 55 56 Up. o tome, na primer: J. Bator, Julia Kristeva kobieta i symboliczna rewo lucja, Teksty Drugie, 2000, br. 6. L. Irigaray, Ciaowciao z matk, Krakw, 2000. Ibid., str. 19. O koncepciji Irigarajeve up., na primer: M. Baranowska, Luce Irigaray mylenie rnicy pci, u: Pe, kobieta, feminizm, red. Z. Gorczy ska, S. Kruszyska, I. Zakidalska, Gdask, 1997. i B. Smole, Filozofia Luce Irigaray: dylematy recepcji, Teksty Drugie, 2000, br. 6. J. Kristeva, Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Roudiez, prevod: T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York, 1980.
Teloutelo s majkom
Govoriti kao ena
Pismo i telesnost
Asimbolina telesnost
57
XII. Feminizam
53
Stupanje u tekst
Neogranien potencijal
Pii sebi: tvoje telo mora biti sluano, ena treba da pie isku stvom tela takvi apeli i nalozi javljali su se i u Smehu Meduze Elen Siksu.58 Po njenom miljenju, stvaralatvo ene nije bilo samo jeziki nego i jezikotelesni in, a dublja svest tela kao apsolutno neizostav nog dela enskog identiteta i produbljena svest o seksualnosti doprino sile su poveanim stvaralakim mogunostina.59 Tako je valjalo shvati ti postulat Siksuove koji zvui rizino: Vie tela, dakle, vie pisma.60 Prema miljenju autorke Smeha Meduze, enski stupanje u tekst, sli no onome ulazak u svet i u istoriju,61 uslovljen je osnovnim poznava njem sopstvene telesnosti i obrnuto pisanje je takoe stalno iskustvo tela i davanje svojevrsne vrednosti, a istovremeno izvlaenje na povr inu onoga to je specifino ensko a to je do sada bilo priguivano i primoravano na zapisivanje pomenutim belim mastilom.62 Konano se, dakle, kako u koncepciji Siksuove tako i u koncepciji Kristeve i Iri garajeve psihoanalitiki stereotip enskih nedostataka koji je naao odraza u sumnjivim, ali uporno lansiranim tezama o krhkosti enskog stvaralatva u odnosu na muko stvaralatvo, pretvorio u ideje suvika i neogranienog potencijala. Geneza specifino enske kreacije bila je pripisana erupcijama ivotne energije priguivane u enskim telima, a takoe i plodnosti i izdanosti darivanja.63 Jo preostaje da se zapitamo o tome kako se ta vrsta koncepcije stvaralakog procesa i izvora kreacije en odraavala na sam jezik knjievnosti. Uostalom, criture feminine nisu samo postulati i apeli nego istovremeno i odreen stil pisanja uistinu, kao to je napome nuto, teak za definisanje, meutim, ipak toliko izrazit da se mogu
U tom isticanju telesnosti u prvi plan, feministkinje su svoju prethodnicu u pisanju nalazile u Virdiniji Vulf. Up. naroito: V. Vulf, Sopstvena soba, Beo grad, 1997, prevod: Jelena Markovi. H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 152. U kasnijem razdoblju Siksuova je skretala jo veu panju na ensku seksu alnost tvrdei da e prava enskost moi da se oslobodi tek onda kad ene uspeju da shvate sutinu seksualne naslade koju oseaju (jouissance). Knjiga Siksuove pod naslovom Le sexe ou la tte, Paris, 1986, bila je, izmeu osta log, posveena upravo pitanju specifine enske seksualnosti. H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 159. Ibid., str. 168. Up. o tome lanak: U. mietany, Od criture feminine do somatekstu. Ciao w dyskursie feministycznym, Przegld FilozoficznoLiteracki, 2003, br. 1 (3) (tematski broj posveen feminizmu). Ibid., str. 63. Slina uverenja iznosila je i Denet Vinterston, a takoe i polj ske feministkinje, na primer, Kristina Kloinjska i Graina Borkovska. Pogle dati: K. Kosiska, Kobieta autorka, G. Borkowska, Metafora drody. Co to jest literatura / poezja kobieca. Oba teksta nalaze se u antologiji: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, op. cit.
58 59
60 61 62 63
5
u najmanju ruku sagledati neka njegova specifina svojstva. Kad je re o stilu, o nainu pisanja, najee zapaano svojstvo criture femi nine jeste upravo telesnost ili ulnost. ta to znai u praksi? Pre sve ga, svojstvo tog stila (ili bolje stilova) jeste daleko uznapredovala individualizacija (slino kao to je telesnost apsolutno idividualna i neponovljiva) i situiranje izvan obavezujuih diskurzivnih modela koji ine koheziju iskaza, njegovu unutarnju organizaciju i poredak i koji su adekvatni prihvaenim modelima racionalnosti, saznanja i ko munikacionih konvencija. Upravo zbog toga se enskom knjievnom stvaranju pripisuje prevratnika i buntovnika uloga. Iskazi criture feminine najee su autoekspresivni, odlikuje ih haotinost, viezna nost, nelinearnost i naruavanje reenikih struktura. U ovom slua ju bivaju dovedene u pitanje tradicionalne forme naracije, pa je ak i narativnost koja pripada simbolikom poretku eliminisana (dakle, patrijarhalna po samoj svojoj prirodi). Umesto toga, javljaju se simul tane, polifone i heteromorfne forme koje esto balansiraju na granici komunikativnosti. Jezik je veoma emotivan, ulan, bogat erotskom metaforikom, telo u njemu nije predmet nego postaje sam oblik govo ra, materijalnost zvuka spaja se u jedno s nestalnim i otvorenim znae njima. Siksuova to naziva jedinstvom signifiant i signifi, a Irigarajeva govori o reima koje ne potiru telesnost nego govore telesno.6 Teorija criture feminine bila je u znatnom stepenu inspirisana temeljnim promenama u filozofskoj i teorijskoknjievnoj francuskoj misli, koje su otpoele u drugoj polovini ezdesetih godina i koje iz dananje perspektive oznaavamo u skladu s tim postmoderni zmom i poststrukturalizmom. Sagledavajui ovo najjednostavnije, moglo bi se rei da su upravo postmodernistiki filozofi i njihova teorija pruili, naroito francuskim feministkinjama, mnogo inspi racije, a takoe dali snagu da izvre kritiku patrijarhalne kulture i seksizma i da formuliu teoriju enskog knjievnog stvaranja. Tome su naroito doprinele one pojave postmodernizma kao to su kriti ka falogocentrizma i pojmovnog represivnog dualizma u zapadnoj filozofskoj tradiciji, a takoe i dekonstrukcija te tradicije koju je za poeo ak Derida te, na kraju, teorija criture (pisma, pisanja) koju su stvarali Derida i Bart, i naravno Julija Kristeva.65
6 L. Irigaray, Ciaowciao z matk, op. cit., str. 19. O criture feminine pogleda ti, takoe: V. B. Leitch, French Psyhoanalytical Theory: Lcriture feminine, u: Literary Theory from Thirties to Eighties, New York, 1988, str. 32032. O problemu tela u feministikom diskursu up. naroito: Feminist Theory and the Body: A Reader, op. cit. Pogledati: Poststrukturalizam. Danas se teorija criture feminine ve sma tra neim prevazienim. Neke feministkinje takoe misle (mada je to vie
ulnost
Praktina snaga enskog knjiev nog stvaralatva
criture feminine i postmoderni zam
65
XII. Feminizam
55
Postmodernistiki feminizam66
Francuska kao centar postmo dernistikog feminizma
Deridin uticaj na razvoj feminizma
Telo kao tamnica due
Dakle, iz razumljivih razloga, najivlji centar postmodernistikog feminizma postala je Francuska i to ne samo s obzirom na snane uticaje filozofske misli osim Deride, i ila Deleza i Miela Fukoa nego i s obzirom na neposredno prisustvo aka Lakana. A isto su tako na francusku feministiku orijentaciju, koju su reprezento vale ve pomenute Julija Kristeva, Lis Irigaraj i Elen Siksu, u najve em stepenu uticali: Delezova filozofija razlike, Fukoova koncepcija znanja kao diskursa vlasti, Lakanova psihoanaliza i Deridina de konstrukcija. Veoma vanim su se pokazala znatno ranija gledita Simon de Bovoar, ije su analize statusa ene kao predstavnice dru gog pola bile preformulisane pomou jednog od noseih termina postmodernistike misli i obogaene temom ene kao Drugog ko ja je veoma esto pokretana u francuskoj feministikoj refleksiji.67 Najbitnije kritike inspiracije izgleda da su u tom sluaju proi sticale iz Deridine misli, a naroito iz analize filozofske tradicije koju je on podrobno obavio, tradicije koja je predstavljala osnovu zapad ne kulture. Derida je sistem zapadne metafizike opisivao kao sistem hijerarhijskih opozicija koje su, izmeu ostalog, bile represivne pre ma eni. Takoe je skretao panju na dominaciju falogocentrizma u dotadanjoj filozofiji taj neologizam koji je autor stvorio u delu O gramatologiji trebalo je da oznaava primat mukog racionalizma povezanog s privilegovanom pozicijom govorne rei u istoriji filozo fije. Paljive analize filozofske tradicije, koje je izvrio Derida, poka zivale su takoe cenu miljenja u dualistikim kategorijama, koja je poev od orfiara i Platona nametnula otru podelu due i tela, a takoe razuma i ula, dajui istovremeno odreene privilegije du i i razumu, dok je telesnost i ulnost potisnula na margine. Razu mevanje tela kao tamnice due i ulnog saznanja kao loijeg od racionalnog saznanja, a istovremeno smatrajui telesnost i ulnost
nepravedna ocena) da je ta teorija pre svega bila polemika igra s lakani zmom i metafizikim falogocentrizmom na tlu francuske filozofije, a ne stvarni doprinos razvoju feministike kritike. Up. C. Owens, Dyskurs innych: feministki i postmodernizm, u: Postmo dernizm. Antologia przekadw, red. R. Nycz, Krakw, 1998. up. takoe: H. Markiewicz, Postmodernizm i krytyka feministyczna, Tekstu Drugie, 1993, br. 6 i deo Feminizm postmodernistyczny u knjizi: R. Putnam Tong, Myl feministyczna..., op. cit. O francuskoj feministikoj misli valja proitati knjigu: E. Grosz, Sexual Sub versions: Three French Feminists, LondonNew York, 1990, posveenoj stva ralatvu Julije Kristeve, Lis Irigaraj i M. le Duf.
66
67
56
domenom ena, dovelo je do sledee, od filozofske misli podravane opozicije, a istovremeno i hijerarhije: mukaracena i do davanja od reenih privilegija mukarcu. Ta opozicija bila je pojaavana u svim filozofskim koncepcijama zasnovanim na dualizmu prirode (enske) i kulture (muke). Derida je, na primer, pokazivao prisustvo tog prin cipa u svim filozofskim sistemima (Dekarta, Rusoa, Kanta, Hegela i drugih), stvarajui istovremeno osnovu za kritiku zahtevnog raciona lizma, kartezijanske utopije netelesnog razuma i istote miljenja i centralistikog poloaja mukog subjekta. Njegove analize su isto ta ko dobijale oblik iroko oznaene kritike humanizma koji se pre sve ga ispoljavao kao humanizam za mukarce (to je ve bilo dosta vid ljivo u parolama Francuske revolucije i u Deklaraciji o slobodi, gde je opteljudsko jednostavno znailo muko i gde je niz pojmova sloboda, jednakost i bratstvo68 imao duboko znaenje). Prilikom kritikih analiza zapadne filozofske tradicije istaknuti su i podvrgnu ti optem prevrednovanju mizogini elementi Aristotelove filozofije naroito ideja ene kao odstranjenog proizvoda, koja se javljala i u grkoj filozofiji i isto tako mukarca kao vrednijeg od ene. Pokuavajui da opie prirodu enskog knjievnog stvaranja Siksuova takoe primeuje: Ne moe se d e f i n is at i nain enskog pisanja [une prati que feminine de lcriture]; to je nemogunost koja proistie iz same njene sutine, te e tako ostati u budunosti, jer se ta delatnost ne moe iste ore t is at i, ne moe se zatvoriti, ne moe se podvri pravilima, to ne znai da ne postoji! Ali, ona stalno prekorauje nain govorenja podreen vla sti falusocentrinog sistema; ona je uvek i uvek e biti ta mo gde ne dopire filozofskoteorijska dominacija.69 U enskom knjievnom stvaralatvu leala je, dakle, ogrom na oslobodilaka snaga sposobna da dovede u pitanje filozofske sisteme. Nastavljajui motiv dihotomnog ureenja sveta, koji je po krenuo ak Derida, Siksuova je razvila binarne sheme koje je on opisao dodatnim atributima jo jasnije pokazujui podreenost po loaja koji je ena zauzimala u kulturi i isto tako kritikujui drugo stepenost koja joj je nametnuta kao zavisnost od mukarca (koji se mogu zapaziti i u anglojezikim reima manwoman). Upravo je mukarcu isticala je Siksuova bilo tradicionalno pripisivano sve to je aktivno, povezano s kulturom, svetlo, pozitivno i to zauzima
68 69 A ne sestrinstvo. H. Cixous, miech Meduzy, op. cit., str. 155.
Deridina kritika mukog subjekta
Nemogunost identifikovanja enskog knjiev nog stvaralatva
Kritika dihotom nog ureenja sveta
XII. Feminizam
57
Oslobaanje putem pisanja
visok poloaj u razliitim hijerarhijama i sistemima. ensko je, me utim, ono to je pasivno, povezano s prirodom, mrano, negativno i to zauzima nizak poloaj u svim hijerarhijama. Prema miljenju autorke Smeha Meduze, to, meutim, uopte nije znailo da se tre ba pomiriti s takvim stanjem stvari; egzistirajui u svetu po zakoni ma koje su nametnuli mukarci i doivljavajui negativne posledice muke dominacije u razliitim sferama ivota, ene se mogu oslobo diti iz zateenog sistema odnosa. Te mogunosti Siksuova je sagleda vala opet u pismu. Ono, zapravo, pisala je: sadri u sebi mogunost promene, predstavlja mesto iz ko jeg se moe izvui prevratnika misao, pokret koji nadilazi promenu drutvenih i kulturnih struktura.70 Stil enskog knjievnog stvaranja koji su na razliite naine opi sivale francuske istraivaice, stil koji je veoma vrsto povezan sa enskom seksualnou i telom, vieznaan, otvoren i promenljiv, vrednosno se razlikovao od mukog knjievnog stvaranja (lcriture masculine) povezanog s mukom seksualnou i intelektom, da kle, jednosmeran i jednoznaan, monoton i koncentrisan na odre en cilj. Otuda su zapravo u enskom knjievnom stvaranju leale ove revolucionarne moi sposobne da promene paradigme, okota lu misaonu konstrukciju i vetake hijerarhije ime se slui svet za padne kulture. Isto tako vaan motiv postmodernistikog feminizma bila je pomenuta kritika Frojdove misli koju su ve zapoele amerike fe ministkinje Fridanova, Fajerstonova i Miletova, a naroito dovo enje u pitanje mizoginizma, kao i biolokog determinizma i Froj dovog panseksualizma. Iz postmodernistike perspektive bila je kritikovana i Frojdova ideja ene kao nesavrenog bia i ljubomore zbog penisa kao bitnog inioca u procesu sazrevanja ene koju je autor Tumaenja snova naglaavao i uporedo s tim pripisivanje enama izopaenosti karaktera (u vidu narcizma, sujete i stida) koji proistie iz potrage za nainima kompenzacije tog osnovnog ne dostatka. A one koje na postmodernistiki nain tragaju za antifemi nistikim motivima frojdizma, posebno su podrivale zakljuke tih navoda: pokazivanje nieg moralnog poloaja ene. U Lakanovoj misli, opet, i reinterpretacijama Frojda koje je izvrio Lakan, francu ske feministkinje su pronale motive isto toliko podsticajne koliko i kontroverzu. Prema miljenju feministikih istraivaica, glavni vid represije ena postalo je, prema Lakanu, podreenje ena zakonu
70 Ibid., str. 151.
criture masculine
Kritika Frojdove misli
Frojdova koncepcija izopaenog karaktera Nepoznavanje ene
58
oca i mukog jezika koji je on nametao, te isto tako mukog simbo likog sistema koji je traio da bude sruen. Ta sugestija nije mogla a da ne ostavi veoma bitne posledice. Meutim, prema Lis Irigaraj, za iskoriavanje tih mogunosti bila je nuna radikalna promena perspektive zapravo, sve to je uvek bilo poznato o enama u zapadnoj tradiciji ispostavilo se kao znanje iskonstruisano iz muke perspektive. Promena slike falusne ene koja se ustalila u toj tradiciji, zahtevala je, dakle, veoma palji vu analizu filozofskih i psihoanalitikih tekstova koje su napisali mukarci, analizu tokom koje treba da bude uzdrmana osnova poj movnih konstrukcija koje su uticale na formiranje te slike. Nastav ljajui s motivima koje su zapoeli postmodernistiki filozofi (naro ito Delez i Derida), Irigarajeva je isto tako sagledavala i zapadnu filozofsku misao kojom je dominirao pojam identiteta koji su kon stituisali veliki folozofski sistemi iskljuivo na bazi mukih principa. Iz te perspektive, enski identitet je mogao biti shvaen jedino kao negativna strana ili defektan odraz mukog identiteta (na tom me stu, opet, kod Irigarajeve se pojavio veoma snaan motiv kritike Froj da, a takoe Platona, Dekarta, Hegela i Niea). L. Irigaraj se odluno usprotivila odsustvu ena iz drutvenog i kulturnog prostora kojim je dominirao falocentrizam i, ako se tako moe rei, na deridijanski nain je uveravala da na osnovi metafizike tradicije i polne razlike imaju aksioloki karakter, a u zapadnoj kulturi one predstavljaju hi jerarhijske opozicije, pri emu je njihova hijerarhija uvek bila tetna za ene. Otuda je, prema miljenju Irigarajeve, trebalo izvriti dekon strukciju falocentrinih struktura (ili, kako je govorio Derida, falo gocentrinih),71 podvri temeljnoj kritici monolitni muki subjekat i otvoriti perspektivu sasvim drugaijem sagledavanju mesta ene u kulturi i drugaijem shvatanju prirode enskog stvaralatva. Prihva tajui perspektivu misli razlike i istovremeno uveravajui da je
71 Po aku Deridi, odreenje falogocentrini odnosi se na tradicionalni mo del zapadne filozofske misli u kojem su mukarci nametnuli obavezne uzore racionalnosti i u kojem se mukarac i njegova seksualnost pokazuju kao nor ma, a ena i njena seksualnost samo su sekundarne. Derida se takoe kritiki odnosi prema opoziciji mukaracena, koja je uspostavljena jo u antikoj grkoj filozofiji, opoziciji koja je ono to je muko smatrala primarnim i nadreenim, a ono to je ensko sekundarnim i podreenim. Njegove kon cepcije su se pokazale veoma inspirativnima za feministiku kritiku, francu sku i ameriku. Na amerikom tlu Derida je izvrio najvei uticaj na Gajatri akravorti Spivak (koja je, izmeu ostalog, prevela knjigu O gramatologiji na engleski jezik) i na Barbaru Donson, jednu od vodeih dekonstruktivistki nja i amerikih feministkinja.
Falusna ena
enski indentitet
Dekonstrukcija falocentrinih struktura
XII. Feminizam
59
Tri postupka zahvaljujui koji ma se ispoljava enski identitet
Koncepcija Kristeve o poti ranju podela na ensko muko
Veze feminizma Kristeve s poststrukturali zmom
u okvirima utvrene strukture patrijarhalne misli nemogua ideja enskog identiteta (ona je, dakle, tu uvek samo nemukarac) autor ka Speculum de lautre femme je naglaavala nunost konstituisanja sasvim posebnog i od mukog kliea nezavisnog enskog identiteta. A on je, prema njenom miljenju, imao anse da se ispolji zahvalju jui trima vrstama praksi ve pomenutom stvaranju individual nog enskog jezika, izgradnji enske seksualnosti kao i parodiranju ponaanja koje su mukarci nametnuli enama. Drugaiju perspektivu zauzela je Julija Kristeva u kasnijoj fazi razvoja svojih pogleda, dovodei u pitanje gledita pretene veine francuskih postmodernistikih feministkinja. Kristeva je podrala stanovite polnih razlika izmeu ena i mukaraca, meutim, oda tle, prema njenom miljenju, nisu automatski proisticale simetrine podele na suprotstavljene polne identitete: muki i enski. Semioti ki i simboliki poredak nisu bili uopte meusobno suprotstavljeni nego je pre trebalo prihvatiti da upravo semiotiki poredak predsta vlja sastavni deo simbolikog poretka. Ova pretpostavka je omogu ila Kristevoj da neutralie otre podele na muki i enski identitet koje odgovaraju biolokim razlikama. Stupajui u fazu simbolikog poretka dete se svakako moglo poistoveivati s majkom ili ocem, i u zavisnosti od tog ina (koji je za Kristevu predstavljao in izbo ra!) mogle su se stei vie enske ili vie muke osobine te, dakle, zbog toga funkcionisati u svetu na jedan ili na drugi nain nezavi sno od biolokih uslovljenosti. tavie kako je ispravno dopunja vala komentatorka misli autorke Desire in Language osloboena linost je u stanju da se kree izmeu onoga to je ensko i onoga to je muko, izmeu haosa i reda, izmeu revolucije i stanja status quo.72 Ova konstatacija je oigledno dovela do velike kontroverze u feministikim krugovima, slino kao to je diskutabilna postala i te za Kristeve, iz knjige Pouvoirs de lhorreur, koja istie da polni identi tet deteta treba traiti u njegovoj tenji ka radikalnom prekidu veze s majinim telom ak i po cenu njegovog izopaavanja. U sluaju Kristeve, veoma bitne su postale i veze feministike teorije s vanim
72 R. Putnam Tong, Myl feministyczna..., op. cit., str. 270. Upravo u ovim stavo vima Kristeve moe da se vidi inspiracija idejom androginizma Virdinije Vulf. Kristeva je iskoristila tu ideju za kritiku destruktivne uloge dualistikog shvatanja polnih razlika koje je, prema njenom miljenju, lealo u tradicio nalnoj metafizici i dovodilo do restriktivnog razgraniavanja polnih identi teta. Ovom miljenju takoe je bila bliska koncepcija biseksualnosti Elen Siksu i Katrin Kleman shvaena kao potreba semiotike i simbolike sfere (uobrazilje i jezikog sistema). Up. naroito H. Cixous, C. Clement, La jeune ne, Paris, 1975.
60
elementima poststrukturalistike misli naroito teorijom teksta, kritikom tradicionalne semiotike, kritikom subjekta i slino.73 Navedeni primeri postmodernistikog feministikog diskursa, pre svega, govore o razliitosti i novini feministikih pristupa, tako e su dokaz zanimljivih reinterpretacija brojnih kljunih momenata zapadne misli koje su do sada jedino pokretane kroz muke filozof ske i psiholoke diskurse. Taj stil dubokih intelektualnih analiza ini se, meutim, najkarakteristiniji za francuski prostor. Ovde Kristeva predstavlja izuzetak i za nju su, naroito poslednjih godina, postale vanije politike implikacije biti ena nego, na primer, teorijske i fi lozofske analize pojma ene. A, opet, s obzirom na specifinu misa onu klimu bliu francuskom feminizmu, ini se onaj pokret postmo dernistikog amerikog feminizma koji je oznaen nazivom tvrdi,7 a ije su predstavnice (na primer, Dudit Batler, Linda Nikolson, Do na Haravej, D. Elam), koje su krenule kako tragom misli aka Deri de tako i amerikog neopragmatiste Riarda Rortija odstupile od analize kategorije pola na raun istraivanja jezikih formi kategori sanja i koje su dekonstruisale samu kategoriju ena smatranu pro izvodom patrijarhalnog pojmovnog sistema. Feministike enemislioci uspeno su pronale svoje mesto ta koe i u drugoj, pozitivnoj fazi postmodernizma i poststruktura lizma.75 Udaljujui se od revizionistikih pozicija a, pre svega, od kritike mehanizama opresije primenjivanih prema enama u predo minantno patrijarhalnim diskursima poele su se, takoe, postepe no okretati ka stvaranju projekta kulturnog feminizma.76 Na znaaj
73 Pri tom se Kristeva nikad nije jednoznano identifikovala s feminizmom, ne go vie sa semiotikom i psihoanalizom, dakle, feministiki pravac je zauzeo prilino mali prostor u velikom polju njene intelektualne aktivnosti. Meu tim, pogledi Kristeve inspirisali su mnogo feministikih istraivaica. Pogle dati, takoe Poststrukturalizam. O feminizmu i poststrukturalizmu posebno up. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew York, 1987. To je odreenje iz rada: P. Waugh, Feminism and Postmodernism, u: Contem porary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York, 1998, str. 177193. Pogledati: Poststrukturalizam. Koristei odreenje kulturni feminizam nemamo u vidu nijednu od radi kalnih feministikih teorija koje su zahtevale stvaranje posebne kulture e na, alternativne u odnosu na patrijarhalnu kulturu, i koje su se inspirisale knjigom: Charlotta Perkins, Herland, iz 1915. godine, koja je ukazivala na utopijski model snane enske kulture. Danas se takav projekat naao, izme u ostalog, u knjizi M. Daly, Gyn/Ecology, iz 1978. godine, u kojoj je autorka opisivala model enske kulture s posebnim ritualima, simbolima i sopstve nim jezikom. O tome up. M. Humm, Sownik teorii feminizmu, Warszawa, 1993, str. 665. Ponekad se nazivom kulturni feminizam oznaava i ona
Francuski femi nizam i ameriki feminizam
Kulturni feminizam
7 75 76
XII. Feminizam
61
Preformulisanje istorijskog pristupa
Tehnika itanja palimpsesta
feministike kulturne kritike jo je na poetku osamdesetih godina skretala panju ovolterova u ranije navedenom lanku Feministika kritika na raskru. Ona je, takoe, naglaavala da je prihvatanje kul turne perspektive u poetku trebalo da znai pre svega neophodnost preformulisanja istorijskog pristupa dotadanja istorija (takoe i istorija kulture) bila je pisana s mukocentrikog stanovita. Postoja la je prvenstveno potreba pisanja nove istorije kulture ena pisane upravo iz feminocentrike perspektive, ali ne izolovano od sloenijeg sistema odnosa izmeu kulture ena i opte kulture.77 Istraujui na isti nain tvrdila je ovolterova ensko knjievno stvaralatvo se ne moe izolovati od celine knjievnog univerzuma. A posebno valja analizirati odnos enskog stvaralatva prema mukom stvara latvu koji se kulturnoistorijski menja, i istraiti posebnost enske knjievnosti zauzimajui stav prema celini tog sloenog istorijskog i kulturnog knjievnog procesa.78 Nabrajajui nekoliko vanih inter pretativnih strategija kulturne feministike kritike ili onih nastalih na njenom tlu (kao, na primer, tehnike itanja palimpsesta koju su koristili Gilbertova i Suzan Gubar),79 ili inspirisanih drugim koncep cijama (na primer, kontekstualnom analizom Kliford Gerc),80 ovol terova se isto tako izjanjavala za najkomplikovaniji opis svih spleto va i kulturnih relacija enskog knjievnog stvaranja. Njen lanak se
vrsta feministikih istraivanja ija je glavna kategorija gender (kulturni pol). U ovom radu termin kulturni feminizam oznaava najire shvaenu femini stiku teoriju i praksu otvorenu prema razliitim uticajima i kulturnim kon tekstima, iako bi nesumnjivo bilo teko precizno obeleiti granice izmeu ta ko shvaenog kulturnog feminizma i gender kritike. Za ovu poslednju, ipak, rezerviem ve prihvaen naziv, tumaei taj pokret, u najmanju ruku, kao varijantu kulturnog feminizma. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 5758. Ibid., str. 63. ovolterova se ovde poziva naroito na sugestiju sadranu u ra du: Myra Jehlen, Archimedes and the Paradox of Feminist Criticism, Signs: Journal of Women in Culture and Society, 1981, br. 6. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, op. cit., str. 66. Re je o i tanju knjievnosti koju pie ena kao dvoglasnog teksta koji sadri do minantan i neujan sloj dakle, sve ono to je u diskursu bilo prigueno, potisnuto na marginu i koje se iz raznih razloga nije moglo ispoljiti, ali se zapisalo u tekst. Slinu strategiju (figure / tla) primenjivala je i ovolterova. Up. E. Showalter, The New Literary Criticism, op. cit., str. 35. Re je o metodi koju Gerc naziva gustim opisom (thick description) nain korienja temeljne analize znaenjskih struktura kulturnih pojava i ostvare nja, kao i uvrivanja njihove osnove i znaenja u drutvenoj sferi. Najbit nije je da se dobije to iscrpniji opis upravo gust, prema terminologiji Gerca. Pogledati: C. Geertz, Interpretation of Cultures: Selected Essays, New York, 1973. Up.: Kulturalna istraivanja.
77 78 79
80
62
zavrava sintetikim projektom zadataka koji se nalaze pred kultur nom ginokritikom jo uvek aktuelnim projektom: Prvi zadatak ginocentrike kritike treba, dakle, da bude precizno odreenje kulturne lokalizacije enske knjievne individualnosti i opisivanje sila koje utiu na kulturno po lje pojedinih spisateljica. Ginocentrika kritika treba, osim toga, da smeta spisateljice u odgovarajui kontekst takvih promenljivih kategorija u knjievnoj kulturi kao to su in stitucije proizvodnje i distribucije, odnosi autora s javno u, odnosi izmeu elitne i popularne umetnosti, kao i hije rarhije koje postoje meu anrovima.81 Intuicije ovolterove, koje se nalaze u Feministikoj kritici na ras kru, svakako su bile ispravne otvorenost ginokritike prema kul turnim kontekstima pokazala se ne samo vrednom i inspirativnom perspektivom nego i nekom vrstom sigurnosnog ventila koja taj pra vac titi od preteranog izolacionizma, to nisu izbegle mnoge druge varijante feministike kritike. Meutim, ne moe se prikriti da taj pravac, koji je precizno naznaila inicijatorka samog naziva i prva hroniarka pokreta, nije bio dovoljno prihvaen od strane pristalica ginokritike i veoma brzo je naiao na osude za esencijalizam i za za tvaranje feministike kritike u tamnicu enskosti. Ti su se napadi povezali sa ekspanzijom takozvanih gender studija82 i upravo su one veoma brzo potisle ginokritiku dajui glavni ton akademskom femi nizmu. I mada najvanije predstavnice ginokritike na amerikom tlu nisu izbegle greku apsolutizacije enskog pola, ipak su njihovi radovi imali veoma vanu zaslugu za irenje saznanja o ulozi ena u knjievnosti i u kulturi uopte, kao i za produbljivanje samosvesti ena.83 Iz vremenske perspektive se, takoe, lako moe sagledati da
81 E. Showalter, op. cit., str. 636. Valja skrenuti panju na to da je femini stika kritika i teorija prola takorei ubrzanim tempom slinu evoluciju kao i teorija knjievnosti uopte dislocirajui se poslednjih godina u pravcu teo rije kulture. Pogledati:Uvod. Pogledati: Gender i Queer. Jedan od izuzetaka ovde je bila, na primer, Karolin Hilbran, autorka veoma inspirativnih radova posveenih androginiji. Motiv androginizma, est u ra dovima ginokritiarki, trebalo je upravo da bude jedan od naina da se iz begne polni izolacionizam. Pristalice te koncepcije pozivale su se, izmeu ostalih, jo na rad: E. Cady Stanton, The Womens Bible, iz XIX veka, u kojem se pojavila Boanstvena Sutina Androgina, i na Sopstvenu sobu Virdinije Vulf gde je androginija predstavljala odreen polni continuum u okvirima kojeg je ovek mogao da izabere svoje mesto nezavisno od istorijskih uticaja.
Zadaci kulturne ginokritike
Tamnica enskosti
82 83
XII. Feminizam
63
Kulturalni feminizam u Americi
Politika dimen zija feminizma
je ginokritika u stvari bila nuna etapa u razvoju feministike teori je i kritike, da je, dakle, bila uspean protivotrov za revizionistike tendencije koje su koile njihov razvoj (ponekad, takoe, nune i potrebne na ranijoj etapi razvoja akademskog feminizma). Pretpostavke o otvorenosti feministike kritike prema razliitim istorijskim kulturnim kontekstima zadrale su svoju aktuelnost sve do danas i prihvaene su kao obavezne u svim varijantama kulturnog feminizma. Kulturalno orijentisana feministika kritika danas je, ne sumnjivo, jedan od najplodnijih i ka budunosti usmerenih pokreta akademskog feminizma. Danas je takoe bliska mnogim amerikim istraivaicama naroito onim koje reprezentuju perspektivu obo jenih ena ili koje pripadaju etnikim manjinama,8 kao i kritiarka ma povezanim s dekonstrukcionizmom, kao, na primer, Barbari Donson koja je, izmeu ostalih, autorka knjige A World of Difference (1987) ili Gajatri akravorti Spivak, autorki iste te godine objavljene knjige In Other Worlds: Essays in Cultural Politics. I Donsonova i Spivakova su uspeno pronalazile kompromis izmeu intelektual nog akademskog diskursa i stvarnog politikog angaovanja.85 Vre i dekonstrukciju hijerarhijskih opozicija koje ine osnovu drutve nokulturnih sistema (odnosi centra i margine, svojih i tuih, jaih i slabijih i sl.), amerike feministkinje su se veoma esto pozivale na kulturne i drutvene kontekste, a u ovom sluaju izgleda da je najbit niji intervencioni aspekt analiza koje su one vrile. Politiku dimen ziju feminizma naglaavala je i Toril Moi, autorka uvene knjige
One su tvrdile da je svako (i mukarac i ena) dvojno bie ili pre jedinstvo u mukoenskoj dvojnosti. Karolin Hilbran je temeljno analizirala i opisiva la itavu mitoloku tradiciju izgraenu oko androginizma da bi u toj tradi ciji pronala mogunosti prevazilaenja krutih i, prema njenom miljenju, vetakih polnih podela. Up. C. G. Heilbrun, Toward a Recognition of An drogyny, New York, 1973. Te koncepcije nale su odraza i u radovima Sandre Bem i Andreje Dvorkin, a javile su se i u teorijama francuskih feministkinja Monik Vitig i Julije Kristeve. Up. o ovome, takoe, na primer: M. Humm, Sownik teorii feminizmu, op. cit., str. 21. Neke predstavnice takozvanog radi kalnog feminizma (na primer, Ejdrien Ri i Meri Dejli) ustajale su odluno protiv ideje androginizma tvrdei da ona slabi politike ciljeve feminizma, a naroito onaj, prema njihovom miljenju najvaniji, koji se zasniva na odre enju polnih razlika. Te perspektive naroito su se ispoljile u treem talasu feminizma (zvanom, takoe, postfeminizam) kad su feministike istraivaice poele da prevazila ze usku perspektivu koju su bele ene nametnule feminizmu. Pogledati, na primer: C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclope dia of Literature and Criticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London, 1991, str. 756759, a takoe: V. B. Leitch, French Psychoanalytical Theory: Lcriture feminine, op. cit., str. 315320.
8 85
6
Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, koja je, izmeu ostalog, predstavljala kritiku analizu francuskog feminizma i nekih varijanti amerikog feminizma naroito njihovu ravnodunost prema drutvenim pitanjima i odbacivanje istorijske perspektive.86 Toril Moi se, uostalom, skeptiki izraavala o feministikoj kritici koju je zastupala ovolterova. Te vrste istraivake i interpretativne prakse mogle su, prema njenom miljenju, jedino obavljati pomo ne funkcije doprinosei promeni mnogih stereotipa o pitanju ena. Meutim, kao najvaniji zadatak feminizma takoe i danas tre ba prihvatiti promenu nepravinih i jo uvek postojeih struktura dominacije i vlasti, a takoe i onih koje su ugraene u knjievne i knjievnoteorijske tekstove. Na taj nain se uz izrazitu politiku orijentaciju feministika kritika okrenula revizionizmu, mada na drugaijim osnovama nego u ranoj fazi svog razvoja.87 Takoe se ne moe prikriti kako i pored ve bogate tradicije i ogromnog broja varijanti feminizma u teoriji knjievnosti XX veka, dva naina shvatanja kritike i feministike teorije koje se nalaze jed na pored druge kao revizionistikog diskursa (emancipatorskog, politikog i sl.) ili afirmativnog, usmerenog ka stvaranju novih je zika opisa enskog iskustva i uea u kulturi i danas obavezuju. To su ili diskursi koji se i dalje bore s nejednakou ili oni koji kulti viu razliku i raznovrsnost.
Povratak revizionizmu
Dva pravca
Rezime
1. Feminizam je prvobitno bio pokret, pre svega, sociopoliti kog karaktera, okrenut borbi s pojavama nejednakosti ena u odnosu na mukarce u drutvenom i kulturnom prostoru, a takoe i u odnosu na pravo. U tom obliku, svojim korenima dopire do XVIII veka i neprekidno se razvija sve do danas. 2. ezdesetih godina XX veka, pored stricte sociopolitikog fe minizma, nastao je nov oblik akademski feminizam koji se takoe sve do danas razvija. Ne izbegavajui politiko anga ovanje, akademski feminizam je pre svega pokret intelektu alne naravi. On ini misaoni temelj za sociopolitike pokrete
86 87 T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary History, LondonNew York, 1985. Up. Feminizm jest polityczny. Z Toril Moi rozmawia Magorzata WalickaHu eckel, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, i u zborniku: Ciao i tekst..., op. cit.
Koreni femini zma u XVIII veku
XII. Feminizam
65
Interdisciplinar ni vid akadem skog feminizma
Revizionistiki feminizam
Ginokritika ameriki feminizam
i interpretira razliite pojave koje se odnose na drutveno i na kulturno stanje ena. 3. Na osnovi akademskog feminizma, prvo su nastala takozva ne enske studije (Womens Studies) koje obuhvataju femini stiku istoriju i teoriju, a zatim i feministika i gender kritika. Akademski feminizam je od poetka imao interdisciplinarni oblik ukljuujui u sebe sve humanistike discipline, a naroi to sociologiju, psihologiju, filozofiju, nauku o kulturi, istoriju umetnosti, muzikologiju, teatrologiju, filmologiju i, naravno, nauku o knjievnosti. . Na osnovi nauke o knjievnosti, enske studije su se koncen trisale na prikupljanje svih moguih znanja o prisustvu ena u knjievnoj kulturi. U okviru tih studija poela je da se stva ra nova knjievna istoriografija pisana iz perspektive en koje su iz patrijarhalnih istorijskoknjievnih diskursa esto potiskivane na marginu. 5. Feministika kritika imala je u poetku revizionistiki ka rakter. Revizionistiki pokret je, pre svega, bio usmeren na razotkrivanje mehanizama represije prema enama, na de maskiranje i igosanje svih vidova muke dominacije u teo rijskom i kritikoknjievnom diskursu, na kritiku knjiev nog kanona utvrenog iz muke perspektive. Revizionistike tendencije javljale su se u radovima mnogih feministikih istraivaica, naroito krajem ezdesetih i u prvoj polovini sedamdesetih godina. 6. Drugu vanu orijentaciju feministike kritike predstavljala je ginokritika koju je tako nazvala amerika istraivaica Ilejn ovolter 1979. godine, a koja je oznaavala kako ranije, tako i savremene i kasnije oblike feministike kritike pozitivnog, pa ak i afirmativnog karaktera. Ginokritika je izbegavala kri tike i revizionistike stavove prema patrijarhalnim modeli ma i androcentrikom diskursu. Umesto toga, koncentrisala se na razliite mogunosti odreenja specifinosti enskosti i konstituisanje osobenosti tipino enskih iskustava upravo svih onih koja su bila povezana s pisanjem, interpretiranjem i istraivanjem knjievnosti. Najvanije varijante ginokritike koristile su iskustva biolingvistikih i naturalistikih teorija, psihologije i psihoanalize, lingvistike i tekstualne teorije, kao i kulturna istraivanja. Ginokritika je bila jedan od najvani jih feministikih pokreta krajem sedamdesetih i tokom osam desetih godina. U njega valja ubrojati, pored Ilejn ovolter,
66
takoe i Patriu MejerSpeks, Elen Mors, Ninu Bejm, Sandru M. Gilbert i Suzan Gubar, Margaretu Homan. Na osnovi ame rike ginokritike, razvila se koncepcija arahnologije (Nensi K. Miler), a na osnovi francuske ginokritike najuticajnijom se pokazala koncepcija criture feminine (Elen Siksu, Lis Iri garaj, Julija Kristeva). 7. Arahnologija Nensi K. Miler predstavljala je u izvesnom smi slu teoriju specifino enskog stvaralakog procesa u knjiev nosti. Formulisana u polemici s idejom teksta Rolana Barta (po kome je autor nestajao u mrei isprepletanog teksta), ta teorija pokuavala je da oznai tragove enskog stvaralakog subjekta iskljuivanog iz vidnog polja tradicionalnih koncep cija knjievnog stvaralatva. Za Milerovu je najvaniji poka zatelj enskog tkanja teksta bilo isticanje izrazitih tragova autorstva ene (neodvojivost subjekta i objekta), kao i istovre menost sfere stvaralakog rada i sfere porodinog ivota (ta koe prisutna u metafori paukove mree). Milerova se pozi vala i na mit o Arahni, suprotstavljajui ga mitu o Arijadni. 8. Teorija criture feminine nastala je na osnovi francuske femi nistike kritike koja je kasnih ezdesetih i tokom sedamdese tih godina pratila ideju criture, koju su naroito popularisali poststrukturalistiki mislioci (Rolan Bart i ak Derida) pi sanja i knjievnog stvaranja kao sinonima autentinog knji evnog stvaralatva. Predstavnice criture feminine Elen Siksu, Lis Irigaraj i Julija Kristeva pre svega su bile usme rene na korienje enskog stila stvaranja, vie izbegavajui formulisanje njegove teorije taj potez je bio, prema njiho vom miljenju, svojstven mukoj perspektivi. Njima je, tako e, bilo blisko pitanje o izvoru enskog stvaralatva i njegove nezavisnosti od mukog knjievnog stvaranja (criture ma sculine). Pokuavajui da odrede enske izvore knjievnosti, francuske feministkinje naroito su se pozivale na psihoanali tike koncepcije (Frojd i Lakan). Njihov stil odlikovao se ul nou, diskontinuitetom, emotivnou i erotizmom. 9. Knjievna praksa i pogledi francuskih feministkinja su izra zito korespondirali s atmosferom poststrukturalizma i post modernistike filozofije, a u njihovim radovima se naroito mogla prepoznati inspirisanost akom Deridom, Mielom Fukoom, ilom Delezom i Rolanom Bartom. Ovde je naro ito bila uticajna Deridina dekonstrukcija koja je analizirala
XII. Feminizam
Arahnologija
ensko tkanje teksta
criture feminine
Prelomna taka teorije
Postmodernisti ki feminizam
67
Kritika dualistikih sistema
Kulturni feminizam
Etika i politika orijentacija feminizma
i istovremeno podvrgavala kritici dualistike i hijerarhij ske pojmovne sisteme zapadne metafizike prisutnosti, koji su, izmeu ostalog, ustanovljavali manju vrednost en u odnosu na mukarce i koji su doprinosili dominaciji patri jarhalnosti u tradicionalnoj filozofskoj refleksiji (falogocen trizma, kako to Derida odreuje). Kod dovoenja u pitanje opozicije hijerarhije u zapadnoj kulturi, feministkinje su se esto pokazivale radikalnijima od mukaraca. 10. Zajedno s promenama francuskog poststrukturalizma, a na roito amerikog (osamdesetih godina), i oblik feministike kritike temeljno se menjao poeo je evoluirati u pravcu takozvanih kulturalnih istraivanja. Feministika kritika je tada bila politiki i etniki orijentisana, a u radovima takvih istraivaica (koje potiu iz kruga amerikog dekonstrukti vizma), kao to je Gajatri akravorti Spivak, pretvorila se u doslednu kritiku svih oblika drutvene i kulturne diskrimi nacije koja je bila prisutna u knjievnim tekstovima.
68
Hronologija
1791: Declaration des droits de la femme et de le citoyenne (Deklaracija prava ena i graanki) Olimpija de Gue prema nekim istra ivaima, jedan od prvih istorijski potvrenih tragova buenja feministike svesti. Meri Vulstonkraft pie A Vindication of the Rights of Woman (Od brana prava ene; sa kritikom opaskom) to je poetak borbe za izjednaavanje obrazovnih ansi mukaraca i ena, istovremeno kritika modela vaspitanja koje je nametnuo an ak Ruso. Takozvana Declaration of Sentiments (Deklaracija oseanja) for mulisana prema ugledu na Deklaraciju nezavisnosti u Seneca Falls u dravi Njujork. Isticala je nunost uvoenja reforme po rodinog ivota (brak, prava svojine, razvod i sl.) i davanje ena ma prava javnog izjanjavanja. Prvi talas feminizma pod devizom rav noprav nost i. Najva niji cilj sticanje jednakih prava za ene i mukarce u javnoj sferi.
1792:
1848:
XIX/XX v. do po. 60. g.:
18901920: Razdoblje opte mobilizacije amerikih i engleskih sifraetkinja (prema mnogim istoriarima, njemu bi trebalo dodati odree nje: prvi talas). 1920: 1928: Usvojena dopuna Ustava Sjedinjenih Amerikih Drava o rav nopravnosti polova. Objavljena je knjiga Sopstvena soba Virdinije Vulf i prihvaena kao jedna od najvanijih feministikih inspiracija. Tu Vulfova analizira stanje enespisateljice i prepreke na koje nailaze ene koje piu u dominantno mukoj kulturi. Takoe izlazi roman Orlando koji pokree pitanje o polnim razlikama i ulogama. Virdinija Vulf objavljuje Tri gvineja protivljenje ratu kao pro izvodu muke civilizacije. Simon de Bovoar objavljuje Drugi pol. Tu se pojavljuje uvena reenica: enom se ne raa nego se postaje. 69
1938: 1949:
XII. Feminizam
19601980: Drugi talas feminizma. Ovde je postala najbitnija ra zli ka (polna); a kao glavni zadatak pokazalo se odreenje specifino sti polnih razlika koje dele ene i mukarce. 1963: Beti Fridan objavljuje The Feminine Mystique (Mistina en skost) knjiga je smatrana uslovnim poetkom drugog talasa. Skree panju na mehanizme mistifikacije kojima podleu ame rike ene pokuavajui da se prilagode zahtevima idealne en skosti. 1964: Kongres Sjedinjenih Amerikih Drava donosi Zakon o graan skim pravima, ija 7. dopuna istie zabranu diskriminacije s ob zirom na pol, rasu, boju koe, religijska uverenja i nacionalnu pripadnost. Florens Haui nastavnica iz Misisipija, jedna od osnivaa tog pokreta, vri kritiku analizu amerikih kolskih programa i udbenika, a zatim obavlja principijelnu kritiku kanona edu kacije, koji su stvarali beli mukarci u Sjedinjenim Amerikim Dravama. Taj datum smatra se istorijskim poetkom akadem skog feminizma. Beti Fridan osniva organizaciju National Organization for Wo men (NOW) koja pre svega okuplja liberalne feministkinje bele ene srednje klase, profesionalno aktivne. Ta organizacija zahteva podjednake anse za ene i mukarce u obrazovanju i privredi, kao i izjednaavanje graanskih prava. Pravni i dru tveni pritisci na razliite institucije drutvenog ivota. Poeci takozvanih enskih studija (Womens Studies) u Sjedi njenim Amerikim Dravama. Od te godine Keti Kejd i Pegi Dabins dre predavanja i seminare posveene enama u Free School u Nju Orlensu, Neomi Vajstajn dri predavanja u ika gu o istoriji ena, a Aneta Bekster u Barnard College. 1968: TiGrejs Etkinson organizuje jednu od prvih grupa radikalnih feministkinja. Njene aktivnosti imaju za cilj irenje svesti ena o opresivnim mehanizmima drutvenih struktura i temeljnu analizu pojava patrijarhalnosti i muke dominacije u svim do menima ivota. Radikalne feministkinje iznose leviarske pogle de i deluju agresivno prema mukarcima. Koriste otre oblike pritisaka (mareve, demonstracije, hepeninge i sl.). Mara Vajnmar Lir uvodi termin drugi talas da bi imenovala pokret za osloboenje ena u Sjedinjenim Amerikim Drava ma, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Nemakoj, koji su zapoeli ezdesetih godina. Meri Elman objavljuje knjigu pod nazivom Thinking About Wo man u kojoj, izmeu ostalog, analizira oblike ispoljavanja mizo ginije u knjievnosti. 70
1966:
1970:
Kejt Milet objavljuje Sexual Politics jednu od najvanijih knji ga drugog talasa feminizma. U njoj se pronicljivo analiziraju izvori opresije ena u seksistikom drutvu, u institucionalnoj i u privatnoj sferi. Uzroke te opresije vidi, pre svega, u patrijar halnom sistemu. Upravo se ovde javlja uvena formula: Privat nost je politika. alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex gde, takoe, analizi ra izvore opresije i diskriminacije ena. Uzroke tog stanja sagle dava u biolokom razlikovanju polnih uloga uslovljenih prokre ativnim ciljevima i u razliitim kulturno utvrenim podelama. Komisija za pitanje statusa ena, pri Modern Language Associa tion of America (MLAA), prihvata feministike studije (Female Studies) kao ravnopravan akademski kurs. Prvi zvanino potvren program Womens Studies, poinje na univerzitetu u San Dijegu.
1974: 1975:
Izlazi knjiga Speculum de lautre femme Lis Irigaraj. Patria MejerSpeks objavljuje knjigu The Female Imagination jedan od prvih radova koji reprezentuje pokret i koji je kasni je ovolterova nazvala ginokritika. Elen Siksu objavljuje knjigu Le Rire de la Mduse (Smeh Medu ze) i La jeune ne (zajedno sa Ketrin Klement).
1976:
Pojavljuje se knjiga Literary Woman, Elen Mors jedan od ra dova koji pokuava da sagleda specifinost enskog knjievnog stvaranja. Ilejn ovolter objavljuje A Literature of Their Own koja, takoe, predstavlja ginokritiki stil feministike kritike. Dudit Feterlej objavljuje knjigu The Resisting Reader u kojoj analizira knjievnost koju piu mukarci (Irving, Hemingvej, Fokner, Dejms, Ficderald i drugi) sa stanovita prisutne pa trijarhalnosti. To je, opet, jedan od standardnih primera razvoj nog feminizma. Ilejn ovolter, u lanku pod nazivom Towards a Feminist Poe tics uvodi pojam ginokritika. lanak koji je objavila dve go dine kasnije Feministika kritika na raskru sistematizuje onovremenu situaciju u feministikoj kritici, sagledavajui u njoj dve izrazite opcije: revizionistiki feminizam i ginokritiku. Posle tog lanka, termin ginokritika postaje sve prisutniji u feministikom diskursu. Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju uvenu knjigu The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the Ninete enthCentury Literary Imagination, u kojoj analiziraju poloaj ene u knjievnosti XIX veka i specifina svojstva enske uobra zilje na primeru knjievnosti XIX veka.
1977: 1978:
1979:
XII. Feminizam
71
1980:
Julija Kristeva objavljuje knjigu Pouvoirs de lhorreur (ije se znaenje moe prevesti kao: vlast odvratnosti, snaga zaprepa enja, vrednost odvratnosti i sl.). Uvodi pojam abiectus (ot patka), suprotan pojmu subiectus (subjekta), uzimajui to kao polaznu taku za promiljanje drugosti i stranosti u nama sami ma, a istovremeno i za filozofsko promiljanje pitanja drugoga. 1981: Lis Irigaraj objavljuje knjigu Le Corpscorps avec la mre (Te louztelo s majkom) u kojoj skree panju na posebno znaenje veze erke i majke za identitet enepisca. 1986: Nensi K. Miler uvodi termin arahnologija, u radu The Arac hnologies: The Woman, the Text and the Critic. Taj rad, koji predstavlja polemiku s pogledima francuskog teoretiara i kriti ara knjievnosti Rolana Barta (naroito s koncepcijom smrti autora), naglaava veoma vrste veze ene koja pie i njenog dela i sadri vredna zapaanja o specifinosti enskog stvarala kog procesa. 19871989: Sandra M. Gilbert i Suzan Gubar objavljuju dvotomno delo po sveeno problemu enske knjievnosti i knjievne uobrazilje u XX veku: No Mans Land: The Place of the Woman Writer in the Twentieth Century. 1987: Dekonstruktivistkinjafeministkinja Barbara Donson, objav ljuje knjigu A World of Difference koja nagovetava njen zaokret u pravcu kulturnog feminizma. God. 90: Zapoinje trei talas feminizma pod devizom ra znov r snost i. Od tog vremena, posebna panja obraa se na brojnost razliitih enskih grupa (predstavnic raznih rasa, zajednica, kultura, tradicija i sl.), kao i s tim povezanu brojnost razliitih problema svojstvenih svakoj grupi. Javljaju se, takoe, i postfe ministike tendencije kritika analiza feministikog doprino sa prvog i drugog talasa.
72
Bibliografia
Opta, antologije88
J. Bator, Feminizm, postmodernizm, psychoanaliza. Filozoficzne dylematy femi nistek drugiej fali, Gdask 2001. The Black Feminist Reader, red. J. James, T. D. SharpleyWhiting, OxfordMal den, Mass. 2000. Chcemy caego ycia. Antologia polskich tekstw feministycznych z lat 18701939, oprac. A. GrnickaBoratyska, Warszawa 1999. Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na siowska, Warszawa 2001. Contemporary Feminist Theories, red. S. Jackson, J. Jones, New York 1998. Feminism, u: Literary Theories: A Reader & Guide, red. J. Wolfreys, New York 1999. Feminism, u: Literary Theory: An Anthology, red. J. Rivkin, M. Ryan, Mal den, Mass.Oxford 1998. Feminism as Critique: on the Politics of Gender, red. S. Benhabib, D. Cornell, Minneapolis 1987. Feminism, Feminist Criticism, u: D. Macey, The Penguin Dictionary of Criti cal Theory, London 2000. Feminism / Postmodernism, red. L. J. Nicholson, New YorkLondon 1990. Feminist Criticism, u: V. B. Leitch, American Literary Criticism form the Thirties to the Eighties, New York 1988. Feminist Literary Criticism, red., wstp M. Eagleton, LondonNew York 1991. Feminist Theory and Criticism, u: The Johns Hopkins Guide to Literary The ory & Criticism, red. M. Groden, M. Kreiswirth, BaltimoreLondon 1993. Feminist Theory and Criticism, u: The Norton Anthology of Theory and Cri ticism, red. V. B. Leitch, New York 2001. Feminist Theory and the Body: A Reader, red. J. Price, M. Shildrick, New York 1999. Feminizm, Przegld FilozoficznoLiteracki 2003, nr 1.
88 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusu na pomoi oko izrade ove biblio grafije.
XII. Feminizam
73
Feminizm, u: T. Thorne, Sownik poj kultury postmodernistycznej. Mody, kulty, fascynacje, tum. Z. Batko, Warszawa 1995. Feminisme inaczej, Opcje 2003, nr 3. Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001. Gos maj kobiety. Teksty feministyczne, red. S. Walczewska, wstp A. Titkow, Krakw 1992. M. Humm, Sownik teorii feminizmu, tum. B. Umiska, J. Mikos, Warszawa 1993. E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej koca XX wieku, Krakw 2003. C. Kaplan, Feminist Literary Criticism, u: Encyclopedia of Literature and Cri ticism, red. M. Coyle, P. Garside, M. Kelsall, J. Peck, London 1991. Kobieta w literaturze i kulturze, red. D. Mazurek, Lublin 200. Kobiety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Nau kowcw z cyklu Swiat jeden, ale nie jednolity. Budgosczcz, 35 listopada 1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999. Krytyka feministyczna: siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000. Kobiety w kulturze popularnej, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Wrocaw 2002. J. Mitchell, Psychoanalysis and Feminism, London 197. T. Moi, Sexual / Textual Politics: Feminist Literary Theory, London 1985. Modern Feminisms: Political, Literary, Cultural, red. M. Humm, New York 1992. The New Feminist Criticism: Essays on Women, Literature And Theory, red. E. Showalter, London 1986. Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. R. Putnam Tong, Myl feministsyczna. Wprowadzenie, tum. J. Mikos, B. Umiska, tum. przejrzaa M. roda, Warszawa 2002. K. lczka, Feminizm. Ideologie i koncepcje spoeczne wspczesnego feminiz mu, Katowice 199. C. Weedon, Feminist Practice and Poststructuralist Theory, OxfordNew York 1987. Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979.
Helen Siksu
Izbor iz dela H. Cixous, La jeune ne, Paris 197. H. Cixous, Pisanie, kobieco, przemiana, tum. L. Dorak, u: Crki, ony, kochanki: Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykady prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. H. Cixous, Prnomes de persone, Paris 197. 7
H. Cixous, miech Meduzy, tum. A. Nasiowska, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. H. Cixous, La venue lcriture, Paris 1977.
Elizabet Gros
Izbor iz dela E. Grosz, Jacques Lacan: A Feminist Introduction, LondonNew York 1990. E. Grosz, Sexual Subversions: Three French Feminists, Sydney 1989. E. Grosz, Voatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington 199.
Lis Irigaraj
Izbor iz dela L. Irigaray, Ja, ti, mi. Za kulturu razlike (prev. Bosiljka Brlei i Jagoda Veeri na), Zagreb, 1999. L. Irigaray, Tri roda ili tijelo jezika, Tvra, 2006, br. 12, str. 201207. L. Irigaray, Ciaowciao z matk, tum. A. Araszkiewicz, Krakw 2000. L. Irigaray, I jedna nie ruszy bez drugiej, tum. A. Araszkiewicz, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na siowska, Warszawa 2001. L. Irigaray, Passions elementaires, Paris 1982. L. Irigaray, Rynek kobiet, tum. A. Araszkiewicz, Przegld FilozoficznoLite racki 2003, nr 1(3). L. Irigaray, Ce sexe qui nen est pas un, Paris 1977. L. Irigaray, Speculum de lautre fame, Paris 197. L. Irigaray, Ta pe, ktra nie jest jednoci, tum. K. Kosiska, FAart 1996, nr . Literatura A. Araszkiewicz, Czarny ld czarnego kontynentu. Relacja matka crka w ujciu Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profeso rowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hor nung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. M. M. Baranowska, Luce Irigaray: mylenie rnicy pci, Penym Gosem 1996, nr , Gdask 1997. B. Smole, Filozofia Luce Irigaray: Dylematy recepcji, Teksty Drugie 2000, nr 6. B. Smole, Mimetyzm Luce Irigaray, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofia rowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. ene i filozofija, ur. Nadeda ainovi, Zagreb, 2006.
XII. Feminizam
75
Julija Kristeva
Izabrana dela J. Kristeva, Etrangers nousmmes, Paris 1988. J. Kristeva, Polylogue, Paris 1977. J. Kristeva, Pouvoirs de lhorreur. Essai sur labjection, Paris 1983. J. Kristeva, La revolte intime, Paris 1997. J. Kristeva, Intimna pobuna (prev. Jovan Zivlak), Zlatna greda, Novi Sad, 6/2006, br. 55 (maj), str. 1115. Antologije tekstova Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art, red. L. S. Rou diez, tum. T. Gora, A. Jardine, L. S. Roudiez, New York 1982. The Kristeva Reader, red. T. Moi, Oxford 1987. The Portable Kristeva, red. K. Olivier, New York 1997. Literatura T. Kitliski, Obcy jest w nas. Kocha wedug Julii Kristevej, Krakw 2001. T. Kitliski, Podmiot w procesie wedug Julii Kristevej, u: Podmiot w proce sie, red. J. Jusiak, J. Miziska, Lublin 1999. B. Smole, Koncepcja melancholii Julii Kristevej, u: Sumienie. Wina. Melan cholia. Materiay polskoniemieckiego seminarium, Warszawa padziernik 1997, red. P. Dybel, Warszawa 1999.
Nenci K. Miler
Izbor iz dela N. K. Miller, The Arachnologies: The Woman, the Text, and the Critic, u: Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986. N. K. Miller, My Fathers Penis, u: idem, Getting Personal: Feminist Occasi ons and Other Autobiographical Acts, LondonNew York 1991. Literatura K. Szczuka, Przdki, tkaczki i pajk. Uwagi o twrczoci kobiet, u: idem, Kopci uszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw 2001.
76
Elen ovolter
Izbor iz dela E. Showalter, Feminizm i histeria. Choroba crek, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. E. Showalter, Hystories: Hysterical Epidemics And Modern Culture, London 1998. E. Showalter, Krytyka feministyczna na rozdrou, tum. I. KalinowskaBlac kwood, Teksty Drugie 1993, nr /5/6. E. Showalter, A Literature of Their Own: From Charlotte Bront to Doris Le ssing, London 1995. E. Showalter, Przedstawiajc Ofeli: kobiety, szalestwo i zadania krytyki feministycznej, tum. K. KujawiskaCourtney, W. Ostrowski, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Na siowska, Warszawa 2001. E. Showalter, Sexual Anarchy: Gender and Culture at the fin de sicle, London 1996. E. Showaltere, Towards a Feminist Poetics, u: Women Writing and Writing about Women, red. M. Jacobus, London 1979. Literatura J. Topolewski, Rozbi triad. Histeria, kobieco, feminizm wedug Elai ne Showalter, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Borkowska, L. Sikorska, Warszawa 2000.
Dodatna lektira
G. Borkowska, Crki Miltona (O krytyce feministycznej ostatnich pitnastu, lat), u: Po strukturalizmie. Wspczesne badania teoretyzcnoliterackie, red. R. Nycz, Wrocaw 1992. G. Borkowska, Cudzoziemki. Studia o polskiej prozie kobiecej, Warszawa 1996. G. Borkowska, Feminizm wobec sztuki i teorii kultury. Rekonesans, u: Spot kania feministyczne, Warszawa 1994/1995, Warszawa 1995. G. Borkowska, Kobieta i mczyzna w dyskursie feministycznym, u: Kobi ety w literaturze. Materiay z II Midzynarodowej Sesji Studentw i Nau kowcw z cyklu wiat jeden, ale nie jednolity. Bydgoszcz, 35 listopada 1998 roku, red. L. Winiewska, Bydgoszcz 1999. G. Borkowska, Metafora drody. Co to jest literatura / poezja kobieca, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturoznawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001.
XII. Feminizam
77
R. Braidotti, Podmiot w feminizmie, tum. A. Borowska, Kwartalnik Peda gogiczny 1995, nr 1/2. E. Badinter, Faszywa cieka, tum. M. Kozowska, Warszawa 2005. Crki, ony, kochanki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniaj ce do wykadu prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002. P. Czapliski, Kobiety i duch tosamoci, u: idem, Efekt biernoci. Literatura w czasie normalnym, Krakw 200. C. P. Ests, Biegnca z wilkami. Archetyp Dzikiej Kobiety w mitach i legendach, tum. A. Cioch, Pozna 2001. S. M. Gilbert, S. Gubar, The Madwoman in the Attic: The Woman Writer and the NineteenthCentury Literary Imagination, New HavenLondon 198. I. Iwasiw, Krytyka feministyczna i skuteczno perswazji, u: Wiek kobiet w literaturze, red. J. Zacharska, M. Kochanowski, Biaystok 2002. I. Iwasiw, Osoba w dyskursie feministycznym, u: Osoba w literaturze i ko munikacji literackiej, red. E. Balcerzan, W. Bolecki, I. Opacki, Warszawa 2000. I. Iwasiw, Rewindykacje. Kobieta czytajca dzisiaj, Krakw 2002. M. Janion, Kobiety i duch innoci, Warszawa 1996. Jzyk artystyczny, t. 12: Literatura kobiet, literatura kobieca, kobieco w litera turze, red. B. Witosz, Katowice 2003. K. Kosiska, Ciao podanie, ubranie. O wczesnych powieciach Gabrieli Za polskiej, Krakw 1999. K. Kosiska, Czyta na marginesie, pisa na marginesie, Katedra 2001, nr 3. K. Kosiska, criture feminine. Rok 197, u: Jzyk artystyczny, t. 12: Lite ratura kobiet, literatura kobieca, kobieco w literaturze, red. B. Witosz, Katowice 2003. K. Kosiska, Jestem wzsdzie i nigdzie mnie nie ma. Miejsce kobiety w dyskursie wspczesnym, u: Eros psyche seks. Materiay z konferen cji Jzyk a erotyka zoorganizowanej przez koo naukowe jzykoznawcw Uniwersytetu lskiego, red. R. Pitkowa, Katowice 1993. K. Kosiska, Kobieta autorka, u: Ciao i tekst. Feminizm w literaturo znawstwie antologia szkicw, red. A. Nasiowska, Warszawa 2001. E. Kraskowska, O tak zwanej kobiecoci jako konwencji literackiej, u: Krytyka feministyczna. Siostra teorii i historii literatury, red. G. Bor kowska, L. Sikorska, Warszawa 2000. E. Kraskowska, Pirem niewiecim. Z problemw prozy kobiecej Dwudziestole cia Midzywojennego, Pozna 1999. K. KujawiskaCourtney, Feministyczna krytyka literacka: teorie i praktyki, Pamitnik Literacki 1998, z. 3. J. Mizieliska, (De)Konstrukcje kobiecoci. Podmiot feminizmu a problem wykluczenia, Gdask 200. T. Modleski, Feminism and the Power of Interpretation: Some Critical Rea dings, u: Feminist Studies, Critical Studies, red. T. de Lauretis, Bloomin gton 1986. 78
A. Nasiowska, Tosamo kobieca w poezji polskiej XX wieku: midzy an drogynicznoci a esencjalizmem, Teksty Drugie 200, nr 1/2. C. Owens, Dyskurs Innych: feministki i postmodernizm, tum. M. Sugie ra, u: Postmodernizm. Antologia przekadw, wybr, oprac., przedm. R. Nycz, Krakw 1998. N. Schor, Breaking the Chain: Women, Theory, and French Realist Fiction, New York 1985. K. Szczuka, Kopciuszek, Frankenstein i inne. Feminizm wobec mitu, Krakw 2001. U. mietana, Od criture fminine do somatekstu. Ciao w dyskursie femini stycznym, Przegld FilozoficznoLiteracki 2003, nr 1(3). J. Winterson, O sztuce. Eseje o ekstazie i zuchwalstwie, tum. Z. Batko, Pozna 2001. V. Vulf, Sopstvena soba (prev. Jelena Markovi), Beograd, 1997. A. Aliti, Dzika kobieta. Powrt do rde kobiecej energii i wadzy, tum. E. PtaszyskaSadowska, Gdynia 1996. S. de Bovoar, Drugi pol 12 (prev. Zorica Milosavljevi), Beograd, 1982; 1983. S. Bordo, Ciao i reprodukowanie kkobiecoci, tum. A. Grzybek, OKa. Bi uletyn 2000, nr 3. S. Bordo, Unbearable Weight: Feminism, Western Culture, and the Body, Ber keley 1993. J. BrachCzaina, Bony umysu, Warszawa 2003. J. BrachCzaina, Szczeliny istnienia, Krakw 1999. N. Chodorow, The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociolo gy of Gender, BerkeleyLondon 1978. N. Chodorow, Feminism and Psychoanalytic Theory, New HavenLondon 1989. M. Daly, Gyn/Ecology: The Metaethics of Racial Feminism, Boston 1978. M. Daly, Poza Bogiem Ojcem, tum. K. Bratkowska, OKa. Biuletyn 1998, nr 3. D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise, New York 1977. S. Firestone, The Dialectics of Sex: the Case for Feminist Revolution, New York 1970. B. Friedan, The Feminine Mystique, New York 1963. C. Gilligan, In a Different Voice: Womens Conceptions of Self and Morality, u: The Psychology of Women: Ongoing Debates, red. M. Roth Walsh, New HavenLondon 1987. A. Graff, Feministki crki feministek, czyli trzecia fala dobija do brzegu, u: W poszukiwaniu maej dziewczynki, red. I. Kowalczyk, E. Zierkiewicz, Pozna 2003. A. Graff, wiat bez kobiet. Pe w polskim yciu publicznym, Warszawa 2001.
XII. Feminizam
79
G. Greer, Kobiecy eunuch, tum. J. Goy, B. Umiska, wstp B. Umiska, Po zna 2001. D. Haraway, Manifest cyborgw: nauka, technologia i feminizm socjalistyc zny lat osiemdziesitych, tum. S. Krlak, E. Majewska, Przegld Filozo ficznoLiteracki 2003, nr 1(3). E. Kaschak, Nowa psychologia kobiety. Podejcie feministyczne, tum. J. W grodzka, Gdask 1996. K. Millett, Teoria polityki pciowej, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. S. Ortner, Czy kobieta ma si tak do mczyzny, jak natura do kultury?, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. A. Rich, Zrodzone z kobiety. Macierzystwo jako dowiadczenie i instytucja, tum. J. Mizieliska, Warszawa 2000. G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u: Toward an Antropology of Women, red. R. R. Reiter, New York 1975. S. Walczewska, Damy, rycerze i feministki. Kobiecy dyskurs emancypacyjny w Polsce, Krakw 1999. M. Wittig, Nikt nie rodzi si kobiet, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochan ki. Kobiety w dramacie XX wieku materiay uzupeniajce do wykady prof. dr hab. M. Sugiery, Krakw 2002.
Ana Burinjska
80
XIII. GENDER I QUEER
Ako unutranja istina kulturnog pola [gender] predstavlja proizvod, a pravi pol konstituisanu fantaziju zapisanu na povrini tela, onda, kako se ini, kultur ni pol ne moe biti ni pravi ni pogrean. Nastaje, jednostavno, u okvirima diskur sa primarnog i stabilnog identiteta koji stvara efekat istine. Dudit Batler1 Ako odreenje queer treba da predstav lja sedite kolektivnog otpora, polazite za istorijska razmiljanja i vizije budu nosti, ono mora da ostane onakvo kakvo je danas: nikad do kraja svoje, nego uvek samo strateki iznova korieno. Dudit Batler2
1 2
J. Butler, Gra pci, Dialog, 2003, br. 10, str. 101. J. Butler, Krytycznie Queer, Furia Pierwsza, 2000, br. 7.
Nova osetljivost
Gender i queer3 ta dva strana termina postala su poslednjih godi na veoma popularna to se moe porediti sa onom popularnou ko ju su donedavno imale dekonstrukcija i postmodernizam. Ovi termini pojavili su se u gotovo svim humanistikim disciplinama, a uporedo s njima pojavili su se i novi jezici za analizu i interpretaci ju kulturnih pojava, meu njima i knjievnosti. To, oigledno, ne znai da se semantiki opseg ovih termina po klapa i da je njihova upotreba slina. I jedna i druga kategorija pove zane sa razliitim tokovima u humanistici i teoriji knjievnosti po znatim pod nazivom gender studije (Gender Studies) i queer studije (Queer Studies); oba ta pravca povezuju se i s drugim problemskim podrujima. Najpre ih, meutim, povezuje to to oni aktiviraju ta kva znaenja naroito knjievnog kanona koja gotovo do nedav no nisu uzimana u obzir. A, drugo, to podstie nov tip oseajnosti moe se nazvati oseajnou prema razlici ili osetljivosti za drugost. U sluaju gender to predstavlja osetljivost prema polnim razlikama i prema njihovoj funkciji u drutvu i kulturi (ve se danas koristi od reenje gender osetljivost, gender sensivity). U sluaju queer, vie je re o pitanjima povezanim sa seksualnou, dakle, o osetljivosti na seksualnu razliku koja je, to dobro znamo mada nerado govorimo,
3 Termin gender na poljski jezik obino nije najadekvatnije prevoen (kao kulturni pol, dutvenokulturni pol, polna vrsta, vrsta i sl.), a ponekad i nedovoljno precizno (kao polna uloga) ili nedovoljno spretno (kao dru tvenokulturni polni identitet, svest drutvenokulturnih determinacija po la, istorijski, drutveno i kulturno determinisana polna uloga, istorijska i drutvenokulturna polna karakteristika i sl.). Zato sam se, na kraju, odlu ila da zadrim strani termin jer je takva verzija ve u najiroj upotrebi. Kao najtaniji od navedenih poljskih ekvivalenata, gender treba prihvatiti, prema mom miljenju, kao drutvenokulturni pol. Kad je re o terminu queer, ta koe sam se odluila za englesku re. Pogledati dalji komentar u poglavlju koje je posveeno ovom pojmu.
Razvoj termina
Gender studije, queer studije
Osetljivost za drugost
XIII. Gender i queer
83
Okretanje knji evnih istraiva nja ka polnim razlikama
Interdisciplinar nost
Ugenderovljen kritiar
Gender svest
Politika ispravnost
Znaenje gender i queer za knji evnonauna istraivanja
igrala neobino vanu ulogu u istoriji kulture, a naroito u istori ji umetnike prakse. I jedan i drugi termin nagovetavaju, dakle, i otvaranje polja istraivanja i interpretacije knjievnosti u pravcu onoga to je do izvesnog vremena jedino funkcionisalo na margini interesovanja ili ak iz tog polja bilo odstranjivano na funkcioni sanje polnih i seksualnih razlika i svakovrsnih vidova razliitosti u knjievnim diskursima i diskursima posveenim knjievnosti. Oba pravca imaju veoma irok interdisciplinarni zahvat kate gorijama gender i queer danas se uspeno sluimo ne samo na pod ruju nauke o knjievnosti nego, takoe (pa ak, moda, i pre sve ga) na podruju antropologije, sociologije, psihologije, pedagogije, filozofije, estetike, teatrologije, filmologije i kulturnih istraivanja. Moglo bi se ak rei da su se sve te discipline preobrazile pred na im oima dobijajui neto to se danas naziva i gender sveu, a na prvi pogled bi se inilo da se kao ekscentrina figura ugende rovljenog kritiara (knjievnog ili kritiara umetnosti uopte) odo maila u diskursima, te i pored naziva koji jo uvek udno zvui danas ne izaziva niije uenje. Queer se danas takoe nalazi na do brom putu da se trajno odomai i u nauci o knjievnosti i u huma nistici. Jo nedavno, da bi se bilo aktuelno, bilo je dovoljno kako se esto moglo uti imati ovu gender svest bez obzira na bio loki pol istraiteljke/istraivaa ili kritiarke/kritiara da se ona pokae u istraivakoj ili kritikoknjievnoj praksi. Danas se sve ee govori da je dobro biti queer, a interpretirajui knjievnost i piui o njoj kako bi sigurno dodala ve na poetku ovog poglav lja citirana Dudit Batler treba da se bude kritiki queer. Ove pretpostavke, meutim, ne treba interpretirati pomou kategorija politike ispravnosti jer je to odreenje veoma devalvirano. Pre bi trebalo govoriti o novoj vrsti osetljivosti koja je makar po mom uverenju potrebna za razumevanje knjievnosti. U ovom odeljku u se potruditi da odgovorim na pitanje o tome zato je toliko vana ova nova osetljivost, dakle, zbog ega treba da budemo oprezni prema polnim i seksualnim razlikama i je prisustvo otkrivamo prilikom paljivog itanja knjievnih dela. A takoe i zato se toliko mnogo istraivaica i istraivaa knjiev nosti danas poistoveuju s pokretima u znaku gender i queer, i ta zapravo menja upotrebu ovih kategorija u naem pristupu kulturi, umetnosti i knjievnosti.
8
Gender
Termin gender preuzet je iz engleskog jezika, konkretno iz reni ka koji se odnosi na gramatiku tog jezika, a u kojem je prvobitno znaio gramatiku vrstu. Danas teorije u znaku gender u maloj meri koriste to prvo znaenje termina, vie irei znaenje njegovog semantikog polja. Prethodnicom gender studija u humanistici danas se smatra ame rika antropolokinja Margaret Mid (19011978) koja je u knjizi Spol i temperament u tri primitivna drutva, objavljenoj 1935. godine, ana lizirala problem zavisnosti uloge i GENDER STUDIJE (Gender Stu statusa odreene linosti u drutvu dies) pravac interdisciplinarnih od njenog pola. Dodue, Mid se ov istraivanja koja se vre na tlu aka de nije sluila terminom gender, ali demskog feminizma manjevie od je ipak skrenula panju na moda sedamdesetih godina, a iju osno najbitniji aspekt pitanja naroito vu predstavlja kategorija gender drutvenokulturni pol, koja se raz na to da odreenje karakterolokih likuje od biolokog pola (sex). Gen razlika svojstvenih odreenom po der studije se slue podsticajima lu ima karakter pojmovnih kon hronoloki ranijih enskih studija i st r u kc ij a nastalih u drutvu. feministike kritike. Jedna od vari Dakle, da je pripisivanje enama janti tih istraivanja jeste knjievna i mukarcima specifinih svojsta gender kritika (Gender Criticism), iji je zadatak da reinterpretira va karaktera svojevrsna drutve knjievnost iz ugla polnih obele na praksa koja povlai za sobom ja (enskog i mukog), iz ugla u konkretne uloge u drutvenom i kojem se oni javljaju, prisutnih, na kulturnom prostoru koje su im na primer, u naraciji, konstrukciji go menjene. Drugim reima, poloaj vornog ja, linosti i slino. i funkcije koje obavlja individua u drutvu ne proistiu iz njenih biolokih svojstava nego iz odreenih oekivanja i predstava koje su povezane s njenom polnou. Mid je u svojoj knjizi navela takva miljenja koja zauujue savremeno zvue kao to su da ulogu oba pola formira kultura ili da su polne razlike karaktera drutveni konstrukt;5 ipak, sna no i izrazito formulisano razlikovanje biolokog pola i drutveno kulturnog identiteta treba vie da zahvale gender teoriji amerikog
Podsea se, takoe, i na upotrebu te rei u ekspirovim tragedijama, a javlja se i u estom izdanju A Dictionary of the English Language Semjuela Don sona iz 1785. godine prema kojem se upravo i naziva gramatika vrsta ili se javlja u glagolskoj formi ploditi (to gender). Up. takoe: M. Skucha, Gen der. Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, br. 6. M. Mead, Spol i temperament u tri primitivna drutva, Zagreb, 200, str. 29, 31, prevod: Dunja RihtmanAugutin.
Semantiki domen termina
Poeci gender studija
Pol kao efekat drutvenih praksi
Uticaj kulture na formiranje pola
85
Gender identity individualna polna svest
Kulturni karakter psihoseksual nog identiteta
psihoanalitiara Roberta D. Stolera (ro. 192). Stoler je upravo 196. godine na Kongresu psihoanalitiara u Stokholmu izloio koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. Knjiga Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity,6 tam pana etiri godine kasnije, bila je plod njegovih dugogodinjih istra BIOLOKI POL (sex) odre ivanja sluajeva koji se ne mogu eni skup anatomskofiziolokih injenica koji omoguava da se e jednoznano bioloki (na primer, ne razlikuju od mukaraca, u prin hermafroditizam) i psiholoki cipu smatran prirodnim. (transseksualizam) uskladiti. Stoler je, izmeu ostalog, isticao da i u sferi odreenog pola mogu da posto je izvesne meavine ne oseaju se svi stoprocentno kao mukarci ili kao ene. Iz njegovih istraivanja proizlazili su veoma inspirativni i po mnogim posledicama plodni zakljuci. U prvom redu da psiho seksualni identitet nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturni karakter). Mada bioloki pol ima tendenciju ispoljavanja drutve nokulturnog identiteta, to mu ipak ne polazi uvek za rukom, jer na primarne bioloke razlike velik uticaj vre stereotipna drutvena oe kivanja. Termin gender trebalo je u Stolerovom pristupu da proiri znaenjsko polje povezano s polom mnogim ponaanjima, mislima, predstavama, emocijama i slino koje se mogu odnositi na njega, a koje uopte ne moraju izazivati bioloke asocijacije. To stanovite DRUTVENOKULTURNI POL (gender, engl. gender = gramatiki takoe je otvorilo nove perspektive rod) konstruisani skup svojsta pred feministika istraivanja: va, modela ponaanja, predstava i Pol je prestao konano da se smatra svojstvom ene i njene prirode, a uvoenje kategorije gender povuklo je za sobom mo gunost promena samoodre enja pa ak i osloboenja.7
drutvenih oekivanja, kao i normi povezanih s biolokim polom, koji pokazuje funkcije koje odreena individua obavlja u drutvu i kul turi, kao i njen status i prava koja ima. (Razlikovanje tih termina ofi cijelno je ukljuila u feministiki diskurs amerika feministkinja Eni Oukli u knjizi Sex Gender and Soci ety, objavljenoj 1972. godine.)
Gender u huma nistikom diskursu
Upravo je Stolerova knjiga iz 1968. godine znatno doprinela uspehu gendera; neki istraivai oznaavaju taj datum kao poetak nastanka te kategorije u humanistikom diskursu, pogotovu to au tor knjige Sex and Gender nije opisao samo razliku izmeu osnovnih
6 7 R. J. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femi nity, London, 1968. E. Hyy, Kobieta, ciao, tosamo. Teorie podmiotu w filozofii feministycznej koca XX wieku, Krakw, 2003, str. 61.
86
pojmova,8 nego je i precizno izdiferencirao gender identitet od gen der uloge, dakle, uveo je podelu koja je kasnije koriena u vie fe ministikih radova. Termin gender poeo je da se pojavljuje na amerikom prostoru jo poetkom sedamdesetih godina. Godine 1970. u uvenoj knjizi Sexual Politics, Kejt Milet je pristupila, na primer, analizi izvora opre sije en,9 a uzroke te opresije videla je pre svega u patrijarhalnom si stemu koji je determinisao odnose izmeu biolokog i drutvenokul turnog pola. Takoe je isticala politiku uslovljenost polnih uloga i analizirala mehanizme vlasti koji postoje na relaciji mukarace na. Ova knjiga bila je istovremeno jedna od najpronicljivijih analiza patrijarhalne ideologije, a poev od vremena njenog objavljivanja, uvoenje u feministiki diskurs razlikovanja biolokog i drutveno kulturnog pola postao je jedan od najvanijih zadataka feminizma. Sline motive pokretala je knjiga Dialectic of Sex10 koja potie iz istog vremena. Autorka je i ovde analizirala izvore diskriminacija ena, a uzroke tome pronalazila je kako u biolokoj podeli polnih uloga determinisanih prokreativnim ciljevima tako i u drugim kulturno ustaljenim podelama na primer, u automatskom dovoenju u vezu egzaktnih nauka s mukarcima a humanistikih sa enama. irenju kategorije gender u feministikim i filozofskofeministi kim raspravama u znatnoj meri je doprinela i amerika feministkinja Eni Oukli koja je koristila Stolerova zapaanja i u izvesnom smislu ih primenila na feminizam. Godine 1972. Oukli je u knjizi Sex, Gender and Society11 uvela danas optekorienu podelu izmeu pola (sex) i drutvenokulturnog pola (gender). Ona je, takoe, precizirala kate goriju p ol a, definiui je kao skup anatomskih i fiziolokih osobina, a nazivom gender oznaila je ponaanja formirana u drutvu koja go vore o enskosti ili o mukosti. To je bila najvanija podela u ranoj etapi razvoja misli u znaku gender te je valja jo jednom naglasiti: bi ol o k i p ol (s e x) to je odreen skup anatomskofizio lokih osobina koje omoguavaju da se ene razlikuju od mu karaca, i u celini je smatran prirodnim; d r ut ve noku ltu r n i p ol (g e nder ) to je skup atri buta, tipova ponaanja, predstava i drutvenih oekivanja, kao i normi povezanih s biolokim polom. On se, uopteno
8 9 10 11 To diferenciranje pogledati na str. 5 u: R. Stoller, Sex and Gender, op. cit. K. Millett, Sexual Politics, New York, 1970. S. Firestone, The Dialectic of Sex: The Case for Feminist Revolution, New York, 1970. A. Oakley, Sex, Gender and Society, London, 1972.
Stolerovo razli kovanje gender identiteta i gender uloge
Analiza patrijar halne ideologije
Kulturne podele
Podela Ouklijeve na sex i gender
87
Esencijalizam nasuprot kon struktivizmu
Sexgender system
govorei, smatra neim kon struisanim ali istovremeno precizno istie funkcije koje odreena individua obavlja u drutvu i kulturi, a takoe utie na njen status i na pra va koja joj pripadaju. Kao posledica toga, poelo se uvaavati da je bioloki pol (sex) primaran i da predstavlja osnovu drutvenokulturnog pola (gender) koji je u odnosu na njega sekun daran i predstavlja nadgradnju. U tom smislu je bioloki pol treti ran esencijalistiki, a drutveno bioloki pol konstruktivistiki (smatran je, zapravo, odreenom vrstom pojmovne i/ili diskurzivne konstrukcije koju proizvodi dru tvo). Konstatovano je, takoe, da je bioloki pol unapred odreen, a da se drutvenokulturni pol stva ra ima svojstvo odreenog isto rijskog procesa i formira se usled odreenih drutvenih interakcija. Godine 1975. antropolokinja Gejl Ruben je iskoristila formulaciju sexgender system s ciljem da opi e sistemske odnose plemenskog ivota reprodukciju u okviru ple menskih zajednica, seksualnost i razmenu ena izmeu plemena. Ta koncepcija se takoe ispostavila ve oma inspirativnom za feministike istraivaice koje reprezentuju raz liite humanistike discipline.12 Krajem sedamdesetih godina vanu ulogu odigrala su i psihoa nalitika feministika istraivanja
12
ESENCIJALIZAM I KONSTRU KTIVIZAM stanovita koja se javljaju na tlu akademskog feminiz ma (enskih studija, feministike kritike, gender studija, gender kriti ke a takoe i gejlezbijskih istrai vanja i kritike i sl.). Esencijalistika orijentacija oznaava uverenje o po stojanju posebne, primarne sutine enskosti (enske prirode), a upo redo s tim i specifino enska isku stva i sagledavanja sveta. U sluaju gender studija to je, opet, uverenje o postojanju biolokog pola kao nera zruive, primarne i prirodne osnove polnosti (enskosti i mukosti). Na osnovi gejlezbijskih istraivanja prihvata se postojanje homoseksu alnosti (homoseksualne muke ili enske prirode) kao univerzalnog i primarnog skupa svojstava koji karakteriu osobe homoseksualnih sklonosti. U svakom od ovih slu ajeva, konstruktivistika stanovi ta remete prisustvo ove prvobitne osnove (sutine): enskosti/mu kosti, enskog pola i mukog pola i homoseksualnosti, tvrdei da su i enskost i mukost te, konano, homoseksualnost (lezbijska ili ge jovska) odreeni drutvenokultur ni konstrukti koji proistiu iz ina imenovanja ili pripadanja odree noj grupi. Ti konstrukti povlae za sobom itav repertoar odreenih gestova, ponaanja, naina odeva nja i slino, u skladu s drutveno kulturnim uzorima koji odreuju norme bivstvovanja enom/mu karcem, reprezentovanja enskog/ mukog pola, bivstvovanja lezbij kom/gejom i slino. U najradikalni jim konstruktivistikim pristupima (na primer, u pristupima Dudit Batler) ak je i bioloki pol drutve nokulturni konstrukt.
G. Rubin, The Traffic in Women: Notes on the Political Economy of Sex, u: Toward an Anthropology of Women, red. R. R. Reiter, New YorkLondon, 1975.
88
Doroti Dinerstajn (19231992) i Nensi odorov (ro. 19).13 Istraujui razlikovanje polnih uloga (enskih i mukih), koje su iz raene osnovnim metaforama sirene i minotaura, Doroti Diner stajn je, na primer, analizirala duboke uzroke podela u kulturnim i drutvenim domenima na posebne sfere koje pripadaju enama i mukarcima. Knjiga The Mermaid and the Minotaur je bila usme rena protiv te vrste arbitrarnog raslojavanja i pokazala se veoma in spirativnom, naroito za feministkinje zainteresovane za probleme kulturno determinisanih polnih razlika.1 Jo vei uticaj izvrila je knjiga Nensi odorov The Reproduction of Mothering, posveena pitanjima reprodukovanja materinske uloge a posebno je posta la veoma zanimljiv izvor informacija feministkinjama koje su po kuavale da srue koncepciju tradicionalne i Frojdove i Lakanove psihoanalize koje su edipovskoj fazi pridavale najbitniju ulogu u psihoseksualnom razvoju oveka. odorovljeva je najveu panju koncentrisala na preedipovsku fazu i upravo je tu videla veoma bi tan mehanizam psihoseksualnog razlikovanja. Samim tim je podvr gla temeljnoj reviziji dotadanje opise procesa razlikovanja, dakle, faze u kojima dete poinje da sagledava posebnost sopstvenog ja stva, a istovremeno odreuje i granice sopstvenog ja i sopstvenog tela. Za taj proces je, uveravala je odorovljeva, veoma bitna prisut nost majke kao primarne starateljke, i upravo ona postaje za de te drugost, objekat u ijoj perspektivi se ispoljavaju sve promene. Sa stanovita gender studija, najvanije je bilo to da je autorka The Reproduction of Mothering skrenula panju na nastanak polnog iden titeta devojica i deaka koji ide uporedo s procesom razlikovanja. Mada, naravno, razliito u sluaju svakog pola. S obzirom na veoma bitnu ulogu veze s majkom, deaci oznaavaju svoj polni identitet na negativan nain (ovde je odluujue to da se bude neensko) i zato moraju stalno pojaavati sopstveni oseaj posebnosti. Otuda se u preedipovskom razdoblju izmeu majke i sina javljaju doivljaji seksualnog karaktera koji uopte ne postoje u odnosima izmeu er ki i majki. Tek posle ulaska u edipovsku fazu, deak postaje svestan da polna razlika majke predstavlja problem, a poto nee dodatno da se izloi gnevu oca emotivno se odvaja od nje. Kompenzaciju
13 1 D. Dinnerstein, The Mermaid and the Minotaur: Sexual Arrangements and Human Malaise, New York, 1977; N. Chodorow, The Reproduction of Mothe ring: Psychoanalysis and the Sociology of Gender, BerkeleyLondon, 1978. Up. o tome u knjizi: R. Putnam Tong, Myl feministyczna. Wprowadzenie, Warszawa, 2002, str. 186192. Koncepcija Dinerstajnove takoe je inspirisa la istraivaice koje su se izjanjavale za ideju androginizma i ukidanje vrste polne usklaenosti. Pogledati: Feminizam.
Metafore sirene i minotaura Dinertajnove
Koncepcija reprodukovanja materinske uloge odorove
Proces razlikovanja
Odnos s majkom
89
Uzrok represije mukaraca nad enama
Produena simbioza
ovde predstavlja rastua svest o tome da se moe uspostaviti iden titet s mukarcima (a posebno sa ocem), kao i sticanje vlasti nad enama. Prema miljenju Nensi odorov, taj trenutak je odluujui jer tada se u stvari javlja prezir mukarca prema eni, a pojava tog oseanja postaje neminovna u formiranju njegovog identiteta. To je, takoe, uzrok kasnije represije mukaraca nad enama jer ova prvobitna odbojnost i istovremeno oseanje nadmoi trae dodatni drutveni i kulturni podsticaj. Kad je re o devojici, proces identi fikacije ima, meutim, pozitivan i nekonfliktni karakter: identitet se stvara putem slinosti, identifikacije i oseaja kontinuiteta; otuda odorovljeva tu pojavu oznaava iskazom produene simbioze. Usled toga se problemi ena i njihovog enskog identiteta javljaju tek posle nestanka edipovske faze kad prevagu dobijaju antrocentri ki uticaji muka vlast, i za devojice nepravedne podele, drutveno i kulturno determinisane i sankcionisane mukom hegemonijom.15 U zakljuku svog rada, autorka The Reproduction of Mothering je pokazala, takoe, da ova razlika psihoseksualnog razvoja deaka i devojica povlai za sobom veoma vane drutvene i kulturne im plikacije. I pored toga to su njena zapaanja nailazila i na mnoge kritike u feministikim sredinama,16 ipak su izvrila bitan uticaj na gender studije, naroito u Sjedinjenim Amerikim Dravama.
Esencijalizam protiv konstruktivizma

Tokom sedamdesetih i osamdesetih godina kategorija gender je po stala jedna od najee korienih, naroito u anglojezikim femini stikim diskursima (posebno u radovima Kejt Milet, Germejn Grir i Gejl Ruben). Ukratko, poelo se sporiti o odnosima izmeu biolo kog i drutvenokulturnog pola, a takoe i raspravljati koji od njih (u sluaju kad se prihvata da postoje oba) igra vaniju ulogu u pro cesu stvaranja ovekovog identiteta. Za kratko vreme izdvojila su se najmanje tri teorijska stava nastala u kontekstu kategorije gender:
15 I Ilejn ovolter pridaje istraivanjima odorove veoma bitnu ulogu za razvoj feministikih istraivanja. Up. E. Schowalter, Krytyka feministyczna na ro zdrou, Teksty Drugie, 1993, br. /5/6, str. 5. Pogledati, takoe, zanimljiv komentar o radovima odorovljeve u: R. Putnam Tong, Myl feministyczna. Wprowadzenie, op. cit., str. 19219. Kako njoj, tako je i Dinerstajnovoj zamereno, izmeu ostalog, da ne uzimaju dovoljno u obzir drutvene uticaje i inioce kulturnog razlikovanja.
Spor o odnosu izmeu biolokog i kulturnog pola
16
90
u prvom od njih (najree) esencijalistikom (koji je takoe nazivan bioloki ili naturalistiki) i dalje je bioloki pol sma tran apsolutno neotuivom osnovom odluujuom za razliku meu ljudima, a koja se takoe smatra i kao determiniui inilac, pa ak i onaj koji odluuje o njihovom identitetu i o njihovom funkcionisanju u drutvenom prostoru; utvrena je i uzrona zavisnost: bioloki pol je primarni uzrok, dru tvenokulturni pol posledica; u drugom stanovitu prihvaeno je kompromisno razmatranje: da je bioloki pol doista primaran, ali da isto tako i kulturni pol vri veoma vanu ulogu u procesu konstituisanja identiteta; u treem se radikalno konstruktivistikom i isto tako eks tremnom kao i prvi potpuno odustalo od koncepcija biolo kih uslovljenosti i prihvatilo da se jedino gender, koji se formi ra tokom drutvenih interakcija, igra konstitutivnu ulogu u nastanku subjektivnog identiteta. Poslednje rasprave o prvenstvu i ulozi pola (biolokog i kultur nog) polarizovale su se osamdesetih godina na raspravu koja jo uvek traje izmeu esencijalistikog (naturalistikog) i konstruktivi stikog bloka. Predstavnice i predstavnici prve opcije izjanjavali su se za univerzalni, bioloki, koji prethodi drutvenim i kulturnim polnim iniocima koji utiu na gender, koji je sekundaran u odnosu na njih a koji kao osnovu prihvata univerzalnu prirodu ene.17 Pri padnice i pripadnici suprotnog stanovita na koje su veoma sna no uticale kako marksistike tako i psihoanalitike tendencije, kao i odluni antiesencijalistiki tokovi postmoderne filozofije (naroi to u Francuskoj i Sjedinjenim Amerikim Dravama), kao i teori je drutvenog konstruktivizma odluno su se protivili postojanju bilo kakvih supstancijalnih, univerzalnih i nepromenljivih svojsta va koji bi mogli da odluuju o ovekovoj pripadnosti odreenom drutvenokulturnom polu.18 Dovoenje u pitanje esencijalistikih uverenja o postojanju univerzalne prirode ene (bioloke, supstan cijalne, postojane, koja sainjava izvornu osnovu enskosti) i pod rivanje teleolokih tendencija (tenje da se ova univerzalna priroda uini stvarnom), nije dovelo samo do uverenja kako ne postoje ni kakva nepromenljiva i opta svojstva enskog identiteta, nego da ne
17 18 U ovu grupu treba ubrojati, na primer, Kerol Giligen, Nel Nodings, Seru Ra dik, Virdiniju Held, Luis M. Entoni. U toj grupi najee se pominju Toril Moi, Terisa de Lorentis, Julija Kriste va. Pregled esencijalistikih i konstruktivistikih stanovita nalazi se, izme u ostalog, u knjizi: E. Hyy, Kobieta, ciao..., op. cit. Up. takoe: N. Schor, E. Weed, The Essential Difference, Bloomington, 199.
Esencijalistiko stanovite
Kompromis
Konstruktivistiko stanovite
Priroda ene kao osnova za gender
Protiv supstancije i esencije
91
Subjekat u pokretu
ene Treeg sveta
Pogreni univerzalizam
Seksualizovanje oveka
postoji ni vana pretpostavka koja odatle proistie. A ako se uopte moe govoriti o nekoj prirodi ene, onda je ona uvek u procesu promena, uvek nastaje, nikad nije konano zatvorena, prigodnog je i situacionog karaktera (koncepcije subjekta u pokretu, subjekta u procesu razvoja).19 Pristalice ove perspektive videle su u njoj i bit ne terapeutske aspekte podsticaj za aktivno stvaranje sopstvenog identiteta, za kreaciju i stvaralako usavravanje. Veoma vanu re u kritici esencijalizma zauzela su i miljenja obojenih ena, ena Treeg sveta i homoseksualnih ena koje sve iz razitije nagovetavaju svoje prisustvo zajedno s takozvanim treim talasom feminizma.20 One su tvrdile da su feministiki diskursi bili podreeni kako uzoru koji je nametnula bela, heteroseksualna maj ka koja predstavlja zapadno drutvo tako i sama kategorija gender koja je bila stvorena po ugledu upravo na takvu perspektivu. tavie, uveravale su da mnoge feministkinje i dalje podravaju takvo stano vite. Prema miljenju Terise de Lorentis, esencijalistika gender kri tika je, obrnuto, kultivisala pogreni univerzalizam koji je brisao bitne razlike etnikog, rasnog, nacionalnog, kulturnog, ekonomskog i generacijskog karaktera.21 Takoe su se javili i suprotni glasovi, na roito povodom radikalno shvaene kategorije gender, koji su sagle davali opasnu krajnost tog stanovita koje se, u sutini stvari, nije razlikovalo od ranijih krajnosti naturalista. I tako, na primer, prema uverenju Drucile Kornel, apsolutizacija drutvenokulturnog pola (u sluaju treeg od prethodno navedenih stanovita u sporu esencija lista sa konstrukcionistima) moe dovesti konano do potiranja pol nih razlika izmeu ena i mukaraca, a dalje i do ponitavanja enske posebnosti. Meutim, prema miljenju Kornelove autorke knjige pod naslovom Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference22 upravo se u seksualizovanju (sexuete) oveka nalaze brojne mogunosti izraavanja ivota, a naroito bogatstvo iskustava telesnosti i seksualnosti. Meutim, s druge strane manjevie od poetka devedesetih godina poelo se sa odustajanjem od otrog suprotstavljanja kategorije biolokog pola drutvenokulturnom polu,
19 Takoe skitakog subjekta (nomadskog), promenljivog i koji se ne d pod rediti nijednoj unapred datoj polnoj normi ili hibridnom subjektu u koncep ciji Done Heravej. Up. na primer: R. Braidotti, Nomadic Subjects: Embodiment and Sexual Difference in Contemporary Feminist Theory, New York, 199. Pogledati: Feminizam. O tome, takoe, pie: W. Hya, Kobieta, ciao..., op. cit., str. 5153. Up. tako e: A. ebkowska, Gender..., op. cit. D. Cornell, Transformations: Recollective Imagination and Sexual Difference, New YorkLondon, 1993.
20 21 22
92
i sve ee se prihvatala pretpostavka da i jedan i drugi imaju karakter kulturne konstrukcije. Poeli su, takoe, da se kritikuju diskursi koji koriste pojam biolokog pola i da im se zamera da tee da uvrste uverenje o postojanju neeg nepromenljivog i neopozivog u ljudskoj prirodi, dakle ogranienju individualnog razvoja linosti.
Kritika diskursa
Gender studije (Gender Studies)

Gender istraivanja (Gender Studies) koja se obavljaju od poetka sedamdesetih godina postepeno su se poela javljati u gotovo svim humanistikim disciplinama takoe i na podruju nauke o knji evnosti i knjievne kritike. Ona su u velikoj meri koristila iskustva enskih studija (Womens Studies) koja su se bavila prikupljanjem, irenjem i upotpunjavanjem saznanja o istoriji i dostignuima ena u kulturi, kao i u razliitim pravcima feministike kritike. Gender studije su se pojavile i u oblasti akademskog feminizma. Feministkinje su takoe doprinele irenju kategorije gender u huma nistikom diskursu i uinile su ga predmetom analize.23 To, meu tim, ne znai da su hronoloki ranije enske studije i feministika kritika isto to i gender studije. Najvanija razlika izmeu enskih studija i gender studija jeste u osnovnim kategorijama koje koriste oba pravca. U sluaju enskih studija i feministike kritike to su pojmovi ene, enskosti i specifinog enskog iskustva ije po jave u knjievnosti, kulturi, drutvu i istoriji zahtevaju podrobna is traivanja, analize i opise.2 A kad je re o gender studijama, najvani ji termin je upravo drutvenokulturni pol i njegovo funkcionisanje u svim gorepomenutim domenima. Gender studije takoe temeljno menjaju domen postavljenih pitanja. Ovde se pre svega analiziraju posledice koje proistiu iz odreenih uloga pridavanih kako enama tako i mukarcima u drutvenokulturnom prostoru. Vea panja se takoe skree na diskurse pola25 (retoriko stvaranje polnih raz lika), a takoe i na njihovu ideoloku uslovljenost i isprepletenost.
23 2 25 Up. za ovu problematiku vanu knjigu: B. Chouj, Womens Studies a Gen der Studies, u: Po przeomie. Przeom wieku w kulturze kultura na przeo mie wiekw, Szczecin, 2001. O enskim studijama up. Feminizam. Pogledati: Feminizam. U ovom sluaju postoji posebna kategorija genderlekta koju je uvela lingvist kinja Robin Lekof (Language and Womans Place, New Yore, 1975), koja je istraila zavisnost izmeu jezikih razlika i drutvenih konstrukcija polnog identiteta.
Gender studije i enske studije
Razlika izmeu oba pravca
Gender analiza
93
Revizija tradicio nalnog polnog dualizma
Geto jedne polne uloge
Muki identitet
Naini definisanja pola
Isto tako su bitna i pitanja naina formiranja polnog identiteta i na ina njegovog ostvarenja u ovekovom ivotu. Meutim, kao i en ske studije, i gender studije koriste dostignua i podsticaje mnogih humanistikih disciplina, a takoe i iroku filozofsku pozadinu po vezanu s postmodernizmom. Bitna razlika se takoe zasniva i na tome to se gender studije ne koncentriu naroito poslednjih godina iskljuivo na pro bleme jednog pola. Diskurs koncentrisan oko kategorije gender u poetku je (slino feministikom diskursu) takoe bio usmeren ka revizionizmu i otkrivanju mehanizama dominacije i vlasti poveza nih s prihvatanjem mukog gender kao normativnog identiteta.26 Takoe je teio sagledavanju kulturnih stereotipova povezanih s tradicionalno shvaenim ulogama ena u drutvenom prostoru. Ni gender ni feministike studije nisu izbegle izolacionizam i tenden ciju da se prihvati samo jedan (enski) drutvenokulturni pol kao predmet analize. Izrazito naglaavanje polnih razlika dovodilo je do isticanja tradicionalnog dualizma ili do nastanka novih opozicija hijerarhija umesto starih.27 Gender istraivaicama je zamerano za tvaranje u geto jedne polne uloge i nedostatak dovoljne panje za etniku i rasnu problematiku, za probleme povezane sa seksualnom orijentacijom i slino. Na talasu te kritike je ve osamdesetih godina u oblasti amerikih gender studija poela sve ee da se javlja pro blematika mukog identiteta, stereotipa mukosti i mukih uloga u kulturi i specifinosti knjievnosti koju su pisali mukarci. Teorije usmerene na probleme mukog drutvenokulturnog pola i kategori ja mukosti poinju u poslednje vreme sve vie da najavljuju svoju prisutnost, pa se ak izdvajaju kao poseban pravac gender studija. Ta otvorenost prema problemima oba pola predstavlja, naroi to danas, veoma bitnu razliku gender studija u odnosu na enske studije, te gender studije, zahvaljujui tome, izbegavaju ogranienja svojstvena nekim varijantama feminizma. Ako se kao osnovna ka tegorija uzme gender, onda nije re samo o problemima ena ne go, takoe, i o problemima mukaraca, mada na drugaiji nain i determinisanih polnim ulogama. Gender studije ne registruju i ne opisuju toliko stanje trenutnog saznanja istorije ena koliko se kon centriu na naine definisanja enskog pola, a takoe i mukog pola u istoriji, na posledice takvog definisanja i na razliite ideolokopo litike aspekte tih definicija.
26 27 Predstavnici tog pravca esto su se pozivali na radove Nensi odorov. Naroito su se toj tendenciji protivile pomenute feministkinje inspirisane postmodernom filozofijom, na primer, Kristeva.
9
Valja, takoe, naznaiti da slino kao u sluaju feminizma uopte, gde se sfera drutveno politikoantropolokekultur ne problematike vrsto povezuje sa specifino knjievnoteorijskim pitanjima i gde gotovo da nema naina da se jedno podruje od voji od drugog, tako i kad je re o problematici gender, sve ono to je upravo pripadalo domenu psiholokih, sociolokih, politiko lokih, antropolokih i u irokom smislu kulturolokih istraivanja (kulturolokih u smislu prihva tanja svih navedenih aspekata), iskazuje snanu povezanost s pi tanjima koja se nalaze u domenu zainteresovanosti istorije i teori je kulture kao i knjievne kritike. U sluaju gender te su veze mo da jo vre, u neku ruku po sa moj definiciji termina, i zato se ne moe resktriktivno izdvojiti sve ono to se smeta u okvire ta kozvane gender knjievne kritike i gender knjievnih istraivanja (Gender Criticism) od iroko shvaenih gender studija. Pa, ak, tre ba naglasiti da gender knjievna kritika u velikoj meri duguje osta lim tipovima istraivanja jer ona koristi pojmove i kategorije, ali i jezik koji je uglavnom stvoren na bazi psiholokih i sociolokih gender analiza. Pravac knjievnih istraivanja upravo takvog naziva gender kritika (preuzeta od amerikog Gender Criticism) takoe je danas odvojen od pomenutog, hronoloki starijeg knjievnonaunog prav ca enskih studija (Womens Studies), a takoe i od feministike kritike, mada bi sigurno bilo teko u tom pogledu napraviti veoma preciznu cezuru. U sluaju knjievnih gender studija (takoe e sto nazivanih jednostavno gender kritika),28 ipak je re o izrazito
MUKA ISTRAIVANJA (Mens Studies, Masculinities Studies) pra vac gender studija koji se posebno bavi specifikom mukosti i istra ivanjem mukih polnih uloga u drutvenom i kulturnom prosto ru. Kao prvi, tu se ubrajaju rado vi Elizabet Badinter XY identitet mukarca, kao i Roberta Blaja Gvozdeni Jan. Govor o mukarci ma. Istraivanja mukosti (Mens Studies, Mascilinities Studies) od vijala su se u SAD od polovine se damdesetih godina, meutim, bila su na marginama enskih i gender studija koja su se bavila enskou i enskim polnim ulogama. Danas se odvijaju sve bogatije i plodnije. Savremena muka istraivanja su, izmeu ostalog, usmerena na analiziranje opresivnih pojava pa trijarhalne kulture prema mukar cima ona rue uverenje da jedi no ene doivljavaju represiju od patrijarhalnosti i skreu panju na uticaj stereotipa mukosti (naroi to mita prave mukosti) odoma enih u kulturi i koji destruktivno deluju u procesima stvaranja mu kog polnog identiteta. 28 Prevoenje engleskog criticism kao kritika nije sasvim precizno. U engle skom jeziku, a posebno u upotrebi tog termina u SAD, re je pre svega o i rem znaenju vie o knjievnim istraivanjima kojima oigledno pripada
Gender studije i gender knjievna kritika
95
Znaci drutve nokulturne svesti
Iitavanje kanona iz gender perspektive
Seksualizova nje knjievnog teksta
Polni stereotip Pregovori o polnosti
Ruenje mita prirodnosti
ispoljavanim znacima svesti drutvenokulturnih polnih determina cija u diskursima koje koriste kritiarke/kritiari i istraivaice/istra ivai knjievnosti. Na osnovi gender studija izdiferencirala se i varijanta knjievne kritike, usmerena na nov nain itanja knjievnih tekstova (naroi to kanonskih), uzimajui u obzir stvaranje polnih razlika u njima. Ovde na najvee interesovanje nailaze razni problemi kao to su pol no nametanje ili priguivanje polnosti od strane kulturnih konvenci ja, naini odreivanja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi de finisanja pola, utvrivanje semantikih polja stvorenih oko enskih i mukih polnih uloga i slino. Zanimljiv motiv tih analiza postaje i specifino polno obeleavanje knjievnih tekstova njihovo seksu alizovanje (gendered) koje se, izmeu ostalog, ispoljava u utvriva nju sopstvenog pola autorke/autora (a takoe lirskog subjekta, nara tora ili linosti) u knjievnom tekstu, u svojevrsnom pregovaranju o polnim ulogama i dovoenju u pitanje stereotipa povezanih s po lom. U ovom sluaju se daju veoma bitni odgovori na pitanja na ko ji nain autorka/autor, koje je drutvo dovelo u sklad sa odreenim biolokim polom, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer, ostvaruju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se trude da te stereotipe promene, i kako se ovi pregovori autorske polnosti vo de s potencijalnim primaocima i slino. Gender istraivaice, na primer, Barbara Donson i Gajatri a kravorti Spivak koje potiu iz amerikog dekonstrukcionizma poduhvataju se veoma interesantnih reinterpretacija teorijsko knjievnih i kritikih diskursa. Pre svega, rue mitove neutralnosti i objektivnosti teoretiara knjievnosti istiui zavisnost istraiva kih stavova i interpretativnih sudova od drutvenokulturnih deter minacija pola.29 Poslednjih godina, gender studije su dodatno proirile obim svo jih ispitivanja iskustvom koje proistie iz dostignua svih onih orijenta cija koje se bave problemom razlika, a meu njima i etnikim, rasnim i nacionalnim, dakle, problematikom koja je intenzivno pokretana na
i knjievna kritika, ali ne iskljuivo onako kako sugerie poljski prevod ovog termina. Zato se vie priklanjam prevoenju engleskog Gender Criti cism kao gender studije. Klasina rasprava u tom domenu je, na primer: B. Johnson, Gender Theory and the Yale School, u: Speaking of Gender, New YorkLondon, 1989. Valja, takoe, naglasiti da u poljskoj sredini gender orijentacija daje veoma zanimljive efekte za knjievna istraivanja i interpretacije, naroito u knjigama: I. Ivaov i K. Klo injski, a za gender teoriju drame izuzetno je vana pionirska knjiga: W. Balucha, M. Sugiery i J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w deamacie, Krakw, 2002.
29
96
polju kulturnih istraivanja. Jedna od najvanijih tema postao je i pro blem tela i telesnosti koji je naiao na tako veliku panju feministikih i gender istraivaica i istraivaa da se danas ve moe govoriti o po sebnom pravcu tih istraivanja korporativnom feminizmu.
Telo i telesnost
Batler i korporativni feminizam

Ranije pomenuta sporenja koja se odnose na zavisnosti biolokog i kulturnog pola konano su umnoile formulu veitog konflikta pri rode i kulture, i pri tom zala i u filozofske probleme odnosa izmeu esencijalnog i konstruisanog, primarnog i sekundarnog i usmerila se konano u pravcu optih problema koji se odnose na konstitu ciju subjekta. Korporativni feminizam je, nesumnjivo, pruio toj vrsti rasprava veoma zanimljivu misaonu perspektivu.30 Taj pravac uzima u obzir kako efekte gender kritike esencijalistikih teorija en skog identiteta tako i podsticaje koji dolaze iz postmodernistikih kritika tradicionalne koncepcije subjektivnosti u zapadnom filozof skom diskursu (naroito dovoenje u pitanje dualizma razuma i te la). I opet se ovde, meu glavnim inspiratorima pojavljuju imena ve ranije pominjanih postmodernistikih filozofa Deleza, Deri de, Fukoa i Lakana, ali i u prethodnom poglavlju navedenih francu skih feministikih teoretiarki Siksuove, Kristeve i Irigarajeve.31 Naziv pokreta se odomaio na mapi savremenog feminizma manje vie od polovine devedesetih godina kad je upravo Elizabet Gros objavila ve u ovom trenutku klasinu knjigu koja reprezentuje kor porativnu taku gledita Volatile Bodies: Toward a Corporeal Femi nism.32 Danas u krug amerikih feministkinja povezanih ili bliskih tom stilu razmiljanja spada, pored Elizabet Gros, takoe i Dudit Batler (ro. 1956), Dejn Gelop, Suzan Bordo, Kristin Batersbej, Dona Haravej, Ajris Jang, Viki Kirbi i druge. Polazna taka korpora tivnog feminizma jeste subjekat koji je istovremeno rodno odreen, seksualizovan (gendered) i polnotelesan (materijalan). Naroito oznaavanje subjekta kao posebno telesnog i pretvara nje tela (a ne razuma) u polaznu taku za razmatranja problematike subjektivnosti ovde predstavlja bitnu inovaciju. Tradicionalno okre tanje hijerarhije u zapadnoj filozofiji koja prihvata primat razuma
30 31 32 U poljskoj sredini do sada najpotpuniju obradu pojava korporativnog femini zma predstavlja knjiga: Ewy Hyy, Kobieta, ciao, tosamo..., op. cit. Pogledati: Poststrukturalizam i Feminizam. E. Grosz, Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism, Bloomington, 199.
Korporativni feminizam Batlerove
Postmodernisti ke inspiracije
Poeci: Elizabet Gros
Predstavnice pokreta
Telesni subjekat
97
Okretanje pojmovne hijerarhije razumtelo
Funkcija tela
Inskripcija i telesna transformacija
Koncepcije Dudit Batler
Gender Trouble
nad telom samo po sebi je polemino u odnosu na tradicionalne koncepcije subjektivnosti telesno neutralne, odomaene u zapadnoj filozofiji pod uticajem velikih filozofa od Platona, preko Dekar ta do Kanta, Hegela i drugih. Teorije korporativnog feminizma ne obavljaju samo kritiku ulogu prema tim tradicionalnim koncep cijama subjektivnosti nego istovremeno ideju enske prirode koja je u pomenutoj filozofskoj tradiciji bila pre svega povezana s tele snou i ulnou (dakle, i s nedostatkom racionalnosti) i otuda je u razliitim pojmovnim hijerarhijama smatrana loijom od muke prirode (kojoj je, opet, pripisivano sve to je razumno, dakle i ra cionalno). Prihvatanje telesne perspektive vie pokazuje da telo mo e da dobije mo koja objanjava polne razlike i koja takoe moe da postane vaan klju za razumevanje enske i muke psihe. Pri tom, korporativne koncepcije daju, takoe, sasvim nove interpreta tivne mogunosti za razliite kulturne fenomene. Ovde su veoma zanimljivi predlozi za objanjenje svesti pomou kategorija inskrip cije i transformacije telesne povrine linosti, a odnose se na va janje tela od strane drutvenih sila i performativno proizvoenje tela putem predstava. Ovaj poslednji motiv je veoma paljivo pokre nula amerika istraivaica Dudit Batler. Batlerova se ukljuuje u prethodno pomenute rasprave o primatu biolokog i drutvenokul turnog pola, meutim, to ini tako zanimljivo, pa ak i uznemirava jue, da se upravo ona poslednjih godina smatra za jednu od najva nijih i istovremeno najzanimljivijih gender istraivaica. Na emu se, dakle, zasniva posebnost njenog miljenja? Vaan kontekst za poglede Dudit Batler predstavljaju ranije pomenuti sporovi esencijalista s konstruktivistima. Ako se kao po lazna taka prihvati pretpostavka da je bioloki pol / sex (prirodno dat) neto primarno, a kulturnodrutveni pol (gender) sekundarna polna uloga nadograena na onu prvu i konstruisana pomou drutvenokulturnih normi, oekivanja i predstava onda odatle proistie i odreena uzronoposledina zavisnost: pol je ovde bio loki uzrok, a drutvenokulturni pol je posledica. Meutim, u kon cepciji Batlerove, ta zavisnost je bitno izokrenuta. Svoje poglede o ovome ona je izloila u knjizi Gender Trouble33 objavljenoj 1990. godine, jednoj od najvanijih knjiga koja se pojavila u oblasti gen der studija poslednjih godina. Od poetka je bilo jasno da ona u spo ru esencijalista s konstruktivistima pristaje uz drugo stanovite, i to veoma radikalno, a u njenoj teoriji ak i bioloki pol postaje samo odreena unutranja fikcija uz pomo drutvenokulturnog pola.
33 J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New YorkLondon, 1990.
98
U Gender Trouble Batlerova je istraivala funkcionisanje polnih kategorizacija u diskursima (konkretno, diskurzivne polne konstruk cije), a njena glavna teza glasi da nema nikakvih biolokih uzroka koji bi mogli initi osnovu gender, pa ak i jo izrazitije upravo kulturni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Takva predstava tradicionalnog poretka bila je u gender diskursu poznata ve nekoli ko godina ranije sline poglede zastupala je u stvari Kristin Delfi, skreui panju na to da je bioloki pol u diskursu bio proglaavan kao kategorija zahvajujui kulturnom polu, poto je razmiljanje o problematici gender na bitan nain uticalo na nae shvatanje biolo kih injenica povezanih s polom, kao i na to kakvu hijerarhiju us postavljamo u tom domenu. Dakle, od odreenog trenutka sve to je bioloko postalo je bioloko iz perspektive gender, zapravo, moe se rei da je uzronoposledina zavisnost na taj nain izokrenuta.3 Meutim, Batlerova je pola jo korak dalje tvrdei da je drutve nokulturni diskurs proizveo nae seksualizovano (gendered) telo, a taj proces je ve zapoeo u sali za poroaje; samim inom naziva nja deteta devojicom ili deakom izvrena je neka vrsta njegovog polnog odreivanja i upravo je taj trenutak inicirao istoriju funkci onisanja naeg tela kao devojice ili kao deaka. Od tog trenut ka smo zapravo percipirani. Razvijajui svoju koncepciju, Batlerova se pozvala na teoriju inova govora D. L. Ostina, a konkretno: na ideju performativnog ina.35 Ovaj jeziki in usklaivanja prema odreenom polu jeste, prema njenom miljenju, istovremeno vr sta performativnog ina (koji u izvesnom smislu utvruje bioloki pol), dakle, od samog poetka re je o drutvenoj konstrukciji a ne o nekoj primarnoj, neospornoj prirodnoj osnovi. U Batlerovoj teo riji gender dobija, dakle, konano perfomativan vid nastaje zbog stalnog izvravanja i ponavljanja polne uloge, usled kojeg tek posle toga postaje drutvena norma. Bioloki pol nije primarna osnova gender meutim, performa tivno ga stvara diskurs, jer od trenutka roenja i dodeljivanja pola, a isto tako od davanja imena (enskog ili mukog), stalno podleemo pritisku okoline kako bismo se ponaali kao devojice ili kao deaci a ponavljanjem i ustaljivanjem odreenih ponaanja de facto i posta jemo takvi. Batlerova e jednostavno rei da nastajemo kao polni
3 35 Ch. Delphy, Close to Home: A Materialist Analysis od Womens Opression, London, 198. Poglede Delfija takoe pominje: M. Skucha, Gender..., ibid. U Ostinovoj teoriji, performativi su bili takva vrsta iskaza kojima su pridava ne pokretake moi to znai, utvrivanja odreenih stanja stvari ili situaci ja: na primer, formula Ja u te krstiti, istovremeno je i odreena aktivnost pomou rei.
Polne kategori zacije u diskur sima
Telo kao kulturni proizvod
Performativni in utvrivanja pola
Proizvoenje polnog identi teta
99
Nadmo tradicionalne polne uloge
Gender kao uslov subjekta Normativni identitet
subjekti (ponaajui se na enski ili muki nain) i istovremeno pri lagoavamo tome nae telo i stilizujemo ga kako bi bilo stvarno en sko ili stvarno muko. Drutvenokulturni pol je, dakle, vie efekat jezikog utvrivanja polne uloge. On nastaje zahvaljujui svakodnev nim postupcima stilizovanja tela koji se ustaljuju kao inskripcije (vrsta zapisa);36 upravo razliita ponaanja, gestovi, pokreti, naini odevanja i slino, ponavljani iz dana u dan, doprinose, prema mi ljenju Batlerove, da nae telo sve vie postaje muko ili ensko. To je stvaranje odreene iluzije uspostavljanja usklaenosti slino u, nametnutoj u ovom poetnom gestu usklaivanja prema polu i davanju imena. Vaan aspekat u miljenju Batlerove predstavlja i pitanje sile to znai pitanje nametanja linosti odreenog pola, a najkontroverzniji elemenat njene koncepcije predstavlja teza da nam je i bioloki pol nametnut i da se on materijalizuje usled delova nja odreenih normi (drutvenih, kulturnih i jezikih), ponavljanja i citiranja (citational practice), dakle, pozajmljivanja i ustaljivanja svega to nam je ovim normama nametnuto kako bismo mogli bi ti smatrani enom ili mukarcem. Zbog tog procesa se gender nor me materijalizuju u telu koje je u izvesnom smislu i nastalo u skladu s njima, a proces izgradnje identiteta jednostavno se pokazuje kao podraavanje kulturnog pola. S obzirom na apsolutnu neminovnost takvih usklaivanja (nunosti polnog obeleavanja), gender postaje uslov subjekta i uslov postojanja odreene linosti u drutvenom i kulturnom diskursu.37 Autorka Gender Trouble konano dolazi do uverenja da ne postoji nikakav pravi ili normativni polni identitet (a isto tako ni seksualni). Izmeu ostalog, pie: Ako su polne osobenosti i sve aktivnosti koje se odnose na pol, kao i razliiti naini na koje telo ispoljava i stvara svo je kulturno znaenje, perfor mativi, to znai da ne postoji identitet prema kojem ove oso benosti i ova ponaanja mo gu biti ocenjena kao prava ili pogrena, strana ili prividna;
36 37 NORMATIVNI IDENTITET identifikacioni model koji ima karakter drutvenokulturnog kon strukta, odnosno odreenog skupa svojstava, ponaanja, atributa i sli no, koji su proizvoljno pripisivani enama, mukarcima, heteroseksu alnim i homoseksualnim osobama (pogledati enski identitet, muki identitet, heteroseksualni identitet, homoseksualni identitet).
Pogledati na poetku naveden tekst Dudit Batler: Gra pci. Batlerova je te motive razvijala u jednoj od svojih uvenih knjiga, objavljenoj tri godine kasnije: Bodies That Matther: On the Discursive Limits of Sex, LondonNew York, 1993. Up. takoe: J. Buthler, Imitacja i nieposuszest wo pciowe, Przegld FilozoficznoLiteracki, 2003, br. 1 (3).
500
dakle, postulat pravog polnog identiteta jeste izazov za us postavljanje fikcije.38 Moda su pogledi Dudit Batler previe radikalni, ali nesumnji vo je jasna njena elja da skrene panju na razliite prinude kojima smo podvrgavani u drutvenom i kulturnom prostoru, kao i na arbi trarnost normi koje se esto odnose na veoma lina pitanja poveza na s naim polom i seksualnou. Namerno osvetljavajui izvesne probleme, Batlerova pokuava da uini jasnim da je arbitrarnost tih normi i, s tim povezano, nametanje opteobavezujuih obraza ca ponaanja, neposredan uzrok diskriminacije svih onih koji se ne uklapaju u njih. S tog stanovita, koncepcije autorke Gender Trouble povezane su s razmiljanjima istraivaa i istraivaica koji se identi fikuju s pokretom queer.
Arbitrarnost normi
Queer ili smisao razlike

Re queer je germanskog porekla, ustalila se u engleskom jeziku ve u XIV veku i od poetka je pejorativno koriena (pre svega je znaila: udak, udan i sumnjiv). Danas se koristi u slinom znaenju (kao osobenjak ili udak); takoe je u poetku u an gloamerikom jezikom krugu koriena kao vulgarna i uvredljiva oznaka za homoseksualca.39 Osamdesetih godina gej pokret u Sje dinjenim Amerikim Dravama je prihvatio tu oznaku postepeno modifikujui njen izgovor, tako da je poev od 1990. godine ta re prvo postala simbol emancipacije lezbijki i gejeva, a zatim pozitiv no vrednovan signal odsustva prihvatanja tradicionalnih prinud nih polnih i seksualnih usklaenosti. Usput se izmenila znaenjska oznaka i valorizacija odreenja, te je od simbola devijacije postala znak afirmacije seksualne drugosti. Na kraju, ve u poslednjem raz doblju, diskurs stvaran oko kategorije queer nastojao je da podrije tradicionalno prihvatane opozicije normaodstupanje i centarmar gina, istiui umesto toga pluralizam identiteta i njihovo oigledno razlikovanje; na kraju se termin queer jo jednom premestio iz svog prvobitnog konteksta ne izraavajui vie aspekat politike borbe
38 J. Butler, Gender Trouble, op. cit. i: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany. Socjologiczne studium przemian toci gejw, Krakw, 200, str. 13. Pogle dati, takoe, njegov zanimljiv komentar knjige Dudit Batlerove op. cit., str. 12913. Njegov ekvivalent u poljskom jeziku moe biti re peder.
Re queer
Promena znaenja
39
501
Teorija queer
Refleksija o sta tusu drugog
Queer i post modernistika misao
nego, istovremeno, oznaavajui razliite vrste teorijske refleksije o nainima izgraivanja nenormativnih seksualnih identiteta u kultu ri.0 Teorija queer je pri tom prestala da se koncentrie iskljuivo na esencijalne aspekte homoseksualnosti i postala je znak konstruktiv nog pristupa. Takoe je pokrenula refleksiju ne toliko o identitetu koliko o seksualnom identitetu stavljajui naglasak na pluralizam i ravnopravnost onih identiteta od kojih je heteroseksualnost bila prihvaena samo kao jedna od mogunosti. Moe se, dakle, rei da je pojam queer na taj nain bio usvojen,1 a istovremeno kako je pisala Dudit Batler refunkcionalizovan i postao nosilac novih, pozitivnih znaenja.2 Danas je re o jo veoj ekspanziji i termina i pojma, ali i pokreta stvorenog oko njega queer danas ne znai samo homoseksualnu per spektivu, nego temeljnu refleksiju o statusu svih drugih, a naroito onih koji doivljavaju represiju u drutvenom i kulturnom prostoru s obzirom na njihovo nepristajanje na nametnute obrasce arbitrar no utvrene polne uloge ili seksualne identitete usvojene kao norme. U tom smislu je deviza queer od sredstva politike borbe za prava ge jeva i lezbijki, preko znaka prepoznavanja teorijskog i kritikog dis kursa osoba homoseksualne orijentacije, postala u izvesnom smislu paradigmatski naziv koji oznaava refleksiju o svemu to je razliito. To znatno irenje polja razmatranja, teorija u znaku queera opet tre ba da zahvali pre svega postmodernistikim misliocima koji su taj po jam prihvatili kao jedno od pogodnih sredstava za podrivanje tradi cionalnih opozicija i hijerarhija, a takoe i kao formulu koja dovodi u pitanje esencijalizam, totalitarizam, represivnost obrazaca i stereo tipa i sve vidove normativnosti. Sama sutina queera je u tom, najra dikalnijem znaenju, shvatana kao tenja ka podrivanju ak i samog pojma identiteta i oznaavanja neeg neodreenog, stalno u pokretu, promenljivog, koje izmie usklaivanjima i normama.3
0 Up. o tome naroito: T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Wstp, u: Odmiany od mieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gender, Katowi ce, 2002, str. 7, a, takoe, i ve navoene radove: J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany, op. cit. i M. Skucky, Gender, op. cit. T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, ibid. J. Butler, Krytycznie Queer, op. cit., str. 37. U ovom sluaju govorilo se, na primer, o queer identitetu, stavljanjem tog termina pod navodnike, i o rastegljivom, mekom identitetu ili o nestabil nom i situacionom identitetu. Meutim, neki od amerikih teoretiara que era smatraju da nije od koristi tako preveliko irenje obuhvata termina, jer dovodi do prevelikog rasplinjavanja znaenja i da taj termin treba ipak da sauva vezu sa svojim prvobitnim kontekstom to znai, s problemima koji se odnose na homoseksualne grupe.
1 2 3
502
Queer studije (Queer Studies)

GEJLEZBIJSKA ISTRAI VANJA (Gay&Lesbian Studies) pravac sociolokih, psiholokih, antropolokih, kulturnih i knjiev noteorijskih istraivanja, takoe i knjievne kritike ija je polazna taka postala opozicija heterosek sualnost i homoseksualnost. Ta su se istraivanja koncentrisala i koncentriu se na analize naina funkcionisanja homoseksualnih osoba u drutvenoj sferi, a naro ito na forme i vidove represija prema osobama (oba) pola koji se ne prilagoavaju heteronorma tivnim modelima. Na tlu nauke o knjievnosti rezultirali su poseb nom varijantom knjievne kritike okrenute analizi skrivenih tragova homoseksualnog obeleja knjiev nog teksta (u naraciji, konstrukciji naratora ili linosti), a zatim knji evnosti koja javno demonstrira homoseksualnu pripadnost (tako zvanoj genderlezbijskoj knjievno sti). Razvoju pravca veoma je do prineo ameriki Gay and Lesbian Liberation Movement koji aktivno deluje od kraja ezdesetih godina (naroito posle brutalnog napada njujorke policije na klub Stone wall Inn). Kasnih sedamdesetih i ranih osamdesetih godina taj po kret je poeo da se povezuje s gen der studijama, a od poetka devede setih godina s queer studijama, za koje je stvorio istorijsko, teorijsko i metodoloko zalee. Danas se deo predstavnika pokreta identifikuje s gejlezbijskimistraivanjimauzima jui za polaznu taku esencijalnu homoseksualnost, a deo prelazi
Queer studije, queer teorija (Queer Theory) i queer kritika (Queer Cri ticism) razvijaju se od poetka de vedesetih godina. Termin queer te orija prvi put je upotrebila Terisa de Lorentis 1991. godine, povezu jui tu teoriju sa analizama koje se odnose na specifinost seksualno sti lezbijki i gejeva. Ranija gejle zbijska istraivanja (Gay&Lesbian Studies) nesumnjivo su stvorila osnovu i dala materijal queer teori jama, mada se ona ne bi tako sna no razvijala da nije bilo inspiraci je koja je dolazila iz gender studija. Ma koliko sva ta tri pravca: gender studije, gejlezbijska istraivanja i queer studije ine zajedniko polje interesovanja, uzajamno se inspi riui i dopunjavajui, ipak valja skrenuti panju na izvesne razlike u njihovom korienju osnovnih kategorija. U sluaju gender i queer studija pre svega je re o premeta nju akcenata, te se ove prve, kao to je prethodno reeno, koncentriu na problematiku polnih razlika, a druge vie istiu seksualne razlike. Gender studije posebno pokreu pitanje koje se odnosi na enskost i mukost; a usko shvaene queer studije na probleme povezane s raz liitim vidovima seksualnih elja. Queer analize se, opet, u irem na enju koncentriu na opte proble me identiteta i drugosti, koristei u tom domenu filozofske podsticaje
Queer istraivanja, queer teorija i kritika
Seksualnost gejeva i lezbijki
Gender studije / queer studije
T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities: An Introduc tion, Difference: A Journal of Feminist Cultural Studies, 1991, t. 2, br. 3.
503
Homoseksual nost heterosek sualnost
naroito postmodernistikih to na stranu queer, podrivajui ideju kova filozofije Drugoga. Meutim, bilo kakvog normalizovanog iden uzimajui u obzir postojanje veo titeta, pa i homoseksualnog. Za ma vrstih veza izmeu polnosti i razvoj pokreta veliki znaaj imali seksualnosti (polnom identifikaci su pogledi Dudit Batler i Adrijan jom i eljom), vidi se da su se istra Ri, a naroito koncepcija podriva ivanja od samog poetka, vrena nja normativne heteroseksualnosti obavezujue u kulturi Zapada, kri u okvirima gender i queer pravca, tika prihvatanja heteroseksualnog veoma vrsto meusobno povezi poretka kao prirodnog i analizira vala i usmeravala jedna na druga nje kulturnih matrica heteroseksu (naroito u radovima Dudit Ba alnosti, poslednjih godina ironino tler). A, opet, kad je re o gejle nazivanih HeteroMatriksom. zbijskim istraivanjima, od kojih neposredno proistiu queer studije, izrazite razlike se mogu pre svega QUEER I QUEER STUDIJE (Qu eer Studies) (engl. queer = udak, sagledati u prihvatanju konkretne udan ili sumnjiv) odreenje istraivake perspektive; u prvom u poetku upotrebljavano kao vul sluaju esencijalistike, pre svega garan i uvredljiv nadimak za ho usmerene na odreenje specifino moseksualca u angloamerikom je sti enske i muke homoseksualno zikom krugu. Odvojeno od svoje prvobitne upotrebe, to odreenje sti, njenog funkcionisanja u dru je postalo simbol emancipacije ho tvenom prostoru, naina njenog moseksualnih osoba. Danas ozna ispoljavanja u umetnikim i kultur ava pravac sociolokih, psiholo nim diskursima i njene represije, kih, antropolokih, kulturolokih a u drugom konstruktivistike, istraivanja i slino, kao i knjiev koja smatra da ne postoje nikakvi na istraivanja i knjievnu kritiku (queer studije i queer kritiku) usme stabilni identiteti (heteroseksual renih na poricanje bilo kakvih nor ni i homoseksualni), ali da su oni mativnih identiteta i proizvoljno jedino proizvod razliitih drutve odreivanih opozicija (na primer, nih i kulturnih praksi. Za gejlezbij enamukarac, enski polmuki ska istraivanja osnovnu opoziciju pol, heteroseksualachomoseksua lac i slino). Queer studije i queer predstavlja opozicija homoseksual kritika razvili su se na tlu gejlezbij nostheteroseksualnost, dok queer skih i gender studija. teorije rue kako tu opoziciju tako i postojanje samog homoseksualnog identiteta uslovljenog odree nim objektima elja. Oni u skladu sa sugestijama jednog od teo retiara queera, Lea Bersanija vie pokuavaju da pokau kako ne postoji jedan univerzalni model homoseksualnog identiteta, jer ne postoji nijedan nain postojanja lezbijke ili geja.5 Dakle, u skladu
5 L. Bersani, Homos. Repenser de lidentit, Paris, 2000, citirano prema: J. Koc hanowski, Fantazmat Zrnicowany, op. cit., str. 138.
50
s konotacijama termina, queer teorija pokuava da izbegne jedno znana usklaivanja, odnosei se veoma skeptino ak i prema sa mim pojmovima enskosti, mukosti, heteroseksualnosti i homoseksualnosti, i smatrajui da su ti pojmovi i pojmovni jezi ki konstrukti izvor razliitih, unapred nametnutih usklaenosti, te u odreenim okolnostima mogu takoe postati sredstvo nasilja. Jednim od glavnih prethodnika queer pravca danas se smatra postmodernistiki francuski filozof Miel Fuko (1926198), a od istraivaica i istraivaa koji reprezentuju queer orijentaciju naj ee se pominju Dudit Batler, Eva Kosovski Sedvik (ro. 1950), Dajana Fas, Donatan Dolimor i Alen infild.6 Jednom od najzna ajnijih knjiga u formiranju queer teorije smatra se ranije pomenuta knjiga Dudit Batler Gender Trouble, uglavnom zbog toga to su u radovima Batlerove queer teoretiari sagledali njima veoma blizak pravac miljenja dovoenje u pitanje svih normativnih identiteta. Kritika opozicije bioloki poldrutvenokulturni pol, koju je izvrila Batlerova u toj knjizi, veoma je dobro odgovarala ruenju najvanije opozicije na kojoj se zasnivao diskurs lezbijskogejovske kritike: opo zicije heteroseksualnosti i homoseksualnosti. Slino kao bioloki pol, i kulturnodrutveni pol i polni identitet su, prema miljenju Batlero ve, odreeni konstrukti, isto kao to su i seksualni identitet i s njim povezane restriktivne podele koje vode iskljuivanjima i smatraju ho moseksualnosti neim nenormalnim isti takav konstrukt. Koncep cija performativnosti pola trajnog procesa proizvoenja polnosti, a istovremeno neprestano ponavljanog napora prilagoavanja tela uzorima enskosti ili mukosti ili arbitrarno utvrenim normama i postupci citiranja tih normi koje je opisala Batlerova u velikom stepenu su se odnosili i na problematiku seksualnosti. Seksualni iden titet je u skladu s tom koncepcijom dobijao takav, a to znai perfor mativan karakter; predstavljao je proces prilagoavanja ponaanja, ge stova, ak i tela, odreenoj normi pa i nazivu (samom inu nazivanja nekoga homoseksualcem). Predstavljajui radikalno konstruktivi stiko stanovite, Batlerova je dokazivala da se vrste polne kategoriza cije oslanjaju samo na iluziju prirodnosti koju nastoje da podre. Sli ni zakljuci su se mogli izvesti za problematiku seksualnosti, naroito kad je bilo rei o razliitim nainima konstruisanja homoseksualnog identiteta u skladu sa utvrenim normama i po cenu podreivanja odreenim, drutveno stvorenim konstrukcijama koje se smatraju
6 Izmeu ostalih urednici zbornika posveenog novom, esto prethodni kom queer tumaenju stvaralatva ekspira. Up. Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, Ithaca, 1985.
Prethodnici
Diskurs gej lezbijske kritike
Koncepcija per formativnosti pola Batlerove Postupci citiranja drutvenih normi
Iluzija prirodnosti
505
Nestabilnost seksualnih identiteta
Metafora ormana Sedvikove
Coming out
Stvaranje sopstvenog jezika
sopstvenom istinom.7 Uporedo sa idejom Batlerove, preciziranje je doivela i jedna od glavnih queer ideja: suprotstavljanje svakoj nor mativnosti bilo polnoj, bilo seksualnoj.8 Postepeno se queer poeo smatrati takvim tipom refleksije koji istie nestabilnost seksualnog identiteta njihovo postojanje u pokretu i u stalnim (nikad kona no dovrenim) procesima formiranja. Taj pravac miljenja nastavljala je Dudit Batler u svojoj sledeoj knjizi Bodies That Matter,9 ije je poslednje poglavlje, naslovljeno kao Critically Queer, postalo jedno od kanonskih tekstova queer studija.50 Takoe valja skrenuti panju na rad Eve Kosovski Sedvik, a na roito na njenu uvenu knjigu Epistemology of the Closet.51 Metafora ormana, koja se nalazi u naslovu, stvara drutvenokulturnu situaci ju homoseksualnih osoba kao marginalizovanih i represioniranih, da kle, prinuenih da se skrivaju, ute, zatvorenih u oseanje sopstvene nenormalnosti. Orman je za Kosovsku Sedvik samo polazna taka, nju znatno vie zanima ono ta se deava posle pokazivanja, dakle, u procesu ispoljavanja: takozvanog coming out. Osobe koje su done le odluku da se pojave sa spoljanje strane ormana ukljuuju se u naine tog istog sistema diskurzivne vlasti (jasna veza s Fukoovom terminologijom) koji je i uslovio njihovo nuno skrivanje. Nemaju, dakle, drugi jezik mogu govoriti jedino onim kojim govore oni napolju, a to je jo gore prinuene su da koriste njihove kategori je i prihvataju norme koje je stvorio njima nametnut aparat znanja vlasti.52 Autorku Epistemology of the Closet su zanimali mehanizmi diskurzivnog opkoljavanja drugih posle njihovog pojavljivanja, ali i mogunosti oslobaanja od opresivne vlasti jezika. Te mogunosti nazrele su se kroz svojevrsne dekonstruktivne postupke izvravane po mou stranog jezika i stranih pojmovnih konstrukcija, dakle, zahva ljujui korienju svih moguih pukotina i praznina: protivrenosti, nepreciznosti, vieznanosti i slino. Iz tih vrsta postupaka mogla je nastati ansa stvaranja sopstvenog jezika i govora o svojim proble mima sopstvenim glasom.53
7 8 9 50 51 52 53 Up. zanimljiv komentar pogleda Batlerove u knjizi: J. Kochanowski, op. cit., str. 13. O tome, takoe, up. J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory, Furia Pierwsza, 2000, br. 7. Up. fusnotu 38. Batlerova je ovde opet pokretala pitanje performativnosti ovaj put ve kon kretno u odnosu na pitanja seksualnosti. E. Kosofsky Sedgwick, Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles, 1990. Koncepcija znanjavlasti takoe je Fukoova. Znaenje odnosa iznutraspolja istraivala je i druga queer teoretiarka Di jana Fus. Up. knjigu rasprav u njenoj redakciji: Inside/Out Lesbian Theories,
506
Valja, takoe, naglasiti da queer studije, slino gender studijama, imaju maksimalno interdisciplinarne razmere i da su se pojavile i u svim humanistikim disciplinama, a meu njima i u nauci o knjiev nosti, prvenstveno u vidu takozvane queer kritike (Queer Criticism). Meutim, slino kao i u sluaju knjievne kritike u znaku gender, ta ko se i queer kritika u znatnoj meri oslanja na jezik i pojmove stvore ne na osnovi iroko shvaenih queer studija, crpei odatle (naroito iz psiholokih i sociolokih teorija) materijal, teme za analizu, kao i analitika sredstva. Slino kao queer teorija, tako se i queer kritika po ziva kako na iskustva gender kritike tako i na iskustva lezbijskogejov ske kritike (Gay&Lesbian Criticism). U sadanjoj etapi razvoja queer kritike, mogu se pre svega zapaziti dva, ve izrazita pravca knjievnih analiza iju cezuru ini pitanje skrivanja ili javnog ispoljavanja homo seksualne orijentacije naratora analiziranog knjievnog teksta. U tom domenu queer kritika najvie preuzima iz iskustava gejlezbijske kri tike. Istrauju se, dakle, znaci identiteta homoseksualnog identiteta naratora kod pisaca kao to su, na primer, Oskar Vajld, Jaroslav Iva kjevi ili Jei Andejevski. Meutim, kako tano istie jedan od najva nijih predstavnika tog pravca German Ric, ovde nije toliko re o bi ografiji autora koliko o konstrukciji seksualnog identiteta zapisanog u tekstu (dakle, o homoseksualnoj oznaci teksta, a ne o homoseksual nosti autora).5 S druge strane, predmet analize postaje i knjievnost koja otvoreno manifestuje homoseksualnu orijentaciju autora: tako zvana gej ili lezbijska knjievnost (na primer, Marijana Pankovskog, ora Muzila, Mihala Vitkovskog, Bartoa uravjeckog i drugih). U ovom sluaju, meutim, vie je re o tekstualnoj analizi konstrukci ja homoseksualnog identiteta (pre svega, o istraivanju retorike gejov skog jezika), nego o pozivanju na lina iskustva autora. Ove analize se, meutim, jo uvek nalaze u modelima koje je nametnula gejlezbijska kritika, a samo u maloj meri koriste inspiracije postmodernistike misli, a ee u knjievnim tekstovima trae manifestovanje znakova polnih i seksualnih identiteta nego ono to ih podriva. Zato je i dekon strukcija normativnih identiteta u knjievnosti ili u metaknjievnim diskursima, a takoe istraivanje tragova promenljivih i nestabil nih identiteta u knjievnim delima, moda jedna od najzanimljivijih perspektiva koje danas postoje u queer kritici.
Gay Theories, New York, 1991, i: Essentially Speaking: Feminism Nature and Difference, New YorkLondon, 1989. Pogledati, takoe, kratak komentar o koncepciji Fusove u knjizi: M. Skucha, Gender..., op. cit. G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej od ro mantyzmu do postmodernizmu, Warszawa, 2002.
Interdiscipli narnost queer studija
Dva pravca knji evnih analiza
Znaci homosek sualnog identi teta
Gejlezbijska knjievnost
Dekonstrukcija normativnog identiteta
5
507
Rezime
1. Uvoenje u humanistiki diskurs kategorije drutvenokultur nog pola (gender) odigralo je veoma vanu ulogu u najmanju ruku iz nekoliko razloga. Pre svega, zbog toga to je katego rija pola (sex) obuhvatala iskljuivo bioloke aspekte oveko vog ivota i njegove anatomske osobine. Meutim, upotreba pojma gender kao analitike kategorije doprinela je irenju nae svesti saznanjem koje se odnosi na razliite atribute, po naanja i uloge pridavanih eni ili mukarcu, a formiranih pomou kulture i pomou drutvenih i politikih institucija, pravnih normi i slino. 2. Zahvaljujui tome, skrenuta je panja i na razliite oblike ne ravnopravnosti i diskriminacije s obzirom na pol (na enski i kasnije na muki). 3. Osim toga, sagledavanje drutvenokulturnog prostora (a time i umetnosti i knjievnosti) pomou kategorije gender, omo guilo je da se sagledaju ideologije koje funkcioniu na ovom prostoru, zatim odreeni interpretativni modeli, utvreni stereotipi i koncepcije. Zahvaljujui tome, moglo se, takoe, zapaziti u kolikom stepenu kulturne razlike i polne odreeno sti utiu na na ivot i na koji nain stvaraju drutvene okvire za sagledavanje ena i mukaraca. . Gen knjievna kritika (Gender Criticism) postavila je pred der sebe zadatak koji se zasnivao na ponovnom iitavanju knji evnih tekstova (naroito kanonskih) iz ugla proizvoenja polnih razlika u njima. 5. Naroito se istrauju takvi problemi kao to su nametanje ili priguivanje polnosti putem kulturnih konvencija, nain od reenja pola pomou jezika i diskursa, mehanizmi definisa nja pola, stvaranje semantikih polja stvorenih oko enskih ili mukih polnih uloga i slino. 6. Takoe se istrauje specifino polno obeleje knjievnih tek stova njihovo seksualizovanje (gendered) koje se, izmeu ostalog, ispoljava u isticanju sopstvenog pola autorke/autora (a takoe i lirskog subjekta, naratora ili linosti) u knjiev nom tekstu i u svojevrsnom voenju pregovora o polnim ulogama ili u dovoenju u pitanje polnih stereotipa. 7. U ovom sluaju bitni su odgovori na pitanja o tome na ko ji nain autorka/autor, koje je drutvo usmerilo na odreeni bioloki pol, polno obeleavaju svoje tekstove ili, na primer,
508
Znaenje kate gorije gender
Pitanje pola
Pol autora / autorke
realizuju stereotipe povezane sa odreenim polom ili se, tako e, trude da savladaju te stereotipe pomou kojih se obavlja ju ovi pregovori izmeu sopstvene polnosti i potencijalnog primaoca i tome slino. 8. Knjievne queer studije i queer kritika koriste ranija iskustva gejlezbijskih istraivanja i kritike, povezanih s podsticajima koji dolaze iz gender studija i gender kritike i s filozofskim podsticajima postmodernistike filozofije. U tom toku queer studija, u kojem preovlauju uticaji gejlezbijskih istraiva nja, analiziraju se pojave homoseksualnosti prikrivene ili javno manifestovane u knjievnim tekstovima. U novijim queer varijantama, inspirisanim postmodernistikom filozo fijom i pogledima Dudit Batler, u knjievnosti se vie trae elementi koji dekonstruiu sve normativne identitete (polne i seksualne) i istrauju pojave promenljivih i nestabilnih identiteta.
509
Hronologija
1935: Margaret Mid objavljuje Spol i temperament u tri primitivna drutva. U ovoj knjizi, izmeu ostalog, tvrdi da su polne raz like vrsta drutvenog konstrukta i da kultura formira uloge oba pola. Ameriki psihoanalitiar Robert D. Stoler na kongresu psiho analitiara u Stokholmu iznosi koncepciju gender identity kao individualne polne svesti. tampana je knjiga Roberta D. Stolera Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Feminity; ona je plod njegovih istraivanja sluajeva koji se ne mogu jednoznano bioloki (na primer, hermafroditizam) ili psiholoki (transseksualnost) odre diti. Iz Stolerovih pogleda proistie da psihoseksualni identitet nije uroen (bioloki), nego steen (ima kulturno svojstvo). Amerika sociolokinja Meri Mekinto objavljuje rad The Ho mosexual Role, smatran jednim od prvih konstruktivistikih glasova nastalih na osnovi psihosociolokih teorija homoseksu alnog identiteta (gejevskog i lezbijskog). Autorka ovde koristi pojmove drutvene uloge (koju igra homoseksualna osoba) i koncepciju konstruisane slike takve osobe drutvenog kon strukta osobina koje ona poseduje. Taj lanak je smatran pre sudnim za najnovije refleksije o homoseksualnom identitetu. 1969: Dolazi do brutalne policijske reakcije u njujorkom baru gejeva i travestita Stonewall Inn, koja e izazvati burne, viednevne metee na ulicama Njujorka. Danas se ovo smatra prelomnim trenutkom u najnovijoj istoriji formiranja politike svesti ame rikih homoseksualaca. Taj datum, na koji se esto pozivaju teo retiari queer orijentacije, esto predstavlja i cezuru u razliitim pokuajima periodizacije gej knjievnosti. Kejt Milet objavljuje knjigu pod naslovom Sexual Politics u kojoj analizira izvore opresije ena, a uzroke toj opresiji pre svega vidi u patrijarhalnom sistemu koji odreuje odnos izmeu biolokog
1964:
1968:
1970:
510
i kulturnog pola i koji oznaavaju skup ponaanja i atributa tra dicionalno pripisivanih eni. alamit Fajerston objavljuje Dialectic of Sex: The Case for Femi nist Revolution u kojoj analizira uzroke diskriminacije ena, koji se nalaze u biolokom razlikovanju polnih uloga determi nisanih prokreativnim ciljevima kao i u kulturno utvrenim po delama. 1972: Eni Oukli, u knjizi Sex, Gender and Society, pravi razliku izme u pola (sex) kao bioloke kategorje i kulturnog pola (gen der) kao psiholokodrutvenokulturne kategorije. Ona takoe precizira kategoriju pola, definiui ga kao skup anatomskih i fiziolokih svojstava, a nazivom gender oznaava ponaanja ko ja drutvo formira, a koja govore o enskosti ili mukosti. Francuski filozof Gi Hokengem objavljuje knjigu Le dsir homo sexuel, jedan od prvih radova koji otvoreno istupa protiv opre sije prema homoseksualcima i paljivo analizira uzroke homo fobije i posledice marginalizacije homoseksualnih osoba. Posle Hokengemove smrti (umro je od AIDSa 198. godine), ova knjiga je prihvaena kao jedno od kanonskih dela queer teorije. 1975: Gejl Ruben se koristi formulacijom sexgender system s ciljem opi sivanja sistemskih odnosa plemenskog ivota pitanjima repro dukcije, seksualnosti i razmeni ena izmeu plemena i slino. U Francuskoj izlazi prvi tom Istorije seksualnosti Miela Fukoa (sledea dva bie objavljena 198. godine). Ovde Fuko analizira odnose izmeu seksolokog diskursa i seksualnosti/seksualnog ivota, takoe razmatra problem funkcionisanja homoseksual nosti u knjievnosti, kao i pitanja povezana s telesnou. Ova knjiga se smatra preteom queer pravca, a pogledi francuskog filozofa koji se nalaze kako u toj tako i u njegovim drugim knji gama postaju jedan od najvanijih izvora inspiracija za queer studije. Doroti Dinerstajn objavljuje knjigu The Mermaid and the Mino taur: Sexual Arrangements and Human Malaise. Autorka ovde istrauje razliku polnih uloga (enskih i mukih) iskazanih me taforama u naslovu sirena i minotaur, a isto tako analizira uzroke podele u kulturnim i drutvenim domenima na posred ne sfere koje pripadaju enama i mukarcima. Nensi odorov objavljuje The Reproduction of Mothering: Psychoanalysis and the Sociology of Gender. Ta knjiga je posve ena problemima reprodukovanja materinske uloge. Ona ovde sagledava bitne mehanizme psiholokog razlikovanja u preedi povskoj fazi. Takoe skree panju na nastanak polnog identite ta devojica i deaka. 511
1976:
1977:
1978:
God. 70. i 80: 1980:
Kategorija gender postaje jedna od najee korienih, naroi to u anglojezikom feministikom diskursu (na primer, u rado vima Kejt Milet, Germejn Grir, Gejl Ruben). Amerika feministkinja Ejdrien Ri objavljuje uveni rad: Compulsory Heterosexuality and Lesbian Existence, Signs, t. 5, br. . Pored esencijalistikih iskaza, ovaj lanak uvodi poj move vane za queer diskurs kao to je pojam nametnute heteroseksualnosti i odreivanje zapadne kulture kao hetero normativne. Kristin Delfi objavljuje knjigu Close to Home: A Materialist Analysis of Womens Opression, u kojoj izokree uzronoposle dinu zavisnost: bioloki pol/kulturni pol i konstatuje da je u diskursu bioloki pol predstavljen kao kategorija zahvaljujui kulturnom polu. Pojavljuje se Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity Dudit Batler. Istraujui funkcionisanje polnih katego rizacija u diskursima (a konkretno: diskurzivne polne konstruk cije), Batlerova tvrdi da nema nikakvih biolokih uzroka koji bi mogli initi osnovu gender, pa ak jo kategorinije da kul turni pol konstituie bioloki pol, a ne obrnuto. Autorka takoe uverava da drutvenokulturni diskurs stvara nae seksualizova no (gendered) telo, dakle, bioloki pol je performativno stvaran. Ova knjiga je takoe smatrana jednom od najvanijih dela koje je inspirisalo queer misao (a datum njenog objavljivanja esto se uzima kao poetak queer teorije). U Njujorku nastaje grupa Queer Nation (u Engleskoj kao njen ekvivalent grupa Out Rage!) koja pomae obolelima od AIDSa. Prihvatanje tog naziva ima za cilj skretanje panje na probleme svih onih koji su od heteroseksualne veine sma trani osobenjacima queer. Od tog trenutka re queer, do tada smatrana pogrdnom, postaje manjevie pozitivno vrednovan simbol odsustva prihvatanja tradicionalno prinudnih polnih i seksualnih usklaenosti. Eva Kosovski Sedvik objavljuje knjigu pod naslovom Epistemo logy of the Closet smatranom jednom od najvanijih za formi ranje queer svesti kao misli razlike. U njoj analizira stanje ho moseksualnih osoba posle njihovog eksponiranja (coming out), a naroito njihove zavisnosti od opresivnih drutvenokulturnih matrica (naroito jezikih).
1984:
1990:
1991:
Terisa de Lorentis uvodi u diskurs termin queer teorija (queer theory) u lanku pod nazivom Queer Theory: Lesbian and Gay Sexualities (na stranicama asopisa Differences: A Journal of Fe minist and Cultural Studies, 1991, t. 3, br. 2).
512
1992:
1993:
1994:
1995:
1996:
1997:
1998:
U Njujorku izlazi uvena knjiga Don M. Klum Acting Gay: Ma le Homosexuality in Modern Drama. To je jedna od prvih istorij skih sinteza evolucije gejevske drame u kojoj vanu cezuru ini napad policije na Stonewall Inn (1968). U Njujorku se objavljuje jo jedna vana knjiga Dudit Batler: Bodies that Matter: On the Discursive Limits of Sex. Poglavlje koje krunie knjigu, pod naslovom Critically Queer, u kojem se pokree problematika performativnosti seksualnog identiteta, danas se smatra jednim od manifesta queer pravca. Batler ovde posebno analizira problematiku materijalnosti tela tretirajui je kao pitanje par excellence filozofsko. Na knjiarskom tritu se pojavljuje sledea vana publikacija Eve Kosovski Sedvik: Tendencies, u kojoj se nalazi esto navo ena formulacija o queer kao prekoraenju otrih granica nor mativnih identiteta (seksualnih) naroito heteroseksualnosti. Elizabet Gros objavljuje knjigu Volatile Bodies: Toward a Corporeal Feminism. Danas je to ve klasino delo koje reprezentuje pravac korporativnog feminizma. Teorija subjekta i sve kategorije poveza ne s njom, kao to su, na primer, svest, jastvo, psiha, refleksi ja i slino, ovde su reinterpretirane iz perspektive telesnosti, sek sualnosti i polnih razlika. Takoe biva izokrenuta tradicionalna filozofska hijerarhija koja je davala primat razumu nad telom. Pojavljuje se knjiga Li Idelmen Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, vana za gej i queer kritiku, koja predstavlja veoma vaan uvod u analize retorike seksualnosti i seksualno obeleenog knjievnog teksta. Tu se nalazi zanimljiva interpretacija Slike Dorijana Greja, Oskara Vajdla. Intelektualni zatitnici knjige su Fuko, De Man, Derida i Lakan. Don Champagne objavljuje The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies, u kojoj istrauje odnose izmeu seksu alnosti/homoseksualnosti i estetike, etike i istorije. G. L. Mos objavljuje knjigu The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity. To je jedna od prvih monografija koja na javljuje sledei pokret u gender studijama: analizu mukosti i mukih polnih uloga. Izlazi jo jedna vana knjiga Dudit Batler Excitable Speech: A Politics of the Performative. Autorka ovde nastavlja s koncep cijom performativnosti pola s posebnim osvrtom na politike aspekte polnih uloga (prava oveka, funkcij obavljanih u jav noj sferi i sl.). Veze izmeu politike i polnih uloga (naroito problem vlasti) opisuje u istoj toj godini objavljena uvena knjiga francuske is traivaice Silvijane Againski, pod naslovom Politika pola. 513
1999:
2000:
Kristin Batersbej objavljuje knjigu The Phenomenal Woman: Fe minist Metaphysics and Patterns of Identity. To je prvi rad koji se uklapa u pravac korporativnog feminizma posveenog tele snoj metafizici linosti posmatrane sa stanovita enskosti. Autorka svoju telesnost metafizike smeta u postkantovsku tradiciju. Pojavljuje se jo jedna vana monografija posveena gejlezbij skoj dramaturgiji i teatru: Alain Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century. Objavljena je My Fathers Body and Other Unexplored Regions of Masculinity Suzan Bordo znaajna knjiga za muke gender studije. Tim Din objavljuje Beyond Sexuality. Analizirajui problem identiteta i seksualnosti iz Lakanove i postlakanovske perspek tive, Din dovodi u pitanje neke koncepcije nastale na osnovi queer studija naroito teorije Batlerove, Sedvikove i Idel manove.
51
Bibliografija
Gender55 Opta S. Agacinski, Polityka pci, tum. M. Falski, Warszawa 2000. W. Baluch, M. Sugiera, J. Zajc, Dyskurs, posta i pe w dramacie, Krakw 2002. A. Buczkowski, Spoeczne tworzenie ciaa. Pe kulturowa i pe biologiczna, Krakw 2005. Kobiety, mczyni i pe. Debata w toku, red. M. R. Walsh, przedm., opac., wyd. pol. A. Titkow, tum. P. Cichawa, Warszawa 2003. Jzyk a kultura, t. 9: Pe w jzyku i kulturze, red. J. Anusiewicz, K. Handke, Wrocaw 199. B. Chouj, Tosamo pzi natura czy kultura? u: Spotkania feministyczne. Warszawa 19941995, Warszawa 1995. B. Chouj, Womens Studies a Gender Studies, u: Po przeomie. Przeom wi eku w kulturze, kultura na przeomie wiekw, red., wstp A. yliska, A. Skrendo, Szczecin 2001. Ciao, pe, literatura. Prace ofiarowane profesorowi Germanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urodzin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Kor sak, wstp T. Komendant, Warszawa 2001. M. Fuko, Istorija seksualnosti (prev. A. Jovanovi), Beograd 1988. M. Foucault, Prawdziwa pe, prze. A. Lewaska, u: idem, Powiedziane, napisane. Szalestwo i literatura, wybr, oprac. T. Komendant, pos. M. P. Markowski, Warszawa 1999. Gender dramat teatr, red. A. KuligowskaKorzeniewska, M. Kowalska, Krakw 2001. Gender film media, red. E. H. Oleksy, E. Ostrowska, Krakw 2001. Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 200. Gender kultura spoeczestwo, red. M. Radkiewicz, Krakw 2002.
55 Zahvaljujem se gospodinu Mateuu Skusi za pomo oko izrade ove biblio grafije.
515
Gender w humanistyce, red. M. Radkiewicz, Krakw 2001. Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001. Gender w kulturze popularnej, red. M. Radkiewicz, Krakw 2003. Gender: wizerunki kobiet i mczyzn w kulturze, red. E. Durys, E. Ostrowska, Krakw 2005. D. Glover, C. Kaplan, Genders, LondonNew York 2001. D. Glover, C. Kaplan, Pe kulturowa a nauka o pci, u: Crki, ony, kochan ki. Kobiety w dramacie XX wieku, tum. M. ata, Krakw 2002 materi ay uzupeniajce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery. E. Gontarczyk, Kobieco i msko jako kategorie spoecznokulturowe w studia ch feministycznych. Perspektywa socjologicznopedagogiczna, Pozna 1995. Interpretacje dramatu. Dyskurs, posta, gender, red. W. Baluch, M. Radkiewicz, A. Skolasiska, J. Zajc, Krakw 2002. I. Iwasiw, Gatunki i konfesje w badaniach gender, Teksty Drugie 1999, nr 6. I. Iwasiw, Gender dla rednio zaawansowanych. Wykady szczeciskie, Wars zawa 200. I. Iwasiw, Gender, tosamo, stereotypy, Ruch Literacki 2002, nr 6. I. Iwasiw, Pe jako niewyraalne, niewypowiadalne, niedefiniowalne, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. S. Jackson, Gender a seksualno z punktu widzenia teorii, tum. M. Loska, u: Gender w kinie europejskim i mediach, red. E. Ostrowska, Krakw 2001. M. Karwatowska, J. SzpyraKozowska, Lingwistyka pci. Ona i on w jzyku polskim, Lublin 2005. Kobiety w poznaniu naukowym wczoraj i dzi, red. E. Pakszys, D. Sobczyska, Pozna 1995. A. ebkowska, Czy pe moe uwie poetyke?, u: Poetyka bez granic. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, W. Tomasik, Warszawa 1995. A. ebkowska, Gender, Ruch Literacki 2005, nr 6. M. Mead, Pe i charakter, u: Nikt nie rodzi si kobiet, wybr, tum., wstp T. Hoowka, pos. A. Jasiska, Warszawa 1982. Nowa wiadomo pci w modernizmie. Studia spod znaku gender w kultur ze polskiej i rosyjskiej u schytku wieku, red. G. Riz, Ch. Binswanger, C. Scheide, Krakw 2000. Od kobiety do mczyzny i z powrotem. Rozwaania o pci w kulturze, red. J. BrachCzaina, Biaystok 1997. E. Pakszys, Midzy natur a kultur: kategoria pci / rodzaju w poznaniu. Stu dium epistemologii naturalizowanej w perspektywie feministycznej, Po zna 2000. Poetics of Gender, red. N. K. Miller, New York 1986. G. Ritz, Ni w labiryncie podania. Gender i pe w literaturze polskiej or ro mantyzmu do postmodernizmu, tum. B. Drg, A. Kopacki, M. ukasi ewicz, Warszawa 2002. 516
M. Skucha, Gender, Queer. Literatura, Ruch Literacki, 2005, nr 6. Speaking of Gender, red. E. Showalter, New York 1989. R. Stoller, Sex and Gender: On the Development of Masculinity and Femininity, London 1968. M. Uliski, Kobieta i mczyzna. Dzieje refleksji filozoficznospoecznej, Kra kw 2001. Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Kuczyska, E. K. Dzi kowska, Wrocaw 200.
Kategorija mukosti
E. Badinter, XY tosamo mczyzny, tum. G. Przewocki, wstp M. Janion, Warszawa 1993. Between Men and Feminism, red. D. Porter, New York 1992. R. Bly, elazny Jan. Rzecz o mczyznach, tum. J. Tittenbrun, Pozna 1993. S. Bordo, My Fathers Body and Other Unexplored Regions of Masculinity, New York 2000. I. Kowalczyk, Dlaczego nie ma studiw mskich, Czas Kultury 2002, nr. 3. Masculinity Studies and Feminist Theory: New Directions, red. J. K. Gardiner, New York 2002. Z. Melosik, Kryzys mskoci w kulturze wspczesnej, Pozna 2002. Men Doing Feminism, red. T. Digby, New YorkLondon 1998. Men in Feminism, red. A. Jardine, P. Smith, New YorkLondon 1987. G. L. Mosse, The Image of Man: The Creation of Modern Masculinity, New YorkOxford 1996.
Dudit Batler
Izbor iz dela J. Butler, Bodies That Matter: On the Discursive Limits of Sex, LondonNew York 1993. J. Butler, Excitable Speech: A Politics of the Performative, New YorkLondon 1997. J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New YorkLondon 1990. J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 200. J. Butler, Akty performatywne a konstrukcja pci kulturowej. Szkic z zakresu fenomenologii i teorii feminizmu, tum. M. ata, u: Crki, ony, kochan ki. Kobiety w dramacie XX wieku, Krakw 2002 materiay uzupeniaj ce do wykadu prof. dr. hab. M. Sugiery.
517
J. Butler, Gender Is Burning: Dylematy przywaszczenia i subwersji, tum. I. Kurz, Panoptikum 200, nr 3 (10). J. Butler, Gra pci, tum. I. Kurz, Dialog 2003, nr 10. J. Butler, Imitacja i nieposuszestwo pciowe, tum. E. Majewska, Przegld FilozoficznoLiteracki 2003, nr 1(3). J. Butler, Podmioty pci / pciowoci / pragnienia, tum. B. Kope, u: Spotka nia feministyczne. Warszawa 19941995, Warszawa 1995. Vanija literatura J. Mizieliska, Pe jako kategoria filozoficzna. Znaczenie prac Judith Butler dla feministycznej refleksji o kobietach, Przegld FilozoficznoLiteracki 2003, nr 1(3).
Queer
Literatura D. K. Balejko, Queer, czyli na przekr, Furia Pierwsza 2000, nr 7. T. Basiuk, Queerowanie po polsku, Furia Pierwsza 2000, nr 7. J. Champagne, The Ethics of Marginality: A New Approach to Gay Studies, MinneapolisLondon 1995. I. M. Clum, Acting Gay: Male Homosexuality in Modern Drama, New York 1992. T. Dean, Beyond Sexuality, ChicagoLondon 2000. A. Doty, Teoria Queer i kultura popularna, tum. R. Kulpa, Panoptikum 200, nr 3 (10). L. Edelman, Homographesis: Essays in Gay Literary and Cultural Theory, New YorkLondon 199. R. Ferro, Literatura gejowska dzisiaj, tum. A. Graff, Literatura na wiecie 1997, nr 3. D. Fuss, Wewntrz / na zewntrz, tum. D. Ferens, Furia Pierwsza 2000, nr 7. Grymasy Gombrowicza. W krgu problemw modernizmu, spoecznokultu rowej roli pci tosamoci narodowej, red. E. PonowskaZiarek, tum. J. Margaski, Krakw 2001. E. Hyy, Feminizm (lesbijski) i teoria queer, czyli o damskomskich dylema tach teorii i politycznej praktyki, u: Gender konteksty, red. M. Radki ewicz, Krakw 200. Inside/Out: Lesbian Theories, Gay Theories, red. D. Fuss, New York 1991. I. Iwasiw, Obco kultury, znajoma blisko innych. Wtki lesbijskie we wspczesnej literaturze polskiej, u: Ciao, pe, literatura. Prace ofia rowane profesorowi Geremanowi Ritzowi w pidziesit rocznic urod zin, red. M. Hornung, M. Jdrzejczak, T. Korsak, Warszawa 2001. 518
I. Iwasiw, Wok poj: kanon, homoerotyzm, historia literatury, Katedra 2001, nr 1. A. Jagose, Queer Theory: An Introduction, New York 1996. T. Kitliski, P. Leszkowicz, Mio i demokracja. Rozwaania o kwestii homo seksualnej w Polsce, Krakw 2005. J. Kochanowski, Czy gej jest mczyzn? Przyczynki do teorii postpcio woci, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewicz, Krakw 200. J. Kochanowski, Fantazmat Zrnicowany. Socjologiczne studium przemian tosamoci gejw, Krakw 200. P. Kurpios, Inaczej mwic o pci. Przypadek feminizmu, genderw i qu eer studies, u: Zrozumie pe. Studia interdyscyplinarne II, red. A. Ku czyska, E.K. Dzikowska, Wrocaw 200. T. de Lauretis, Queer Theory: Lesbian an Gay Sexualities: An Introduction, di fferences: A Journal of Feminist Cultural Studies 1991, t. 3, nr 2. P. Leszkowicz, Homotekstualno, u: Gender konteksty, red. M. Radkiewi cz, Krakw 200. H. Mayer, Odmiecy, tum. A. Kryczyska, Warszawa 2005. J. Mizieliska, Poza kategoriami... Kilka uwag na temat queer theory, Furia Pierwsza 2002, nr 7. Inny, inna, inne. O innoci w kulturze, red. M. Janion, C. SnochowskaGonza les, K. Szczuka, Warszawa 200. Odmiany odmieca. Mniejszociowe orientacje seksualne w perspektywie gen der, red. T. Basiuk, D. Ferens, T. Sikora, Katowice 2002. Playing with Fire: Queer Politics, Queer Theories, red. S. Phelan, New YorkLon don 1997. Queer Theory / Sociology, red. S. Seidman, Cambridge, Mass.Oxford 1996. A. Rich, Przymusowa heteroseksualno a egzystencja lesbijska, tum. A. Grzybek, Furia Pierwsza 1999/2000, nr /5. G. Ritz, Midzy histeri a masochizmem: utopijne koncepcje mczyzny, u: Codzienne, przedmiotowe, cielesne. Jzyki nowej wraliwoci w literaturze polskiej XX wieku, red. H. Gosk, Izabelin 2002. G. Ritz, Niewypowiadalne podanie a poetyka narracji, u: Literatura wobec niewyraalnego. Praca zbiorowa, red. W. Bolecki, E. Kuma, Warszawa 1998. A. Sinfield, Gay and After, London 1998. A. Sinfield, Out on Stage: Lesbian and Gay Theatre in the Twentieth Century, New HavenLondon 1999. M. Skucha, Stalwka w cytrynie, Opcje 200, nr . E. White, The Burning Library: Writings on Art, Politics and Sexuality, red. D. Bergman, London 199. E. White, Osobiste jest polityczne (gejowska proza i krytyka), tum. J. Jarni ewicz, Literatura na wiecie 1997, nr 3.
519
Dudit Batler
Izbor iz dela J. Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, New York London 1990. J. Butler, Krytycznie Queer, tum. A. Rzepa, Furia Pierwsza 2000, nr 7. J. Butler, Undoing Gender, New YorkLondon 200.
Eve Kosofski Sedvik

Izbor iz dela E. Kosofsky Sedgwick, Between Men: English Literature and Male Homosocial Desire, New York 1985. E. Kosofsky Sedgwick, The Epistemology of the Closet, BerkeleyLos Angeles 1990. E. Kosofsky Sedgwick, Tendencies, red. M. A. Baracle, Durham 1993.
Ana Burinjska
520
XIV. PRAGMATIZAM
Pragmatista se dri injenica i onoga to je konkretno, posmatra kako istina deluje u konkretnim sluajevima i uoptava. Isti na za njega postaje zajedniki naziv za sve vrste vrednosti efektivnosti iskustva. Viljam Dejms1 Mislimo o filozofskim problemima ne kao o izrazu neega to je duboko usa eno u ljudsku duhovnost (anistorijski shvaenu), nego vie kao o simptomima prolazne i privremene intelektualne situ acije [...] Nemogue je izai iz sopstvene koe tradicije, jezike i druge, u okviru koje razmiljamo i vrimo samokritiku i porediti se s neim apsolutnim. Riard Rorti2 Kritiar nije vie ponizni sluga tekstova ija se slava pronosi bez obzira na to ta e on uiniti; upravo to to on radi unu tar ogranienja ugraenih u instituciju knjievnosti, podstie tekstove na posto janje i omoguava da budu dostupni za analizu i ocenu. Stenli Fi3
1 2 3
W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, Warszawa, 1998, str. 80. Riard Rorti, Konsekvence pragmatizma, Nolit, Beograd, 1992, str. 56, pre vod: Duan Kuzmanovi. S. Fish, Dowodzenie vs. Perwazja: dwa modele krytycznej dziaalnoci, u: Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, Krakw, 2002, str. 13.
Argument
Poetkom pragmatizma kao filozofije smatra se pojava Viljama Dejmsa (1821910), a naroito serija njegovih predavanja odra nih 1906. godine na univerzitetu u Bostonu, potom objavljenih u knjizi pod nazivom Pragmatizam. Mogue je pozvati se i na filozofi ju arlsa Sandersa Pirsa (1839191) i Dona Djuia (18591952), ali za filozofiju, a naroito za teoriju knjievnosti u XX veku, pra vi razvoj pragmatizma poinje zajedno s pojavom Riarda Rorti ja (ro. 1930) i Stenli Fia (ro. 1938). Kad bi se nastojalo da se formuliu najoptije teze koje bi potpisali Dejms, Djui, Pirs, ali i Rorti i Fi, onda bi one glasile ovako: spoznavanje stvarnosti jeste istovremeno i njeno stvaranje, jer ona ne postoji nezavisno od sve sti i jezika. Sve ovo to za oveka ima neki smisao njegova je tvo revina, jer ne postoji nikakav transcendentan ili transcendentalan princip ije bi otkrie moglo da garantuje apsolutnu razumljivost sveta. Ono to se moe razumeti, razume se u odreenim okvirima koji nastaju zahvaljujui drutvenom pristanku o korisnosti sazna nja. Saznanje nije reprezentacija sveta u jeziku, ve rezultat potreba ili elja pojedinca ili grupe koji meusobno usklauju principe nji hove pravosnanosti. Predmeti saznanja nemaju nikakav smisao iz van diskurzivne prakse preduzete s nekim odreenim ciljem. Ljudi koriste razliite jezike, tako da i predmeti saznanja poseduju razliit smisao u zavisnosti od toga ko i u kojoj situaciji o njima govori.
Poetak pragmatizma
Spoznavanje kao stvaranje
Saznanje kao rezultat naih elja
Protiv apsoluta
U predavanjima odranim u Bostonu 1906. godine, istim onim koja e se znatno kasnije, sada ve pod zajednikim naslovom Pragmati zam, pokazati kao jedno od najvanijih intelektualnih dostignua epohe, Viljam Dejms je opisivao spor izmeu tvrdih i mekih umo va. Prvi veruju samo u injenice izvan kojih nita ne postoji i ija je nepovezanost svedoanstvo trajnog kraha jedinstvenosti sveta
XIV. Pragmatizam Dejmsov Pragmatizam
523
Spor o stanju sveta Dejmsova podela na tvrde i meke umove
Pozitivisti protiv metafizike
Kondenzovana slika pragmati ke misli
u kojem ivimo, dok je drugima, upravo zbog tog raspada, potreb no priznanje spolja, apsolutna utemeljenost onoga to je prolazno. Svet je prostran i isparan, kae Dejms, ili se s tim slaemo (tvr di umovi) ili se ne slaemo (ovu opciju biraju meki umovi). Ovo je, tvrdi Dejms, ozbiljan spor, iako nas u oba sluaja liava sopstve ne volje i mogunosti uticaja na nae ivote ili kako bi to Nie re kao liava nas volje za mo iji je drugi naziv stvaralatvo. Tvrdi umovi samo konstatuju da j e t a ko ka ko j e i treba se s tim pomi riti, dok meki umovi smatraju da sve na ovom svetu zavisi od toga ta je i z v an ovog sveta. Dok tvrdi umovi prihvataju stvarnost kao gotovu i konanu, meki umovi pretvaraju sve to se dogaa jedva u senku onoga to je nepromenljivo. I prvi i drugi vide svet kroz pri zmu apsoluta, samo to su za tvrde umove apsolutni ve gotovi zako ni stvarnosti (i injenice koje iz njih proistiu), dok su za meke umove apsolutni zakoni apriorni i zato se injenice uopte ne uzimaju u obzir. Devedeset godina kasnije, Riard Rorti e opisati potpuno istu opoziciju, samo pod drugaijim nazivom. Rorti suprotstavlja pozi POSTFILOZOFSKA KULTURA savremena postprosvetiteljska tiviste i metafiziare (prvi veruju kultura u kojoj tradicionalna meta samo u gole injenice, a drugi u fizika pitanja (ta je to istina?, vene principe), sueljavajui oba ta je to dobro?) gube svoj zna stanovita s postfilozofskom kultu aj s obzirom na nedostatak apso rom prema kojoj kako poverenje lutnog kriterijuma verifikovanja. U postfilozofskoj kulturi ljudi bi u gole injenice tako i traganje za se oseali kao usamljena, oformlje nepromenljivim esencijama pre na bia, bez ikakve veze sa neim teruje u omalovaavanju potpune Izvan [something Beyond],* dok fi prolaznosti ljudskog ivota koji lozof, koji brine za adekvatnost svo traga za svojim mestom u svetu jih opisa stvarnosti, biva zamenjen pomou njegovih trenutnih opisa, snanim pesnikom (kategorija koju je Rorti preuzeo od Harolda procenjujui koji od njih najbolje Bluma) koji drugima namee sop slui tom cilju. Oba stava Dejm stvene samokreacije. sov i Rortijev mogu se saeti * R. Rorti, Konsekvence pragmatizma, u nekoliko osnovnih teza koje isto Beograd, 1992, str. . vremeno daju kondenzovanu sliku pragmatike misli. Smisao sveta ne postoji ni u samim injenicama, ali ni izvan njih u sferi njihovog transcendentnog utemeljenja, ve je rezultat ovekove stvaralake delatnosti. To stvaralatvo nije ni proizvoljno nametanje smisla, ali ni otkrivanje njegovog goto vog oblika, ve pre gov ar anj e sa svetom po ustaljenim pravilima. Ta pravila ne predstavljaju individualan ve zajedniki pronalazak
W. James, Pragmatizm..., op. cit., str. 203.
52
i zato Dejms s pravom tvrdi da u reku sveeg iskustva uranjamo ispunjeni uverenjima naih preda ka. Ova uverenja nam omogua vaju da struktuiramo ovu reku sveeg iskustva skoro isto kao to kategorije intelekta u Kantovom sistemu omoguavaju oblikovanje pojavnog sveta. Vana je re sko ro, jer se osnovna razlika zasniva na tome da su ove kategorije koje su za Kanta univerzalne, nezavisne od empirijskog iskustva, iz antro poloke perspektive proizvodi kulture koji su vremenom podle gli tako dalekosenoj naturalizaciji da se tretiraju kao univerzalne. U vezi s tim, ovek koji raspolae intelektom nije suprotstavljen sve tu, shodno dihotomiji izmeu subjekta i objekta, ve je utonuo u ovaj svet i ne spoznaje ga toliko koliko ga stvara svojom misao nom i fizikom delatnou. Drugim reima: ovek do iv lj ava svet i u ovom izrazu se krije i to kako se svet t ie oveka (u doslov nom i prenosnom znaenju)5 i to da se on od sveta ne moe oslobo diti. Svet koji se tie oveka ne dozvoljava mu da postane subj ekat s az nanj a u uskom smislu, odnosno tvorac i istovremeno garant adekvatnih i tanih predstava sveta, nego od njega stvara subj ekat prome n lj ivo g iskust v a.6
DARVINIZAM pogled na svet koji je Rorti poistoveivao s pragmatizmom, a koji izraava nastajuu sposobnost oblikovanja sredstava neophodnih individui da preivi. Prema Rortiju, Darvinova vizija jezika kao korisnog sredstva (koja se takoe nadovezuje na Haj degerovu koncepciju iz Bitka i vre mena, kao i Vitgentajnovu teoriju jezikih igara) ostaje u suprotnosti sa vizijom jezika kao reprezentaci je stvarnosti. Korisnost sredstva ov de zamenjuje tanost predstava.
Kultura kao producent kategorija za opis sveta Kritika subjekta saznanja
Subjekat iskustva
O iskustvu
Iskustvo, prema Dejmsu, karakteriu sledee osobine ije prihvata nje povlai ozbiljne posledice, ne samo metodoloke ve i ivotne. Prvo, ono predstavlja ulazak u plodne odnose sa stvarno u.7 To je, uostalom, najbolja definicija pragmatistikog shvatanja
5 6 U tom smislu je Dejms blizak Hajdegeru koji je koristio re Umgang, doslov no: ophoenje, da bi odredio pozicioniranost Daseina u svetu. Potpuno ista je i Rortijeva polazna taka u kojoj on stavlja znak jednakosti izmeu iskustva i jezika. Jezik nije posrednik izmeu subjekta i predmeta, ve deo ljudskog ponaanja. Zato nam ne stvara slike stvarnosti (tada bi morao da stane nasuprot nje), ve je kao odgovarajue sredstvo oblikuje. Ovde Rorti verno prati Hajdegera. W. James, Humanizam i prawda, u: Znaczenie prawdy. Cig dalszy Prag matyzmu, Warszawa, 2000.
Plodan odnos sa stvarnou
XIV. Pragmatizam
525
Iskustvo kao proces
Kritika centralne take gledita
Konana terminologija
interpretacije; plodni odnos sa stvarnou, to se moe i druga ije predstaviti: interpretacija je transakcija koju ovek obavlja sa svetom. Zato odnos i zato transakcija? Ne samo zato to povezuje subjekat sa svetom, ve i zato to je to vrsta delatnosti zasnovane na razmeni: ja utiem na svet (tekstove) i svet (tekstovi) utiu na mene. Zato bi ta transakcija bila plodna? Jer omoguava subjektu koji ita da se pozicionira u svetu onako kako mu odgovara, a i da istovremeno drugima kae neto smisleno. Drugo ime za ovu tran sakciju je prema Rortiju pronalaenje odgovarajueg renika uz pomo kojeg opisujemo sopstvenu egzistenciju.8 Drugo, iskustvo je pro c e s koji se neprestano razvija iz ega proistiu sledee posledice. ovek gradi svoja uverenja pozivajui se na ono to mu se (kako telu, tako i umu) deava te, dakle, na ono to odnekuda dolazi (od strane stvari ili rei, ljudi ili tekstova) i to se ili uklapa u njegova uvere nja ili ih modifikuje, u zavisnosti PERSPEKTIVIZAM uverenje od onoga to ga vie zadovoljava o strogoj zavisnosti oblika sveta od (naravno, ono to ga ne zadovolja perspektive iz koje se on percipira. Filozof koji je prvi od perspektivi va, biva odbaeno). S obzirom na zma stvorio filozofsku osnovu bio to da je iskustvo promenljivo, ni je Fridrih Nie. U svojim beleka jedna taka gledita nikada ne mo ma pisao je: Kad bi ovek hteo da e biti t a konana taka gledita.9 se oslobodi sveta perspektive, ostao A to znai da je iskustvo po priro bi bez tla pod nogama.* di perspektivno, iako je lieno in * F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe in 15 Einzelbnden, tegriue perspektive iz koje bi se red. G. Colli, M. Montinari, Mnchen BerlinNew York, 1988, t. II, str. 285. kao kod Lajbnica sve moglo videti onako kako to vidi Bog. Per spektivnost iskustva svedoi i o njegovoj konanosti koja, opet, ne govori ni o emu drugom ve samo o tome da prema Nieovim reima niko ne moe da izviri izvan svog ugla ili da kako sma tra Rorti nijedan od naih renika, zahvaljujui kojima dajemo smisao svetu, nije konaan renik. Procesualnost, perspektivnost i nekonanost iskustva i opisa ine da se pregovorima subjekta sa sve tom ne vidi kraj, to znai da kad smatramo da naa gledita, uvere nja i opisi poprimaju zatvoren oblik, obino u svetu o dust aj emo o d iskust v a u i me te or ij e od koje zahtevamo i z b av lj e nj e iz reke stvarnosti. Na taj nain se sueljavaju iskustvo i teorija, mada iz ovoga ne proistie da je iskustvo drugo ime za slavnu pra ksu koja zakorauje tamo gde teorija izneverava ili ini njenu dopunu.
8 9 Hermeneutiari u ovom sluaju govore o projektovanju sopstvene egzistenci je na svet u koji se valja smestiti. W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 79.
526
Iskustvo, kako ga shvata Dejms, dovodi u pitanje opoziciju izmeu prakse i teorije, kao i opoziciju izmeu tvrdih (praktinih) i mekih (teorijskih) umova. To je zato to kroz iskustvo subjekat ut i e na stvarnost pomou ideja koje sam stvara, iz ega proistie odreena filozofija istine.
Praksa
Korisna interakcija
Istina, kako je definie Dejms, predstavlja odnos izmeu naih ul nih iskustava i naih ideja. Truth here is a relation, not of our ideas to nonhuman realities, but of conceptual parts of our experience to sensational parts. Those thoughts are true which guide us to b e nef i c i a l inter a c t ions with sensible particulars as they occur.10 Tako, za nas nije istinito ono to se krije u stvarnosti, ve ono to ne unosi disonantnost izmeu ono KLASINA KONCEPCIJA ga to dolazi spolja (ula) i stanja ISTINE teorija koja istie da isti intelektualne svojine. Kad se takva nitost sudova zavisi od podudar disonantnost javlja, ili nisam u sta nosti suda sa stvarnou (adequa nju da razumem ono to vidim ili tio rei et intellectus). mu ne dajem za pravo, ali ne zato to je to tako, ve zato to remeti ovu korisnu interakciju (beneficial interaction) izmeu mog uverenja i sveta, odnosno najkrae ree no uopte mi to ne odgovara11 jer ja drugaije gledam na svet. To je, uostalom, jedini trenutak kad ovek moe da govori o podu darnosti i adekvatnosti. Nije re, meutim, o podudarnosti injeni ca i ideja (upravo ta podudarnost konzervira podelu izmeu subjek ta i objekta, a da pri tom jo i omoguava pristup tome kako zaista jeste), ve o podudarnosti iskustva i uverenja koje je osnova svake interpretacije. Vidim samo ono na ta sam navikao,12 a i uveren sam samo u ono to mogu da razumem. Ako se novo iskustvo poj movno ili ulno previe izrazito suprotstavlja naem ve postoje em sistemu uverenja, tada se u devedeset i devet odsto sluajeva to tretira kao la.13 A u takvim sluajevima, istinito je samo ono to se
10 11 12 Ibid., str. 82. Ibid., str. 112. Ovu tezu, prema kojoj je sadraj spoznaje determinisan njegovom formom (okvirom, matricom), s pragmatistima dele i predstavnici drugih filozofskih kola, na primer, Nelson Gudman, autor knjige The Ways of Worldmaking. To je, u izvesnom smislu, najrasprostranjenija savremena filozofska teza. Up. W. James, Humanizm i prawda, op. cit., str. 112. Ibid., str. 112.
Disonantnost
Podudarnost iskustva i uverenja
13
XIV. Pragmatizam
527
Sistem uverenja
Kulturna determinisanost iskustva
Kako odbraniti istinu od proizvoljnosti?
Nedostatak transendentne instance
ne suprotstavlja ovom sistemu uverenja. S obzirom na to da se ovaj sistem uverenja ne stvara odvojeno od iskustva ve tokom njegovog trajanja, to oslobaa humanizam od prigovora za bilo kakav oblik transcendentalizma, a pre svega Kantovog. Poto iskustvo odluuje, onda i kultura odluuje, jer iskustvo koje ne bi bilo determinisano kulturom, bilo bi potpuno prazno. U tom smislu, pragmatika kon cepcija istine zaobilazi opoziciju izmeu smiljene i pronaene isti ne, opoziciju izmeu subjektivizma i objektivizma. Ovde se, meutim, obino pojavljuje primedba koja se, uosta lom, uvek javlja kad se istini oduzima mo apsolutne objektivnosti. Zato se kae da ako je jedan kriterijum istine ekvivalentnost izme u neijeg iskustva i neijeg miljenja, kako onda zatititi istinu od potpune proizvoljnosti? Kako je sauvati od toga da svako ija se uverenja slau s njegovim iskustvima moe da ostane pri svom mi ljenju? Drugim reima, kako odbraniti istinu od potpune proizvolj nosti? Upravo zato Dejms dopunjava svoju koncepciju istine na sle dei nain, uostalom, u skladu s njenim transakcijskim karakterom: Istine bi trebalo da imaju praktine posledice.1 To samo znai da svaka reenica za koju pretpostavljamo da je tana (jer odgovara na im uverenjima), mora da proe kroz test iskustva koje je j e d ini verifikujui filter. Sve sankcije zakona istine nalaze se u samom tki vu iskustva15 kae Dejms, to znai da u odnosu na iskustvo ne postoji nikakva transcendentna instanca verifikovanja naih sudova koje elimo da prihvatimo kao istinite. Da li to znai da tu vlada pot puna proizvoljnost? Nipoto. Samo je iskustvo instanca zahvaljujui kojoj jedni sudovi bivaju odbaeni, a drugi prihvaeni. Iskustvo ili ono to nam omoguava da postojimo u svetu. Dejms pie: Istina je suprotnost onom to je nestabilno; onom to nas razoarava; onom to je beskorisno, to je lano ili nesolid no, svemu to je neproverljivo i neosnovano, svemu to je haotino i kontradiktorno, ... svemu to je nerealno, to je u tom smislu lieno praktinog znaenja.16 Lieno praktinog znaenja ovde oznaava: nediskutabilno, ne proverljivo, neosnovano, to se izjednaava sa onim to je lano. Po greno je, dakle, ono u ta nikoga ne moemo ubediti zato to se ne moe niim opravdati. Ako, meutim, uspem nekome racionalno da obrazloim moje gledite, jer je to gledite koje odgovara mojim
1 15 16 Ibid., str. 5. Ibid., str. 67. Ibid., str. 69.
Argument racionalnosti
528
uverenjima (i zato je za mene istinito), i taj neko prihvati moje gle dite, onda i ja i taj neko verujemo da su naa gledita istinita. Jo jedan Dejmsov citat, ovog puta iz pragmatizma: Istinite su one ideje koje uspemo da usvojimo, opravda mo, potvrdimo, verifikujemo. One koje ne uspemo, pogre ne su.17 Prema tome, da li, prihvatajui pragmatinu koncepciju istine, rizikujemo da nam se prigovori proizvoljnost? Ni najmanje. Iz inje nice da se kao bezuslovne smatraju one istine koje prihvata veina uopte ne proistie da ovo prihvatanje ne spada u definiciju onoga to je istinito. ak, naprotiv: istina ne zavisi od toga k a ko j este, ve od toga ko i zato se s njom slae. Ovo slaganje ili neslaganje ne proistie iz mitske podudarnosti izmeu naih sudova i stvarnosti, ve iz podudarnosti izmeu onoga to neko tvrdi i naeg iskustva. A to znai da je ljudima koji imaju slina iskustva lake da se slo e nego onima koje deli provalija. Ako ljudi ne uspeju da usklade svoja iskustva, onda nee utvrditi istinitost svojih sudova to, meu tim, ne znai da to uopte nije mogue. Istina je poeljna i nuna, samo to je ne treba traiti u stvarnosti ve u naem odnosu prema njoj. Istinito je ono to pobedniki prolazi kroz proveru iskustva te, dakle, ono to uspemo da obrazloimo, potvrdimo, verifikujemo. Ako nai sudovi o svetu ne zadovolje ovu proveru, istog trenutka prelaze na stranu lai. Nema ideje ni sudova o svetu koji bi sami po sebi bili istiniti. Kako s pravom pie Dejms, istina se do ga a ideji, Truth happe n s to an idea. It becomes true, is made true by events.18 Verifikovanje svake ideje koja nam neto znai vri se tokom iskustva koje delimo ili elimo da podelimo s drugima. Kao to se moe videti, ovde nema mesta za proizvoljnost.
Usklaivanje iskustava
Istina se dogaa ideji
Interpretativna zajednica
Na isti nain razmilja i Stenli Fi, autor pojma interpretativne zajed nice. Najvanija teza koju je Fi u raznim prilikama ponavljao glasi: Stalno smo interpretativno pozicionirani [we are always and already interpretively situated].19 To znai da jo pre nego to se upustimo
17 18 19 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 161. W. James, Pragmatism. A New Name for Some Old Ways of Thinking, New York, 1907, str. 7778. S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka..., op. cit., str. 381.
Fiova koncepci ja interpretativ ne zajednice
XIV. Pragmatizam
529
Zakoni zajednice
Jezik koji nije privatni
Institucija
u interpretaciju nekog dela, mora INTERPRETATIVNA ZAJED mo znati da postoje takve sutine NICA kategorija koju je u istrai kao to su knjievna dela koja se vanje knjievnosti uveo Stenli Fi mogu interpretirati, iitavati na da bi oznaio skup razliitih uvere razliite naine (kad bi postojao sa nja o knjievnosti i interpretaciji. mo jedan nain tumaenja knjiev Interpretativna zajednica nam, s nog dela, niko ne bi pokuavao da jedne strane, omoguava interpre taciju knjievnosti (jer smatra da ga ponovo proita), da je interpre se knjievnost uopte moe inter tacija mogua samo zahvaljujui pretirati), dok, s druge, ogrania naroitom jeziku knjievnih dela, va njenu proizvoljnost (jer smatra da su nova iitavanja ne samo mo da nije dozvoljeno da se sve radi gua ve da ih akademska javnost s knjievnim tekstom). Znaenje teksta nije dato, ve se stvara kroz kojoj se obraaju, visoko ceni, i ta proces interpretacije bez koje knji ko dalje, i tako dalje. Sve ove pre evni tekst ne bi uopte mogao da mise koje utke prihvatamo, ali postane predmet koji ima znae koje moramo da prihvatimo da nje. Iako nijedan tekst ne posedu bismo se uopte bavili interpretaci je znaenje sam po sebi, ipak ne jom knjievnih tekstova, proistiu postoji ni apsolutna proizvoljnost interpretacije, jer svaka interpre iz pristanka da se prihvate zakoni tacija mora da postupa shodno koji vladaju zajednicom kojoj eli opteprihvaenim procedurama. mo da pripadamo interpretirajui knjievne tekstove. Neko ko ne zna da postoje knjievne vrste, me trika ili retorike figure, nee pripadati onoj zajednici iji je jezik isti onaj profesionalni jezik kao i jezik kojim govore rudari ili rag bisti. Iz istog razloga iz kojeg rudari, razmatrajui plan iskopavanja uglja, ne govore jezikom ragbista, a ragbisti ne koriste jezik ruda ra za planiranje napada s krila (ukoliko ragbisti, kao to se deava u Velikoj Britaniji, nisu ujedno i rudari), i teoretiari knjievnosti se slue jezikom koji u velikoj meri spreava proizvoljnost njiho vih postupaka. Niko ko se bavi interpretacijom tekstova ne moe sebi dozvoliti apsolutnu proizvoljnost upravo i zbog toga to jezik koji koristi nije privatni jezik, nego je to jezik koji koriste i drugi teoretiari knjievnosti. Drugim reima, pojam apsolutne proizvolj nosti potpuno je pogrean, jer se nikada neemo nai u poloaju koji niim nije determinisan. Naprotiv: nae postupke neprestano odreuje inst ituc ij a koja ograniava anarhine tenje. ta su to institucije? Uopteno govorei, to su forme drutve no organizovane delatnosti,20 skupovi nadindividualnih konven cija koje moramo prihvatiti da bi nae potrebe i vrednosti bile ra zumljive i nama i drugima. Institucija je mesto s kojeg govorimo
20 Ibid., str. 30.
530
i s kojeg nas drugi sluaju, dakle, mesto na kojem se organizuje nae iskustvo. Pre nego to postanemo lanovi neke institucije (akademi je, instituta), ve joj pripadamo u largo smislu: ne bismo mogli nita da doivimo da ve nema okvira percepcije, ne bismo mogli nita da kaemo da nam to ne omoguavaju jezike i komunikacione kon vencije. Zahvaljujui tome to se one meusobno razlikuju, pripada mo razliitim institucijama, odnosno interpretativnim zajednicama koje nam omoguavaju donoenje razliitih odluka te, samim tim, slabe opasnost prizvoljnosti koja se nalazi u toj odluci. Upravo zato je Fi okoreli intencionalista, samo to intenciju ne shvata psiholoki (ta je autor hteo da kae?) ili semantiki (ka kav je smisao autor eleo da uvrsti u tekst?), ve diskurzivno. Inten cija nije lina svojina, individualan prohtev ili semantika samovolja, ve modalni okvir svakog kulturnog poduhvata, forma mogueg konvencionalnog ponaanja.21 Ne moe se, kae Fi, konstruisati nikakav smisao a da mu ne pridodamo neku intenciju.22 Intencija je, dakle, ono to ini da odreen iskaz uopte moe biti shvaen. Ovde se, ipak, nakon to je odbaena netana zamerka o proizvolj nosti, pojavljuje jo jedna, sasvim suprotna zamerka. Ako smo, kako govore Fiovi oponenti i oponenti pragmatizma uopte, uvek inter pretativno situirani, onda u tom sluaju pravo Ja biva istisnuto ili, u najmanju ruku, zamagljeno konvencijama, fikcijama i konstruk cijama. Sloivi se sa institucionalnom prirodom Ja, istovremeno moramo dovesti u pitanje pravu prirodu tog Ja, odnosno njegovu potpunu nedeterminisanost istorijskim kontekstom. I, u stvari, ovde poinje spor koji je najvaniji za pragmatizam, a verovatno i za ita vu teoriju XX veka. To je spor esencijalista s kontekstualistima.
Intencionalizam
Esencije i konteksti
Esencijalisti veruju da postoji nepromenljiva ovekova priroda ko ja nije pretrpela nikakve istorijske uticaje. Takoe veruju da posto ji neto poput istine koja je nezavisna od ljudskog miljenja a ijim se otkrivanjem bavi ljudski um. U oba sluaja biva uspostavljena prava sutina stvari koja je obino u sukobu s trenutnim i istorijski promenljivim oblikom. Postoji mnogo miljenja o tome kako stvari
21 22 Ibid., str. 2. S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam bridge, Mass., 1995, str. 127.
Esencijalizam protiv kontek stualizma
XIV. Pragmatizam
531
Sutina stvari i njen opis
Rortijeva kritika esencijalizma
izgledaju, ali one mogu izgledati ESENCIJALIZAM gledite po samo na jedan, njima svojstven na kojem ljudi, stvari ili tekstovi pose in. Iza varljivih slika stvari, koje duju skrivenu sutinu koja odreu se mogu opisivati na razliite nai je njihovu pravu prirodu. Ta sutina ne, kriju se prave esencije koje ne (= esencija) postoji nezavisno od zavise od jezika koji ih opisuje, ve bilo kakvih pogleda i nije posledica bi trebalo same od sebe, in propria nikakve interpretacije. Dakle, biti ovek jeste u zavisnosti od posedo persona, kako je govorio Huserl, da vanja nepromenljive i vanistorijske se javljaju umu. S jedne strane, pra ljudske prirode koja mora biti pri vo Ja se skriva iza razliitih slojeva sutna u svakom oveku. Slino je i s privida na koje ne treba obraati knjievnim tekstovima: sutina knji panju jer su to varljivi prividi, po evnosti jeste literarnost shvaena osobina svakog grena gledita koja udaljavaju um kao nepromenljivaod bilo kakvog teksta, nezavisna od toga to zaista jeste, a, s druge drutvenog ugovora. strane, ispod promenljivih formi se krije prava stvarnost koja se bitno razlikuje od toga kako se opi suje. U oba sluaja sutina stvari se radikalno razlikuje od njenog opisa, iz ega proistie da jezik ne pripada ni pravom Ja, ni samoj stvarnosti, ve je samo nesrean dodatak kako samom Ja, tako i sve tu koji iskrivljuje perspektivu iz koje bi trebalo da se posmatraju nje ni pravi oblici. Svoju raspravu sa esencijalizmom Riard Rorti je poeo od dovo enja u pitanje ove dihotomije. Ne postoji, kae on pozivajui se na Hegela, nita to prethodi istorijski determinisanom Ja, slino kao to ovo je takoe Hegelova teza nema sveta koji bi bio neto razliito od jezika koji ga opisuje i to iz jednostavnog razloga to ne postoji arhimedovska, vanjezika taka koja bi omoguavala dokazivanje ova kve teze.23 Esencijalni opis je samo jedan od opisa stvarnosti i zasniva IRONIJA prema Riardu Ror tiju, antimetafizika osnova sve se jedino na uverenju i verovanju sna privremenosti svakog opisa koji poprimaju jeziki vid, a ne na stvarnosti i toga da ne postoji ko tome kako zaista jeste. Naravno, nana terminologija kojom bi se svet egzistira izvan nas, spolja u mogao izvriti iscrpan opis sveta. odnosu na nas, ali opisi tog sveta sa Ironiar, nasuprot metafiziaru ko postojanje prave mo su nae tvorevine i samo se na ji veruje iuoveka, smatra da priro de sveta je o njih odnosi kriterijum istine i lai. vek samo mrea verovanj i elj, Rorti na taj nain istupa pro liena sredita [centerless web of tiv poznate, klasine hermeneuti beliefs and desires].* ke teze po kojoj ovek, koji eli da * R. Rorty, Przygodno, ironia i solidar no, Warszawa, 1996, str. 126. spozna sebe, nastoji da protumai
23 R. Rorty, Przygodno, ironia, solidarno, Warszawa, 1996, str. 1971.
532
zagonetno pismo sveta. Svet ne govori. Samo mi to radimo, kae Rorti.2 To znai da je upravo o vek taj koji reava pitanje stvarno sti i samim tim preuzima odgovor nost za ono to o svetu govori. Svet je govorio oveku samo zato to je ovek verovao u svet kao delo od njega nezavisnog tvorca, odnosno Boga. Sekularizacija i razbijanje iluzije savremenog sveta uinili su da se na svet u najmanju ruku, poev od romantiara poelo gle dati kao na neto to na sopstvenu ruku treba pronai zahvaljujui imaginaciji i jeziku. Romantiari su religiju zamenili umetnou koja je na sebe preuzela ulogu za aravanja sveta, dakle, njegove fikcionalizacije. Poto su te fikci je konstruisane u jeziku, onda je upravo jezik dobio mo stvaranja stvarnosti. to je vei knjievni projekat, to je ubedljiviji opis sveta, utoliko je vei uticaj na itaoce, utoliko je vea snaga stvaralake re i koja zamenjuje veru u jezik razuma i nauke kao adekvatnog sred stva za opis sveta. Na taj nain je knjievnost, kae Rorti, zamenila nauku i filozofiju, jer je upravo knjievnost najvie svesna prolazno sti jezika i jastva. Istina se ne otkriva niti od strane sveta, niti od strane jastva niti od strane jezika koji povezuje svet i jastvo u jedan continuum. Svet i Ja zavise od jezika koji nije neto razliito od njih, to znai da smo svet i Ja samo ono to o njima moemo da kae mo. Istorija nae kulture nije nita drugo do istorija promenljivih i meusobno konkurentnih jezika kojima se opisuje svet, koji se me njaju ne zato to se sve vre povezuju sa svetom, nego zato to se jedna vrsta jezika pokazuje manje uspenom za opisivanje sve ta i treba je zameniti novom, ubedljivijom.25 Ubeivanje je, prema miljenju esencijalista, samo retoriki trik koji zamagljuje istinu i podmee umesto nje njenu pristrasnu karikaturu, i zato nam samo filozofija kao stroga nauka (Huserlov termin) omoguava da se pro bijemo kroz zastore privida i prodremo do samih stvari.
PARADIGMA u teoriji nauke Tomasa Kuna, skup preutno pri hvaenih pretpostavki i uverenja koji omoguavaju nauna istraiva nja. Prema Kunu, nisu injenice te koje diktiraju naine saznavanja, ve obrnuto: injenice se utvru ju kroz procedure koje su nauni ci prihvatili. Kad opservacije, do kojih se dolo u okviru razliitih paradigmi, uu u meusobni kon flikt, taj spor se ne moe reiti pozi vanjem na injenice, jer se upravo status onoga to smatramo inje nicom dovodi u pitanje. Pobeuje ona teorija ije pristalice uspeju da dokau efikasnost (ne adekvat nost) sopstvenog jezika. Tada na stupa promena paradigme koja nije izazvana preciznom opserva cijom injenica, ve priznavanjem efektivnijeg jezika njihovog opisa. 2 25 Ibid., str. 22. Ovde se i Rorti i Fi pozivaju na koncepciju paradigmatske promene koju je formulisao T. Kun.
Pitanje istinitosti stvarnosti
Znaenje knjievnosti
Zamena jezika
XIV. Pragmatizam
533
Opozija filozofije i retorike
Retorika taka gledita
Opozicija izmeu filozofije i retorike, prisutna u zapadnoj kultu ri jo od spora izmeu Platona i sofista, dobro opisuje spor esencijali sta i kontekstualista. Filozofi (ili teoretiari) veruju da je jezik (meto dologija) sredstvo koje Ja (jastvo, subjekat) koristi za adekvatan opis sveta i da je zadatak filozofa maksimalno usavravanje tog sredstva. Ja postoji nezavisno od jezika (metodologije), ali postoji nezavisno i od sveta ije znakove treba adekvatno protumaiti uz pomo od govarajue metodologije. Tako, prema miljenju esencijalista, posto je solidnije i manje solidne metodologije u opisu sveta. Prve dopiru do istine, a druge je samo komplikuju. U prvom sluaju, cilj filozofa (i nauke) jeste usavravanje mainerije opisa koja e na kraju poe ti besprekorno da funkcionie i da proizvodi adekvatne opise injeni ca. U drugom sluaju, re je o pre teranoj subjektivnosti koja nas RETORIKA u starom veku: teorija govora. Prema pragmati udaljava od samih injenica. arima, retorika je filozofski stav S retorike take gledita ko koji smatra da se istina i smisao ja je, prema Fiu, istovremeno i ne mogu pronai nego stvoriti, antifundamentalistiki stav, stvari proizvesti putem diskursa. Homo stoje drugaije.26 Ovde se predmet rhetoricus je ovek koji je svestan opisa ne moe razlikovati od nai sopstvenih saznajnih ogranienja na njegovog opisivanja jer jezik u i sklon pregovaranju o znaenju u javnom prostoru. kojem nastaje odreuje sve okvire mogueg saznanja. Terminologija odreenih disciplina nije spoljanja u odno su na svoje predmete, nego ih stvara. Odbacite je u korist terminologije druge discipline i izgubiete predmet koji bi samo ona mogla da oivi. Ako bi istraiva knjievnosti, objanjavajui neki stih, poeleo da interiorizuje ciljeve i uverenja istoriara, kao rezultat toga bi nastalo tumaenje koje ne bi imalo nikakva teorijskoknjievna obeleja; na stala bi jezika tvorevina [piece of language] koju vie ne bismo smatrali stihom, jer renik opisa ne bi u sebi sadr ao nita to bi dozvolilo da se u prvi plan istaknu njegove poetske osobine. I, obrnuto: ako bi se zapis istorijskog dea vanja itao (to je danas u modi) isticanjem metaforikih efekata, narativnih strategija i afektivnih izvora takozvane
26 Up. Rhetoric in an Antifoundational World: Language, Culture, and Pedagogy, red. M. BernardDonals, R. R. Glejzer, New Haven, 1998, naroito eseje Fia (Retorika), Rortija (Promenljivost jezika) kao i Igltona (Kratka istorija retorike).
53
oiglednosti, kao rezultat bi nastao semiotiki predmet u odnosu na koji ne bi imalo smisla postaviti osnovno istorij sko pitanje: ta se desilo?27 Slino je i sa subjektom. Retoriki subjekat, za razliku od epi stemolokog, jeste subjekat koji se uvek i odmah vezuje za lokalne i drutvene norme i standarde koji ga ine, i koji omoguava raci onalno delovanje.28 Kao to ne postoji jedinstvena terminologija pomou koje se moe opisati stvarnost (dakle, davati joj smisao), tako ne postoji nijedan subjekat koji bi se prema ovoj terminologiji mogao tretirati kao konana terminologija. Ove razlike se jedino ne odnose na posebne discipline kao, na primer, na astrofiziku, mole kularnu biologiju i nauku o knjievnosti, nego se odvijaju u okvi ru datih disciplina. S pragmatistike take gledita, razlike izmeu pojedinanih metodolokih kola u XX veku ne samo to odgovara ju razliitim terminologijama korienim za opis knjievnosti, ve svedoe o promenljivosti samog predmeta: poto ne postoji jedna knjievnoteorijska terminologija, onda ne postoji ni jedinstvena, od nosno nezavisna od mnogih opisa, knjievnost.29
Retoriki subjekat
Posledice za teoriju
Odnos pragmatizma prema teoriji prilino je jednostavan. Godine 1982, na stranicama asopisa Critical Inquiry, pojavio se provokati van tekst Stivena Knapa i Voltera Bena Majklsa pod nazivom Aga inst Theory (Protiv teorije). Autori su u njemu dokazivali da teorijski argumenti u interpretaciji knjievnosti nemaju nikakve po sledice i da teorija knjievnosti jednostavno treba da poloi oruje.30
27 28 29 S. Fish, Looking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity, u: Prof fesional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass. 1995, str. 85. S. Fish, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 367. Slino smatra Gadamer: Pravo znaenje stvari koju prouavamo pojavie se tek zahvaljujui onome ko ume da nam pravilno na njega ukae. H.G. Gadamer, Prawda i metoda. Zarys hermeneutyki filozoficznej, Krakw, 1993, str. 271. Fi bi, ipak, rekao: Tek zahvaljujui onome ko ume da nam je ubed ljivo pokae. Razlika izmeu pravilno i ubedljivo, predstavlja razliku iz meu hermeneutike i pragmatizma. Up. S. Knapp, W. B. Michaels, Against Theory, Chritical Inquiry, 1982, t. 8, br. . Od ove diskusije je naknadno napravljena itava knjiga: Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism, red. W. J. T. Mitchell, Chicago, 1985.
Posledice pragmatizma za knjievna istraivanja
30
XIV. Pragmatizam
535
Protiv teorije
Ne moe posto jati univerzalna teorija
Stihija prola znog ivota
Jedan od uesnika u sporu koji se EPISTEMOLOGIJA prema rasplamsao nakon objavljivanja Rortiju, koji je u Filozofiji kao ogle ovog teksta bio je Stenli Fi koji je dalu prirode (1979) iao tragom iznosio sledee argumente: svaka Hajdegerove kritike metafizike, te teorija je beznadean poduhvat, orija adekvatnih predstava iji ga jer u elji da je formuliemo treba rant je subjekt koji nije uvuen u saznavanu stvarnost. Znanje koje da izaemo izvan okvira lokalnih tei sigurnosti Rorti naziva rezul uverenja i da je podvrgnemo ogle tatom manipulacije Vorstellungen du koji nije prethodno priprem [predstavama]. ljen, to je neizvodljivo jer nema pojmova i kateogrija koji ne vode poreklo iz te oblasti. Drugim rei ma: tako smo vrsto povezani sa svetom da distanciranje od njega osnovni uslov teorije uopte nije mogue. To je razlog zato teo rija ne moe da ima nikakve posledice za praksu, jer ne moe imati posledice neto ega nema. A univerzalna teorija ne postoji, jer uvek predstavlja samo generalizaciju koja je izvrena na osnovi delimine, kontekstualizovane prakse. Takoe, ne neutralie line interese, jer jedino lokalna potraivanja izdie HOLIZAM filozofski stav pre na nivo opteg zahteva.31 ma kojem pojedinani delovi siste Svi pragmatisti, oslobaajui ma ili neke celine dobijaju na znaa se od teorije u uem smislu, ele ju tek putem odnoenja prema toj da nas uvuku u stihiju prolaznog celini. Prema Rortiju, ljudi menjaju ivota iz kojeg nema naina da se svoja miljenja ne zato to ona ne izvuemo, slino baronu Minha odgovaraju stvarnosti, ve da bi se uzenu koji se hvatao za sopstveni bolje slagala s drugim miljenjima ili da bi meu njima stvorili neku perin.32 Od Viljama Dejmsa, Ri vrstu ravnotee. Posledica holisti arda Rortija i Stenlija Fia moe kog principa za Rortija jeste ukida mo da usvojimo da su subjekat i nje razlike izmeu filozofskog i knji istina p o sle di c a a ne u z rok isku evnog diskursa, jer je u oba sluaja stva koje se ne moe odvojiti niti re o istom samokreativnom i ima od kulturnog konteksta koji njime ginativnom inu stvaranja.
31 32 S. Fi, Interpretacja, retoryka,... op. cit., str. 333. Zato Fieov argument protiv Novog istorizma glasi ovako: poto su sve nae delatnosti istorijske i prigodne, i njihov smisao ne proistie iz pozivanja na bilo koji transcendentan ili transcendentalan princip, ne postoji neto poput ranga na skali istorinosti, odnosno ne postoje metode koje su vie istorij ske od drugih. Istorinost, kae Fi, nije opcija, ve neminovnost. U vezi s tim, u spor oko istorinosti ulaze samo razliiti istoricizmi, poto ne po stoji opozicija izmeu istorizma i neeg drugog, jer to neto drugo uopte ne postoji. Iz tog razloga besmisleno je nazivati se istoriarem, osim ako neko ne eli da bude teoretiar istorije, to je takoe neizvodljivo, jer bi to, opet, znailo odstupanje od istorije, to je nemogue. Up. S. Fish, The Folger Pa pers, u: Professional Corectness..., op. cit., str. 12711.
536
upravlja, niti od sfere drutvenih pregovora koji mu daju bilo ka kvu pravosnanost. Dakle, ovde kljuna kategorija postaje iskustvo suprotstavljeno epistemoloki shvaenoj teoriji i apriornoj nauci o svetu, a isto tako i idiosinkretikom ludilu koje nije u stanju da obra zloi sopstvene razloge. Kategorija iskustva i njemu odgovarajueg opisa omoguava zaobilaenje suprotnih polova univerzalnih teorija i individualnog naklapanja i u tom smislu postaje osnovna filozofska kategorija oveka uronjenog u ivot koji nastoji da o tom ivotu kae neto drugima kako bi ga drugi mogli razumeti. Ako se, meutim, slaemo s tim da ta kategorija moe posluiti kao efikasno sredstvo za opis ivota, onda se treba sloiti i s tim da je to izvrsna knjievno teorijska kategorija, osim ako izmeu ivota i teorije knjievnosti ne postavimo nepremostivu razliku to, iz holistike pragmatistike per spektive, nije mogue. To znai da se na ivot kako kae Dejms odvija bez sigurnosti i garancije,33 a to dalje znai da niko i nita nee unapred opravdati nae postupke i da se neprestano moramo uveravati u ispravnost svojih postupaka. Taj beskrajan proces testi ranja istinitosti naeg miljenja o svetu (pa, dakle, i knjievnosti) iz pragmatistike perspektive naziva se i nte r pret a cij a.
Holistika perspektiva
Rezime
Pragmatizam je filozofija koja je: 1. ant i e s enc ij a list i ka, jer odbacuje postojanje neistorijskih bivstava nepromenljivih esencija; 2. ant i f u nd ame nt a list i ka, jer ne veruje u postojanje trans cendentnih (vanistorijskih) ili trancendentalnih (vanempirij skih) principa koji ne bi predstavljali rezultat konvencional nih drutvenih praksi; 3. ant irepre z ent a c i on ist i ka, jer ne smatra da je cilj zna nja adekvatno predstavljanje stvarnosti; . ant ite or ij ska, jer ne veruje u mogunost izgradnje bilo ko je teorije o svetu u koji smo uvueni. Pragmatizam je filozofija koja na mesto subjekatobjekat diho tomije uvodi holistiki princip iskustva i opisa stvarnosti bez kojeg ni iskustvo, ni stvarnost nemaju nikakvog smisla. S tim u vezi je i filozofija koja je:
33 W. James, Pragmatyzm..., op. cit., str. 183.
XIV. Pragmatizam
537
1. istor ij ska, jer ne postoje univerzalni, nekontekstni jezici opisa stvarnosti; 2. p ersp ekt iv ist i k a, jer je svaki opis pristrasan, stvaran u datoj situaciji; 3. iskust ve na, jer o vrednosti jezika opisa ne govori ono to je adekvatno u odnosu na injenice, ve ono to je korisno za novo iskustvo; . inte r pre t at iv na, jer je svaki opis isprobavanje jezika, a ne primena gotovih pravila. O knjievnosti i interpretaciji, pragmatisti misle sledee: l. Knjievnost nije esencijalna ve konvencionalna kategorija iji su sadraj i obim stalni predmet rasprave i reavanja iz meu istorijski uslovljenim subjektima.3 Zato se o granici izmeu knjievnosti i onoga to ona nije stalno iznova prego vara.35 2. Ne postoje sami po sebi knjievni tekstovi koji bi u sebi krili neku istinu koju treba otkriti. Knjievni tekstovi su uvek ve interpretirani, jer su napisani po nekoj konvenciji (ili vie njih) i postaju predmet interpretacije u okviru interpretativ ne zajednice. 3. Interpretacija nije otkrivanje istine teksta, ve racionalno testiranje znaenja koje je, s jedne strane, ogranieno insti tucijama knjievnosti (konvencije i pravila interpretiranih tekstova), a, s druge interpretativnom zajednicom kojoj ap solutno pripada svaki interpretator. . Mo interpretacije ne lei u adekvatnosti (koja je nemogua) u odnosu na predmet, ve u ubedljivosti izvrenog opisa ko ji ne odgovara toliko samoj stvarnosti, koliko drugom opisu. Interpretacija je vie pronalaenje novog jezika (redeskripci ja) u kojem se mogu promeniti nai naini govorenja o svetu (knjievnosti), nego adekvatan iskaz o svetu (knjievnosti).
3 35
S. Fi, Interpretacja, retoryka..., op. cit., str. 306. Ibid.

538
Hronologija
1898: Viljam Dejms dri u Berkliju predavanje Philosophical Con ceptions and Practical Results u kojem, pod uticajem darvini zma, tvrdi da misaoni procesi pomau linosti da se prilagodi okolini. Ma ta bio, ovek je pre svega praktino bivstvo koje je steklo um kako bi se prilagodilo ivotu na ovom svetu. Na osnovu ovih predavanja u Bostonu Dejms objavljuje Pragma tizam. Za ideju pragmatizma treba da zahvali arlsu Sandersu Pir su koji je 1878. godine, u lanku How to Make Our Ideas Clear, prvi put formulisao njene principe tvrdei da ljudska uverenja pro istiu iz naunih delovanja. Znaenje bilo kojeg pojma proistie iz praktinog rezultata njegove primene. Dvadeset godina kasnije, Dejms je pokrenuo najvaniju Pirsovu ideju. Istina, pie, slui ideji, to znai da ona nije veita nego da zavisi od promenljivih okolnosti koje je verifikuju. Pragmatizam znai prilagoavanje ideje ivotu pa, dakle, i linosti. To ne znai da je pojam istine ne upotrebljiv. Konaan kriterijum istine jeste njena snaga. Slino je mislio Nie dovodei istinu u zavisnost od volje za mo. Objavljivanje knjige Vilijama Dejmsa A Pluralistic Universe. i njenice treba da budu shvaene jedino u svom lokalnom okru enju. Iste godine izlazi knjiga The Meaning of Truth. Umire Viljam Dejms. Posmrtna publikacija Essays in Radical Empiricism. Human Nature and Conduct Dona Dejvija. Glavna teza je sle dea: o onome to elimo, doznajemo tek post factum, tek poto prihvatimo rezultate naih aktivnosti. Drugim reima: ono to elimo jeste posledica naih aktivnosti, a ne njihov uzrok. Dejvijeva knjiga Experience and Nature. Prema Rortiju, to je najbolji Dejvijev rad. Od tog trenutka tokom dvadeset godi na nita se zanimljivo nije desilo u amerikoj filozofiji, iako je Dejvi jo uvek bio iv i bio potovan.36
1907:
1909:
1910: 1912: 1922:
1925:
36
Demokracja po filozofii, razgovor s Riardom Rortijem, u: G. Borradori, Rozmowy amerykaskie, Pozna, 1999, str. 127.
XIV. Pragmatizam
539
1931: 1938: 1952: 1956: 1961: 1967:
Roen Riard Rorti. Roen Stenli Fi. Umire Djui. Riard Rorti brani doktorsku disertaciju na Jejlu na osnovi ras prave o pojmu potencijalnosti. Prva Rortijeva rasprava o pragmatizmu: Pragmatism, Categori es and Language (Philosophical Review, 1961, t. 70, br. 2). The Linguistic Turn. Zbirka eseja o lingvistikom zaokretu, koju je uredio Rorti. Prva Fiova knjiga o Miltonu: Surprised by Sin: The Reader in Paradise Lost. Fi se tada okree takozvanoj (kasnoj) ReaderRe sponse Criticism.
1970:
Na molbu urednika New Literary History Fi pie programski la nak Knjievnost u itaocu: afektivna stilistika, koji poinje kriti kom eseja Birdzlija i Vimsata Affective fallacy, a zavrava se izrica njem metodoloke neverice: Ta metoda ne tei nikakvoj taki koja bi predstavljala cilj; ona je proces; govori o iskustvu i sama je isku stvo, koncentrie se na efekat i njen je rezultat odreeni efekat.37 Philosophy as a Kind of Writing: An Essay on Derrida. Prvi Ror tijev esej o Deridi koga je smatrao kominim piscem a ne ozbiljnim filozofom. Rortijeva knjiga Filozofija u ogledalu prirode: otra kritika epi stemologije. Knjiga je prevedena na esnaest jezika. Is there a Text in this Class? The Authority of Interpretative Com munities Stenli Fi uvodi kategoriju interpretativne zajednice. Uvod ima naslov How I Stopped Worrying and Learned to Lo ve Interpretation (Kako sam prestao da se nerviram i nauio da volim interpretaciju). Jedna od najdiskutabilnijih knjievno teorijskih knjiga devete decenije prolog veka. Riard Rorti prikuplja svoje eseje, napisane posle pragmatikog zaokreta, u knjigu Posledice pragmatizma. Against Theory: Literary Studies and the New Pragmatism. Zbor nik lanaka tampanih od 1982. do 1985. godine na stranicama Critival Inquiry provociranih esejom Stivena Knapa i V. B. Majkl sa pod istim tim naslovom. Naa teza je bila sledea: niko se ne moe nai izvan prakse, teoretiari treba da prestanu to da i ne, dakle, teorijsko preduzee treba da zavri svoju aktivnost. Prolaznost, ironija i solidarnost Riarda Rortija: zbirka predava nja odranih 1986/87. godine. Ironija postaje glavni filozofov
1978:
1979: 1980:
1982: 1985:
1989:
37
S. Fish, Literatura w czytelniku: stylistyka afektywna, Pamitnik Literacki, 1983, sv. 1, str. 303.
50
1990: 1991:
1995:
2003:
stav koji ne veruje u filozofiju kao privilegovani diskurs. Knji evna kritika se ne bavi objanjavanjem znaenja odreenih knjiga nego njihovim smetanjem u razliite kontekste, utiui, samim tim, na to da ih percipiramo. Knjiga je prevedena na dva deset i dva jezika. Doing What Comes Naturally: Change, Rherotic, and the Prac tice of Theory in Literary and Legal Studies druga zbirka ras prava Stenlija Fia koja predstavlja najpotpuniju interpretaciju pragmatistikih pogleda. Naslov (Raditi neto prirodno) treba da uputi na nerefleksivne aktivnosti koje proistiu iz odreene prakse ukorenjene u kontekstu. Reading Rorty, zbirka rasprava nastalih kao odgovor na Filozofi ju i ogledalo prirode. Rortijeva knjiga Philosophical Papers. Dve knjige rasprava i ko mentara o delima savremenih filozofa i pisaca (od Hajdegera i Frojda, preko Deride, Dejvidsona i Fukoa, do De Mana i Kunde re). Trea knjiga e se pojaviti 1998. godine. Professional Corectness: Literary Studies and Political Change Stenlija Fia. Proirena verzija Clarendon Lectures, odranih u Oksfordu dve godine ranije. U dodatku odluna kritika poli tike kritike i Novog istorizma. Knjievna istraivanja nemaju nikakve politike posledice. Objavljena antologija The Pragmatic Turn in Philosophy.
XIV. Pragmatizam
51
Bibliografia
Literatura
A Companion to Pragmatism, red. J. R. Shook, J. Margolis, Oxford 2006. S. Critchley, J. Derrida, E. Laclau, R. Rorty, Deconstruction and Pragmatism, red. C. Mouffe, London 1997. Filozofia amerykaska dzi, red. T. Komendziski i A. Szahaj, Toru 1999. H. Putnam, Pragmatism, Oxford 1995; wyd. pol.: idem, Pragmatyzm. Pytania otwarte, tum. B. Chwedeczuk, Warszawa 1999. The Revival of Pragmatism: New Essays on Social Thought, Law, and Culture, red. M. Dickstein, Durham 1998. R. Shusterman, Estetyka pragmatyczna. ywe pikno i refleksja nad sztuk, tum. A. Chmielewski et al., tum. Chmielewski, Wrocaw 1998. R. Shusterman, Praktyka filozofii, filozofia praktyki, prze. A. Mitek, red. K. Wilkoszewska, Krakw 2005. J. J. Stuhr, Pragmatism, Postmodernism and the Future of Philosophy, New York 2003.
Don Devi
J. Dewey, Sztuka jako dowiadczenie, tum. A. Potocki, wstp I. Wojnar, Wro caw 1975. Reading Dewey: Interpretations for a Postmodern Generation, red. L. A. Hick man, Bloomington 1998.
Viljam Dejms
Izbor iz dela W. James, Dowiadczenia religijne, tum., przedm. J. Hempel, Warszawa 1958. W. James, Pragmatyzm. Nowe imi paru starych stylw mylenia, wstp A. J. Ayer, tum. M. Szczubiaka, Warszawa 1998. 52
W. James, Z wybranych problemw filozofii. Pocztek wprowadzenia do filozo fii, tum. M. Filipczuk, pos. P. Gutowski, Krakw 200. W. James, Znaczenie prawdy. Cig dalszy Pragmatyzmu, tum. M. Szczubi aka, Warszawa 2000.
Stenli Fi
Izbor iz dela S. Fish, Doing What Comes Naturally: Change, Rhetoric, and the Practice of Theory in Literary and Legal Studies, Oxford 1989. S. Fish, Interpretacja, retoryka, polityka. Eseje wybrane, red. A. Szahaj, Kra kw 2002 eseji iz dela Doing What Comes Naturally oraz Is There a Text in This Class?. S. Fish, Is There a Text in This Class? The Authority of Interpretive Communiti es, Cambridge 1980. S. Fish, Professional Correctness: Literary Studies and Political Change, Cam bridge, Mass. 1995. Vanija literatura K. Rosner, Stanley Fish, czyli pozorny radykalizm konstruktywistycznej teo rii interpretacji, Teksty Drugie 2005, nr 5. The Stanley Fish Reader, red. H. A. Veeser, Oxford 1999.
Riard Rorti
Izbor iz dela R. Rorti, Filozofija i ogledalo prirode (prev. Zoran Muti), Sarajevo, 1990. R. Rorti, Konsekvence pragmatizma (prev. Duan Kuzmanovi), Beograd, 1992. R. Rorty, Demokracja po filozofii, u: G. Borradori, Rozmowy amerykaskie, tum. K. Brzechczyn, Pozna 1999. R. Rorty, Essays on Heidegger and Others: Philosophical Papers, t. 2, Cambrid ge 1991. R. Rorty, Etyka zasad a etyka wraliwoci, tum. D. Abriszewska, Teksty Dru gie 2002, nr 12. R. Rorty, Obiektywno, relatywizm i prawda. Pisma filozoficzne, t. 1, tum. J. Margaski, Warszawa 1999. R. Rorty, Przygodno, ironia i solidarno, tum. W. J. Popowski, Warszawa 1996. R. Rorty, Zmierezch prawdy ostatecznej i narodziny kultury literackiej, tum. A. Szahaj, Teksty Drugie 2003, nr 6.
XIV. Pragmatizam
53
R. Rorty, Wielkie dziea literackie jako rdo inspiracji, tum. M. Szuster, Literatura na wiecie 2003, nr 9/10. Vanija literatura The Linguistic Turn: Recent Essays in Philosophical Method, red. R. Rorty, Chi cago 1967. Midzy pragmatyzmem a postmodernizmem. Wok filozofii Richarda Ror tyego, red. A. Szahaj, Toru 1995. Reading Rorty: Critical Responses to Philosophy and the Mirror of Nature (and beyond), red. A. F. Malachowski, OxfordCambridge 1990. Richard Rorty, red. C. Guignon, D. R. Hiley, Cambridge 2003. R. Rumana, Richard Rorty: An Annotated Bibliography of Secondary Literatu re, Amsterdam 2002. A. Szahaj, Ironia i mio. Neopragmatyzm Richarda Rortyego w kontekcie sporu o postmodernizm, Wrocaw 1996.
5
XV. ISTORIZAM
Protiv pozitivizma koji se zaustavlja na pojavi postoje samo injenice, rekao bih: ne, upravo injenice ne po stoje, ve samo interpretacije [That sachen giebt es nicht, nur Interpreta tionen]. Ne umemo da ustanovimo nijednu injenicu po sebi: moda je besmisleno hteti neto tako. Fridrih Nie1 Istorija nije nauka. Hajden Vajt2 Istorijske naracije jesu reprezentacija prolosti. Frenk Ankersmit3
1 2 3
F. Nie, Pisma pozostae, t. 2: 18761889, Krakw, 199, str. 211. E. Domaska, Interview with H. White, u: Encounters: Philosophy of Hi story after Postmodernism, Charlottesville, 1998, str. 21. F. Ankersmit, Uvod u poljsko izdanje, u: Narracja, reprezentacja, dowi adczenie. Studia z teorii historiografii, Krakw, 200, str. 31.
Mnoina
Dakle, istorizmi a ne istorizam, kao i knjievne te or ij e, a ne te o r ij a. Ova razlika dobro pokazuje promenu koja se desila u XX ve ku kad je poelo umnoavanje me to d ol o k i h osnova na raun jedne sveobuhvatajue me to de. Izraz istorizmi se, prema naem miljenju, odnosi na dve pojave iji se uticaj na savremenu knjiev noteorijsku svest ne moe umanjiti. Prvo, to je delovanje amerikog istoriara i metodologa Hajdena Vajta (ro. 1928) ija je knjiga Me tahistory (1973) izvrila pravi preokret u miljenju o istoriji i istori ografiji. Drugo, to je akademski pokret zvani New Historicism, od nosno Novi istorizam, koji se ponekad, takoe, mada neprecizno, definie i kao kulturni materijalizam. Ove dve orijentacije se odno se na razliite kontekste metodolokog zasnivanja. Vajt je smatran strukturalistom, iako meu njegove uitelje treba ubrojati italijan skog filozofa iz XVIII veka anbatista Vika i Fridriha Niea (naro ito u vezi sa uticajem ovog drugog, Vajt bi mogao biti smeten i u poglavlje poststrukturalizam). Zatim, novi istoricisti pozivaju se pre svega na marksizam ili kulturalna istraivanja XX veka i nesum njivo predstavljaju njihovu izrazitu varijantu. Ako Vajta pre svega in teresuje istor i o g r af sk i tek st k a o re tor i ka ma ine r ij a za proiz vo d nju e fekt a st v ar no st i, onda se New Historicism bavi id e ol o kom rel a c ij om iz me u tek st a i istor ijske st var nost i. Vajt, pre svega, istrauje jezike strukture zahvaljujui koji ma istoriar nastoji da nas uveri u objektivnost svoga rada, a Novi istorizam, pak, otkriva premise govora o svetu u vidu pogleda na svet i uticaj materijalnih kulturnih praksi na pisanje knjievnosti. Iako se Vajtova t rop ol og ij a (odnosno, nauka o retorikim tropi ma) znatno razlikuje od novoistorijske i d e olo g ij e, ipak ih povezu je zajedniko uverenje o iluzornosti objektivizma u istraivanju isto rije i neutralnosti diskursa koji je opisuje.
XV. Istorizam Umnoavanje metodolokih osnova
Hajden Vajt
Vajt i Novi istorizam
57
Iluzije objektivizma
Klasina istoriografija, nastala pod uticajem invazije postromanti arskog uverenja o presudnom uticaju istorije na pojedinca, zasni vala se na nekoliko osnovnih premisa. Prvo, istoriar je duan da neposredno dopre do istorijskih dogaaja i predstavi ih onakvim kakvi su bili, a, drugo, duan je da ih na neutralan nain predstavi u sopstvenom delu. Rad istoriara je bio definisan dvostrukom objek tivnou: predmetom istraivanja i samim diskursom. Upravo sama istorija, tvrdili su istoriari, progovara kroz njihov rad i pokazuje svoje pravo neposredovano lice, a tekst istoriara treba da pred stavlja samo uspeno sredstvo za prenoenje ve gotovih sadraja. Tako je glasilo glavno uputstvo Leopolda Rankea, sigurno najznaaj nijeg nemakog istoriara, koji je ovako pisao svome bratu: Uloga istoriara se zasniva na razumevanju i poduavanju razumevanja smisla svake epohe same po sebi i za sebe [an und fr sich selbst]; on mora da ima na umu ... sam pred met i nita vie. Pre toga, u Uvodu u Istoriju Engleske, isti ovaj autor pisao je da mu je jedina elja kao istoriara da potpuno izbrie [auszulschen] samo ga sebe da bi samo stvari mogle da progovore [nur die Dinge reden /.../ zu lassen].5 Pokazati samo kako se to desilo [bloss zeigen, wie es eigentlich gewesen], postarati se da stvari same govore:6 ovo je loci classici istorijskog objektivizma XIX veka izgraenog na neutralnoj ta ki gledita, lienoj bilo kakvog vrednovanja i predubeenja [Vorurtei le], iji je Ranke bio neprikosnoven patron. Ideal istorijskog oblikova nja [Bildung] mora, prema Rankeu, da se zasniva na tome da subjekat bude duan da od sebe uini samo organ pred meta a naroito same nauke, kao i da razume i predstavi itavu istinu ne smetajui pri tom prirodnim i sluajnim ogranienjima ljudskog postojanja.7
5 6 7 Pismo od 25. maja 1873. godine. Citat iz: K.O. Apel, Das Verstehen. Eine Problemgeschichte als Begriffsgeschichte, Archiv fr Begriffsgeschichte, 1955, sv. 1, str. 171. J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischen The orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum Positivismus, Tbingen, 1933, str. 126. U recenziji iz Geschichte der Preuischen Politik, Drojzenovog opus magnum, Ranke je pisao da autor previe govori sam i retko dozvoljava stvarima da dou do glasa. Citat iz: ibid., str. 97. Ibid, str. 123.
Pretpostavke tradicionalne istoriografije
Shvatanje
Rankeov ideal istorijskog oblikovanja
58
Kad je sedamdesetih godina XIX veka Fridrih Nie vodio spor sa istoriografskim objektivizmom, imao je na strani svog poduhva ta sjajnog zatitnika. Ono to je bilo, ne interesuje nas zato to je bi lo ve zato to u izvesnom smislu jo uvek traje, jer i dalje deluje.8 Ova maksima najistaknutijeg metodologa istoriografije XX veka Jo hana Gustava Drojzena, nesumnjivo je bila i Nieova deviza. to ne odgovara ivotu, nije prava istorija,9 napisao je on krajem 1872. godine. Nie je jo tada protiv objektivizma iznosio teke argumen te. Zamerao mu je, prvo, na maskiranju skriveno prihvatanih filo zofskih pretpostavki;10 drugo, na zameni doivljavanja ravnodunih intelektualnim shvatanjem;11 tree, veru u apsolutnu vrednost i njenica;12 etvrto, odreenu teleologiju ugraenu u diskurs.13 Peto, prividno oslobaanje od vrednovanja.1 Sve ove osobine naina istorijskog miljenja XIX veka: inte lektualizam, objektivizam, faktografija, providencijalizam (vera u
8 Das, was war, interessiert uns nicht darum, weil es war, sondern weil es in ge wissem Sinn noch ist, indem es noch wirkt: J. G. Droysen, Historik: Vorlesun gen ber Enzyklopdie und Methodologie der Geschichte, izbor R. Hbner, Mnchen, 1967, str. 275. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 79. Istorijsko shvatanje nije nita drugo do razumevanje odreenih injenica u skladu s filozofskim pretpostavkama. Nietzsches Werke. Gesamtausgabe, Le ipzig, 19011913, t. 17, str. 329. Na sve gledati objektivno, ni na ta se ne ljutiti, nita ne voleti, sve shvatati to danas znai istorijsko ulo. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Stu dienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 652. Objektivnost istoriara je nonsens. Sma tra se da je neki dogaaj, sa svim svojim motivima i posledicama, bio tako isto opaen [angeschaut] da ni na jedan nain nije uticao, ostajui isto inte lektualan proces: kao pejza za slikara koji se zadovoljava njegovim predstav ljanjem. Neutralno posmatranje, estetska pojava, prisustvo svih pokretaa volje. Ibid., t. 7, str. 673. Kako je pisao Drojzen: Objektivna nepristrasnost je neljudska. Materialen zur neuen Geschichte, izbor: J. G. Droysen, Halle, 18801885, str. 110; pogledati: J. Wach, Das Verstehen..., op. cit., t. 3, str. 183. Vi ste avolovi advokati zato to od [...] injenice [das Factum] pravite idola, to je injenica, meutim, uvek glupa i za sva vremena slinija pre teletu nego bogu. F. Nietzsche, Niewczesne rozwaania, Krakw, 1966, str. 16. Unzeitgeme Be trachtungen, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 1, str. 310. Rankeovo u k ra avajue istorijsko pisanje, njegova preterana opreznost tamo gde bi trebalo pokazati uasan besmisao sluaja; njegova vera u done kle imanentan Prst Boji. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studiena usgabe..., op. cit., t. 11, str. 662. Ismejati kole objektivista i pozitivista. Oni ele da zaobiu vrednovanje i da samo otkrivaju i predstavljaju injenice. Ipak se moe videti, na primer, kod Tena, da u sutini on ima svoje ljubimce: na primer, snane, ekspresivne linosti ili sibarite, nasuprot puritanaca. Op. cit., t. 11, str. 21.
Nieova kritika objektivizma
Osobine istori zma XIX veka
9 10 11
12
13
1
XV. Istorizam
59
Postkantovska epistemologija
boije provienje), kao i antiaksiologizam, stvarale su negativan kon tekst za Nieovu hermeneutiku filozofiju koja se razvijala sedamde setih godina.15 Meutim, osobenost koju je Nie nesumnjivo najvie napadao bio je objektivizam koji se loe kotirao kod svih hermeneu tiara. Kad je, dakle, prigovarao da je uvena savremena objektiv nost lo ukus,16 samo je ponavljao Drojzenovu tezu koji je pisao da je objektivno samo ono to je be ANTIESENCIJALIZAM to je smisleno [Gedankenlose].17 Treba pogled prema kojem pojedinac ne naglasiti da su Drojzenovi i Nieo krije u sebi gotovu esenciju, nego vi napadi na istoriografski objekti je to proizvod spoljnih, istorijskih vizam (koji je karakteristian i za okolnosti. Novi istoriari i kultur antipozitivistiki preokret) proisti ni materijalisti odbacuju esencijal viziju oveanstva cali iz njihove ukorenjenosti u post nu, autonomnu kulturnom stvara u ime teorije o kantovsku epistemoloku platfor nju ljudske prirode. mu koja onemoguava svaki oblik neposrednog saznavanja. Prema Drojzenu, bilo je nemogue dopre ti do sutine stvari, do same sri ivota [eigentlichen Lebenskern].18 Istorija nije jednostavno ono to je bilo, ve, pored prirode, predstav lja naziv za pojam zahvaljujui kojem ljudski duh obuhvata pojav ni svet.19 A to znai da je istorija kategorija u Kantovom smislu, tj. u onom koji organizuje nau percepciju: svet moemo da razume mo samo zato to se deava. Razlika je, meutim, u tome to osnova ovakvog shvatanja nije anistorijska svest uopte, transcendentalan subjekat koji se reio istorijskih dogaaja, ve istorijska svest koja je interpretirala samu sebe.20 Kako je pisao Drojzen, na koga e se prikriveno pozivati itava hermeneutika XX veka: Bez sumnje, ono to jeste razumemo onda kad spoznaje mo i sebi objanjavamo ono to je bilo. Ali i ono to je bilo spoznajemo samo onda kad moda najpodrobnije istrauje mo i shvatamo ono to jeste.21
15 Up. Z. Kuderowicz, Od historii jako procesu do historii jako czynu. (Reflek sja historiozoficzna we wczesnej twrczoci Nietzschego), u: U progu wspc zesnoci. Z dziejw doktryn antypozytywistycznych. Praca zbiorowa, red. B. Skarga, WrocawWarszawaKrakwGdask, 1978; H. Schndelbach, Fi lozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, deo 2: Historia. F. Nietzsche, GtzenDmmerung, u: Smtliche Werke. Kritische Studiena usgabe..., op. cit., t. 6, str. 109. J. G. Droysen, Grundri der Historik, Halle, 1925, str. 39. J. G. Droysen, Historik... op. cit., str. 19. Ibid., str. 323. H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, Warszawa, 1992, str. 9091. J. G. Droysen, Historik..., op. cit., str. 151.
16 17 18 19 20 21
550
Zadatak istoriara se, prema Drojzenu i Nieu, dakle, nije zasni vao na predstavljanju tobonje slike prolosti (jer se do nje, kao stva ri po sebi, i ne moe doi), ve na proirivanju i osnaivanju naeg misaonog sveta zahvaljujui produbljenom saznanju kontinuiteta o vekovog moralnog razvoja [sittlichen Entwicklung].22 Ako je tako, onda je jedino sredstvo istorijskog saznanja moglo biti ra zu me va nj e [Verstehen] koje je uvek suprotstavljeno obj anj avanju [Er klren]: Istorijska istraivanja ne nameravaju nita da objanjavaju, to znai nita ne izvoditi u formi zakljuaka nego razumeti.23
Zadatak istoria ra prema Drojze nu i Nieu
Facta ficta
Nie je nedvosmisleno iao tragom Drojzena. Zadatak istoriara, govorio je, ne zasniva se na adekvatnoj istorijskoj rekonstrukciji [wirklich historische Vortrag], ve na aktivnim nastojanjima i po kuajima ponovnog vraanja u ivot [thtige Versuche von Neuen wieder zum Leben verhelfen], jer samo na a krv ini to da nam govore dela iz prolosti.2 Istorija nije zatvorena i zavrena knjiga ijim se prelistavanjem, hladne glave, bavi istoriar. Istoriar, dakle, ne rekonstruie ve konstruie nemajui nikada ansu da pronae pravi smisao istorijskih dogaaja, tj. onaj koji se stvarno desio u skladu s njim. Istorija sveta nije istorija injenica samih po sebi, ve samo istorija naeg miljenja o tim injenicama i njihovim moti vima i uzrocima. To je samo serija privida [Phantome] iznad bezda nih magli neprouenih stvarnosti [unergrndlichen Wirklichkeit].25 To su samo facta ficta:26 To to ovek obavija [berspinnt] i obu zdava prolost, jeste umetniki nagon a ne nagon istine. Savrena forma takvog pisanja istorije jeste isto umetniko delo [rein Kun stwerk] osloboeno od bilo kakve obine istine.27
22 23 2 25 26 Ibid., str. 27. J. G. Droysen, Grundri der Historik, op. cit., str. 15. F. Nietzsche, Menschliches, Allzumenschliches, t. 12, u: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 2, str. 31. Ibid., t. 3, str. 22225. Da je istorija samo konstrukcija koja se izmilja sa odreene take gledita, danas zvui banalno, ali nije tako banalno izgledalo u sedmoj i osmoj dece niji prolog veka. Preuranjenost Nieovih razmiljanja o istoriji dobila je po tvrdu u savremenom (odnosnom, vie u postmodernom) prisvajanju njego ve lekcije iz istoriografije. Pogledati, na primer: Facta ficta. Z zagadnie dyskursu historii, red. W. Kalaga, T. Sawek, Katowice, 1992. F. Neitzsche, Pisma pozostae..., op. cit., str. 262; i: Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit..., t. 7, str. 67.
Istorija kao konstrukcija
27
XV. Istorizam
551
Umetnika kon cepcija istorije
Takvo umetniko tretiranje pisanja istorije proizlazi i otuda to za Niea jezik nije jasno sredstvo koje koristimo s ciljem da tran smitujemo nae znanje o svetu, ve komplikovana retorika struk tura maskirana naom tenjom ka objektivnoj istini. Na pitanje ta predstavlja ovo poslednje, Nie odgovara: Pokretna armija metafora, metonimija, antropomorfiza ma, ukratko, zbir meuljudskih odnosa koji su poetski i retoriki osnaeni, transponovani [bertragen] i ulepani, posle duge upotrebe narodu izgledaju kao kanonski i oba vezujui: istine su iluzije [Illusionen] za koje se zaboravilo da su one zapravo metafore koje su istroene i izgubile ul nu snagu izraza, monete ija se povrina izlizala i koje se danas tretiraju kao metal a ne kao moneta.28 To je trebalo da znai da je sva TROPOLOGIJA prema Haj ki diskurs podvrgnut neumoljivim denu Vajtu, autoru Metahistory zakonima retorike koji suspenduju (1973), kao i The Tropics of Di njegovu neposrednu referencijal scourse (1978), sistem retorikih nost i briu snove o nepristrasnom tropa (ili dubokih strukturalnih formi) koji upravlja istorijskom opisu stvarnosti zbog svoje tropo naracijom. Svaki od etiri osnov loke strukture.29 ta znai da je na tropa metafora, metonimija, saznanje strukturirano kao trop? sinegdoha i ironija drugaije us Pogotovu to se ono zasniva ili postavljaju odnose izmeu dela i na nizu prenoenja (bertragun celine i zato odgovaraju (prefigu gen) i zamena (kao u sluaju me riu) za idrugu vrstu istoriograf ske prie drugu vrstu ideologije. tafore ili metonimije) izmeu ul nog doivljaja i konstruisanja pojma, ili na pridavanju onoga to je svojstveno ljudskom miljenju neljudskoj stvarnost (kao u sluaju antropomorfizma), ili kao u sluaju hypallaga na promeni po retka uzroka i posledice,30 ili kao u sluaju sinegdohe uzimanju dela kao celine i obrnuto. Ovih pet tropa (tanije: tri tropa i dve fi gure) metafora, metonimija, sinegdoha, personifikacija i hypallag prema Nieovom miljenju odreuju celinu ljudskog saznanja. U svim ovim sluajevima, tropoloka medijacija ini da se ne mo e prodreti do carstva istine.31
28 29 30 31 Ibid., t. 1, str. 189. P. de Man, Alegorie czytania. Jzyk figuralny u Rousseau, Nietzschego, Rilkego i Prousta, Krakw, 2003. O ova tri tropa (tanije: jednom tropu i dve figure): metafori, antropomorfi zmu i hypallagu, pie De Man u Alegoriach czytania..., ibid. F. Nietzsche, Smtliche Werke. Kritische Studienausgabe..., op. cit., t. 7, str. 91.
ta je istina?
Trop saznanja
552
Tako dolazimo do sutine Nieove kritike istoriografskog dis kursa koja je imala ogroman uticaj na miljenje o istoriji XX veka. To je radikalno uverenje o nemogunosti dopiranja do neposredo vane istorijske sutine stvari koja postoji nezavisno od saznajnog subjekta i njegovog jezika, uverenje o neautonomnosti smisla pro lih dogaaja, kao i o kreativnom karakteru istoriarevog diskursa.
Nedostinost sutine stvari
Poetika istorije
Hajden Vajt, po profesiji istoriar srednjeg veka, 1973. godine obja vio je svoje veliko delo Metahistory: The Historical Imagination in NineteenthCentury Europe, obimnu interpretaciju istoriografije XIX veka u kojoj je dokazivao dve teze. Prvo, da se stilovi istorijskog objanjavanja meusobno razlikuju primenom tri osnovne strategi je: fabularizacijom, argumentacijom i ideologizacijom. U svakoj od njih mogui su sledei modeli: romantini, tragini, komini i sati rini32 (fabularizacija); formistiki, mehanicistiki, organicistiki i kontekstualistiki33 (argumentacija); anarhini, radikalni, konzer vativni i liberalni3 (ideologizacija). Vajt iznosi argument da istorio grafski stil zavisi od izbora odreene strategije i odreenog struktu ralnog modela, to ini da je istoriar, stvarajui diskurs, prinuen da postupa na osnovi prihvaenih strukturalnih pretpostavki. Dru go, Vajt iznosi pretpostavku o tome da rad istoriara ne predstavlja neutralno reprodukovanje prolosti, ve nuno podsea na poetski in35 u kojem dolazi do strukturalne prefiguracije istorijskog polja istraivanja pomou etiri osnovna tropa: metafore, metonimije,
32 Vajt ovde prati liniju koju je prvi put izneo kanadski teolog i istraiva knji evnosti Nortrop Fraj, koji je u Anatomiji kritike izdvojio upravo takve mode le fabularizacije koji se ponovo uspostavljaju u knjievnosti (dakle, arhetip ske), odnosno mithoi. Formistiki nain objanjavanja polazi od toga da svet postaje razumljiv sa mo ako se pronae odreena forma koja slui za identifikaciju svih njegovih elemenata. Organicistiki nain podreuje svaki element sveta koji se opisu je dijalektici delova i celine ili veeg procesa. Mehanicisti trae uzroke istorij skih mehanizama, dok kontekstualisti smetaju dogaaje u iri interpretativ ni okvir. Ovde Vajt sledi primer Karla Manhajma, autora uticajne knjige Ideologija i utopija (1929). H. White, Metahistory: The Historical Imagination in NineteenthCentury Europe, Baltimore, 1973, s. X.
Metahistory Vajtova poetika istorijskog pisanja
Rad istoriara kao poetski in
33
3 35
XV. Istorizam
553
Protiv iste istoriografije
Vajtov strukturalizam
Istorijska stvarnost i pripovesti
sinegdohe i ironije.36 Istraujui iz ove dvostruke, diskurzivnotropo MYTHOI model fabularizaci je, arhetip; prema Nortropu Fraju: loke (dakle, metaistorijske) per romaneskni model koji ima u vidu spektive dela istoriara XIX veka, da junak prekorauje ogranienja Vajt je uveravao da se radovi filozo sopstvene egzistencije, borbu s pre fa istorije (Hegela, Marksa, Niea prekama sudbine, pobedu i oslo i Kroea) ni po emu ne razlikuju baanje koje potvruje pobedu nad zlom; satiriki model od dela pravih istoriara (Mi dobra obrnuto ima u vidu nemo koji lea, Rankea, Tokvila i Burkharta), gunost oslobaanja od vladavine jer i filozofi i istoriari svoj rad za zla i slabost oveka koji je svestan snivaju na slinim modalitetima neadekvatnosti sopstvenih napo svesti [modes of consciousness] ra u neprijateljskom svetu; model ili figurama imaginacije. To znai komedije podrazumeva trenutno izmirenje snaga u drutvenom ili da ne postoji ista istoriografija prirodnom svetu, dok tragedija ta koja ne bi istovremeno bila i filo kvo izmirenje onemoguava, iako zofija istorije, kao i da je istrai neuspeh junaka ohrabruje gledao vanje istorije rezultat prihvaene ca tragike predstave. retorike strategije. Istoriar ima na raspolaganju nekoliko osnovnih naina araniranja sopstvenog diskursa kao i tropa, i izbor jednog od njih (stil) istovremeno je i izbor odreene interpretacije istorije. Iz tog razloga Vajt je struktu ralista,37 jer prihvata pr i mat st r u ktura lni h i nvar ij ant i (arhe t ipsk i h pr ip ovest i) u o d no su na s aznanj e onoga to j e p oj e d i na no, mada je i poststrukturalista, jer polazi od nune tro pologizacije saznanja i diskursa. Kao strukturalista Vajt je blizak Nortropu Fraju, a kao poststrukturalista via Nie pribliava se De Manu ili ire: dekonstruktivizmu. Smatrajui, meutim, da je tropologija duboka struktura koja je predsaznajna [precognitive] i pretkritina u ekonomiji svesti istoriara, i da njeno smetanje de facto ispre d ina subjektivnog saznanja, govori da mu je mnogo vie stalo do strukturalizma, bar do Romana Jakobsona, koautora rada Dva pola jezika. Slino je i s prihvatanjem naracije kao glav nog modela ljudskog saznanja. Vajt preokree tradicionalan, reali stiki odnos izmeu istorijske stvarnosti i pripovesti i dokazuje da naracija nije sekundarna u odnosu na svet, ve primarna, i da ona odreuje (prefigurie) njegov smisao. To, razumljivo, ne znai da
36 37 Vajt je vie puta naglaavao kakvu je ulogu u njegovoj teoriji odigrao itali janski filozof anbatista Viko i njegova teorija o primatu poetskog jezika u odnosu na pojmovni jezik u razvoju kulture. Na pitanje Eve Domanjske kako u stvari sebe vidi, Vajt odgovara: Ja sam strukturalista. Takoe je rekao: Nisam postmodernista, vidim svoj proje kat kao modernistiki. Up.: E. Domaska, Encounters..., op. cit., str. 2627.
55
prolost ne postoji, nego da nemamo neposredan pristup do nje; ili, drugaije reeno, da imamo taj pristup jedino pomou tekstova ko ji joj daju pristrasan i esto preokrenut smisao. Istoriografski tekst je, dakle, artefakt koji oblikuje istraivanu stvarnost pomou naracije i tropa.38 Nema sumnje u to kako je ova teza duboko uko renjena u kritici istoriografskog objektivizma koju je sedamdesetih godina XIX veka izvrio Fridrih NARACIJA jedan od osnov Nie; svoju osnovu je dobila zahva nih postupaka (strategija, sredstva ljujui radovima takvih naunika saoptavanja) istorijskog diskursa. XX veka kao to su Nortrop Fraj, S antropoloke take gledita, na Kenet Berk, Roman Jakobson, Ro racija je postupak koji organizuje lan Bart39 i Miel Fuko. percepciju stvarnosti i omoguava Treba, meutim, konstatovati ujedinjavanje iskustava. Prema na rativistima, ne moe se ni spozna da su izgleda najivotniji nastavak ti bilo ta, niti ostvariti sopstveni (jer je i kritian) Vajtovih radova identitet a da se ne pria povest. istraivanja holandskog teoretiara Prema istoriarima, koji naglasak istoriografije Frenka Ankersmita stavljaju na narativnu dimenziju (ro. 195), autora rada, objavlje istoriografskog diskursa, naracija nog 1983. godine, pod naslovom ne predstavlja izvetaj o tome ta se desilo, ve daje smisao injeni Narrative Logic, u kojem je formu cama ili ih interpretira. Naracija se lisao takve narativistike teze0 ko ne moe odvojiti od interpretacije je se odnose na razliku izmeu opi jer obe polaze od perspektivnosti sa i naracije, odnosno kako e se (te, dakle, organienosti) opisa. to kasnije zvati reprezentacije. Prvo, istorijske naracije su interpretacije prolosti, a ne registra cija (opis) prolih injenica, to znai da neinterpretirana prolost ne moe postati materijal istorijske naracije, iako moe da postane predmet istorijskih istraivanja. Ovo razlikovanje istorijskih istra ivanja i istorijskih naracija u toj meri je sutinsko da ne brie sferu injenica, ve je samo prenosi u sferu arhivskih istraivanja, pripisuju i naracijama nunu retoriku interpretacije. Otuda sledea teza koja istie da jezik naracije nije jezik predmeta. Odatle proizlazi uverenje da su diskusije o prolosti u sutini diskusije o onome to se o prolo sti govori, dakle, o onim diskurzivnim konstrukcijama stvarnosti, od nosno, kako kae Ankersmit, narativnim organizacijama znanja:
38 39 0 Detaljniju razradu svojih ideja Vajt je predstavio u sledeim knjigama: Tro pics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore, 1978. i Figural Rea lism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore, 1999. Naroito je u tom kontekstu znaajan Bartov tekst Diskurs istorije, prvi put objavljen 1967. godine. F. Ankersmit, Sze tez o narratywistycznej filozofii historii, u: Narracja, reprezentacja..., ibid., str. 5569.
Ankersmitove narativistike teze
Istorijska istrai vanja / istorijske naracije
XV. Istorizam
555
Na govor o prolosti prekriven je gustim nanosom koji nije povezan sa samom prolou, ve sa istorijskim inter pretacijama i diskusijama o meusobno suprotstavljenim interpretacijama. Narativni jezik nije proziran i ne lii na tanko staklo kroz koje moemo da vidimo neizvitoperenu sliku same prolosti.1
Tekstualnost istorije
Ankersmitova teorija iskustva
Nesumnjivo se ugledavi na Vajta, Ankersmit naglaava do ko je mere je istoriografska naracija upletena u komplikovano pitanje tekstualne reprezentacije, do koje mere je njen subjektivan karakter liava tenje ka objektivnoj egzaktnosti i kako je prolost prisvojena pomou privatnih naina predstavljanja. On, ipak, prevazilazi tropo loka ogranienja Vajtovog diskursa kad stavlja akcenat na davanju za pravo prolosti i na kategoriju istorijskog iskustva. Poto su injeni ce nedostupne istorijskoj reprezentaciji, onda je ona duna da odusta ne od zahteva za istinom (u logikom smislu), meutim, ne treba da odustane od onoga to istorija ispunjava, po uzoru na romanopisce koji su kako je to formulisao Dozef Konrad u uvenom predgovo ru Crnac iz druine Narcis duni da daju za pravo vidljivom sve tu ili, bolje da ne pomeaju istorijsku naraciju s knjievnou po uzoru na portretistu koji predstavlja stvarnost. Na taj nain Anker smit dolazi do formulacije teorije iskustva koju odreuje bliskost prolosti. Tek nakon iskustva, iz kojeg se pojavljuje prolost kao po tencijalni predmet istorijskih istraivanja, moemo govoriti jezikom istorije.2 Iskustvo prethodi podeli na sferu subjekta i objekta tako da predstavlja antiepistemoloku kategoriju i omoguava istoriaru da pronae uporite u istorijskom svetu, kao svetu sopstvenog znaenja. Na kraju e se naracija, reprezentacija i iskustvo pokazati meusobno vrsto povezani. Ne moe se govoriti o prolosti ne znajui da se ona i interpretira. Ne moe se govoriti o iskustvu ne znajui da bez njegove reprezentacije ono biva lieno znaenja. Ne moe se misliti o identite tu bez uzimanja u obzir njegove narativne i interpretativne prirode. Ovde se krug, koji je zapoeo Nie i koji ide do savremenih tropologa i narativista (pomenimo Rikera), zatvara.
1 2
Ibid., str. 62. F. Ankersmith, Uvod u poljsko izdanje, op. cit., str. 50.
556
Poetika kulture
Nije drugaija situacija ni na suprotnom polu istoricizma XX veka kojim je zavladala kola New Historicism. I ovde se mogu pronai manje ili vie vidljivi uticaji Nieove filozofije, a naroito ge ne a lo k i projekat koji je formulisao i koji se moe definisati kao is traivanje istorijskih uslova pojavljivanja vrednosnih sudova ili ire: ku ltu r noistor ij sk i h uslov a proiz vo d nj e sm isl a. Analizirajui u Genealogiji morala3 poreklo ocena dobra i zla, Nie se odluno okrenuo od teolokih odgovora i izabrao strategiju istoriara moralnosti koji postavlja sledee pitanje: U kojim uslovi ma je ovek pronaao ocene koje vrednuju neto kao dobro i zlo i ka kv u v re dno st i maju one s ame. Sudovi i vrednosti u koje verujemo su, dakle, kulturno i istorijski determinisani, i u elji da ih prouimo moramo pre svega da analiziramo uslove njihovog nastan ka, kao i jezik kojim su bili formulisani. Jezik, jer predstavlja drutve nu injenicu i ne odraava empirijsku stvarnost ve joj daje smisao. Protiv pozitivizma, koji se zadrava na pojavi postoje sa mo injenice, rekao bih: ne, upravo injenice ne postoje, ve samo interpretacije [Thatsachen giebt es nicht, nur Inter pretationen]. Ne moemo da utvrdimo nijednu injenicu po sebi: moda je i besmisleno tako neto eleti.5
ZGUSNUTI OPIS (engl. thick description) termin koji je uveo antropolog kulture Kliford Gerc u knjizi The Interpretation of Cul tures (1973) da bi oznaio inter pretativnu metodu koja polazi od prividno beznaajne kulturne i njenice (anegdote, dogaaja, pred meta) i postepeno otkriva njenu zgusnutost putem iznoenja 3
Interpretacije Novog istorizma
Jezik
Protiv pozitivizma
injenice same po sebi, odno sno bez bilo kakve dorade, glupe su, odnosno liene smisla, i upravo ih njihov jeziki oblik uvodi u okvire nae kulture. Poto je tako, onda je istraivanje istorije onoliko korisno koliko predstavlja istraivanje jezi ka koji se koristi da bi se stvarnosti dao smisao, dakle, i ideologiji koja je u jeziku neminovno prisutna.
5
Kako je 2001. godine, u intervjuu za The Boston Book Review, rekao Steven Grinblat: Imam mnogo rezervi u odnosu na Niea, ali Genealogija morala je bila knjiga koja je za mene predstavljala potresno otkrie. Seam se da sam je itao u srednjoj koli i da sam oseao kako se itav moj svet okree nagla vake. Mrzeo sam je, oseao kako me je uzdrmala, ali sam takoe oseao i da moj ivot nee vie biti isti nakon njenog itanja. F. Nietzsche, Zur Genealogie der Moral, u: Smtliche Werke. Kritische Studi enausgabe..., op. cit., str. 29250. F. Nietzsche, Pisma pozostae, op. cit., str. 211.
XV. Istorizam
557
Tekst kulture
Upravo tako postupaju istrai vai koji pripadaju koli New Histo ricism,6 za koje primaran cilj pred stavlja konstruisanje itave kulture kao oblasti knjievnih istraivanja kao teksta koji uvek mora iznova biti interpretiran.7 Ovaj, u skladu s Nieovim napomenama, nepresta no reinterpretiran tekst kulture obu hvata knjievnost i druge diskurziv ne aktivnosti od kojih je izatkana istorija. Na taj nain novi istoriari naglaavaju dvostruki odnos izme u istorije i teksta:
Pod istor i no u teksto v a podrazumevam oblik kul ture, drutveno utvrivanje svih naina pisanja, ne samo tekstova koje prouavaju kriti ari ve i tekstova pomou kojih ih prouavamo. Pod tek stu a l no u istor ij e podrazumevam, prvo, injenicu da nemamo nikakav pristup potpunoj i autentinoj prolosti, ivom materijalnom postojanju, neposredovanim tragovima koje je dato drutvo ostavilo, tragovima koje ne moemo tre tirati kao neto sluajno ve kao neto to, makar delimino,
6
u njoj skrivenih tragova simboli kih postupaka, institucionalizova nih kodova i konvencija. Protuma en kao tekst smeten u iri iako lokalni kulturni kontekst, privid no beznaajan kulturni artefakt ot kriva svoje znaenjsko bogatstvo. Zgusnuti opis esto koriste istrai vai New Historicism. Na primer, u eseju Shaping Fantasies: Figu rations of Gender and Power in Elizabethan Culture Luis Montro uz poinje ovako: eleo bih da is priam elizabetanski san ali ne San letnje noi, ve san koji je sa njao Sajmon Forman 23. januara 1597. godine. A zatim analizira igru izmeu predstav pola i vla sti u raslojenom drutvu, u kojem su vlast svuda preuzeli mukarci svuda, osim na samom vrhu.
7
Ovaj termin uveden je u amerika prouavanja renesanse oko 1980. godine. Pogledati: M. McCanels, The Authentic Discourse of the Renaissance, Diac ritics, 1980, t. 10, br. 1, a u knjievnoteorijsku terminologiju uao je zahvalju jui Stivenu Grinblatu, iste te godine. Ranije, u uvodu u Renaissance SelfFas hioning, Chicago, 1980, Grinblat je svoj projekat nazvao poetikom kulture, a ovaj izraz je upotrebio i u Shakespearean Negotiations. Zadatak poetike kul ture odredio je tu kao istraivanje kolektivnog stvaralatva raznih kulturnih aktivnosti i odnosa izmeu ovih aktivnosti i analiziranje naina na koje su kolektivna uverenja i iskustva dobijala oblik, prelazila iz jednog medijuma u drugi, bila formulisana pomou podesnih estetskih formi i namenjena ko rienju [i] kako su bile odreivane granice izmeu pojedinanih kulturnih aktivnosti: umetnou, s jedne strane, i drugim formama ekspresije, s druge. S. Greenblatt, Shakesperean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England, BerkeleyLos Angeles, 1988, str. 5. L. Montrose, Badania nad Renesansem: poetyka i polityka kultury, u: Wspczesna teoria bada literackich za granic. Antologia, t. , deo 2: Lite ratura jako produkcja i ideologia. Poststrukturalizm. Badania intertekstualne. Problemy syntezy historycznoliterackiej, Krakw, 1996.
558
proizlazi iz sloenih i jedva sagledivih procesa uvanja i bri sanja; a drugo, to i ovi tekstualni tragovi zatim sami podle u tekstualnoj medijaciji kad se konstruiu u vidu dokume nata na osnovi kojih istoriari stvaraju sopstvene tekstove zvane istorijama.8 Istraivae okupljene oko Novog istorizma, iji je centar bio Uni versity of California u Berkliju, a asopis Representations (osnovan 1983. godine) bio njihov izdavaki organ, povezivalo je uverenje da se knjievnost ne moe odvojiti od kulture (kao nadgradnja od baze TEKSTUALNOST ISTORIJE / ISTORINOST TEKSTOVA u tradicionalnom marksistikom izraz Luisa Montrouza, ameri modelu), remekdela od margi kog istraivaa renesanse. To je nalnih ili marginalizovanih teksto dvosmeran odnos izmeu istorije va, a knjievni tekstovi od drugih i tekstova koji oznaava; prvo, od kulturnih aktivnosti utvrenih u sustvo neposrednog pristupa (ko dokumentima epohe. U sutini, ji nije posredovan kroz tekstove) istoriji, a drugo, neizbeno situira ove istraivae je interesovala vi nje svakog teksta u istoriji. estrana razmena izmeu teksta i konteksta, odnosno ire: izmeu autora razliitih tekstova. Kako je smatrao jedan od najvanijih predstavnika Novog istorizma, Stiven Dej Grinblat (ro. 193): Umetniko delo je ... proizvod pregovora izmeu jednog stvaraoca ili grupe stvaralaca koji raspolau sloenim i svi ma njima zajednikim repertoarom konvencija, i institucija i drutvenih aktivnosti. Da bi se postigao cilj pregovora, umet nik mora da stvori odgovarajuu valutu zahvaljujui kojoj razmena moe da bude uspena. Treba naglasiti injenicu da se taj proces ne zasniva samo na prisvajanju ve na uzajam noj razmeni, jer postojanje umetnosti uvek podrazumeva suprotnu relaciju koja se obino meri pomou prijatnosti i interesovanja. Moram da dodam da tradicionalno dominant na valuta u drutvu novac i presti ovde, oigledno, igra svoju ulogu, ali izraz valuta [currency] koristim metaforiki za odreenje sistematinih regulativnosti i simbolizacije bez kojih bilo koja razmena ne bi mogla da postoji.9 Knjievno delo, da se zadrim na istoj metafori, jeste valuta podjednako dobra kao i druga dela: putopisna, sudska, pravna,
8 9 Ibid. S. Greenblatt, Towards a Poetics of Culture, u: Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London, 1990, str. 158.
Representations
Ekonomija umetnosti
XV. Istorizam
559
Grinblatov po jam cirkulacije
Estetika svojstva
Studije renesanse
lekarska, teoloka, istorijska, autobiografska, iji je zadatak proiz vodnja i putanje u opticaj vrednosti i znaenja, bez kojih nijedna kultura shvaena kao samoreguliui sistem ne bi mogla da po stoji. Pojam c i rku l a c ij e, prema Grinblatu, zamenjuje tradicional ne pojmove koji opisuju odnose izmeu teksta i stvarnosti: aluzije, KULTURNI MATERIJALIZAM simbolizacije, alegorizacije, repre ovaj izraz je prvi put formulisao marksista Rejmond Vilijams u knji zentacije i mimesisa. Oni postaju zi Marksizam i knjievnost (1977) neadekvatni u situaciji u kojoj e i trebalo je da se odnosi na vezu limo da opiemo naine na koje izmeu tvorevina kulture (knjiev materijal zvanini dokumenti, nosti, umetnosti) i njihovih istorij privatni papiri, iseci iz novina i ta skih uslovljenosti. Materijalistiko ko dalje, bivaju preneseni iz jedne bi trebalo, jer je ovde ukorenjeno u konkretnoj politikoj i ekonom diskurzivne sfere i postaju [neije] skoj situaciji, pre svega da budu je estetiko svojstvo,50 a zatim ih do ziki naini proizvoenja smisla i minantna grupa prisvaja. vrednosti. Godine 1985. engleski is U sistemu kruenja tekstova traivai Donatan Dolimor i Alen ne moe da se odvoji vrednost infild primenili su ovaj pojam na od znaenja, to potvruje istra istraivanja ekspirovih drama, iji je rezultat bila knjiga Political Sha ivanje privilegovanih (= povla kespeare: New Essays in Cultural enih) predstava koje su podjed Materialism. nako ideoloki obeleene i koje uvaju drutveni poredak. Sagledavajui vrste veze izmeu cirku lacije diskursa i vlasti koja mora da ih kontrolie, novi istoriari se bave ili analizom dominantnih predstava i njihovom funkcijom u ojaavanju politike vlasti (iz ove perspektive, najvie analizirani ekspir je bio nepokolebljiv uvar kraljevske ideologije), ili margi nalizovanim predstavama potisnutim iza kulturnog centra (na pri mer, kroz kolonijalni diskurs). Nije sluajno to se u orbiti njihovih interesovanja nalazila pre svega renesansa, shvatana kao epoha, u kojoj je monolitna, kasnosrednjovekovna slika sveta bila razbije na na meusobno konkuretne diskurse koji su se borili za preuzima nje vlasti nad kolektivnom imaginacijom. Tako je, na primer, Stiven Grinblat u uvodu u tematski broj asopisa Genre, iz 1982. godine, posveenog Novom istorizmu, argumentovano tvrdio da je drutvo pod vladavinom Tjudora bilo mesto ideolokog sukobljavanja insti tucija zasnovanih na razliitim modelima organizacije drutvenog ivota (kraljevskog dvora, crkve, porodice) i da je knjievnost, hte la ne htela, morala u tom konfliktu da uestvuje stavljajui se na neku od strana.
50 Ibid., str. 157.
560
Rezime
I. Po e t i k a istor ij e Hajdena Vajta istie da se svaki istoriografski tekst oslanja na duboke diskurzivne (narativne vidove), ideoloke i retorike (tropi) strukture. Istorija dobija smisao tek kad je krei ra diskurs proet moralnim i estetskim vrednostima; tako nemamo pristup samoj istoriji, ve njenim interpretacijama. Iz narativne per spektive istorijska naracija je forma koja se pridodaje stvarnosti i kao takva prestaje da biva predmet diskusije. Umesto o njoj, disku tuje se o nainima reprezentacije prolosti. II. Po e t i k a ku ltu re Novog istorizma zasniva se na prelazu sa formalnih verbalnih analiza ar te f a k at a na ideoloke analize diskurzivnih pr a k si, kao i na odbacivanju vetakih i ustaljenih granica izmeu knjievnih i neknjievnih (ukljuujui i tekst istra ivaa) tekstova.51 Ono to je drutveno, ovde se shvata kao diskur zivna konstrukcija a, s druge strane, upotreba jezika se razume kao drutveno i materijalno uslovljen i ogranien dijalog izmeu njego vih uesnika. Usled toga su i nastale sledee teze: 1. Knjievnost nije skup vanvremenskih dela, ve nestabilno i agonistiko polje verbalnih i drutvenih aktivnosti. U tom smislu su najinteresantniji nekanonski tekstovi koji bacaju novo svetlo na tradicionalan kanon. Granica izmeu knjiev nih i neknjievnih tekstova biva izbrisana. 2. Knjievni tekst je iskaz proizveden i prihvaen unutar istori je i unutar istorije drugih proizvoda i usvajanja. To znai da knjievni tekst nije odvojen od istorijske stvarnosti i da ne predstavlja u toj stvarnosti neto izuzetno. To, takoe, znai da predmet istraivaa predstavljaju sv i tragovi tekstualne prolosti (Grinblat) koji sainjavaju raznovrsnu ku ltur nu arhivu. Upravo je ona (njena unutranja struktura, naini njenog pojavljivanja i reprodukcije itd.), a ne pojedinani tek stovi, predmet interesovanja New Historicisma. 3. Pisanje i itanje su uvek istorijski i drutveno determinisa ni dogaaji koji se odigravaju u svetu, ali koji i utiu na svet zahvaljujui delovanju polno determinisanih pojedinaca ili grupa. Knjievnost nije samo proi z vo d date epohe, nego i sama proi zvo d i kulturne efekte i staje na neiju stranu u konfliktu izmeu institucija.
51 L. Montrose, Badania nad Renesansem..., op. cit., str. 138.
XV. Istorizam
Analiza diskurzivnih praksi
Knjievni tekst kao proizvedeni iskaz
561
Eklektizam
. Prouavanje knjievnosti vezuje se za zauzimanje i odrei vanje u politikom, seksualnom, ideolokom smislu sop stvenog mesta u datoj kulturi. To oznaava nesposobnost za konstruisanje iscrpnog opisa, potpunog objanjenja, ali i ne sposobnost za konstruisanje opisa ili objanjenja situiranog u nekoj arhimedovskoj taki, izvan istorije koju prouavam, u nekom idealnom prostoru koji bi prevazilazio koordinate pola, etninosti, klase, epohe i profesije. Ova promenljivost pozicije proizlazi i iz uverenja da nijedan diskurs fiktivni ili arhivski ne omoguava pristup nepromenljivim istina ma, niti izraava trajnu ljudsku prirodu.52 5. Prouavanje knjievnosti je, po definiciji, eklektiko zanima nje i nema pretenzije na ekskluzivnost bilo koje metode. Otu da se Novi istorizam poziva na marksizam i na psihoanalizu. Nisu mu strana ni Fukoova, niti feministika tumaenja. Zbog toga i jeste iroka lepeza cultural criticism. Iako Vajta i Novi istorizam povezuje neverica da se moe do preti do nediskurzivne sutine stvarnosti i nunosti stalne interpre tacije teksta kulture, ipak ih razdvaja razliit pristup samom tekstu. Vajta vie interesuju tekstovi koji su proizvod istoriara, lieni kul turnog konteksta, dok nove istoriare interesuju svi tekstovi koji se nalaze u promenljivim aktivnostima odreene kulture.
52
H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, red. H. A. Veeser, New York, 1989, str. XI.
562
Hronologija
19051910: Vilhelm Diltaj (18221911) pie delo Izgradnja istorijskog sveta u duhovnim naukama (posmrtno objavljeno 1927. godine) u ko jem formulie osnove kritike istorijskog uma, oslanjajui se na filozofiju ivota. 1946: Robin Dord Kolingvud objavljuje Ideju istorije, prvu vanu knjigu iz domena teorije istoriografije. Najvanija teza, usmerena protiv teorij koje objektivizuju istoriografiju, glasi: Istorija je sa mo oivljavanje ideje prolosti u intelektu istoriara. 1960: Prvi broj asopisa History and Theory u kojem se pojavljuju naj vaniji tekstovi iz oblasti filozofije istorije. 1965: Artur Kolmen Dento objavljuje knjigu Analytical Philosophy of History u kojoj istorijskoj naraciji pridaje stvaralaku ulogu u organizaciji iskustva savremenog itaoca. Istorijska naracija ne ma za cilj otkrivanje onoga to se dogodilo. 1967: lanak Rolana Barta Diskurs istorije, u kojem autor istie da se istorijski tekst na nivou iskaza ni po emu ne razlikuje od fiktivne prie. To je prvi pokuaj strukturalistike analize istori ografskog teksta. 1973: Hajden Vajt objavljuje svoju Metahistory: The Historical Imagina tion in the NineteenthCentury Europe, smatranu najvanijom ras pravom iz teorije istorije od vremena Kolingvudove Ideje istorije. U Nemakoj izlazi zbornik Geschichte Ereignis und Erzhlung (Istorija dogaaj i pria) u redakciji H. Koseleka i V.D. tem pla, u kojem je naglasak na narativnoj uslovljenosti istoriograf skog teksta. 1980: Stiven Grinblat, profesor University of California u Berkliju, ob javljuje zbirku eseja o engleskoj renesansi: Renaissance SelfFash ioning: From More to Shakespeare. To je prvi manifest Novog istorizma. 1982: U specijalnom broju Genre, posveenom prezentaciji Novog istorizma, Stiven Grinblat je pisao da Novi istorizam omeka va tvrdu podlogu kako knjievnih istraivanja tako i knjievno sti. Tei postavljanju pitanja sopstvenog metodolokog uvere nja, ali i bilo ijeg drugog.
XV. Istorizam
563
1983: 1986:
1988: 1999: 2000:
Prvi broj asopisa Representations u kojem e pisati novi istoriari. U predavanju Presidentail Address koje je odrao Dozef Hilis Miler, jedan od najvanijih amerikih dekonstruktivista, lano vima Modern Language Association, Miler je sa izvesnim za prepaenjem zapazio da je poslednjih nekoliko godina u knji evnim istraivanjima dolo do naglog, gotovo opteg zaokreta od teorije zainteresovane za jezik ka zainteresovanosti za istori ju, kulturu, drutvo, politiku, institucije, klasne i polne uslovlje nosti (gender), drutveni kontekst, materijalnu osnovu.53 Stiven Grinblat objavljuje Shakespearean Negotiations: The Cir culation of Social Energy in Renaissance England. Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect. Ketrin Galager i Stiven Grinblat objavljuju knjigu Practicing New Historicism. Manifestujui svoju povezanost s pojedina nou (commitment to particularity), autori istiu da (ih) je pisanje ove knjige uverilo da Novi istorizam nije metodologija koja se ponavlja, niti knjievnoteorijski program, nego samo strategija paljivog iitavanja arhiva, dopiranje bez iluzija do neposredovane prolosti.
53
J. Hillis Miller, Presidential Address 1986. The Triumph of Theory, the Re sistance to Reading and the Question of the Material Base, PMLA, 1987, t. 102, br. 3, str. 283.
56
Bibliografia
Literatura
J. G. Droysen, Historik. Vorlesungen ber Enzyklopdie und Methodologie der Geschichte, wybr R. Hbner, Mnchen 1967. Historia: o jeden wiat za daleko?, red. E. Domaska, Pozna 1997. Historicizing Theory, red. P. C. Herman, Albany 200. J. Hillis Miller, Narracja i historia, tum. M. Adamczyk, Pamitnik Literacki 198, z. 3. L. O. Mink, Historia i fikcja jako sposoby pojmowania, tum. M. B. Fedewi cz, Pamitnik Literacki 198, z. 3. H. Schndelbach, Filozofia w Niemczech. 18311933, tum. K. Krzemieniowa, Warszawa 1992, rozdz. 2: Historia. D. Simpson, Literary Criticism and the Return to History, Critical Inquiry 1988, nr 1. J. Topolski, Jak si pisze i rozumie histori: tajemnice narracji historycznej, Warszawa 1996. J. Wach, Das Verstehen. Grundzge einer Geschichte der hermeneutischer The orie im 19. Jahrhundert, t. 3: Das Verstehen in der Historik von Ranke bis zum Positivismus, Tbingen 1933. H. Weinrich, Struktury narracyjne w historiografii, tum. M. ukasiewicz, Pamitnik Literacki 198, z. 3.
Nova istoriografija
F. Ankersmit, Narracja, reprezentacja, dowiadczenie. Studia z teorii historio grafii, red., wstp E. Domaska, Krakw 200. P. Carrard, Poetics of the New History: French Historical Discourse from Brau del to Chartier, Baltimore 1992. E. Domaska, Encounters: Philosophy of History after Postmodernism, Char lottesville 1998. E. Domaska, Mikrohistorie, Pozna 1999. P. Hamilton, Historicism, London 2003.
XV. Istorizam
565
G. G. Iggers, Historiography in the Twentieth Century: From Scientific Objecti vity to the Postmodern Challenge, Middletown 2005. The Postmodern History Reader, red. K. Jenkins, London 1997. Reconstructing History: The Emergence of a New Historical Society, red. E. Fox Genovese, E. LaschQuinn, London 1999.
Novi istorizam i kulturni materijalizam

J. Brannigan, New Historicism and Cultural Materialism, New York 1998. C. Gallagher, S. Greenblatt, Practicing the New Historicism, Chicago 2000. S. Greenblatt, Czym jest historia literatury?, tum. K. Kwapisz, Teksty Drugie 2005, nr 12. S. Greenblatt, Learning to Curse: Essays in Early Modern Culture, London 1990. S. Greenblatt, Renaissance SelfFashioning: From More to Shakespeare, Chica go 1980. S. Greenblatt, Shakespearean Negotiations: The Circulation of Social Energy in Renaissance England, BerkeleyLos Angeles 1988. S. Greenblatt, Szekspir i Egzorcyci, Teksty Drugie 2003, nr 1. New Historicism and Cultural Materialism: A Reader, red. R. Kiernan, Lon donNew York 1996. The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 199. J. Pieters, Moment of Negotiations: the New Historicism of Stephen Greenblatt, Amsterdam 2001. Political Shakespeare: New Essays in Cultural Materialism, red. J. Dollimore, A. Sinfiel, Ithaca 1985. Representing the English Renaissance, red. S. Greenblatt, Berkeley 1988. A. Sinfield, Faultlines: Cultural Materialism and the Politics of Dissident Rea ding, Berkeley 1992. The Stephen Greenblatt Reader, red. M. Payne, Oxford 2005. H. A. Veeser, Introduction, u: The New Historicism, New York 1989. H. A. Veeser, The New Historicism, u: The New Historicism Reader, red. H. A. Veeser, New York 199. S. Wilson, Cultural Materialism: Theory and Practice, Cambridge, Mass. 1995.
Hejden Vajt
Tropes for the Past: Hayden White and the History / Literature Debate, red. K. Korhonen, Amsterdam 2006. H. White, The Content of the Form: Narrative Discourse and Historical Repre sentation, Baltimore 1987. H. White, Figural Realism: Studies in the Mimesis Effect, Baltimore 1999. 566
H. White, Metahistory: The Historical Imagination in NineteenthCentury Eu rope, Baltimore 1973. H. White, Tropics of Discourse: Essays in Cultural Criticism, Baltimore 1978. H. White, Poetyka pisarstwa historycznego, red. E. Domaska, M. Wilczyski, Krakw 2000.
567
XVI. KULTURALNA ISTRAIVANJA
Mogue je da svako iskustvo, koje nije ra dostan ili bolan krik, preuzima institucija. Miel de Serto1 Drutveni svet je mesto stalnih borbi za pravosnanost znaenja. Pjer Burdije2 Stranost ne poinje na obalama okeana, ve na povrini koe. Kliford Gerc3
1 2 3
M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris, 1990, str. 219. P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksyjnej, Warsza wa, 2001, str. 51. C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne, Krakw, 2003, str. 98.
Kulturalna istraivanja i nauka o knjievnosti

Kulturalna istraivanja, cultural criticism, razlikuju se od bilo koje druge knjievnoteorijske kole u XX veku po tome to nemaju ni konkretan predmet, ni jasnu metodu, niti su povezana s bilo kojim strogo odreenim nacionalnim SVAKIDANJICA (fr. le quotidi jezikom (kao ruski formalizam, en) prema De Sertu, aktivnosti praki strukturalizam, ameriki svakodnevnog ivota jesu naini New Criticism ili nemaka feno na koje deluje pojedinac ispunjava menologija). Njihov predmet nije jui svoj svet znaenjem (pogledati: Habitus). Istraivanje svakodnevne knjievnost kao takva, ve iroko uobiajenosti (fr. lordinaire) jeste shvaena kultura, a jednu metodu praktina nauka o onome to je zamenjuje konglomerat pojedina individualno, koja usmerava nae nih strategija posveenih njenom navike ka shvatanju naune racio istraivanju. Umesto da se bave nalnosti kao opteg znanja, apstra hovanog od onoga to je sluajno iskljuivo knjievnim tekstovima, ili to zavisi od okolnosti. De Ser kulturalna istraivanja za pred to, analizirajui (izmeu ostalog met analize uzimaju sve ono to u dvotomnom delu Linvention du se moe istraivati u okviru kultu quotidien) naine delovanja u re: jeftinu popularnu knjievnost, svakodnevnom ivotu, razlikuje tekstove zabavne muzike, turizam, unapred nametnute st rateg ij e i t a kt i ke, uz pomo kojih se ljudi, fudbalske utakmice, reklame, por kao korisnici grada, medija, jezi nografiju, kupovinu itd. Umesto ka, suprotstavljaju strategijama i da prihvate jednu metodu analize, stvaraju sopstvena znaenja. kulturalna istraivanja koriste pret postavke semiotike, feminizma, postkolonijalizma, dekonstrukcije, psihoanalize i postupaju onako kako nalau njihovi najradikalniji zagovornici s obzirom na izrazit politiki cilj kakva je mo realnog uticaja na drutvenu stvarnost. Poto je tako, onda se namee pitanje: ta kulturalna istraiva nja imaju zajedniko s naukom o knjievnosti ako se ona, kako je reeno, bave marginalnom knjievnou a kao svoj glavni predmet
XVI. Kulturalna istraivanja Specifinost kulturalnih istraivanja
Metodoloka raznolikost
Kulturalna istraivanja i nauka o knjievnosti
571
Pojam itanja
Istraivanje knjievnosti kao politika intervencija
interesovanja imaju iroko shvaenu kulturu? Odgovor na ovo su tinsko pitanje ima tri dela. Prvo, kulturalna istraivanja znae sutin ski preokret u miljenju o knjievnosti i rue (prema miljenju nji hovih pristalica) anahroni mit izuzetne pozicije knjievnih tekstova u kulturnom univerzumu i njihovu estetiku autonomiju. Kae se, zapravo, da se stvaranje estetikog znaenja ne odvija u kulturnoj praznini, ve je drutveno determinisano. Drugo, proiruju pojam itanja koji ne treba da se odnosi samo na knjievne tekstove, ne go na sve simbolike aktivnosti koje utiu na to kako zamiljamo stvarnost. itanje nije privatan akt i ne ograniava se samo na ita nje zbog prijatnosti, nego je i nain orijentisanja u svetu u kojem ivimo. Tree, pokazuju da je u istraivanju knjievnosti neizbeno i istraivanje kulture, a pri tom ona nije neutralna akademska delat nost, ve politika intervencija, ako se pod politikom podrazumeva nain graenja bilo kakve zajednice (gr. polis). Stiven Grinblat je u tekstu Culture, koji se pojavio u uticaj nom reniku Critical Terms for Literary Studies, napravio takav spi sak kulturnih pitanja koji mora sebi da postavi italac knjievnih tekstova ako eli da se oslobodi naivnog odnosa prema tekstu: Kakvo ponaanje, kakav model aktivnosti to delo osnauje? Zato su itaoci nekog vremena i neke epohe smatrali to delo atraktivnim? Da li postoje neke razlike izmeu mojih i vrednosti skrive nih u delu koje itam? Od kakvog drutvenog razumevanja [konteksta] to delo za visi? ija sloboda miljenja ili neki drutveni pokret mogu biti ogranieni, otvoreno ili skriveno, tim delom? Kakve su ire drutvene strukture s kojima se mogu poveza ti ovi posebni inovi pohvale i pokude? Kao to se vidi, elementarna pitanja se ne odnose toliko samo na knjievno delo, koliko na njegove veze s kulturnim kontekstom: vrednostima utkanim u tekst i koje njegovi itaoci prihvataju, dru tvenim institucijama i simbolikim aktivnostima. Iako Grinblat dalje govori da ove veze ne mogu da zamene verno itanje [close reading] i da kulturoloka analiza mora dosta da naui od pedant ne formalne analize knjievnih tekstova, jedno je ipak sigurno: formalna analiza mora biti podreena kulturnoj analizi. Knjievni
S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 226.
Kulturalna pitanja prema Grinblatu
Kulturoloka analiza
572
tekstovi, kako tvrdi, ne upuuju na kulturu koja je u odnosu na njih spoljanja, ve sami po sebi ine tekstove kulture jer su uspeno uneli u sebe drutvene vrednosti i kontekste. Drugim reima, knji evni tekstovi nam ne govore nita o kulturi kojoj pripadaju, oni su tekstovi kulture. Poto je tako, da bi se razumelo mesto knjievnosti u kultural nim istraivanjima i definisao u njima obavezujui status knjiev nog teksta, moramo poeti od pribliavanja definicije same kulture.
Aktivnosti, simboli, ideologije

Sam pojam kulture danas nije lako definisati iako se iz mnogo raz liitih pokuaja moe izvui sledea, veoma uoptena, definicija. Kultura je sistem s i mb ol ik i h a kt iv nost i u korenj eni h u o dre e noj ide ol og iji i zasno HABITUS u sociologiji Pjera van i h na ra z men i. Potrudimo Burdijea, individualizovan sistem se da ovu definiciju protumaimo definicija, koji pojedinac prihva deo po deo. ta usled uestvovanja u razliitim Sluei se znakovima i simboli edukativnim institucijama (od po rodice do kole) i koji odreuje ma ovek nastoji da razume i utie nain prihvatanja stvarnosti. Ha na stvarnost koja ga okruuje, ali i bitus je kulturni mehanizam koji da definie sopstveni identitet. Ne oblikuje percepciju i omoguava posmatra kulturu sa distance, ve pojedincu da izae na kraj u razli hteo to ili ne aktivno u njoj ue itim situacijama. stvuje. Samim tim ne nailazi na znaenja koja se u njoj oduvek nalaze, ve se susree sa znaenjima koja su proizvod date kulture, proizvod konkretnog vremena i me sta (zato ne postoji kultura uopte, DRUGOST (fr. alterit, engl. ot ve samo kulture koje se zasnivaju herness) osobina koja pripada na razliitim pravilima). Proizvo onom ko (to) se izmie subjektiv dei znaenja i nastojei da ih raz noj vlasti predstave. Analiza dru ume, poredi ih sa svojim glediti gosti iz perspektive kulturalnih istraivanja smetena je izmeu ma, sa uverenjima koja ima, reju epistemolokog pola (drugost je s predstavama koje ima o stvar samo konstrukcija subjekta) i me nosti, predstavama koje najee tafizikog pola (drugost je potpu deli i s drugim lanovima zajed no nedostupna). Drugost nije ni nice kojoj pripada. Zahvaljujui sasvim relativna (Huserl), niti je tome moe se izgraditi ili konstru apsolutna (Levinas, Derida). Ali jeste konstrukt kulture koji podle isati sopstveni kulturni identitet e objektivizujuem shvatanju. koji, kao to se moe videti, nije
XVI. Kulturalna istraivanja
ta je kultura?
Kulturni identitet
573
Poseban stil ivota
unapred dat, ve predstavlja zadatak koji treba ispuniti u sferi kultu re. Tako je identitet, slino znaenju, rezultat delatnosti ljudi koji iz meu sebe razmenjuju gledita, tekstove, prie, gestove, ponaanja. A poto, s tim u vezi, ta razmena ne moe da bude neograniena i potpuno slobodna (jer bi tada zavladao haos i niko se ni s kim ne bi mogao sporazumeti), kultura, koja je toj razmeni istovremeno uzrok i rezultat, stvara mehanizme kontrole, to znai da to ko si u velikoj meri zavisi od prihvatanja ili odbacivanja drutvenih pravila koja sama po sebi nisu prirodna ve su konstruisana zahvaljujui disciplinujuim tehnikama. Tako shvaena kultura uopte ne predstavlja standard estetskog savrenstva koji treba dostii kako bi postao civilizovan ovek.5 Nije ni homogena celina u kojoj svako ima unapred odreeno mesto. Ne razlikuje se ni od drutva, iji bi mogla biti jedan od sektora. Meu tim, jeste to je definisao Rejmond Vilijams (19211988), jedan od pionira kulturalnih istraivanja neto poput posebnog stila ivota, a particular way of life, koji izraava odreena znaenja i vrednosti ne samo u umet nosti i nauci ve i u institucijama i svakodnevnom pona anju. Analiza kulture je, prema toj definiciji, objanjenje znaenja i vrednosti koji se otvoreno ili prikriveno nalaze u konkretnom stilu, konkretnoj kulturi.6 Prenesena na nivo svakodnevnog ivota analiza kulture se udalja va od elitistikog modela koji kulturu poistoveuje s rafiniranou i okree se razliitim drutvenim tokovima i sferama u kojima nastaju i razmenjuju se znaenja. Kako ka e Kliford Gerc (ro. 1926) jedan REPREZENTACIJA (predstava) je od najuticajnijih antropologa kul u postkantovskoj filozofiji Vor stellung, predstava stvarnosti ko ture, pristalica interpretativne an ja se bitno razlikuje od nje same. tropologije znaenje je drutve U interpretaciji Martina Hajdegera no konstruisano, to znai da za savremenost karakteristian moe [ono] da nastane je dino na polju jezikih igara,
5 nain podreivanja stvarnosti po mou konstruisanja njene slike. U Kantovoj interpretaciji, koju su
e a
Gercova interpretativna antropologija
Takav pristup je ranije predloio Metju Arnold u uticajnoj knjizi Culture and Anarchy (1869), tvrdei da kultura nastaje iz ljubavi prema savrenosti [in the love of perfection] i da je istraivanje savrenosti [a study of perfection]. M. Arnold, Culture and Anarchy: An Essay in Political and Social Criticism, London, 1869. R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York, 1976, str. 12. Pogledati, takoe: Culture and Society: 17801950, New York, 1958.
57
prihvatili savremeni istraivai kul ture, stvarnost je sama po sebi ne spoznatljiva (u radikalnoj verziji: nema je), ali su spoznatljive (te, da kle, poseduju znaenje) njene slike i predstave koje su meusobno kon kurentne. Istraivanje kulture je, da kle, istraivanje drutvenih naina konstruisanja predstava. Stvari po sebi ne znae, pie jedan od glav nih predstavnika cultural criticism Stjuart Hol, mi smo ti koji konstru iu znaenje, koristei sisteme repre zentacije pojmove i znakove.
* The Work of R epresentation: Cultural Representations and Signifying Practi ces, red. S. Hall, London, 1997, str. 25.
diskurzivnih zajednica, in tersubjektivnih sistema od nosa, naina stvaranja sveta, da izrasta u konkretnom si stemu drutvenih interakcija u kojem neto za neko ti i za neko ja jeste neto, a ne da je neto u mranoj komori sme tenoj u glavi i da ima sasvim istorijski karakter, da ga je formirala bujica dogaaja...7 Prema Gercu, koji se svesno nadovezuje na hermeneutiku tradiciju, znaenja nisu stvarana u glavi a kasnije nametana stvar nosti koja im je spoljanja, nego su stvarana na simbolikom prostoru kojem pripadaju uesnici procesa komunikacije. To, takoe, znai da stvarnost, uprkos kantovskoj tradiciji, nije primarno asimetri na, liena znaenja koje je do nje dospelo pomou svesti. Stvarnost je, kae Gerc, kako po ugledu na Vitgentajna8 tako i na Hajdege ra, stvarnost u kojoj ivimo i u kojoj proizvodimo znaenja koja odreuju nae mesto u njoj.9 Tra dicija miljenja o kulturi kao poret ku u kojem se ne mogu razdvojiti
Proizvoenje znaenja
SOCIOLOGIJA ZNANJA meto doloki stav, razvijan u Nemakoj od dvadesetih godina, koji je polazio od toga da su rezultati ljudskog znanja kulturno determinisani. Klasinom knjigom u ovoj oblasti smatra se de lo Karla Manhajma (1893197) Ide ologija i utopija (1929). Ova knjiga bavi se problemom ka ko ljudi stvarno misle. Ona eli da ispita ne kako se miljenje javlja u udbenicima logike, nego kako ono stvarno funkcionie u javnom ivotu i u politici kao instrument kolektivnog delanja. (Iz autoro vog Pristupa problemu.) 7 8 9
C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, u: Zastane wiato..., op. cit., str. 99. Vitgentajn je pisao: Ideja nam je pred nosom kao naoari i, ta god da gle damo, vidimo kroz nju. ak nam ni na pamet ne pada da te naoari skine mo. L. Wittgenstein, Dociekania filozoficzne, Warszawa, 1972, str. 70. Radikalna podela znaenja i stvarnosti protiv koje istupaju hermeneutiki nastrojeni antropolozi, izaziva optube za relativizam: poto svest, kao to pogreno smatraju protivnici te kole, nezainteresovana za to kako stvari zaista stoje, stvara znaenja, onda zbog toga svako znaenje ima istu vred nost to vodi odbacivanju kriterijuma istine kao slaganja suda sa stvarno u, a samim tim do unitenja zajednike slike sveta i produbljivanja haosa. O manjkavosti takvog shvatanja, pogledati: C. Geertz, Antyantyre latywizm i: Stan antropologicznej sztuki, u: Zastane wiato..., ibid.
575
injenice od vrednosti, podaci od teorije, opisi od ocena, duga je i moe se izvesti od jednog od pionira sociologije znanja Maksa Vebe ra, koji je 190. godine pisao: Ne moe se zamisliti druga ije saznavanje kulturnih pro cesa nego na osnovi znaenja koje za nas uvek ima stvarnost ivota, individualno oblikova na u vidu odreenih pojedi nanih veza.10
Veber Burdije, Gerc
Institucionalno ponaanje
Upravo se od Vebera do Bur dijea i Gerca protee metodoloki put na kojem se moe nai osnov ni princip kulturalnih istraivanja: stvarnost nije neutralan predmet istraivanja nego sredina u kojoj ljudi stvaraju vrednosti i znaenja koji, pak, odreuju njihove nai ne delovanja. A iz toga proizlazi da ne treba istraivati stvarnost sa mu po sebi, ve ono to o njoj govorimo i mislimo. Uzmimo samo jedan primer koji ilustruje razmatranu defini SIMBOLIKA NADMO ovaj ciju kulture o kojoj je re. Kao pojam uveo je francuski sociolog Pjer Burdije, smatrajui da jezik profesor univerziteta pripadam nije jednostavno sredstvo komu akademskoj kulturi (koja se vlada nikacije (iluzija autonomije jezi po odreenim pravilima), i da bih kog sistema), ve manifestacija u njoj na pravi nain uestvovao borbe izmeu pojedinaca i ire (na primer, postupno napredova grupa kojima pripadaju. Jezik je, nje u univerzitetskim zvanjima, dakle, deo igre kulturne razmene koja nije neutralna, ve podrazu pokazivanje lojalnosti prema is meva konflikt interesa i borbu za pravnim odlukama nadreenih a simboliku vlast, odnosno mo suzdranost u odnosu na neisprav uticaja na svet putem delovanja na ne odluke itd.) moram da joj se predstave o njemu. Sagledana kao povinujem. Znam da mi akadem stvaranje i modifikacija pojedina ska institucija namee odreeno nih predstava kultura je osnovno sredstvo simbolike vladavine. ponaanje (faktor kontrole) i da (Pogledati: Hegemonija) postoje unapred odreena pravila ponaanja, regulisana zakonom i principom razmene (moram da ispunjavam nastavne obaveze za koje sam plaen, piem knjige uz
10 M. Weber, Obiektywnoc poznania w naukach spoecznych, u: Problemy so cjologii wiedzy, Warszawa, 1985, str. 72.
KULTURNI KAPITAL ter min koji je uveo Pjer Burdije za oznaavanje stepena posedovanog znanja i kvalifikacija neophodnih pojedincu da bi uao u krug elje nih institucija kulture. Kapital [...] je neto to je efek tivno u datom polju i kao oruje i kao ulog u borbi [za mesto u kul turi], neto to omoguava onome ko ga poseduje da vri vlast, ima uticaj te, dakle, da postoji u datom polju i da ne bude samo vrednost bez znaenja.
576
pomo kojih napredujem, itd.) koja ograniavaju moju slobodu, mada mi univerzitet istovremeno garantuje, bar teorijski, pravo na slobodno izraavanje pa onda i razmenu misli i ideja. Istovre meno znam da postoji i druga vrsta razmene zahvaljujui kojoj to to uim mlade ljude zanimljivim stvarima, za uzvrat stiem tako se bar nadam njihovo prijateljstvo, zahvalnost i potovanje, iako ponekad i ljutnju ili antipatiju. U tom pogledu se kultura u kojoj uestvujem zasniva na tome da ja stvaram vrednosti i ocene koje determiniu moje ponaanje. Takoe se zasniva na razmeni materi jalnih i duhovnih dobara, razmeni koja je projektovana prema odre enom modelu koji takoe determinie moje ponaanje. Moja pre davanja na univerzitetu predstavljaju simboliku aktivnost u tom smislu to stvaram znaenja i to ih populariem. To inim u skladu s mojim predstavama o knjievnosti, kulturi, filozofiji, svakodnev nom ivotu (verujem u liberalno obrazovanje ali istovremeno u sna gu tradicije, verujem da treba itati knjievnost iako, takoe, znam da nas ona ne sme udaljavati od ivota, itd.), i trudim se da te pred stave (odnosno moju ideologiju) populariem poto za to imam od govarajua institucionalna sredstva. Na taj nain imam neku vrstu vlasti nad studentima koju oni ili prihvataju ili odbacuju u zavisno sti od njihovih predstava o stvarnosti (njihove ideologije) kao i od toga da li ta vlast nuna u instituciji nee biti zloupotrebljena. Kad neko pone da prihvata moje predstave o stvarnosti, poinje da koristi isti (ili slian) jezik i na taj nain se stvara zajednica interesa. Meutim, ako se neko ne sloi s mojom vizijom sveta, onda bira drugi diskurs i zapoinjemo usklaivati ispravnost naih stavova. Ako posmatramo univerzitet POLJE prema Burdijeu, dru kao uslovni primer kulture (a mo tveni prostor je podeljen na neho gli bismo isto tako analizirati kafa mogena polja koja pojedincima ne ili fudbalske stadione), onda se odreuju pravila institucionalnog jasno vidi da predloena definicija delovanja. To polje je mrea objektivnih odnosa izmeu pozici kulture kao sistem si mb oli k i h ja koje zauzima subjekat. Suprot a kt iv nost i u kore nj e ni h u o d nost polju je habitu s (pogledati) re e noj i de ol o g iji i z asnova sociokulturna sposobnost po n i h na r azmeni dokazuje svoju jedinca da na odreen nain per efikasnost. Ljudi koji ive u svojim cipira svet i aktivnosti u njemu. Pojedinac investira svoje obrazova sredinama neprestano proizvode i nje i znanje (ku ltur ni k apit al tumae znaenja (simbolike aktiv pogledati) u mrei drutvenih nosti) koja proizvode i vode odre odnosa (p olj e) i proverava svoj enim stavovima i predstavama o habitu s. stvarnosti u kojoj ive (ideologije).
Kulturna razmena
Sistem simboli kih aktivnosti
577
Pitanje objektivnosti
Vitgentajnova koncepcija jezikih igara
Gercova teorija organizacije znaenja
Stranost
Jedno od vanijih pitanja koja se ovde moraju postaviti (i esto se javljaju u diskusijama o temi objektivnosti humanistikih nau ka) glasi: poto vie ne verujemo u romantinu teoriju uivljavanja kao osnove drutvene hermeneutike, poto se razumevanje i razja njavanje onoga to je drugo, drugih sistema vrednosti, drugih siste ma kulture, drugih tradicija, ne zasniva na potpunoj identifikaciji, da li je onda razumevanje onoga to je drugo uopte mogue? Da li nam preti relativizam principa poto svako stvara znaenja na sop stveni rizik? U pomo nam dolaze dve teorije. Prvo, te or ij a j e zi k i h iga r a Ludviga Vitgentajna koja je prvi put izloena u Filozofskim is traivanjima, objavljenim 1953. godine, dve godine nakon njegove smrti. Vitgentajn, autor slavnog Logikofilozofskog traktata ija je jedna od najvanijih teza glasila da su granice mog jezika, granice mog sveta, posle takozvanog preokreta izvrio je snaan napad na teoriju privatnog jezika i kako je pisao Gerc izneo misao iz peine uma na javni trg. To je znailo da jezik nije vie, kao to je ranije smatrao, slika sveta, ve skup drutveno odreenih igara ili aktivnosti ija motivisanost proizlazi iz njihove ivotne uspenosti, odnosno adekvatnog konteksta primene a ne referencijalne isprav nosti. Znaenje, zapravo i razumevanje sveta, nije stvaranje koje je nezavisno od konkretne jezike aktivnosti, a ona nikada ne moe biti pojedinana, ve se odnosi na drutvo iji sam, kao aktivan kori snik jezika, kostvaralac. Drugu teoriju predstavlja i nte r pret at iv na ant rop ol og ij a Kliforda Gerca, koja se zasniva na uverenju da je simboliki univer zum koji organizuje predstavu svake drutvene grupe da li su to Papuasi, Navaho Indijanci, igrai golfa ili nuklearni fiziari rezul tat onoga kako oni sami zamiljaju svoj svet i kako organizuju svoj svet znaenja.11 Zato, kako kae Gerc, istraivanje kultura drugih naroda, ali i istraivanje sopstvene kulture, zahteva dopiranje do onoga za ta one sebe smatraju, ta po svom uverenju ine i koji cilj postavljaju aktivnostima koje sami pokreu.12 U antropolokim is traivanjima re je, dakle, o postizanju produktivnog poznavanja sistema znaenja u okviru kojih oni impostiraju svoj ivot.13 Prema Gercu, stranost se, koja ve zapoinje na povrini povrine [nae]
11 12 13 C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpre tatywnej, Krakw, 2005, str. 157. C. Geertz, Zastane wiato..., op. cit., str. 27. C. Geertz, Wdrwka i przypadek: ywot uczonego, u: Zastane wiato..., op. cit., str. 27.
578
koe, moe razumeti jer nije zatvorena u okvire neprozirne subjek tivnosti, ve podlee impostaciji u odreenoj zajednici poto je ta ko glasi osnovna teza kulturalnih istraivanja koju su prihvatile sve njene kole i pravci znaenje drutveno konstituisano.1
Engleski izvori
Kulturalna istraivanja, kao to smo rekli, nisu homogena discipli na, i to ne samo s obzirom na brojnost razliitih jezika analiza koje koriste i mnotvo prihvatanih taaka gledita. Postoje osim ve po menutih tri velike tradicije cultural criticism koje treba pomenuti. Poetke jednog od najuticajnijih pravaca, koji e ostvariti veli ku popularnost u anglosaksonskim zemljama, treba traiti u Engle skoj krajem pedesetih godina kad su dva profesora engleske knji evnosti Rejmond Vilijams i Riard Hogart obojica poreklom iz radnikih porodica, prihvativi marksizam, objavili svoje knjige. To su bile Culture and Society: 17801950 (1958) i The Uses of Lite racy (1957). Polazna taka je bilo prevrednovanje radnike kulture u Engleskoj i oslobaanje od elitizma miljenja o kulturi. Za oboji cu su negativne reference u to vreme predstavljali stavovi Frenka Rejmonda Lejvisa (18951978) koji je u knjizi The Great Tradition: George Eliot, Henry James, Joseph Conrad (198) ne samo ustanovio kanon tradicionalne engleske knjievnosti (iskljuujui iz nje previ e savremene Dojsa i Virdiniju Vulf) nego je, takoe, tvrdei da jedino knjievnost ima pristup svesti o razliitim mogunostima u ivotu, iskljuio iz te uloge ne samo druge umetnosti ve i druge kulturne aktivnosti. Zbog toga su Vilijams i Hogart, povezani s No vom levicom koja je nastala u Engleskoj 1956. godine kao odgovor na sovjetsku invaziju na Maarsku, odluili da se bave onim to je potisnuto s polja knjievne kritike, dakle, razliitim formama popu larne umetnosti, kao i njenim glavnim konzumentima, odnosno radnikom klasom. Dosledno su nivelisali i razliku izmeu visoke i niske kulture, kao i izmeu kulture i drutva, dokazujui da u oba toka deluju isti mehanizmi. Godine 196. Riard Hogart i Stjuart Hol su u Birmingemu osno vali Centre for Contemporary Cultural Studies koji je postao prva in stitucija koja je oblikovala pristalice kulturalnih istraivanja. Jedna od kljunih premisa istraivanja koja su se u CCCS sprovodila, a koja
1 C. Geertz, Poytki z rnorodnoci, op. cit., str. 99.
Tri velike tradi cije kulturalnih istraivanja Engleski izvori
Vilijamsova i Hogartova kritika Lejvisa
Centre for Contemporary Cultural Studies
579
Gramijeva kategorija hegemonije
Analiza klasnih i politikih pitanja
Lakan i kultural na istraivanja
je direktno izraena u knjizi Edvarda P. Tomsona The Making of the English Working Class (196), bilo je uverenje o nepovratnoj podeli jedinstva engleske kulture na meusobno sukobljene klase i kultur ne tokove koji nisu meusobno povezani istim tim vrednostima. Centar se nije sluio nijednom jasno preciziranom metodom niti je imao jasno odreen predmet istraivanja. Dakle, bavio se novin skim oglasima, reklamama, stripovima, stambenom arhitekturom, modom, omladinskim supkulturama, ilustrovanim magazinima, fil mom, rok muzikom, razglednicama, televizijom, radiom, to je dove lo do toga da su kako pie jedan od istraivaa umetnosti ulice i trita zamenile tradicionalne umetnosti iz muzeja i biblioteke.15 Sedamdesetih godina poela su da se vre intenzivna istraiva nja dominacije u kulturi uz primenu kategorije he ge monij e koju je prvi uveo italijanski komunista Antonio Grami (18911937). He HEGEMONIJA termin koji je u drutvenu filozofiju uveo An gemonija je nain na koji klasa ko tonio Grami da bi oznaio odnos ja dominira vri ideoloki uticaj na izmeu vladajue klase i ostatka podreenu klasu, ali ne uz pomo drutva. Prema Gramiju, graan sile ve uz pomo postignutog ska klasa vlada nad ostatkom dru kompromisa. Poto se dominacija tva zahvaljujui svojim javnim vezuje za kapital i posedovanje me (pravnim, politikim, vojnim) in stitucijama, ali u privatnom ivotu dija, hegemonija u kapitalistikom rasprostire svoju vlast zahvaljujui drutvu manifestuje se na nivou irenju sopstvenog pogleda na popularne kulture koja povezuje svet. Hegemonija nije identina sa vlasnike (kapital) i konzumente ideologijom jer deluje i u vidu (radnika klasa) na diskretan ali nediskurzivnog oblika: kao radna etika ili obiaj. neraskidiv nain. Tako su kulturalna istraivanja u Engleskoj ezdesetih i sedam desetih godina, organizovana oko CCCS, kao osnovni predmet svo je analize uzela klasna i politika pitanja ne ostavljajui mnogo me sta za pitanja konstrukcije kulturnog znaenja. Ovu prazninu reili su da popune ljudi okupljeni oko filmskog asopisa Screen (Steven Hert, Kolin Mekkejb, aklin Roz) u kojem je dominirala povezanost marksizma, psihoanalize i semiotike. Iz psihoanalize aka Lakana preuzeto je uverenje da subjekat zauzima mesto u simbolikom po retku ne sopstvenom inicijativom nego usled stranih mu znakova ko ji stvaraju iluziju o ukorenjenosti u kulturi, iako su istovremeno u toj kulturi alijenirani. Poto moramo da zauzmemo neku poziciju, tru dimo se da ispunimo ulogu koja nam je namenjena iako ona nema
15 V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York, 1992, str. 17.
580
IDEOLOGIJA re koju je uveo francuski filozof Klod de Trasi u radu Elments didologie (18011805) da bi oznaio istra ivanja ideja koja sadre racio nalno ispitivanje izvora ideje da bi se razlikovalo pravo znanje od uobiajenih miljenja i religijskih verovanja. Prema marksistikom shvatanju, ideologija je oznaava la skup principa koji maskiraju pravu prirodu drutvenog ivota i na taj nain opravdavaju vlada vinu jedne klase nad drugom. Za Engelsa je ideologija bila isto to i pogrena svest. Danas se termin ideologija koristi u neutralni jem znaenju, kao skup uverenja i predstava o stvarnosti koji pojedin cu daje drutveni identitet. Prema Karlu Manhajmu, drutvo se mo e analizirati jer njegovi lanovi imaju u glavi svojevrsnu sliku tog drutva. U skladu sa uticajnom definicijom Luja Altisera, ideolo gija je sistem predstava koji se sastoji od ideja, pojmova, mitova ili slika zahvaljujui kome ljudi doivljavaju svoj zamiljeni odnos prema stvarnim uslovima egzi stencije. Prema miljenju Terija Igltona, ideologija oznaava itav kompleks znaenjskih aktivnosti i simbolikih procesa u datom dru tvu: [...] ona vie upuuje na nain na koji pojedinci doivljavaju svo je drutvene aktivnosti, nego na same aktivnosti. Prouavanje ide ologije iz ove perspektive podrazu meva analizu naina pomou ko jih: a) pojedinac postaje subjekat drutvenih aktivnosti; b) drutve na stvarnost biva sistematizovana pomou sistema predstava i sim bolikih aktivnosti; c) predstave su proizvedene i ire se u drutvu. 16
nieg zajednikog sa onim to mi u stvari jesmo. Zatim je iz teorije Luja Altisera, uticajnog francu skog marksiste, usvojen pojam in terpelacije, ili izdizanja individue na nivo subjekta u pomo ideolo gije koja mu govori da je njegova javna aktivnost rezultat slobodne volje, iako stvarno proistie iz pri nude, povezane s mestom koje zauzima. Iz obe ove teorije pro isticalo je uverenje o konst itu is anju subj ekt a uz p omo i d e olo g ij e koja je odmah poi stoveivana s kulturom, pri emu se odbacivalo tradicionalno mark sistiko uverenje o ideologiji kao ravoj svesti i pri emu se ide ologija izjednaavala s mreom predstava koju je kultura nametala individuama u kojoj one ele da uestvuju. Na taj nain su i ita lac i gledalac definisani kao sub jekat stvoren pomou dominant ne ideologije, bilo da je to graan ska ideologija (kao u romanu XIX veka) ili maskularna ideologija (holivudski filmovi). U prvom slu aju, italac realistikog romana je primoran da veruje da je pred stavljena stvarnost, stvarnost koja objektivno postoji a ne stvarnost konstruisana pomou odreenog poloaja naratora. U drugom slu aju, kulturoloka analiza filma koju je prvi put, 1975. godine, obavila Lora Malvi16 pokazuje kako ena ne postoji autonomno u filmu, nego je rezultat projekcije
Altiserov pojam interpelacije
Up. L. Mulvey, Visual Pleasure and Narrative Cinema, u: Visual and Other Pleasures, Basingstoke, 1989.
581
mukog posmatranja koje apsolutno dominira na prostoru vidljivo sti. Zato pol neminovno postaje kulturni pol (gender), jer se ispolja va kao rezultat ideoloke (odnosno, imaginativne) manipulacije.
Vrli novi svet

Kulturalna istraivanja u Engleskoj i SAD
Od knjievnosti do potroakog drutva
Frankfurtska kola u Americi
Kad je u Engleskoj poela da vlada vlada konzervativaca (period ko ji se zove taerizam, 19791990), engleska kulturalna istraivanja su izgubila na snazi to je, nesumnjivo, bilo u vezi s njihovim izrazito leviarskim programom zasnovanim na borbi klasa i analizi procesa hegemonije. Iako je u Sjedinjenim Amerikim Dravama isti taj pe riod oznaila vladavina republikanaca (Regan, Bu), kulturalna istra ivanja su, ipak, upravo tada poela da dominiraju u amerikoj Aka demiji, mada iz pomalo drugaijih razloga nego u Engleskoj. Tako se ispostavilo da je u multikulturalnoj Americi, kojom je dominirala popularna kultura, kulturna analiza postala neizbena hermeneuti ka strategija za otkrivanje mehanizama svakodnevnog ivota. Zato su amerika kulturalna istraivanja rado odustala od itanja knjievnih tekstova njih samih radi, prelazei veoma brzo na znatno ire proble me: medijsko konstruisanje znaenja u potroakom drutvu. U osno vi ovog preokreta treba uoiti dve kulturne injenice: krah metodo logije New Criticisma koja se zasnivala na neutralnoj estetikoj analizi teksta lienoj bilo kakvih drutvenih i politikih implikacija i krizu the American way of life, iji su se simptomi mogli sagledati u kriti kim reakcijama na rat u Vijetnamu i u omladinskoj kontrakulturi. Pioniri ovakvog stava u Americi nesumnjivo su bili istaknuti predstavnici takozvane Frankfurtske kole, emigranti Teodor Ador no (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973) koji su jedno od poglavlja uvene Dijalektike prosvetiteljstva (197) posvetili kultur noj industriji kao nesrenoj posledici samovolje instrumentalizova nog razuma koji ignorie sam ivot (iz te perspektive Holivud je bio podjednako cinino prosvetiteljski i varvarski kao Hitlerov plan ma sovnog unitenja), a sam Adorno je, kasnih tridesetih i polovinom pedesetih godina, objavio etiri velika eseja o popularnoj kulturi i blistavu analizu astroloke rubrike u Los Angeles Timesu.17 Naslee frankfurtovaca je decenijama bilo uspavano uglavnom zbog vladavine knjievnosti tekstualne paradigme u amerikim
17 Up. T. W. Adorno, The Stars Down to Earth and Other Essays on the Irratio nal in Culture, red., uvod S. Cbok, LondonNew York, 199.
582
istraivanjima, koja je preko palestinskog kritiara i amerikog pro fesora Edvarda Saida bila povezana s Deridinom dekonstrukcijom. U tekstu Criticism Between Culture and System18 (prvi put objavlje nom 1978)19 Said uporeuje dva stava Deridin i Fukoov i dolazi do zakljuka da prvi, redukujui diskurzivne prakse na tekstualne tragove, razdvaja tekstove od sveta, dok ih drugi, stavljajui snaan akcenat na drutvena pravila konstruisanja tekstova, snano u njega ugrauje. Prema Saidu, Derida ne brine o tome kako je zapadni lo gocentrizam, koji je dominirao evropskom filozofijom od Platona do Huserla, nastao, i uz pomo kakvih drutvenih aktivnosti biva institucionalizovan, ime za razliku od Fukoa gubi kulturnu di menziju analize i slabi je. Ako je u tekstu sve uvek otvoreno i ka sumnji i ka potvr ivanju, onda su razlike izmeu jednog klasnog interesa i drugog, izmeu tlaitelja i potlaenog, jednog diskursa i drugog, jedne ideologije i druge, samo potencijalne u ... ne izdiferenciranoj stihiji tekstualnosti.20 Kao to se moe videti, opozicija izmeu Fukoa i Deride kljuna za kulturalna istraivanja jeste opozicija izmeu instituci onalizovanog diskursa zasnovanog na nekoj konkretnoj ideologiji i drutveno neizdiferenciranoj tekstualnosti koja obuhvata sve i ne obuhvata nita. Drugim reima, ako se Derida u prvom redu kon centrie na oslobaanje oznaiteljskih elemenata (signifiants) od transcendentalnog oznaenog i njegovog impostiranja u odnos s drugim signifiants, onda Fuko nastoji da opie kulturnu situiranost signifiants i naine njegovog stvaranja. Derida nam, kae Said, omo guava da shvatimo kako deluju odreeni tekstovi, dok nam Fuko skree panju na odnos vlasti ugraene u svaki diskurs.21
18 19 20 21 E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge, Mass. 1983. E. W. Said, The Problem of Textuality: Two Examplary Positions, Critical Inquiry, 1978, t. , br. . Ibid., str. 21. Sigurno se s tim u vezi na velikom simpozijumu Cultural Studies Now and in the Future, organizovanom aprila 1990. godine na Univerzitetu Illinois u UrbanaChampaigne, na kojem se okupilo preko devet stotina uesnika i koji se moe smatrati prelomnim trenutkom u amerikim kulturalnim is traivanjima, pozivalo ak na dvanaest Fukoovih dela (sva vanija) i samo na dva Deridina teksta. Up. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. A. Treichler, New YorkLondon, 1992. To je najvea (skoro osam stotina strana velikog formata) prezentacija stanja kulturalnih istraivanja s poetka devedesetih godina.
Saidova kritika dekonstrukcije
Saidova opozicija izmeu Deride i Fukoa
583
Pojam tekstu alnosti prema olsu
Kao pokuaj prevazilaenja ove teke opozicije pokazao se, iz meu ostalih, i predlog Roberta olsa koji je u knjizi Textual Power iz 1985. godine predloio proirivanje pojma tekstualnosti do te mere da bi mogao da obuhvati sve vrste tekstova, vizuelnih i ver balnih, polemikih i zavodljivih (seductive), a kao posledicu toga odbacivanje kategorije iskljuivosti knjievnosti.22 ols je na sle dei nain objanjavao svoj stav: Moramo da oslobodimo put izmeu knjievnih i verbal nih tekstova i drutvenog teksta (social text) u kome ivi mo. Samo zahvaljujui slamanju hermetikog peata stavlje nog na knjievni tekst to spada u naslee modernizma i novokritike egzegeze moemo opet da pronaemo na pravi zadatak, a to je poduavanje.23 Pristalice kulturalnih istraivanja ovu tezu brzo su dopunile sle deom: kategoriju itanja (reading) treba konstruisati tako da se njo me obuhvate sve pojave u kulturi meu kojima ne bi postojala ni kakva vrednosna hijerarhija.2 Iz ove nove perspektive, itanje Bure je podjednako bitno kao analiza Saturday Night Live ili reklama za marlboro cigarete, jer zahvaljujui ovoj raznovrsnosti, istraiva moe pokazati razliite naine konstruisanja znaenja koje funkcio nie u datoj kulturi.
Drutveni tekst
Mit i ideologija
Politika osnova kulturalnih istraivanja
Ako je tano da se engleska Nova levica, koja je odgovorna za nasta nak kulturalnih istraivanja, ispoljila kao reakcija na dogaaje u Ma arskoj 1956. godine, dok je amerikim kulturalnim istraivanjima dominirala kriza izazvana ratom u Vijetnamu, onda je nesumnjivo naj traumatiniji dogaaj za Francuze bio rat u Aliru koji je oznaavao poetak raspada kolonijalne imperije. Nije sluajno to odmah nakon njegovog zavretka (1951956) Rolan Bart poinje u delovima da
22 23 2 ols, svakako, nije bio prvi koji je to pokuao, jer je jo Nortrop Fraj suge risao kako knjievna istraivanja treba da obuhvataju i ukupnost verbalnog iskustva italaca, to je postulirao i Jakobson. R. Scholes, Textual Power: Literary Theory and the Teaching of English, New Haven, 1985, str. 2. ols je pisao: Tekstualna istraivanja moraju da izau iz okvira stranice i knjige ka institucionalnim praksama i drutvenim strukturama koje same po sebi mogu biti uspeno istraivane kao kodovi i tekstovi. Op. cit., str. 1617.
58
objavljuje svoje Mitologije koje, zatim, 1957. godine, objavljuje u knjizi pod istim naslovom. Zadatak se zasnivao na paljivoj ideo lokoj analizi svakodnevnog ivota u Francuskoj (novine, film, re klame, sport, striptiz, astrologija, sudski procesi, automobili itd.) i otkrivanju mehanizama zahvaljujui kojima ono to je istorijsko graanska kultura prihvata kao prirodno (dakle, oigledno). Ovo meanje Prirode i Istorije25 Bart je smatrao najtipinijim znakom savremenog mitotvorstva, dok je samoga sebe definisao kao semio klastu (po uzoru na ikonoklastu). Zadatak istraivaa kulture jeste da detaljno ukae na mistifikaciju koja pretvara malograansku kulturu u univerzalnu prirodu,26 to moe uiniti zahvaljujui semi otikom instrumentarijumu. Bart je zavrio itanje De Sosira kod kojeg je proitao da znak nije prirodan ve proizvoljan i iz toga izvu kao odgovarajue zakljuke koji se odnose na mit. U svetlu semiologije govor se ne odnosi samo na jezik ve na svaku poruku koja se razumeva tokom komunikacije, to znai i na slike, pa ak i na stvari kojima se pripisuje neka vrednost (u kulturi sve ima neko znaenje ili neku vrednost: to je neosporan aksiom kulturalnih istraivanja).27 Ulazei na teren kulture, govor odmah prihvata dominantna klasa i prerauje ga u dr u goste p en s em i ol ok i s istem, kako Bart definie mit. Ovde je re o tome da znak (koji se i sam sastoji od signifiant i signifi) u celini postaje signifiant za neki novi signifi. Nije sluajno to Bart, elei da obja sni taj mehanizam, daje sledei primer: Dok ekam u brijanici, pruaju mi jedan broj Pari Ma a (Paris Match). Na naslovnoj strani neki mladi crnac u francuskoj uniformi pozdravlja vojnikim pozdravom, oi ju nesumnjivo uperenih u neki nabor trobojne zastave. To je smisao slike. Ali, bez obzira na to da li sam naivan ili ne, ja dobro vidim ta mi ona govori: da je Francuska veliko Carstvo, da svi njeni sinovi, bez obzira na boju koe, verno slue pod njenom zastavom i da nema boljeg odgovora opa daima tobonjeg kolonijalizma od revnosti sa kojom ovaj crnac slui svoje tobonje ugnjetae.28
25 26 27 R. Barthes, Mitologie, Warszawa, 2000, str. 27. Ibid., str. 25. Prilazim moru: nesumnjivo, ono ne nosi nikakvu poruku. Ali koliko semio loke grae na plai! Zastave, parole, oznake, grbovi, odela, ak i opaljenost suncem, sve su to poruke za mene. Rolan Bart, Knjievnost. Mitologija. Se miologija, op. cit., str. 266. Ibid., str. 270271.
Bartove Mitologije
Pansemioza kao aksiom kulturalnih istraivanja
28
585
Kraa govora
Demistifikacija graanske ideologije
ta je ideologija?
Ideologija identiteta
Bart ita fotografiju iz nedeljnika kao mitsku poruku iji istorij ski smisao biva stavljen u zagrade i zamenjen novim znaenjem ko je predstavlja pravi sadraj slike. U gorenavedenom primeru ona je opravdanje francuskog kolonijalizma koje se namee itaocu sa veoma agresivnom oiglednou (crnac koji pozdravlja postaje ali bi francuskog carevinstva). Na taj nain, pie Bart, u okviru komu nikacije dolazi do krae govora (krivac je onaj ko ima uticaj na me dije) i njegovog pretvaranja u drugaiji oblik. Iskaz koji se sastoji od proizvoljnih znakova sada poinje da funkcionie kao pr iro dna ve z a usled ega poprima odlike persvazivne oiglednosti koja je, u sluaju fotografije iz Paris Matcha, lojalna politika tvrdnja29 od mah prihvaena od strane primalaca. Na taj nain semioloko ita nje se upotrebljava za pronicljivu demistifikaciju graanske ideologi je koja preobraa stvarnost sveta u sliku sveta, Istoriju u Prirodu30 i brisanje sopstvenog imena. Ako se mitologija zasniva na stvarnosti kakvu bismo eleli da imamo (i zato od nje stvaramo mit), mitolog postupa obrnuto: brani stvarnost od njenog preobraanja u sliku i predstavu te, dakle, brani je od prevelike ideologizacije. Ovde se Bart slae sa Altiserovim i Balibarovim uverenjem, ko ji su u komentarima Marksovog Kapitala konstatovali da ideologi ja nema nikakvu istoriju, kao i s teorijom ideologije Luja Altisera (19181990), za koga ona predstavlja zamiljeni odnos pojedinaca prema njihovim stvarnim uslovima ivota.31 Ideologija ovde nije tretirana u skladu s marksistikom ortodoksijom, kao manifestacija pogrene svesti, ve kao nuno, zamiljeno posredovanje izmeu oveka i njegove stvarnosti. Kao takva, ideologija nije proizvod sub jekta, ve obrnuto pretvara pojedinca u subjekat koji je njena posledica. Altiser ovde upotrebljava kategoriju i nter p el a cij e, od nosno poziva koji ideologija upuuje pojedincu: prihvatanje ovog poziva ini da pojedinac ulazi u sferu predstava koje sam prihvata i stie kulturni (te, dakle, ideoloki) identitet. Nema, dakle, kultu re bez ideologije, to takoe znai da je subjekat (a ne pojedinac) sputan iluzornom sveu sopstvene slobode (ono sam to elim da budem), a istovremeno je samo zarobljenik simbolike kulture u kojoj uestvuje.
29 30 31
Ibid., str. 283. Ibid., str. 296. L. Althusser, Idologie et appareils idologiques dEtat (Notes pour une rec herche), u: Lenin et la philosophie, Paris, 1969.
586
Znanje / podjarmljenost / vlast

Kategorija subjekta ovde igra centralnu ulogu s obzirom na svoju dvoznanost. U francuskom jeziku le sujet i na engleskom the su bject znai kako subjekat u filozofskom smislu, tako i podanik u politikom smislu. Na ovoj dvoznanosti svoju filozofiju izradio je Miel Fuko (1926198). U knjizi Nadzirati i kanjavati (1975), posveenoj raanju zapadnog penitencijarnog sistema, on dokazuje da je moderna zapadna kultura nastala kao posledica institucionali zacije disciplinujuih tehnika nastalih u zatvorima i prisutnih u naj sitnijim sektorima javnog ivota. VLAST koncept koji je u Ta mikrofizika vlasti ini da po svom radu koristio Miel Fuko jedinac biva podvrgnut disciplinu koji vlast shvata kao rezultat de juem mehanizmu dravne vlasti lovanja institucionalizovanih dis koja utie ne toliko na slobodu go kursa koji uspostavljaju subjekat. vora i miljenja koliko na to ta se Prema ovom shvatanju, vlast nije u neijem posedovanju, nego po moe biti. Kako kae Fuko, vlast stoji u diskurzivnom, dakle, u ano nema spoljanjost, to dobro zvu nimnom stanju, u vezi s im se i i zajedno s Deridinom reenicom otpor protiv vlasti mora obavljati da je nema izvanteksta, jer u kroz diskurs. oba sluaja biva naglaen univerza lan mehanizam nastanka znaenja usled znakova koji se stalno raz likuju (to je De Sosirovo naslee po kome u jeziku postoje samo razlike), kao i nastanka subjekta usled sueljenih snaga (to je, opet, Frojdovo naslee po kome je ja ekonomska kategorija i mesto su oavanja od njega nezavisnih nagonskih snaga). Subjekat, dakle, po definiciji podjarmljuju32 institucije kontrole i discipline ije je posto janje za zapadnu kulturu neophodno. Kulturna analiza, dakle, tei da otkrije ove mehanizme podjarmljivanja pojedinca i njegovog pretvaranja u politiki subjekat. Fuko je to uinio u etiri knjige: u Istoriji ludila u doba klasicizma (1961) analizirao je veliko zatva ranje ludaka i dokazivao kako je ludilo ne uzrok ve pre posledica ideolokog iskljuivanja (zahvaljujui kome se mogao pojaviti savre meni kartezijanski subjekat s njegovim jasnim i glasnim idejama). U Raanju klinike izneo je istoriju medikalizacije pred kraj XVIII ve ka, iznosei argumente po kojima je pojavljivanje novog klinikog iskustva rezultat promene u jeziku koja se u to vreme odigrala, a ne obrnuto. Klinika, pisao je Fuko, istovremeno predstavlja novu podelu stvari i princip njihove artikulacije u jeziku.33 U Nadzirati
32 33 Tako je u poljskom izdanju Surveiller et punir prevedena re assujetissement. M. Foucault, Narodziny kliniki, Warszawa, 1999, str. 15.
Subjekat
Fukoova analiza mehanizama vlasti
Podjarmljeni subjekat
Istorija ludila
Nadzirati i kanjavati
587
Fukoova koncepcija diskursa
Vlast znanje
i kanjavati prati pojavu disciplinujuih institucija pomou kojih bi vaju obezbeeni mehanizmi vlasti nad drutvom, a subjekat postaje mesto penitencijarne intervencije bez koje kultura ne moe da po stoji. I, na kraju, u prvom tomu Istorije seksualnosti, Fuko je istakao da seksualnost, tj. preciznije: scientia sexualis znanje o seksualno sti, predstavlja sredstvo pomou kojeg drutvo uspostavlja kontrolu nad prijatnou koja preti njegovom poretku. Uticaj Fukoa na kulturalna is DISKURS skup drutveno traivanja je ogroman, mada se mo sankcionisanih izreenih aktivno e svesti uz veliko pojednostav sti koji odreuje mesto subjekta i ljivanje i saimanje na etiri naj status stvarnosti. Stvarnost posto ji kao rezultanta razliitih iskaza bitnija motiva. To su: 1. Prvi put formulisana u Ra o njoj (odnosno, ima diskurzivni status). Pojedinac postaje subjekt anju klinike, a zatim raz kad kao sopstvena pravila datog vijena u Arheologiji znanja diskursa prihvata odreene vred (1969), koncepcija d isku r nosti i uverenja (= ideologiju). Dis s a koji ne predstavlja pret kurs nikada nije neutralan pogled hodno postojeu stvarnost na svet i predstavlja osnovni uslov konstituisanja identiteta (reci mi nego je disciplinuje u dvo ta misli i rei u ti ko si). Pjer strukom znaenju ove rei: Burdije je uveo pojam srodan dis proizvodi discipline znanja kursu, habitu s (lat. obiaj) da bi i samim tim kontrolie nje odredio podrutvljenu subjektiv nost, skup uputstava i preferenci ne predmete. kojima svet za poje 2. Uverenje da vlast proizvo ja zahvaljujuirazumljiv i itljiv. dinca postaje 3 di znanje koje, potom, ko risti za nadzor njenih predmeta. Kao primer moe da poslui psiholoki test kojem prestupnici bivaju podvrgnuti: da li je re o zloincu koji treba da zavri u zatvoru ili o neuraun ljivoj osobi koju treba strpati u bolnicu? Nauka zahvaljuju i diskursu sistematizuje i klasifikuje injenice kako bi ih kasnije podvrgla institucionalnoj obradi. Ovde je Fuko bli zak analizama savremenosti, koje je vrio Martin Hajdeger, u kojima epistemologija biva optuena za osvajanje stvarno sti kao svoje slike.35 3. Koncepcija subjekta kao rezultat podjarmljivanja tela pojedi naca putem vlasti koja subjekat ini prisutnim samo zato da bi nad njim imala kontrolu i da bi ga pretvorila uz pomo odreenih tehnika u drutveno telo na kojem su kako je to opisao Miel de Serto pozivajui se na U kanjenikoj
3 35 M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, Warszawa, 1993, str. 3. M. Heidegger, Czas wiatoobrazu, u: Drogi lasu, Warszawa, 1997.
588
koloniji Franca Kafke zapisana pravila postupanja.36 Drugi klasi an primer te kontrole je Panop ticon opisan u Nadzirati i kanja vati, zatvor koji je projektovao Deremi Bentam iji oblik osigurava stalan nadzor zatvore nika koji mogu savreno da se vide. Potpuna eliminacija sfere koja ne podlee kontroliuem posmatranju vlasti (i identifika cija vlasti sa apsolutnim vidom) jeste, prema Fukou, najkarakte ristiniji znak savremene kultu re. Prouavanje odnosa izmeu posmatranja i vlasti postalo je jedan od najvanijih zadataka cultural criticisma. . Koncepcija mi k rof i z i ke v l a st i koju koriste dravni orga ni i institucije, ali koja postoji i na nivou svakodnevnog ivota: u kolama, javnim institucijama, vojsci, fabrikama itd. Vlast ne pripada nikome (na primer, dr avi), ve je rasprena u javnom ivotu. Na primer, uitelj ima vlast nad uenicima, ali ne kao pojedinac (Petar Petrovi) ve kao funkcioner vaspitne ustanove ijim se zahtevima mo ra povinovati, uostalom, slino kao policajac ili svetenik. Vlast je u stvari bezlina, ali se ugrauje u konkretne situaci je, a samim tim i u in pisanja i itanja. Ove etiri teze oslanjaju se na dve snane premise koje se odno se na kulturu i subjekat, kao i na jezik: 1. Kultura je taka u kojoj se sukobljavaju vlast i pojedinac, koji da bi opstao mora da bude podjarmljen, iz ega proistie da subj ek at pre dst av lj a f u n kc iju v l ast i. 2. Kultura je posledica meusobno sukobljenih diskurzivnih aktivnosti koje proistiu iz toga to vlast proizvodi znanja,
PANOPTIZAM etimoloki svevienje ili svevidljivost. Termin je uveo Miel Fuko da bi odredio onu vrstu vlasti koja se ne zasniva na represiji, ve na stalnoj kontroli drutva, kao i na disci plinovanju tela (pod im treba podrazumevati podvrgavanje tele snosti odreenim ideolokim vr stim pravilima). Fuko objanjava panoptizam pozivajui se na de la britanskog filozofa Deremija Bentama, koji je stvorio veoma specifian model zatvora (Panop ticon): u samom centru okrugle zatvorske hale stoji straara s ko je se mogu posmatrati sve elije postavljene oko nje. Zatvorenici ne vide straara (zaklanja ga spe cijalna pregrada), ali on vidi njih. U sutini, prisustvo straara je nepotrebno, jer sama mogunost da budu posmatrani, disciplinuje zatvorenike. Dakle, re je o vir tuelnom nadzoru koji se zasniva na tome to sama ideja kontrole, otelotvorena u obliku boksa za straara, tako deluje na zatvoreni ke da ih primorava odgovarajue ponaanje. 36 M. de Certeau, Ekonomia pimienna, u: A. Burzyska, M. P. Markowski, Teoria literatury XX wieku. Antologia, Krakw, 2006.
Panopticon
Mikrofizika vlasti
Dve premise o kulturi
589
iz ega proizlazi da je i dis kurs funkcija vlasti. Poto subjekat koji govori ne umitno upada u zamku vlasti, to onda znai da je nemogue neu tralno (isto teorijsko) istraivanje kulture, koje se, samim tim (to je dokazalo i Fukoovo angaovanje u politikom ivotu Francuske), pretvara u p ol it i ku inte r ve n ciju. Upravo zahvaljujui toj akti vistikoj orijentaciji, Miel Fuko je postao jedan od najvanijih patro na cultural criticisma.
GENEALOGIJA naziv meto dolokog projekta Miela Fukoa koji je ostvarivan tokom sedamde setih godina, a inspirisan filozofi jom Fridriha Niea. Genealogija nastoji da pokae nain formira nja predmeta znanja i kako su oni drutveno disciplinovani pomo u diskursa koji su im posveeni. Genealog ne veruje u uroenu neutralnost pojmova i nastoji da otkrije mehanizme koji dovode do njihove pojave i uvrivanja u istoriji. Na taj nain istrauje veze izmeu znanja i vlasti. Genealoki princip povezuje kulturalna istra ivanja s Novim istorizmom.
Rezime
Kao to smo videli, kulturalna istraivanja nikada nisu bila, niti su danas, homogena disciplina; vrena su bez brige o metodolokoj strogosti, to moe biti povod za njihovu neuobiajenu popularnost naroito na amerikim univerzitetima gde nailaze na povoljnu kli mu zahvaljujui politikoj angaovanosti profesora koji su se njima bavili i uspenoj retorici political correctness. U Francuskoj je situ acija drugaija, ako ni zbog ega drugog, ono zbog postojanja ne univerzitetske naune institucije tipa cole des Hautes tudes en Sciences Sociales (gde su predavali i Pjer Burdije i Miel de Serto) ili Collge de France, gde je katedru Istorije sistema miljenja drao Miel Fuko. Ako bismo se, ipak, potrudili da odredimo ono to po vezuje sve tri tradicije miljenja (englesku, ameriku i francusku) i kakav uticaj one imaju na razmiljanje o knjievnosti, mogli bismo se usuditi na sledea nabrajanja. 1. Smisao u kulturi nije kao to je u fenomenologiji proiz vod akta iste svesti, nije ni kao u hermeneutici neto to treba otkriti u svetu ili izvan njega, niti je ugraen kao u raznim formalistikim teorijama u tekst ili u intertekstual ne relacije, a nije ni kao u psihoanalizi potisnut u indivi dualnu ili kolektivnu podsvest. Iz perspektive kulturalnih is traivanja, smisao je proizvod drutvenih aktivnosti, tanije: mnogih, esto meusobno sukobljenih drutvenih aktivnosti
590
Smisao u kulturi
od kojih svaka nastoji da nametne sopstveni nain legitimiza cije smisla koji je stvorila. 2. Knjievnost nije ni zbir autonomnih tekstova ni ekspresija intimnog u linosti ili podraavanje stvarnosti, ve jedna od mnogih (ali ne najvanija) simbolikih aktivnosti (diskursa) podvrgnutih drutvenim pravilima proizvodnje i kontrole.37 3. Autor i italac nisu pojedinci od krvi i mesa, ve samo obavlja ju odreene diskurzivne funkcije (Fuko), to znai da zauzima ju mesto koje odreuje u odnosu njih nadreena ideologija (Altiser), vlast (Fuko) ili drutvena struktura (Burdije). Autor i italac su pozvani da ispune svoje uloge, ne u skladu sa svojim linim opredeljenjima, ve kroz vladajue ideologije i naine kulturnog pozicioniranja: pol, klasna i etnika pripadnost. . Svaki tekst je ideologizovan, to znai da svaki u sebi krije skup predstava o svetu i odreuje odnos pojedinca prema sopstvenom ivotu (Altiser). 5. Interpretacija, koja se odnosi na sve vrste tekstova i iskaza (jezikih i likovnih koji pripadaju i visokoj i niskoj kulturi a mogu se nai i u delima klasika i u svakodnevnom ivotu), jeste ispoljavanje tih premisa (Bart) i njihovo pozicioniranje u irem kulturnom kontekstu.38 6. U vezi s tim, knjievno istraivanje nije, kako su pretpostav ljali predstavnici New Criticisma, interpretacija i analiza knjievnih dela samima po sebi,39 interpretacija zasnovana na objektivnim, neutralnim sudovima, ve u krajnjoj liniji politika intervencija.0
37 Ovde valja podsetiti da je Sartr etrdesetih godina govorio kako je knjiev nost odreene epohe otuena ako nije potpuno svesna svoje autonomije i ako se podreuje svetovnoj vlasti ili nekoj ideologiji. .P. Sartr, ta je knji evnost?, op. cit. Prema S. Fiu, to je postupak neizbene logike greke definisanja nepozna tog nepoznatim (ignotum per ignotum). Ako je zadatak kulturalnih istrai vanja objanjavanje knjievnih tekstova kroz njihov odnos prema optijem tekstu kulture, onda je to mogue samo pod uslovom da ovaj tekst kulture ne zahteva dodatna objanjenja, to uopte nije oigledno. Up. S. Fish, Lo oking Elsewhere: Cultural Studies and Interdisciplinarity. Slino razmilja i D. Hilis Miler u eseju Cultural Studies and Reading, u: Professional Corec tness: Literary Studies and Political Change, Cambridge, Mass., 1992. R. Velek, O. Voren, Teorija knjievnosti, Nolit, Beograd, 1965, str. 178. Jedan od najsnanijih kritiara ovakve postavke je H. Blum koji kulturalna istraivanja, Novi istorizam i ostale politike teorijske kole naziva zajedni kim imenom kole Resentimenta, suprotstavljajui im romantiarsku esteti ku genija koji se bori sa svojim prethodnicima. Prepunjeni resentimentom,
Interpretacija
38
39 0
591
Kako piu Viktorija Bonel i Lin Hant, autorke antologije Beyond the Cultural Turn: New Directions in the Study of Society and Culture, osamdesetih i devedesetih godina kulturalne teorije, naro ito one postmodernistiki orijentisane, potkopale su i sa mu mogunost i potrebu drutvenih objanjenja. Idui za Fukoom i Deridom, poststrukturalisti i postmodernisti su ukazivali na to da podeljeni diskursi (ili kulture) tako inten zivno proimaju nae opaanje sveta, da bilo kakva takozva na nauna objanjenja drutvenog ivota postaju obina ve ba u kolektivnoj fikcionalizaciji ili mitotvorstvu.1 Kulturalna istraivanja upravo se bave sledeim: uticajem dis kursa na opaanje stvarnosti koje neizbeno ak i u tvrdoj nau noj verziji podlee fikciji.
1
istoriari svih vrsta sledbenici Marksa, Fukoa i politikog feminizma bave se knjievnom kritikom kao da je ona neka vrsta drugostepene dru tvene istorije. Na taj nain zaobilaze usamljenost itaoca, odbacuju subjek tivnost koja je, kako tvrde, liena drutvenog smisla. H. Bloom, Lk przed wpywem. Teoria poezji, Krakw, 2002, str. 22. V. E. Bonnell, L. Hunt, Introduction, u: Beyond the Cultural Turn: New Di rections in the Study of Society and Culture, Berkeley, 1999, str. 3.
592
Hronologija
1904: Maks Veber (1861920) u raspravi Objektivnost saznanja u drutvenim naukama, koja predstavlja manifest novog meto dolokog stava i koji e se kasnije nazvati sociologijom znanja, istie da je transcendentalna pretpostavka svake nau ke o k njie v no st i (to) da smo ljudi ku lture koji poseduju spo sobnost i volju zauzimanja svesnog st anov it a prema svetu kojem daju smis ao. 1922: Istorija i klasna svest era Lukaa u kojoj se, u kontekstu anali ze Marksovog fetiizma robe, javlja koncept postvarenja ove ka podvrgnutog sve veem pritisku robne proizvodnje. 1929: Ideologija i utopija Karla Manhajma u kojoj autor definie pred met novog sociolokog pravca koji istrauje drutvene uslovlje nosti teorije i naina miljenja. 19291933: Antonio Grami pie u zatvoru etiri toma Quaderni del carcere (Sveske iz zatvora) u kojima gradi osnovu za ideoloku analizu kulture koja je imala ogroman uticaj na razliite varijante kul turalnih istraivanja. 1933: Pionirska rasprava Jeija Stempovskog Chimera jako zwierz po cigowe u kojoj se analiziraju veze futurizma s kapitalizmom. 1934: Umetniko delo u doba tehnike reprodukcije Valtera Benjami na (1892190). Autor iznosi tezu da status umetnikog dela nije veit nego da zavisi od drutvene istorije. Umetniko delo, umnoeno mehanikom metodom u kapitalistikom drutvu, gubi svoju neponovljivu auru. Rut Benedikt objavljuje Modele kulture u kojima biva formulisana teorija kulture kao konfiguracija kulturnih modela nastalih pomo u dominantnih kulturnih vrednosti odreene drutvene grupe. 1936: Ameriko, znatno izmenjeno, izdanje Ideologije i utopije. 1939: ber den Proze der Zivilisation. Soziogenetische und psycho genetische Untersuchungen. 1947: Teodor Adorno (19031969) i Maks Horkhajmer (18951973), koji ive u Americi od kraja tridesetih godina, objavljuju Dija lektiku prosvetiteljstva. U jednom od poglavlja, posveenom
593
amerikoj kulturnoj industriji, prosvetiteljstvo biva predstavlje no kao masovna kleveta, a kultura kao roba za prodaju. Jedna od prvih analiza reklame. 1951: 1957: Stjuart Hol dobija stipendiju Oxford University i zapoinje mu njevitu karijeru kao aktivista britanske Nove levice. Riard Hogart objavljuje knjigu The Uses of Literacy, smatranu kamenom temeljcem kulturalnih istraivanja. Hogart u njoj isti e da kritika analiza umetnosti omoguava otkrivanje istinskog kvaliteta ivota drutava. Jedino umetnost uspeva da odrazi i vot s njegovim ukupnim bogatstvom i raznovrsnou. Rolan Bart prikuplja svoje semioloke analize masovne kulture i objavljuje ih pod naslovom Mitologije. 1958: Rejmond Vilijams objavljuje Culture and Society (Kultura i dru tvo) u kojoj kulturu definie kao celovit nain ivota (a whole way of life). Njegova druga vana knjiga The Long Revolution bie objavljena 1961. godine. I u jednoj i u drugoj knjizi Vi lijams s marksistikog stanovita analizira kulturne procese i pojave. Opisujui razliite manifestacije i stadijume razvoja kulture, ukazuje na njenu osnovnu osobinu: postepena izrada apsolutne i kompletne forme koja obuhvata sve aspekte ivota (materijalne, intelektualne i duhovne). U Delhiju se osniva Centre for the Study of Developing Socie ties koji okuplja poznate indijske teoretiare: Rajni Kotari, Asis Nendi, D. L. et. CSDS se, pre svega, bavi problemom meukul turne komunikacije i procesima preobraaja predmodernih za jednica u moderna drutva. Fuko objavljuje Raanje klinike. 1964: Na Birmingenskom univerzitetu osniva se Centre for Contempo rary Cultural Studies institucija po kojoj e se nazvati itava disciplina. Sa CCCS su, izmeu ostalih, bili povezani Riard Ho gart, Rejmond Vilijams, Edvard Palmer Tompson i Stjuart Hol. Knjiga LAmour de lart. Les Muses dart Europens es leur public Pjera Burdijea i Alena Darbela. Autori analiziraju pojavu klasne i obrazovne podele grupa posetilaca dravnih galerija. Majski dogaaji u Parizu: pobuna studenata. Luj Altiser objavljuje knjigu Lenjin i filozofija u kojoj se nalazi njegov najuveniji tekst Ideologija i ideoloki dravni aparat u kojem se daje definicija ideologije kao imaginarne veze indi vidua s njihovim stvarnim uslovima egzistencije. U Burdijeovoj knjizi La Reproduction. Elments pour une thorie du systme denseignement (koju je napisao zajedno sa . K. Paseronom) pojavljuje se teorija simbolikog nasilja.
1963:
1966:
1968: 1969:
1970:
59
1972: 1973: 1975:
1977:
1979:
1980:
1981:
1983:
1986: 1988:
CCCS objavljuje prvi broj Working Papers in Cultural Studies, asopis koji e kasnije postati glavni medijum za rasprave o kul turalnim istraivanjima. Zbornik eseja Kliforda Gerca The Interpretation of Cultures. Je dan od prvih manifesta interpretativne antropologije u koji je uveden pojam gustog opisa. Ve posle strukturalistikog zaokreta usled kojeg su nastale Re i i stvari (1966) i Arheologija znanja (1969), Fuko objavljuje Nadzirati i kanjavati, analizu disciplinujuih tehnika (naroito zatvorskih) u zapadnom drutvu. uvena analiza panoptizma kao tehnike stalnog uhoenja. Lora Malvi objavljuje esej Visual Pleasure and Narrative Cine ma u kojem koristei teoriju aka Lakana pokazuje kako holivudski filmovi grade sliku ene s muke take gledita. Vilijamsova knjiga Marxism and Literature (Marksizam i knji evnost) u kojoj razvoj savremene knjievnosti nije definisan pomou estetikih kategorija, nego pomou postepene specijali zacije kapitalistikog drutva. Knjievne vrste su determinisane putem drutvene uloge koju treba da odigraju. U Velikoj Britaniji poinje jedanaestogodinji period konzerva tivnih vlada pod vostvom Margaret Taer. Pjer Burdije objavljuje La Distinction. Critique sociale du jugement. To je kritika Kantove teorije neutralnog estetikog suda. Burdije dokazuje da je estetiki oseaj rezultat kulturnog kapitala poveza nog s privilegovanim drutvenim i ekonomskim poloajem. Stjuart Hol prelazi na Universytet Open i postaje moderator u vene rasprave pod nazivom New Times na stranicama Mar xism Today. U knjizi Le Sens pratique Burdije navodi da se antropologija kao nauka moe ostvariti samo onda kad se u obzir uzmu aktivnosti i nauna sredstva, kao i veza istraivaa sa svojim predmetom. Frederik Dejmison objavljuje The Political Unconscious, konsta tujui da politika interpretacija knjievnosti treba da zameni filoloku explication de texte, a marksizam predstavlja nepreva zieni horizont svih metodologija koje ponitava ali i uva. Gercovo Lokalno znanje. Eseji iz domena interpretativne antro pologije. Benedikt Anderson objavljuje Imaginarne zajednice u kojem tvrdi da je nacionalnost narativan proizvod a ne vanistorijska esencija. Umire Miel de Serto. Gercova knjiga Delo i ivot. Antropologija kao autor. To je knji ga o antropolokoj knjievnosti koja naglaava znaaj autorove individualne take gledita, ugraene u kontekst istraivanja. 595
1990:
1992:
1994: 1996:
1998:
Na univerzitetu Illinois u UrbanaChampiagne traje velika kon ferencija Cultural Studies Now and in the Future koja okuplja vie od devet stotina uesnika. Stjuart Hol podnosi referat Cultural Studies and Its Theoretical Legacies u kojem snano naglaava institucionalizaciju dveju konstrukcija: britanska i amerika kulturalna istraivanja. Upozorava na tekstualizaciju problema vlasti i politike u amerikim kulturalnim istraivanji ma koja je odvojena od realnih problema kulture. Homi K. Baba objavljuje antologiju Nation and Narration u kojoj daje tekstove posveene kulturnoj konstrukciji nacionalnosti. Knjiga Pjera Burdijea Pravila igre. Pionirska analiza knjiev nog polja, izvrena na Floberovom primeru, polja na koje mo ra da deluje pisac kako bi postao stvaralac. To delo stvara osno vu za analizu kulturne produkcije. Homi K. Baba: The Location of Culture. Objavljena detaljna bibliografija South Asian Cultural Studies Vinaj Lal. Uporeuju se tekstovi autora, kao to su: Jit Singh Ube roi (Science and Culture, 1978), Klod Alfonso Alvarez (Homo Fa ber: Technology and Culture in India, China, and the West from 1500 to the Present Day, 1979), Asis Nendi (Alternative Sciences, 1980). Juna Azija predstavlja prostor najbreg razvoja kultural nih istraivanja posle SAD. Iste godine na stranicama uticajnog asopisa Social Text, Alen Sokal objavljuje lanak Transgres sing the Boundaries: Toward a Transformative Hermeneutics of Quantum Gravity koji predstavlja parodiju naunog eseja. U svom tekstu Sokal (profesor fizike) citira potpuno besmisle ne (ali autentine) iskaze francuskih i amerikih intelektualaca o fizici i matematici. Urednici asopisa objavljuju lanak ne na dajui se da je autor i njima postavio zamku. Posle pojavljivanja tog broja asopisa, s pomenutim tekstom, Sokal otkriva da je njegov esej obina ala. Dve godine kasnije pojavljuje se knjiga Pomodne gluposti. O zloupotrebi pojmova iz domena egzaktnih nauka od strane postmodernistikih intelektualaca (A. Sokal, D. Brikmont). Kritiari Sokala smatraju hepening prvim ozbilj nim napadom na disciplinu kulturalnih istraivanja. Frederik Dejmson, marksistiki analitiar postmodernizma, ob javljuje knjigu eseja nastalih od 1983. do 1998. godine The Cultu ral Turn: Selected Writings on the Postmodern, u kojoj se nalazi njegov poznati esej Postmodernism and Consumer Society. Riard Rorti u knjizi Achieving Our Country: Leftist Throught in TwentiethCentury America pie: Ne sumnjam da e za tri deset godina kulturalne studije biti isti onakav relikt kao to je bio logiki pozitivizam trideset godina posle svog trijumfa.
596
Bibliografia
Literatura42
A Companion to Cultural Studies, red. T. Miller, Oxford 2001. Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej, wybr, przedm. M. Kem pny, E. Nowicka, Warszawa 2003. Badanie kultury. Elementy teorii antropologicznej. Kontynuacje, wybr, przedm. M. Kempny, E. Nowicka, Warszawa 200. C. Baker, Cultural Studies: Theory and Practice, London 2000. C. Baker, The Sage Dictionary of Cultural Studies, London 200. M. Bal, Double Exposures: The Subject of Cultural Analysis, New YorkLon don 1996. E. T. Bannett, Postcultural Theory: Critical Theory after the Marxist Paradigm, London 1992. J. Clifford, Kopoty z kultur. Dwudziestowieczna etnografia, literatura i sztu ka, tum. E. Durak et al., Warszawa 2000. Cultural Studies, red. L. Grossberg, C. Nelson, P. Treichler, New YorkLondon 1992. Cultural Studies: Interdisciplinarity and Translation, red. S. Herbrechter, Am sterdam 2002. The Cultural Studies Reader, red. S. During, LondonNew York 1999. Culture, Media, Language: Working Papers in Cultural Studies, 19721979, London 1980. Culture / Power / History: A Reader in Contemporary Social Theory, red. N. B. Dirks, G. Eley, S. B. Ortner, Princeton 199. S. During, Cultural Studies: A Critical Introduction, New York 2005. T. Eagleton, Ideology: An Introduction, London 1991. A. Easthope, Literary into Cultural Studies, London 1991. The Everyday Life Reader, red. B. Highmore, London 2002.
2 Ova bibliografija nije potpuna. Svakako joj nedostaju radovi o teoriji istorije kulture sa panskog, nemakog, amerikog i francuskog podruja. Pojedine antologije, meutim, ipak ukazuju i na ova istraivaka podruja.
597
French Cultural Studies: Criticism at the Crossroads, red. M.P. Le Hir, D. Strand, Albany 2000. E. Goodheart, The Reign of Ideology, New York 1997. J. Hartley, A Short History of Cultural Studies, London 2003. D. Hawks, Ideology, London 1996. Ch. Jenks, Kultura, tum. W. J. Burszta, Pozna 1999. R. Johnson, D. Chambers, P. Raghuram, E. Tincknell, The Practice od Cultural Studies, London 200. V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992. J. Lewis, Cultural Studies: The Basics, London 2002. M. P. Markowski, O reprezentacji, u: Kulturowa teoria literatury. Gowne pojcia i problemy, red. M. P. Markowski, R. Nycz, Krakw 2006. A. McRobbie, The Uses Of Cultural Studies: A Textbook, London 2005. On Signs, red. M. Blonsky, Baltimore 1985. M. Payne, Reading Knowledge: Introduction to Barthes, Foucault, Althusser, Oxford 1997. The Practice of Cultural Analysis: Exposing Interdisciplinary Interpretation, red. M. Bal, wsppr. B. Gonzales, Stanford 1999. Question of Method in Cultural Studies, red. M. White, J. Schwoch, Oxford 2006. Questions of Cultural Identity, red. S. Hall, P. Du Gay, London 1996. Reception Studies: From Literary Theory to Cultural Studies, red. J. L. Machor, P. Goldstein, New York 2001. Representation: Cultural Representations and Signifying Practices, red. S. Hall, London 1997. The Routledge Language and Cultural Theory Reader, red. L. Burke, T. Crowley, A. Girvin, London 2000. Z. Sardar, B. van Loon, Introducing Cultural Studies, red. R. Appignanesi, Cambridge 2003. V. Turner, Gry spoeczne, pola i metafory. Symboliczne dziaanie w spoec zestwie, tum. W. Usakiewicz, Krakw 2005. Widzie, myle, by. Technologie mediw, oprac. A. Gwd, Krakw 2001. R. Williams, Keywords: A Vocabulary of Culture and Society, New York 1976.
Pjer Burdije
Dela na poljskom P. Bourdieu, Dystynkcja. Spoeczna krytyka wadzy sdzenia, tum. P. Bios, Warszawa 2006. P. Bourdieu, Moment krytyczny, tum. M. Gdula, Krytyka Polityczna 200 fragment Homo academicus. 598
P. Bourdieu, Reguy sztuki. Geneza i struktura pola literackiego, tum. A. Za wadzki, Krakw 2001. P. Bourdieu, J.C. Passeron, Reprodukcja. Elementy teorii systemu nauczania, tum. E. Neyman, wstp, red. A. Koskowska, Warszawa 1990. P. Bourdieu, L. J. D. Wacquant, Zaproszenie do socjologii refleksynej, tum. A. Sawisz, Warszawa 2001. Vanija literatura R. Jenkins, Pierre Bourdieu, London 1992. J. F. Lane, Pierre Bourdieu: Critical Introduction, Sterling 2000. V. B. Leitch, Cultural Criticism, Literary Theory, Poststructuralism, New York 1992. J. Lechte, Pierre Bourdieu, u: Panorama wspczesnej myli humanistycznej. Od strukturalizmu do postmodernizmu, tum. T. Baszniak, Warszawa 1999. Pierre Bourdieu: lintellectuel dominat?, Magazine Litteraire, 1998, nr 10. Reading Bourdieu on Society and Culture, red. B. Fowler, Oxford 2000.
Miel de Serto
Izbor iz dela M. de Certeau, Heterologies: Discourse on the Other, tum. B. Massumi, przedm. W. Godzich, Minneapolis 1995. M. de Certeau, La fable mystique XVIeXVIIe sicle, Paris 1982. M. de Certeau, LInvention du quotidien, t. 1: Arts de faire, Paris 1990. M. de Certeau, L. Giard, P. Mayol, LInvention du quotidien, t. 2: Habiter, cuisi ner, Paris 199. Vanija literatura J. Ahearne, Michel de Certeau: Interpretation and Its Other, Stanford 1995. The Certeau Reader, red. G. Ward, Oxford 2000. Michel de Certeau in the Plural, The South Atlantic Quarterly 2001, nr 100.2.
Miel Fuko
Izbor iz dela M. Foucault, Filozofia, historia, polityka. Wybr pism, tum., wstp D. Le szczyski, L. Rasiski, WarszawaWrocaw 2000. M. Foucault, Nadzorowa i kara. Narodziny wizienia, tum. pos. T. Komen dant, Warszawa 1993.
599
M. Foucault, Politics, Philosophy, Culture: Interviews and Other Writings. 19771984, red. L. D. Kritzman, London 1988. Vanija literatura The Cambridge Companion to Foucault, red. G. Gutting, Cambridge 2005. Ch. C. Lemert, G. Gillan, Michel Foucault. Teoria spoeczna i transgresja, tum. D. Leszczyski, L. Rasiski, wstp L. Kaczanowicz, Warszawa 1999. D. Macey, Foucault, London 200.
Kliford Gerc
Knjige u poljskim izdanjima C. Geertz, Dzieo i ycie. Antropolog jako autor, tum. E. Durak, S. Sikora, Warszawa 2000. C. Geertz, Interpretacja kultur. Wzbrane eseje, tum. M. M. Piechaczek, Kra kw 2005. (prev. Slobodanke Glii, up. Kliford Gerc, Tumaenje kultura, III, Beograd, 1998). C. Geertz, Wiedza lokalna. Dalsze eseje z zakresu antropologii interpretatywnej, tum. D. Wolska, Krakw 2005. C. Geertz, Zastane wiato. Antropologiczne refleksje na tematy filozoficzne, wstp, tum. Z. Pucek, Krakw 2003. Vanija literatura Clifford Geertz lokalna lektura, red. D. Wolska, M. Brocki, Krakw 2003.
Antonio Grami
Knjiga u poljskim izdanjima A. Gramsci, Listy z wizienie, tum. M. Brahmer, Warszawa 1950. A. Gramsci, Pisma wybrane, tum. B. Sieroszewska, red. M. Orlaski, Z. Ryko, B. Wcieklica, Warszawa 1961, t. 12. Vanija literatura S. KrzemieOjak, Antonio Gramsci: filozofia, teoria kultury, estetyka, Wars zawa 1983. P. piewak, Gramsci, Warszawa 1977.
600
Rejmond Vilijams
Izbor iz dela R. Williams, The Country and the City, London 1973. R. Williams, Culture and Materialism: Selected Essays, London 1980. R. Williams, Culture and Society, New York 1958. R. Williams, Marxism and Literature, Oxford 1977. Vanija literatura The Raymond Williams Reader, red. J. Higgins, Oxford 2001. Drugi autori L. Athusser, Idologies et appareils idologiques dtat, u: idem, Positions. (19641975), Paris 1976. C. Castoriadis, LInstitution imaginaire de la socit, Seuil, Paris 1975. T. Cohen, Ideology and Inscription: Cultural Studies after Benjamin, de Man, and Bakhtin, Cambridge 1998. J.J. Goux, Symbolic Economies: After Marx and Freud, Ithaca 1990.
601
XVII. POSTKOLONIJALIZAM
Od vremena Homera svaki Evropejac je prema onome to je govorio o Istoku bio rasista, imperijalista i [...] totalni etno centrik. Edvard V. Said1 Roditelje roditelja deda mojih deda su i nile [made over], ne uvek bez njihove sa glasnosti, politike, poreske i edukativne intervencije britanskog imperijalizma. A ja sam nezavisna. Zato sam, u najpre ciznijem smislu te rei, postkolonijalna. Gajatri akravorti Spivak2
1 2
1 2
E. Said, Orijentalizam, Beograd, 2000, str. 25, prevod: Drinka Gojkovi. G. C. Spivak, Who Claims Alterity?, u: Remaking History, ed. B. Kruger, P. Mariani, New York, 1988, str. 269.
Razni oblici
Kao odreenje konkretnog metodolokog stava naziv postkolonija lizam javio se osamdesetih i devedesetih godina prolog veka pod velikim uticajem etiri kritika dela: In Other Worlds (1987) Gaja tri akravorti Spivak (ro. 199), The Empire Writes Back (1989) Bil Ekroft (ro. 196), Nation and Narration Homi K. Baba (ro. 199) i Culture and Imperialism (1993) Edvard Said (ro. 1953). Njihov zajedniki cilj bio je dovoenje u pitanje univerzalnih pretenzija zapadne kulture i otkri IMPERIJALIZAM praksa, teo vanje njihovih filozofskih i kultur rija i stavovi dominantnog centra nih premisa. Najuoptenije uzev, koji vlada udaljenim teritorijama. postkolonijalna istraivanja koja Prirodna posledica imperijalizma se mogu tretirati kao poddiscipli je kolonijalizam naseljavanje i na kulturalnih istraivanja3 ba kulturno osvajanje ovih teritorija. ve se analizom predstava o svetu, konstruisanih sa imperijalistike (dakle, politiki i kulturno domi nantne) take gledita. Zbog toga to je svet vien iz imperijalisti ke perspektive najee bio onaj koji je Evropa kolonijalizovala, u postkolonijalnim istraivanjima podvrgnut je kritici nain na koji su evropske kolonijalne sile (naroito Engleska i Francuska) stvara le vrednosne predstave njima potinjenih kultura i na koji nain su uspostavljale odnose izmeu centra i periferije. Meutim, pojam diskurzivne dominacije brzo se proirio na sve odnose izmeu kolo nizatora i kolonizovanih, zbog ega su u ovu drugu grupu ubrajane
3 Predstavljanje postkolonijalnih istraivanja iz te perspektive, silom prilika, upuuje na poglavlje posveeno kulturalnim istraivanjima u kojem su obja njeni osnovni pojmovi i termini. U knjizi Kultura i imperijalizam (prev. V. Bogojevi, Beograd, 2002), Said definie imperijalizam kao praksu, teoriju i osnovu dominantnog centra metropole, koji vlada nad udaljenim teritorijama (London, 1993, str. 9). Prirodna posledica imperijalizma je kolonijalizam naseljavanje i kulturno osvajanje ovih teritorija.
etiri kritika dela
Imperijalistika perspektiva
XVII. Postkolonijalizam
605
Poeci postkolo nijalne kritike
Fanonovi Prokleti na svetu
Orijentalizam
sve polne i etnike grupacije koje nisu imale kulturnu samostalnost, a bile su marginalizovane i podvrgnute institucionalnoj represiji. Poto su razliite kulturne manjine poele da formiraju otpor pre ma agresivnoj politikoj, polnoj i rasnoj dominaciji, postkolonija lizam takoe predstavlja neslaganje s pasivnou prema kulturnoj nadmoi simbolizovanoj u imperijama koje vie nisu ni postojale. Poetke postkolonijalne kritike treba, nesumnjivo, traiti u pedesetim i ezdesetim godinama kad su drave koje su pripadale evropskim imperijama poele da se bore za nezavisnost. Kraj vla davine Francuske u Indokini, rat u Aliru, kriza afrikog kolonijali zma, detronizacija kralja Faruka u Egiptu, samo su najvaniji doga aji povezani s raspadom kolonijalnog poretka. Skoro se svi slau da je tekst koji je inicirao postkolonijalizam bila knjiga Franca Fa nona (19251961) Prokleti na svetu (1961), za koju je anPol Sartr napisao predgovor pun oduevljenja. Roen na Martiniku, Fanon je bio psihijatar kolovan u Francuskoj koji je, ivei u Aliru u vre me revolucije koja je ovoj zemlji donela nezavisnost (1951962), izbliza posmatrao proces raspada kolonijalnog sistema. Kao mark sista, istovremeno i pridolica iz kolonije, Fanon je video vrstu ve zu izmeu rasnih i klasnih konflikata; mada je savreno znao da se kolonijalizam zasniva na kulturnim (rasistikim) pretpostavkama, ipak je smatrao da se eksploatacija Treeg sveta od strane metropole ORIJENTALIZAM Edvard Said daje etiri razliite definicije uglavnom zasnivala na borbi iz ove kategorije. Prvo, orijentalizam meu klas. Izostanak klasne revo je nain prouavanja odreenog lucije trebalo je da dovede samo geografskog regiona s posebnim do prividnog oslobaanja kolonije obraanjem panje na njegov je od vladavine nekadanjih koloni zik i kulturu. Svako ko se bavi ovom kulturnogeografskom ob zatora koji bi iza sebe ostavili eko lau naziva se orijentalistom. nomske nastavljae, kapitaliste ko Drugo, orijentalizam je odreen lovane u Evropi, konzerviui na nain miljenja, zasnovan na on tolokom i epistemolokom raz taj nain klasni status quo. Potpuno drugaija kritika likovanju Istoka i Zapada. Tree, predstavlja sistem miljenja koji kolonijalizma bila je ugraena u vodi ka potiranju Istoka kao polja verovatno najuticajniju knjigu u interesovanja istraivaa kulture okviru postkolonijalnih istraiva (ova definicija se odnosi na diskur nja, u knjigu Orijentalizam (1978) zivne mehanizme iskljuivanja i Edvarda Saida. Snano prihvataju marginalizacije). I, na kraju, etvr to, orijentalizam je korporativna i kulturalnu tezu o oblikovanju institucija (corporate institution) percepcije pomou diskursa, au iji je cilj opisivanje, analiza i pro tor u njoj dokazuje da je Orijent ili pagiranje kulture Zapada.
606
Istok, kao predmet istraivanja lingvist, arheolog, istoriar, pi saca i politiara koji su se od XVIII veka intenzivno bavili njego vim opisivanjem, de facto njihov izum, a ne objektivno postojea stvarnost podlona za neutralnu HEGEMONIJSKA ISTORIO deskripciju.5 Orijentalizam (odno GRAFIJA (hegemonic historio sno, diskurs o Orijentu) ne govori graphy) skup istorijskih narativa nam skoro nita o samoj stvarno (pa i knjievnoistorijskih) koji do gaaje u datoj zemlji (ili knjiev sti, ve ustanovljava vrednosni nost datog geografskog podruja) okvir u kojem injenice koje se predstavljaju iz perspektive koloni pojavljuju odmah bivaju zasiene zatora. predrasudama i fantazijama. Said ovde ide tragom Fukoa i njegove teorije koja je tesno povezivala zna nje i vlast. Znanje o Orijentu se tako pokazalo na ta Said ukazuje u seriji detaljnih istorijskih analiza kao diskurs koji je sluio vla sti zapadnih imperija iji je odnos prema Istoku bio veoma dvozna an.6 S jedne strane, Istok je kao loiji Drugi bio tretiran kao prirodan objekat osvajanja nad kojim treba uspostaviti kontrolu, dok je, s druge strane kao neshvatljiv Drugi fascinirao i uzne miravao svojom egzotinom tajnovitou i koji trebalo je osvojiti uz pomo svojevrsnih slika i predstava. Ovom dvostrukom cilju treba lo je da slui upravo orijentalizam7 kao diskurs koji je ruio razliku izmeu Istoka i Zapada ili kao velika naracija koja je opravdavala imperijalne pretenzije Zapada da nadziru neemancipovane kulture. Dakle, povezanost diskursa sa vlau i percepcijom je dvostruka. S jedne strane, diskurs stvara slike stvarnosti na kojima vlast temelji svoje pretenzije, dok, s druge strane, vlast utie na oblik diskursa. Ova teza u odnosu na knjievnost koja je slino orijentalistici deo orijentalistikog diskursa, pokazuje da engleski moderan roman (Konrad, Hardi, Dejms) ili utvruje kulturne stereotipe (Konrad)
5 Pratei ovu ideju, pojavile su se knjige koje su opisivale proces pronalaenja (invention) drugih kulturnih prostora. Up. C. Gogwilt, The Invention of the West: Joseph Conrad and the DoubleMapping of Europe and Empire, Stan ford, Calif., 1995 (u kojoj autor pokazuje promenu pojma Evrope u Zapad) i: L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford, Calif., 1996. Nisu se svi istraivai Orijenta sloili sa ovom tezom. Orijentalizam i impe rijalizam, pie D. M. Mekenzi, ne mariraju paralelno. Up. J. M. MacKen zie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester, 1995, str. XV. Sa orijentalizmom je dijalektiki povezan okcidentalizam, skup antizapad nih kliea i stereotipa koje su stvarali i podravali protivnici zapadne moder nosti. Up. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw, Krakw, 2005.
Diskurs o Orijentu
Orijent kao Drugi
Velika naracija Zapada
Engleski moderan roman
6 7
607
Figura kolonizacije
ili preutno opravdava imperijalne KANON dominantan knjiev planove.8 Primer ove poslednje stra ni model koji nastaje odbacivanjem tegije je Saidova9 analiza romana regionalne, periferne i marginalne Mansfield Park Dejn Ostin, u ko knjievnosti. Njegova funkcija je me je posed u Engleskoj, po kojem odreivanje jezikih i kulturnih je roman i nazvan, vlasnitvo ser standarda za podruja podreena imperijalistikoj zemlji. Tomasa Bertrama prikazan kao slika modelske, beskonfliktne civilizacije poretka, faktiki finansi ran od novca koji je donosio drugi posed, na Karibima, od plantae eerne trske, pa i od robovskog rada (ukinutog tek tridesetih go dina XIX veka), to u samom romanu nije direktno reeno nego je preutano. Glavni junak uvodi poredak na engleskom posedu isto kao to to ini preko okeana, i na taj nain postaje implicitna, jer nije direktno izreena, figura kolonizacije. Ko bude odricao vezu izmeu blage fikcije i drutvene stvarnosti podvrgnute eksploataci ji, sugerie Said, nije u pravu, jer previe znamo da bismo to tvrdili bez zle namere.
Knjievnost i opresija
Knjievnost i kulturni stereotipi
Primer ekspirove Bure
S take gledita postkolonijalnih istraivanja, knjievnost je privrena imperijalnoj politici kolonizacije, jer proizvodi i uvruje kulturne stereotipe kolonizovanih zemalja i kultur. Pokuajmo da iz ove per spektive sagledamo dva istaknuta dela evropske kulture u kojima je odnos izmeu kolonizatora i kolonizovanih izrazito shematizovan. Prvo delo je Bura Viljama ekspira koji je, kao to je poznato, napisao jednu od svojih poslednjih drama upravo fasciniran izveta jima iz Novog sveta i ugradio u svoj tekst mnoge detalje pronaene u delima putnika i kolonizatora. U isto vreme, meutim, smetajui akciju drame na tajanstveno ostrvo u Sredozemnom moru, koristei se Vergilijem i pozorinim konvencijama tipinim za elizabetansko pozorite, maskirao je ovu kulturnoistorijsku dimenziju teksta iz kojeg jasno izbija retorika evropske dominacije nad kolonizovanim zemljama. Prospero je ne samo knez, ve i veliki arobnjak kome natprirodne sile omoguavaju da pripitomi sile prirode i podredi se bi domorodako stanovnitvo. ekspirova drama je, osim toga, do te mere dvoznana, da se pomou nje opravdava kolonizacija, to
8 9 F. Jameson, Modernism and Imperialism, u: T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism and Literature, Minneapolis, 1990. E. W. Said, Jane Austen and the Empire, u: Culture and Imperialism, op. cit.
608
je za pitanje o nastanku Amerike i otimanju teritorija od Native Ame ricans, kako se danas nazivaju Indi janci. Dakle, nimalo ne udi to su za istraivae kulture glavni likovi u ovoj drami kako Prospero tako i Kaliban: ugnjeta i ugnjeteni, kolonizator i kolonizovani. Zahva ljujui magiji i znanju, Prospero zadobija nae priznanje (znanje tu postaje sredstvo kulturne domina cije), dok je Kaliban predstavljen kao razvratno i pijano udovite koje je zasluilo svoju bednu sud binu, jer je stvorenje koje je izuzeto od spasonosnog uticaja civiliza cije. U ovom odnosu kljuan je razgovor koji se vodi izmeu Kaliba na, Prospera i Mirande. Na Kalibanove optube da mu je Prospero oduzeo ostrvo i od njega nainio roba, otac i erka odgovaraju da Kaliban ne zasluuje drugaiju sudbinu jer je neobrazovan divljak koji ni sopstveni jezik nije razumeo dok ga nisu prosvetlili pred stavnici prave kulture. Miranda ide tako daleko da Kalibana naziva a thing most brutish, dakle najdegenerisanija stvar, liavajui ga samim tim ovenosti. Istovremeno, meutim, Prospero je svestan da je Kaliban, za koga kae da je moj rob [my slave], korisno sred stvo za efikasno vladanje ostrvom: Al dok je to to je, moramo sa njim. / On loi vatru, donosi nam drva / i korisno slui. Tako Pro spero govori Mirandi i na pritube da Kaliban nije zahvalan to su ga nauili jeziku, ovaj odgovara: Uili ste me govoru, a moja / ko rist je od toga to umem da kunem.10 Kultura u Buri je iskljuivo na strani Prospera i Mirande (dakle, kolonizatora) i poistoveena je sa simbolikim nasiljem koje se vri nad drugima kojima se oduzima pravo da budu ono to jesu i ko jima se namee strani standard (zapadni jezik). Kolonizacija se isto vremeno zasniva na eksploataciji, jer su kolonizovani primorani da je svojim robovskim radom podravaju. Kolonisti, dakle, zauzimaju dvostruku poziciju: kao kulturni spasioci nameu svoje obiaje i ri tuale, a kao nepokolebljivi vladari koriste svoje uenike kao robove. Zadatak postkolonijalne knjievnosti je ne samo otkrivanje ove dvo znanosti, ve i a moda i pre svega politika delatnost koja bi Kalibana (simbol kolonijalizovanih) oslobodila vladavine opresivne
KNJIEVNOST KOMONVEL TA (commonwealth literature) knjievnost pisana na engleskom jeziku u zemljama koje su nekada bile kolonije. Ovako shvatana knji evnost, u potpunoj je suprotno sti s postkolonijalnom kritikom i jedan je od njenih osnovnih pred meta napada. U skladu s tim, knji evnost postkolonijalnih zemalja trebalo bi da bude ponovo zajed niki razmatrana zbog zajedni kog jezika i kulture kolonizatora. 10 Viljam ekspir, Bura. Vesele ene vindzorske, Prosveta, Beograd, 1962, str. 31, 3, prevod: ivojin Simi i Sima Pandurovi.
Kaliban i Prospero
Kaliban kao sred stvo vladanja
Zadatak postkolonijalne knjievnosti
609
kulture. Jedan od naina je i interpretacija Umetnosti koju je ek spir pisao velikim slovom koja maskira politiku dominaciju im perijalistike zemlje nad varvarskom drugou. Ako je zadatak kulturalnih istraivanja, pie Steven Grinblat, deifrovanje Prospe rove vlasti, onda je to takoe i stavljanje akcenta na Kalibana.11
Prokleto naslee
Srce tame
inua Aebe
Vrednovanje knjievnog dela
Drugi, esto navoen, primer knjievnog uvrivanja kolonijalnih stereotipa jeste Srce tame (1902) Dozefa Konrada, jedno od najva nijih dela knjievnog modernizma, a koji je prema postkoloni jalnim istraivaima sutinski uticao na politiku supremaciju imperijalistike Engleske. Svakako najuticajnije protivljenje per spektivama koje je Konrad skicirao bio je esej nigerijskog pisca i predavaa na amerikim univerzitetima, profesora inua Aebea An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, prvi put objavljen 1977. godine jedan od najvanijih tekstova za post kolonijalna istraivanja.12 Pitanje koje je Aebe posta FIKTIVNA ZAJEDNICA (engl. vio glasilo je ovako: da li izuzetno imagined community) kategorija knjievno delo koje na neovean koju je 1983. godine uveo Bene nain predstavlja druge ljude sa dikt Anderson da bi definisao mo zato to oni pripadaju drugoj, sutinu nacionalnog identiteta u goroj rasi, moe i dalje biti veliko savremenim drutvima. Nacional delo? Odgovor je jasan: naravno nost, prema Andersonu, nije teri torijalno povezana s nacionalnom da ne moe. Aebe nema u vidu dravom, ali je narativni proizvod samo rasizam odnosno: radi se o naina kako odreena zajednica, tome kako ne direktno, ve pomo ak i u rasejanju, zamilja sopstve u knjievnih izraajnih sredstava nu pripadnost zajednici koju sma biva uvrena kolonijalna vizija tra svojom. Ovaj pojam moe se sveta prema kojoj crni stanovnici primeniti u analizi nacionalnog identiteta u dijaspori. Afrike nisu ljudi jer ne pripadaju zapadnoj kulturi. Upravo ovakvo izjednaavanje (zapadna kultura = ljudska priroda) nalazi se u osnovi kolonijalnog pogleda na svet.
11 12 S. Greenblatt, Culture, u: Critical Terms for Literary Studies, red. F. Lentric chia, T. McLaughlin, Chicago, 1995, str. 232. U eseju Colonialist Criticism iz 1975. godine, prihvaenim kao jednim od manifesta postkolonijalne kritike, Aebe pokazuje kako kolonizaciona per spektiva neumitno prodire ak i u najpronicljivije komentare koji se odnose na savremenu Afriku. Esej je objavljen u knjizi: Ch. Achebe, Morning Yet on Creation Day: Essays, LondonNew York, 1975.
610
Kod Konrada, pie Aebe, Afrika [je predstavljena] kao me tafiziko polje bitke, lieno prepoznatljive ljudske prirode, na koje Evropejac zakorauje u sopstvenu propast.13 tavie, Konrad sma tra Afriku izrazom evropske elje da sve ono to je nie dri na dis tanci koja bi uvrstila uverenje o superiornosti zapadne kulture nad ostatkom sveta. Zahvaljujui tome, pisac je definisan kao isporui lac prijatnih mitova. To se jasno vidi u fragmentu iz Srca tame koji Aebe analizira i koji valja navesti u duem izvodu: Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji, po zemlji koja je izgledala kao kakva nepoznata planeta. Mogli smo zamisli ti da smo mi prvi ljudi koji zaposedaju neko prokleto nasle e, koje treba potiniti po cenu najteih muka i ogromnog napora. Ali pokatkad, kad bismo s mukom zavili iza kakve okuke, pred nama bi se ... iznenada ukazali zidovi od trske, iljati krovovi od trave, kovitlac crnih udova, mnotvo cr nih ruku koje udaraju jedna o drugu, noge koje tupkaju, zatalasana tela, oi koje se prevru, sve to propraeno uz vicima. Parobrod se s mukom probijao na rubu crne i ne razumljive pomame. Praistorijski ovek nas je proklinjao, molio nam se, ili nas pozdravljao dobrodolicom ko zna? Nismo mogli razumeti ta se zbiva oko nas; klizili smo po red njih kao utvare, ... kao razumni ljudi pred nastupom us hienja u kakvoj ludnici. Nismo ih mogli razumeti jer smo se suvie udaljili... Zemlja je izgledala nezemaljska. Navikli smo da gledamo na pobeena udovita u okovima, ali ovde ovde ste mo gli gledati neto to je bilo udovino i slobodno. To je bilo nezemaljsko, a ljudi su bili. ... Ne, oni nisu bili neljudski... Oni su urlali i skakali, vrteli se i pravili uasne grimase, ali oveka je uzbuivala ba ta pomisao na to da su oni ljudski kao i vi pomisao na daleko srodstvo s tom strasnom bu kom. Runo.1 Ono to u ovom fragmentu pada u oi je prvo potpuno ne razumevanje onoga to je drugaije od evropskih standarda kulture
13 1 Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon, 2001, str. 1790. Dozef Konrad, Srce tame, Narodna knjiga, Beograd, 200, str. 7778, pre vod: Nada urijaProdanovi.
Pisac kao ispo ruilac prijatnih mitova
611
Srodnost kultura
Uklanjanje iz istorije
i ponaanja (Razumeti ono to nas je okruivalo, bilo nam je nemo gue.). Drugo trenutno vrednovanje konstruisane opozicije (mi normalni oni ludi; mi normalni oni runi). Tree prenerae nost zbog bilo kakve srodnosti s nenormalnim divljacima. Ovaj tre i motiv, najvaniji za Konradovu pripovetku, dobro pokazuje da se prethodna dva mogu itati kao posledica potiskivanja mogue srod nosti izmeu oveka Zapada i stanovnika Afrike. Iz postkolonijal ne perspektive, pripovetka o putovanju rekom Kongo nije alegorija ljudske egzistencije, ve pripovest o nadmoi zapadnog diskursa ko ji pojedincu namee okvire gledanja na svet. Poto beli ovek ne e li da vidi nikakvo srodstvo sa crnim i potiskuje tu nepodnoljivu mi sao, osuujui sebe dobrovoljno na nerazumevanje, to ini ne zato to tako hoe ve zato to ga na to primorava kulturni stereotip koji organizuje njegovu percepciju. Isti taj stereotip nalae Konradu da konstatuje: Mi smo putovali po praistorijskoj zemlji. Divljacima je oduzeta istorija koja pripada samo ljudima Zapada. Kako u knjizi The Colonizer and the Colonized (prvo izdanje: 1957) pie Albert Memi, najozbiljniji udarac koji je kolonizovani pretrpeo, zasnivao se na njegovom uklanjanju iz istorije. Upravo e se protiv ovog bri sanja (iz) istorije okrenuti postkolonijalna knjievna revizija koja dobija snanu podrku u univerzitetskim istraivanjima. Nastajanje odseka Chicano Studies, AfricanAmerican Studies, ethnic studies, otvaranje zapadnog knjievnog kanona prema tekstovima pisanim na drugim jezicima, osim engleskog ili koje su pisale anglojezike etnike manjine, pokazuje se kao najkorisnija politika strategija po vratka zaboravljenoj istoriji.
Umeju li drugi da govore?

Postkolonijali zam i postmo dernizam
Analitika drugosti
Postkolonijalistiki istraivai rado naglaavaju slinosti izmeu knji evnog modernizma, kolonijalizma i strukturalizma, ugraujui u isto vreme svoje stavove u okvire postmodernizma i poststrukturalizma. Zajedniki imenitelj je pojam drugosti koji u postmodernizmu ima veoma uspean razvoj. Drugost u postmodernistikom diskursu oznaava mnoge stvari, iako se ovde mogu izdvojiti dva motiva: epi stemoloki i etiki. U prvom sluaju, kljuan je sledei paradoks. Ako je razum, kako kae kartezijanska tradicija, po definiciji univerzalan (da je drugaije, nikada se ne bismo sporazumeli), kako onda on mo e da spozna ono to je partikularno? Naravno, samo ukoliko prisvoji to to je drugo u odnosu na razum i prekroji ga prema sopstvenim
612
potrebama. Tada e ono to je posebno, lokalno i individualno biti ne samo pripitomljeno (poto je razumljivo), ve i pa, ak, i pre svega podreeno jurisdikciji subjekta koji od tada moe njime proizvolj no raspolagati u vidu predstava koje sam konstruie. Sa epistemolo ke take gledita drugost nema pravo postojanja jer ono to je nerazu mljivo ugroava postojanje razuma koje se zasniva na maksimalnom proirivanju prostora razumljivosti regulisane zakonima koje namee subjekat. Upravo tako glasi i osnovna premisa kolonijalizma, a on se moe interpretirati kao kvintesencija ekspanzivnosti razuma koji nee odustati od pokuaja promene sveta u jasne ideje dok sve ne uini ra zumljivim (itaj: pokorenim). Postavljajui, dakle, tako kljuno pitanje how does one represent other cultures?, odnosno: kako predstavljamo druge kulture? Edvard Said je dobro pokazao da je ono to priblia va razum i imperijalizam zapravo kategorija predstave shvaena kao zamena drugosti unapred nametnutim identitetom. Ovde se vrlo jasno postavlja i drugo etiko pitanje: kako predstaviti ono to je odstranjeno iz dominantnih sistema repre zentacije ili skriveno ispod povrine prividno razumljivog diskursa (imajmo na umu da je za istraivae koji se bave cultural criticism razumljivost diskursa kategorija potpuno ideoloka jer brie svaku razliku u ime zajednike celine)? Etiki cilj postkolonijalnih istrai vanja je Gajatri akravorti Spivak (poreklom Indijka) jedna od vodeih predstavnica ovog pravca (koja je tekom borbom stupila na ameriku akademsku scenu, prevodei i piui uvod za Deridinu knjigu O gramatologiji) definisala kao iskustvo nemogueg, jer je etiko (dakle, odgovorno) predstavljanje potlaenog sveta (subal terity) mogue samo onda ukoliko je praeno sveu o neadekvat nosti same predstave (te, dakle, i uzajamnog razumevanja). Spivak uostalom, slino kao i drugi uticajan predstavnik ove orijentacije Homi Baba komplikuje postkolonijalnu kritiku tvrdei da sama priroda diskursa (koji i sam postkolonijalizam mora da primenjuje da bi izrazio svoje antiimperijalistike namere) od angaovanog in telektualca ini sukrivca u neprestanom oblikovanju Drugoga kao senke naeg Ja. To znai da ak i pored najbolje volje da se pozajmi glas manjinama koje su prinuene da ute, ne mogu da sakriju ele mentarnu injenicu da postkolonijalni diskurs esto i sam ponav lja ono protiv ega istupa iz jednostavnog razloga to je i on sam diskurs. Ovaj paradoks, ipak, potvruje najvaniju tezu postkoloni jalizma ili ire: kulturalnih istraivanja diskurs ne reprodukuje stvarnost, nego je ona izgraena pomou u njemu skrivenih ideolo kih pretpostavki.
Kolonijalizam kao ekspanziv nost razuma
Kako predstaviti?
Iskustvo nemogueg
Postkolonijalni diskurs
613
Rezime
Postkolonijalna istraivanja se pre svega koncentriu na ideoloki i politiki uticaj Zapada na druge kulture, a preciznije: na analizu kolonijalnog (imperijalnog) diskursa koji svoj predmet konstruie tako da opravda svoje osvajanje, vladavinu i administraciju pokore nog drutva. Ne prouava se stvarnost kao takva, ve njena diskur zivna reprezentacija. Osnovne premise postkolonijalnih istraivanja (koje su zajednike s kulturalnim istraivanjima ija su postkoloni jalna istraivanja zaseban deo) jesu, dakle, sledee: 1 . Disku rs (od nos no re pre ze nt a cij a) ne odslikava stvar nost, ve je konstruie prema odreenoj ideologiji, odnosno skupu unifikovanih kolektivnih predstava. 2 . Kolon ij a l n i d isku rs, koji se slui stereotipima i klieima, liava svoj predmet onoga to je izuzetno i posebno i name e mu identitet koji sam projektuje. Kolonizovani su, suprot no svojoj volji, primorani da prihvate sliku koju konstruie kolonizator. 3 . Ev ropsk i (zapadni) d isku rs konstruie sliku neevropskih drutava i kultura prema politikom uzoru, opravdavajui njegovu nadmo i kolonizaciju. . Z ap a d n i d isku rs tei supremaciji bele kulturne veine nad obojenom pomou nametanja sopstvenih kulturnih vrednosti, a samim tim i sopstvenog knjievnog kanona. Stoga se postkolonijalna istraivanja bave analizom stereotip nih predstava koje su, zahvaljujui dominantnoj drutvenoj grupa ciji ili klasi, postale matrica na osnovi koje nastaju lokalni identiteti ili okvir koji odreuje granice zakonitog saznavanja kolonizovane stvarnosti. Koristei glavnu tezu kulturalnih istraivanja o drutve noj genezi znaenja, postkolonijalna istraivanja slede strategiju konstruisanja znaenja u kulturama podreenim imperijalnom cen tru. Kako pie Said: Kritika je povezana sa svetom i postoji u njemu onoliko koliko se suprotstavlja monocentrizmu, koncepciji koja, po mom miljenju, funkcionie zajedno sa etnocentrizmom koji, pak, omoguava kulturi da se krije iza naroite vlasti odreenih vrednosti nad drugim vrednostima.15
15 E. W. Said, wiat, tekst, krytyk, u: Kultura, tekst, ideologia. Dyskursy wspc zesnej amerykanistyki, Krakw, 200.
Analiza stereoti pa predstava
Kritika
61
S tim u vezi, jedno od osnovnih pitanja koja postavljaju postko lonijalna istraivanja glasi: Kako se prilino mala grupa fiktivnih, rafiniranih, kanonskih tekstova [high canonical fictional texts] zajed no s metropolskim institucijama pozvanih da ih proue, nala u cen tru teorijske scene?16 Pridev postkolonijalni, prema autorima uticajne antologije The Empire Writes Back: Theory and Practice in PostColonial Lite ratures (1989), odnosi se na svaku kulturu obeleenu imperijalnim procesom od vremena kolonizacije pa sve do danas. To znai da se postkolonijalna istraivanja odnose, s jedne strane, na sve tekstove ili diskurse koji uestvuju u opisanom procesu unifikacije drugih kultura i s druge strane na tekstove i diskurse koji se tom proce su suprotstavljaju. Postkolonijalna istraivanja ne bave se samo hegemonijskom ulogom Zapada i potlaenim poloajem kultura Treeg sveta. Ona takoe obuhvataju i praenje diskurzivnih represija svih etnikih i religijskih manjina u strukturama date zajednice, kao i relacijama izmeu kulturnog centra koji utvruje norme i modele ponaanja i margine kojima dominira podraavaka tendencija. Na taj nain se mogu analizirati rasistike predstave datog drutva i prividno ne vine kulturne zavisnosti izmeu politiki i kulturno dominantnog Zapada i drav koje tee identitetu stvorenom po njegovoj elji.17
Hegemonija Zapada
16 17
Citiram syllabus (LIT 6856: Postcoloniality, Globalization and English Literatu re) jednog od vodeih istraivaa postkolonijalizma Apola Amoka, profesora na University of Florida. Stoga neki istraivai zahtevaju postkolonijalne analize kad je re o poljskoj knjievnosti i kulturi. Up. na primer, tekst E. M. Thompson, Said a sprawa polska, i: Z. Najdera, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni, Europa. Tygodnik Idei, 2005, br. 26.
615
Hronologija
1939: Eme Sezer, crnoputi pesnik s Martinika, objavljuje knjigu stiho va Cahier dun retour au pays natal, smatranu jednom od knji evnih manifesta postkolonijalizma. Indija stie nezavisnost. Crni Orfej, antologija frankofonske afrike poezije koju je ure dio Leopold Sengor, a predgovor napisao anPol Sartr. Eme Sezer, od 195. godine poslanik komunistike partije na Martiniku, objavljuje Discours sur le colonialisme, snaan napad na zapadnu kulturnu hipokriziju koja u prekomorske kolonije eksportuje svoje pljakake karakteristike. Franc Fanon, jedan od osnivaa postkolonijalnih istraivanja, objavljuje knjigu Crna koa, bele maske u kojoj opisuje elemen tarne posledice kolonijalizma koje se ogledaju u prihvatanju bele kulture od strane obojenih. Francuski demograf Alfred Sovi stvara termin Trei svet. Izdavaka kua Heinemann objavljuje roman inua Aebea Things Fall Apart koji ima tira od tri miliona primeraka. Karipski pisac Dord Leming, u Prijatnostima progonstva, i ta ekspirovu Buru. Prosperov didaktiki eksperiment, u kojem on Kalibana poduava engleskom jeziku, moe se uporediti s Kalibanovim zatvaranjem u zatvor. Fanonova knjiga Prokleti na svetu (predgovor napisao anPol Sartr). Pisac je od 1957. do 1961. godine radio u alirskom Fron tu nacionalnog osloboenja. U tom temeljnom tekstu postkolo nijalizma ukazano je na tri faze kolonijalizma: 1. prihvatanje kulturnog modela koji su nametnuli kolonizatori; 2. dovoenje u pitanje tog stava i traganje za sopstvenim korenima; 3. revolu cionarna oslobodilaka borba u ime masa. Poslednja etapa de kolonizije jeste sticanje nezavisnosti. Fanonova dela uticala su na razvoj ideologije pokreta Black Power u SAD. Alir dobija nezavisnost.
1947: 1948: 1950:
1952:
1958: 1960:
1961:
1962: 616
1964:
1966:
1971:
1978: 1982:
1987:
1988: 1989:
1992:
Na univerzitetu u Lidsu organizovana je prva konferencija po sveena literaturi nacionalnih zajednica (commonwealth literatu re). Njen podnaslov Unity and Diversity in a Common Culture (Jedinstvo i razlike zajednike kulture) veoma dobro pokazuje namere organizatora kojima je bilo stalo da naglase kontinuitet knjievnosti postkolonijalnih zemalja. Kritiari postkolonija lizma veoma negativno su se postavili prema toj ideji, istiui da se iza nje nalazi elja za povratkom imperijalistikog naina miljenja o kulturi. Godinu dana kasnije izlazi prvi broj asopi sa The Journal of Commonwealth Literature. U svojoj pionirskoj knjizi The Colonizer and the Colonized Al ber Memi, jedan od osnivaa postkolonijalnog diskursa, pie kako je odstranjivanje iz istorije najvei udarac koji su koloni zovani dobili. Kubanski teoretiar knjievnosti i pisac Roberto Fernandez Re tamar objavljuje esej Kaliban koji postaje antikolonijalni mani fest pisaca Latinske Amerike i Kariba. Edvard V. Said objavljuje svoju uvenu knjigu Orientalism. Izlazi prvi broj godinjaka Subaltern Studies: Writings on South Asian History and Society koji izdaje Univerzitet u Delhiju. Ka tegorija subaltern (podreeni) potie iz Gramijevog teksta Na marginama istorije (193). U godinjaku Subaltern Studies, iz meu ostalih, objavljuju Ranajit Guha, ahid Amin, Gjanendra Pandej, Sumid Sarkar, takoe i Gajatri akravorti Spivak. Gajatri akravorti Spivak objavljuje In Other Worlds. Trei ode ljak knjige, Entering the Third World, uvodi u postkolonijalnu problematiku i istie ogranienosti francuske marksistike, fe ministike i psihoanalitike metodologije u opisivanju a gende red subaltern subject. Selected Subaltern Studies (redakcija: Gajatri akravorti Spivak i Ranajit Guha). etrnaestog februara ajatolah Homeini baca preko radija fatvu (kletvu) na Salmana Rudija. Povod je knjiga Satanski stihovi koju je taj pisac objavio jedno od dela koje su najee analizi rali postkolonijalni kritiari. Pojavljuje se uvena knjiga Sari Suleri, pakistanskovalijske te oretiarke, The Rhetoric of English India. Briljantnim nainom analize knjievnih dela, Suleri dokazuje da onako kako pisci ko ji potiu iz kolonizatorskih kultura tako i autori kolonizovanih kultura stvaraju velike naracije u kojima postoje mehanizmi is kljuivanja i marginalizacije. Kenijski pisac Dejms Ngugi, u knjizi Decolonising the Mind, konstatuje da se ne moe razumeti ono to je uticalo na razvoj 617
1993: 1994:
1996: 2000:
2003:
afrike knjievnosti bez itanja dveju knjiga. To su Imperijali zam kao najvii stadijum kapitalizma V. I. Lenjina (1917) i Fano novi Prokleti na zemlji. Saidova knjiga Culture and Imperialism (Kultura i imperijali zam). Homi Baba objavljuje knjigu The Location of Culture gde se prvi put uvodi kategorija hibridnosti ili prostora na kojem se stvara ju nove strukture vlasti osloboene imperijalistikih pretenzija. Antologija klasika postkolonijalizma: Fanon: A Critical Reader. Pojavljuje se prevedena knjiga Eve M. Tompson Trubaduri imperi je. Ruska knjievnost i kolonijalizam, prva knjiga na poljskom jezi ku koja se uklapa u postkolonijalni tok i koja prema autorkinim reima prenosi Saidovu koncepciju na slovenske prostore. Umire Edvard Said. Nobelovu nagradu za knjievnost dobija junoafriki pisac D. M. Kuci, jedan od najvanijih postkolonijalnih pisaca.
618
Bibliografija
Ch. Achebe, An Image of Africa: Racism in Conrads Heart of Darkness, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. Ch. Achebe, Colonialist Criticim, u: idem, Morning Yet on Creation Day: Es says, LondonNew York 1975. Ch. Achebe, Things Fall Apart, London 1981. S. Ahmed, Strange Encounters: Embodied Others in PostColoniality, London 2000. M. Alloula, The Colonial Harem, tum. M. Dodzich, W. Dodzich, wstp B. Harlow, Minneapolis 1986. B. Anderson, Wsplnoty wyobraone, Rozwaania o rdach i rozprzestrzeni aniu si nacjonalizmu, tum. S. Amsterdamski, KrakwWarszawa 1997. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, The Empire Writes Back: Theory and Prac tice in PostColonial Literatures, London 2002. B. Ashcroft, P. Ahluwalia, Edward Said, London 1999. D. Barsamian, Culture and Resistance: Conversations with Edward Said, Lon don 2003. H. K. Bhabha, The Commitment to Theory, u: The Norton Anthology of Theory and Criticism, red. V. B. Leitch, New YorkLondon 2001. H. K. Bhabha, Diseminacija: vrijeme, pripovijest i margine moderne naracije, u: Politika i etika pripovijedanja (ur. V. Biti), Zagreb, 2002, str. 157190. H. K. Baba, Smetanje kulture (prev. Rastko Jovanovi), Beograd, 200. H. K. Bhabha, Nation and Narration, New YorkLondon 1990. T. Brenan, Edvard Said i komparativna knjievnost (prev. Aleksandra Izgar jan), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (julavgust), str. 7790. I. Buruma, Misjonarz i libertyn. Eros i dyplomacja. Polityka na Wshodzie i Za chodzie, tum. P. Rosne, Krakw 2005. I. Buruma, A. Margalit, Okcydentalizm. Zachd w oczach wrogw, tum. A. Lipszyc, Krakw 2005. The Cambridge Companion to Postcolonial Literary Studies, red. N. Lazarus, Cambridge 200.
619
C. Cavanagh, Poskolonialna Polska. Biaa plama na mapie wspczesnych teorii, tum. T. Kunz, Teksty Drugie 2003, nr. 23. Colonial Discourse and PostColonial Theory: A Reader, red., wstp P. Wil liams, L. Chrisman, New York 199. Colonizer and Colonized, red. T. dHaen, P. Krs, Amsterdam 2000. A Companion to Postcolonial Studies, red. H. Schwarz, S. Ray, Oxford 2000. Contemporary Postcolonial Theory: A Reader, red. P. Mongia, London 1996. T. Eagleton, F. Jameson, E. W. Said, Nationalism, Colonialism, and Literature, wstp S. Deane, Minneapolis 1990. Edward Said and the Work of Critic: Speaking Truth to Power, red. P. A. Bov, Durham 2000. Edward Said: Continuing the Conversation, red. H. Bhabha, W. J. T. Mitchell, Chicago 200. F. Fanon, Wyklty lud ziemi, tum. H. Tygielska, przedm. E. Rekajtis, pos. J.P. Sartre, Warszawa 1985. D. Huddart, Homi K. Bhabha, New York 2006. A. A. Hussein, Edward Said: Criticism and Society, London 2002. Imperialism: Critical Concepts in Historical Studies, red. P. J. Cain, M. Harri son, London 2001. Interviews with E.W. Said, red. A. Singh, B. G. Johnson, Jackson 200. V. Kenedi, Said i postkolonijalne studije (prev. Predrag aponja), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (julavgust), str. 976. A. Loomba, Colonialism / Postcolonialism, London 2005. A. J. Lopez, Posts and Pasts: A Theory of Postcolonialism, Albany 2001. J. M. MacKenzie, Orientalism: History, Theory and the Arts, Manchester 1995. Mapping Subaltern Studies and the Postcolonial, red. V. Chaturvedi, London 2000. J. McLeod, Beginning Postcolonialism, Manchester 2002. M. B. Marui, Kritiar kao iz/s metena inteligencija: sluaj E. Saida (prev. Ar ijana Luburi), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (julavgust), str. 91103. Marxism, Modernity and Postcolonial Studies, red. C. Bartolovich, N. Lazarus, Cambridge 2002. A. Memmi, The Colonizer and the Colonized, New York 1965. S. Morton, Gayatri Chakravorty Spivak, London 2003. M. Moskalewicz, Murzynek Bambo czarny, wesoy.... Prba postkolonial nej interpretacji tekstu, Teksty Drugie 2005, nr 12. Z. Najder, Kultura i imperializm. Czy Polacy s postkolonialni, Europa. Ty godnik Idei 2005. nr 26. Postcolonial America, red. C. R. King, Chicago 2000. Postcolonial Discourses: An Anthology, red. G. Castle, OxfordMalden 2001 (najopsenija antologija najznaajnijih tekstova o ovoj teoriji). 620
Postcolonial Studies and Beyond, red. A. Loomba, S. Kaul, M. Bunzl, A. Bur tan, J. Esty, Durham 2005. PostColonial Literatures: Expanding the Canon, red. D. L. Madsen, London 1999. The PostColonial Studies Reader, red. B. Ashcroft, G. Griffiths, H. Tiffin, Lon don 1995. Postcolonial Theory and the United States: Race, Ethnicity, and Literature, red. A. Singh, P. Schmidt, Jackson 2000. The PreOccupation of Postcolonial Studies, red. F. AfzalKhan, K. Seshadri Crooks, Durham 2000. E. V. Said, Orijentalizam (prev. Drinka Gojkovi), Beograd, 2000; 2008. E. V. Said, Kultura i imperijalizam (prev. Vesna Bogojevi), Beograd, 2002. E. W. Said, Reflections on Exile and Other Essays, Cambridge 2000. E. W. Said, Representations of the Intellectual: The 1993 Reith Lectures, New York 199. E. W. Said, The World, the Text, and the Critic, Cambridge 1983. D. Scott, Refashioning Futures: Criticism after Postcoloniality, Princeton 1999. Selected Subaltern Studies, red. R. Guha, G. Ch. Spivak, New YorkOxford 1988. S. Slemon, H. Tiffin, After Europe: Critical Theory and PostColonial Writing, Sydney 1989. G. Ch. Spivak, A Critique of Postcolonial Reason: Toward a History of the Va nishing Present, Cambridge, Mass.London 1999. G. Ch. Spivak, In Other Worlds: Essays in Cultural Politics, przedm. C. Mac Cabe, New YorkLondon 1987. G. Ch. Spivak, The PostColonial Critic: Interviews, Strategies, Dialogues, red. S. Harasym, New YorkLondon 1990. The Spivak Reader: Selected Works of Gayatri Chakravorty Spivak, red. D. Lan dry, G. MacLean, New YorkLondon 1996. E. M. Thompson, Said a sprawa polska, Europa. Tygodnik Idei 2005, nr 26. E. M. Thompson, Trubadurzy imperium. Literatura rosyjska i kolonializm, tum. A. Sierszulska, Krakw 2000. R. J. C. Young, Postcolonialism: An Historical Introduction, Oxford 2001. R. Young, White Mythologies: Writing History and the West, London 1990. L. Wolff, Inventing Eastern Europe: The Map of Civilization on the Mind of the Enlightenment, Stanford, Calif. 1996. L. Gandi, Edvard Said i njegovi kritiari (prev. Viktorija Krombholc), Polja, Novi Sad, 53/2008, br. 52 (julavgust), str. 1011.
621
622
ALFABETSKI SPISAK DEFINICIJA
A realibus ad realiora 125 Akademski feminizam 29 Aktant 319 Alegorija 201202, 0809 Antiesencijalizam 550 Apelativna struktura teksta 109 Aporija 396 Arahnologija 39 Arhetip 65 Autotelinost 136 Bioloki pol (sex) 86 Darvinizam 525 Dasein 195 Dekonstrucija 3233 Delo/tekst 39 Denotacija 270 Designat (referent) 262 Diffrance 396 Dijaloginost 177 Diskurs 588 Dominanta 136 Drugi 72 Drugost 573 Drutvenokulturni pol (gender) 86 criture feminine 390 Edipov kompleks 7273 Eidetski 95 Empirijski 95 Epistemologija 536 Epoch 98 Esencijalizam 532 Esencijalizam i konstruktivizam 88 Estetika recepcije 109
Feministika kritika 3637 Fenomen 89 Fiktivna zajednica 610 Funkcija 31 Fuzije horizonata 203 Gejlezbijska istraivanja 50350 Gender studije (Gender Studies) 85 Genealogija 590 Ginokritika 38 Gramatika 315 Greka afektivnosti 156 Habitus 573 Hegemonija 580 Hegemonijska istoriografija 607 Hermeneutiki krug 192 Hermeneutika i egzegeza 189190 Hermeneutika sumnji 198 Hermeneia 190 Heteronomian 102 Holizam 536 Horizont oekivanja 109100 Ideologija 581 Idiom/institucija 01 Ikoniki znak (ikon) 257258 Il ny a pas de horstexte Ne postoji izvantekst 05 Imperijalizam 605 Implicitni italac 111 Inskripcija 06 Intencionalnost 90 Interpretativna zajednica 530 Intertekstualnost 363 Ironija 155, 10, 532 Istorinost 200
623
Ja 55 Jeresi parafraze 152 Jezike funkcije / jezike funkcije knji evnog dela 227 Jeziki znak 221 Jezik 197 Kanon 608 Kanonizacija anrova 133 Karneval 169 Kathexis 55 Klasina koncepcija istine 527 Knjievnost Komonvelta 609 Konkretizacija 10 Konotacija 288 Korelacija 97 Kulturni kapital 576 Kulturni materijalizam 560 Libido 56 Literarnost 398 Logocentrizam 395 Materijalnost jezika 11 Metalingvistika 173 Misreading 09 Mit 311 Motivacija 132 Muka istraivanja 95 Mythoi 55 Naracija 555 Narativna gramatika 316 Narativni identitet 199 Naratologija 317 Narcizam 57 Negacija 5 Neprisutnost 178 Normativni identitet 500 Objanjavanje 198 Objektivni korelativ 19 Oneobiavanje ili zaudnost 129130 Organska celina 155 Orijentalizam 607 Osamostaljivanje i oslobaanje 127 Oznaka 253 Panoptizam 589 Paradigma 533
Perspektivizam 526 Poetski jezik 22 Polifonija 173 Polje 577 Post 365 Postfilozofska kultura 52 Postupak 131 Potiskivanje 5960 Predrasude 192193 Pripovedanje (skaz) 13 Quasisudovi 103 Queer i queer studije 50 Razgovor 203 Razumevanje 191 Realno 71 Reprezentacija 57575 Retorinost 39 Retorika 53 Revizionistika feministika kritika 1 Roman 177 Romantiarska hermeneutika 20 Samorazumljivost 100 Semantika, sintaksa, pragmatika 260 Semiologija 260 Semiotika 253 Shematinost 103 Shvatanje 178179 Simbol 67, 258 Simbolika nadmo 576 Sistem znakova 261 Slika autora 135 Slojevit karakter knjievnog dela 103 Smrt autora 37 Sociologija znanja 575 Sociopolitiki feminizam 28 Stadijum ogledala 69 Stravino 70 Struktura/sistem 219220 Sublimacija 52 Svakidanjica 571 Talking cure 51 Tekstualnost istorije / istorinost teksto va 559 Tekstura 15 Teorija knjievnosti / teorija umetnosti 127128
62
Terminologija Tartuske kole. Kultura 275 Terminologija Tartuske kole. Sekundar ni modelirajui sistem 269 Terminologija Tartuske kole. Tekst 275 Terminologija Tartuske kole. Tekst kul ture 276 Terminologija Tartuske kole. Znaenje 272 Tradicija 199 Transcendentalan 98 Trauma 70 Tropologija 552 Tua re 175 Tumaenje 191
Verno itanje 152 Viejezinost 168 Vieznanost 150 Vlast 587 Vrste govora 171 Zaumni jezik 126 Zgusnuti opis 557558 Znaenje 256 Znak 25 alost i melanholija 57 elja 68 enske studije (Womens Studies) 37
625
626
PREDMETNI REGISTAR
A Akant pogl. Model Gremas Alegorija Analiza analiza Kristeve teksta kulturna analiza analiza psihikog aparata analiza snova strukturalna analiza Androcentrizam Antropologija interpretativna antropologija strukturalna antropologija Klod Le viStrosa pogl. Psihoanaliza psihoanaliza kao holistika antropologija pogl. Strukturalizam strukturali zam i antropologija Antiesencijalizam Psihiki aparat pogl. Analiza psihika analiza Apelativna struktura teksta Aporija Arahnologija Arbitrarnost pogl. Znak arbitrarnost jezikog znaka Arhetip Arhetipologija Autonomija autonomna kritika autonomne vrednosti knjievnog de la pogl. Jezik jezika autonomija autonomija umetnosti
Autor autor kao jedna od sistematizujuih instanci autor kao skriptor linost autora pol autora odnos izmeu autora i junaka smrt autora pogl. Intencija intentio auctoris Autotelinost B Binarne opozicije Bioloki pol (sex) C Close reading pogl. itanje paljivo itanje Coming out italac implicirani italac koautorski italac modelski italac pogl. Intencija intentio lectoris superitalac itanje Ingardenova dva naina itanja paljivo itanje (close reading) Riardsova koncepcija pravog ita nja ulnost D Darvinizam Dasein
627
Dekonstrukcija afirmativni gest dekonstrukcije definicija destrukcije prema De Ma nu etika dimenzija destrukcije falogocentrikih struktura dekonstrukcija i dekonstrukcioni zam dekonstrukcija i destrukcija dekonstrukcija i negacija dekonstrukcija i Nova kritika dokonstrukcija i poststrukturalizam dekonstrukcija i teorija izvori destrukcije pogl. Kritika kritika dekonstrukci je Saidova kritika dekonstrukcije zamerke destrukciji Dekonstrukcionizam Denotacija Denotat Designat (referent) Diffrance pogl. Razlika Dijahronija Dijaloginost Diskurs analiza diskurzivnih postupaka antifundamentalistiki diskurs diskurs gejovskolezbijske kritike postkolonijalni diskurs Fukoova koncepcija diskursa pogl. Drutvenokulturni pol gen der u humanistikom diskursu Dominanta Drugaijost Drugi isto to i drugi Orijent kao drugi razmiljanje o statusu drugog tekst drugog ena kao drugi Drutvenokulturni pol (gender) gender analiza genderizovani kritiar gender u humanistikom diskursu pogl. Gender studije (Gender Studi es) pogl. Gender studije poeci gender studija
pogl. Kritika gender knjievna kri tika pogl. Subjekat gender kao uslov su bjekta Dualizam E Edipov kompleks Ego polg. Ich Eidetski eidetski opis Ingardenova apriorna istraivanja eidetske knjievnosti Empirijski pistm Epistemologija od epistemologije do hermeneutike epistemologija kao saznajna metana racija epistemoloki rez diskursa postkantovksa epistemologija Epoch pogl. Transcendentalna reduk cija Es Esencijalizam Estetika estetika recepcije estetiki predmet pogl. Ideologija De Manova este tika ideologija srednjovekovna estetika strukturalna estetika F Fabula (sjuet) Falogocentrizam Fantazma Feminizam akademski feminizam ameriki feminizam etika orijentacija feminizma francuski feminizam interdisciplinarni vid akademskog feminizma istorija feminizma korporativni feminizam kulturni feminizam liberalna frakcija feminizma
628
marksistike inspiracije feminizma pogl. Kritika biofeministika kriti ka pogl. Kritika feministika kritika pogl. Postfeminizam politika orijentacija feminizma pluralizacija feminizma radikalna frakcija feminizma sociopolitiki feminizam tri talasa feminizma veza feminizma s postrstrukturali zmom Fenomen Fenomenologija fenomenologija i strukturalizam fenomenologija poetske slike fenomenologija snova fenomenologija u knjievnim istrai vanjima transcendentalna fenomenologija Fenomenoloka intuicija pogl. Oiglednost Fenotekst Fikcija Filozofija filozofija knjievnosti Forma forma i sadraj formalni poredak Formalizam poeci formalizma u knjievnim is traivanjima pogl. Kritika kritika formalizma pogl. Nova Kritika propast formalizma Formalna metoda pogl. Kritika kritika formalne me tode Formalna metoda pogl. Metoda formal na Funkcija eskpresivna funkcija estetika (poetska ) funkcija fatika funkcija impresivna funkcija jezike funkcije knjievnog dela metajezika funkcija pogl. Jezik funkcija jezika prema Jakobsonu
predstavljaka (saznajna) funkcija Funkcionalizam Funcionalnost poetskog jezika Fuzija horizonata G Genealogija Gender studije pogl. Drutvenokultur ni pol Gender Studies pogl. Gender studije Genetizam Geneza Genotekst Ginokritika Govor prvobitni govor sveta vrste govora Govorna terapija (talking cure) Gramatika gramatika knjievnosti gramatika poezije gramatika arobne bajke narativna gramatika poeci gender studija univerzalna gramatika Greka greka afektivnosti greka intencije greka univerzalizma H Habitus Hegemonija Hermeneutiki hermeneutiki krug hermeneutiko itanje knjievnih tekstova hermeneutiki odnos izmeu svesti i jezika interpretativnohermeneutiki stav pogl. Tradicija hermeneutika tra dicija Hermeneutika Diltajeva koncepcija hermeneutike egzistencijalna dimenzija hermeneu tike filozofska hermeneutika hermeneia
629
hermeneutika i egzegeza hermenutika sumnji pogl. Epistemologija od epistemo logije do hermeneutike romantiarska hermeneutika tehnika hermeneutika Herstory Heteronomija / heteronomiki pogl. Knjievno delo knjievno de lo kao heteronomno postojei bitak Heteroseksualnost Holizam Homoseksualnost Horizont horizont oekivanja poiljaoca horizont oekivanja primaoca Humanistika I Ich Id pogl. Es Identitet enski identitet kulturni identitet muki identitet narativni identitet normativni identitet psihoseksualni identitet pogl. ena tri postupka ispoljava nja enskog identiteta Ideologija estetika De Manova ideologija ideologija masovne kulture Idiografijska nauka Idiom Ikon pogl. Znak ikoniki znak Ikoninost knjievnosti Imaginacija Imaginarno (limaginaire) Imanencija Imanentni / imanentizam imanentno istraivanje jezika imanentni razvoj knjievnosti Imperijalizam Inskripcija Institucija Intencija intentio auctoris intentio operis
intentio lectoris pogl. Tekst suprotnost intencije i teksta Intencionalnizam Intencionalnost pogl. Knjievno delo knjievno de lo kao intersubjektivni intencionalni predmet Interpelacija Interpretacija amerika interpretativna industri ja dve kole interpretacije falsifikovanje interpretacije granice interpretacije konteksti interpretacije interpretacija kao egzistencijalni po stupak interpretacija snova poetika i interpretacija pogl. Hermeneutika stav interpre tacije hermenutika pogl. Kritika kritika tradicionalne interpretacije pogl. Poetika opozicija poetike i interpretacije Todorova pogl. Zajednica zajednica interpre tacije sporovi povodom interpretacije teorija i interpretacija teorija interpretacije Interpretant Intersubjektivnost pogl. Knjievno delo knjievno de lo kao interpretativni intencionalni predmet Intertekstualnost Invarijantnost Invencija Ironija De Manova definicija ironije ironija kao osnovni poetski zahvat Iskaz (nonc) Iskustvo pogl. Kultura kultura kao determi nanta iskustva pogl. Subjekt subjekt iskustva Istina Istorinost (Geschichtlichkeit)
630
Istorinost / istoriki Istorija istorija kao konstrukcija istorija knjievnosti pogl. Tekst tekst i istorija Rankeov ideal istorijskog oblikova nja tekstualnost istorije Istoriografija Istoricizam Iitavanje afirmativno iitavanje Bartovo iitavanje teksta iitavanje kao reprodukcija izvor nog ina uobrazilje iitavanje kao sluanje kritiko iitavanje normativna teorija imanentnog ii tavanja pogl. Prijatnost prijatnost iitava nja pogl. Razgovor razgovor kao meta fora iitavanja postkolonijalno iitavanje sistem iitavalakih presupozicija J Jezik autonomija jezika dinamika koncepcija jezika funkcija jezika prema Jakobsonu jezik kao osnova iskustva jezik kao sistem jezik proze materijalnost jezika nivoi jezika poetski jezik pogl. Kultura jezik i kultura pogl. Metajezik pogl. Mit mit kao jezik drugog ste pena pogl. Predstava oslobaanje jezika od prinude predstave pogl. Raznojezinost pogl. Teorija knjievnosti jezik te orije knjievnosti pogl. Zaokret jeziki zaokret pogl. Zaumny jazyk
pogl. Znak arbitrarnost jezikog znaka saznanje i jezik sekundarni jezik semantika struktura poetskog jezi ka simboliki i emotivni naini korie nja jezika sistemski pokazatelji jezika svakodnevni (praktian) jezik svojstva poetskog jezika svojstva poetskog jezika prema Mu karovskom teorija poetskog jezika vetaki jezik K Kanon Kanonizacija vrsta Karneval Kateksija (Kathexis) Kathexis pogl. Kateksija Knjievna istraivanja pogl. Fenomenologija fenomeno logija u knjievnim istraivanjima pogl. Formalizam poeci formali zma u knjievnim istraivanjima pogl. Pragmatizam posledice prag matizma za knjievna istraivanja pogl. Semiologija semiologija i knjievna istraivanja Knjievno delo autonomna vrednost knjievnog de la Ingardenova istraivanja knjievnog dela knjievno delo kao bivstvo koje hete ronomno postoji knjievno delo kao intersubjektivni intencionalni predmet knjievno delo kao komunikat pogl. Intencija intentio operis pogl. Funkcija jezike funkcije knjievnog dela pogl. Struktura harmonijska struk tura knjievnog dela slojni karakter knjievnog dela shematska graa knjievnog dela vrednovanje knjievnog dela
631
Knjievnoistorijski proces Knjievnost pogl. Gramatika gramatika knji evnosti pogl. Jezik svojstva pesnikog jezi ka prema Mukarovskom Kod Kolonijalizam pogl. Postkolonijalizam Kolonizacija Kompetencija jezika kompetemcija knjievna kompetencija Kompleks (Trauma) Kompozicija Komunikacija pogl. Knjievno delo knjievno de lo kao komunikat Konkretizacija Konotacija Kontekst pogl. Interpretacija kontekst i in terpetacija Kontekstualizam Kontrasignata Korelacija Korporarni pogl. Telesnost / telesni Kritika Bartova kritika tradicionalne nauke o knjievnosti biofeministika kritika feministika kritika gejovskolezbijska kritika gender knjievna kritika kritika dekonstrukcije kritika dualistikih sistema kritika etikog solipsizma kritika formalizma kritika formalnog metoda kritika Frojdove misli kritika genetikih istraivanja kritika subjektivnopredmetnog du alizma knjievna kritika (literary criticism) knjievna kritika i nauka o knjiev nosti kritika mimetizma kritika nadinterpetacije kritika politikog sistema
nemetodika kritika kritika savremenosti kritika subjekta saznanja kritika strukturalizma kritika strukturalne semiologije kritika suprotnosti i hijerarhija u te orijskim sistemima kritika tradicionalne interpretacije literarnost kritike Nieova kritika objektivizma pogl. Autonomija kritika autono mije pog. Psihoanaliza kritiki potenci jal psihoanalize pogl. Semiologija kritika tradicio nalne semiologije od strane Kristeve pogl. Struktura Deridina kritika strukture i znaka pogl. Strukturalizam Bartova kriti ka strukturalizma pogl. Strukturalizam kritika De Sosirovog strukturalizma postkolonijalna kritika Queer kritika tematska kritika Kriza kriza humanistikih nauka kriza simbolizma pogl. Subjekat kriza subjekta Kultura jezik i kultura kultura kao determinanta iskustva kultura kao neogranieni proces se mioze Lotmanova definicija kulture masovna kultura pogl. Feminizam kulturni femini zam pogl. Identitet kulturni identitet pogl. Ideologija ideologija masov ne kulture pogl. Poetika teorija kao poetika kulture pogl. Pol uticaj kulture na formira nje pola pogl. Semiologija osnove semiolo gije kulture pogl. Semiologija semiologija kao opta teorija kulture
632
pogl. Teorija kulturna teorija pogl. Zaokret kulturni zaokret postfilozofska kultura semiologija kulture tekst kulture telo kao proizvod kulture Kulturna istraivanja (Cultural Criti cism) Lakan i kulturalna istraivanja Kulturni materijalizam Q Quasisudovi Queer interdisciplinarnost queer studije queer i postmoderna misao pogl. Kritika queer kritika pogl. queer studije pogl. Teorija queer teorija znaenje queera za knjievnonauna istraivanja Queer studije (Queer Studies) L Libido Lingvistika opta lingvistika Literarnost pogl. Kritika kritika literarnosti Logocentrizam M Magina bajka pogl. Gramatika gramatika magi ne bajke Majka Malograantina Marksizam Metafizika pogl. Pozitivizam pozitivizam kon tra metafizika Metafora Metonimija Metajezik Metalingvistika Metapsihologija Mimetizam pogl. Kritika kritika mimetizma Misreading (nedoitanost)
Mit Arahnin mit LeviStrosova analiza mita mit kao jezik drugog nivoa mit prirodnosti struktura mita Mitema Model aktantski Grimasov model bioloki model definicija modela hipotetiki model opisa pripovetke jeziki (tekstualni) model Lotmanova koncepcja umetnikog modelovanja pogl. Sekundarni modelirajui si sten pogl. Psihoanaliza psihoanaliza zao opti teorijski model psihoanalitiki model umetniko delo kao model Modernizam Motivacija N Nadinterpretacija pogl. Kritika kritika nadinterpreta cije Naracija pogl. Epistemologija epistemologi ja kao saznajna metanaracija pogl. Gramatika narativna grama tika pogl. Identitet narativni identitet Narcizam Narativizam Ankersmitove teze narativizma pogl. Identitet narativni identitet pogl. Zaokret zaokret narativizma Naratologija Francuska kola naratologije manifest francuske naratologije uticaj omskog na francusku narato logiju Nauka nauka o knjievnosti pogl. Vlast nauka i vlast pogl. Sociologija sociologija nau ke
633
Nauka analitikonauni stav pogl. Kriza kriza humanistikih nauka Negacija pogl. Dekonstrukcija dekonstruk cija i naracija Nerazreivost pogl. Aporija Nesaprisutnost Nesvesno nesvesno kod Frojda nesvesno kod Lakana Neuroza hermetika neuroze pogl. Psihoanaliza pogl. Tekst teks kao reprezentacija neuroze Noema Noeza Nomotetizam Nomotetska nauka Nova Kritika (New Criticism) pogl. Dekonstrukcija dekonstruk cija i Nova Kritika Novi Istorizam (New Historicism) O Objanjenje Opis gusti opis Huserlova koncepcija istog opisa pogl. Eidetski eidetski opis strategije opisa Opojaz Orijentalizam pogl. Drugi Orijent kao Drugi Oznaavajue (signifiant) Oznaeno (signifi) Oznaka pogl. Znak znak i oznaka P Pansemiotizam Paradigma Parodija Patrijarhat Percepcija Performativnost performativnost pola
Performatizam Perspektivizam Pismo / pisanje (criture) Deridina koncepcija knjievnog stva ranja Gadamerova koncepcija knjievnog stvaranja Pluralizacija Poetinost Jakobsonova koncepcija poetinosti pogl. Jezik poetinost jezika pogl. Jezik svojstva poetinosti je zika Poetika istorijska poetika normativna poetika opisna poetika opozicija poetike i interpretacije kod Todorova poetika i retorika poetika istorijskog pisanja poetika kao analiza apstraktnih struktura poetika percepcije pogl. Interpretacija poetika i inter pretacija pogl. Teorija teorija kao poetika kulture strukturalne poetike Poezija pogl. Gramatika gramatika poezi je poezija kao oteani govor Pokazatelj pogl. Simptom Pol kategorizacije pola naini definisanja pola odnos izmeu biolokog i kulturnog pola perfomativni in ustanovljenja pola pol kao rezultat drutvenih postupa ka razgovori o polnosti revizija tradicionalnog polnog duali zma uticaj kulture na oblikovanje pola Polifonija
63
Political correstness pogl. Politika po litika ispravnost Politika politika ispravnost Polisemija Polnost ovekova polnost polnost knjievnog teksta Posredovanje Postmodernizam / postmoderni pogl. Queer queer i postmoderni stika misao pogl. Teorija teorija postmoderni zma Postfeminizam Postkolonijalizam poeci postkolonijalne kritike pogl. Kritika kritika postkolonija lizma pogl. itanje postkolonijalna ita nja postkolonijalizam i postmoderni zam Postmodernizam pogl. Postkolonijalizam postmo dernizam i postkolonijalizam pogl. Poststrukturalizam postmo dernizam i poststrukturalizam Poststrukturalistika prekretnica Postsrukturalizam Bahtin i poststrukturalizam Bahtinovi manifesti poststrukurali zma dve faze poststrukturalizma dve varijante poststrukturalizma inicijatori poststrukturalizma najvanije posledice poststrukturali zma nastanak poststrukuralizma i duha strukturalizma pogl. Dekonstrukcija dekonstruk cija i poststrukturalizam pogl. Feminizam veze feminizma s poststrukturalizmom poststrukturalizam i postmoderni zam poststrukturalizam ispred struktura lizma
semantiki obim termina poststruk turalizam slabljenje I faze poststrukturalizma Potiskivanje Poilalac Pozitivizam antipozitivistiki zaokret pozitivizam kontra metafizika Pouda Pragmatizam /pragmatiki delo kao semantikosintaksika pa ragmatika tvorevina posledice pragmatizma za knjievna istraiuvanja poetak pragmatizma neopragmatizam /neopragmatiki pogl. Zaokret zaokret pragmati zma Praksa Praka strukturalna kola Praka kola Praki lingvistiki krug Predstavljanje pogl. Reprezentacija analiza stereotipnih predstavljanja oslobaanje jezika od prinude pred stavljanja pog. Funkcija predstavljaka funk cija Prijatnost prijatnost itanja prijatnost pripovedanja princip prijatnosti Primalac pogl. italac Pripovetka pogl. Model hipotetiki model pri povetke pogl. Prijatnost prijatnost pripo vetke skaz Prividnost Psihoanaliza kritiki potencijal psihoanalize pogl. Model psihoanalitiki mo del psihoanaliza i istraivanje stvarala kog procesa psihoanaliza i terapija
635
psihoanaliza kao holistika antropo logija psihoanaliza kao interpetacija psihoanaliza kao opti teorijski mo del psihoanaliza kao terapeutska simpto matologija Psihologija pogl. Metapsihologija R Racionalizam / racionalnost Razgovor Gadamerova koncepcija razgovora razgovor kao metafora itanja Razlika Razlikovanje (diffrance) Raznojezinost Raznovrsnost Razumevanje razumevanje teksta Realizam Realno (le Rel) Referencija Relativizam Represija Reprezentacija Retorinost pogl. Subjekat retoriki subjekat Retorika Roman razliiti stilovi romana pogl. Predstavljanje pogl. Snovi snovi kao reprezentaci ja S Samooiglednost Samousmerenost San pogl. Snovi Savremenost pogl. Kritika kritika savremenosti pogl. Teorija savremena teorija Saznanje Seksualnost Sekundarni modelujui sistem Semanaliza Semantika Gremasove osnove opte semantike
pogl. Pragmatizam delo kao se mantikosintaksikopragmatino pogl. Semiologija semiologija i se mantika Semiologija De Sosirova definicija semiologije granice semiologije kritika tradicionalne semiologije od strane Kristeve nastanak semiologije negativna semiologija nova definicija semiologije osnove semiologije kulture pogl. Kritika kritika strukturalne semiologije semiologija i knjievna istraivanja semiologija i semantika semiologija kao interdisciplinarna oblast semiologija kao opta teorija kultu re semiologija znaenja Semiotika / semiotiki antiki poeci semiotike faza semiotike Kristeve Morisova podela semiotike nivo semiotike (predverbalni) Pirsova trijadika teorija semiotike pogl. Zaokret semiotiki zaokret univerzum semiotike Semioza pogl. Kultura kultura kao neogra nien proces semioze Sex pogl. Bioloki pol Signifiant pogl. Oznaavajue Signifi pogl. Oznaeno Simbol pogl. Mo simbolika mo Simbolika praksa Simbolika sila Simboliko (le Symbolique) Simptom pogl. Oznaka pogl. Psihoanaliza psihoanaliza kao terapeutska simptomatologija Sinhronija Sintaksa
636
pogl. Pragmatizam delo kao se mantikosintaksikopragmatika tvorevina Sistem knjievni sistem i drugi znakovni si stemi pogl. Sekundarni modelujui sistem pogl. Struktura sistem i struktura sistem italakih presupozicija sistem simbolikih postupaka sistem uverenja sistem znakova teorija kao sistem Sjuet pogl. Fabula Skaz pogl. Pripovedanje skaz Sluajnost Smisao pogl. Snovi san i snovi smisao ima subjektivan karakter Snovi objanjenje snova otvoreni sadraj sna pogl. Analiza analiza sna pogl. Interpretacija interpretacija sna pogl. Tropologija tropologija sna snovi kao psihika pojava snovi kao reprezentacija smisao sna struktura sna Sociologija sociologija nauke Strana re Struktura Deridina kritika strukture i znaka harmonijska struktura knjievnog dela pogl. Jezik semantika struktura poetskog jezika pogl. Mit snovi pogl. Snovi struktura snova pogl. Tekst tekst nije autonomna struktura pogl. Znak struktura znaka prema Lotmanu struktura i geneza Strukturalizam Bartova kritika strukturalizma De Sosirova kritika strukturalizma
doprinos strukturalizma za razvoj te orije dostignua strukturalizma drugi strukturalizam francuski strukturalizam Fukoova kritika strukturalizma ortodoksnost strukturalizma otvoreni strukturalizam pogl. Dekonstrukcija dekonstruk cija i strukturalizam pogl. Estetika strukturalna esteti ka pogl. Fenomenologija fenomeno logija i strukturalizam pogl. Kritika pogl. kritika struktu ralizma pogl. Poetika poetika strukturali zma pogl. Poststrukturalizam poststruk turalizam pre strukturalizma pogl. Postrukturalizam nastanak poststrukturalizma iz duha struktu ralizma pogl. Teorija knjievnosti struktu ralna definicija teorije knjievnosti poljski strukturalizam posleratni ciljevi strukturalizma praki strukturalizam predmet istraivanja strukturalizma pretpostavke strukturalizma u nauci o knjievnosti strukturalizam i antropologija strukturalizam i knjievna kritika strukturalizam kao filozofski sitem strukturalizam kao nauna paradig ma strukturalizam sv Tome Akvinskog totalistiki ciljevi strukturalizma zavrni momenat strukturalizma Strukturalna homologija Studija ogledala Sublimacija Subjekat detronizacija jakog subjekta gender kao uslov subjekta kartezijanski subjekat kriza subjekta pogl. Kritika kritika subjekta sa znanja
637
porobljeni subjekat razvlaeni subjekat retoriki subjekat subjekat iskustva subjekat stvaralakih aktivnosti telesni subjekat Superego pogl. berIch Svest akt svesti ista svest Shema pogl. Knjievno delo shematska graa knjievnog dela Shematinost kola T Talking cure pogl. Terapija govora Tartuska kola Tekst delo i tekst drutveni tekst Lotmanova koncepcija teksta pogl. Drugi tekst drugih pogl. Kultura tekst kulture pogl. Polnost polnost knjievnog teksta opozicija intencije i teksta svet kao tekst tekst i istorija tekst kao reprezentacija neuroze tekst kao dogaaj tekst nije autonomna struktura tekst sam za sebe Tekstualnost pogl. Istorija tekst istorije Tekstura Telesnost / telesni pogl. Feminizam korporativni fe minizam pogl. Subjekat telesni subjekat pogl. ena telesnost ene Telo Tematska metoda Tematska metoda pogl. Metoda temat ska Teorija
ista teorija etimologija i definicija teorije istorija teorije kraj teorije kulturna teorija queer teorija lokalna teorija odnos izmeu teorije i njenog pred meta pogl. itanje normativna teorija imanentnog itanja pogl. Interpretacija teorija i inter pretacija pogl. Jezik teorija poetskog jezika pogl. Semiologija semiologija kao opta teorija kulture pogl. Semantika Pirsova trijadika teorija semiotike pogl. Znak De Sosirova dvolana teorija znaka postmoderna teorija protiv teorije razvoj teorije teorija i knjievnost kao razliite je zike igre teorija i praksa teorija radi same teorije teorija kao disciplina teorija kao interdisciplinarni dis kurs teorija kao poetika kulture teorija kao pronicljivo posmatranje teorija kao sistem moderna teorija teorija stvaralakog procesa teorija znaenja pogl. Kultura telo kao proizvod kulture Teorija knjievnosti jezik teorije knjievnosti nauna definicija teorije knjievno sti nove perspektive teorije knjievno sti nunost teorije knjievnosti popularnost teorije knjievnosti predmet teorije knjievnosti prirodne nauke i poeci teorije knji evnosti
638
savremena definicija teorije knjiev nosti strukturalistika definicija teorije knjievnosti Tkanje pogl. Arahnologija Topografija psihike Tradicija hermeneutika tradicija kartezijanska tradicija ruenje tradicije Transcendencija Transcendentalni Transendentni Transcendentalna redukcija (epoch) Trauma pogl. Kompleks Trop Tropologija tropologija snova Tumaenje
U berIch Umetnost pogl. Teorija knjievnosti teorija umetnosti umetniko delo Uneobienje pogl. Zaudnost Unheimliche pogl. Stravino Unutranje /spoljanje prekodiranje V Vieznanost Vlast Fukoova analiza mehanizama vlasti mikrofizika vlasti vlast i nauka Z Zauenost Zauenost (Uncheimliche) Zahvat pogl. Ironija ironija kao osnovni poetski zahvat
umetnost kao zahvat Zajednica interpretativna zajednica prava zajednica zamiljena zajednica Zaokret antiteorijski zaokret etikopolitiki zaokret jeziki zaokret kulturni zaokret narativni zaokret pragmatiki zaokret semiotiki zaokret Zaumni jezik Znaenje pogl. Teorija teorija znaenja pogl. Vieznanost Znak abitrarnost jezikog znaka Bihlerov model tri funkcije jezikog znaka De Sosirova dvolana teorija znaka ikoniki znak konvencionalni karakter znaka pogl. Struktura Deridina kritika strukture i znaka struktura znaka prema Lotmanu znak i oznaka znakovni karakter umetnikog dela ena drutvena situacija ena nemogunost definisanja enskog pi sanja nepoznavanje ene pogl. Drugi ena kao drugi pogl. Identitet enski identitet pogl. enske studije prostor enskog iskustva razliitost enskog knjievnog stva ranja (criture feminine) telesnost ene tri postupka ispoljavanja enskog identiteta enevska kola enske studije (Womens Studies)
639
60
INDEKS IMENA
A Adorno, Teodor V. (Adorno, Theodor W.) Ajntajn, Albert (Einstein, Albert) Altiser, Luj (Althusser, Louis) Anderson, Benedikt (Anderson, Bene dict) Ankersmit, Frenk (Ankersmit, Frank) Aristotel Arne, Anti Amatus (Aarne, Anti Ama tus) Aron, Rejmon (Aron, Raymond) Auerbah, Erih (Auerbach, Erich ) Aebe, inua (Achebe, Chinua) Arto, Antonen (Artaud, Antonin) Augustin Aurelijus B Baba, Homi (Bhabha, Homi K.) Bahtin, Mihail M. Balcean, Edvard (Balcerzan, Edward) Bali, arls (Bally, Charles) Balzak, Onore de (Balzac, Honor de) Batler, Dudit (Butler, Judith) Bart, Rolan (Barthes, Roland) Bartoinjski, Kaimje (Bartoszyski, Kazimierz) Balar, Gaston (Bachelard, Gaston) Baumgarten, Aleksandar Gotlib (Baum garten, Aleksandr Gottlieb) Begen, Albert (Beguin, Albert) Bentam, Deremi (Bentham, Jeremy) Bataj, or (Bataille, Georges) Bergson, Anri (Bergson, Henri) Bodri, anLuj (Baudry JeanLouis) Birdsli, Monro (Beardsley, Monroe) Beli, Andrej
Benedikt, Rut Fulton (Benedict, Ruth Fulton) Benjamin, Valter (Benjamin, Walter) Benvenista, Emil (Benveniste, mile) Bersani Leo (Bersani, Leo) Beri, Emilio (Berti, Emilio) Betelhajm, Bruno (Bettelheim, Bruno) Bihler, Karl Ludvig (Bhler, Karl Lud wig ) Blano, Moris (Blanchot, Maurice) Blekmur, Riard Palmer (Blackmur, Richard Palmer) Blok, Aleksandar Blum, Harold (Bloom, Harold) Blumfild, Leopold (Bloomfield, Leo pold) Boas, Franc (Boas, Franz) Bodkin, A. Mod (Bodkin, A. Maud) Bodler, arl Pjer (Baudelaire, Charles Pierre) Bodrijar, an (Baudrillard, Jean) Bogatirjev, Pjotr Bordo Suzan (Bordo, Susan) Bovoar, Simon de (Beauvoir, Simone de) Bulez, Pjer (Boulez, Pierre) Breht, Bertold (Brecht, Bertold) Bremon, Klod (Bremond, Claude) Brentano, Franc (Brentano, Franz) Brojer, Jozef (Breuer, Jozef) Brik, Osip M. Brjusov, Valerij, J. Bruks, Kleant (Brooks, Cleant) Burdije, Pjer (Bourdieu, Pierre) Burk, Kenet Duva (Burk, Kenneth Du va) Burljuk, David D. (Burluk, Dawid D.)
61
But, Vejn (Boot, Wayne C.) Buinjska, Ana (Burzyska, Anna) odorov, Nensi Julija (Chodorow, Nancy Julia) omski, Noam Avram (Chomsky, No am Avram) D Dante, Aligijeri (Dante, Alighieri) Danto, Artur K. (Danto, Arthur C.) Darvin, arls Robert (Darwin, Charles Robert) Dejvidson, Donald (Davidson, Do nald) Dekart Delez, il (Deleuze, Gilles) Derida, ak (Derrida, Jacques) Desti, Antoan, de Trasi (Destutt, de Tracy Antonie) Difren, Mikel (Dufrenne, Mikel) Diltaj, Vilhelm (Dilthey, Wilhelm) Diran, ilber (Durand, Gilbert) Djui, Don (Dewey, John) Dolimor, Donatan (Dollimore, Jonat han) Domanjska, Eva (Domaska, Ewa) Dostojevski, Fjodor M. Drojzen, Johan Gustav (Droysen, Jo hann Gustav) Duvakin, Viktor D Darel, Rendal (Jarrell, Randall) Dejms, Vilijam (James, William) Dejmson, Frederik (Jameson, Frede ric) Dojs, Dems (Joyce, James) Dons, Alfred Ernest (Jones, Alfred Er nest) Donson, Barbara (Johnson, Barbara) E Ejhenbaum, Boris Eko, Umberto (Eco, Umberto) Elias, Norbert (Elias, Norbert) Eliot, Tomas Sterns (Eliot, Thomas Ste arns)
Empson, Vilijam (Empson, William) Engels, Fridrih (Engels, Fryderyk) Ekroft, Bil (Ashcroft, Bill) F Fanon, Franc (Fanon, Frantz) Fenves, Peter David (Fenves, Peter Da vid) Ferenci, andor (Ferenczi, Sandor) Fernandez R. Roberto (Fernndez, R. Roberto) Ficderald, Fransis Skot Kej (Fitzge rald, Francis Scott Key) Filon iz Aleksandrije Fi, Stenli (Fish, Stanley) Fleming, Ian (Fleming, Ian) Flis, Vilhelm (Fliess, Wilhelm) Flober, Gistav (Flaubert, Gustave) Fokner, Vilijam (Faulkner, William) Fraj, Nortrop (Frye, Northrop) Frege, Gotlob (Frege, Gottlob) Fridrih, Hugo (Friedrich, Hugo) Frojd, Ana (Freud, Anna) Frojd, Sigmund (Freud, Sigmund) Fuko, Miel (Foucault, Michel) G Gadamer, HansGeorg (Gadamer, HansGeorg) Galen, Claudius Galenus Galager, Ketrin (Gallagher, Catherine) Galop, Dejn (Gallop, Jane) Gae, Rodolf (Gasch, Rodolphe) Gerc, Kliford (Geertz, Clifford) Gilbert, Sandra M. Glez, Alber (Gleizes, Albert) Glovinjski, Mihal (Gowiski, Micha) Gogolj, Nikolaj V. Goldman, Lisjen (Goldman, Lucien) Gombrovi, Vitold (Gombrowicz, Wi told) Gu, anozef (Goux, JeanJoseph) Grami, Antonio (Gramsci, Antonio) Grinblat, S. D. (Greenblatt, Stephen Jay) Grir, ermen (Greer, Germaine) Gremas, Alirdas ilijen (Greimas, Al girdas Julien) Gros, Elizabet A. (Grosz, Elizabeth A.)
62
Gubar, Suzan M. (Gubar, Susan M.) Giro, Pjer (Guiraud, Pierre) H Hajdeger, Martin (Heidegger, Martin) Hol, Stjuart (Hall, Stuart) Hale, Moris (Halle, Morris) Hamaher, Verner (Hamacher, Werner) Haravej, Dona (Haraway, Donna) Hardi, Tomas (Hardy, Thomas) Hartman, Nikolaj Hartman, Defri H. (Hartman, Geof frey H.) Havranek, Bohuslav (Havrnek, Bohu slav) Hit, Stiven (Heath, Stephen) Hegel, Georg Vilhelm Fridrih (Hegel, Georg Wilhelm Friedrich) Helderlin, Fridrih (Hlderlin, Frie drich) Hemingvej, Ernest (Hemingway, Er nest) Heraklit iz Efesa Hermogen Hilis, Miler Dozef (Hillis, Miller Jo seph) Hjelmslev, Luj (Hjelmslev, Luis) Hlebnjikov, Velimir Hogart, Riard (Hoggart, Richard) Holand, Norman (Holland, Norman) Homer Horkhajmer, Maks (Horkheimer, Max) Hulme, Tomas Ernest (Hulme, Thomas Ernest) Hant, Lin (Hunt, Lynn) Huserl, Edmund (Husserl, Edmund I Iglton, Teri (Eagleton, Terry) Ingarden, Roman Ipolit, an (Hyppolite, Jean) Irigaraj, Lis (Irigaray, Luce) Ivanov, Vjaeslav I. Ivakjevi, Jaroslav (Iwaszkiewicz, Jaro saw) Izer, Volfgang (Iser, Wolfgang) J Jakobson, Roman
Jakubinski, Lav P. Jang, Robert (Yang, Robert) Jaus, Hans Robert (Jauss, Hans Robert) Jejts, Vilijam Batler (Yeats, William Bu tler) Jovan Hrizostom, sv Jung, Karl Gustav (Jung, Carl Gustav ) K Kafka, Franc (Kafka, Franz) Kamuf, Pegi (Kamuf, Peggy) Kant, Imanuel (Kant, Immanuel) Kazin, Alfred (Kazin, Alfred) Karnap, Rudolf (Carnap, Rudolf) Kasirer, Ernst (Cassirer, Ernst) Keno, Rejmond (Queneau, Raymond) Kits, Don (Keats, John) Kjerkegor, Seren A. (Kierkegaard, Sren A.) Klajn, Melani (Klein, Melanie) Klemens, Aleksandrijski Klosovski, Pjer (Klossowski, Pierre) Knap, Stiven (Knapp, Stiven) Kofman, Sara (Kofman, Sarah) Koev (Kojeve) Kolingvud, Robin Dord (Collingwo od, Robin George) Kolrid, Samjuel Tejlor (Coleridge, Sa muel Taylor) Kolodni, Anet (Kolodny, Annette) Kondijak, Etjen Bono de (Condillac, tienne Bonnot de) Konrad, Dozef (Conrad, Joseph) Kozelek, Rajnhaet (Koselleck, Rein chart) Kosofski, Sedvik Eva (Kosofski, Sed gwick Eve) Kratil Kristeva, Julija (Kristeva, Julia) Kroe, Benedeto (Croce, Benedetto) Kronjski, Tadeu Juliju (Kroski, Tade usz Juliusz) Kruonih, Aleksej J. Kuler, Donatan (Culler, Jonathan) Kun, Tomas (Kuhn, Thomas) Kurtene, an Boduen de (Courtenay, Jan Baudoin de) L
63
Lajbnic, Gotfrid Vilhelm (Leibniz, Gottfried Wilhelm) Lakan, akM. (Lacan, JacquesMarie Emile) LakuLabar, Filip (LacoueLabarthe, Philippe) Leng, Ronald Dejvid (Laing, Ronald David) Laplan, an (Laplanche, Jean) Larionov, Mihail F. Lauretis, Tereza de (Lauretis, Teresa de) Lotreamon (Lautrmont de) Livis, F. R. (Leavis, Frank Raymond) Lenjin, Vladimir I. Lentrikija, Frenk (Lentricchia, Frank) Liotar, anFransoa (Lyotard, Jean Francois) Lemjan, Boleslav (Lemian, Bolesaw) LeviStros, Klod (LviStrauss, Claude) Levinas, Emanuel (Lvinas, Emma nuel) Lok, Don (Locke, John) Lotman, Jurij M. Luka, er (Lukcs, Georg) Lunaarski, Anatolij V. LJ Ljermontov, M. J. M Majakovski, Vladimir V. Majkls, Volter Ben (Michaels, Walter Benn) Malevi, Kazimir Malarme, Stefan (Mallarm, Stphane) Man, Pol de (Man, Paul de) Mandeljtam, Osip E. Manhajm, Karl (Mannheim, Karl) Marineti, Filipo Tomazo (Marinetti, Fi lippo Tommaso) Markjevi, Henrik (Markiewicz, He nryk) Markovski, Mihal Pavel (Markowski, Micha Pawe) Marks, Karl (Marks Marx) Matezijus, Vilem (Mathesius, Vilm) Moron arl (Mauron, Charles) Mekejb, Kolin (McCabe, Colin)
Mec, Kristijan (Metz, Christian) Memi, Albert (Memmi, Albert ) MerloPonti, Moris (MerleauPonty, Maurice) Metcinger, an (Metzinger, Jean) Mid, Margaret (Mead, Margaret) Miler, Dozef Hilis (Miller, Joseph Hil lis) Miler, Nensi, K. (Miller, Nancy K.) Milton, Don (Milton, John) Mile, il (Michelet, Jules) Moi, Toril Moraze, arls (Moraze, Charles) Moris, arls Vilijam (Morris, Charles William) Munen, or (Mounin, Georges) Mukarovski, Jan (Mukaovsk, Jan) Malvi, Lora (Mulvey, Laura) Mual, Gego (Musia, Grzegorz) N Nansi, anLik (Nancy, JeanLuc) Natoli, ozef (Natoli, Joseph) Ni Riard (Nycz, Ryszard) Nie, Fridrih Vilhelm (Nietzsche, Frie drich Wilhelm) O Oukli, En (Oakley, Anne) Ogden, arls Kej (Ogden, Charles Kay) Okem, Viljem (Ockham, Wilhelm) OkopjenjSlavinjska, Aleksandra (Oko pieSawiska, Aleksandra) Origena Ostin, Don Langou (Austin, John Langshaw) P Pae, Enco (Pace, Enzo) Pankovski, Marjan (Pankowski, Ma rian) Papenhajm, Berta (Pappenheim, Bert ha) Paseron, anKlod (Passeron, JeanCla ude) Patoka, Jan Pavle, sv
6
Pirs, arls Sanders (Pierce, Charles San ders) Pijae, an (Piaget, Jean) Pikaso, Pablo (Picasso, Pablo) Platon Plejne, Marselin (Pleynet, Marcelin) Po, Edgar Alan (Poe, Edgar Allan) Polivanov, Evgenije D. Pon, Fransis (Ponge, Francis) Paund, Ezra (Pound, Ezra) Prop, Vladimir J. PseudoDemetri Pule, or (Poulet, Georges) Pukin, Aleksandar S. R Rable, Fransoa (Rabelais, Franois) Ranke, Leopold Ransom, Don Krou (Ransom, John Crowe) Rikardu, an (Ricardou, Jean) Ri, Adrijana (Rich, Adrienne) Riar, anPjer (Richard, JeanPierre) Riards, Ajvor Armstrong (Richards, Ivor Armstrong) Rikert, Hajnrih (Rickert, Heinrich) Riker, Pol (Ricoeur, Paul) Rifater, Majkl (Riffaterre, Michael) Rilke, Rajner Marija (Rilke, Rainer Ma ria) Ric, German (Ritz, German) Rorti, Riard (Rorty, Richard) Ro, Deni (Roche, Denis) Rotenberg, Pjer (Rottenberg, Pierre) Rusel, Rejmon (Roussel, Raymond) Rouz, aklin (Rose, Jacqueline) Ruset, an (Rousset, Jean) Ruso, an ak (Rousseau, Jean Jacqu es) Rudi, Salman (Rushdie, Salman) Ruve, Nikolas (Ruvet, Nicolas) S Said, Edvard V. (Said, Edward W.) Sapir, Edvard (Sapir, Edward) Sartr, anPol (Sartre, Jean Paul) Siksu, Elen (Cixous, Hlne) Sosir, Ferdinand de (Saussure, Ferdi nand de)
Simen, Roder (Seamon, Roger) Sekst Empirik Selan, Pol (Celan, Paul) Sengor, Leopold (Senghor, Leopold) Serto, Miel de (Certeau, Michel de) Sezer, Eme (Csaire, Aim) Sidni Filip (Sidney, Philip) Slavek, Tadeu (Sawek, Tadeusz) Slavinjski, Janu (Sawiski, Janusz) Sokal, Alan Sokrat Solers, Filip (Sollers, Philippe) Sondi, Peter (Szondi, Peter) Spaks, Patricija Mejer (Spacks, Patricia Meyer) Spingarn, Doel E. (Spingarn, Joel E.) Spivak, Gajatri akravorti (Spivak, Gayatri Chakravorty) Starobinski, Jan Stejnem, Glorija (Steinem, Gloria) Stern, Lorens (Sterne, Laurence) Stivens, Valas (Stevens, Wallace) Stoun, Lusi (Stone, Lucy) Streji, Dejms (Strachey, James) ar, Rene (Char, Ren) ekspir, Viljem (Shakespeare, William) eler, Maks (Scheler, Maks) estov, Lav klovski, Viktor lajermaher, Fridrih Danijel Ernst (Schleiermacher, Friedrich Daniel Ernst) legel, Fridrih (Schlegel, Friedrich) ols, Robert E. (Scholes, Robert E.) openhauer, Artur (Schopenhauer, Art hur) ouvalter Elejn (Showalter, Elaine) picer, Leo (Spitzer, Leo) tajger, Emil (Staiger, Emil) tajn, Edita (Stein, Edyta) tirle, Karlhajnc (Stierle, Karlheinz) tokhauzen, Karlhajns (Stockhausen, Karlheinz) T Ten, Ipolit Adolf (Taine, Hippolyte Adolphe)
65
Tao, Tran Dik (Thao, Tran Duc) Taer, Margaret Hilda (Thatcher, Mar garet Hilda) Tejt, Alen (Tate, Allen) Tojnisen, Majkl (Theunissen, Michael) Tibodo, an (Thibaudeau, Jean) Tinjanov, Jurij N. Tiongo Ngugi va (Thiongo Ngugi Wa) Todorov, Cvetan Tokvil, arls Aleksis de (Tocqueville, Charles Alexis de) Toma Akvinski Tomaevski, Boris Tomson, Edvard Palmer (Thompson, Edward Palmer) Toporov, Vladimir N. Trubecki, Nikolaj S. U Uspenski, Boris A. V Vajld, Oskar (Wilde, Oscar) Vajt, Edmund (White, Edmund) Vajt, Hajden (White, Hayden) Varning, Rahjner (Warning, Rainer) Vatimo, ani (Vattimo, Gianni) Veber, Maks (Weber, Max) Veber, Samjuel (Weber, Samuel) Velek, Rene (Wellek, Ren) Vergilije Vernan, anPjer (Vernant, JeanPier re) Vigotski, Lav S. Viko, ambatista (Vico, Giambattista) Vilijams, Rejmond (Williams, Raymond) Vimsat, Vilijam K. Mlai (Wimssatt, William K.) Vinogradov, Viktor V. Vinters, Ajvor (Winters, Yvor) Vitgentajn, Ludvig (Wittgenstein, Lud wig) Vitig, Monika (Wittig, Monique) Vodika Feliks (Vodika, Felix) Volstonkraft Meri (Wollstonesraft, Mary) Voren, Robert Pen (Warren, Robert Penn)
Vordsvort, Vilijam (Wordsworth, Willi am) Vorf, Bendamin Li (Whorf, Benjamin Lee) Vulf, Virdinija (Woolf, Virginia) enet, erar (Genette, Grard) irar, Rene (Girard, Ren) irmunski, Viktor M. iek, Slavoj
66
SADRAJ
Od autora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 9 UVOD [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13 Teorija knjievnosti jue, danas, sutra . . . . . . . . . . . . . . . . . Teorija, knjievnost i druge discipline . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Teorija i poetika. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Teorija i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Teorija i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Teorija i interpretacija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XX vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Antipozitivistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Poststrukturalistiki preokret . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Kulturoloki zaokret teorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U pravcu interpretacije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Interpretirati. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Koristiti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3. Nadinterpretirati . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Teorija danas. Od esencijalnih pitanja do uestvovanja u kulturi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . I PSIHOANALIZA [Mihal Pavel Markovski] ta je psihoanaliza? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Analiza ljudske psyche . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hermeneutika i fenomenologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . San i njegovo tumaenje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Epifanija i nemo . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Arhetipovi i simboli. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Posle Frojda . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Lakan i knjievnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
15 18 18 20 22 23 27 27 31 33 3 35 36 37 39 1 51 53 58 59 62 65 68 70
67
Rezime . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 72 Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 75 II FENOMENOLOGIJA [Mihal Pavel Markovski] ta i kako? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 89 Osnove . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 91 Utemeljenje. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 97 Filozofija kao stroga nauka. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 100 Teorija knjievnosti Romana Ingardena. . . . . . . . . . . . . . . 102 Imaginacija i cogito. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10 Estetika i recepcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 108 Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 111 Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 113 III RUSKI FORMALIZAM [Mihal Pavel Markovski] Nemirna istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Percepcija, jezik, stvarnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencija i istorija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . O jeziku proze . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IV AMERIKI FORMALIZAM NEW CRITICISM [Mihal Pavel Markovski] Amerikanci sa Severa i Juga . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Close reading . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Harmonijske napetosti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . V BAHTIN [Mihal Pavel Markovski] Na margini . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vlast autonomije / autonomija vlasti . . . . . . . . . . . . . . . . . U stihiji govora. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bahtin i poststrukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Izmeu ostalog. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VI HERMENEUTIKA
68
123 127 130 13 135 138
17 18 151 15 157 160 167 168 170 172 176 179 181
[Mihal Pavel Markovski] Hermeneutike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Svest i jezik . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hajdeger . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vraanje izgubljenih simbola . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Od rei do duha . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VII STRUKTURALIZAM (I) [Ana Buinjska] Epoha strukturalizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . De Sosir i rani strukturalizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Praka strukturalistika kola. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . ta je u stvari poetinost? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Umetnika struktura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U pravcu semantike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Upuivanje na istoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Jakobson i poetska funkcija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Strukturalizam i knjievna kritika (enet, Todorov, Bart) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . VIII SEMIOTIKA [Ana Buinjska] Od antike. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Pirs: svet kao univerzum znakova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . De Sosir: nastanak semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Nauka o znacima u nauci o knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . Benvenista: upravcu semantike iskaza . . . . . . . . . . . . . . . . Lotman: model, tekst, kultura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Eko: semiotika i interpretacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Bart: semioloka mitologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . IX STRUKTURALIZAM (II) [Ana Buinjska] Visoki strukturalizam. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Lekcija iz lingvistike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U svetu bajki . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . U potrazi za gramatikom knjievnosti . . . . . . . . . . . . . . . . Godina 1966: naratoloki manifest . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
189 193 195 197 200 20 206 215 218 222 225 229 230 231 233 235 20 2 253 255 260 263 265 267 277 286 291 29 307 308 313 31 317
69
Poetika recepcije (Poljska kola teorije knjievne komunikacije) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ka svetu tekstova (intertekstualne poetike osamdesetih godina) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
320 322 323 325
X POSTSTRUKTURALIZAM [Ana Buinjska] . . . . . . . . . . . Godina 1966: uspon i kriza strukturalizma . . . . . . . . . . . 333 Baltimor 1966: oficijelan poetak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 337 Derida: protiv strukture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 Bart: u pravcu teksta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 3 Fuko: subjekat i diskurs. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 351 Otvaranje semiologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 Kristeva: u pravcu intertekstualnosti . . . . . . . . . . . . . . . . . 363 Poststrukturalizam i drugi postovi. . . . . . . . . . . . . . . . . 365 1. Poststrukturalizam i postmodernizam. . . . . . . . . . . . 367 2. Poststrukturalizam i postmoderna . . . . . . . . . . . . . . . 368 Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 370 Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37 XI DEKONSTRUKCIJA [Mihal Pavel Markovski] Dekonstrukcija ili dekostruktivizam? . . . . . . . . . . . . . . . . . Anatomija dekonstrukcije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Invencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Afirmacija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Transcendencija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Sumnjive reference . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Estetika ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Dekonstrukcija i knjievnost. Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 393 395 399 02 05 07 10 12 1
XII FEMINIZAM [Ana Buinjska] Feminizmi. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27 Sociopolitiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 29 1. Prvi talas feminizma: XIX/XX vek poetak ezdesetih godina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 30 2. Drugi talas: ezdesete, sedamdesete i osamdesete godine . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32 3. Trei talas: devedesete godine. . . . . . . . . . . . . . . . . . 35 Akademski feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36
650
Revizionistika kritika i ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . Ginokritika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 1. Strategija pauice ili arahnologija . . . . . . . . . . . . . . . . 2. Crni kontinent ili criture feminine . . . . . . . . . . . . . Postmodernistiki feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIII GENDER I QUEER [Ana Buinjska] Nova osetljivost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Gender . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencijalizam protiv konstruktivizma . . . . . . . . . . . . . . . . Gender studije (Gender Studies). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Batler i korporativni feminizam . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Queer ili smisao razlike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Queer studije (Queer Studies). . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XIV PRAGMATIZAM [Mihal Pavel Markovski] Argument . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Protiv apsoluta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . O iskustvu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Korisna interakcija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Interpretativna zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Esencije i konteksti . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Posledice za teoriju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . XV ISTORICIZAM [Mihal Pavel Markovski] Mnoina . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Iluzije objektivizma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Facta Ficta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Poetika istorije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Poetika kulture . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
1 3 8 50 56 65 69 83 85 90 93 97 501 503 508 510 523 523 525 527 529 531 535 537 539 57 58 551 553 557 561 563
XVI KULTURNA ISTRAIVANJA [Mihal Pavel Markovski] Kulturna istraivanja i nauka o knjievnosti . . . . . . . . . . . 571
651
Aktivnosti, simboli, ideologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Engleski izvori . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Vrli novi svet. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Mit i ideologija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Znanje / podjarmljenost / vlast . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
573 579 582 58 587 590 593
XVII POSTKOLONIJALIZAM [Mihal Pavel Markovski] Razni oblici . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 605 Knjievnost i opresija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 608 Prokleto naslee. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610 Umeju li drugi da govore? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 612 Rezime. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 61 Hronologija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 616 Alfabetski spisak definicija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 623 Predmetni registar . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Indeks imena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
652

Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Knjizevne TEORIJE 20. Veka - Poljaci

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

Biblioteka KNJIEVNE NAUKE Kolekcija OSNOVA

Urednik Gojko Tei Glavni i odgovorni urednik Slobodan Gavrilovi

KNJIEVNE TEORIJE XX VEKA

Copyright by Anna Burzyska & Micha Pawe Markowski, 2006.

Profesoru Henriku Markjeviu

Tipian korisnik knjige

Vodi kroz humanistiku XX veka

model koji eli da vlada praksom Stenli Fi

Teorija knjievnosti jue, danas, sutra

Vieznanosti teorija u knjievnim istraivanjima

Strukturalistika definicija teorije knjievnosti

Teorija i knjiev nost kao razliite jezike igre

Teorija kao jezik o jeziku

XX vek vek teorije

Zadaci teorije knjievnosti u XX veku

T eorija kao disciplina Teorija etimologija i definicije

Znanje koje objanjava

Teorija, knjievnost i druge discipline

Razvoj nauke o knjievnosti

Normativna poetika opisna poetika istorijska poetika

Opisna poetika i njeni elementi

Izvori teorije knjievnosti. Knjievna komparatistika

Poetika i teorije knjievnosti

Znanje o knjievnosti i nauka o knjievnosti

Nauna definicija teorije knjievnosti

Doprinos strukturalizma u razvoju teorija

Strukturalistika definicija teorije knjievnosti

Teorija radi teorije

Teorija kao pronicljivo posmatranje

Strukturalizam kao totalna kontrola

Strukturalisti poststruktu ralisti

Poststruktura lizam. Kritika teorije

Prvenstvo teorije ili prakse?

Aristotelova koncepcija svrsishodnog delovanja

Spor o granicama interpretacije

Izvori znaenja knjievnosti

Spor oko interpretacije u XX veku

Amerike knjievnoteorij ske debate

Dva meusobno konkurentna teorijska stava

Interpretativno hermeneutika struja

Analitiko nauna struja

Dvadeseti vek u teoriji. Savremena, postmoderna i kulturoloka teorija

XX vek kao vek teorije

Antipozitivistiki i poststrukturali stiki preokret

Prirodne nauke i poeci teorije knjievnosti

Antipozitivistiki preokret geneza savremene teorije

Podela na prirod ne i humanisti ke nauke

Nomotetske i idiografske nauke

Autonomija nauke o knjievnosti Ontoloka pitanja

Uticaj lingvistike na razvoj teorije

Teorija kao kompaktan sistem

Osobine sistemske teorije knjievnosti

Kriza humanistikih nauka ezdesetih i sedamdesetih godina

Diskvalifikacija ideala snane nauke

Nove perspektive teorije knjievnosti

Tri fundamen talna pitanja poststrukturali zma

Kulturni zaokret Pragmatistiki zaokret

Interpretacija iznad teorije

Strukturalizam = nauna paradig ma / dekonstruk cija = interpreta tivna paradigma

Polemika izmeu Eka, Kalera i Rortija

Ogranienje slobode interpretacije Tri izvora znaenja knjievnosti prema Eku

Kritika nadinter pretacije

Korienje tekstova za sopstvene ciljeve