Avva Justin Popovic - Dostojevski o Evropi I Slovenstvu

Dr. Justin Sp.
Popovi}:
DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU

Predgovor
Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj u~iteq.

Priznajem: i mu~iteq. Jo{ onda me je zaneo i poneo svojom
problematikom. Pokazalo se, da su wegovi problemi _ ve~iti
problemi qudskog duha. Ako je ~ovek iole ~ovek, mora se baviti
wima. A Dostojevski je sav u wima, zato je na svima putevima svojim
istinski ~ovek. Prednost je wegova u tome, {to je u ve~ne probleme
qudskoga duha uneo nadahnu}e proroka, àr apostola, iskrenost
mu~enika, setu filozofa, vidovitost pesnika.
U novije vreme ni kod koga nisu ve~ni problemi ~ove~ijeg
duha do{li do tako {irokog, dubokog i svestranog izraza kao kod
Dostojevskog. Kroz wega su progovorile muke bi}a qudskog, i svi
bolovi, i sve ~e`we. Kao retko ko, on je odbolovao problem
~ove~ijeg bi}a u svima wegovim strahovitostima. A ~ovek je
beskrajnom sloèno{}u svoga bi}a najstrahovitije bi}e u svima
svetovima u kojima se kre}e qudska misao i kruì qudsko ose}awe.
U Evropi nije bilo ni mislioca, ni filozofa, ni pesnika, koji je kao
Dostojevski sna`no i svestrano osetio veli~anstvenu dramati~nost i
jezivu tragi~nost evropskog ~oveka i svih wegovih tekovina. Wemu
je do tan~ina poznato ne samo evan|eqe nego i apokalipsis
evropskog ~oveka. Apokalipsis sa svima svojim ponorima,
~udesima, strahotama, uàsima. Ako na na{oj planeti postoji ne{to
stra{nije i od najstra{nijeg, onda je to, nema sumwe, apokalipsis
evropskog ~oveka. Dostojevski ga je pesni~ki predosetio i proro~ki
pretskazao, a mi smo ve} u{li u wega. Jedno je o~igledno: nastao je
apokalipsis evropskog ~oveka; sve wegove tekovine polako
zahvataju apokalipti~ke strahote i nevi|eni uàsi.
Potresna je agonija evropske kulture, zidane na
>>nepogre{ivosti<< i autarki~nosti evropskog ~oveka. Nad
apokalipti~kim ponorima wenog samouni{tewa sve se jasnije i
jasnije ocrtava titanski lik setnog proroka Evrope: Dostojevskog.
Wegova se proro{tva o Evropi ispuwuju na na{e o~i. I srce se
neosetno pretvara u suzarnik..
Ne tvrdimo, poput Lajbnica, da je ovaj na{ zemaqski svet _
najboqi od svih mogu}ih svetova. Ali smo sigurni u jednome: na{
zemaqski svet je nesumwivo najzagonetniji od svih mogu}ih
svetova. I u tom tako izuzetno zagonetnom svetu - najzagonetnije
bi}e jeste ~ovek: wegovi padovi i uzleti, wegovo zlo i dobro, wegov |
avo i Bog. A svrh svega - wegov sve~ovek i Bogo~ovek. Kroz sve to
mi pratimo Dostojevskog u ovoj studiji. To nije lako, ali je svakako
dostojno ~oveka mu~iti se tom uzvi{enom mukom.
Na Vidovdan 1940. god. D-r Justin

Popovi}
Dostojevski pred ve~nim
problemima
Dostojevski nije uvek savremen, ali je uvek save~an.
Save~an je kad misli o ~oveku, kad se mu~i problemom ~oveka, jer
strasno ponire u bezdane ~ovekove i ùdno traì sve {to je
besmrtno i ve~no u wemu. Save~an je kad mudruje o tvari, ma kojoj
tvari, jer se spu{ta u tanano prakorewe kojim se svaka tvar koreni u
tajanstvenim dubinama ve~nosti. Save~an je kad se grozni~avo
mu~i problemom stradawa, jer se ne zadovoqava wegovim
povr{nim, relativnim, qudskim re{ewem, ve} ~ezne za apsolutnim,
ve~nim, boànskim. Save~an je kad burnom du{om svojom prohodi
istoriju roda qudskog, kad se probija kroz wen haos, kad preìvquje
wenu jezivu tragiku, jer odbacuje prolazni, vremenski,
antropocentri~ki smisao istorije, a usvaja besmrtni, ve~ni,
bogo~ove~ni. Nema muke duha qudskog kojom se on nije mu~io.
On je doìveo i proìveo ~oveka u svima wegovim dimenzijama i
zato se s ridawem bacio pred noge tajanstvenog Bogo~oveka. Za
wega je Bogo~ovek smisao i ciq ~oveka, smisao i ciq istorije. Wegov
Sve~ovek nije drugo do istorijski Bogo~ovek: Isus Nazare}anin.
ôvek je pravi ~ovek kada iskreno i opasno postavi sebi
probleme. Nijedan problem nije istinski postavqen ako nije
postavqen neustra{ivo i opasno, toliko opasno da od wega u
groznicu pada i razum ~ove~iji, i du{a, i srce. Tako postavqaju
probleme samo ~elnici qudske misli: Jov, Solomon, apostol Pavle,
[ekspir, Dostojevski. No, za takve qude kona~no re{ewe ma kog
problema zavisi jedino od apsolutnog smisla i boànskog ciqa qudske
istorije.
Zdrave o~i du{e jasno vide: svaki, i najmawi problem, svojim
glavnim nervom zalazi u ve~ne probleme, utkiva se u wih, jer se
svaka tvar, tajnom su{tine svoje, otiskuje u beskrajnosti i ve~nosti.
Kroz vaseqenu neprekidno struje i bruje bezbrojne tajne ve~nosti. A
kad se susretnu, susretnu se u srcu ~ove~ijem. Tu tajna tajnu grli i
zagonetka zagonetku qubi, dok kosmi~ka jeza proìma ~oveka. To
mu~eni~ki ose}a Dostojevski i svojom vidovitom du{om netremice
bdi nad tajnom svetova, bdi i tvrdi: sve je tajna, sve je zagonetka, a
srce svake tajne i svake zagonetke jeste Bog.
Po Dostojevskom, svi se problemi svode na dva >>ve~na
problema<<, na problem postojawa Boga i problem besmrtnosti
du{e. Ova dva problema nose u sebi neodoqivu magnetsku silu,
kojom privla~e i podre|uju sebi sve ostale probleme. Od re{ewa
>>ve~nih problema<< zavisi re{ewe svih ostalih problema, u~i
Dostojevski. Re{ewe jednog ve~nog problema sadrì u sebi re{ewe
drugog. Oni se uvek kre}u u pravoj srazmeri. Ako ima Boga - du{a je
besmrtna; ako nema Boga - du{a je smrtna.
Re{ewe >>ve~nih problema<< je glavna muka, kojom se
voqno i nevoqno mu~e svi negativni i pozitivne heroji Dostojevskog.
Kroz ove probleme oni pristupaju ostalim problemima. Bez wih, oni
se ne mogu zamisliti, kao ni sam Dostojevski. >>Postojawe Boga je
glavno pitawe, pi{e Dostojevski Majkovu, kojim sam se ja celog svog
ìvota mu~io, svesno i nesvesno<<.
Heroji Dostojevskoga su oli~ewe te glavne muke, ovaplo}ewe
tog glavnog pitawa. Wihova je danono}na briga, wihovo je neizbe`no
zanimawe _ re{avati to glavno, to ve~no pitawe: ima li Boga, ima li
besmrtnosti? Bez tih pitawa, oni su nemogu}ni; van wih, oni su
nesvoji. >>Ja ne mogu o drugom, _ ispoveda se Kirilov _, ja sam
celoga ìvota mislio o jednome. Mene je Bog mu~io celog ìvota<<.
Dobri, burni Mi}a pla~e, rida i stra{no se ispoveda Aqo{i: >>Mene
Bog mu~i. Jedino to i mu~i<<.
Poput ovih, i ostali heroji Dostojevskoga mu~e se Bogom; sve
wih razjeda ta stra{na i ve~na muka. Posredno ili neposredno, sav
wihov ìvot prolazi i sagoreva u mu~eni~kom re{avawu ve~nih
problema, problema Boga i problema du{e. >>Traèwe Boga<< _
iskawe Boga _ je, po mi{qewu Dostojevskog, ciq svih, ne samo li~nih
ve} i narodnih pokreta, ciq istorije ~ove~anstva.
Osnovno je ube|ewe Dostojevskoga: pozitivno ili negativno
re{ewe ve~nih problema determini{e sav ìvot ~ovekov, svu
wegovu filosofiju, religiju, moral, kulturu. Negativno re{ewe ve~nih
problema, izraèno re~ima: nema Boga, nema besmrtnosti _
sa~iwava su{tinu negativnih heroja Dostojevskovih. A pozitivno
re{ewe, izraèno re~ima: ima Boga, ima besmrtnosti, _ sa~iwava
su{tinu wegovih pozitivnih heroja.
Negativno re{ewe ve~nih problema neminovno povla~i za
sobom negativna re{ewa i svih ostalih problema. Ube|ewe, da ne
postoji ni Bog ni besmrtnost du{e, uvek se projavquje kao nihilizam.
Nihilizam i nije drugo do primeweni ateizam. Iz filosofije ateizma
neminovno isti~e moral nihilizma. To Dostojevski dokazuje
neodoqivom ubedqivo{}u. genijalnim psiholo{kim analizama i
neoborivim dokazima on virtuozno pokazuje da je nihilizam
neminovna posledica ateizma. Ako nema Boga, ako nema
besmrtnosti, onda nema ni vrline, nema ni poroka. U tom slu~aju _
sve je dozvoqeno.
Pozitivno re{ewe ve~nih problema omogu}uje i uslovquje
pozitivno re{ewe i svih ostalih problema. Ube|ewe, da postoji Bog i
besmrtnost du{e, projavquje se u transsubjektivnom svetu kao
qubav. Ne treba se varati: qubav je primeweno ose}awe Boga i
ose}awe li~ne besmrtnosti. Ja mogu qubiti ve~nom qubavqu samo
ako sam besmrtan, i ako moja besmrtnost crpe svoju silu iz Boga.
@ivog i ve~nog. Dva kompleksa vladaju du{ama pozitivnih heroja
Dostojevskovih: kompleks ose}awa Boga i kompleks ose}awa li~ne
besmrtnosti. Srca su wihova ispuwena Bogom i besmrtno{}u, i sve
{to izlazi iz wih boànsko je i besmrtno. Ako ima Boga, ako ima
besmrtnosti, onda je prava, ve~na qubav i mogu}na i ostvarqiva u
sferi qudskog ìvota. Bez toga, prava je qubav psiholo{ki i ontolo{ki
nemogu}na i neostvarqiva.
Dostojevski ne voli kratke misli i kratka ose}awa. Svaku misao,
svako ose}awe, svaki du{evni pokret, on produùje do krajwih
granica, da ih zatim stopi sa ve~nim problemima. U ~udesnoj i
~udotvornoj laboratoriji svoga duha Dostojevski preradi svaki
problem u ve~ni problem, i mu~i se wime dok mu sa gledi{ta
ve~nosti ne prona|e re{ewe. Ve~nost daje smisao vremenu.
Zavr{no i celishodno re{ewe ma kog problema, i iznalaèwe prave
vrednosti ma koga ili ma ~ega u ovome svetu, mogu}no je samo sub
specie aeternitatis, no nikako i nikad sub specie temporis.
Ve~ni problemi nisu nametnuti ~oveku ve} su imanentni duhu
qudskom. Po svojoj prirodi, ~ovek je koliko i fizi~an toliko i
metafizi~an. U samoj stvari, ni{ta nije metafizi~nije od fizi~kog.
Prevedeno na jezik Dostojevskoga, to glasi: ni{ta nije fantasti~nije
od stvarnosti, od realnosti. Korewe ma kakvog fizi~kog procesa uvek
ostaje sakriveno u metafizi~koj su{tini kosmosa. I sama fizika je u
osnovi metafizi~na, jer se osniva na hipotezi o etru koji je
>>neopipqiv i nepokretan, po sebi i za sebe uop{te neopa`qiv<<
(ungreifbar und undbeweglich, an und fur sich uberchaupt nicht wahrnehmbar)
Qudska svest je svest ne~im boànskim. Ona je toliko
tajanstvena i zagonetna u svojoj neposrednoj datosti, da je niko
mawi od Boga nije mogao dati ~oveku. Nepodraìvom analizom
qudske du{e Dostojevski dolazi do zakqu~ka da je ideja Boga
imanentna qudskoj svesti. U najunutra{wijem jezgru svom ~ovekova
samosvest je bogosvest. Jer je svest, u su{tini, dar Bo`ji ~oveku.
ôvek ne bi mogao ni biti svestan sebe, da mu to nije dato od Boga.
Nemilosrdniji od Kanta analiti~ar uma qudskog, smeliji od Ni~ea
analiti~ar voqe qudske, Dostojevski nalazi da je ~ovek svojim
psihi~kim ustrojstvom predodre|en da se stalno i intimno, svesno i
nesvesno, mu~i problemom Boga.
U svakom slu~aju, za Dostojevskog i wegove heroje Bog je
muka, i to _ strasna muka i strasno mu~ewe. >>Stra{no je pasti u
ruke Boga ìvoga<<. A ~ovek, samim tim {to je ~ovek, pada i mora
pasti. Nema sumwe, u ~oveku ima ne~eg {to se stalno otima ka
Bogu. To se ne moè ni okovati ni potpuno uni{titi. Kada ~e`wa za
Bogom ne bi bila sastavni deo qudskog bi}a, bogoborci bi je lako
mogli uni{titi u sebi i u celom rodu qudskom. No ~e`wa za Bogom,
ideja o Bogu je srce srca qudskog. U tome je muka ~ovekova i
wegova veli~ina. Dok definitivno ne re{i problem Boga i dok ta~no
ne odredi svoj odnos prema Bogu, ~ovek je ontolo{ki nesposoban da
re{i ma koji drugi problem.
Na bezbroj na~ina Dostojevski proba da re{i ve~na,
>>prokleta pitawa<<. Prometejskim plamenom ovih pitawa on do
poàra raspaquje du{e svojih heroja, i one sagorevaju u wima
mu~e}i se jovovski. Bog je za wih ne samo ideja ve} strast, i to
strast gorka ili slatka. Za su{i~ave umove Bog moè biti anemi~na
ideja, ali za Dostojevskove heroje On je psihofizi~ka strast, jer se oni
do krvi ili bore s Bogom ili posve}uju Bogu. Za wih Bog nije
biblioteka koja se da pro~itati ili problem koji se da kwi{ki re{iti, ve}
je to ìvi @ivot koji se mora doìveti, stradawe koje se mora
otstradati, bol koji se mora preboleti.
Psiholo{ka analiza Dostojevskovih heroja potsti~e nas da ih
svrstamo u dve grupe. Prvu grupu sa~iwavaju negativni heroji _
>>antiheroji<<. Oni re{avaju ve~ni problem negativno, ili su skloni
negativnom re{ewu. Drugu grupu sa~iwavaju pozitivni heroji. Oni
isti problem re{avaju pozitivno. Prvi su bezbo`nici i smrtnici, jer za
wih ne postoji ni Bog ni besmrtnost. Dakle, smrtan je sav ~ovek bez
ostatka. Drugi su pobo`nici i besmrtnici, jer za wih postoji i Bog i
besmrtnost du{e. Besmrtnom stranom svoga bi}a ~ovek je otvoren
prema ve~nosti i misti~ki sjediwen s wom.
Negativni heroji su bogoborci, pozitivni su bogoqupci. I jedni i
drugi stvaraju svoju filosofiju i religiju, pravdaju}i ih i brane}i ih
iskreno, mu~eni~ki, strasno. Filosofija prvih je filosofija ateizma i
religioznog bunta; filosofija drugih je filisofija teizma i religiozne
smirenosti. Prvi stvaraju nevi|ene i ne~uvene buntove, za kakve ne
zna istorija religioznih buntova.
I u starom svetu se buntovalo. Buntovali su Jov i Solomon,
buntovao je Prometej. Wihov su bunt nastavili Faust i Volter, Manfred
i [eli, Ni~e i Meterlink. Ali svi wihovi buntovi, uzeti skupa, samo su
gluvoneme prete~e buntovnika Dostojevskovih. [ibani knutom
ìvotnih uàsa, poraèni jezovitom tragikom svetova, Dostojevskovi
antiheroji stvaraju buntove koje bi s ponosom potpisao i sam vrhovni
duh zla i uni{tewa. Kada bi on sam predavao filosofiju ateizma i
moralizma, ne bi bio stra{niji i buntovniji od Dostojevskovih
antiheroja.
Osnovac je u ateizmu Faustov Mefistofel kad u~eniku
Faustovom drì lekcije iz ateizma. Ali bez imalo uvre|enog ponosa
mogao bi sam Mefistofel da slu{a lekcije iz ateizma kod
>>ùtokqunog<< ruskog studenta Ivana Karamazova. U wima bi
na{ao svoje najboqe opravdawe, svoju najsavr{eniju _ |avodiceju.
Uop{te, sve stare i nove filosofije ateizma, upore|ene sa filosofijom
ateizma kod Dostojevskog, nisu drugo do Pleasant Sunday-afternoon
literature. U odricawu Boga _ svi su osnovci prema Dostojevskom.
U filosofiji Dostojevskovih antiheroja misti~ki uàs ìvota
na{ao je svoj najsavr{eniji stil, svoj najadekvatniji izraz. U Ni~ea ima
retorike, u wih je nema. Mu~eni uàsnim problemom stradawa,
mrvqeni jezivom tajanstveno{}u ìvota, tla~eni besmislenom
neophodno{}u prirodnih zakona, oni zaboravqaju sva znawa, preziru
sve obzire, gaze sve zakone, i strasno se bacaju pred noge
napa}enog ~ove~anstva, klawaju}i se stradawu wegovom. Od
uàsa, oni perturbiraju sve zakone i sve vrednosti, prekora~uju sve
granice postavqene od qudi, prirode i Boga. U wima se zaista vr{i
Umwertung aller Werte.
Oni se ne mire sa stradawem. Ono je za wih najve}a negacija
Boga. Stradawe je atmosfera na{e tu`ne planete. Zar je mogu}no
opravdawe Boga kada postoje besmislena stradawa? Zar iza ovako
uàsnog sveta ima Boga? I ako ga ima, zar se moè opravdati?
Antiheroji ostaju pri faktu: stradawa je mnogo u svetu, ono je
besmisleno i besciqno, ali mu to ne smeta da bude svuda prisutno.
Izme|u ~ove~anstva i Boga stoji odvratno ~udovi{te kome je ime
stradawe. Antiheroji ne mogu da ga uklone, ne mogu da ga }utke
obi|u i zato ne primaju svet koji >>na apsurdima po~iva<<. Za wih
je ovaj svet najgori od mogu}ih svetova (razume se, veliko je pitawe,
da li su boqi svetovi uop{te mogu}ni). Ako ga prime, oni ga jedino
mogu primiti kao kosmolo{ki dokaz egzistencije ne Boga, ve} _ |
avola. A istoriju roda qudskog mogu primiti ne kao teodiceju, ve} kao
|avodiceju. Besmislena tragika sveta demantuje Boga, afirmi{e |
avola; osu|uje prvog, apologira drugog.
Zar je mogu}an odgovor koji bi stvarno osmislio tragiku ovoga
sveta, opravdao stradawe u svetu, uspokojio bogobora~ke
buntovnike i pobio razloge wihovog nemilosrdnog bunta protiv Boga?
Da, mogu}an je, _ izjavquje Dostojevski _, mogu}an je samo
jedan jedini odgovor. I taj odgovor je >> presvetli lik Bogo~oveka
Hrista<<. Bogoborni buntovnici mogu odbaciti sve sisteme, pogaziti
sve principe, uni{titi sve zakone; mogu u~ewe Hristovo nazvati
la`nim, osu|enim od savremene nauke i ekonomskih teorija. Ali jedno
ostaje {to oni nikad ne mogu ni razoriti ni uni{titi. To je >>presvetli
lik Bogo~oveka, wegova moralna nedose`nost, wegova ~udesna i
~udotvorna krasota<<.
Najteè je boriti se ne sa u~ewem, ve} sa svetlom i blagom
li~no{}u Hristovom. Pobediti wu _ apsolutno je ne mogu}no.
>>Galilej~e, ti si pobedio!<< Dostojevski to zna iz svog sopstvenog
iskustva, jer se retko ko borio sa Hristom kao on. Zato kao odgovor
svojim pobuwenim antiherojima on pruà ~udesni i ~udotvorni lik
Gospoda Hrista, koji posredno i neposredno dela kroz hristolike
li~nosti Zosime i Aqo{e, Mi{kina i Makara. Svojom ~arobnom
hristolikom pojavom oni smiravaju pobuwene duhove, sti{avaju
burne du{e, ukro}uju mete`ne prohteve. Celokupnim svojim
ìvotom, svim svojim bi}em, oni svedo~e jedno: ima Boga, ima
besmrtnosti.
Neka tajanstvena, mila i krotka sila neprekidno zra~i iz
hristolikih heroja Dostojevskovih. Oni ne dokazuju Boga logi~ki, ve}
pokazuju psihofizi~ki. Diskurzivno i dijalekti~ki ne moè se dokazati
ni postojawe Boga, ni besmrtnost du{e. Ube|ewe da postoji Bog i
besmrtnost du{e jeste plod li~nog, neposrednog iskustva. Ono se
sti~e samo opitom aktivne qubavi. Od ja~ine i veli~ine tog opita
zavisi i ja~ina i veli~ina ~ovekove ube|enosti u postojawe Boga i
besmrtnosti du{e. [to je ~ovek bogatiji ovim iskustvom, bogatiji je i
verom u Boga. Do istinskog i realnog bogopoznawa i samopoznawa
~ovek dolazi jedino putem aktivne qubavi. Qube}i Boga i qude,
~ovek realno i eksperimentalno saznaje da je wegova du{a
hristolika i besmrtna.
Opit aktivne qubavi, kao metod bogopoznawa i samopoznawa,
jeste ~udesna blagovest kojom je Bogo~ovek obdario rod qudski.
Sluè}i se ovim metodom, ~ovek najbrè prona|e i Boga i sebe. A na
putevima mr`we lako izgubi i Boga i sebe. Prona|en i primewen
Bogo~ovekom, ovaj metod bogopoznawa i samopoznawa postao je i
zauvek ostao metodom pravoslavne gnoseologije. Po svemu, on je
nepomirqivo suprotan sholasti~kom metodu mehanizacije
ìvotvornih istina Hristovih i protestantskom metodu racionalizacije
nadracionalnih istina evan|elskih.
Hristoliki heroji Dostojevskoga ~uvaju najve}u dragocenost
na{e planete: lik Hristov. I u potrebnim momentima pokazuju ga
pokolebanim du{ama u ovom gorkom svetu. On je jedini wihov
posrednik izme|u wih i ostalih qudi. Svojom hristolikom du{om oni
privla~e sve {to je boànsko u du{ama qudskim i pronalaze
besmrtno dobro i najve}em gre{niku. Oni primaju svet, ali ne
primaju grehe sveta. Oni qube gre{nike, ali ne qube grehe wihove.
O~i{}en i osve}en Hristom, ovaj svet je najboqi od svih mogu}ih
svetova, ali su qudi u~inili sebe gorima od svih mogu}ih qudi.
Hristoliki heroji Dostojevskoga primaju svet iz ruke Bogo~oveka
Hrista, koji milostivo i krotko pokriva grehe sveta.
Prekrasna li~nost Hristova je jedino {to Dostojevski oboàva
bez rezerve. Za wega ona je oli~ewe svega najuzvi{enijeg, svega
najsavr{enijeg, svega naj~ove~nijeg. Mimo we nema istinske
blagovesti u ovom tu`nom svetu. Pomenete li ime Hristovo u
prisustvu Dostojevskoga, on sav uzdrhti od uzbu|ewa i ushi}ewa.
Bjelinski pi{e: >>Kad god samo pomenem ime Hristovo, u
Dostojevskog se lice potpuno izmeni kao da ho}e da zapla~e<<.
U ovom svetu, koji na paradoksima po~iva, Dostojevski ne
moè bez Hrista. On svaku svoju misao zavr{ava Wime i svako svoje
ose}awe proverava Wime. Gorka tajna sveta jedino u Hristu postaje
slatka. Svirepa tajna stradawa postepeno prelaze u tihu, umilnu
radost, jedino ako se pronese kroz Hrista i osvetli Wime. To
Dostojevski ose}a apostolski sna`no, zato je ispovedni~ki odan i
mu~eni~ki veran Hristu.
U Bogo~oveku Hristu ima ne~eg nesravweno vi{eg od Istine,
Dobrote i Lepote. On je sve to u apsolutnom smislu, pa ~ak i ne{to
vi{e od svega toga. U tome je wegova izuzetna ~ar. Sve {to je
najboqe u du{i qudskoj Hristos privla~i sebi nekim neodoqivim
magnetizmom qubavi. On daje du{i ~ove~ijoj {to joj ne mogu dati
ni apsolutna Istina, ni apsolutna Dobrota, ni apsolutna Lepota, uzete
posebno u wihovoj metafizi~koj supstancionalnosti ili logi~koj
opravdanosti.
Pretpostavite paradoksalnu dilemu: treba izabrati izme|u Hrista
i Istine. Ja i vi bismo, mo`da, izabrali Istinu a ne Hrista. A
Dostojevski? On bi nesumwivo izabrao Hrista, pa makar sva Istina
bila protiv wega. Evo wegove ispovesti o tome: >>Pokatkad mi Bog
daje trenutke savr{enog mira. U tim trenucima ja qubim i verujem
da i mene qube. U tim trenucima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u
kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo je Vjeruju sasvim prosto. Evo
wega: ja verujem da nema ni{ta qupkije, dubqe, simpati~nije i
savr{enije od Hrista. Sa surevwivom qubavqu govorim sebi: ne samo
nema Wemu sli~na, nego i ne moè biti. Ja {tavi{e izjavqujem: Kada
bi mi neko mogao dokazati da je Hristos van istine, i kada bi zbiqa
istina iskqu~ivala Hrista, ja bih pretpostavio da ostanem sa Hristom,
a ne sa istinom<<.
Ovo je pavlovsko ispovedawe vere u Bogo~oveka Hrista. Od
dana apostola Pavla pa sve do danas nije se ~ula smelija re~ o
nezamenqivosti Gospoda Hrista. Jedini koji bi se u ovom pogledu
mogao donekle takmi~iti sa Dostojevskim bio bi plameni Tertulijan,
sa svojim znamenitim: >> Credo quia absurdum<<.
Ovako neustra{ivo ispovedawe vere u Hrista sablazan je za
~ulnike, a bezumqe za racionaliste. Ali, Dostojevski je ba{ time
postao u novije doba najve}i ispovednik evan|elske vere i
najdarovitiji pretstavnik pravoslavqa i pravoslavne filosofije. Da,
pravoslavne filosofije, jer se ona bitno razlikuje od nepravoslavnih
filosofija time, {to je za wu prvi i posledwi kriterijum svih istina i svih
vrednosti _ presvetla li~nost Bogo~oveka Hrista.
Gle, hri{}anstva je u izvesnoj meri bilo i pre Hrista. Neke }ete
hri{}anske moralne principe i dogmatske istine na}i u judaizmu,
neke u budizmu, neke u konfu~ijanizmu. Ali u wima ne moète na}i
ono {to je najglavnije, ono {to je >>jedino na potrebu<<. A to je -
li~nost Bogo~oveka Hrista. Jer ona svojom ve~nom ìvotvornom
silom spasava ~oveka od greha i smrti, preporo|uju}i ga, osve}uju}i
ga, oboùju}i ga, ispuwavaju}i ga svakim boànskim savr{enstvom.
Bez li~nosti Hristove u~ewe Hristovo nema ni spasonosne sile,
ni neprolazne vrednosti. Ono je samo utoliko silno i spasonosno,
ukoliko je ìva emanacija wegove boànske li~nosti. Evan|eqa,
poslanice, sav Novi Zavet, sve dogmatike, sve etike, bez ~udotvorne
li~nosti Hristove pretstavqaju sobom ili zanesewa~ku filosofiju, ili
romanti~nu poeziju, ili utopisti~ka sawarewa, ili zlonamerne
izmi{qotine. Jedino li~nost Hristova, ~udesna u svojim bezbrojnim
savr{enstvima, daje ve~nu vrednost i ìvotvornu silu celokupnom
u~ewu novozavetnom. Iz we se stalno emanira neka stvarala~ka
sila, koja qudima daje mo}i da boànsko u~ewe novozavetno
pretvore u ~ove~ansku stvarnost.
Sve {to treba ~oveku u ovom, i u svima mogu}nim svetovima,
Dostojevski je na{ao u li~nosti Bogo~oveka Hrista. U woj on vidi
re{ewe svih li~nih i svih socijalnih problema ne samo na{ega doba,
ve} i svih vremena do na kraj istorije. Gde je lik Hristov, tamo je za
Dostojevskog istinski progres, istinska prosveta, istinska radost,
istinski ìvot, istinska mudrost i svako istinsko savr{enstvo. No ako
uspitate Dostojevskog: gde se nalazi, gde se ~uva lik Hristov? On
vam ne dvoume}i odgovara: u pravoslavqu, samo u pravoslavqu. _ A
{ta je s rimokatolicizmom, {ta s protestantizmom? Ah, uzdi{e
Dostojevski: rimokatolicizam je unakazio lik Hristov i unakaènog
Hrista propoveda, a protestantizam ga je davno izgubio.
Hristolikost pozitivnih heroja Dostojevskovih dolazi otuda {to
oni u du{ama svojim ~uvaju ~arobni lik Hristov. Ovaj lik je su{tina
wihovih li~nosti. Oni ìve wime, misle wime, ose}aju wime, delaju
wime, sve svoje formiraju i normiraju wime, i tako kroz hristodiceju
stvaraju pravoslavnu teodiceju. Stoga su oni prvorazredni filosofi
pravoslavni. Wihova je filosofija sve eksperimentalna i empiri~na, jer
bogo~ove~ansku istinu Hristovu neprekidno pretvaraju u svoju
svakodnevnu stvarnost, u svoj svakodnevni ìvot. U wima
Dostojevski doìvquje najvi{u sintezu ìvota, u kojoj se ve~ne istine i
ve~ne radosti grle zagrqajem kome nema kraja.
*
* *
Pada u o~i: i negativni i pozitivni heroji Dostojevskoga su pre

svega i vi{e svega neustra{ivi borci za li~nost. Bore}i se za slobodu,
za pravdu, za istinu, za besmrtnost, za ve~nost ~ove~ije li~nosti,
oni mu~eni~ki traè odgonetku te prastare zagonetke ovoga sveta.
Strahote ìvota i smrti udaraju na wih i oni mira nemaju u kostima
svojim akamoli u mislima svojim. Kroz wih Dostojevski pronosi svoju
vihornu du{u i kazuje sebe potresno i strasno.
Beskrajnu tajnu svoje neobi~ne li~nosti Dostojevski
ovaplo}uje u svojim herojima. Poàrom ve~nih problema on pali
wihove savesti, sagoreva wihovu krv, pusto{i wihove du{e. Kroz wih
zadaje i re{ava prokleta pitawa, stvaraju}i tako svoju jezivu |
avodiceju i sjajnu teodiceju.
U svemu tome Dostojevski projavquje nevi|enu genijalnost. I
mnogi se sabla`wavaju o wega, jer ne mogu da shvate gde ima vi{e
wega samog, da li u wegovim pozitivnim ili u wegovim negativnim
herojima. Ali, to i nije ~udnovato, jer se obi~no o najve}e li~nosti
sabla`wava najve}i broj qudi. One su zaista kamen spoticawa i
sablazni za mnoge. Najboqi primer za to jeste li~nost Hristova.
Nema sumwe, Dostojevski je najzagonetnije iks u vrlo
komplikovanoj jedna~ini slovenske kulturi. Mnogo je truda uloèno
da se prona|e prava vrednost toga iks. Pa i na{i nemo}ni napori
neka posluè tome, ako mogu. Da pi{emo o Dostojevskom, daje nam
smelost sam Dostojevski, jer je neizmerno milostiv, iako stra{an
veli~inom svojom. Svaki moè na}i sebe u wemu. Jer ako ste tu`ni,
on svesrdno tuguje va{om tugom. Ako ste o~ajni, on je va{ drug,
va{ brat, va{ blizanac, ali i ute{iteq. Ako ste ateist, on i sam pati sa
vama, mu~i se va{om mukom, apologira ateizam genijalno, minira
vas bogobornim buntom i bezumnim o~ajawem, da se najzad
obojica s krikom bacite pred noge blagoga Isusa. Ako ste prestupnik,
on vas milostivo prima pod krov svoje mnogonapa}ene du{e, va{u
du{u pretvara u svoju, zajedno sa vama preboqeva va{u bolest,
postavqa ta~nu dijagnozu va{e bolesti i ozdravquje vas sigurnim
lekom, jer je bolnik i vi~an bolestima. Ako vas mu~e >>prokleta
pitawa<<, on vas zagrli kao najro|enijeg, provodi sa vama besane
no}i i svirepe dane i ne napu{ta vas dok zajedni~ki ne prona|ete
pravilno re{ewe. Ako ste veruju}i, on vam umnoì veru do
apostolske zaqubqenosti u Hrista. Ako ste optimist ili pesimist, on
vas ubedqivo vodi najsavr{enijem optimizmu, pokazuju}i vam da je
~udesna li~nost Bogo~oveka Hrista jedini izvor svesavr{enog
optimizma, jer je jedina istinska blagovest u svima svetovima.
Dostojevski se ne moè studirati bez muke i suza. Wega moè
uspe{no prostudirati samo ~ovek koji se iskreno i svesrdno mu~i
wegovom glavnom mukom: re{avawem ve~nih problema. Bez toga,
wega je dosadno ~itati. Qude, koji ne vole da se bave opasnim
problemima, spopada trepet i uàs pri ~itawu Dostojevskog, i oni mu
~esto bacaju u o~i o~ajno pitawe: reci nam, dokle }e{ mu~iti na{e
du{e? _ Dok ne re{ite ve~ne probleme, glasi wegov odgovor.
Iako u svemu atomski mali, samo u qubavi prema
Dostojevskom veliki, mi u ovoj studiji poku{avamo da prona|emo
osnovne psihi~ke zakone i glavne stvarala~ke principe koji su
stvorili pozitivne i negativne heroje Dostojevskoga. I osposobili ih da
dadu rodu qudskome takvu demonsku |avodiceju i takvu heruvimsku
teodiceju, kakve svet nije video.
Ko je zaraèn povr{nim optimizmom mnogih savremenih
preporoditeqa i usre}iteqa ~ove~anstva, neka ne ulazi u pakao
pravoslavnog Dantea, jer }e u ogwenim ponorima wegove |avodiceje
ispariti sav leptirski optimizam i sagoreti svi planovi o preobraàju
sveta i ~oveka na osnovu ~ovekomanijskih principa >>~istog
razuma<< i common sense’a<<.
\AVODICEJA
Od ~ovekomi{a do ~ovekoboga
NAJOÂJNIJI ME\U OÂJNICIMA
Opasno je i tu`no biti ~ovek. Jer ni jedno bi}e nije toliko
potcewivano i precewivano kao ~ovek. To dolazi od nerazmrsive
sloènosti ~ovekova bi}a. U dobru, on ide do Boga; u zlu, on se
spu{ta do |avola. Zato je od nekih bogotvoren, a od nekih |
avotvoren. Homo homini deus, no isto tako homo homini lupus. I jedno i
drugo pokazuje da su u bi}e ~ovekovo utkane raznorodne
beskrajnosti i svirepe protivre~nosti. Ko }e ih pomiriti, uskladiti,
ukrotiti?
ôveka rastrù divqe protivre~nosti i neukrotive beskrajnosti.
Nije li boqe suziti ~oveka, smawiti mu broj ~ula, postaviti mu
granice mislima, uprostiti mu probleme savesti, uko~iti mu slobodu
duha? Tada bi bilo lak{e i radosnije biti ~ovek. Ali, i mawe slavno, i
mawe interesantno. U tom smeru upu}en je ~ove~anstvu ovaj apel:
>>ôvek je ne{to {to treba savladati<<. Uputio ga je stra{ni
sinteti~ar zapadne filosofije i nauke, nesre}ni Ni~e.
Ali, Ni~e je u mnogome oklevetan. On ni iz daleka nije
samostalan mislilac. Proanalizirate li ga, u wemu }ete na}i i Kanta, i
Tomu Akvinskog, i Protagoru, i [openhauera, i Darvina. No wegova je
tragedija u tome, {to je izvesne apstraktne i anemi~ne ideje ovih
mislilaca pretvorio u svoje strasti i krstio u svojoj krvi. Izvla~e}i
smelo krajwe konsekvence iz posledwih rezultata filosofije i nauke,
on je zavr{io ludilom. Wegova du{a, burna i vulkanska, nije mogla
da u sebi ne doìvi i na sebi ne oproba neke ubistvene filosofske
teorije i smrtonosne nau~ne hipoteze. U svome strasnom srcu on je
ven~ao [openhauerov voluntarizam sa Darvinovim selekcionizmom,
i iz toga se braka rodio nad~ovek, koji je detiwski naivno prokazao
svetu stra{nu tajnu svojih roditeqa.
Svojim nad~ovekom, Ni~e nije uprostio problem ~oveka, ve}
ga je jo{ vi{e komplikovao. Po svojoj mrtvosti nad~ovek podse}a na
robota, a ne na ìvo qudsko bi}e. I daqe problem ~oveka mu~i
svakog misaonog ~oveka. I niè se pitawe za pitawem: {ta je
~ovek? U ~emu je su{tina ~oveka? Postoji li >>~ist<< ~ovek, u
kome nema ni~eg stranog, tu|eg, ne~ove~ijeg? Kakva to zagonetka
putuje kroz ~oveka? [ta je ~ove~je u ~oveku? Ko se to skriva u
~oveku i iza ~oveka? Nije li ~ovek privi|ewe, koje je iz gorwih
svetova zalutalo na na{u planetu i ne moè da se oslobodi? Gde je
temeq, gde kraj ~ovekovom bi}u? Na ~emu stoji i radi ~ega postoji
~ovek? A pre svega i iznad svega: ~ime }e se zavr{iti ~ovek?
îme? îme? îme?
U re{avawu problema ~oveka Dostojevski je nenadma{an i
nepodra`qiv. U svima svojim delima on neumorno traga za ~ovekom
u ~oveku, za wegovom su{tinom, za wegovom svrhom. On
podvgrava ~oveka neslu}enoj psiholo{koj analizi, stavqa ga na
stra{ne probe, da bi psiholo{kim i eksperimentalnim putem re{io
>>prokleti<<, ve~ni problem ~oveka. Bude li rezultat toga
pothvata ube|ewe: ~ovek je smrtan bez ostatka, _ onda i re{ewe
drugog ve~nog problema mora glasiti: nema Boga, ako pak
nemilosrdna psiholo{ka analiza prona|e u ~oveku besmrtnika, onda
re{ewe prvog ve~nog problema glasi: ima besmrtnosti, i re{ewe
drugog: ima Boga.
U zagonetnoj laboratoriji svoga ogwenog duha genijalni
analiti~ar rastavqa ~ovekovo bi}e na sastavne elemente, izdvaja
~ove~je od ne~ove~jeg, zemaqsko od nebeskog, strasno od
bestrasnog, gre{no od bezgre{nog, qudsko od boànskog. Pri svemu
tome on vidovito prati zagonetne prelaze ose}awa u misli i misli u
ose}awa, strasti u ideje i ideje u strasti. Na boji{tu ~ove~ijeg srca
stalno biju boj sve protivre~nosti neba i zemqe. Dostojevski je usred
tog boja. ûdovi{ne zagonetke udaraju na w, strele otrovnih tajni
probadaju mu srce i on sav izrawavan zapomaè: Gospodo, mene
mu~e problemi; razre{ite mi ih.
Dostojevski je suvi{e dubok i nemiran, da bi ga mogla
zadovoqiti i umiriti povr{na re{ewa osnovnih pitawa ìvota. On ne
moè da se smiri dok ne prona|e one neprolazne temeqe na kojima
po~iva svet i qudi u svetu. Zato je tu`no nespokojan i sa bolom pita:
Kako }u da umirim sebe? Gde su mi prvobitni uzroci na koje }u se
osloniti; gde su mi temeqi? Odakle da ih nabavim?
U samim po~ecima svoje mislila~ke delatnosti Dostojevski
predose}a da temeq ~ovekova bi}a nije u stvarima oko ~oveka ve}
u samom ~oveku. Pritom intuitivno ose}a da je taj temeq pretrpan i
zatrpan masom raznorodnih empiriskih naslaga. Da se do|e do
temeqa, treba ukloniti sve naslage. Zato Dostojevski odvodi svog
heroja u podzemqe, asketski ga usamquje i posve}uje
samoposmatrawu. U podzemqu heroj misli, sav pripada sebi i svome
problemu. Ni qudi ni stvari ne rasejavaju wegov um. On iskreno i
smelo vr{i svoju du`nost: mu~eni~ki se ve`ba u mi{qewu i uporno
traì temeq i prvobitni uzrok svoga bi}a. Traì ih u misli, u svesti, u
saznawu, ali u tome dolazi do gorkog zakqu~ka: Kod mene svaki
prvobitni uzrok odmah povla~i za sobom jo{ prvobitniji, i tako u _
beskona~nost.
Ovakav zakqu~ak mogao bi biti tragi~an samo za podzemnog
heroja. Ali, wegova je muka u tome {to je on do{ao do ube|ewa da
je takva ne samo priroda wegovog saznawa li~no, ve} qudskog
saznawa uop{te. On se gorko jada: Takva je nesumwivo su{tina
svakog saznawa i mi{qewa.
Svojom glavnom tajnom qudska misao, qudsko saznawe,
otiskuje se u beskona~nost. Mi mi{qu mislimo i saznawem
saznajemo, a ne znamo ni su{tinu misli ni su{tinu saznawa. To je
ve~na solomonovska muka na{a. >>Sve je muka duhu<<, sve, ali
pre svega: sam je duh najve}a muka sebi samom. Postoji neko
ontogeneti~ko srodstvo izme|u saznawa i stradawa. Tragaju}i za
poreklom saznawa, podzemni heroj nalazi da je stradawe >>jedini
uzrok saznawa<<. [tavi{e, on izjavquje: Saznawe je, po mome
mi{qewu, najve}a nesre}a za ~oveka. Ali, to nije sve. Podzemni
heroj tvrdi: Ja sam ~vrsto ube|en da je svako saznawe bolest. Ne
verujete li u to, on se kune tako: Kunem vam se, gospodo, da je
saznawe _ bolest, prava pravcata bolest.
ôvek sa poja~anim saznawem sasvim iskreno >>smatra
sebe za mi{a, a ne za ~oveka<<. Izgleda, saznawe je dato ~oveku
da bi ~ovek osetio svoju tragi~nu nemo} pred svim {to je oko wega,
iznad wega i ispod wega. ôvek ne vre|a sebe kada smatra sebe za
mi{a, pa makar bio i >>usilenno soznaju{~aja mi{<<. A {to je
najglavnije to je da sam ~ovek smatra sebe za mi{a.
U nedoku~noj su{tini qudskog saznawa ima ne~eg uàsnog,
ne~eg nepodno{qivog, ne~eg prokletog. To mora osetiti svaki koji
se ozbiqno bavi tim problemom. Saznawe treba rasvetliti i objasniti
saznawem! Kakav je to potsmeh nad ~ovekom? Ta to je neki
demonski circulus vitiosus! Podzemni ~ovek odlu~no ide koritom svoje
mra~ne logike: zbog prokletih zakona saznawa ~ovek je _
>>misle}i mi{<<, ~ovek je _ ~ovekomi{.
ôveku je nametnuto saznawe. Saznavati je _ >>prvobitna
gadost<<. Ali se nesre}ni ~ovekomi{ nije zaustavio na toj gadosti,
ve} je >>uspeo da natrpa oko sebe, u obliku pitawa i sumwi, jo{
toliko drugih gadosti; pod jedno pitawe podveo je toliko nere{enih
pitawa, da se i nehotice stvara oko wega neka kobna popara, neko
smrdqivo blato, koje se sastoji iz wegovih sumwi, nemira i,
naposletku, iz otpquvaka<<. [ta ostaje nesretnom, ismejanom
~ovekomi{u? Ni{ta, osim da >>s prezrivim osmehom<< {mugne u
svoju rupu. Tamo pak, u svome odvratnom i smrdqivom podzemqu,
uvre|eni, prebijeni i ismejani mi{ se odmah zadubquje u hladnu,
otrovnu, i, {to je najglavnije, ve~itu zlobu.
Prvobitni uzrok nije prona|en. Svest, kojom je ~ovek svestan
sebe i sveta oko sebe, nije svesna svoga sopstvenog temeqa. U
svojoj empiriskoj i logi~koj datosti saznawe nije u stawu da prona|e
prvobitni izvor svojih sopstvenih zbivawa i delawa. Ogor~enom
~ovekomi{u ostaje jedno: da udvostru~i svoju snagu, da se probije
iza saznawa, da prodre u dubqe ponore ~ove~ijeg bi}a i tamo
potraì su{tinu svoje li~nosti, bez koje je on kao ku}a bez temeqa.
Wemu je bezuslovno potrebno da na|e praizvor svoga bi}a. I to po
svaku cenu. Jer saznawe, koje ni samo ne zna tajnu svoga
sopstvenog postojawa, nije li dovoqan razlog za samoubistvo?
Ali, ~ovekomi{u se ne umire. I on se polipski gr~evito hvata
za _ razum. Ispituje ga sa svake strane; odmerava mu dubinu, visinu,
{irinu; iznalazi mu granice; podvrgava ga nepo{tednoj analizi;
~etrdeset godina istraùje u wemu pratemeq qudskog bi}a i ne
nalazi. Razo~aran, on daje svoj zavr{ni sud o wemu: Razum je,
gospodo, dobra stvar. To je neosporno. Ali, razum je ipak samo
razum i zadovoqava samo razumne sposobnosti ~ove~je. U li~nosti
~ovekovoj razum sa~iwava >>neki dvadeseti deo<< svekolikih
sposobnosti ~ovekovih za ìvot.
[ta zna razum? Pita podzemni heroj. Razum zna samo ono {to
je uspeo da dozna ({to{ta, mo`da, ne}e nikada ni doznati; to, istina,
nije uteha, ali za{to opet da se to ne kaè?), a ~ove~ija priroda
dejstvuje sva u celini, svim onim {to u woj postoji, svesno i
nesvesno, i kada laè, ipak ìvi. Iz ovoga jasno sledi: kao dvadeseti
deo ~ovekove li~nosti, kao wen neznatni fragment, razum nije wena
prima causa, wena su{tina, wen temeq, stoga mu u ~ovekovom bi}u ni
izdaleka ne pripada glavna i centralna uloga. Svojom nemilosrdnom
kritikom qudskog razuma ~ovekomi{ je u svom podzemqu stvorio
svoj sirovi i zajedqivi bergsonizam i javio se kao neelegantan, ali ipak
pravi prete~a elegantnog francuskog bergsonizma.
No, najzad se i odisejada ~ovekomi{a zavr{ava uspehom. On
je prona{ao prvi uzrok svoga bi}a. To je ne{to i nadrazumno i
podrazumno, i natsvesno i potsvesno. To je: slobodna voqa,
sopstveno, voqno i samostalno htewe. >>na{e sopstveno, voqno i
slobodno htewe, na{a vlastita, pa makar i najapsurdnija }ud, na{a
fantazija, ponekad razdraèna do ludila _ to ba{ i jeste ona
propu{tena, najkorisnija korist koja ne ulazi ni u kakvu klasifikaciju, i
koja sve sisteme i teorije stalno razbija i {aqe do |avola<<. Od
svega, ~ovek je najvi{e ~ovek slobodom. >>ôveku treba _ samo
jedno samostalno htewe, pa ma {ta stajala ta samostalnost, i ma
~emu odvela<<.
Upore|ena sa ~ovekovim razumom, sloboda je ne{to bitnije,
neposrednije, ogromnije i neodoqivije. U woj se ìvot izraàva sa
svima svojim bezbrojnim paradoksima i jezivim protivre~nostima.
ôvekomi{ filosofira: >>Htewe je ispoqavawe celokupnog ìvota, to
jest, celog ~ove~ijeg ìvota, i sa razumom i sa svim oko toga. I ma
da ìvot na{, u ovom svom ispoqavawu i ispada ~esto tri~arija, ipak
je ìvot, a ne samo izvla~ewe kvadratnog korena<<. Eto, na primer
ja, izjavquje ~ovekomi{, ho}u, sasvim prirodno, da ìvim da bih
zadovoqio sve svoje ìvotne sposobnosti a ne samo sposobnost
razuma, to jest, neki dvadeseti deo celokupnih mojih sposobnosti za
ìvot.
Za podzemnog heroja htewe je ne{to {to ne podleè nikakvoj
kontroli. Najmawe kontroli razuma. Onakvo kakvo je u svojoj
praelementarnoj stihijnosti, htewe moè da bude ~oveku
>>korisnije od svega {to postoji na zemqi<<. Ponaosob pak, ono
moè da bude korisnije od svih koristi i u takvom slu~aju kada nam
otvoreno nanosi {tetu i protivre~i zdravim zakqu~cima na{ega
razuma o koristi. Upitate li podzemnog filosofa, pa otkuda
~ovekovom htewu tolika vrednost, tolika neprikosnovenost, tolika
autarkija, _ on vam bez dvoumqewa odgovara: otuda, {to nam
>>~uva ono {to je najglavnije i najdragocenije, a to je: na{u li~nost
i na{u individualnost<<.
ôvekomi{ je na{ao su{tinu svoga bi}a. To je _ slobodna
voqa. Ona je temeq li~nosti; ona _ stvarala~ka i kohezivna sila
li~nosti. U woj je prima causa; u woj kriterijum svega ~ove~jeg. ôvek
je voqa. Van voqe nema ~oveka, niti ga moè biti.
Ali, ~ovek je opkoqen, pa ~ak i obzidan, jednim svetom u
kome nemilosrdno vlada neka tiranska neophodnost. Tu kao da nema
mesta za slobodno htewe. Na ~oveka sa svih strana nagr}u neki
neumitni, a katkad, i qudo`derski zakoni. Uhva}en u neraskidqivu
mreù prirodnih zakona, ~ovek je u ovom svetu surove
neophodnosti kao mi{ uhva}en u mi{olovku iz koje nema izlaza. To
tragi~no ose}a i uvi}a nesre}ni ~ovekomi{.
>>Priroda vas ne pita, s o~ajawem priznaje ~ovekomi{; we se
ne ti~u va{e èqe, ni da li vam se svi|aju weni zakoni ili ne. Vi je
morate primiti onakvu kakva je, razume se, i sve wene rezultate.
ôvek je ~ovek voqom. Sve {to smeta voqi, smeta postojawu
~oveka kao specifi~nog bi}a. Priroda i weni zakoni sputavaju, a
ponekad i onemogu}avaju, ispoqavawe ~ove~je voqe. Stoga
~ovekomi{ {krgutom zuba protestuje protiv prirodnih zakona. Oni
ga bezdu{no vre|aju i ucvequju. >>Prirodni zakoni su me stalno,
celog ìvota najvi{e vre|ali<<, ispoveda se on, i dodaje:
>>nemogu}no je pra{tati prirodnim zakonima<<.
I najburniji protest protiv neosetqivih prirodnih zakona nije u
stawu ni da ih uzbudi ni da ih poremeti. To ~ovekomi{a dovodi do
besa. I dok èstoko buntuje, on s pomamnim negodovawem i
cini~nim ga|ewem traì re~ koja bi mogla potpuno izraziti wegov
odnos prema prirodnim zakonima. I najzad je pronalazi. Evo we:
napleva}! Napleva} na sve prirodne zakone.
Ali, prirodni zakoni sa~iwavaju neprobojni i neuklowiv zid,
kobni >>posledwi zid<<. ôvekomi{ je do{ao do wega i nema mu
izlaza. Svojim razvijenim, i razdraènim, saznawem on o~ajni~ki
juri{a na posledwi zid, ali se svaki wegov juri{ zavr{ava neuspehom.
>>Zid je dakle zid<<, priznaje izmu~eni ~ovekomi{. Ali, zar na
tome stati, na tome ve~no ostati? Ne, borba se mora nastaviti po
svaku cenu. I ~ovekomi{ zapomaè: Gospode Boè, a {ta se mene
ti~u zakoni prirode, i aritmetika, kad se meni, zbog ~ega bilo, ti
zakoni i dva puta ne dopadaju? Naravno, ja takav zid ne}u probiti
glavom, ako zaista nemam snage da ga probijem; ali se ni pomiriti
ne}u s tim prosto zato {to je preda mnom kameni zid, a meni
nedostaje snage.
Iz tog posledweg zida neko metafizi~ko ~udovi{te svojim ma|
ijskim pogledom op~iwava jadnog ~ovekomi{a kao {to je kasnije
op~iwavalo ne mawe jadnog Ni~ea, koji je strasno i neumorno
juri{ao na >>letzte Wande<<. Ali, mo`da bi ~ovek i mogao podneti
postojawe neprobojnih zidova, samo da mu je saznawe izgra|eno
nekako druga~ije. Ovako, ono ose}a bol od toga, bol koji ide do
neizdr`qivosti. I {to je najteè: bol je ne{to {to sa~iwava sastavni
deo ~ovekova saznawa. A mi qudi, mi nedovr{eni sisari, ne znamo
ni smisao saznawa ni smisao bola. Znamo toliko, da postoje posledwi
zidovi i wihova jeziva, nepronicqiva tajna. A oko toga i od toga _ na{
bezmerni bol i beskrajna tuga. Zar samo to?
Neprobojnost posledwih zidova toliko poniàva qudsko
saznawe, a besciqnost bola toliko vre|a qudsko ose}awe, da
~ovekomi{u ostaje samo jedno: da prezrivo pqune i na saznawe, i
na ose}awe, i na sav sistem prirodnih zakona. I da pritom dovikne
svima bi}ima koja imaju u{i da ~uju: O gadosti nad gadostima! To li
zna~i: sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogu}nosti i kamene
zidove; i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogu}nosti i kamenih
zidova, ako vam je mrsko da se mirite; do}i putem najneizbe`nijih
logi~kih kombinacija do najodvratnijih zakqu~aka o ve~itoj temi: da
si i zbog kamenog zida odnekud ti sam kriv, premda ti je potpuno
jasno da nisi kriv, i usled toga, }utke i nemo}no i {krgu}u}i zubima,
sladostrasno zamreti u inerciji, sa pomi{qu: da, kako se pokazuje,
nema{ ~ak ni na koga da se quti{, nema predmeta za qutwu, a
mo`da ga nikad ne}e ni biti; tu je sve prosto podvala, podmetawe,
prevara, jednostavno popara, ne zna se {ta i ne zna se ko. Ali, bez
obzira na sve te neizvesnosti i podmetawa, vas ipak boli, i {to je vi{e
nepoznatog, sve vas vi{e boli!
Svirepa tajna sveta bezumno mu~i ~ovekomi{a, davi mu
misao, gu{i ose}awe. I on je van sebe zbog toga. âk je gotov da
inat proglasi su{tinom svoga bi}a. jezivo je biti ~ovek, jer je
stradawe imanentno wegovoj svesti. No nenadma{ni uàs ~ovekov
je u tome, {to je sav wegov odnos prema wemu samom i prema
svetu uslovqen tragi~nom strukturom wegove samosvesti i
samoose}awa. On je sa svih strana zatvoren svojom samosve{}u i
svojim samoose}awem. Samo s wima i pomo}u wih on je
samostalna individualnost i posebna li~nost. I kada bi hteo, on ih se
ne moè osloboditi. Zakqu~an je u wima kao u ve~noj tamnici iz
koje nema izlaza.
Komi~an po samoj strukturi svoje svesti i svoga ose}awa,
~ovek je komi~an i svojim saznawem i svojim ose}awem sveta.
>>Jednom re~ju, ~ovek je komi~no sazdan; u svemu se zakqu~uje
neki kalambur<<, ne govori ve} jau~e podzemni filosof. ôvek je
kukavna meta za smrtne uvrede i neizdr`qive potsmehe nekog ili
ne~eg nepoznatog. Neko se smeje nad ~ovekom, kiwi ga i davi, ali
>>prokleti zakoni<< qudskog saznawa i ose}awa smetaju ~oveku
da prona|e krivca, i od svega stvaraju svirepu kob, koja bezumno
mu~i ~oveka. I oja|enom ~ovekomi{u ne ostaje ni{ta drugo nego
da {to ja~e udara glavom o posledwi zid. >>Rezultat je: sapunski
mehur i inercija<<. ôvekomi{a gu{i inercija. >>Ta direktni,
zakonski, neposredni plod saznawa jeste inercija, to jest, svesno
sedewe skr{tenih ruku<<.
Ovako skepti~ko mi{qewe podzemnog filosofa o prirodi
qudskog saznawa potse}a na Pirona, koji svu svoju filosofiju svodi na
εποχη, to jest, na uzdràvawe od ma kakvog suda o ma ~emu. Ali,
skepticizam podzemnog filosofa je smeliji i dramati~niji od
Pironovog, jer on u o~ajawu nalazi uìvawe. >>U o~ajawu i bivaju
najvatrenija uìvawa, naro~ito kada si vrlo svestan svog bezizlaznog
poloàja<<.
I kao skeptik, podzemni heroj je strasno zaqubqen u misao, ma
da ona za wega pretstavqa stra{nu metafizi~ku kob. U tajanstvenoj
laboratoriji svoga duha on logi~ne misli prera|uje u strast. A
misao=strast je najve}e prokletstvo za ~oveka. Strasno pogruèn u
misao, ~ovekomi{ potajno grize, secka, cedi sebe toliko, da najzad
gor~inu pretvara u neku sramnu, prokletu slast i u pravu-pravcatu
nasladu. Ta naslada dolazi od suvi{e jasnog saznawa o svom
unièwu, i od ose}awa da se do{lo do posledweg zida i da izlaza
nema. A {to je najglavnije, sve se to de{ava po normalnim i
osnovnim zakonima poja~anog saznavawa, i po inerciji koja direktno
proizilazi iz tih zakona. Dakle, tu se ne moè ni{ta uraditi.
Od krvavih uvreda i potsmevawa, neizvesno ~ijih, ~ovekomi{
stvara nasladu, koja ponekad ide do najvi{eg sladostra{}a. Sr` te
~udnovate naslade on ne nalazi u hladnom, mrskom poluo~ajawu, u
poluveri, u svesnom zakopavawu sebe ìvog, od muke, u podzemqe;
ve{ta~ki stvorenoj, pa ipak donekle podozrivoj bezizlaznosti iz svog
poloàja; u svom otrovu nezadovoqenih èqa koje su prodrle u
dubinu; u celoj groznici kolebawa, odluka donesenih za ve~nost, i
kroz trenutak opet navrelih kajawa.
U svom podzemqu ~ovekomi{ stvara svoju buntovnu filosofiju.
Wome se luì da izrazi svoju napa}enu du{u i projavi svoju smelu
voqu. Da bi sa~uvao samostalnost svoje voqe, on je >>gotov da po|
e protiv svih zakona, to jest, protiv razuma, ~asti, mira, blagostawa,
_ jednom re~ju, protiv svih divnih i korisnih stvari<<. I sama
civilizacija _ potsmeh je ~oveku. Jer >>civilizacija izgra|uje u
~oveku samo mnogostranost ose}awa i . . . apsolutno ni{ta vi{e. A
razvitkom te mnogostranosti ~ovek }e do}i mo`da i dotle: da }e
prona}i nasladu i u prolivawu krvi. I toga je bilo! Jeste li primetili, da
su najutan~aniji krvoloci bili skoro svi od reda najcivilizovanija
gospoda. . . U svakom slu~aju, kroz civilizaciju je ~ovek postao, ako
ne vi{e krvoèdan, a ono sigurno gore i odvratnije krvoèdan nego
{to je bio ranije<<.
Bunt podzemnog filosofa je naro~ito nepo{tedan prema nauci.
ôvek je u opasnosti od nauke, jer ona mehanizira ìvot i podvodi
sve zakone pod neophodnosti. Ona u~i da ~ovek u stvari nema ni
voqe, ni }udi, i da ih nikad nije ni imao. On je ne{to sli~no klavirskim
dirkama ili orguqskim ~epovima. Sem toga, u svetu jo{ postoje i
prirodni zakoni, tako da se ono {to ~ovek radi, ne odigrava po
wegovoj voqi, nego nekako samo od sebe, po prirodnim zakonima.
Zna~i, treba samo otkriti te prirodne zakone, i tada }e ~ovek
prestati da bude odgovoran za svoje postupke, i ìvot }e mu postati
neobi~no lak. Svi qudski postupci bi}e tada sami od sebe raspore|
eni prema tim zakonima, matemati~ki, kao tablice logaritama, do
108.000, i bi}e uneseni u kalendar, ili jo{ boqe, pojavi}e se
dobronamerna izdawa u obliku enciklopedijskih leksikona, u kojima }
e sve biti ta~no prora~unato i ozna~eno, tako da na svetu ne}e biti
ni postupaka ni doga|aja. Tada }e nastati novi ekonomski odnosi,
sasvim gotovo izra~unati sa matemati~kom ta~no{}u, tako da }e
za tren oka i{~eznuti sva mogu}a pitawa ba{ zbog toga {to }e se
na wih dobiti svi mogu}i odgovori. Tada }e biti izgra|en kristalni
dvorac. Tada . . . Nu, jednom re~ju, tada }e doleteti ptica Kagan.
Razume se, dodaje zajedqivo podzemni filosof, nikako se ne
moè zagarantovati, da tada ne}e, na primer, biti uàsno dosadno.
Jer {ta }e se raditi kad sve bude prora~unato po tablici! Ali zato }e
sve biti neobi~no blagorazumno. Ipak, {ta se opet sve ne}e izmisliti
iz dosade! I ne}e biti ~udnovato, ako usred tog budu}eg
blagorazumija odjednom iskrsne neki xentlmen i grune svima u lice:
[ta velite, gospodo, da li da odgurnemo celu tu razumnost nogom u
pra{inu, i to stoga, da bi svi ti logaritmi oti{li do |avola, a mi da opet
ìvimo po svojoj budalastoj voqi?
Nauka malo zna ~oveka; ona je previdela su{tinu wegova bi}a
_ voqu, jer >>~ovek uvek i svugde, ma ko on bio, voli da radi onako
kako on ho}e, a ne onako kako mu nare|uje razum i korisnost<<. U
samoj stvari, ako nekada zaista prona|u formulu svih na{ih htewa i }
udi, to jest: od ~ega oni zavise, po kakvim se zakonima de{avaju,
kako se {ire, kuda streme u takvom i takvom slu~aju, to jest, prona|
u pravu matemati~ku formulu, _ ~ovek }e onda mo`da odmah
prestati da ho}e, sigurno }e prestati. I kakva je to slast hteti po
tablicama _ ha}e} po tabli~ke? [tavi{e: odmah }e se on iz ~oveka
pretvoriti u orguqski ~ep, ili tome sli~no, jer, ~ovek bez htewa, bez
voqe i bez namere, {ta i jeste drugo nego ~ep na orguqama.
Tako ~ovekomi{ apologira ~oveka i bori se za wegovu
nezavisnost i samostalnost. Wemu je najglavnije da ~ovek ostane
li~nost, da ne dopusti da ga priroda i nauka obezli~e, mehaniziraju,
robotiziraju. Sav posao ~oveka, izjavquje on, stvarno se i sastoji u
tome: da ~ovek svakog trenutka dokazuje sebi kako je on ~ovek, a
ne ~ep na orguqama. Ma i svojim le|ima, ali da dokazuje; ma i
trogloditstvom, ali da dokazuje. Ako pak upitate podzemnog filosofa:
u ~emu se sastoji su{tina voqe, su{tina htewa, kao stoèra li~nosti i
osovine individualnosti? On }e vam odgovoriti: ta, |avo bi ga znao u
~emu se sastoji i od ~ega zavisi! Zagonetno{}u svoje su{tine i voqa
se otiskuje u neku tamnu beskona~nost. Zato je i ona muka duhu
qudskom, muka kojoj jedva ima ravne.
*
* *
Podzemni filosof je zavr{io svoju smelu i nemilosrdnu analizu

~oveka. Obnaìo do korena i prakorena wegove osnovne sile i
potencije. Prona{ao u voqi su{tinu wegove li~nosti, i podredio joj
sve vrednosti i sva merila. U neustra{ivoj borbi za li~nost, on se
juna~ki borio protiv svih sila koje obezli~avaju ~oveka, a to su:
priroda, razum, saznawe, civilizacija, nauka.
Podzemni filosof je antiheroj, s pravom veli sam Dostojevski,
jer su u wemu skupqene sve crte antiheroja. U wemu je Dostojevski
doveo do kraja ono {to se drugi nisu usudili da dovedu ni do
polovine. [to je najnovije, to je, da je Dostojevski doveo u wemu do
kraja i samo o~ajawe. Antiheroj je novina u svetskoj literaturi i kao
analiti~ar qudskoga duha i kao o~ajnik. Jer niko nikada nije do{ao
do apokalipti~ki uàsnijeg zakqu~ka o prirodi qudskog saznawa i
svesti uop{te. >>Saznawe je bolest<<, _ to je o~ajawe, od koga
nema ve}eg na zemqi. U svom asketskom podzemqu slovenski
o~ajnik je do{ao do te formule putem li~no-eksperimentalne analize
prirode qudskog saznawa. Me|u o~ajnicima on je najo~ajniji, jer u
samom o~ajawu nalazi nasladu koja ide do sladostra{}a. Ni sama
religija o~ajawa _ budizam, koja svaku stvar cedi dok iz we ne iscedi
sr` o~ajawa, nije sazdala takvog o~ajnika. Wegovo o~ajawe prelazi
u delirijum, jer je sa svih strana hermeti~ki zatvoren prokletim
prirodnim zakonima, a i kobnim zakonima samog saznawa. Sve mu
to iznu|uje ube|ewe i priznawe da je saznawe _ >>najve}a nesre}a
za ~oveka<<.
BUNT
1) NEPRIMAWE SVETA
Ako i{ta, podzemni antiheroj je tragi~nom ozbiqno{}u

nesumwivo pokazao da je problem ~oveka _ prokleti problem.
Pristupaju}i ~oveku sa svih strana, on je uvideo da je su{tina
~ovekova bi}a obzidana ~udovi{nim tajnama. Svaka pak tajna, kao
plameni kaìprst, ukazuje na neku beskona~nost u ~oveku ili na
neku beskona~nost oko ~oveka. Da bi zagonetka bila {to jezivija, u
~oveku se susre}u dve beskona~nosti: wegova, subjektivna
beskona~nost, koja je uro|ena wegovoj svesti, i beskona~nost
spoqweg, transsubjektivnog sveta, koja je imanentna svetu.
U saznawu podzemnog filosofa ove su dve beskona~nosti
nepomirqive. Mu~e}i ga, one se takmi~e zagonetno{}u. No, on je
odlu~no protiv spoqne beskona~nosti koja se do uvredqivosti osiono
ispoqava kroz prirodu i wene zakone. A unutra{wa beskona~nost,
iako bolno zagonetna, wemu je mila i draga, jer je nosilac ~ove~ije
li~nosti. Bore}i se neumorno za ~ove~iju li~nost, on se ustvari bori
za wenu beskona~nost, za wenu neprolaznu vrednost, za wenu
apsolutnost. Li~nost je ono {to treba da raste, a sve {to je protiv we
mora da se smawuje. Priroda ne zna za li~nost i za wene te`we, zato
je priroda ne{to {to treba savladati. Ako je to nemogu}no, onda _
priroda je ne{to {to ne treba primiti, ne{to sa ~im se ne treba
pomiriti.
Posredno i neposredno, problem li~nosti sadrì u sebi sve
vekove~ne probleme. U samoj stvari, problem li~nosti, Boga i sveta,
jesu tri aspekta, tri vida jednog istog problema. U problem li~nosti
se kao u ìù sti~u svi problemi, jer je li~nost popri{te svih
suprotnosti. êsto puta, zbog svoje nerazmrsive sloènosti, li~nost
izgleda kao neki tragikomi~an poku{aj, kojim neko nepoznato bi}e
èli da pomiri nepomirqive suprotnosti.
Problem li~nosti duboko zaseca u problem sveta, jer je li~nost
~ove~ija svim bi}em svojim uvreèna u bi}u sveta. Re{ewe jednog
problema povla~i za sobom re{ewe drugog. Geneti~ku srodnost i
ontolo{ku zavisnost ovih problema Dostojevski nenadma{no
prikazuje u svima svojim herojima. Naro~ito u Ivanu Karamazovu
koji, u izvesnom smislu, pretstavqa najpotpunije ovaplo}ewe
Dostojevskovih mu~ewa oko re{ewa vekove~nih, prokletih
problema.
Ako je problem ~oveka postavqen ozbiqno, on se po nekoj
unutra{woj neophodnosti grana u problem Boga i problem sveta. To
nam pokazuje Ivan Karamazov. Da bi {to jasnije izrazio i {to vernije
pretstavio su{tinu svoje li~nosti, on izlaè svome bratu Aqo{i svoj
stav prema Bogu i svetu. >>Nama je pre svega potrebno da re{imo
ve~na pitawa. To je na{a briga<<, izjavquje Ivan Aqo{i. A ta pitawa
su: ima li Boga, ima li besmrtnosti?
Ali, ~ime }e ~ovek re{iti ova pitawa? Raspolaè li on
saznawem koje moè re{iti ve~na pitawa? Postoji li u wegovom bi}u
sposobnost koja moè dati ubedqiv odgovor na ova pitawa? Mo}i
postaviti ve~na pitawa a ne mo}i ih re{iti, bila bi kob kojoj nema
ravne u svima svetovima. Um qudski postavqa ve~na pitawa, ali, da
li ih moè re{iti?
Ivan ispituje prirodu uma qudskog kao glavnog oru|a saznawa i
nalazi da je um qudski sazdan >>samo sa pojmom o trima
dimenzijama prostranstva<<. Pritom, evklidovski um qudski je kao
atom slaba~ak i maju{an. Ako Bog postoji, i ako je On doista stvorio
zemqu, onda je On wu, kao {to nam je potpuno poznato, stvorio po
Evklidovoj geometriji. Me|utim, ima geometri~ara i filosofa koji
sumwaju da je svet stvoren samo po Evklidovoj geometriji. Oni se
~ak usu|uju ma{tati da se dve paralelne linije, koje se po Evklidu
nipo{to ne mogu sastati na zemqi, mo`da i sastaju negde u
beskona~nosti. Ja sam, golube moj, izjavquje Ivan Aqo{i, re{io onda
ovako: kada ja ni to ne mogu da pojmim, onda otkud Boga da
pojmim! Ja smireno priznajem da nemam nikakvih sposobnosti za
re{avawe takvih pitawa; ja imam um evklidovski, zemaqski, i stoga _
kako da re{avam o onom {to nije od ovoga sveta? Sve su to pitawa
nesvojstvena na{em umu, koji je stvoren sa shvatawem samo triju
dimenzija.
Zna~i, po samoj prirodi svojoj um qudski je nesposoban za
poznawe Boga. On je kao neka hermeti~ki zatvorena monada,
nimalo otvorena prema Bogu. Ali, i pored svega toga, neka
neodoqiva unutra{wa sila goni Ivana na re{avawe ve~nih pitawa. I
on govori Aqo{i: Tako, dakle, ja primam Boga, i ne samo to, nego jo{
i vi{e: primam premudrost wegovu i ciq wegov, koji su nam potpuno
nepoznati; verujem u poredak, u smisao ìvota, verujem u ve~nu
harmoniju u kojoj kao da }emo se svi mi sliti, verujem u Re~, kojoj
teì sva vasiona i koja sama >>be{e u Boga<< i koja sama je Bog. .
. Ali, pretstavi sad sebi: da ja u kona~nom rezultatu ovaj svet Bo`ji
ne primam; iako znam da postoji, ipak ga nipo{to ne priznajem. To
jest, pazi dobro, to nije da ja Boga ne primam, nego ovaj svet, {to ga
je On stvorio, ne primam, niti mogu pristati da ga primim. Odmah da
objasnim jo{ boqe: ja sam kao dete ube|en da }e sve muke i patwe
pro}i i izgladiti se, da }e cela neprijatna komika qudskih
protivre~nosti i{~eznuti kao bedna utvara, kao gnusna izmi{qotina
slaba~kog i maju{nog kao atom evklidovskog uma qudskog; da }e,
naposletku, u vasionskom finalu, u trenutku ve~ne harmonije, desiti
se i pojaviti ne{to toliko dragoceno, da }e ga biti dosta za sva srca,
za ublaèwe svih negodovawa, za iskupqewe svih zlo~instava
qudskih, za svu od wih prolivenu krv; da }e toga dragocenoga biti
dovoqno da se mognu ne samo oprostiti, nego da se mognu i
odobriti sve nepravde i zla koja su se desila qudima, _ ali, neka se
ba{ i sve to zbude i pojavi, ja to ne primam, niti ho}u da primim.
Neka se ~ak i paralelne linije sastanu, neka ba{ ja sam to do~ekam
i vidim: vidim i reknem da su se zbiqa sastale, pa ipak ja to primiti
ne}u. Eto, to ti je moja su{tina, Aqo{a, to ti je moja teza.
Ivan {iroko i duboko ose}a svet. Kao da mu se srce stopilo sa
svima tajnama a du{a usidrila u svima bezdanima. Svuda bezdan do
bezdana i beskraj do beskraja. A usred wega slaba~ak i maju{an
evklidovski um qudski. Kako da se sna|e me| wima? Svaki ga bezdan
pla{i i svaki beskraj uàsava. Primiti svet ovakav kakav je, moè
samo glupavi naivko. U svetu postoji bol, postoji zlo, postoji smrt.
Zar ~ovek moè primiti i priznati takav svet? Ivan ga ne prima i ne
priznaje sa mnogih razloga. Glavni je: stradawe ~ove~anstva
uop{te i stradawe dece napose.
Jedno je izvesno: ~ove~anstvo strada u ovom i ovakvom
svetu. Ali, nesre}a ba{ i jeste u tome {to stradawa ima, a
opravdawa stradawa nema. Ivan ne moè da primi svet u kome
stradawa ima, a smisla stradawa nema. Da bi smawio razmere svoje
argumentacije, Ivan se zadràva samo na stradawu dece. On ~ak i o
de~acima ne èli da govori, jer su oni >>pojeli jabuku<<, poznali
dobro i zlo, i postali >>kao bogovi<<. Ali, de~ica nisu ni{ta pojela, i
zasad jo{ ni za {to nisu kriva. [to i ona stra{no pate na zemqi, to je,
naravno, zbog otaca svojih, {to su ka`weni zbog oceva svojih, koji su
>>pojeli jabuku<<. No, to je rasu|ivawe iz drugog sveta, srcu
qudskom ovde na zemqi nepojmqivo. Jer je nemogu}no da nevin
strada za drugog, i to tako nevin kao {to su deca!
Stradawe je dubqe u prirodi qudskoj od uma. Pred jezivom
stvarno{}u qudskog stradawa ~ovekov um spopada groznica. A
kada su u pitawu stradawa de~ice, onda i ogromni um Ivana
Karamazova pada u bunilo. I on kao u bezumqu zbori Aqo{i: Ponekad
se govori o >>zverskoj<< surovosti ~oveka; no to je stra{no
nepravi~no, i uvreda je za zverove: zver nikada ne moè biti tako
surov kao ~ovek, tako artisti~ki, tako umetni~ki surov i
nemilosrdan.
Nema sumwe, Ivan je u pravu. Iza wegovog tvr|ewa stoje
bezbrojna svedo~anstva qudske istorije. Ako se ta svedo~anstva
svrstaju, ona nam kazuju tu`nu istinu: ~ovek je svesno, racionalno i
dobrovoqno nemilosrdan, surov i zao; u tome je wegovo àlosno
preimu}stvo nad zverovima. [tavi{e, ~ovek je zaqubqen u zlo. Ta
zaqubqenost ide do sladostra{}a. Ni jedan zver ne moè
sladostrasno uìvati u odvratnim gadostima i umetni~kim zlo~inima
u kojima uìva ~ovek. Qubav prema zlu, to je ~isto qudska
specijalnost na ovoj planeti; zverovi su po prirodi svojoj nesposobni
za takvu qubav. Zemqa li~i na pakao zato {to su qudi sladostrasno
zaqubqeni u zlo.
Ivana mu~e ~iwenice qudskog sladostrasnog uìvawa u
zlo~inu. To sladostrasno uìvawe vrhuni u mu~ewu nevine de~ice.
Evo primera: zavojeva~i Balkana, Turci, sa sladostra{}em mu~e ba{
decu. Jedna majka, izbezumqena od straha, drì svoje odoj~e na
rukama; oko we hala~u Turci. Prohtelo im se da se {ale: oni miluju
detence, smeju se da bi ga nasmejali; to im polazi za rukom, detence
se osmehuje. U tom trenutku Tur~in ni{ani na dete pi{toqem na
pedaq rastojawa od detiweg lica. Detence radosno gu~e, pruà
ru~ice da uhvati pi{toq i _ umetnik odapiwe obara~ na pi{toqu
pravo detetu u lice i razmrskava mu glavu . . .
Umetnik sladostrasno uìva u svome delu. A Ivan? U delirijumu
od bola i uàsa on govori: >>Ja mislim, ako |avo ne postoji, a stvorio
ga je ~ovek, onda ga je stvorio po svome liku i podobiju<<. Sa
ivanovskih razloga Leonardo da Vin~i je doviknuo ~oveku:
>>ôve~e, ti si car zverova (re delle bestie), jer je zaista zverstvo
tvoje najve}e<<.
Ima neke tamne su{tine u ~oveku, te je >>~ovek od prirode
despot i voli da bude mu~iteq<<. ôvek svesno i dragovoqno
neguje u sebi qubav prema zlu, usavr{ava je, i najzad kruni{e
sladostrasnom i intelektualnom zaqubqeno{}u u zlo. Tako, zlo
postaje racionalna potreba ~ovekovog saznawa. Nimalo tu|e
~oveku, zlo se postupno pretvara u sastavni deo ~ovekove svesti.
Mu~enik i mudrac Paskal rekao je bolnu istinu: >>Nikada qudi ne
~ine zla tako mnogo i tako rado kao kad ga ~ine svesno<<.
Uìvati u mu~ewu de~ice, to je tragi~na sposobnost koju je
~ovek uspeo da razvije u sebi. U svakom se ~oveku krije zver, tvrdi
Ivan, zver qutitosti, zver sladostrasnog raspaqivawa usled kukwave
mu~ene `rtve, zver neobuzdano pu{tenog sa lanca, zver u razvratu
zadobivenih bolesti.
Ivan zasniva svoje tvr|ewe na ~iwenicama, na statisti~kim
podacima, na dokazima. Evo jednog od mnogih podataka: malu,
petogodi{wu devoj~icu omrzli su otac i majka _ >>vrlo uvaèni
qudi, ~inovnici, obrazovani i vaspitani<<. Tu su jadnu devoj~icu ti
obrazovani roditeqi mu~ili na sve mogu}e na~ine. Tukli su je, {ibali,
udarali nogama, ne znaju}i ni sami za{to _ sve su joj telo pretvorili u
modrice; naposletku su do{li do najvi{e prefiwenosti: po zimi, na
mrazu, zatvarali su je preko cele no}i u nu`nik; premazivali su joj sve
lice wenom pogani i nagonili su je da jede tu pogan, i to ju je mati _
mati nagonila. I ta je mati mogla spavati dok su se no}u ~uli jauci
jadnog detenceta, zatvorenog u onom poganom mestu! Razume{, li
ti to, pita Aqo{u izmu~eni Ivan, malo stvorewe, koje jo{ ne ume ni
da shvati {ta se sa wim radi, u onom odvratnom mestu, u pomr~ini i
zimi, bije samo sebe svojom si}u{nom pesnicom u izmu~ene
grudi}e, i pla~e krvavim, bezazlenim, krotkim suzicama >>Bogi<<,
da ga on odbrani? . . . Razume{ li ti tu besmislicu, prijatequ moj i
brate moj, isku{eni~e Bo`ji i smireni _ razume{ li? Za{to je ta
besmislica potrebna i stvorena! Kaù, bez we ~ovek ne bi mogao
opstati na ovome svetu, ne bi mogao poznati dobro i zlo. Ali na{ta
da se pozna to |avolsko dobro i zlo, kada toliko mnogo staje? Ta ceo
svet poznawa ne vredi one suzice detenceta >>Bogi<<! Ja ne
govorim o patwama velikih: oni su jabuku pojeli, i |avo neka ih nosi, i
slobodno neka ih sve |avo uzme! Ali ovi mali, ovi mali! . . . Mu~im ja
tebe, Aqo{ka, dodaje Ivan sa bolom, tebi kao da nije dobro. Ja }u
prestati, ako ho}e{. _ Ni{ta ne mari, ho}u i ja da se mu~im,
odgovara Aqo{a, a sa wim svi koje mu~i gorki problem stradawa, svi
sposobni >>gornija mudrstvovati i gornih iskati<<.
Stra{no je biti ~ovek. Nije li stra{nije i od najstra{nijeg: imati
maju{no, slaba~ko qudsko saznawe, a biti sa svih strana opkoqen
sve nekim beskrajnim problemima? ôveku su data pet ~ula, ne
znamo zbog ~ega ni vi{e ni mawe. Tako hermeti~ki zatvoren u
maju{no saznawe i u pet ~ula ~ovek projavquje svoje bi}e na
neobi~ne na~ine. A kada problem stradawa udari u slaba~ko
qudsko saznawe, onda je ne samo stra{no nego i fatalno biti ~ovek.
Nije li to tragi~na privilegija biti ~ovek i svoju ~ove~nost izraàvati
kroz mu~ewe drugih i kroz pri~iwavawe stradawa drugima? I za
najslepije qudsko saznawe o~igledna je ~iwenica: stradawe je svuda
prisutno; sve {to postoji strada; sva je vaseqena potopqena u
stradawe; stradawe je neka kobna neophodnost ovog
trodimenzionog sveta. Na{a nesre}na planeta pokva{ena je suzama
qudskim od kore do centra. Weno ustrojstvo je neshvatqivo.
Qudskom bi}u nedostaje organ poznawa kojim bi bio u stawu da
shvati misteriju sveta.
Misaon ~ovek, ako je iole iskren, mora se pridruìti Ivanovom
priznawu: Ja priznajem da ni{ta ne mogu da shvatim, za{to je sve
tako stvoreno i ude{eno. . . O, po mom umu _ po mom jadnom,
zemaqskom, evklidovskom umu, znam samo to: da stradawa ima, da
krivaca nema, da sve jedno iz drugog proizilazi neposredno i prosto,
da sve te~e i uravnoteàva se; _ ali to je samo evklidovska
besmislica; ja to znam, no eto ne mogu pristati da po woj ìvim! [ta
imam ja od toga {to krivaca nema, i {to sve neposredno i prosto
jedno iz drugog proizilazi, i {to ja to znam? _ Meni treba odmazda,
jer }u ina~e uni{titi sebe. I to odmazda ne negde tamo u dalekoj
beskona~nosti _ gde bilo, i kad bilo, nego jo{ ovde na zemqi, i da je
ja sam vidim! Ja sam verovao, i ho}u sam da vidim; ako u to vreme
budem mrtav, onda neka me vaskrsnu iz mrtvih, jer ako se sve bez
mene svr{i, to }e za mene biti i suvi{e velika uvreda. Nisam vaqda
zato patio, da sobom, zlo~instvima i patwama svojim, nekome na|
ubrim zemqi{te za budu}u harmoniju! Ho}u da vidim svojim o~ima
kako }e jelen~e le}i pored lava, i kako }e onaj {to je zaklan, ustati i
zagrliti se sa onim koji ga je zaklao. Ho}u da budem tu, kada svi
najedared doznadu zbog ~ega je sve tako bilo. . . Me|utim, tu su jo{ i
ona mu~ena de~ica, i {ta }u s wima tada da ~inim? To je pitawe
koje ne mogu da re{im. Po stotiniti put ponavqam: pitawa ima vrlo
mnogo, a ja sam naveo samo decu zato, {to je tu kao dan jasno ono
{to je meni potrebno da kaèm. ûj: ako svi moraju patiti, da bi
stradawem kupili ve~nu harmoniju, {ta }e onda tu deca? Kaì mi
molim te! Sasvim je nepojmqivo za{to su morala da stradaju i ona,
de~ica; za{to da ona svojim patwama kupuju harmoniju? [to li su i
ona dospela u materijal, i sobom na|ubrila za nekoga budu}u
harmoniju? Solidarnost u grehu me|u qudima, _ to razumem;
razumem i solidarnost u odmazdi; ali vaqda ne}emo s de~icom
izvoditi solidarnost u grehu! A ako je pravda u tome, da su i ona
solidarna sa ocevima svojim u svima zlo~instvima oceva, onda,
naravno, ta pravda nije od ovoga sveta, i meni je ona nepojmqiva.
Realnost stradawa je neposrednija, dubqa, {ira i beskrajnija od
realnosti uma. Po svima svojim glavnim osobinama stradawe je
nepojamno za bedni um qudski. I ~ovek sa bolom mora pitati: nije li
stradawe neophodnost ne samo vremena i prostora nego i
beskona~nosti i ve~nosti? Ukoliko ~ovek ose}a, zna i vidi qudske i
zemaqske stvarnosti, ose}a ih, zna ih, vidi ih u kategoriji stradawa.
Po samoj prirodi svojoj, stradawe ili onemogu}uje ili iskqu~uje svaku
racionalnu harmoniju. Jer je stradawe stvorilo bezbrojne stvarnosti
koje se ne mogu uni{titi. Si}u{ni um qudski mora priznati da nije u
stawu osmisliti i opravdati stradawe. Kada je tako, onda je
nemogu}na neka vi{a harmonija u ìvotu.
Pretpostavimo li da je takva harmonija i mogu}na u nekoj
dalekoj budu}nosti, {ta }emo onda sa poniènim i uvre|enim umom
qudskim? Moè li on oprostiti uvrede koje su mu nanesene
neshvatqivo{}u sveta i ìvota? Moè li zaboraviti stradawe koje se
uvuklo u same praosnove ìvota i daje pravo ~oveku da protestvuje
protiv tako tragi~ne harmonije? Ivan smatra da je takva harmonija
mogu}na. Ali to }e biti harmonija koju ne moè usvojiti um qudski,
jer je stradawe qudsko ostalo neobja{weno, neiskupqeno,
neopravdano.
No i pored svega toga Ivan ne huli na Boga. On razume
kakav }e morati biti potres vasione, kad se sve na nebu i pod
zemqom slije u jedan pohvalni glas, i sve {to ìvi i {to je ìvelo
usklikne: >>Ti si u pravu, Gospode, jer se otkri{e putevi Tvoji!<<
Onda }e, naravno, nastati vrhunac poznawa, i sve }e se objasniti.
Ali, u tome i jeste ~vor, vapije Ivan, ja ba{ to ne mogu da primim,
ba{ na to ne mogu da pristanem. Dok jo{ imam vremena, ùrim da
se ogradim, i stoga se od te najvi{e harmonije potpuno odri~em.
Ona ne vredi jedne suzice ni samo onog jednog na smrt osu|enog
detenceta, {to je tuklo sebe pesnicom u grudi i molilo se u svojoj
smrdqivoj jazbini neiskupqenim suzicama svojim >>Bogi<<! Ne
vredi, jer su suzice wegove ostale neiskupqene. One moraju biti
iskupqene, ina~e ne moè biti harmonije. . . Ali ~ime, ~ime }e{ ih
iskupiti? Zar je to mogu}no? Vaqda time {to }e se neko osvetiti
wihovim mu~iteqima. Ali na{ta meni to {to }e de~ica biti
osve}ena? [ta }e meni pakao za mu~iteqe? [ta tu moè pakao
popraviti, kada su de~ica ve} onako stra{no namu~ena? I kakva je
to harmonija, kad je tu i pakao: ja ho}u da oprostim i ho}u da
zagrlim, ja uop{te ne}u da se vi{e strada! I ako su patwe de~ije
oti{le na popuwavawe one sume patwi koja je bila neophodna da se
kupi istina, onda tvrdim unapred, da je ta istina i suvi{e skupo
pla}ena, i ona ne vredi te cene! I, najzad, ja ne}u da se mati grli sa
mu~iteqem, koji je natutkao pse da rastrgnu wenog sina! Ne sme
ona wemu oprostiti! Ako ho}e, neka pra{ta za svoj ra~un _ neka
oprosti mu~itequ za svoju materinsku neizmernu patwu; ali mu~ewe
svoga rastrgnutog deteta ona nema pravo da oprosti, niti sme
oprostiti mu~itequ, pa ba{ da mu ih dete samo oprosti! . . . A kad je
tako, kad oni ne smeju oprostiti, gde je onda harmonija? Postoji li u
celome svetu bi}e, koje bi moglo i imalo prava oprostiti? Ja ne}u
harmoniju! _ iz qubavi prema ~ove~anstvu je ne}u! Boqe onda da ja
ostanem sa patwama neosve}enim. Boqe da ja ostanem pri
neosve}enoj patwi svojoj, i pri svom neutoqenom negodovawu, pa
makar i ne bio u pravu. Suvi{e je skupa ta harmonija! _ ne moè
na{ xep ni u kom slu~aju da plati toliko za ulaznicu. I stoga se ja
ùrim da svoju ulaznicu natrag vratim. Ako sam po{ten ~ovek, ja
sam i obavezan da je vratim {to pre. To i ~inim. Nije to da Boga ne
primam, Aqo{a, ja mu samo ulaznicu naju~tivije vra}am natrag.
Mu~eni~ki se trude}i da tajnu ìvota i sveta objasni
evklidovskim umom svojim, Ivan je izgubio veru u poredak i
harmoniju stvari. Za wega je svet >>prokleti |avolski haos<<, nad
kojim se nikakav svetli i sveti duh ne nosi. Na apsurdima po~iva
svet, vapije kao u bunilu Ivan. Ja ni{ta ne razumem; sad i ne}u ni{ta
da razumem. Ho}u da ostanem pri faktu. Davno sam odlu~io: ni{ta
na ovom svetu ne razumevati. Kad ho}u da ma {ta razumem, ja
odmah izneverim fakat, napustim ga; ali sad sam odlu~io da
ostanem pri faktu. . . Ja ni{ta ne mogu da razumem, za{to je sve
tako stvoreno i ude{eno.
Ma s koje strane pristupili svetu, svet je neshvatqiva tajna, jer
~ovek ne poseduje umne sposobnosti kojom bi mogao osvetliti tu
tajnu u svima wenim dubinama i visinama i prona}i wen pravi
smisao. Tu je glavni uzrok tragike za qudsko saznawe. Tu poreklo svih
anatema koje zemqa {aqe nebu. Svi buntovi protiv Boga ni~u iz
toga. Iz toga je nikao i Ivanov bunt. Jer svi mu~eni~ki napori qudski,
da tragi~nu tajnu sveta utisnu u kategorije evklidovskog uma
qudskog, zavr{avaju se buntom.
Bunt je logi~na posledica ~ovekove vere u razum, jer razum
jedva moè {to shvatiti od beskona~ne tajne koja prohodi svetove.
Samo naivan ~ovek moè verovati da razum qudski moè
odgonetnuti zagonetku sveta i re{iti problem ìvota. To je kao
verovati da komarac moè smestiti u svoju utrobu _ Mle~ni put. I
najgenijalniji um qudski beskrajno je mali prema beskrajno ogromnoj
tajni sveta. Ivan je re~it primer za to. On je nepo{tedno naprezao
svoj um da wime re{i jezivi problem sveta. Pri tome je li~nim
iskustvom do{ao do grozni~avog saznawa i mu~nog priznawa da je
atomski, zemaqski, evklidovski um qudski apsolutno nesposoban da
re{i problem sveta.
Racionalizam je otac nihilizma. Kada se racionalizam, ma koje
boje, razvije do svog zavr{nog stupwa, on se, po prirodi svoje logike,
zavr{ava nihilisti~kim buntom i anarhisti~kim neprimawem sveta.
>>Vera u kategorije razuma je uzrok nihilizma<<, iskreno tvrdi
Ni~e. i kada bi racionalisti, ma koje vrste, imali toliko odva`ne
smirenosti, da od Ivana i Ni~ea pozajme iskrenost, oni bi javno
priznali da je vera u razum qudski _ najsigurniji put koji kroz
razo~arawe vodi u o~ajawe, u bunt, u neprimawe sveta, u nihilizam
i anarhizam.
*
* *
Ivanovo neprimawe sveta je zavr{na forma dugo pripremanog

bunta. [to je podzemni antiheroj izfilosofirao u malome, Ivan je
pro{irio do neslu}enih razmera. Ideja o neprimawu sveta za~iwe se
u ~ovekomi{u, uzrasta kroz Raskoqnikova, Svidrigajlova, Ipolita,
Stavrogina, Kirilova, Verhovenskog, da najzad potpuno sazri u Ivanu.
Sve wih poraàva o~igledan fakt: gorka tragi~nost i beskona~na
uàsnost ovoga sveta. Ali, vrhunac uàsa je u tome, {to oni, ukoliko
strasnije i o~ajnije poniru u ~udovi{nu tragi~nost ovoga sveta,
utoliko dubqe i neodoqivije ose}aju i saznaju da je gorwi svet samo
nastavak ovoga sveta sa svima wegovim uàsima i apsurdima. Pa i
sama ve~nost nije ni{ta drugo nego _ tragi~na komika vremenskog i
prostornog sveta, prenesena u ve~no trajawe. Kada Svidrigajlov
razmi{qa o ve~nosti i svoj aparat poznawa upravqa na wu, ona mu
se javqa u najuàsnijem obliku. I on ovako govori Raskoqnikovu: Mi
sve zami{qamo ve~nost kao neku ideju koja se ne moè shvatiti,
kao ne{to ogromnom ogromno! A za{to ba{ neminovno ogromno? I
najedared mesto svega toga, pomislite samo, a ta va{a ve~nost nije
ni{ta drugo nego samo jedna mala sobica, ne ve}a od seoskog
doma}eg kupatila, po~a|avela, i po svima uglovima pauci, i eto to
vam je ve~nost!
Neprimawe sveta izvija se neminovno u neprimawe ve~nosti.
Jezivi uàs prohodi i vreme i ve~nost. Dostojevskovi antiheroji imaju
u sebi neku nesre}nu magnetsku silu kojom privla~e sve {to je
tragi~no i uàsno u svetu i ve~nosti. Iz prirode i ve~nosti, kao i iz
zakona wihovih, bije neki neuklowivi uàs koji Dostojevskove
antiheroje dovodi do ru{ila~kog i samoubila~kog o~ajawa.
Izmu~en nemilosrdno{}u i tiranijom prirode i wenih zakona,
Ipolit se povla~i u samoubila~ko raspoloèwe. On to otvoreno
priznaje. Wemu priroda li~i na nekakvog ogromnog, neumoqivog i
nemu{tog zvera, ili ta~nije, na nekakvu ogromnu ma{inu
najmodernije konstrukcije, koja besmisleno, bezose}ajno i potmulo
zahvata, smrvquje i guta sve.
Iako je priroda nekakvo bezobli~no ~udovi{te, ipak se privi|a
Ipolitu u izvesnim oblicima. Ponekad mi se ~inilo, pri~a Ipolit, da
vidim tu beskona~nu silu, to potmulo, mra~no i nemo bi}e. Se}am
se, neko me je kao poveo za ruku, sa sve}om u ruci, pokazao mi
neku ogromnu i odvratnu skorpiju i stao me uveravati da je to ono
mra~no, potmulo i svemo}no bi}e, i smejao se mome negodovawu.
Pri ovakvoj viziji ~oveku se od uàsa smrzava misao u glavi i
ose}awe u srcu; nerastopqiv led opkoqava mu du{u i ~ovek gubi
svoje ime. Boqe bi bilo da se zove o~ajnik, a ne ~ovek. Nema
smisla, izjavquje Ipolit, ostajati i daqe u ìvotu, kad on uzima na sebe
tako ~udne oblike koji vre|aju. To privi|ewe me je unizilo. Ja nisam u
stawu da se pot~iwavam sili koja uzima na sebe obli~je skorpije.
Izgleda, ~oveku je dato saznawe da bi mogao saznati kako je
o~ajno nemo}an i bespomo}an pred besmislenom tiranijom ìvota.
Nije li onda saznawe najpodrugqivija privilegija koju ~ovek ima?
Obamiru}i od uàsa, Ipolit pribegava pretpostavci da je ni{tavni
ìvot, ìvot atoma, prosto potreban zbog popuwavawa nekakve
kosmi~ke harmonije, zbog nekakvog plusa i minusa, zbog nekakvog
kontrasta, isto onako kao {to su svakodnevno potrebne `rtve ìvota
nekoliko miliona bi}a, bez ~ije smrti svet ne moè opstati. . . Ali
neka! Nastavqa Ipolit. Ja se slaèm s tim da se druga~ije, to jest bez
neprekidnog me|usobnog pro`dirawa, svet nikako nije mogao dovesti
u red; ja pristajem da se sloìm i sa tim da ja u celom tom ure|ewu
ni{ta ne razumem; ali evo {ta ja, zato, pouzdano, nasigurno znam:
kad je meni ve} jednom dato da sam svestan da >>ja postojim<<,
{ta se mene onda ti~e {to je svet stvoren sa pogre{kama, i {to on
druk~ije ne moè da opstane? Ko }e meni i za{ta posle toga suditi?
Recite {ta ho}ete, ali je sve to nesmisleno i nepravi~no. Me|utim, ja,
i pored najboqe svoje èqe, nikad nisam mogao da zamislim da
budu}eg ìvota i Provi|ewa nema. Najta~nije }e od svega biti: da
sve to postoji, samo mi ni{ta ne razumemo od tog budu}eg ìvota i
wegovih zakona. Ali kad je ve} tako te{ko i skoro savr{eno
nemogu}no da se to razume, zar ja onda da odgovaram {to nisam
bio u stawu da shvatim ono {to je neshvatqivo? . . . Ja }u umreti
gledaju}i pravo na izvor snage i ìvota, i ne}u poèleti taj ìvot! Da
sam imao vlast ne roditi se, sigurno ne bih pristao da postojim pod
tako podrugqivim uslovima. Ali bar imam vlast da svr{im sa ìvotom.
Nije velika vlast, pa nije veliki ni bunt!
Bunt Dostojevskovih antiheroja je ne{to izuzetno u sferi
qudske misli. Buntovno raspoloèwe se pewe do vrtoglave visine, na
kojoj se duh qudski rasipa u divqem uàsu i nemom o~ajawu. Za wih
je metafizi~ki uàs posledwa su{tina ìvota i sveta. Zahva}eni
~udovi{nom silom te metafizi~ke svireposti, oni nam s bolom i
o~ajawem pri~aju o uàsu ìvota kao {to nam niko nikada nije
pri~ao. >>U delima Dostojevskoga, pi{e jedan engleski kriti~ar, ima
vi{e uàsa i svireposti nego u svima literaturama svih vremena koja
su mu prethodila. Nije to {to je on >>surov talenat<<, kao {to su
neki govorili, ve} {to je u wega qudsko saznawe radilo ìvqe nego
kod ostalih qudi wegovog doba, {to je na mnogo uàsniji na~in bio
`rtva posledwe svireposti stvari<<.
Ni vidoviti [ekspir nije dubqe od Dostojevskoga zagledao u
posledwu su{tinu ìvota i sveta. U Kraqu Liru i Magbetu potresno je
prikazana tragika qudskog bi}a. Pri svemu tome, najgenijalniji
tragi~ar nije mogao kao Dostojevski onako mnogostrano i vidovito
sagledati, ni onako duboko osetiti, posledwi uàs ìvota, iako ga je
ponekad sna`no ose}ao i govorio da je ìvot _ >>pri~a koju idiot
pri~a<<.
@ivot je bol, ìvot je strah, i ~ovek je nesre}an, govori Kirilov
kao probijaju}i neki unutra{wi duhovni led. Sad je sve bol i strah.
Sad ~ovek voli ìvot zato {to voli bol i strah. I tako je u~iweno.
@ivot se sada daje za bol i strah _ u tome je sva obmana. Za Kirilova
je drugi, gorwi svet _ ogroman kamen koji visi nad ~ovekom i moè
svakog trenutka pasti na wega. Stavroginu je ìvot >>beskrajna
serija obmana<<.
Kada bi metafizi~ki uàs ìvota bio prostije prirode, ~ovek bi
ga mogao shvatiti, ako ne i savladati. Ali on je stvoren iz ko zna
koliko vidqivih i nevidqivih sastojaka, od kojih svaki ima po jednu
beskona~nost. A svaka beskona~nost po bezbroj zagonetki. Stoga je
sav ìvot i sav svet, ukoliko mi vidimo i ose}amo, haoti~na
evklidovska besmislica.
U svetu ni{ta nije ni malo ni prosto. I u beskona~no malom taji
se kvasac beskrajnosti. Beskona~no veliko je isto onoliko zagonetno
kao i beskona~no malo. A izme|u toga dvoga _ sve sama zagonetka
do zagonetke. >>Sve je na svetu zagonetka<<, objavquje
Dostojevski. On je svim bi}em otvoren prema zagonetkama sveta i
uàsima ìvota. I oni padaju na wega, te{ki kao vodeni~ni kamen.
>>Stra{no mnogo tajni ima! Suvi{e mnogo zagonetaka ugwetavaju
na zemqi ~oveka! . . . [irok je ~ovek, suvi{e {irok _ ja bih ga
suzio<<.
ôveku, uèm po duhovnim sposobnostima, vaqda bi i uàs
ìvota bio uì, prostiji, sno{qiviji. Ovako, u beskrajnom haosu ìvota,
~ovek, {irok duhom, mu~i se neizmerno, kida i pati, ali ne moè da
prona|e smisao i opravdawe ovom ~udovi{nom sazdawu {to se svet
zove. Sve je zagonetka svemu, a najpre sebi samom. Maju{na re~ca
>>za{to<<, veli Dostojevski, ispunila je vasionu od prvog dana
postawa sveta, i cela priroda svakoga trenutka dovikuje svome
Tvorcu: >>Za{to?<< I evo ve} sedam hiqada godina ne dobija
odgovora.
Razbijena patwama, zbuwena problemima, zapawena
zagonetkama, qudska priroda nema sposobnosti da odgovori na
prokleta, vekove~na pitawa. Neka tajanstvena svest nalazi se u woj.
Da li samo zato, da bi ~ovek bio svestan uàsne disharmonije sveta.
>>Moja svest, _ pi{e Dostojevski u svome Dnevniku, pripisuju}i to
rasu|ivawe materijalistu _ , u samoj stvari nije harmonija ve},
naprotiv, disharmonija, jer sam sa wom nesre}an<<.
Izgleda, ciq je svemo}nih zakona prirode da {to nemilosrdnije
vre|aju i kiwe nesre}nog ~oveka. Jer za{to je data svest ~oveku pre
nego {to je on pristao na to? >>U samoj stvari, kakvo je pravo imala
priroda da me zbog nekakvih svojih ve~nih zakona proizvede na
svet? Ja sam stvoren sa sve{}u, i te sam prirode svestan. Kakvo je
pravo imala priroda da me stvori svesnim, bez moga pristanka na
to? Ona me je stvorila svesnim, to jest stradaju}im. Ali, ja ne}u
stradawe, jer ~ega radi bih pristao na stradawe?
Strahotna tragika postojawa uop{te, stvara u ~oveku
neizdr`qive misli: A {ta, ako je ~ovek bio spu{ten na zemqu radi
neke bestidne probe, da bi se samo videlo, da li }e se takvo bi}e
uìveti u uslove ìvota na zemqi ili ne? Seta te misli je, pre svega, u
tome {to ipak nema krivca, {to niko nije vr{io probu, {to nema
nikoga koga bi prokleli, i {to se sve desilo prosto po mrtvim
zakonima prirode, koji su mi savr{eno neshvatqivi, i na koje moja
svest ne moè nipo{to pristati. Ergo: po{to na svoja pitawa o sre}i, ja
preko svoje svesti dobijam od prirode samo odgovor da mogu biti
sre}an jedino u harmoniji celine, koju ne razumem i, o~igledno je za
mene, nikada ne}u ni biti u stawu da je razumem; _ po{to mi priroda
ne samo ne priznaje pravo da traìm od we ra~un, nego mi nikako i
ne odgovara, i to ne zato {to ne}e, nego zato {to ne moè da
odgovori; _ po{to sam se uverio da je priroda, da bi mi odgovorila na
pitawa, predodredila meni (nesvesno) mene samog, i meni
odgovara mojom sve{}u (jer sve to ja sam govorim sebi); _ po{to,
najzad, pri takvom stawu stvari, ja uzimam na sebe u jedno isto
vreme ulogu islednika i branioca, optuènika i sudije, i nalazim da je
ova komedija od strane prirode potpuno glupa, a sa svoje strane
smatram da je poniàvaju}e podnositi ovu komediju, _ to ja, kao
nesumwivi islednik i branilac, sudija i optuènik, zajedno sa sobom
osu|ujem na smrt ovu prirodu koja me je tako bezobzirno i drsko
stvorila za patwu . . . Ali po{to nisam u stawu da uni{tim prirodu,
to }u uni{titi samo sebe, jedino od dosadno nesnosne tiranije, u
kojoj nema krivca.
Svest ~ini ~oveka nesre}nim. Ona ga odvaja od sveta, odvodi
u samoìvu usamqenost, dovodi do samoubila~kog o~ajawa, dok ga
priroda zatvara sa svih strana i zlo~ina~ki mu~i wegovu slaba~ku
svest svojom svirepom tajanstveno{}u. I jadni ~ovek ìvi u prirodi
kao u nekoj ogromnoj i odvratnoj lobawi mrtva~koj. >>O, prirodo!
Vapije Dostojevski. Qudi su na zemqi sami _ u tome je nesre}a!. . .
Kaù, sunce daje ìvot vasioni. Rodi se sunce _ pogledajte ga, zar
ono nije mrtvac? Sve je mrtvo, i svuda su mrtvaci. Jedino su qudi
usamqeni, a oko wih je tajac _ to vam je zemqa!
Ba~en u >>|avolski haos<<, u ~equsti ~udovi{ta ~ije je telo
prostor a du{a vreme, nesre}ni ~ovek protestvuje svojim atomskim
umom, buntovno odbija da primi ovako stvoren i ovako ure|en svet,
prokliwe sve i sva, i uporno ostaje pri svome prokletstvu, jer je ono
>>wegova privilegija koja ga najvi{e i odlikuje od drugih
ìvotiwa<<. ôvek prokliwe, i tako se oduùje onome koji ga je
stvorio prokletim. >>Mi smo prokleti; ìvot qudski je proklet
uop{te<<, stoga >>~ove~e, budi smeliji i budi gord! Nisi ti kriv!
BUNT
2) NEPRIMAWE HRISTA
Ukoliko um qudski moè pristupiti svetu i zaroniti u wegovu

svirepu tajnu, mora priznati da je ovaj svet ne{to {to qudska logika
ne moè primiti i qudsko saznawe opravdati. Ali u ovom mra~nom i
prokletom svetu postoji kao sastavni deo sveta Bi}e koje um qudski
ili mora dobrovoqno primiti ili poludeti. To Bi}e je duboko i {iroko
u{lo u sudbinu ovoga sveta, te ovaj svet sa Wim i stoji i pada. To
neobi~no Bi}e jeste Hristos. Po svojoj neodoqivoj istorijskoj
stvarnosti On sav pripada ovome svetu, ali po svojoj beskrajnoj
dobroti i neizmernoj qubavi On kao da nije od ovoga sveta. [ta }emo
sa Wim? Kuda }emo Ga denuti? Na{ um ga ne moè ni obi}i, ni
prevideti, ni pore}i, a da se ne odre~e sebe i na~ela po kojima dela.
Hristovo prisustvo u svetu veoma komplikuje problem sveta.
Ako se iskreno i nepristrasno prstupi problemu sveta, on se ne moè
re{iti potpuno i zavr{no, ako se u isto vreme ne re{i i problem
Hrista. To ìvo ose}aju Dostojevskovi antiheroji. Wihova burna du{a
nalazi da problem sveta nije re{en neprimawem sveta. Veoma
probu|eni tragikom sveta, oni ne mogu prevideti Hristovu prisnu i
o~iglednu vezu sa ovim svetom. Zato i pristupaju problemu Hrista
svesno, smelo i iskreno.
Vele: Hristos je Logos sveta, Logika sveta, Razum sveta,
Smisao ìvota i Opravdawe ìvota. Ali, evklidovski um qudski tvrdi:
svet je algosno, alogi~no i bezumno ~udovi{te, a ìvot je
neopravdiva besmislica, uàs i haos. Razdiran apsurdno{}u ovoga
sveta, ~ovek se gr~i i pita: je li mogu}no da negde postoji bi}e koje
bi moglo pred qudskim saznawem opravdati postojawe ovoga sveta,
zagladiti sva zla sveta i iskupiti sva stradawa sveta? Kaù: Hristos i
jeste to bi}e. Ali, ovo tvr|ewe ne spre~ava u duhu qudskom pojavu
ovakvog pitawa: je li mogu}no zagladiti sva zla i biti iskupiteq
ovakvog sveta koji svojim ustrojstvom iskqu~uje svaku mogu}nost
iskupqewa? No, ako se i ta mogu}nost dopusti, onda nastaje pitawe:
moè li maju{ni, evklidovski um qudski priznati i primiti Hrista kao
Logos, Logiku i Razum sveta, i kao Smisao i Opravdawe ìvota, kada
wegova li~nost i wegov plan spasewa sveta ne mogu da se smeste u
uske kategorije uma qudskog?
Ivan Karamazov postavqa problem Hrista {iroko i opasno, {ire i
opasnije nego ma ko od qudi. Hrista i wegov plan spasewa sveta on
podvrgava kritici, za kakvu qudi znali nisu. Sva takozvana Visoka
kritika, svi Drevsi i [trausi, Renani i Baueri, sve su to pastirske
naivnosti prema strahotnoj kritici Hrista koju vr{i Ivan Karamazov.
On ima sna`no ose}awe i jasno saznawe za bogo~ove~ansku
istori~nost Hrista. On u Hristu vidi Bogo~oveka. Veran ~iwenicama,
on ne moè a da Hrista ne smatra za Tvorca sveta i za Spasiteqa
sveta. Od tih ~iwenica on polazi kao od ne~eg najpozitivnijeg u
istoriji na{e planete. Ukopan u wih svim svojim bi}em, on
nepo{tedno kritikuje Hrista _ Spasiteqa sveta, podvrgavaju}i
nemilosrdnoj kritici Hrista _ Tvorca sveta. Da bi kritika bila intimnija,
iskrenija i realisti~nija, Ivan joj daje karakter poeme. Poema nosi
naslov: Veliki inkvizitor.
U Ivanovoj poemi glavne su li~nosti: Hristos i Veliki Inkvizitor.
Realizam li~nosti Hristove nosi svu neiskazanu dra` wegove evan|
elske uzvi{enosti i bogo~ove~anske savr{enosti, dok realizam
Velikog inkvizitora zra~i te{kom tragikom ~ovekovog bi}a, bi}a ~ija
kritika odi{e logikom kosmi~kog zla i tugom zemaqskog o~aja.
Susret ovih li~nosti pretstavqa najdramati~niju stranu poeme. Vrlo
je zna~ajno, i verno evan|elskoj istoriosofiji, da Hristos u poemi ne
govori ni{ta, nego se samo javqa i prolazi.
Radwa se zbiva u [paniji, u gradu Seviqi, u najstra{nije vreme
inkvizicije, kada su, u slavu Boìju, svaki dan gorele loma~e i kad su
u velikolepnim autodafeima spaqivali jeretike. I Hristos zaèle da na
jedan trenutak poseti decu svoju, i to ba{ onde gde su u taj mah
spaqivali jeretike. I po neizmernom milosr|u svom, On dolazi jo{
jedared me|u qude u onom istom ~ove~anskom liku u kom je i{ao
trideset i tri godine me|u qudima. Silazi na vrele ulice Seviqe, u kojoj
je koliko sino}, u >>velikolepnom autodafeu<<, u prisustvu kraqa,
dvora, vitezova, kardinala i divnih dvorskih dama, pred
mnogobrojnim stanovni{tvom cele Seviqe _ kardinal, veliki inkvizitor,
spalio skoro ~itavu stotinu jeretika ad majorem gloriam Dei _ u veliku
slavu Boìju.
On se pojavio tiho, neprimetno no _ za ~udo! Svi Ga odmah
raspoznaju. Narod s neodoqivom silom leti k Wemu, okruàva Ga,
kupi se oko Wega gomilama, sleduje Mu. On }utke prolazi izme|u wih
sa tihim osmehom beskrajnog saàqewa. Sunce qubavi gori u
Wegovom srcu, zraci Svetlosti, Prosve}enosti i Sile biju Mu iz o~iju, i,
izlivaju}i se na qude, potresaju wihova srca qubavqu koja se na sve
odaziva. On prostire prema wima ruke, blagosiqa ih, i od dodira sa
Wim, ~ak samo haqinama wegovim, izlazi lekovita sila. . .
U jedan mah, iz gomile kli~e jedan starac, slep jo{ od
detiwstva: >>Gospode, isceli me, da Te i ja vidim!<< _ I gle, kao
neka quska spade sa o~iju wegovih, i slepi Ga ugleda. Narod pla~e i
qubi zemqu po kojoj On ide. Deca bacaju pred Wega cve}e, pevaju i
uzvikuju Mu: >>Osana!<< >>To je On, to je ba{ On!<< _ ponavqaju
svi; _ >>to mora biti On, to nije niko drugi nego On<<. . .
On zastade na paperti Seviqske saborne crkve, ba{ u trenutku
kad u hram sa pla~em unose de~iji otvoreni beli mrtva~ki
kov~eì}; u wemu leì sedmogodi{wa devoj~ica, jedinica }erka
nekog znanog gra|anina. Mrtvo dete, sve u cve}u. >>On }e
vaskrsnuti tvoje dete<<, dovikuju iz gomile uplakanoj materi. Pater
saborne crkve, koji je i{ao u sretawe kov~egu, gleda u nedoumici i
mr{ti obrve. Ali gle, razleè se vapaj matere umrlog deteta. Ona se
baci k Wegovim nogama, pruì prema Wemu ruke i zavapi: >>Ako si
to Ti, vaskrsni dete moje!<<. . .
Sprovod zastaje, kov~eì} spu{taju na papertu kod nogu
wegovih. On gleda sa saàqewem, a usta wegova jo{ jedared
izgovaraju tiho: >>Talita kumi<< _ >>i usta devojka<<. Devoj~ica
se diè u kov~egu, seda, gleda sme{e}i se zadivqenim otvorenim
o~icama, oko sebe. U rukama wenim je kita belih ruà s kojima je
leàla u kov~egu. U narodu zbuwenost, uzvici, ridawa; i gle, ba{ u
tom trenutku, najedared, prolazi pored saborne crkve preko trga sam
kardinal, veliki inkvizitor.
To je jedan skoro devedesetogodi{wi starac, visok i prav, sa
isu{enim licem, sa upalim o~ima, ali iz kojih jo{ sija àr, kao ogwena
iskrica. O, nije sad u velikolepnim kardinalskim haqinama svojim u
kojima je blistao ju~e pred narodom, kada spaqivahu neprijateqe
Rimske vere, _ ne, u ovaj mah on je samo u svojoj staroj, gruboj
mona{koj rasi. Za wim, na izvesnom rastojawu, sleduju mrgodni
pomo}nici i sluge wegove, i >>sveta<< straà.
On se zaustavqa pred gomilom naroda i posmatra iz daqine.
Sve je video; video kako su spustili kov~eg kod nogu Wegovih, video
je kako je vaskrsla devoj~ica; i lice se wegovo namrgodilo i
natu{tilo. Mr{ti sede guste obrve svoje, a pogled mu seva zloslutnim
ogwem. Pruà prst, zapoveda straàrima da Ga uhvate.
I gle, takva je wegova sila, i toliko je ve} nau~en taj pokorni i
trepetno poslu{ni narod, da se gomila sveta onoga ~asa sklawa
ispred straàra, a ovi, posred grobovskog }utawa koje najedared
nastupi, me}u ruke na Wega, hvataju Ga i odvode Ga. Gomila, u
trenutku, sva kao jedan ~ovek, sagiba se glavom do zemqe pred
starcem _ inkvizitorom; ovaj }utke blagosiqa narod i prolazi daqe.
Straà dovodi Zarobqenika u tesnu i mra~nu tamnicu sa
svodovima, u starodrevnoj zgradi Svetoga Sudili{ta, i zatvara Ga u
wu. Prolazi dan, nastaje tamna, vrela i mrtva Seviqska no}. Vazduh
>>na lovor i na limun miri{e<<. Posred dubokog mraka najedared
se otvaraju gvozdena tamni~ka vrata, i starac, veliki inkvizitor, sa
svetiqkom u ruci ulazi u tamnicu. On je sam, vrata se za wim odmah
zatvaraju. Zastaje na ulazu, i dugo se, ~itav minut ili dva, zagleda u
lice Wegovo. Najzad tiho pri|e, metnu svetilnik na sto i re~e Mu:
>>Jesi li to Ti? Jesi li Ti? _ Ali, ne dobiv{i odgovora, brzo
dodaje: >>Ne odgovaraj, }uti! A i {ta bi Ti mogao kazati? I suvi{e
dobro znam {ta }e{ Ti kazati. No Ti nema{ ni prava da {to dodaje{
onome {to si ve} kazao pre. [to si sad do{ao, da nam smeta{? Jer Ti
si do{ao da nam smeta{, to i sam zna{. A zna{ li {ta }e biti sutra? Ja
ne znam ko si Ti, niti ho}u da znam: da li si to ba{ Ti, ili samo slika
Wegova; ali ja }u Te ve} sutra osuditi i spaliti na loma~i kao
najgoreg jeretika; a ovaj isti narod koji je danas qubio Tvoje noge,
ve} sutra }e, samo na jedan znak moje ruke, poleteti da zgr}e
èravicu oko Tvoje loma~e.
Niko nikada nije tako smelo govorio Hristu kao Ivanov veliki
inkvizitor. Po sholasti~koj logici i kazuisti~koj etici velikog
inkvizitora, za stvarno evan|elskog Hrista nema vi{e mesta na ovoj
planeti. Sve {to On zasluùje jeste smrt na loma~i. Ideolog i
apologet inkvizicije, veliki inkvizitor ustvari vr{i stra{ni sud nad
Hristom. Ako bi rod qudski, iz ma kojih razloga, ikada zaèleo da
izmisli stra{ni sud za Hrista, mogao bi, mirne du{e, uzeti Ivanovog
velikog inkvizitora kao svog nezamenqivog eksponenta. Jer on,
stra{nije no iko, nemilosrdnije no iko, logi~nije no iko, osu|uje Hrista
i wegov plan spasewa sveta.
U svetu koji na apsurdima po~iva ne moè se ostvariti Hristov
idealni plan o spasewu sveta. To bi mogao biti prvi tezis inkvizitorove
kritike Hrista i wegovog plana o spasewu sveta. A drugi bi bio kao i
prvi. I mogao bi glasiti: qudska priroda je daleko nià, prqavija,
nesavr{enija, no {to je mislio sawalica Hristos predlaù}i svoj
fantasti~ni plan za spasewe ~oveka. Istupaju}i sa tako
zanesewa~kim planom o spasewu sveta, Hristos se pokazao
>>najgori jeretik<< u odnosu prema qudskoj prirodi, jeretik koga
treba neizostavno spaliti.
Po mi{qewu velikog inkvizitora, Hristos je izneo svoj
idealisti~ki plan o spasewu sveta u odgovorima koje je dao Ku{a~u
u pustiwi. A u svojim pitawima Ku{a~ je izloìo svoje shvatawe sveta
i wegovih problema. Tri Ku{a~eva pitawa pretstavqaju najve}e
gromovsko ~udo koje se desilo na zemqi, jer izraàvaju svu istoriju
roda qudskog. U wima se susre}u sve nerazre{ive istorijske
protivre~nosti qudske prirode; wima se ni{ta ne moè dodati ni
oduzeti.
Nema sumwe, i Ku{a~ i Ku{ani izraàvaju svoje filosofije o
svetu i svoje planove o ure|ewu sveta; prvi kroz pitawa, drugi kroz
svoje odgovore. U svoja tri pitawa Ku{a~ je genijalno izrazio sebe,
otkrio svoju su{tinu, kazao svoju biografiju, definisao svoje bi}e. Da
bi sablaznio Ku{anog, on je sabrao sva zla, mobilisao sve tamne sile,
i javio se kao duh pametni i stra{ni, kao oli~ewe kosmi~kog zla. On
je ku{ao Hrista svakim isku{ewem, i time otkrio plan i metod svoga
rada u svetu. Jer sva isku{ewa pomo}u kojih Ku{a~ ku{a qude svih
vremena, nisu ni{ta drugo nego podrobno razra|ena tri isku{ewa
pomo}u kojih je on ku{ao Hrista u pustiwi.
Kada bi mogu}no bilo pomisliti, veli inkvizitor Hristu, samo za
probu i kao primer, da su ta tri pitawa stra{noga duha bez traga
izgubqena u kwigama, i da ih treba nanovo vaspostaviti, nanovo
izmisliti i sa~initi, da se opet unesu u svete kwige, pa zbog toga
skupiti sve mudrace zemaqske _ upravqa~e, prvosve{tenike,
nau~nike, filosofe, pesnike, i dati im zadatak: smislite, stvorite tri
pitawa, ali takva koja ne samo da bi odgovarala veli~ini doga|aja,
nego bi osim toga, u tri re~i, samo u tri re~enice ~ove~anske,
izraàvala svu budu}u istoriju sveta i ~ove~anstva _ misli{ li Ti da bi
sva premudrost zemaqska, kad bi se na jedno mesto skupila, mogla
izmisliti ma {ta sli~no po sili i dubini onim trima pitawima, koja Ti je
tada dao jaki i pravedni duh u pustiwi. Ve} samo po tim pitawima, po
samoj ~udnovatosti wihove pojave, mogao si razumeti da ima{
posla ne sa teku}im, obi~nim ~ove~anskim umom, nego sa
vekove~nim i apsolutnim. Jer u ta tri pitawa, kao da je skupqena u
jednu celinu, i pretskazana, sva potowa istorija ~ove~anstva; u
wima kao da su javqena tri obli~ja u kojima }e se sastaviti sve
nerazre{ive istorijske protivre~nosti ~ove~anske prirode na celoj
zemqi. Tada se to jo{ nije moglo tako videti, nije bilo tako jasno, jer
je budu}nost bila nepoznata, ali sad, kad je pro{lo petnaest vekova,
mi vidimo da je u ta tri pitawa sve u tolikoj meri pogo|eno i
pretskazano, i tako se pokazalo kao istinito, da se pitawima vi{e ne
moè dodati niti {to od wih oduzeti.
Veliki inkvizitor je nesumwivo u pravu kada isti~e izuzetnu
va`nost Hristovog ku{awa u pustiwi. On ve{to upore|uje obadva
plana o spasewu sveta: i plan Ku{a~a i plan Ku{anog; ispituje
wihovu ostvarqivost u ovakvom svetu, meri wihovu korisnost po
qude, i dolazi do poraàvaju}eg zakqu~ka: da bi samo saveti velikog
i stra{nog duha mogli koliko toliko, u nekom sno{qivom poretku,
obezbediti slaba~ke buntovnike, qude, ta >>nedovr{ena stvorewa,
koja su stvorena tek kao na probu, i za potsmeh<<.
Veliki inkvizitor okrivquje Hrista {to je odbacio savete
>>pametnog i stra{nog duha<<. Na taj na~in, govori on Hristu, Ti
si sam poloìo temeq za razorewe Svog ro|enog carstva, i ne krivi za
to nikoga vi{e. Me|utim, Tebi je bilo nu|eno ne{to mnogo vi{e i boqe;
zar ne? Postoje tri sile, jedine tri sile na zemqi koje mogu zanavek
pobediti i zarobiti savest tih nemo}nih buntovnika, i to radi sre}e
wihove. Te su sile: ~udo, tajna, autoritet. Ti si odbacio i jedno i drugo
i tre}e, i sam si dao primer za to.
U kritikovawu Hrista dijalektika velikog inkvizitora je
zavodni~ki neodoqiva. U ime ~oveka inkvizitor se buni protiv
Bogo~oveka. To je glavni motiv wegovog neprimawa Hrista. Qubav
prema ~oveku nagoni inkvizitora da odbaci Bogo~oveka. Inkvizitor
staje uz Ku{a~a, a ustaje protiv Ku{anog. Jer kroz prvi svoj savet
Ku{a~ predlaè Hristu da kamewe pretvori u hlebove, to jest da
najpre re{i ekonomsko pitawe, pa onda da krene me|u qude sa
propove|u Evan|eqa. Hristos odlu~no odbija ovaj savet, naglasiv{i
da ~ovek ne ìvi samo o hlebu nego i o svakoj re~i koja izlazi iz usta
Boìjih.
Ko ima pravo: Hristos ili Ku{a~? Ku{a~, odgovara veliki
inkvizitor. Jer on nudi ~oveku, tom slaba~kom i buntovnom
stvorewu, ono {to odgovara potrebama wegove prirode. A Hristos? _
Suvi{e idealizira ~oveka. On ne èli da poslu{nost i qubav qudi
prema Wemu kupi hlebom, ve} predostavqa wihovoj slobodi da se
sami opredequju za ve~ne vrednosti koje im On nudi. Kroz prvi savet
Ku{a~ kao da govori Hristu: Ti ho}e{ da ide{ u svet, i ide{ golih
{aka, sa nekakvim zavetom slobode, koji qudi, u svojoj prostoti i u
svojoj uro|enoj tuposti, ne mogu shvatiti, i kojega se oni boje i stra{e
_ jer ni{ta i nikada nije bilo za ~oveka i ~ove~ansko dru{tvo
nesnosnije od slobode! A vidi{ li ovo kamewe u ovoj goloj i vreloj
pustiwi? Pretvori ga u hlebove, i za tobom }e potr~ati ~ove~anstvo
kao stado, blagodarno i poslu{no, premda ve~no u strahu da }e{
povu}i ruku svoju od wih i da }e im nestati Tvojih hlebova. Ali Ti ne
htede li{iti ~oveka slobode i odbio si predlog, jer kakva bi to bila
sloboda _ presudio si Ti, _ kad bi poslu{nost bila kupqena hlebovima?
Ti si odgovorio da ~ovek ne ìvi samo od hleba. Ali zna{ li Ti da }e
se ba{ u ime tog istog hleba zemaqskog di}i na Tebe duh zemaqski,
i sudari}e se s Tobom, i pobedi}e Te, i svi }e po}i za wim, kli~u}i:
>>Ko je sli~an ovome zveru? On nam dade ogaw s neba!<<.
Inkvizitor suàva dimenzije ~ovekova bi}a, a samim tim i
potrebe wegove prirode. ôvek, ~ije bi}e teì telom, mu~i se
slobodom savesti koju mu je Tvorac umetnuo u du{u. Sve muke
~ovekove dolaze od slobode, jer ~ovek ne ume da se sna|e s wom u
ovom zagonetnom i prokletom svetu. Nije li boqe svesti ~oveka na
telo, i sve wegove potrebe na potrebe telesne! Tako bi se lak{e
moglo biti ~ovek. Parali{e li se savest u ~oveku, i sloboda wegovog
opredeqivawa, onda za wega ne}e postojati ni dobro ni zlo, ni greh
ni zlo~in. Takvom ~oveku bi}e lako biti ~ovek u ovom tragi~nom
svetu.
Ponesen tom mukom, inkvizitor govori Hristu: zna{ li Ti, pro}i }
e vekovi, i ~ove~anstvo }e proglasiti ustima svoje premudrosti i
nauke: da zlo~ina nema, pa prema tome ni greha nema, nego ima
samo _ gladnih. >>Nahrani, pa tada moè{ zahtevati od qudi vrlinu i
~estitost!<< _ eto {ta }e biti zapisano na zastavi koja }e se podi}i
protiv Tebe, i kojom }e se razru{iti hram Tvoj. Na mestu hrama
Tvoga podi}i se nova zgrada, podi}i }e se nanovo stra{na
Vabilonska kula; i premda se ni ona ne}e dovr{iti, kao ni nekada{wa,
ali Ti bi ipak mogao izbe}i tu novu kulu, i za hiqadu godina smawiti
patwe qudske; _ jer oni }e i tako do}i k nama, po{to se najpre
hiqadu godina napate i namu~e sa svojom kulom! Oni }e nas tada
opet prona}i pod zemqom, u katakombama, gde se skrivamo, (jer }
emo nanovo biti goweni i mu~eni), na}i }e nas i zavapi}e:
>>Nahranite nas, jer oni {to nam obe}a{e ogaw s neba, ne dado{e
nam ga<<. I tada }emo mi dozidati wihovu kulu, jer }e je dozidati
onaj, ko wih nahrani, a nahrani}emo ih mi u Tvoje ime, a slaga}emo
ih da je u Tvoje ime. . . O, nikada, nikada oni ne}e sebe bez nas
nahraniti! Nikakva im nauka ne}e dati hleba, dogod budu ostajali
slobodni; nego }e se svr{iti time {to }e doneti svoju slobodu pred
na{e noge, pa }e nam kazati: >>Nahranite nas, pa makar nas i
zarobili!<< Razume}e najzad i sami, da se ne da ni zamisliti: da
slobode i hleba bude dovoqno za sve u isto vreme, jer nikada, nikada
oni ne}e biti kadri pravi~no me|u sobom podeliti ono {to imaju! A
uveri}e se i o tom: da ne mogu nikad ni biti slobodni, zato {to su
slaba~ki, poro~ni, ni{tavni i buntovni.
Sloboda je najzagonetniji i najstra{niji dar ~oveku od Tvorca.
Da upotrebi, ali ne i zloupotrebi, slobodu svoje savesti, eto to je
najprokletija muka ~ovekova ìvota na zemqi. Hristos je slobodu
stavio iznad svega, jer sloboda ~ini ~oveka ~ovekom. Zato je On u
ime slobode odbacio prvi Ku{a~ev predlog. Me|utim, po mi{qewu
velikog inkvizitora, u tom se predlogu sadràla velika tajna ovoga
sveta. Da je Hristos pristao i primio >>hlebove<<, On bi time
odgovorio sveop{tem i vekove~itom du{evnom teretu i muci
~ovekovoj _ kako svakog pojedinog bi}a, tako i vascelog
~ove~anstva skupa: teretu zbog neizvesnosti: >>kome da se
pokloni?<< jer nema neprekidnije i mu~nije brige za ~oveka nego,
kad ostane slobodan, da {to pre prona|e onoga kome }e se pokloniti.
U ime slobode i hleba nebeskog Hristos je odbacio jedino
sigurno sredstvo pomo}u koga bi mogao pokoriti sebi sve qude. To
sredstvo je zemaqski hleb. Sa tugom inkvizitor kori Hrista: Ti si
odbacio jedinu apsolutnu zastavu koja Ti se nudila, da wome
dovede{ sve qude dotle da Ti se poklone bez pogovora: _ zastavu
hleba zemaqskog; a odbacio si je u ime slobode i hleba nebeskog. I
pogledaj {ta si daqe u~inio. I sve opet u ime slobode! Kaèm Ti, da
~ovek nema mu~nije brige nego da na|e onoga kome bi {to pre
mogao predati taj dar slobode, s kojim se nesre}no bi}e, ~ovek, ra|
a. Ali slobodom qudskom ovla|uje samo onaj, ko umiri wihovu savest.
Sa hlebom Ti se davala neosporna zastava: da{ hleb, a ~ovek ti se
pokloni, jer nema ni~ega neospornijeg od hleba. Ali ako u isti mah
ma ko ovlada wegovom save{}u pomimo Tebe, _ o, tada }e on baciti
~ak i hlebac Tvoj, i po}i }e za onim ko mu prevari i zbuni savest. U
tom si Ti imao pravo. Jer tajna bi}a ~ove~ijega nije u tome da se
samo ìvi, nego u tome: za{to se ìvi. Dok ne utvrdi i ne odredi sebi
pretstavu: za{to ìvi, ~ovek ne}e pristati da ìvi, i pre }e uni{titi
sam sebe, nego {to }e ostati na zemqi, pa makar sami hlebovi bili
oko wega. To je istina, ali gle kako je ispalo: mesto da ovlada{
slobodom qudskom. Ti si je jo{ umnoìo, i opteretio za navek wenim
mukama duhovno carstvo ~oveka. Ti si poèleo slobodnu qubav
~ovekovu, da slobodno po|e za Tobom, zanet i plewen Tobom. Mesto
~vrstog starodrevnog zakona, ~ovek je imao sad slobodnim srcem
da re{ava sam: {ta je dobro i {ta je zlo, ima ju}i za rukovodstvo
samo tvoj lik pred sobom; _ ali zar je mogu}e da se Ti nisi setio i
pomislio: da }e on odbaciti najzad, i osporiti ~ak i tvoj lik i tvoju
istinu, ako ga prigwe~i tako stra{an teret kao {to je sloboda izbora?
Qudi }e uskliknuti, najzad, da istina nije u Tebi, jer bi nemogu}no
bilo ve}ma ih ostaviti u zabuni i mu~ewu, nego {to si u~inio Ti
ostaviv{i im toliko briga i nerazre{ivih zadataka.
Inkvizitorov bunt protiv Hrista ustvari je bunt protiv Tvorca {to
je stvorio ovakvog ~oveka u ovakvom svetu. Za{to je ~ovek ovako
stvoren, sa ovakvim svojstvima i nedostacima? Za{to je ~oveku
data sloboda kada je sa svih strana zatvoren neophodno{}u
prirodnih zakona koji qudo`derski upravqaju ovim svetom, najgorim
od svih mogu}ih svetova? U slobodi, s kojom se ~ovek ra|a, skriva
se glavni uzrok svih wegovih nevoqa i patwi.
Inkvizitorova kritika ovako ustrojenog ~oveka u mnogome li~i
na u~ewe o ~oveku moderne pozitivisti~ke nauke. Po tome u~ewu,
~ovek je neminovna rezultanta svih stvarala~kih sila koje deluju u
ovom svetu po zakonima neke neumitne neophodnosti. Sloboda
~ovekova je ili iluzija, ili privid, ili neobja{wivi izuzetak, koji u carstvu
neophodnosti nema naro~iti zna~aj. Po logici pozitivisti~ke nauke,
sloboda je nemogu}na stvar u svetu neophodnosti. Postojawe
slobode u carstvu sveop{te neophodnosti pretstavqa nerazre{iv
problem za nau~nu pozitivisti~ku misao. Lak{e je za nauku sna}i se
sa ~ovekom u kome nema slobode. ôvek bez slobode je
nesravweno prostije, jednostavnije i obja{wivije bi}e nego ~ovek sa
slobodom. U tome upro{}avawu ~oveka do{lo se najzad do
mehani~kog ~oveka: robota. Neophodnost vlada celokupnim
mehanizmom sveta; ~ovek je samo deli} toga mehanizma; sve {to
se u wemu zbiva _ zbiva se po neophodnosti; sve {to on ~ini _ ~ini
po neophodnosti: sloboda je ne samo nezamisliva nego i
nepotrebna, jer je neophodnost sve i sva. Ako se ovo prevede na
jezik etike, glasilo bi: nema zlo~ina, nema greha, nema zla; ima li
zlo~ina, ima li greha, ima li zla, onda su zlo~ini i greh i zlo
neophodni; ~ovek nije kriv ni za {ta. Veliki inkvizitor i moderna
pozitivisti~ka nauka obreli su se u strasnom zagrqaju, dok nam
wihova kobna logika u bunilu pri~a: sve biva po neophodnosti: i
patwe, i radosti, i smrt, i ìvot, i zlo, i dobro, i greh, i zlo~in. Ali ba{
zato {to sve biva po neophodnosti _ ìvot i jeste neizdrìvi uàs, a
~ovek _ nepopravima pogre{ka mirozdawa.
Velikog inkvizitora mu~i misao i gu{i ose}awe: ~ovek je
pogre{no stvoren, jer je stvoren slobodnim. Ko uve}ava ~ovekovu
slobodu, neprijateq je ~oveku. Hristos zasniva sve na slobodi
~ovekove voqe, zato veliki inkvizitor ustaje protiv Wega. Ciq drugog
predloga Ku{a~evog je da Hrista nagovori da ~udo ozakoni kao
jedino sredstvo za ostvarewe Svoga iskupiteqskog plana. Drugim
re~ima: on predlaè Hristu da qude privu~e sebi ne qubavqu nego
stra{nom silom ~udotvorstva, silom koja bi svojom ogromno{}u
primoravala maju{no qudsko saznawe da Hrista primi ne iz qubavi i
ne po slobodnom opredeqewu, ve} iz zaprepa{}enosti, iz straha, iz
neophodnosti. U samoj stvari, Ku{a~ posredno predlaè Hristu da u
~oveku uni{ti slobodu voqe i savesti, i na taj na~in pokaè Tvorcu
da je On pogre{io stvoriv{i ~oveka slobodnim. A ta Tvor~eva
pogre{ka je izvor svih ~ovekovih patwi i muka. U woj je i uzrok svih
Tvor~evih neuspeha sa ~ovekom i svetom.
Kao zaqubqeni dvojnik Ku{a~ev, inkvizitor govori Hristu: Kada
Te je stra{ni i premudri duh odveo na vrh hrama, i kazao ti: >>Ako
ho}e{ da dozna{ jesi li Ti Sin Bo`ji, sko~i dole, jer je re~eno za
Onoga: da }e Ga an|eli prihvatiti i poneti, i ne}e pasti niti }e se
ugruvati, pa }e{ doznati tada da li si Ti Sin Bo`ji, i dokaza}e{ kakva
je vera Tvoja u Oca tvoga; _ Ti si saslu{ao to, i odbacio si ponudu;
nisi se podao, niti si sko~io dole. O, razume se, Ti si postupio
ponosito i velikolepno, kao Bog; ali qudi, ali to slabo i buntovni~ko
pleme, jesu li oni bogovi? . . . Ponavqam, koliko ima takvih kao {to si
Ti? I zar si Ti zbiqa mogao pomisliti, makar samo za jedan trenutak,
da }e i qudi biti kadri izdràvati takvo isku{ewe? Zar je priroda
qudska tako stvorena, da odbaci ~udo, i da u tako stra{nim ìvotnim
momentima, u momentima najstra{nijih, osnovnih i mu~nih
du{evnih pitawa svojih, ostane samo sa slobodnim re{ewem srca? . .
. Ti nisi znao da ~ovek, ~im odbaci ~udo, odmah }e odbaciti i
Boga; jer ~ovek traì ne toliko Boga, koliko ~uda. Pa po{to ~ovek
nije kadar da ostane bez ~uda, on }e ponastvarati sebi mno{tvo
novih ~udesa, svojih ro|enih ~udesa, i pokloni}e se vra~arskom
duhu, bapskim vraxbinama, makar stoputa bio buntovnik, jeretik i
bezbo`nik.
ôvek je nesre}ni deli} nesre}ne evklidovske besmislice {to
se zove svet. Hristos je suvi{e visoko mislio o ~oveku. On nije èleo
da ~udom poraboti i zarobi ~oveka; ùdeo je za slobodnom verom, a
ne za >>~udom<<. @udeo je za slobodnom qubavqu, a ne za
ropskim ushi}ewima jednog zarobqenika pred silom koja ga je za
navek uàsnula. Qudi su robovi, iako su stvoreni kao buntovnici.
Kunem Ti se, veli inkvizitor Hristu, ~ovek je stvoren slabiji i niì nego
{to si Ti o wemu mislio! Moè li on izvr{iti ono {to i Ti? Time {to si ga
tako mnogo cenio i uvaàvao, time ba{ kao da si ga prestao voleti,
jer si i suvi{e mnogo od wega zahtevao; _ i to ko? _ Onaj koji je
~oveka voleo ve}ma nego samoga sebe! Da si ga mawe uvaàvao,
Ti bi mawe od wega i traìo, a to bi bilo bliè i sli~nije qubavi, jer bi
wegov teret bio lak{i. ôvek je slab i nizak.
Qudi su buntovnici, i to nemo}ni buntovnici, koji ni svoj
sopstveni bunt ne mogu da izdrè. Kupaju}i se u glupim suzama
svojim, oni }e, najzad, priznati da onaj, koji ih je stvorio kao
buntovnike, mora biti da se ismevao s wima. Oni }e to kazati u
o~ajawu, i {to budu kazali, bi}e hula na Boga, od koje }e oni postati
jo{ nesre}niji, jer priroda ~ove~anska ne moè da podnese huqewe
na Boga, i, na kraju krajeva, sama se sebi svagda sveti za to
huqewe.
Svojom li~no{}u, radom i u~ewem, Hristos je stvorio nevi|enu
pometwu u savestima qudskim. Mali je, vrlo mali broj onih koji mogu
da idu za Wim. A neizbe`no mno{tvo pati i propada u svojoj uro|enoj
nemo}i, nevoqnoj iskvarenosti i bespomo}noj ni{tavnosti. [ta ostaje
drugo inkvizitorovom >>~ovekoqubqu<< nego da ispravi delo
Hristovo, podvig Hristov. To on i ~ini, skidaju}i sa srca qudskih
stra{ni dar slobode, i na taj na~in osloba|aju}i qude odgovornosti za
grehe, zlo i zlo~ine.
Zapaqen svojom idejom, inkvizitor govori Hristu: Nemir,
zabuna i nesre}a _ eto to je dana{wa ba{tina qudi, po{to si Ti
onoliko stradao za wihovu slobodu! Veliki prorok Tvoj, u vi|ewu i slici
govori: da je video sve koji }e biti u~esnici prvoga vaskrsewa, i da ih
je bilo iz svakog pokoqewa po dvanaest hiqada. Ali ako ih je bilo
samo toliko, to kao da nisu qudi, nego bogovi. Oni su izdràli i otrpeli
krst Tvoj, oni su otrpeli desetine godina gladi i golotiwe u pustiwi,
hrane}i se skakavcima i korewem, i, naravna stvar, Ti sad sa
ponosom moè{ ukazati na tu decu slobode, slobodne qubavi,
slobodne velikolepne `rtve wihove u ime tvoje. Ali, imaj na umu da je
wih bilo svega nekoliko hiqada, pa i to bogova, a ostali? I ~ime su
krivi ti ostali slabi qudi, {to nisu mogli da izdrè {to i oni jaki? [ta je
kriva slaba du{a, {to nije kadra da smesti toliko stra{nih darova? I
zar si Ti zbiqa dolazio samo izabranima i za izabrane? A ako je tajna,
onda smo i mi bili u pravu propovedati tajnu, i u~iti qude: da nije
va`na slobodna odluka wihovih srdaca, niti qubav, nego tajna, kojoj
se oni moraju pokoravati slepo, ~ak i protiv svoje savesti. Tako smo i
u~inili. Ispravili smo veliki podvig tvoj, i zasnovali smo ga na
>>~udu, na tajni i na autoritetu<<. I qudi se obradova{e {to su ih
nanovo poveli kao stado, i {to je, naposletku, sa wihovih srdaca
skinut stra{ni dar koji im je doneo tolike muke.
Ako u inkvizitora ima tuge, one beskrajne ~ove~anske tuge,
onda se ona sva sabrala u tragi~no saznawe i bolno ose}awe:
Hristos nije dovoqno znao ~oveka; On je suvi{e mnogo od wega
traìo, suvi{e mu mnogo ve~nih vrednosti nudio, i time sebe i
pothvat svoj osudio na poraz.
Potajni ciq tre}eg predloga Ku{a~evog Hristu sastoji se u
Ku{a~evoj plamenoj èqi da navede Hrista da primi >>sva carstva
ovoga sveta<< kao sredstvo pomo}u koga bi ostvario svoj plan o
spasewu roda qudskog, to jest da Carstvo nebesko zasnuje na trulim
temeqima zemaqskih carstava. Hristos je odbacio Ku{a~ev predlog i
metod u ime Bo`jeg metoda, u ime zasnivawa svog Nebeskog
carstva na Bogu kao na temequ.
Veliki inkvizitor osu|uje Hrista {to je odbio tre}i, posledwi
Ku{a~ev predlog, jer je time osudio svoje Carstvo na potpuni
neuspeh i uni{tavawe. Za{to si odbacio taj posledwi dar? Pita
inkvizitor Hrista. Da si primio taj tre}i savet mo}noga duha, Ti bi
stvorio bio sve {to ~ovek na zemqi traì: dao bi mu bio: pred kim da
se klawa, kome savest svoju da otkrije, i na koji na~in da se najzad
svi qudi ujedine u jedan op{ti i jednodu{ni mraviwak _ jer, potreba
sveop{teg ujediwewa je tre}a i posledwa muka ~ove~anstva.
ôve~anstvo je oduvek u celini svojoj teìlo da svoj ìvot udesi
neizostavno vasionski, svesvetski. Mnogo je bilo velikih naroda sa
velikom istorijom; ali, {to su vi{i bili ti narodi, tim su bili i nesre}niji,
jer su ja~e od drugih ose}ali potrebu sveop{teg sjediwewa qudi.
Veliki zavojeva~i, Timuri i Xingishani, proletali su kao vihor po zemqi
traè}i da osvoje vasionu; ali i oni su, premda nesvesno, izraàvali
onu istu veliku potrebu ~ove~anstva _ potrebu vasionskog i
sveop{teg ujediwewa. Da si primio ma~ i }esarski pla{t, Ti bi
osnovao svetsko carstvo i svetski mir.
Po{to je Hristos odbacio sva tri Ku{a~eva saveta, pomo}u
kojih bi se ~ove~anstvo, po mi{qewu velikog inkvizitora, moglo
jedino usre}iti; i po{to je inkvizitorov Rim primio Ku{a~eve savete i
na wima izgra|uje zgradu ~ove~anske sre}e, to Hristu nema vi{e
mesta u inkvizitorovom carstvu. Wegovo prisustvo je ne samo
nepotrebno nego i opasno. Inkvizitor govori Hristu: I {to si Ti sad
do{ao, da nam smeta{? I {to }utke i tako prodiru}i gleda{ u mene
krotkim o~ima Svojim? Ra`quti se! ja ne}u tvoje qubavi, s toga {to i
ja Tebe ne volim! I {ta imam ta krijem od Tebe? Zar ne znam s kim
govorim? Ono {to imam da Ti kaèm, sve ti je ve} poznato, ja to
~itam u o~ima tvojim. I zar }u ja sakriti od Tebe tajnu na{u? Mo`da
Ti ba{ ho}e{ da je ~uje{ iz mojih usta? E pa evo Ti, ~uj je: mi nismo
s Tobom, nego s wim (tj. s Ku{a~em), eto ti na{e tajne! Mi ve}
odavno nismo s Tobom, nego s wim. Mi smo uzeli od wega ono {to si
Ti s negodovawem odbacio, onaj posledwi dar koji ti je on nudio kad
Ti je ono pokazao sva carstva zemaqska: mi smo uzeli od wega Rim i
ma~ }esarev, i objavili smo sebe za careve jedine, premda nam sve
dosad nije po{lo za rukom da dovedemo na{e delo do punog
zavr{etka. . . O, delo na{e je neprestano samo u po~etku, ali je bar
po~eto. Dugo }e se jo{ ~ekati na dovr{etak tog dela, i mnogo }e
zemqa za to vreme prepatiti, ali mi }emo svoj ciq posti}i, i bi}emo }
esari, i onda }emo misliti o sveop{toj sre}i qudskoj . . . To {to
govorim Tebi, zbi}e se, i carstvo }e se na{e sazdati. Ponavqam Ti,
ve} sutra }e{ ugledati poslu{no stado koje }e, na prvi znak moje
ruke, poleteti da zgr}e èravicu oko loma~e na kojoj }u Te spaliti
zato {to si do{ao da nam smeta{. Jer ako postoji iko, ko je ve}ma od
svih zasluìo na{u loma~u, onda si to _ Ti! Sutra }u te spaliti! Dixi!
*
* *
Evklidovski um qudski ne prima svet, ne prima ni Hrista, jer je
ovako stvoren i ovako skrojen svet _ besmislica koja se ne moè ni
opravdati ni iskupiti. Hristov iskupiteqski plan i spasila~ki podvig
pretstavqa >>bezumqe<<. Svirepa neophodnost je su{tina
nemilosrdnih prirodnih zakona. Oni ne dopu{taju da i{ta boànsko u|
e u ovaj svet. Oni krvolo~no uni{tavaju ne samo sve {to je qudsko,
ve} i sve {to je Bo`je. >>Slu{aj veliku ideju: Be{e na zemqi jedan
dan, a u sredini zemqe stajala su tri krsta. Jedan na krstu verovao je
toliko da re~e drugome: >>Danas }e{ biti sa mnom u raju<<. Svr{i
se dan, oba umre{e, odo{e, i ne na|o{e niti raj, niti vaskrsewe. Ne
obistini se kazano obe}awe. Slu{aj: Ovaj ~ovek bio je ve}i od sviju
na zemqi, sa~iwavao je ono radi ~ega ona treba da ìvi. Cela
planeta i sve {to je na woj, bez toga ~oveka _ ludilo je samo.
Takvoga ~oveka nije bilo ni pre ni posle wega nikada, a ~udo je bilo.
U tome i jeste ~udo, {to nije bilo i ne}e biti takvoga, nikada. A kad
je tako, kada zakoni prirodni nisu poàlili ni Ovoga, ~ak ni ~udo
svoje nisu poàlili, nego i wega naterali da ìvi usred laì i da umre
za la`, _ onda je, dakle, i cela planeta la`, i po~iva na laì i glupom
potsmehu. Mora da su i sami zakoni planete la` i |avolov vodviq. Pa
~ega radi onda ìveti? Odgovori, ako si ~ovek!
Svet, sa svima svojim jezovitim stvarnostima; ~ovek, sa svima
svojim svirepim odlikama, ne samo ne dokazuju da postoji Bog nego
Ga potpuno odri~u. u ovakvom svetu, i iza ovakvog sveta, ne
mogu}no je prona}i Boga. Tako zvani kosmolo{ki dokaz postojawa
Boga, samo je naivna ludorija. >>I stvarno, ~ovek je izmislio Boga,
veli Ivan. I ne bi bilo neobi~no, niti bi bilo ~udnovato da Bog zaista
postoji, nego je ~udnovato {to je takva misao _ misao o
neophodnosti Boga _ mogla zalutati u glavu tako divqe i zle ìvotiwe
kao {to je ~ovek: toliko je ta misao sveta, toliko je dirqiva, toliko je
premudra, i toliko ona sluì na ~ast ~oveku!
Izmu~en re{avawem vekove~nih problema o postojawu Boga
i besmrtnosti du{e, slaba~ak evklidovski um qudski daje najzad
jedino mogu}no re{ewe: nema Boga, nema ni besmrtnosti.
- Ivane, govori: ima li Boga, ili ga nema?
- Ne, nema Boga.
- Ivane, a postoji li besmrtnost; nu, zna{, kakva bilo, makar
mala, maju{na?
- Nema ni besmrtnosti.
- Ba{ nikakve?
- Nikakve.
- To jest najsavr{enija nula, ili bar ne{to. Mo`da ima kakvo bilo
ne{to? Vaqda ba{ nije sasvim ni{ta!
- Potpuna nula.
- Ko se to tako potsmeva ~oveku, Ivane? Posledwi put i to
odlu~no te pitam: ima li Boga ili nema? Posledwi put te pitam!
- I posledwi put: nema.
- A ko se to smeje qudima, Ivane?
- Vaqda, |avo, osmehnu se Ivan.
- A ima li |avola?
- Ne, ni |avola nema.
IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ÔVEKA

Nema Boga, nema besmrtnosti, nema |avola, ali ima prokletih
prirodnih zakona, ima svirepih stradawa, ima jezivih uàsa. [ta da
radi sa wima bedan evklidovski um qudski? Ne postoji Bog, ali
postoji bol, postoji bolno, nesre}no, ismejano bi}e {to se ~ovek
zove, bi}e obdareno atomski malim umom. Sva se priroda wegovog
uma iscrpquje saznawem da je ovaj svet neizdr`qiva besmislica, koja
na apsurdima po~iva.
ôveku kao da je namerno dat um koji ne moè ni svet da
primi, ni Boga da shvati. On ne nalazi u sebi sile koje bi ga
prilagodila ovakvom svetu i pomirila sa Bogom nad ovakvim svetom.
U wemu tako maju{nom i slaba~kom samo je ne{to beskrajno i
bezmerno. To je: stradawe od qudo`derskog ~udovi{ta {to se svet
zove. Wegova je dilema o~igledna i kobna: on ili mora pobediti svet
ili biti pobe|en od sveta, tre}ega nema.
Avetiwska uàsnost ovako stvorenog sveta dovodi jadan um
qudski do o~ajawa, koje postupno prelazi u ludilo. ôvek se mora ili
potpuno izmeniti fizi~ki i duhovno, ili primiti svet ovakav kakav je. A
sve dotle, wegova je sudbina tu`na i tragi~na: neprestano podnositi
nepodno{qivu tiraniju svemo}nog ~udovi{ta i svesno robovati
odvratnom nasilniku. Da bi ovladao fizisom sveta, ~ovek mora
izmeniti svoj sopstveni fizis. A da bi ovladao idejom i planom sveta,
~ovek mora izmeniti svoj evklidosvski um.
Ovakav kakav je, ~ovek je rob besmislene tragike i drske
komike. Neki }udqivi uàs mrvi sve {to je qudsko. I kukavni ~ovek
ima toliko saznawa da se u ovom svetu neprekidno ose}a kao
bespomo}ni ~ovekorob. Ali, u takvom slu~aju, saznawe je
najprokletiji dar. Jer na{to mi saznawe koje se sastoji u tome da me
u~ini svesnim kobne ~iwenice, ~iwenice: da sam rob nekakvog
odvratnog, ali svemo}nog, ~udovi{ta? Da bi se spasao gnusnog
ropstva, ~ovek mora ili prestati da bude ~ovekorob i da postane
~ovekobog, ili _ drugog izlaza nema.
Izme|u ~ovekoroba i ~ovekoboga postoji ogromno rastojawe.
Da bi postao ~ovekobog, jadni ~ovekorob mora najpre de idea i de
facto da uni{ti sve druge bogove. No ne samo to. On mora da
obogotvori sebe, da bi sobom zamenio sve bogove i wihove zakone.
Samo na grobqu svih prethodnih bogova ~ovek moè da proglasi
sebe ~ovekobogom. U novom panteonu ~ovek ima da bude jedino
boànstvo, jedini idol, kome }e se sva tvar klawati i wemu jedinome
sluìti.
Qudski um ne moè druga~ije da misli nego: ako Bog postoji,
mora biti Apsolut. Ali i kada ~ovek èli da postane bog, on ustvari
èli da postane drugi Apsolut. Dva Apsoluta ne mogu da opstanu
jedan pored drugog u ovom svetu, jer se me}usobno iskqu~uju. Da
bi postao apsolutni gospodar ovoga sveta, ~ovekobog mora da
uni{ti svaki drugi Apsolut. Po{to je Bog, ako postoji, jedini Apsolut, to
je glavna du`nost ~ovekoboga da uni{ti Boga i da ideju o Bogu
iskoreni u qudskoj du{i. Sa uni{tewem ideje o Bogu ujedno se
uni{tava i ideja o besmrtnosti ~ove~ije du{e. Pred kandidatom za
~ovekoboga stoji dvostruki zadatak: uni{tewe ideje o Bogu i
besmrtnosti, i upravqawe svetom po svojoj samodràvnoj voqi i
svemo}i.
IVAN KARAMAZOV
Po mome shvatawu, rezonuje Ivan Karamazov, nema {ta da se

ru{i, treba samo uni{titi u ~ove~anstvu ideju o Bogu, eto s ~im
treba po~eti! îm se celo ~ove~anstvo odre~e Boga, (a ja verujem
da }e se taj period, paralela geolo{kim periodima, ispuniti), onda }e
sami od sebe, bez qudo`derstva, pasti i svi pre|a{wi pogledi na svet,
i, {to je glavno, sav pre|a{wi moral, i nasta}e sve novo. Qudi }e se
udruìti da uzmu od ìvota sve {to im on moè dati, ali neizostavno
za sre}u i za radost jedino u ovom ovda{wem svetu. ôvek }e se
uveli~ati duhom boànske, titanske gordosti, i pojavi}e se kao
~ovekobog. Svakog ~asa bezgrani~no pobe|uju}i prirodu svojom
voqom i naukom, ~ovek }e samim tim svakog trenutka ose}ati
uìvawe toliko visoko, da }e mu ono zameniti sve pre|a{we nade na
uìvawa nebeska. Svaki }e doznati da je on ceo smrtan, bez
vaskrsewa, i primi}e smrt gordo i spokojno, kao bog. On }e iz same
gordosti pojmiti da ne treba da rop}e na to {to je ìvot trenutak, i
zavole}e brata svoga bez ikakve nagrade. Qubav }e zadovoqavati
samo trenutak ìvota, ali ba{ ta svesnost o trenutnosti wenoj
poja~a}e wen ogaw za onoliko koliko se pre rasipao i topio u
nadama na qubav s onu stranu groba i beskona~nu.
U ~ovekovoj gordosti ima neke tamne beskona~nosti.
Ponesen wome, ~ovek smatra da sve moè, jer kontrola savesti
prestaje ~im bogovawe gordosti nastane. Na nedoli~an na~in
gordost potisne iz du{e ~ove~ije sva zdravija merila istine i
nametne sebe za vrhovno merilo. Ivanova filosofija ~ovekobo{tva
pretstavqala bi samo teorisku vrednost, ako ~ovek i ~ove~anstvo
ne raspolaù stvarala~kom silom, koja je u stawu da osnovnu
zamisao ove filosofije ostvari. Ali, ako ~ovek i ~ove~anstvo
raspolaù in nuce tom silom, pitawe je, da li moè ikada nastupiti
period, u kome }e ideja ~ovekobo{tva ovladati celim
~ove~anstvom i ovaplotiti se u wemu potpuno i apsolutno.
Moè li ~ovek, moè li ~ove~anstvo ikada uspeti da u svojoj
du{i potpuno uni{ti ideju o Bogu? Moè li ikada nastati takav period?
Ako nastane, onda je sve re{eno, misli Ivan, i ~ove~anstvo }e
kona~no udesiti svoj ìvot. Ali po{to se to, zbog ukorewene gluposti
~ove~anske, jama~no jo{ ni za hiqadu godina ne}e udesiti, to je
svakome onome koji ve} sad saznaje istinu, dozvoqeno da svoj ìvot
udesi potpuno onako kako se wemu svi|a, na novim na~elima. U tom
smislu wemu je >>sve dozvoqeno<<. Pa ne samo to: ako taj period
i nikad ne nastane, to, po{to Boga i besmrtnosti nema, novom je
~oveku slobodno da postane ~ovekobog, makar jedan u celom
svetu, a tada, naravno, u novom ~inu, on }e laka srca presko~iti
svaku raniju moralnu pregradu pre|a{weg roba-~oveka, ako zatreba.
Za Boga zakon ne postoji! Gde stane Bog _ tamo je ve} mesto Bo`je!
Gde stanem ja _ tu }e odmah biti prvo mesto. . . >>sve je
dozvoqeno<<, i svr{ena stvar!
Ateizam se neminovno izvija u anarhizam. Mortalizam je
blizanac ateizma. Bez-bo`je je po samoj svojoj prirodi bez-zakowe.
Ivan je nesumwivo u pravu kada po svim logi~kim zakonima
anarhizam izvodi iz ateizma i mortalizma. Ali anarhizam je samo
jedan vid amoralizma. Ivan zahvata u svetu ~ove~anskih vrednosti
dubqe i {ire. Wegova smela misao virtuozno analizira ateizam i
mortalizam i o~igledno pokazuje da je amoralizam wihovo ro|eno
~edo. Ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni dobra ni zla.
ôvek je vrhovna vrednost i jedini tvorac svih zakona i merila.
Uni{ti li se u ~ove~anstvu vera u Boga i besmrtnost du{e,
~ovek }e se obresti s one strane dobra i zla, i za wega ni{ta ne}e
biti nemoralno. [ta vi{e, wemu }e biti sve dozvoqeno, pa i
qudo`derstvo. Ali, Ivan je ~ovek koji voli zavr{ene i dovr{ene misli. I
u ovom slu~aju on svoju misao dovodi do kraja. On tvrdi: za svakog
~oveka, koji ne veruje ni u Boga ni u svoju besmrtnost, mora se
moralni prirodni zakon odmah izmeniti u potpunu protivnost pre|
a{wem religioznom zakonu; i takvome ~oveku, ne samo da se mora
dozvoliti sebi~nost koja ide do zlo~ina, nego se ona ~ak mora
priznati kao neophodan, najplemenitiji i najblagorodniji izlaz iz
wegovog poloàja. >>Zlo~in ne samo da se mora dozvoliti, nego se
~ak mora priznati kao najneophodniji i najpametniji izlaz iz poloàja
svakoga bezbo`nika<<.
ôvekobogu i kandidatu za ~ovekoboga >>sve je
dozvoqeno<<. Ali, protiv takvog shvatawa protestuje qudska savest.
>>Savest! [ta je savest? Pita Ivan. Ja je sam pravim. [to se ja
mu~im? Iz navike. Po op{toj ~ove~anskoj navici, za sedam hiqada
godina. Pa kad je tako _ odviknimo se od savesti i bi}emo bogovi!<<
KIRILOV
Ideja o ~ovekobogu razjeda Kirilova. Ona mu je iz uma si{la u

srce, razlila se po krvi, upila u telo, pretvorila u du{u. On ne samo
ima tu ideju, ve} ona ima wega, vlada wime, jer se ovaplotila u
wega. Silom svoje voqe on ju je uneo u svoje instinkte, i od we
na~inio svoj glavni instinkt. Svesno i nesvesno, voqno i instinktivno
on se mu~i jednom neprekidnom mukom: kako ideju o ~ovekobogu
u~initi shvatqivom, pristupa~nom i usvojqivom za sve qude. Ali, da
bi ~ovek postao bog, treba raskrstiti sa starim Bogom, proterati Ga
iz qudske prirode i iz sveta. mA kako pristupao sebi i svetu oko sebe,
Kirilov svuda nailazi na problem Boga. >>Ja ne mogu o drugom, veli
on, ja celoga ìvota mislim samo jedno. Mene je Bog celoga ìvota
mu~io<<.
Istraùju}i poreklo ideje o Bogu, Kirilov nalazi da ne samo {to
~ovek ima tu ideju u sebi nego boluje wome. Ona je wegov glavni
bol, ~iji je uzrok _ strah od smrti. >>Bog je bol, u strahu od smrti. Ko
pobedi bol i strah, taj }e sam postati bog. Tada }e biti nov ìvot, i
nov ~ovek, sve novo. Tada }e se istorija deliti na dva dela: od gorila
do uni{tewa Boga, i od uni{tewa Boga do . . .
- Do gorila.
- do fizi~ke promene zemqe i ~oveka. Bi}e ~ovek bogom, i
promeni}e se fizi~ki. I svet }e se promeniti, i rad }e se promeniti, i
misli, i sva ose}awa<<.
Kao ose}awe, bol je ne{to dubqe i prirodnije od straha. Vi{e
ima ~oveka u bolu nego u strahu. Bolna ose}awa nesravweno vi{e
vezuju ~oveka sa gorwim svetom i Bogom nego ose}awa straha.
Zato je Kirilov u pravu kada ideju Boga spaja tako prisno sa
ose}awem bola. Ako treba uni{titi ideju Boga u ~oveku i
~ove~anstvu, onda prethodno treba uni{titi ose}awe bola. Strah je
stvorio prve bogove, tvrdio je Lukrecije. To je povr{na i sku~ena
misao. Kirilov je mnogo dubqe zaronio u psiholo{ko poreklo ideje o
Bogu. Ako bi se makar za trenutak dopustila hipoteza da je neko
psihi~ko svojstvo stvorilo bogove, onda bi to svojstvo pre bilo bol
nego strah. U tom slu~aju, osloboditi ~oveka od bola zna~i
osloboditi ga od bogova. A ubiti bogove nije drugo do ubiti obmanu.
Kirilov je sav u tom mutnom ose}awu i turobnom saznawu.
- Svaki ko ho}e {to je prvo i glavno, slobodu, taj mora smeti da
ubije sebe. Ko sme sebe ubiti, taj saznaje tajnu obmane. Daqe nema
slobode; tu je sve, a daqe nema ni{ta. Ko sme sebe ubiti, taj je bog.
Sada svaki moè u~initi da Boga ne bude, i ni{ta ne bude. Ali niko
jo{ ni jedanput nije u~inio.
- Bilo je samoubica na milione.
- No svi ne zbog toga, nego svi sa strahom, a ne radi toga. Ne
radi toga da ubiju strah. Ko se ubije samo radi toga da strah ubije,
taj }e odmah postati bog.
Sloboda, ma kakva bila, pretstavqa ~ovekovo veli~anstvo, bilo
u pozitivnom ili u negativnom smislu. Slobodom ~ovek najvi{e li~i
na svoga taoca, ma ko on bio i ma kakav bio. Ona ga najvi{e vezuje
sa Apsolutnim. Ako u ~oveku ima ne~eg apsolutnog, onda je to
sloboda. Bi}em svojim ~ovek je najvi{e prisutan u slobodi svojoj.
Vrhunac je slobode _ u~initi ono {to je iznad svih zakona i protiv svih
zakona. A to je: slobodno i svesno li{iti sebe slobode, u kojoj je
~ovekova li~nost i samosvest. Sve to zna~i: izvr{iti samoubistvo.
Po dijalekti~koj aritmetici Kirilova, vrhovna du`nost prvog
~ovekoboga jeste: izvr{iti samoubistvo, i kroz samoubistvo _
bogoubistvo. Gr~evito i uporno traè}i svojstvo koje bi izrazilo
su{tinu novog boànstva, Kirilov ga nalazi u slobodnoj voqi,
neograni~enoj i apsolutnoj. >>Ako Boga ima, veli on, onda je sva
voqa Wegova, i ja ne mogu izvan Wegove voqe. Ako Boga nema,
onda je sva voqa moja, i duàn sam obznaniti svoju voqu.
- Slobodnu voqu? A za{to da ste to du`ni?
- Zato {to je sva voqa postala moja. Zar niko na ~itavoj
planeti, kad svr{i s Bogom i uveri se o svojoj voqi, ne}e smeti, bez
straha, u glavnoj ta~ki, pokazati slobodnu voqu? To je kao kad
siroma{ak dobije nasle|e, i upla{i se, i ne sme da pri|e kesi, smatra
sebe nemo}nim da to ima. Ja ho}u da obznanim slobodnu voqu.
Neka sam jedan, ali u~ini}u.
- I u~inite.
- Ja sam duàn da se ubijem, jer najglavnija ta~ka moje
slobodne voqe jeste: ubiti sam sebe.
- Dodu{e, niste vi jedini {to se ubijate, ima mnogo samoubica.
- Sa uzrokom. Ali bez ikakva uzroka, nego jedino od svoje
slobodne voqe _ samo ja.
Pored apsolutno slobodnog Boga ne moè postojati apsolutno
slobodan ~ovekobog. Kada ~ovek raste, Bog mora da se smawuje,
dok Ga ~ovek ne satera u nebi}e. Apsolutna svevlast i savr{enstvo
~ovekoboga moè nastati samo na grobu ubijenog Boga i uni{tene
vere u Wega.
- Ja sam duàn objaviti neverovawe u Boga, izjavquje Kirilov.
Za mene uzvi{enije ideje nema do da Boga nema. Uz mene je sva
qudska istorija. ôvek je samo to i radio {to je izmi{qao Boga, da bi
ìveo ne ubijaju}i sebe; u tome je cela svetska istorija do danas. Ja
jedini u svetskoj istoriji nisam hteo izmi{qati Boga. Neka saznadu
jednom za svagda.
Nema Boga. >>Ako nema Boga, onda sam ja bog<<,
objavquje Kirilov. Cela la` dolazi otuda, {to je dosada{wi Bog
postojao. Celo spasewe za svakoga jeste: dokazati tu misao. No ko }
e to dokazati? Ja! Ja ne razumem kako je ateist dosad mogao znati
da nema Boga, pa se opet ubio? Saznati da nema Boga, a ne saznati
da se u taj isti ~as postaje bog _ to je apsurd, ina~e ~ovek mora
ubiti sebe; nikako druk~ije! Ako ti to sazna{, ti si car; i ne}e{ se
ubiti; nego }e{ ìveti u slavi najslavnijoj. Ali jedan, onaj ko je saznao
prvi, mora se ubiti, odmah, nikako druk~ije; ina~e ko }e da po~ne i
da dokaè? Ja }u se ubiti neminovno, da bih po~eo i dokazao. Ja sam
jo{ samo po nevoqi bog, i ja sam nesre}an, jer imam du`nost da
objavim svima svoju slobodnu voqu. Svi su nesre}ni, zato {to svi
strahuju da objave svoju slobodnu voqu. ôvek je dosad zato i bio
nesre}an i kukavan, {to se bojao da objavi najglavniju ta~ku svoje
voqe, i pokazuje svoju voqu iz prikrajka, kao |ak. Ja sam stra{no
nesre}an, jer se stra{no bojim. Strah je prokletstvo ~ovekovo. . . Ali
ja objavqujem slobodnu voqu, i duàn sam poverovati da ne
verujem. Ja }u po~eti i dovr{iti, i otvoriti vrata. I spa{}u. Spas }e
biti za qude samo to, to jedino za sve qude, i budu}i nara{taji bi}e
ve} fizi~ki preporo|eni; jer u sada{wem fizi~kom obliku, koliko sam
ja mislio, ~ovek ne moè da bude bez dosada{wega Boga nikako. Ja
sam tri godine traìo atribut moga boànstva, to je: Slobodna voqa!
To je sve ~ime ja u glavnoj ta~ki mogu pokazati nepokornost, i novu
stra{nu slobodu svoju. Jer je ona veoma stra{na. Ja se ubijam, da
pokaèm nepokornost, i novu stra{nu slobodu svoju.
Kriteriologija podzemnog filozofa nalazi u Kirilovu svog novog
apologeta. Slobodna voqa postaje apsolutna vrednost i nepogre{iv
kriterijum svega qudskog i boànskog. Mere}i wome sve {to
sa~iwava ~oveka i {to dolazi od ~oveka, Kirilov izvodi zakqu~ak da
je sve u svetu i u ~oveku _ dobro. On, prvi ~ovekobog, ne pravi
razliku izme|u dobra i zla. Na visinama wegovih nebesa dobro i zlo se
prelivaju jedno u drugo. On nije s one strane dobra i zla nego
izjedna~uje dobro sa zlom. Za Ivana _ sve je dozvoqeno; za Kirilova
_ sve je dobro. I krajwi racionalizam i krajwi voluntarizam, u svojoj
zavr{noj formi, negiraju svaku mogu}nost i svaku realnost etike.
- Sve je dobro, sve, veli Kirilov. Sve je lepo, sve. ôvek je
nesre}an, jer ne zna da je sre}an; samo zato. To je sve, sve! Ko to
uvidi, odmah postane sre}an, odmah . . . Sve je dobro. Najednom
sam prona{ao.
- I ko umre od gladi, i ko devojku uvredi i obe{~asti, je li i to
dobro?
- Dobro. I ko razmrska glavu za dete, i to je dobro, i ko ne
razmrska, i to je dobro. Sve je dobro, sve. Svima je dobro koji znaju
da je sve dobro. Kad bi oni znali da im je dobro, onda bi im i bilo
dobro; ali dok ne znaju da im je dobro, bi}e im r|avo. To je cela
misao, sva, sem te druge nema! . . . Ko bude qude nau~io da su svi
dobri, taj }e dovr{iti svet.
- Ko ih je u~io, Toga su raspeli.
- On }e do}i, i wegovo }e ime biti ~ovekobog.
- Bogo~ovek?
- ôvekobog; u tome je razlika.
STAVROGIN
Stavrogin je, izgleda mi, najjezovitija li~nost u svetskoj

literaturi. Ni svirepijeg uma, ni ledenijeg srca. Po drskosti misli i
cini~nosti postupaka, niko mu nije sli~an, ~ak ni Ni~eov nad~ovek.
Bodlerovo >>cve}e zla<<, ta to je slatki miomir raja prema satanski
umetni~kom zlu Stavroginovom. Svaka mu je misao, i svako
ose}awe, kao pupoqak, pun smrdqivog gnoja. Sam bog zla mogao bi
se u wega u~iti raznobraznosti, dubini i ve{tini zla.
Stavrogin je >>gord kao bog<<, i ìvi kao bog. Za wega nema
zakona; on gordo i hladno potire sve. Za wega ne zna~i ni{ta da
`rtvuje tu| ìvot ili svoj. On se odlikuje neobi~nom sposobno{}u za
zlo, sposobno{}u koja ide do genijalnosti. Wegovo bi}e ne moè da
ushiti i zanese nikakva qudska strast. Ni pri najgnusnijem zlo~inu on
ne moè da izgubi zdrav razum. I najgore stvari on ~ini sa planom,
potpuno svestan do kraja.
Nikakav bol i ni~ija patwa ne mogu da uzbude Stavrogina, niti
ga i{ta moè da baci u o~ajawe. U wemu je utrnulo ose}awe za
razliku izme|u zla i dobra. On ne zna za{to je zlo _ r|avo, a dobro _
lepo. On ne zna za razliku u lepoti izme|u kakve sladostrasne zverske
podlosti i ma kakvog velikog podviga, ~ak i davawa ìvota za
~ove~anstvo. Obe krajnosti su mu podjednako lepe, podjednako
slatke.
Tajna zla kao da se ovaplotila u Stavroginu. On di{e i odi{e
wome. On ne zna ni za kakve prepone, ni za kakav strah. Na duelu
on ume hladno da otstoji ispred protivnikova metka, a sam da ga|a i
da ubija skoro divqe spokojno. Da ga neko udari po obrazu, on ne bi
uvredioca ni pozvao na duel, nego bi ga smesta, odmah, ubio:
naime, takav kakav je, ubio bi ga s potpunom prisebno{}u, a nikako
ne tako kao da je izgubio glavu. Izgleda da on nikada nije znao za
slepe nastupe gneva u kojima se ne da ni{ta misliti. U beskrajnoj
zlobi, koja ga pokadkad obuzme, on je uvek umeo potpuno sobom da
vlada.
Stavrogin je ateist i ~udotvorac u zlu. Kao oli~ewe krajweg
ateizma i amoralizma, on je nov tip ~oveka. Najekstremniji ispadi
ateizma i amoralizma wemu su svoji, li~ni, obi~ni. Za wega ne
postoji iznena|ewe, on ne pada u razo~arewe. I duh i telo su mu
zale|eni u nekom strahovitom uàsu. Nema sunca optimizma koje
moè rastopiti taj led.
Sve je tu|e Stavroginu, i on je tu| svemu. Izme|u wega,
smrznutog od ìvotnog uàsa, i sveta ne postoji ni jedan nerv qubavi.
On ne moè da se saìvi sa ovakvim svetom. Ne{to beskrajno kobno
i tamno ne da mu da izme|u sebe i vaseqene ustanovi misaonu ili
ose}ajnu vezu. On je >>~ikawe zdravog smisla _ vizov zdravom
smislu<<. U wemu su sram i besmisao do{li do genijalnosti. On ne
brodi kajawem, nego smelo strmoglavce leti dole.
Stavrogin je ledeno i jezivo Nicht-Sagung ovome svetu; iz wega
se jedino odricawe emanira. Zlo}a je wegova hladna, mirna, i, ako se
tako moè re}i, razumna, dakle najodvratnija i najstra{nija zlo}a
{to moè biti. On je kao neki ovaplo}eni demon ironije koji sav svet
tretira na ne~uveno ironi~an na~in. Ponekad se wegov demon
ironije projavi tako naglo, tako cini~ki, tako odvratno, da se od uàsa
sledi sve u ~oveku, naro~ito ono {to se zove um i razum.
Neki Stavroginovi poznanici uspeli su da donekle defini{u
wegovu li~nost kada su ga nazvali >>mudra zmija<<, lukava zmija.
On je vrlo pametan, ali moè biti i umno poreme}en. Lice wegovo je
bledo i sumorno, ali sasvim hladno i nepomi~no; obrve malo
skupqene i natu{tene, prosto li~i na mrtvu vo{tanu figuru. Kosa mu
je mnogo crna, sjajne o~i nekako vrlo spokojne i vedre, boja lica vrlo
bela i ne`na, rumenilo suvi{e ìvahno i ~isto, zubi kao od bisera,
usne od korala _ reklo bi se lepota kao upisana, a u isti mah sve to
nekako odbija. Lice wegovo potse}a na masku.
Stavrogin je bezgrani~no gord; on ili ne govori ili vrlo malo
govori, ali o wemu govore svi. On kao da se s najve}im prezrewem
odnosi prema svima qudima re~ima i izrazima, jer nisu u stawu da
izraze wegovu zagonetnu li~nost. Iako neobja{wivo }utqiv, on je
ipak inspirator i ideolog svih besova. On sobom nosi atmosferu koja
je prepuna nekog misti~kog i uàsnog eksploziva. Wegove ideje se
kao zarazni mikrobi uvla~e u du{e wegovih poznanika i tamo
izazivaju ~udna i neobi~na vrewa i oboqewa. U samoj stvari,
Stavroginovi prijateqi drugo i ne rade nego do krajwih granica
razvijaju wegove ideje. On ìvi kroz wih ìvotom pravog ~ovekoboga.
Pokajani ateist [atov, nekada u~enik Stavroginov, ovako govori
Stavroginu: Ja sam u Americi tri meseca spavao na slami pored
jednog . . . nesre}nika, i od wega sam doznao da ste vi, u ono
vreme, kad ste u mene osu|ivali veru u Boga i otaxbinu, u to isto
vreme, mo`da u iste dane, trovali srce toga nesre}nika, toga
manijaka, Kirilova . . . Vi ste utvr|ivali u wemu la` i klevetu, a wegov
razum doveli ste do manitosti, do ludila. Idite, pogledajte ga sada, to
je va{e delo.
Ali, nemilosrdno iskren, [atov i o sebi govori kao o
Stavroginovom sazdawu. Stavrogine, uzvikuje on, za{to sam ja osu|
en da ve~ito verujem u vas? Da li bih mogao s drugim ovako
govoriti? Ja imam ~ednosti, ali se svoje nagote nisam pobojao, jer
sam Stavroginu govorio. Nisam se pobojao da veliku misao svojim
dodirom iskarikiram, jer me je Stavrogin slu{ao. . . I, kad vi odete,
zar ne}u qubiti tragove nogu va{ih? Ja vas ne mogu iz svog srca
istrgnuti, Nikolaje Stavrogine!
Stavrogine, vi ste lepota od ~oveka! _ uzvikuje gotovo u
zanosu Petar Verhovenski; _ znate li da ste divni! Lepotan! A
najlep{e je {to vi pokatkad kao da ne znate za to! O, ja sam vas
prou~io! . . . Ja volim lepotu. Ja sam nihilist, ali volim lepotu. Zar
nihilisti lepotu ne vole? Oni samo idole ne vole; e, a ja volim idola! Vi
ste moj idol! Vi nikoga ne vre|ate, a svi vas mrze; vi na svakoga
podjednako gledate, a svi vas se ipak boje, i to je dobro. Niko vam ne
sme pri}i da vas potapka po ramenu. Vi ste veliki aristokrat. Kad
aristokrat silazi u demokratiju, zanosan je! Za vas ni{ta nije:
`rtvovati ìvot, i svoj i tu|. Vi ste upravo takvi kakvi treba da ste.
Meni, meni je ba{ takav ~ovek potreban kakav ste vi. Ja ne znam ni
za kog drugog osim za vas. Vi ste vo|, vi ste sunce, a ja va{ crvi} . . .
Vi, vi ste meni potrebni, bez vas sam ja nula. Bez vas, ja sam muva,
ideja u staklencetu, Kolumbo bez Amerike.
Zapaqen idejom o preobraàju sveta, Verhovenski izjavquje
Stavroginu da je on li~nost od koje zavisi ostvarewe wihovog plana
za reorganizaciju sveta. Jedan reformator, [igaqev, ~iju razuzdanu
ma{tu pusto{i zloduh nasilnog preobraàja sveta, stvorio je novi
plan sveta i Verhovenski saop{tava Stavroginu da wegovo ostvarewe
zavisi jedino od wega, Stavrogina. Slu{ajte! _ uzvikuje Verhovenski,
papa }e biti na zapadu, a kod nas, kod nas bi}ete vi!
Po planu [igaqeva, svaki ~lan dru{tva motri drugoga, i mora
da potkazuje. Svako pripada svima, a svi svakome. Svi su robovi, i u
ropstvu jednaki. Glavna je jednakost. Na prvom mestu, spu{ta se
nivo obrazovanosti, nauke i dara. Velike sposobnosti svakad su
zauzimale vlast i bile despoti. Velike sposobnosti ne mogu ne biti
despoti, i svakad su vi{e kvarile nego {to su koristile; wih progawaju
ili ka`wavaju. Ciceronu se otseca jezik, Koperniku se o~i sagorevaju,
[ekspir se kamenuje _ eto to je [igaqev{tina! Robovi moraju biti
jednaki: bez despotizma jo{ nije bilo ni slobode ni jednakosti; a u
stadu mora biti jednakosti, _ i eto [igaqev{tine.
Slu{ajte Stavrogine, uzvikuje Verhovenski, ja sam za [igaqeva!
Obrazovawe nije potrebno, dosta je nauke. I bez nauke ima}e
materijala za hiqadu godina, ali vaqa se pripremiti za poslu{nost! U
svetu nedostaje samo jedno: poslu{nost. @eqa za obrazovawem ve}
je aristokratska èqa. Malo porodice ili qubavi _ ve} je èqa za
svojinom. Mi }emo ubiti èqu: pusti}emo pijanstvo, spletke,
potkazivawe; da}emo maha ne~uvenom razvratu; svakoga genija }
emo ugasiti jo{ od ranoga detiwstva. Sve }emo svesti na isti
imeniteq _ potpuna jednakost! Samo, neophodno je neophodno _ to
je otsada deviza zemaqske lepote . . . . .Ali danas je potrebno imati
jedan ili dva nara{taja razvrata; razvrata ne~uvenog, gadnog, kada
se ~ovek pretvara u gnusnu, pla{qivu, surovu, samoìvu gadost _ to
nama treba! . . . Mi }emo proglasiti ru{ewe . . . za{to, za{to je ta
ideja tako ~arobna! Ali treba, treba ko{~ice malo prigwe~iti. Mi }
emo pustiti poàre. . . Pusti}emo legende. . . I po~e}e pometwa!
Nasta}e takvo quqawe kakvo svet jo{ nije zapamtio! . . . Zamagli}e
se Rusija, zaplaka}e zemqa za starim bogovima . . . I mi }emo ba{
tada izvesti . . . Koga?
- Koga?
- Carevi}a Ivana.
- Koga-a?
- Carevi}a Ivana; vas, vas!
Ima u ~oveku neke dubinske tame i praiskonskog mraka. U tu
tamu i u taj mrak Dostojevski je za{ao dubqe no iko od qudi. I otkrio
tamo neke jezive sile koje ~ovekov duh neosetno pretvara u zloduh i
~ovekovo bi}e potapaju u nebi}e. Tamo, u tim nedoglednim
dubinama, ~ovekova tama se tajanstveno preliva u neku
metafizi~ku tamu koja ima sve odlike apsolutnog i beskona~nog. Ti
tamni ponori i jesu laboratorije u kojoj zlodusi, ti qubomorni ideolozi
~ovekobo{tva, neumorno pronalaze sredstva pomo}u kojih }e
ostvariti svoj plan na na{oj planeti. Osnovno pravilo wihove
celokupne delatnosti jeste: sve je dozvoqeno kada je u pitawu
ostvarewe ciqa. Smelo kao bogovi oni prekora~uju sve granice i
preska~u sve prepone. Za sve i sva oni su sebi i najvi{a vrednost i
vrhovno merilo. Upotrebqavaju}i sva sredstva, wima nije potrebna
ni~ija dozvola i sankcija. Sam zlo~in, za wih >>nije vi{e ludilo, nego
pravi i zdravi smisao, gotovo du`nost, u krajwem slu~aju _ plemeniti
protest<<.
Radi ostvarewa svoga plana o preure|ewu sveta, oni polaze od
bezgrani~ne slobode a zavr{avaju neograni~enim despotizmom.
Kao zavr{no re{ewe pitawa oni predlaù: podelu ~ove~anstva na
dva nejednaka dela. Jedna desetina dobija slobodu li~nosti i
neograni~eno pravo nad devet ostalih delova. A ovi moraju izgubiti
li~nost, i pretvoriti se u neku vrstu stada koje mora ìveti i raditi u
neograni~enoj poslu{nosti.
Za sve tvorce ~ovekoboga postoji samo jedna vrhovna
stvarala~ka sila, svemo}na, neograni~ena i nezamenqiva. To je:
slobodna voqa. O~arani wome kao jedinim boànstvom, oni joj
prinose na `rtvu sve i sva. Oni se svim silama trude da pomo}u we
postignu vrhunac razvi}a li~nosti. Zato bezobzirno stresaju sa sebe
sve okove moralnih, religioznih, kulturnih shvatawa i tradicija. Oni su
u tome verni svome praroditequ _ podzemnom antiheroju: izgra|uju
sebe na slobodnoj voqi kao temequ. Za wih je slobodna voqa
sinonim ~oveka, sinonim li~nosti. Ako bi se re~ ~ovek, kao ime
specifi~ne vrste bi}a, mogla adekvatno zameniti kojom drugom
re~i, onda bi ta re~ bila: voqa. U tom smislu, moglo bi se s
podjednakim pravom re}i i: ~ovek je voqa, i: voqa je ~ovek. Svaki
tvorac ~ovekoboga jeste ~ovek kao voqa, ne >>svet kao voqa<<,
jer bi ovo posledwe zna~ilo potpunu negaciju ~oveka kao slobodnog
bi}a.
RASKOQNIKOV
Raskoqnikov je _ ~ovek kao voqa. On je pravi i prvi odgovor na

pitawe podzemnog antiheroja: {ta je voqa, od ~ega zavisi? Smelo,
duboko i {iroko je Raskoqnikov u{ao u re{avawe postavqenog
problema. On je prvi ozbiqno i mu~eni~ki poku{ao da problem re{i
li~no i eksperimentalno. Voqa se privi|a kao neki neodgovorni lon~ar
koji po svome slobodnom naho|ewu mesi i uobli~ava ovo crno blato
{to se zove svet. Ako ima vrednosti, voqa je najvi{a vrednost; ako
ima merila, voqa je najve}e merilo. Svako bi}e i svaka stvar se imaju
posmatrati sa gledi{ta voqe, sub specie voluntaris.
>>Sve je u rukama ~oveka<<, to je Raskoqnikovqeva
vrhovna i rukovodna aksioma. Ona zna~i: ~ovek je u ovom svetu
svoj jedini i apsolutni gospodar. Ako to nije, sam je kriv. Jer je ogradio
sebe baucima i bajkama, zakonima i du`nostima. Uhva}en u svoje
vlastite mreè, ~ovek se pla{i svakog novog koraka, nove re~i,
novog dela. Takav ~ovek je obi~an ~ovek; takvi qudi su obi~ni qudi.
Ali osim wih postoje novi qudi, neobi~ni qudi.
Sve qude Raskoqnikov deli na >>obi~ne<>neobi~ne<<. Obi~ni qudi mora da ìve u pokornosti, i nemaju
prava prekora~ivati zakon, stoga {to su oni obi~ni. A neobi~ni imaju
prava ~initi svakojake zlo~ine i na sve mogu}e na~ine gaziti zakon,
zato {to su oni neobi~ni. Svi zakonodavci i ustanovqa~i
~ove~anstva, po~iwu}i od najstarijih, pa nastavqaju}i Likurzima,
Solonima, Muhamedima, Napoleonima itd., svi su oni do jednog bili
zlo~inci. I to time {to, daju}i nove zakone, tim samim su naru{avali
stvari, koji je dru{tvo kao svetiwu po{tovalo i od otaca nasle|ivalo.
Oni se, razume se, nisu zadràvali ni pred krvqu, ako im je krv,
nekiput sasvim nevina i juna~ki prolivena za stari zakon, mogla {to
pomo}i. Zna~ajno je, da su ve}inom ti dobrotvori i ustanovqa~i
~ove~anstva bili naro~ito stra{ni krvoloci. Jednom re~ju, ja izvodim
zakqu~ak, veli Raskoqnikov, da i svi drugi, ne samo veliki, nego i
takvi qudi koji makar najmawe izlaze iz op{teg koloseka _ to jest
takvi koji su tek-tek u stawu kazati {ta bilo novo, _ da svi oni
neizostavno moraju, po prirodi svojoj, biti zlo~inci, _ naravno, vi{e ili
mawe.
[to se ti~e deobe qudi na obi~ne i na neobi~ne, Raskoqnikov
izjavquje: Ja samo u svoju glavnu misao verujem. A ona se sastoji u
tome, da se qudi, po prirodnom zakonu, dele uop{te na dve klase:
na niù (na obi~ne), to jest, tako re}i, na materijal koji sluì jedino za
zametak i ra|awe sebi sli~nih; i _ na qude u pravom smislu re~i, to
jest na takve koji imaju dar ili talent da kaù u svojoj sredini novu
re~. Tu, naravno, ima beskona~no mnogo podrazreda, ali osobene
crte obeju klasa su dosta o{tre: prva klasa, to jest, materijal,
govore}i uop{te, to su qudi po prirodi svojoj konzervativni, pristojni,
ìve u poslu{nosti i vole biti poslu{ni. Oni su i du`ni biti poslu{ni, jer
im je to poziv, i tu savr{eno nema ni~ega {to bi ih poniàvalo.
Druga klasa _ tu svi gaze zakon, to su ru{ioci, ili su nakloweni tome,
prema sposobnostima. Zlo~ini tih qudi su naravno relativni i mnogo
razli~ni; oni ve}inom zahtevaju, u veoma raznolikim izjavama,
obarawe onoga {to ve} postoji, u ime ne~ega boqega. Ali ako je
takvom jednom potrebno da, zbog svoje ideje, prekora~i makar i
preko mrtvog tela, preko krvi, on, sam u sebi, po ~istoj savesti,
moè dati sebi dozvolu da prekora~i preko krvi.
Genijalni dijalekti~ar Raskoqnikov smelo razvija svoju glavnu
misao. Qudi sa novom mi{qu, ~ak i takvih koji su tek-tek sposobni
da kaù {ta bilo novo, takvih qudi se ra|a neobi~no malo,
~udnovato malo. Samo je jedno jasno: poredak ra|awa qudi _ svih
tih klasa i podrazdela, _ mora da je veoma pouzdano i ta~no odre|en
kakvim bilo prirodnim zakonom. Zakon je taj, razume se, sada
nepoznat, ali ja verujem da on postoji, i da docnije moè postati
poznat. Ogromne mase qudi, materijal, samo zato postoji na svetu,
da se, naposletku, usled nekog naprezawa, nekim sve do danas
tajanstvenim procesom, posredstvom nekakvog ukr{tawa rodova i
rasa, _ napregne, i da rodi najzad na svet, no . . . makar iz hiqade
jednog koliko-toliko samostalnog ~oveka. Sa jo{ {irom
samostalno{}u ra|a se, mo`da, iz deset hiqada jedan. A sa jo{ {irom
_ iz sto hiqada jedan. Genijalni qudi iz miliona, a veliki geniji,
zavr{ioci ~ove~anstva, mo`da tek po{to mnogo hiqada miliona qudi
proìve svoj vek i nestane ih sa zemqe.
Neobi~nom ~oveku >>sve se dozvoqava _ vsjo
razrje{aetsja<<, tvrdi Raskoqnikov. Idejni naslednik Raskoqnikova,
Ivan Karamazov genijalno razra|uje ovaj Raskoqnikovqev eti~ki
princip i pretvara ga u kategori~ki imperativ koji glasi: >>sve je
dozvoqeno<<. Ali stra{na originalnost Raskoqnikova sastoji se u
tome, {to on >>po ~istoj savesti<< dozvoqava prolivawe krvi.
Do ovog principa Raskoqnikov dolazi sam, ponesen draìma
svoje sopstvene dijalektike. On se kao pauk zavla~i u ugao i
natenane ispreda svoju filosofiju i etiku. Leè}i u mraku, on re{ava
svoj mu~ni problem, koji obuhvata svu wegovu li~nost. On do
posledwih sitnica analizira sebe, u mislima prelazi sav put svoje
glavne ideje od wenog za~e}a do rascvata, uporno se prepire sam
sa sobom, sve sa ciqem da dozna: da li je i on va{ka kao {to su
ostali qudi ili je ~ovek koji vlast ima; da li moè pogaziti sve zakone i
presko~iti sve moralne prepone, ili ne; da li je on obi~no drhte}e
boja`qivo stvorewe ili ima pravo da vlast ima.
Svaka Raskoqnikovqeva misao pretvara se neprimetno u èqu,
a sve misli skupa spajaju se u jednu ogromnu, zavodni~ku,
neodoqivu èqu: da postane neobi~an ~ovek, da postane Napoleon.
A za to: >>Sila, sila je potrebna; bez sile ni{ta ne}e{ izvojevati; a
silu treba dobijati opet silom<<. Ako tome stoje smetwe na putu,
treba ih na svaki na~in ukloniti. >>Daqe sa privi|ewima, uzvikuje
Raskoqnikov, daqe sa izmi{qenim strahom, daqe sa avetima! . . .
Sad _ carstvo razuma i svetlosti! I . . . i voqe, i sile!<< Ko je jak i
silan umom i duhom, taj je gospodar! Ko se mnogo usudi, ko mnogo
sme, taj je u pravu. Ko najvi{e moè pqunuti, taj je zakonodavac, a
ko se najvi{e usudi, ko najvi{e sme, taj je od sviju ve}ma u pravu!
Tako je dojako bilo, tako }e uvek biti! Vlast se daje samo onome, ko
se usudi da se sagne pa je uzme. Tu je potrebno samo jedno, jedno:
treba samo smeti! >>Uzeti slobodu i vlast, kli~e Raskoqnikov, a {to
je glavno: vlast! Nad svim slabim drhte}im stvorewima i nad ~itavim
ovim mraviwakom: to je ciq!<<
Da bi ostvario ovaj ciq, Raskoqnikov mobili{e sve svoje sile, i
sve svoje bi}e stavqa u sudbinsku zavisnost od osnovne aksiome
svoje filosofije ìvota: >>sve je u rukama ~oveka<<. Za
Raskoqnikova ima ne~eg opijumskog u ovoj aksiomi. Svojom
suptilnom dijalektikom on uspeva da taj opijum razlije po celom
svom bi}u. Zato on uporno odri~e svaku apsolutnu vrednost i
odlu~no relativizira sve. Po wemu, za neobi~nog ~oveka: >>sve je
uslovno, sve je relativno<<.
Sav pod neodoqivim uticajem osnovnog na~ela svoga bi}a:
>>sve je u rukama ~oveka<<, Raskoqnikov izvla~i neizbeàn
logi~ki zakqu~ak da, ubiti jednu babu, >>nije zlo~in<<, ako neko
èli da pomo}u toga postane neobi~an ~ovek. Do ovog zakqu~ka
on je do{ao po{to je svu analizu, u smislu moralnog pitawa, ve} bio
dovr{io: wegova se kazuistika, ve{tina dokazivawa, be{e izo{trila
kao brija~, i on sam u sebi ve} nije nalazio svesnih razloga protiv
donesene odluke. . . I Raskoqnikov ubija babu. . .
Ali, umesto da postane neobi~an ~ovek, da se ispuni
titanskom silom i ven~a vla{}u velikih genija, on u uàsu bunca:
>>Gospode! Da li ja ovo silazim s uma?<< Mu~na, mra~na misao
narastala je u wemu, misao, da je poludeo, i da u ovaj mah nije
kadar ni razmisliti, ni sebe za{tititi. Sav kao u bunilu, on ne moè da
sabere svoje misli, svoja ose}awa, da bude svoj i vlada sobom.
Stoga u o~ajawu vapije: >>Gospode, {ta da radim!<< >>Boè moj,
{ta je ovo meni? O~igledno, mene razum ostavqa<<.
Ubijaju}i babu, Raskoqnikov kao da je udarcima sekire
razmrskao svoju du{u a ne babu: sve je u wemu po~elo da se trese,
raspada, rasipa, drobi. Mo} mi{qewa mu je oslabqena i razdrobqena,
um mu je pomra~en. On svim silama opomiwe sebe, da se pribere i
ohrabri. Wemu nedostaje snaga za integralnu misao; sve su mu misli
u nekim otpacima, kraji~cima, mrvicama. U celom bi}u svom on
ose}a stra{an nered. S wim se de{ava ne{to wemu sasvim
nepoznato, novo, iznenadno, skroz neobi~no. Jo{ nikad do ovog
trenutka nije imao takvo ~udno i stra{no ose}awe. I, {to je
najmu~nije, to je bilo vi{e ose}awe nego svesnost, nego pojam; to
je bilo neposredno ose}awe; najmu~nije ose}awe od svih ose}awa
{to ih je dosad ìvotom preìveo.
To novo, katastrofalno ose}awe bolom svojim rastavqa kost od
kosti, otkida nerv od nerva, udaquje misao od misli, razdvaja du{u
od tela. U Raskoqnikova se to ose}awe postepeno pretvara u poàr,
u kome sav Raskoqnikov gori ali ne sagoreva. Sve se u wemu osipa i
rasipa u neke atomske sitne deli}e, kao da se celo wegovo bi}e
pretvorilo u ìvi pesak koji mira nema niti za mir zna. Wegova je
li~nost izgubila svoj centar, i on ne moè ni na ~emu da se
koncentri{e, niti da sabere sebe oko ma ~ega.
Raspadawe Raskoqnikovqeve li~nosti vr{i se postepeno, ali
nezaustavqivo. Wegova du{a je razbijena u legion du{ica, wegov
duh u legion duhova, wegovo ja u legion ja. Jednom re~ju:
Raskoqnikov je postao legion. Stoga je svaka wegova misao: legion-
misao, svako wegovo ose}awe: legion-ose}awe, svaka wegova re~:
legion-re~, jer iza sebe imaju bezbroj zna~ewa. Ni u jednoj misli, ni
u jednom ose}awu, ni u jednoj re~i on nije prisutan sav bez ostatka,
nego je svim bi}em razbijen, rasut, dezintegriran. To je razlog {to su
kriti~ari u velikoj nedoumici, da li se Raskoqnikov zaista pokajao ili
nije. A istina je u ovome: on se delimi~no pokajao, a delimi~no nije.
Na dnu svoga bi}a, u svom osnovnom samoose}awu on se stvarno
pokajao, ali racionalno i logi~ki to nije u~inio.
Ova razdvojenost li~nosti je centar Raskoqnikovqeve tragedije.
Dok s jedne strane svojom kazuisti~kom argumentacijom on uporno
uverava sebe da ubistvo babe nije zlo~in nego prirodan postupak
neobi~nog ~oveka, dotle s druge strane ne{to praosnovno u
wegovom bi}u silno protestvuje protiv takve argumentacije i ru{i mu
temeqe du{e. To ne{to, to praosnovno razraslo se brzo u svima
dimenzijama i uobli~ilo u jedno odre|eno, sveobuhvatno i
dominantno ose}awe, u jednu ìvu, nepobitnu i neuklonqivu
psiholo{ku silu. I to ose}awe i ta sila svedo~ili su Raskoqnikovu
nepobitno i jasno: ubistvo je zlo~in, ubistvo je neprirodan postupak,
ubistvo je greh za koji se ~ovek mora pokajati, jer qudska priroda ne
moè da izdrì zlo~in i podnese greh kao ne{to prirodno i logi~no.
Niti ih opravdati kao neophodnost ~ovekova ìvota u ovakvom
svetu.
Rawena i izmu~ena zlo~inom, Raskoqnikovqeva du{a nije
mogla da izdrì ogwene muke svoga greha. Ono {to je bogo~e`wivo
i boànsko u woj potsticalo je, nagovaralo i vuklo Raskoqnikova da
ispovedi svoj greh, svoj zlo~in. I zaista, no{en nekom neodoqivom
unutra{wom silom, on odlazi sudiji, priznaje svoj zlo~in, ispoveda
svoj greh.
Iz celokupne Raskoqnikovqeve drame name}e se kao
dominantna stvarnost ova ~iwenica: osnovna aksioma
Raskoqnikovqeve filosofije ìvota: >>sve je u rukama ~oveka<< _
potpuno je krahirala i bankrotirala. Ne samo to, nego je ona kao
rukovodni princip ìvota i mi{qewa _ ubijena. I to ubijena od samog
Raskoqnikova. On izjavquje: >>Ja nisam ~oveka ubio, ja sam princip
ubio<<. Ali i to nije sve; Raskoqnikov je ubistvom babe ubio sebe.
On se Sowi ispoveda: >>Zar sam ja babu ubio? Ja sam sebe ubio, a
ne staricu! Prosto sam uzeo i sebe na veki ucmekao!<>~ovek kao voqa<<. Pokazalo se o~igledno da u ~oveku i u svetu
oko ~oveka postoji ne{to nesravweno ja~e od qudske voqe.
Raskoqnikov je sam ubio svoj princip i princip svog duhovnog
prete~e, podzemnog antiheroja, po kome je slobodna voqa prima
causa i temeq ~ove~je li~nosti.
Kirilov je u~inio to isto, samo na na~in koji dolikuje wemu. On,
prvi ~ovekobog, ubio je sebe da bi eksperimentalno i o~igledno
pokazao i dokazao: da je slobodna voqa najpotpunija manifestacija
~ove~je li~nosti, a samoubistvo najvi{i stupaw ~ove~je slobodne
voqe. Ali, po svima zakqu~cima normalnog qudskog mi{qewa,
samoubistvo nije ni{ta drugo do besmislena dezintegracija ~ove~je
li~nosti.
Stavrogin, oli~ena tajna bezakowa i posuvra}ene slobodne
voqe, obesio se, i time uni{tio princip svoga ìvota. Zavodni~kim
~arima svoje originalne dijalektike on je ubio mnoge du{e, razorio
mnoga srca, pomra~io mnoge umove. Ali je svojim samoubistvom
pokazao da ko druge du{e ubija mora najzad ubiti svoju sopstvenu
du{u, i tako pretrpeti potpun raspad svoje li~nosti.
Ivan, genijalni tvorac i ~udesni apologet ~ovekoboga, nije
mogao da izdrì buntovne antinomije svoga evklidovskog uma, i _
poludeo je. Stra{na stvarnost koja je nastala kada je primeweno u
ìvotu rukovodno na~elo wegove filosofije i etike: >>sve je
dozvoqeno<<, potresla je do dna wegov duhovni svet, i on je
poludeo. Poludeo je kada je otkrio da je Smer|akov ubio wegovog oca
Fjodora Karamazova, potstaknut i ohrabren wegovim na~elom. >>Vi
ste ga ubili, veli Smer|akov Ivanu, vi ste glavni ubica, a ja sam samo
va{ pomo}nik bio, verni sluga Li~ard, i po va{oj sam re~i tu stvar
izvr{io . . . Vi ste govorili: sve je dozvoqeno . . . Prema samim tim
va{im re~ima to je bilo u~iweno na najprirodniji na~in<<.
Potresna je sudbina svih ideologa i tvoraca ~ovekoboga. Svi se
pothvati wihovi zavr{avaju krahom i porazom. Wihove misli
zavr{avaju ili time {to se izgube u pra{umi svirepih protivre~nosti ili
time {to izumiru u pustiwi o~ajnih nemo}i. A du{e wihove jedna do
druge, kao le{ do le{a i mrtvac do mrtvaca. Gde li je puno}a wihova
bi}a i svemo} wihovog ~ovekoboga? Tamo _ u potpunoj
dezintegraciji wihovih li~nosti i u jezivom paklu wihovih savesti.
TAJNA ATEISTI^KE FILOSOFIJE I ANARHISTI^KE ETIKE
Ne postoji mera kojom se tragika ~ovekova moè izmeriti u

ovom svetu. Ali ta tragika neosetno prelazi u neizdr`qivu komiku,
kada bedni ~ovek poku{a da bezbroj beskrajnih zagonetki sveta
svede na nekoliko sitnih problema i u wihovom re{ewu vidi re{ewe
celokupnog problema ìvota. Umoran od tragike, ~ovek pribegava
raznovrsnim bajkama: religioznim, filosofskim, nau~nim. Ali nigde ne
nalazi pokoja svom uznemirenom srcu i pometenom umu. A odasvud
odjekuje ironi~ni kikot i razleè se sarkasti~ni potsmeh. To kao da se
neko potsmeva ~oveku i ismeva sve wegove napore i pothvate.
ôvek ne moè, i ne}e, da bez protesta i bunta podnese taj
potsmeh. Ako ni{ta drugo, on odgovara na wega bar _ {krgutom
zuba. I to je ne{to, zar ne? Da li je to stvarna uteha, neka kaù
neute{ni. Bezo~no uvre|eni i odvratno ponièni svirepom
zagonetno{}u sveta, mnogi qudi protestuju na razne na~ine. Ali je
stra{no, ako je wihov protest _ protest gluvonemih.
Da bi se koliko-toliko osvetio, evropski ~ovek je poku{avao da
zagonetnost sveta i ~oveka suzi do izvesne sno{qive mere. U
nervoznoj nadmetqivosti i svet i ~ovek suèni su toliko, da su od
nekih svedeni na ciglo >>sedam zagonetki<<. Svet i ~ovek su na
taj na~in upro{}eni do nepodno{qive komike. No i pored svega
toga, iole probu|eno saznawe i uznemireno srce ose}a kako se nad
~ovekom i daqe prolama grmqavina nebeskih tajni, kako ga i daqe
{ibaju muwe kosmi~kih zagonetki, kako i daqe nema gromobrana
koji bi ga za{titio od wih. Ako ni u ~emu drugom, ìvot uvek izobiluje
u zagonetkama i iznena|ewima. Misao ~ovekovu poraàva vazda
nova ~iwenica: granica ìvota je u nemawu nikakvih granica, kraj
ìvota je _ beskrajnost, a granica _ bezgrani~nost.
Tvorci ~ovekoboga su poku{ali da uproste i suze ~oveka, da
bi mogli uprostiti i jezivu zagonetnost sveta. Da bi mogao podneti
uvredqivu tragiku sveta, ~ovek treba da bude prera|en iz sloènog u
prosto bi}e, iz dubokog u plitko, iz {irokog u usko. Ali, uprkos svima
naporima, oni nisu uspeli u tome. [tavi{e, dosada{woj zagonetnosti
sveta i ~oveka oni su dodali jo{ jednu veliku tajnu, jo{ jednu stra{nu
zagonetku: svoju tajnu i svoju zagonetku. Mo`da nam niko nikada ne
bi mogao objasniti ovu wihovu tajnu i odgonetnuti ovu wihovu
zagonetku, da to nije u~inio vidoviti Dostojevski u romanu Bra}a
Karamazovi, u poglavqu koje nosi naslov: \avo. Ko{mar Ivana
Karamazova.
Tu nam Dostojevski otvara najskriveniju odaju Ivanove du{e, u
kojoj se skriva glavna stvarala~ka sila ~ovekoboga. Iako neobi~no
individualan i zavidno samostalan, Ivan u isto vreme pretstavqa
svojevrsnu kolektivnu li~nost, u kojoj su idejno zastupqeni i
podzemni antiheroj, i Raskoqnikov, i Stavrogin, i Kirilov, i Ipolit, i
Smer|akov. Tajna wihove misli je u Ivanovoj misli. Ivanova filosofija
sveta i ~oveka je i wihova filosofija, samo razra|ena do genijalnog
savr{enstva. Ko otkrije tajnu Ivanove li~nosti, istovremeno otkriva i
tajnu wihove li~nosti.
U pomenutom poglavqu Dostojevski nam proro~ki vidovito
otkriva i pokazuje koliko je Ivan bio samosvojan i samostalan pri
izgra|ivawu svoje filosofije i etike: neprimawu sveta i Hrista, i
stvarawu ~ovekoboga. Do ubistva Fjodora Karamazova Ivan je
mawe-vi{e teorijski i apstraktno ìveo trostrukom dogmom ateizma:
nema Boga, nema besmrtnosti, nema |avola, i kategori~kim
imperativom anarhizma: sve je dozvoqeno. Ali kada je Smer|akov,
odu{evqen wegovom filosofijom, primenio u ìvotu wegov
kategori~ki imperativ, u Ivanu se desio stra{an unutra{wi
zemqotres, koji je ispreturao sav wegov duhovni svet i razbudio na
novu javu i novu stvarnost sva wegova ose}awa, sve wegove misli,
svu wegovu li~nost.
Iz nesaglednih i za evklidovski um nedose`nih dubina Ivanove
du{e, kroz ru{evine i pukotine wegovog razorenog unutra{weg
sveta, pokuqala su neka neslu}ena nova ose}awa i poplavila wegov
razbijeni, nemo}ni um. Osnovni princip anarhizma, prenesen iz
oblasti ideja u oblast zemaqskih realnosti i ostvaren u krugu qudskog
ìvota, izazvao je poraàvaju}u anarhiju i u Ivanovom srcu, i u
Ivanovom umu, i u Ivanovoj voqi. I on nikako ne moè da ugu{i u
sebi anarhi~ni bunt protiv sebe; nikako ne moè da ovlada svojim
srcem, svojim umom, svojom voqom, svojim bi}em. Sve se u wemu
razbudilo i uzbudilo, i nasumice krenulo nekud, nekim novim
putevima, koji ko zna kuda vode i odvode; sve je kod wega u nekom
divqem pokretu i derilijumu, kao i kod Raskoqnikova posle ubistva
starice. Ukaqana svetost li~nosti i povre|ena neprikosnovenost
wenih moralnih osnova protestuje i usplahiruje celokupno Ivanovo
bi}e, dovodi wegov evklidovski um do ko{marnog bunila, do
halucinacije, do stra{nog unutra{weg poàra u kome sagoreva sva
wegova ateisti~ka filosofija i anarhisti~ka etika, i on, kao nekad
Raskoqnikov, odlazi da izda i preda sebe, i da pred sudom izjavi kako
je on stvarno ubio Fjodora Karamazova.
U stra{nim ~asovima ìvota, kada pretrne um i premre srce,
~ovek skoro i ne ose}a fizi~ke granice svoje li~nosti, ne ose}a telo
na sebi. Tada na neki neobja{wiv na~in sav ~ovek postaje duhovniji;
pa i ono {to je najve{tastvenije u wemu, telo wegovo, gubi od svoje
fizi~ke sirovosti i surovosti i postaje neka vrsta duhovnog tela. U
takvim ~asovima ~ovek je najsposobniji da do|e u dodir sa onim {to
je duhovno u svetu oko wega i u svetovima iznad wega, da se
oslobodi robovawa vremenskom i prostornom i da se kosne ve~nosti
i ve~noga. U tim ~asovima ~ovek eksperimentalno saznaje da je
wegovo bi}e {ire no {to um wegov zna i dubqe no {to srce wegovo
sluti, i da on ima ne samo dodirnih ta~aka nego i nesumwivih veza
sa ne~im {to prevazilazi prostor i vreme. Jezivost tajne ~ovekovog
bi}a ba{ i dolazi otuda {to qudi ne znaju ko sve i {ta sve, i u kolikoj
meri, u~estvuje u wihovom ìvotu i sara|uje pri stvarawu i
uobli~avawu wihovih misli, ose}awa, planova, èqa.
U najstra{nijem ~asu svoga ìvota Ivan je saznao na
najubedqiviji na~in da je u stvarawu wegove filosofije i etike
u~estvovala nad~ove~anska, nadvremenska i natprostorna sila,
koja postaje ko{mar ~im poku{a da u|e u krug qudskih vremensko-
prostornih zbivawa. Ivan ose}a prisustvo te neèqene sile, koja svoju
realnost pokazuje na tajanstven pa ipak skoro ~ulno opipqiv na~in.
Odlika je te tajanstvene sile da se postepeno objektivira i postupno
konkretizira. Kada se ve} dovoqno objektivirala, ona silom svoje
neuklonqive konkretnosti primorava izmu~enog Ivana da je prizna
za objektivnu realnost. âk su i Ivanova ~ula prinu|ena da je prime
za realnost. Na Ivanove o~i ta se nevidqiva sila postepeno pretvara
u vidqivu; od jedva primetne ta~ke ona se razrasta u ne{to ve}e i
stvarnije, u neko polu-realno bi}e, u neku polu-realnu li~nost, i to
polu-realnu u fizi~kom, ali nepobitno realnu u duhovnom,
metafizi~kom smislu.
Ivanova muka nad mukama i uàs nad uàsima sastoji se
naro~ito u tome {to on svim bi}em ose}a svoje prisno psihi~ko
srodstvo sa ovom ko{marnom li~no{}u u kojoj se na wegove o~i
vr{i tajanstven prelaz iz ovostranog u onostrano, iz fizi~kog u
metafizi~ko, iz vremenskog u ve~no. On, zilotski poklonik
evklidovskog uma qudskog, ogor~eno protestuje svim bi}em svojim
protiv ove ko{marne li~nosti. Drugo mu ni{ta i ne ostaje, jer je
svega sebe ogradio i obzidao zakonima zemaqske qudske logike,
koja ne dopu{ta da i{ta nadzemaqsko, nadvremensko,
nad~ove~ansko u|e u carstvo qudskih evklidovskih ideja i
stvarnosti.
Ivanu je dosta muka koje mu svojim zagonetkama i tajnama
zadaju prostor i vreme, i niko nema prava da mu name}e nekakve
vrednosti sa wihovim ve~nim tajnama i zagonetkama. Ivan ima svoj
evklidovski svet; on ho}e da wegov svet bude hermeti~ki zatvoren
odasvud, bez ikakvih prozora koji bi gledali u nekakve ve~nosti i
wihove beskona~nosti. Ali wegov tajanstveni ko{marni posetilac ne
obra}a pa`wu na wegove èqe, niti traì od wega dozvolu da u
wegov evklidovski svet ubaci {to{ta onostrano, natprirodno i
beskona~no. Na neobja{wiv, ali o~igledan, na~in on u~estvuje u
Ivanovom duhovnom ìvotu: misli wegovim mislima, sara|uje na
wegovim idejama. [tavi{e, on se toliko saovapol}uje Ivanovom duhu,
da dovr{ava misli koje Ivan po~iwe, daje definitivne oblike Ivanovom
haoti~nom psihi~kom stawu, obla~i u re~i Ivanove probleske misli,
udvaja Ivanovo saznawe, filosofira Ivanovom filosofijom, do{aptava
Ivanu nove misli, nove ideje, nove teorije, genijalno brani Ivanovu
ateisti~ku filosofiju i anarhisti~ku etiku.
Uspitate li: ko je taj ko{marni, pa ipak stvarni, posetilac
Ivanov, moè li se okarakterisati i okategorisati? _ Ivan odgovara
pravo i prosto: |avo. A Dostojevski odgovara: ko{mar-|avo. I jo{
dodaje: sva se tajna Ivanove filosofije i etike sastoji u Ivanovom
intelektualnom savezu sa ko{mar-|avolom. Wihovi su se intelekti
toliko zbliìli i srodili, da su im i filosofija i etika zajedni~ki. U jednom
od najinteresantnijih dijaloga za koje svet zna, Dostojevski izlaè tu
wihovu filosofiju i etiku. Ko{mar-|avo je eksponent te filosofije. Ona
ima ~etiri osnovna dogmata: 1) neprimawe ovog Bo`jeg sveta, 2)
neprimawe Hrista, Bo`jeg Logosa, 3) sve je dozvoqeno i 4) stvarawe
~ovekoboga.
Prvi dogmat svoje filosofije, neprimawe sveta, ko{mar-|avo
obrazlaè i brani na virtuozno lukav i logi~an na~in. On pretstavqa
ovaj svet kao ne{to na~iweno od najgoreg materijala. Svojim
nakaznim ustrojstvom ovaj svet izgoni i uni{tava sve {to je dobro,
uzvi{eno, an|elsko, boànsko. Obrete li se u ovom svetu neko dobro
bi}e, ono ne moè da duè ostane dobro, ve} se ranije ili kasnije
preobra}a u r|avo bi}e. Jer je ovaj svet toliko r|av i zao, da u wemu i
sam an|eo postaje |avo. Opkoqeni uàsima, nepravdama, nasiqima,
u ovom stra{nom svetu i an|eli se od o~ajawa i po nekoj fatalnoj
neophodnosti pretvaraju u |avole.
Obi~no je me|u qudima primqeno kao aksioma, veli ko{marni
posetilac Ivanu, da sam ja pali an|eo. Tako mi Boga, ja ne mogu da
zamislim, na koji sam to na~in mogao ikada biti an|eo. Ako sam
nekada i bio, to je bilo tako davno da ne bi bio greh i zaboraviti. Sad
se zadovoqavam i uìvam kad me smatraju za uredna i po{tena
~oveka, i ìvim kako se moè, trude}i se da budem prijatan. Ja qude
volim iskreno! _ o, ja sam i suvi{e oklevetan! Ovde, kad se na neko
vreme me|u vas doselim, moj ìvot proti~e kao ne{to stvarno, i to
mi se najvi{e dopada. Jer ja, kao i ti, stradam od fantasti~noga, pa
stoga i volim va{ zemaqski realizam. Tu kod vas je sve ocrtano, tu je
formula, tu je geometrija, a kod nas sve nekakve neodre|ene
jedna~ine.
Beskrajna prostranstva opkoqavaju zemqu i zjape
nepodno{qivom prazninom. Pritom, u wima je takav mraz, da se
tamo mora smrznuti i slediti ne samo sve {to se ~ovek zove ve} i
sve {to se duh zove. >>U tim vasionskim prostranstvima, u tom
etru, u toj vodi >>jaè bje nad tverdju<< _ takav je mraz. . . to jest
kakav mraz! To se ni mrazom ne moè nazvati; zamisli samo: sto
pedeset stepeni ispod nule! Poznata je ona zabava seoskih devojaka:
na mrazu od trideset stepeni nude nekom, koji to ne zna, da lizne
sekiru; jezik se u trenutku smrzne i prilepi za gvo`|e, a onaj zvekan
zdere koù i okrvavi jezik; i to je na trideset stepeni, a ono je
stopedeset! Ta tu samo prst staviti na sekiru, pa bi ga nestalo kao da
ga nije ni bilo, kad bi. . . samo mogla tamo da se desi sekira. . .
- A zar se tamo moè desiti sekira? Zapita najedared Ivan
Fjodorovi} rasejano i gadqivo. On se otimao iz sve snage: da ne
poveruje svome bunilu i da ne padne kona~no u ludilo.
- Sekira?
- Pa, da; {ta bi tamo bilo sa sekirom? Povika Ivan Fjodorovi}
najedared sa nekakvom svirepom i energi~nom uporno{}u.
- [ta }e biti u prostranstvu sa sekirom? Kakva ideja! Ako dospe
nekud podaqe, onda }e, mislim, za}i pa leteti oko zemqe, kao
saputnik, ni sama ne znaju}i za{to.
Sekira _ satelit, saputnik zemqin! Nije li to najsatanskija ideja
koja se mogla za~eti i roditi u na{em ~ove~anskom svetu? Kruè}i
oko zemqe, ona bi nemilosrdno sekla i uni{tavala svako qudsko bi}e
koje se usudi da uzleti iznad zemqine sfere i vine u carstvo nebeskih
ideja i stvarnosti. ôvek je zemqin zarobqenik. U zemqinoj atmosferi
on je zatvoren kao u ~eli~noj lopti. Granice zemqine atmosfere
~uva sekira koja neumoqivo smrvquje sve zemqine begunce.
Svet je tako glupo stvoren i tako odvratno ustrojen, da
ko{mar-|avo ne nalazi u svome umu nikakve logi~ke razloge za
postojawe ovakvog sveta. On nalazi u sebi i dovoqno logike i
dovoqno osetqivosti, da ovakav svet odbaci strasno i bezuslovno. On
bi mo`da i mogao podneti nasiqe koje ovaj svet pretstavqa svojim
postojawem, kada bi ono bilo samo neka spoqna, transsubjektivna
stvarnost. Ali je wegov najstra{niji uàs u tome {to je samovoqni
Tvorac namerno u~inio odricawe svega imanentnim wegovom
samosaznawu, {to je u~inio da za wega: odricati zna~i biti,
postojati, ìveti. Tako, da bi ko{mar-|avo mogao re}i za sebe: Ja
odri~em, dakle _ postojim. Sa setom, iz koje proviruje neka
nezemaqska ironija, on govori Ivanu: >>Nekakvim tamo
praiskonskim, prevremenskim nare|ewem, koje ja nikako ne mogu da
shvatim, ja sam odre|en da sve >>odri~em<< <<.
Odricati sve {to je stvoreno, sve {to postoji; ne primati svet;
uvek ose}ati, uvek saznavati, uvek tvrditi da je svet >>herzlich
schlecht<<, _ to je sr` Ivanovog ko{mara i Faustovog Mefistofela, to je
sr` svakog demonizma uop{te.
Ja sam duh koji stalno odri~e!
I to sa pravom, jer sve {to postaje
Vaqa da propadne.
Stoga bi bilo boqe, da ni{ta ne postaje.
Glavni poziv i posao |avola u svetu jeste: kritikovati Bo`ju
tvorevinu i odricati je. Ustvari, |avo je prvi kriti~ar i osniva~
kriticizma. Ovako kako je stvoren i ustrojen, svet je ve~na i
neoprostiva uvreda za |avola i wegovo samosaznawe. U tome on
ve{to apologira sebe: on nije ni kriv ni odgovoran za ovakav svet, jer
ga on nije ni stvorio ni uredio. [tavi{e, ko{mar-|avo tvrdi da je on od
nasilni~kog Tvorca odre|en i predodre|en za odricawe, jer bez
odricawa nema kritike, a bez >>odeqka za kritiku<< kakav bi to bio
~asopis {to se zove ìvot? Bez kritike bilo bi samo >>osana!<< A za
ìvot je malo >>osana<<; treba da >>osana<< prolazi kroz ogaw
sumwe. >>Elem, tada izabra{e nesretnika na kojem se kola lome,
natera{e ga da pi{e u kriti~kom odeqku ~asopisa, i tako se eto dobi
ìvot. Mi tu komediju razumemo, produàva svoju misao ko{mar-|
avo. Ja, na primer, otvoreno i prosto zahtevam svoje uni{tewe. Ne, ti
mora{ ìveti, kaù oni meni, jer bez tebe ni{ta ne}e biti. Kad bi na
zemqi bilo sve blagorazumno, onda se nikad ni{ta ne bi dogodilo.
Bez tebe ne bi bilo nikad nikakvih doga|aja, a treba da bude doga|
aja. Te tako ja, _ kako mi je, da mi je _, sluìm, stegnuv{i srce, da bi
moglo biti doga|aja, i ~inim nerazumne stvari _ po zapovesti<<.
@ivot je komedija, _ to je osnovna postavka |avolove filosofije
sveta. Tragedija qudi sastoji se u tome {to tu komediju smatraju za
ne{to ozbiqno. Ko{mar-|avo razume potpuno besmislenost sveta,
zato i ~ezne za samouni{tewem. Ali wemu ne dopu{taju da uni{ti
sebe, jer je, takav kakav je, neophodan ìvotu ovakvom kakav je. I
stoga sve {to ~ini, ~ini >>po zapovesti<<. >>Jedino po slu`benoj
du`nosti, veli on Ivanu, i po svom socijalnom poloàju, primoran sam
ostati pri pakostima. Svu ~ast dobra neko uzima za sebe, a meni su
pale u deo same pakosti<<
Vrlo oprezno ko{mar-|avo prelazi na glavni razlog Ivanovog
bunta: stradawe. Stradawe i jeste ìvot, govori on Ivanu. Kakvo bi
zadovoqstvo bilo bez stradawa? Sve bi se pretvorilo u jednu
beskona~nu molitvu; bilo bi sveto, ali i dosadno. No stradawe bi se
moglo i podneti, kada bi postojalo samo u granicama ovog na{eg
trodimenzionalnog sveta. Ali je strahota u tome, {to ono prelazi
granice ovog vidqivog sveta, i zalazi u onaj svet, nevidqivi,
beskona~ni, ve~iti.
Da bi upotpunio svoju bogobora~ku kosmologiju, ko{mar-|avo
pri~a Ivanu kako i oni u onom svetu imaju sve {to i mi u ovom
svetu: praznoverice, spletke, potkazivawa, gluposti, naro~ito mnogo
stradawa, muka, mu~ewa. >>Sve {to imate vi, veli on Ivanu, imamo
i mi, to ti iz prijateqstva odajem, tu na{u tajnu, premda je
zabraweno<<.
- A kakvih muka jo{ imate u onom svetu, prekide Ivan,
odjednom ~udno ìvnuv{i.
- Kakvih muka? Ah, boqe ne pitaj. Pre je bilo i ovako i onako, a
sad uzele maha sve neke moralne muke, >>griè savesti<<, i tome
sli~ne besmislice. A to se prvo kod vas zavelo, kao >>ublaèwe
va{ih naravi<<. I ko je pri tome u dobitku? U dobitku su jedino
besavesni, jer kakvih oni mogu imati grià savesti, kad savesti
uop{te nemaju. Zato stradaju sad qudi ispravni, koji jo{ imaju savest
i ~ast.
Ivanov ko{marni posetilac govori o besmrtnosti i onostranom,
zagrobnom ìvotu, kao o ne~em {to je za wega o~igledno, {to on
neprestano posmatra i {to je sastavni deo wegovog samosaznawa i
samoose}awa. Za wega to nije stvar logi~kih dokaza i dijalekti~kih
visprenosti ve} stvar neposredne o~evidne realnosti, koju on
najkonkretnije doìvquje, vidi, slika, opisuje. Tek ne{to od svega toga
on uspeva da utisne u uske ~aure qudskih pojmova i prevede na
~ove~anski jezik. O toj ve~noj temi, >>o na{oj temi<<, kako on
veli Ivanu, on ima jednu anekdotu ili, boqe, legendu. Ta legenda je
legenda o raju.
Bio jednom na zemqi, veli ta legenda, jedan mislilac i filosof,
koji je sve odricao: zakone, savest, veru, a pre svega _ budu}i ìvot. I
on umre, misle}i da }e pravo u mrak i smrt, a ono pred wim _ budu}i
ìvot. On se prenerazi i po~e da negoduje. >>To je u suprotnosti s
mojim ube|ewima<< _ re~e. E, zato mu sta{e suditi, i on bi osu|en.
Bi osu|en: da u pomr~ini pro|e jedan kvadrilion kilometara, i tek kad
taj kvadrilion pro|e, otvori}e mu se vrata raja i bi}e mu sve
opro{teno. Ali osu|eni postoja malo, pogleda, pa leè na put
popreko: >>ne}u da idem! Iz na~ela ne}u da idem!<< . . . Odleào
je skoro hiqadu godina, a zatim ustao i po{ao, i pre{ao kvadrilion
kilometara. Onda su mu se otvorila rajska vrata. I tek {to je u{ao u
raj, a nije proveo tu ni dva sekunda, on je uskliknuo, da bi za ta dva
sekunda vredilo pre}i ne samo kvadrilion kilometara, nego kvadrilion
kvadriliona kilometara, pa jo{ podignut na kvadrilioniti stepen.
U ovu legendu ko{mar-|avo uple}e misao o ponavqawu
zemqe, da bi {to ja~e otrovao izmu~enog Ivana, kao {to je ta misao
kasnije trovala nesre}nog Ni~ea. Ta dana{wa zemqa mo`da se sama
bilion puta ponavqala, veli ko{mar Ivanu; to jest, preìvqavala se,
ledila se, rasprskavala se, raspadala na sastavne elemente, opet
voda >>jaè bje nad tverdju<<, zatim opet kometa, opet sunce,
opet iz sunca zemqa, _ taj se razvitak mo`da ve} beskona~no
mnogo puta ponavqa, i sve u jednom istom vidu, do najmawih
sitnica. Jedna dosada, da gora ve} ne moè biti!
Ali po{to je zemqa glupo sazdana i tragi~no ure|ena, po{to je
sve sam |avolski haos, po{to svet na apsurdima po~iva, po{to je sve
i sva samo bezmerna i beskrajna besmislica, to i ve~ito ponavqawe
sveta ne bi bilo ni{ta drugo nego ve~ito ponavqawe svih besmislica,
svih haosa, svih gluposti, svih gadosti.
Prisustvo ko{marnog posetioca strahovito mu~i Ivana. Wemu
bi se htelo da logi~ki shvati, objasni i defini{e to stvorewe koje tako
smelo filosofira o vasioni i zemqi, kao da su to neke bezna~ajne
sitnice. Posetilac ose}a to nemo pitawe i poku{ava da defini{e sebe
na jasniji, ~ove~anskiji na~in.
- Ja sam iks u neodre|enoj jedna~ini, govori on Ivanu. Ja sam
nekakva utvara, privi|ewe ìvota, koje je izgubilo sve krajeve i
po~etke, pa je naposletku zaboravilo kako da nazove samo sebe. Ti
se smeje{. . . ne, ti se ne smeje{, ti se opet quti{. Ti se ve~no quti{;
ti bi samo da ti je uma i pameti, a ja ti opet ponavqam: da bih dao
sav ovaj nadzvezdani ìvot, sve ~inove i po~asti, samo zato da se
ovaplotim u du{u neke bakalkiwe, pa da Bogu sve}e u crkvi
pripaqujem.
- Pa zar ti u Boga veruje{? Osmehnu se Ivan sa mr`wom.
- To jest, kako da ti kaèm, ako ti ozbiqno. . .
- Ima li Boga, ili nema? Viknu Ivan sa energi~nom uporno{}u.
- A, pa ti to ba{ ozbiqno? Sokole moj, ja to, bogami, ne znam;
veliku si re~ kazao.
- Ne zna{, a Boga vidi{? Ne, ti ne postoji{ sam po sebi, ti si -
ja, ti si ja, i vi{e ni{ta! Ti si _ trice, ti si moja fantazija!
- To jest, ako ho}e{, ja i ti se drìmo jedne filosofije, eto to }e
biti istina. Je pense donc je suis. Mislim, dakle postojim _ to znam
pouzdano, sve pak ostalo {to je oko mene, svi ti svetovi, Bog, pa
~ak i sam satana, _ sve to za mene nije dokazano da li postoji samo
po sebi, ili je samo moja emanacija, dosledno razvi}e moga ja koje
postoji preiskonski i jednoli~no. . .
>>Ja i ti se drìmo jedne filosofije<<, veli ko{mar-|avo Ivanu, i
time otkriva tajnu celokupne Ivanove filosofije. Srodnost wihovih
intelektualnih sila projavquje se jasno u wihovom zajedni~kom
pogledu na svet i ìvot. Na neshvatqivo tajanstven na~in ko{marna
demonska sila proìma Ivanovo bi}e i struji kroz wegove misli,
ose}awa, èqe. Ona se toliko upila u wegovu du{u, da se gotovo
polu-ovaplotila u wemu, i on je potpuno nesposoban da sebe jasno
razlikuje od we. Izme|u svojih i ko{mar-|avolovih misli i re~i on
ose}a ne samo sli~nost nego i geneti~ku srodnost.
- Slu{aj! Obra}a se Ivan svome ko{marnom posetiocu. Ja sam
kao u bunilu. . . Ja te nekiput ne vidim, i glasa ti ~ak ne ~ujem, ali
uvek naga|am ono {to mi ti meqe{, stoga, {to to ja, ja sam
govorim, a ne ti! Ti si la`, ti si bolest moja, ti si utvara! Ja samo ne
znam ~ime da te uni{tim, i vidim da }u se neko vreme morati
mu~iti i trpeti. Ti si moja halucinacija. Ti si ovaplo}ewe mene samog
_ uostalom samo jedne moje strane. . . mojih misli i ose}awa, i to
samo najgadnijih i najglupqih. . . Ti si _ ja, ovaj isti ja, samo sa
drugim licem. Ti govori{ ono {to ja mislim. . . Samo uzima{ moje
gadne misli, i {to je glavno _ glupe. Ti si glup i prostak. Ti si stra{no
glup. Ne, ne}u te mo}i izdràti! [ta da radim, {ta da radim!
Interesantno je, zna~ajno je i dostojno svake pa`we: misao o
neprimawu sveta i Boga Ivan ubraja u svoje najgnusnije i najglupqe
misli. To je signal da se u wemu pomaqa ne{to novo, ne{to {to
potiskuje stare vrednosti i stara merila. Iz haosa, u koji je Ivan
uvu~en svojim ateizmom i anarhizmom, pojavquju se neke nove
vrednosti i nova merila; stara kriteriologija postepeno ustupa mesto
novoj. Ali proces ra|awa novih vrednosti i novih merila bezmerno je
mu~an i bolan za tako iskrenu i celovitu prirodu kao {to je Ivan.
Ko{marno prisustvo demonske sile, koje on ose}a svim bi}em,
primorava i wegov um, i wegovo srce, i wegova ~ula, da priznaju
postojawe nove realnosti: postojawe |avola. Za Ivana pak, priznati
postojawe |avola, koje on nije priznavao niti èleo da ikada prizna,
neizrecivo je mu~no i te{ko.
- Ni jednog trenutka te ne primam za realnu istinu! Nekako
besno dovikuje Ivan svom ko{marnom posetiocu. . . Ne, ti ne
postoji{ sam po sebi, ti si _ ja, ti jesi ja, i vi{e ni{ta!. . . Ti si glup, ti
si stra{no glup! . . . Ho}e{ da me pobedi{ realizmom, da me uveri{
da ti postoji{, ali ja ne}u da verujem da ti postoji{! Ne}u poverovati!
- Nazadwa~ki je, odvra}a Ivanu ko{marni posetilac, u na{e
vreme, verovati u Boga, a ja sam |avo, u mene se moè verovati.
Ivan se svim silama trudi da ne poveruje u realnost polu-
fantasti~ne i polu-realne pojave svoga posetioca. Naviknut na
qudsko dijalekti~ki i qudsko empiriski metod dokazivawa zemaqskih
istinitosti, Ivan ne moè da shvati i primi metod koji wegov posetilac
upotrebqava da bi dokazao svoju realnost. Ali mu posetilac priti~e u
pomo} i otkriva tajnu svoga metoda.
- Ti si san, i ti ne postoji{ dovikuje gnevno Ivan svome
posetiocu.
- Po èstini, sa kojom me odbacuje{, smeju}i se odgovara
posetilac Ivanu, ja dolazim do ube|ewa da ipak u mene veruje{.
- Nimalo! Ni stotiniti deo ne verujem!
- Ali hiqaditi veruje{. Ta homeopatski delovi su mo`da najja~i.
Priznaj da veruje{, no, makar na desethiqaditi deo. . .
- Ni na trenutak! Jarosno uzvikuje Ivan. Ja bih, uostalom, voleo
da mogu da poverujem u tebe! Dodaje on najedared nekako
~udnovato.
- Oho! Gle, pa ti priznaje{! No ja sam dobar, ja }u ti pomo}i.
ûj! Ja sam tebe uhvatio, a ne ti mene. Ja sam ti ba{ naro~ito tvoju
pri~icu ispri~ao, koju si ti zaboravio, da se kona~no u pogledu mene
razuveri{.
- Laè{! Ciq je tvoje pojave da me uveri{ da ti postoji{.
- To jeste. Ali kolebawa, ali borba vere i neverovawa, _ to je
neki put takva muka za osetqiva i savesna ~oveka, kao eto ti, da je
boqe obesiti se. ja sam ti, znaju}i da mal~ice veruje{ u mene, ja
sam podmetnuo potpuno neverovawe, ispri~av{i ti onu legendu.
Vodim te izme|u vere i nevere naizmence, i tu imam svoj ciq. To je
nov metod. Jer kada se u pogledu mene sasvim razuveri{, ti }e{ me
u o~i po~eti uveravati da nisam san, nego da u samoj stvari
postojim, ja tebe ve} znam: i eto tada }u posti}i svoj ciq, a ciq je
moj blagorodan. . .
- Ostavi me, udara{ mi po mozgu kao neotstupna mora, bolno
jau~e Ivan, nemo}an pred svojim privi|ewem. Dosadno mi je s
tobom, neizdr`qivo i mu~no. Mnogo bih dao kad bih te mogao
oterati!
Nemogu}no je, ontolo{ki nemogu}no, da se ~ovek oslobodi
svoje samosvesti. Ali i kada bi uspeo u tome, on bi prestao biti
~ovek, jer ne bi bio u stawu da ose}a sebe kao sebe. Ako bi se me|u
uàsima ovoga sveta traìo najve}i i najsvirepiji, onda bi takav uàs
bio ovaj: u svojoj samosvesti gledati najstra{niju i naodvratniju
realnost. Ivan bi se mo`da i mogao osloboditi ko{marnog prisustva
svoga posetioca, kada ovaj ne bi na jedan neobja{wiv na~in
proìmao wegovo samosaznawe i bio skoro polu-ovaplo}en u
wegovom bi}u.
Vijano tragikom sveta, razdraèno uàsom ìvota, Ivanovo
samosaznawe se poja~alo do krajwih mogu}nosti i pro{irilo do
posledwih granica, a ko{marni posetilac ve{to i neprimetno vodi
Ivana kroz o~ajawe u bezumqe: kroz neprimawe sveta u neprimawe
Hrista. On to ~ini, jer je na to odre|en i primoran samom prirodom
svog nesre}nog hristoborskog saznawa; kriv je ne on, ko{mar-|avo,
ve} svemo}ni Tvorac koji ga je sazdao zlim! Ukoliko ima slobode, on
je dobar i predobar!
Kada se Mefistofel javio Faustu, veli on Ivanu, zasvedo~io je o
sebi da ho}e zlo, a ~ini samo dobro. On, neka ~ini kako ho}e, a ja }
u sasvim protivno. Ja sam mo`da jedini ~ovek u celoj prirodi koji voli
istinu i iskreno èli dobro. Ja sam bio prisutan kada je, na krstu
umrla, Re~ uzletala na nebo, nose}i na grudima svojim du{u s
desne strane raspetog razbojnika; ja sam slu{ao radosnu vrisku
heruvima koji pevahu i klicahu: >>osana<<, i gromoglasno
prolamawe usklika serafima, od koga se treslo nebo i sva vasiona. I
evo, kunem ti se svim {to je na svetu, hteo sam da se pridruìm tom
horu pa da kliknem sa svima: >>osana!<< Ve} je sletalo, ve} mi se
otimalo iz grudi. . . Jer ja sam, ti zna{, vrlo osetqiv i umetni~ki
prijem~iv. No zdravi smisao, _ o, ta najnesretnija osobina moje
prirode, _ zadrà me i tu u potrebnim granicama, i ja propustih
trenutak! . . . Jer {ta bi, _ pomislih u istom trenutku, _ {ta li bi izi{lo
iz moga >>osana<<? Onog ~asa bi sve utrnulo na svetu i ne bi se
zbivali nikakvi doga|aji. Te tako, jedino po slu`benoj du`nosti i po
svom socijalnom poloàju, bio sam primoran ugu{iti u sebi dobar
momenat i ostati pri pakostima. âst dobra uzima neko svu za sebe,
a meni su pale u deo same pakosti. . . [to li sam od svih stvorewa u
svetu samo ja jedan osu|en na prokletstvo? . . . Ta ja znam da je tu
posredi tajna, ali tu tajnu ne}e nipo{to da mi otkriju, jer, kad bih ja
video u ~emu je stvar, ja bih graknuo: >>osana!<< i odmah bi
i{~ezao potrebni minus, te bi u svem svetu nastala razboritost, a s
wom, naravno, i kraj svemu. . . Znam da }u se na kraju krajeva i ja
pomiriti, do}i }u i ja do mog kvadriliona, i dozna}u tajnu. Ne dok se
to ne desi, ja gun|am, i, steù}i srce, vr{im svoju zada}u:
upropa{}ujem hiqade, da bi se spasao jedan. Koliko se du{a, na
primer, moralo upropastiti, i koliko po{tenih imena osramotiti, da bi
se dobio samo jedan pravedni Jov, sa kojim su me tako quto
nasamarili vo vremja ono! Ne, dok se ne obelodani tajna, za mene
postoje dve istine: jedna tamo{wa, wihova, meni zasad sasvim
nepoznata, a druga moja. I jo{ se ne zna koja }e biti lep{a.
Ova ~udna apologija i ovo neobi~no raspoloèwe neprimawa
Hrista ima tako mnogo Ivanovog, da se ~ovek mora pitati: ama, gde
ovde prestaje ko{marni posetilac a nastaje Ivan; {ta je u svemu
tome Ivanovo a {ta posetio~evo; moè li se povu}i jasna i odre|ena
granica izme|u onoga {to pripada jednome i onoga {to pripada
drugome? Jedno je nesumwivo: sve {to ko{marni posetilac govori,
moè biti poznato samo onome koji je Ivanovu filosofiju neprimawa
Hrista posmatrao iznutra, iz Ivanovog samosaznawa, i pratio je u
wenom razvi}u od po~etka do kraja. I ne samo posmatrao i pratio,
nego i sam aktivno u woj u~estvovao.
>>Zdravi smisao<<, a to zna~i: zdrav razum, evklidovski um
i jeste ona nesre}na osobina koja ne da i Ivanu i wegovom
ko{marnom posetiocu da prime Hrista i poveruju u Wega kao Boga i
Logosa sveta. No Ivana naro~ito uzbu|uje i boli to {to se ko{marni
posetilac bezo~no i drsko zavla~i u najskrivenije odaje wegove
du{e. Stoga sa tugom on srdito i nemo}no prebacuje svome
posetiocu: >>Svekolike gluposti, koliko ih god ima u mojoj prirodi, i
koje sam ja ve} odavna preìveo i premleo u mom umu i odbacio kao
nepotrebnu crkotinu, _ ti mi to sad podnosi{ kao nekakvu novost!
Posredi je Ivanova pokajni~ka ispovest: svoje neprimawe
Hrista Ivan naziva glupo{}u i davno odba~enom nepotrebnom
crkotinom. Razume se, on to ~ini posredno. Ali to niukoliko ne
umawuje karakter same ~iwenice: Ivan je svim bi}em osetio i nekim
prozorqivijim vidom sagledao svu katastrofalnost i ubita~nost
neprimawa Hrista od strane qudske prirode. I kada mu |avo
objavquje da je svojom apologijom neprimawa Hrista imao u vidu
pisca poeme koja nosi naziv >>Veliki inkvizitor<<, Ivan, sav crven
od stida vi~e:
- Zabrawujem ti da govori{ o >>Velikom inkvizitoru<<!. . . ]
uti, ili }u te ubiti!
I ne obra}aju}i pa`wu na Ivanove pretwe, ko{marni gost smelo
i podrobno obrazlaè Ivanu Ivanov plan o uni{tewu u ~ove~anstvu
ideje o Bogu, o razorewu dosada{weg morala, o smrtnosti ~oveka i
wegove du{e, o preobra}awu ~oveka u ~ovekoboga, o novom
moralu, zasnovanom na principu: sve je dozvoqeno. Sve to gost
govori zanose}i se svojom krasnore~ivo{}u, sve ve}ma podiù}i
glas i podrugqivo pogledaju}i na Ivana. Ali Ivan, ne mogu}i vi{e da
izdrì, naglo uzima sa stola ~a{u s ~ajem i baca je na govornika.
- Ma to je sasvim glupo! _ uzvikuje ovaj, ska~u}i sa kanabeta i
stresaju}i prstima prosuti ~aj sa sebe, _ setio se ~ovek Luterove
mastionice! Ovamo me smatra za san, a baca se ~a{ama na svoj
san! To je sasvim ènski!
U tom ~asu dolazi Aqo{a sa ve{}u da se Smer|akov obesio. _
Ja sam znao da se on obesio, progovori zami{qeno Ivan.
- A od koga si znao?
- Ne znam od koga. Ali sam znao. Da li sam znao? Da, on mi je
kazao. On mi je koliko malo~as govorio.
- Ko on? _ zapita Aqo{a, i nehotice osvrnuv{i se unaokolo.
- Strugnuo je. . . Od tebe se upla{io, od tebe, goluba. Ti si
>>~isti heruvim<<. Tebe Dimitrije heruvimom naziva. Heruvim. . .
Gromoglasno prolamawe ushi}ewa serafima! [ta je serafim? Mo`da
~itavo sazve`|e. A mo`da je ~itavo sazve`|e svega samo kakav mali
hemiski molekil. . .
- Brate, sedi! _ progovori Aqo{a u strahu. _ Sedi, tako ti Boga,
na kanabe. Ti si u bunilu. . .
- Ne, ne, ne! _ povika najedared Ivan, _ to nije bio san! On je
bio, on je tu sedeo, eto na tom kanabetu. Kad si ti lupao u prozor, ja
sam se bacio na wega ~a{om. . . eto tom. . . êkaj, i pre sam ja
spavao, ali taj san nije san. I pre je to bivalo. Ja sad, Aqo{a, imam
snove. . . no to nisu snovi, nego java: ja idem, govorim i vidim. . . a
spavam. On je tu sedeo, on je bio tu, eto na tom kanabetu. . . On je
stra{no glup, Aqo{a, stra{no glup. . .
- Ko je glup? O kome govori{, brate?
- \avo! Navadio se pa mi dolazi. Dvaput mi je dolazio, upravo
triput. On me jedi tvrde}i da se ja qutim {to je on prosto |avo, a ne
satana sa oprqenim krilima, sa grohotom, tutwavom, i sjajem. On
nije satana, on laè. On je samozvanac. On je prosto |avo, _ jedan
tri~av, neznatan |avo. On i u kupatilo ide. Skini mu haqine pa }e{
sigurno na}i rep, duga~ak, gladak. . .
- I ti si ~vrsto uveren da je neko tu sedeo? _ zapita Aqo{a
Ivana.
- Eto na tom kanabetu, u uglu. Ti bi ga oterao. Pa ti ga i jesi
oterao; i{~ezao je ~im si se ti pojavio. Ja volim tvoje lice, Aqo{a. Jesi
li znao, da ja volim tvoje lice? A on _ to sam ja, Aqo{a, ja sam. Sve
nisko, sve podlo i prezreno {to je u meni!. . . On je stra{no glup, no
on ba{ tim pobe|uje. On je lukav, ìvotiwski lukav, on je znao ~ime }
e me dovesti do pomame. Neprestano me je jedio: kako ja u wega
verujem, i tim me je nagnao da ga slu{am. Podvalio mi je, kao
kakvom detetu. On mi je uostalom rekao o meni mnogo istine. Ja to
nikad ne bih sebi rekao. Zna{, Aqo{a, zna{, ja bih vrlo voleo kad bi
on u samoj stvari bio on, a ne ja!
Iako beskrajno samopouzdan, Ivan èravi~no ose}a i saznaje
da je |avo na najintimniji na~in utkan u wegovo samosaznawe. On
uvi|a najzad da je |avo glavna stvarala~ka sila i wegovog ateizma i
wegovog anarhizma. Ali jedno ose}awe saìè mu du{u i jedna
misao sagoreva mu srce: ose}awe i misao da wegova priroda nije u
stawu dugo podnositi takvu intimnu zajednicu sa |avolom. Sva
wegova osramo}ena, ponièna i uvre|ena priroda ustaje protiv
wegove, i |avolove, filosofije, protiv wegove, i |avolove, etike. I on,
primoran nekom unutra{wom neodoqivom neophodno{}u, odlazi u
sud gde se vr{i isle|ewe o ubistvu wegovog oca Fjodora
Karamazova. I pred svima objavquje da je Smer|akov ubica, a ne
Dimitrije Karamazov.
- Na{eg oca je ubio Smer|akov, a ne brat. On je ubio, a ja sam
ga nau~io da ga ubije, _ veli Ivan.
- Jeste li vi pri ~istoj svesti? _ pita ga pretsednik sa ~u|ewem.
- Ta to ba{ i jeste, {to sam pri svesti. . . pri podloj svesti, pri
takvoj kao i vi. .. . Umirite se, ja nisam lud, ja sam samo _ ubica!. . .
- Ko je va{ svedok?
- Onaj s repom, va{e prevashodstvo. . . Le diable n’existe point! Ne
obra}ajte pa`wu: tri~av, si}u{ni |avo. . .
Tajna Ivanove li~nosti je obelodawena. Sastoji se u Ivanovom
intelektualnom savezu i intimnom drugovawu sa |avolom. Kao {to |
avo veli Ivanu: Satana sam, i smatram da mi ni{ta qudsko nije tu|e, _
moè i Ivan sa istim pravom re}i |avolu: ôvek sam, i smatram da
mi ni{ta satansko nije tu|e. ôvek i |avo kao da su sinonimna bi}a,
te mogu sara|ivati jedan sa drugim i zamewivati jedan drugog u
na{em ~ove~anskom svetu, a mo`da i u jo{ ponekom od postoje}ih
svetova.
Obelodaniv{i tajnu Ivanove li~nosti, Dostojevski je u isto
vreme obelodanio tajnu i ostalih svojih negativnih, ateisti~kih i
anarhisti~kih tipova, jer je Ivan wihov nezamenqivi pretstavnik i
apologet. Prima causa wihovih li~nosti je prona|ena: intelektualni
savez i drugovawe sa |avolom. Toga je donekle svestan i Stavrogin.
Na re~i Darije Pavlovne: >>Neka vas Bog sa~uva od va{ega
demona!<< on odgovara: >>O, kakav moj demon! To je prosto
malo, gadno, skrofulozno |avol~e s kijavicom<<. Raskoqnikov je
tako|e u izvesnoj meri svestan |avolovog u~e{}a u wegovom
zlo~inu. On sa ispoveda Sowi: >>Sowa, ja znam da je mene |avo
vukao. . . Sowa, ja sam hteo samo jedno da ti dokaèm: da me je
tada |avo naveo, a tek posle mi je objasnio da ja nisam imao prava
onamo i}i, jer sam i ja ta~no onakva va{ka kao i svi. On me je
ismejao, i evo me do{ao sam sad k tebi!<<
Tajna ateisti~ke filosofije i anarhisti~ke etike je otkrivena i
objavqena: |avo. Podzemni ~ovekomi{ je zavr{io krug svoga
usavr{avawa, uspeo se na posledwi vrh svojih ~e`wi, ostvario
puno}u svoje li~nosti, postao je _ ~ovekobog. A to u svetu na{ih
zemaqskih stvarnosti zna~i: postao je ~oveko|avo.
Tako, na tajanstvenim granicama ~ovekova bi}a, gde se
vidqivo raspliwuje u nevidqivo i nevidqivo zgwu{wava u vidqivo,
odigravaju se najkomplikovanije drame: neke nevidqive sile, èqene
ili neèqene, potajno se i ve{to uvla~e u svet ~ovekovih misli,
ose}awa, èqa, namera, sudeluju u wima na neosetan na~in, sara|
uju ~oveku pri stvarawu filosofije i etike, u~estvuju u celokupnom
ìvotu ~ovekovom i ostavqaju vidqive i nevidqive tragove na svemu
{to pripada ~oveku. Dostojevski je svojom proro~kom vidovito{}u
otkrio tajanstveno u~e{}e nevidqivih sila u ìvotu savremenog
~oveka, naro~ito u izgra|ivawu wegove ateisti~ke filosofije i
anarhisti~ke etike. U tome je wegovo genijalno prozrewe i proro~ko
otkrivewe.
DOSTOJEVSKI _ LEGION
Ako bi se htela ta~na dijagnoza bolesti od koje boluje
~ove~anstvo novijeg doba, onda je ve} imamo. Postavio ju je
Dostojevski, ta~nije i smelije nego iko. Ona glasi: vera u ~oveka je
najopasnija bolest od koje je evropsko ~ove~anstvo smrtno obolelo.
ôvek! Kakve sve neizvesnosti, i mogu}nosti, i haose sadrì u
sebi to bi}e! tu tek nastaje rojewe sve novih beskrajnosti i
beskona~nosti: tu`nih, sivih, crnih, zlatastih, plavih. A u wima i raj i
pakao.
Vera u ~oveka ne samo da proìma nego i determini{e
celokupno stvarala{tvo evropskog ~oveka. Sva evropska kultura i
civilizacija ispilila se iz te vere. I zasnovala na woj kao na kamenu
stancu. Tip evropskog ~oveka razvio se i formirao na toj veri.
Prirodno je i logi~no {to se vera u ~oveka izvila u oboàvawe
~oveka koje u ~ovekomaniji dobija svoju zavr{nu formu. Proglasi li
se ~ovek za centar sveta, on se ma kad mora proglasiti za centar
bi}a. Antropocentrizam se neminovno zavr{ava antropolatrijom.
Vera u ~oveka ima svoje zakone. Osnovni je ovaj: ~ovek je jedino
{to treba uvaàvati, jedino {to treba oboàvati, stoga _ nemoj imati
drugih bogova osim ~oveka!
Svestranu primenu vere u ~oveka, i sve {to ona izaziva i
stvara u ~oveku i u dru{tvu oko ~oveka, Dostojevski nepodra`qivo i
besprimerno opisuje u svojim negativnim herojima, u svojim smelim
borcima za ~oveka i wegovu li~nost, u svojim odva`nim tvorcima
~ovekoboga. Prate}i vidovito{}u proroka razvi}e te vere od za~e}a
do potpunog rascvata, on nam ne samo o~igledno pokazuje nego i
nepobitno dokazuje, da ~ovek kao ~ovek, u svojoj empirijskoj
datosti, ne poseduje mo} koja bi ga osposobila da bude jedini tvorac,
obra|iva~ i zavr{iteq svoje li~nosti. Sam po sebi, ~ovek nije u stawu
da pomo}u organa ose}awa i saznawa, kojima raspolaè, oseti i
sazna sebe u svima dimenzijama svoga bi}a. Jo{ mawe je u stawu
da prona|e centar i periferiju svoje li~nosti ili da u woj izdvoji
~ove~je od nad~ove~jeg, prirodno od natprirodno i ovostranog od
onostranog. [tavi{e, on je savr{eno nesposoban da sam sebi bude
pravo merilo i da sobom objasni i razume sebe. U tom pogledu, svi
Dostojevskovi antiheroji, tvorci ~ovekoboga, mogli bi se smatrati kao
vanredno obja{wewe duboke misli apostola Pavla: Oni, mere}i sebe
sobom i obja{wavaju}i sebe sobom, ne razumeju (sebe).
Ali glavni i najglavniji pronalazak Dostojevskoga, koji ima sve
odlike otkrivewa, sastoji se u tome {to je on prona{ao i otkrio
osnovne psihi~ke i metapsihi~ke uzroke modernog ateizma,
anarhizma i nihilizma. Jednom re~ju, {to je prona{ao nat~ulni,
metafizi~ki koren zla. ôvek proro~kih vidika i dubokih sagledawa,
Dostojevski se nije mogao, i nije hteo, zadràti na kori savremenog
individualnog i socijalnog zla. Vo|en proro~kim nagonom, on je
neustra{ivo zaronio u neispitane dubine i pradubine svekolikog zla
~ove~anskog, i, na veliko i neèqeno iznena|ewe mnogih, prona{ao,
otkrio i objavio: da je glavni psiholo{ki uzrok modernog ateizma i
anarhizma _ |avo, koji na neobi~no ve{t i zagonetan na~in
upotrebqava evklidovski um qudski kao svoj medijum.
ôvek, po samoj ograni~enosti svoga bi}a i svojih mo}i, nije,
niti moè biti, samostalan i jedini uzrok svekolikog qudskog zla. On
jeste, i moè biti, samo sauzrok toga zla. I kada bi svesrdno hteo, on
ne bi mogao na}i u sebi tako neiscrpnu i beskrajnu mo} koja bi ga
osposobila da sam bude jedini uzrok svekolikog zla. Qudska priroda
je zla i ne~ista, ali zla i ne~ista zato {to je, svesno ili nesvesno,
proèta metafizi~kim zlom i metafizi~kom ne~istotom: |avolom.
Nat~ulno i nadumno, pa ipak osetno i realno, ova metafizi~ka
ne~istota tajanstveno proìma ~ove~ji duh. I kada ~ovek misli
misao, onda i ta ne~istota u~estvuje u tome kao stvarala~ka sila.
Onda: Je pense donc je suis = mislim, dakle _ postojim, zna~i: Je pense
donc je suis et le diable est = mislim, dakle postojim, i |avo postoji. Jer
utom slu~aju qudska misao nije ni{ta drugo do psiholo{ki dokaz
postojawa |avola. [tavi{e, sva tvorevina, sva vaseqena, postaju
kosmolo{ki dokaz postojawa |avola, kada se takvom qudskom mi{qu
izu~avaju, obja{wavaju i tuma~e.
Problem ~ovekova zla neminovno se otiskuje u problem
kosmi~kog zla. Otuda se i problem ~oveka jednom svojom stranom
neizostavno izvija u problem |avola. Ovakvo postavqawe i vezivawe
problema ~oveka i |avola moè rasrditi qude sa kratkim mislima. Jer
oni vole da bezbri`no ìve na maju{nom ostrvcu svog egoisti~kog
individualnog ìvota. Wihove kratke misli ne traè ni po~etak ni kraj
takvim stvarnostima kao {to su ~ovek i svet, i takvim pojavama kao
{to su ateizam, anarhizam i nihilizam. Ali kada se radi o
Dostojevskom, radi se o ~oveku koji je svaku svoju misao dovodio do
kraja i svaki svoj problem re{avao integralno. Wegovo se srce
rastapalo u ogwu vekove~nih problema, i nije se smirilo dok ih nije
re{ilo kona~no i zavr{no.
Ako ikome, Dostojevskom se ne moè sporiti bezobzirna
iskrenost i nevi|ena smelost u izlagawu i apologirawu svojih ube|
ewa. Ako se iko moè nazvati velikomu~enikom ateizma i
anarhizma, onda je to _ Ivan Karamazov. Niko nikada nije tako
velikomu~eni~ki smelo i iskreno ispovedao osnovne dogme ateizma
i anarhizma: neprimawe sveta, neprimawe Hrista, sve je dozvoqeno,
stvarawe ~ovekoboga. Ali isto tako niko nije kao on imao toliko uma
da prona|e i toliko smelosti da prizna i objavi da su te dogme, u
stvari, osnovne dogme |avolove filosofije i etike, koje on ve{to i
lukavo do{aptava ~oveku. Psiholo{ka analiza Ivanove li~nosti to
nam jasno pokazuje. Sam se Dostojevski eksperimentalno i realno
uverio u postojawe |avola. Zato on odlu~no objavquje:
>>Neverovawe u |avola je francuska misao, to je plitka misao<<.
Svirepa realnost fizi~ke i metafizi~ke sile zla, svojom
bezmernom dubinom i nesaglednom visinom, toliko prema{a sve {to
se ~ovek zove, da je lakomisleno gledati u ~oveku wen po~etni i
zavr{ni stvarala~ki uzor. ôvek je zao u svome empiriskom ìvotu,
ali nije zao u su{tini svoga bi}a. On je zao, jer uzima u~e{}a u zloj
logici, u zloj voqi, u zlom umu |avolovom. Wegova se logika na neki
neobi~an na~in sjediwuje sa logikom zlog duha, i um s wegovim
zloumqem. To ~ini da je za logiku o|avoqenog ~oveka zlo~in ne
samo ne{to dozvoqeno i zakonito, nego pretstavqa
>>najneophodniji i najpametniji izlaz<<.
Za o|avoqeni intelekt qudski, logi~nost i racionalnost greha je
prirodna i o~igledna istina, jer je greh, po nenadma{noj definiciji
svetog Makarija Velikog, >>logika i su{tina Satane<<. Otuda svi
heroji zla u Dostojevskovom romanu Zli dusi vide u zlo~inu i grehu
_ logiku i su{tinu svoga ìvota, i svakog ìvota uop{te. Otuda je
aksioma: sve je dozvoqeno _ logi~na i neophodna za sve ideologe i
tvorce ~ovekoboga. Kao {to je logi~na i neophodna i za Ni~ea,
ideologa i tvorca nad~oveka, koji objavquje: alles ist erlaubt. Samo i u
ovome principu Dostojevski je prete~a Ni~ea. Isto tako je, za
Faustovu logiku, koju je Mefistofel op~inio, >>erlaubt<< da
upropasti prostodu{nu Margaretu. Po{to je greh racionalna i logi~na
neophodnost ovako ustrojenog sveta, to Veliki inkvizitor dozvoqava
svaki greh, u~iwen sa wegovom dozvolom.
Dobrovoqno pot~iwavawe svoga uma duhu zla, odvla~i u
ropstvo i voqu ~ovekovu, fermentira je zlom, te je duh zla ~esto
upotrebqava kao svoje oru|e. Otuda svi tvorci ~ovekoboga kruè oko
samovoqe i u woj vide stoèr svoga bi}a. A samovoqa u wihovom
izdawu nije ni{ta drugo do qudska voqa, proèta zlom voqom duha
zla. Ni{ta tako kao o|avoqena samovoqa ne zatvara ~ove~ju li~nost
u solisti~kom egoizmu. A |avo celokupnim svojim bi}em pretstavqa i
jeste savr{eni solipsisti~ki egoizam. Genijalni analiti~ar i daroviti
poznavalac |avolove psihologije, Dostojevski je naro~ito podvukao |
avolovu nesposobnost da se ovaploti, to jest da izi|e iz uske i
zagu{qive ~aure solipsisti~kog egoizma i da se samopregornim
podvigom qubavi ovaploti. Koren greha, greh u svojoj metafizi~koj
su{tini, sastoji se u upornom tvr|ewu: Ja=Ja.
>>Greh je u nehtewu da se izi|e iz stawa samoidenti~nosti, iz
identi~nosti: Ja=Ja, ili ta~nije iz Ja. Osnovni greh, ili koren svih
grehova nalazi se u upornom neizlaèwu iz sebe, u utvr|ivawu sebe
kao sebe, bez ikakvog odnosa prema drugom, to jest prema Bogu i
celokupnoj tvorevini. . . Drugim re~ima, greh je ona sila ~uvawa
sebe kao sebe koja ~ini li~nost >>samoistukanom<<, idolom sebi,
obja{wava Ja pomo}u Ja a ne pomo}u Boga, i zasniva Ja na Ja a ne
na Bogu. Greh je ona korenita te`wa kojom Ja utvr|uje sebe u svojoj
izdvojenosti i usamqenosti, i pravi od sebe jedinu ta~ku realnosti.
Greh je ono {to skriva od Ja svu realnost, jer videti realnost upravo i
zna~i: izi}i iz sebe i svoje Ja preneti u ne-Ja, u drugo, u vidqivo, to
jest zavoleti, poqubi}. Otuda je greh onaj me|uzid koji Ja stavqa
izme|u sebe i realnosti. . . Greh je neprovidnost, mrak, magla, tama,
zbog ~ega se i veli: tama mu zaslepila o~i (1 Jn. 2, 11). Greh u
svome besprimesnom, krajwem razvi}u, to jest gejna jeste tama,
bez-svetlosnost, mrak, σκοτο Svetlost je manifestacija realnosti,
naprotiv, tama je _ usamqenost, rascepqenost realnosti, ne
mogu}nost manifestovawa jednoga drugome, nevidqivost jednoga
za drugog. Sam naziv Ada ili Aida ukazuje na takav gejenski prekid
realnosti, na izdvajawe realnosti, na solipsizam, jer tamo svaki
govori: Solus ispe sum! U samoj stvari, Αδηζ, Αιδηζ, _ prvobitno Αφιδηζ
proizilazi od Fid (ravno ruskome i srpskome vid), koje obrazuje glagol
ιδ−ειν, vid-eti, i α privativum. Ad je ono mesto, ono stawe, u kome nema
vidqivosti, koje je nevidqivo i u kome je nevidqivo<<.
Analiziraju}i li~nosti svojih negativnih heroja do posledwih
psihofizi~koh praelemenata, Dostojevski je svojom umetni~kom
vidovito{}u prona{ao da su greh i zlo ona tajanstvena sila koja
razara, rasipa i dezintegrira celostnost i celishodnost ~ove~ije
li~nosti, i podvrgava je obezli~ewu. Najìvqu, najrealniju i
najgenijalniju sliku toga Dostojevski nam daje u Raskoqnikovu. On sa
besprimernim realizmom opisuje kako se u Raskoqnikovu za~iwe
greh, kako se postepeno razvija, neprimetno sro|uje sa wegovom
du{om, srcem, voqom i neodoqivo {iri po celokupnom bi}u
wegovom, dok potpuno ne ovlada wime i ne pretvori ga u svoje oru|
e.
Uporedo sa tim, Dostojevski vidovito prati i opisuje kako
razorna sila greha, postepeno ali sigurno, razara, dezintegrira i um, i
srce, i du{u, i voqu, i celokupno Raskoqnikovqevo bi}e. Mikrobi
greha se poùdno razmileli po celokupnom bi}u Raskoqnikovqevom,
zarazili ga i potpuno ogrehovili. Od malog kvasca greha uskislo je
sve testo Raskoqnikovqeve li~nosti.
U Raskoqnikovu se doista izvr{io stra{an raskol. Uzrok je tome
wegovo dragovoqno i razumsko podavawe i pot~iwavawe grehu.
Raskoqnikov je postao raskolnik, jer je greh kobna raskolni~ka sila
koja u ~ove~ijem bi}u stvara raskol, rascep, raspad, smrt. Tu
raskolni~ku silu greha Dostojevski je rastavio na wene sastavne
elemente, proanalizirao do wene atomske si}u{nosti i prona{ao da
je ona _ obdarena razumom i voqom. I kao takva, ona ulazi u
~oveka, dela i odoma}uje se u wemu pomo}u wegovog razuma i
voqe. I samo pomo}u wih ona razara i ~oveka i dru{tvo. A wen je
krajwi ciq: pomo}u ogrehovqenog qudskog razuma i voqe potpuno
razoriti i uni{titi ~oveka i ~ove~anstvo, to jest dovesti ih do ludila i
smrti.
Raskoqnikov se, posle bolesti, se}ao svojih snova dok je leào
u vatri i bunilu. U bolesti mu se pri~iwavalo kao da je ceo svet osu|
en na `rtvu nekakvoj ~udnovatoj, ne~uvenoj i nevi|enoj kugi, koja
ide iz dubine Azije na Evropu. Kao da svi moraju propasti, osim vrlo
malo wih izabranih. Pojavi{e se nekakve nove trihine, nekakvi novi
mikrobi, bi}a mikroskopska, koja su ulazila u tela qudska. No ta bi}a
behu duhovi, obdareni umom i voqom. Qudi koji su ih u sebe primili,
postajali bi odmah besni i ludi. Ali nikad, nikad qudi nisu smatrali
sebe za tako pametne i pouzdane u istini, kao {to smatrahu sebe ti
zaraèni. Nikad nije svet svoje presude, svoje nau~ne zakqu~ke,
svoja moralna ube|ewa i verovawa smatrao za pouzdanija i
nepokolebqivija. îtava sela, ~itave varo{i i narodi su se zaraàvali
i zalu|ivali. Svi behu nespokojni i ne razumevahu jedan drugog, svaki
mi{qa{e da samo u wemu jedinom boravi istina, i mu~io se je,
gledaju}i druge, udarao je sebe u grudi, plakao i kr{io ruke. Nisu
znali koga i kako da sude, niti su se mogli sloìti: {ta smatraju za zlo,
a {ta za dobro. Nisu znali koga da okrive, koga li da smatraju za
pravog. Qudi su ubijali jedan drugog u nekakvoj besmislenoj srxbi.
Skupqali su se jedni na druge ~itavim armijama, ali te armije, ve} na
putu za bojno poqe, najedared su po~iwale same sebe rastrzati,
redovi su se rastrojavali, vojnici juri{ali jedan na drugog, klali se i
ubijali, ujedali i jeli jedan drugoga. Po varo{ima se po vazdan zvonilo
na uzbunu, pozivali su sve, ali ko zove i za{to zove _ to niko nije
znao, a svi su bili uznemireni. Poostavqali su najobi~nije zanate, jer
je svaki predlagao svoje misli, svoje popravke, i nisu mogli da se
sloè na jednom; zaostala je zemqoradwa. Ovde-onde qudi su se
skupqali u gomile, sloìli bi se zajedni~ki na nekakav rad, kleli bi se
da se ne}e rastajati, _ ali bi odmah po~iwali ne{to sasvim druk~ije
od onoga {to su jo{ malo~as sami nameravali; po~iwali bi se me|
usobno okrivqavati, tukli su se i sekli. Po~eli su poàri, nastala glad.
Sve i sva je propadalo. Bole{tina je rasla i {irila se daqe i daqe. . .
Ovo raskoqnikovqevo privi|ewe ima sve odlike vidila~kog
predvi|awa. Stoga se s pravom moè smatrati kao proro~ki prolog
Dostojevskovog romana Zli dusi. U ovom romanu Dostojevski sa
dramati~nom potresno{}u prikazuje i sa poraàvaju}om
ubedqivo{}u pokazuje kako ateizam i anarhizam, kao mikrobi
besnila, smrti i uni{tavawa, zaraùju qudsku prirodu, ovla|uju wome,
dovode um do bezumqa, du{u do ludila, li~nost do uni{tewa.
Jednom re~ju, kako od qudi stvaraju zle duhove, besove, i od heroja
antiheroje. Svi zlodusi rade na socijalizaciji zla anarhisti~ki
bezna~elno i ateisti~ki neustra{ivo. Kao da je wihov poziv i wihova
misija: biti zao do besnila i {iriti zlo dok sve i sva ne zahvati i zavitla
sveop{te besnilo. Da se to ostvari, sredstava ima dosta. To su
svakovrsni zlo~ini koje zlodusi o{troumno izmi{qaju i darovito
apologiraju svojim ogrehovqenim umom i o|avoqenom voqom.
[tavi{e, moè se re}i da je ovaj Dostojevskov roman vanredno
psiholo{ki razra|ena i genijalno realisti~ki obra|ena moderna
biografija starog evan|elskog legiona. Nema sumwe, Dostojevski je
sa naro~itom namerom i stavio na ~elo ovog romana kao moto
evan|elski doga|aj o legionu.
îtaju}i ovaj roman, ~ovek ima ose}awe kao da se evan|elski
legion uselio u Dostojevskove heroje, te ìve wegovim ìvotom.
Zadahnuti legionom, wihovi se umovi rasipaju, besne i legioniziraju
borave}i u grobovima solipsisti~ko-egoisti~kog racionalizma.
Wihove voqe, posednute legionom, besne, legioniziraju se,
raslabquju i ru{e, hrane}i se sobom, svojom bezumnom pomamom i
gordo{}u. gledaju}i u svom legioniziranom umu najve}u vrednost i
wihovo merilo svega, Kirilov izvodi logi~ki zakqu~ak da je
samoubistvo, to jest potpuno ludilo i integralna dezintegracija
li~nosti, jedini put da ~ovek postane ~ovekobog. Stoga on i ubija
sebe >>s razsudka<<, a to zna~i: ubija sebe po diktatu logi~kih,
opravdanih i neizbe`nih razloga zdravog razuma.
Ako je iko prosledio individualno i socijalno zlo modernog
~ove~anstva do najtanijeg prakorewa, to je nesumwivo Dostojevski.
On je genijalnom psiholo{kom i ontolo{kom analizom pokazao i
dokazao: da je glavni tvorac svekolikog zla _ |avo, koji pomo}u
ogrehovqenog uma ateista i ogrehovqene voqe anarhista ve{to
stvara svoju |avodiceju. Jer je glavni ciq vrhovnog duha zla: pokazati
da je postojawe |avola logi~ka i prirodna potreba qudskog ìvota, i
dokazati da je greh ne{to neophodno i normalno u sferi zemaqskih
stvarnosti i doìvqaja.
Uporedo s tim, Dostojevski je na jedan potpuno nov i savr{eno
realisti~an na~in dokazao da je |avo _ okoreli racionalist. To se
naro~ito pokazuje u metodu kojim |avo osvaja ~oveka i ovla|uje
~ovekom. Taj metod je kontracionalizirawe, to jest neprimetno
zbliàvawe i sro|avawe |avolovog uma sa ~ove~ijim umom. A prvi,
glavni i postojani znak toga jeste intelektualna gordost. Intelektualni
savez izme|u ~oveka i |avola uvek se projavquje kao bezmerna
gordost u svima oblastima qudskog ìvota. On naro~ito vrhuni u
oholom buntu protiv Boga i anarhisti~kom ustanku protiv ~oveka.
îm ~ovek umom uzrop}e na Boga, znak je da se zarazio
satanskom gordo{}u. o gordosti satanskoj, veli Dostojevski, ovako
mislim: nama na zemqi je te{ko wu shvatiti, i stoga je tako lako pasti
u pogre{ku pa se zdruìti s wom, i jo{ pritom dràti da ne{to veliko i
lepo radimo. Ako se ~ovek zarazi satanskom gordo{}u i ima udela u
ìvotu metafizi~kog zloumqa, onda se iz wega neizostavno emanira
bogobora~ki bunt, koji se obi~no zavr{ava odricawem Boga i
wegove tvorevine: sveta. Takav ~ovek, voqno ili nevoqno, svesno ili
nesvesno, dopu{ta da natprirodna zloumna sila upotrebi wegov um i
srce kao oru|e svoga bogobora~kog bogoslovqa, jer je bogoslovqe
demona uvek bogoborstvo: θεολογια των δαιµονων _ θεοµαχια.
Zahvati li ~oveka bogobora~ko raspoloèwe, ono mu potrese
sav unutra{wi svet, poremeti ustrojstvo duha, raslabi ja~inu voqe,
izopa~i um i odvede potpunom bezumqu. Bez-bo`nik je neminovno
bez-umnik; bez-boàn mora biti bez-uman. To Dostojevski
najubedqivije dokazuje sudbinom svojih antiheroja, posvedo~avaju}i
nepobitno istinitost psalmopev~eve mudre misli: Re~e bezuman u
srcu svom: nema Boga.
Qudska priroda je uvek gladna i uvek èdna beskona~nosti,
ma kakve beskona~nosti. Stoga ne podnosi rado ni psihi~ku ni
fizi~ku relativnost. Ako je i podnosi, ona to ~ini po{to je proglasi za
svoj apsolut. Qudi bezbo`ni~kog pogleda na svet, po nekom
neodoqivom nagonu za beskona~nim i apsolutnim, trude se svim
silama da svoje bezbo`no raspoloèwe obeskona~e, poapsolute, {to
i ~ine pretvaraju}i ga u svoje boànstvo. Da, svoje bezbo`no
raspoloèwe pretvaraju u svoje boànstvo, u svoj idol, u svoj kumir.
Jer qudska priroda ne moè da izdrì ni ìvot ni svet bez boànstva,
bez ma kakvog boànstva. To svedo~e Dostojevskovi negativni
heroji. Wihovo gordoumqe, zasnovano na wihovom intelektualnom
savezu sa |avolom, razrasta se postepeno u wihovo boànstvo, kome
oni prinose na `rtvu sve i sva.
Poneki qudi idu u svom gordoumqu i bezbo`nom raspoloèwu
do satanske bezmernosti i bezobzirnosti. Dostojevski zna i takve
qude, koji namerno i svesno ovekove~uju u sebi satansko
raspoloèwe, potpuno se pot~iwavaju Satani, i dobrovoqno odlaze u
crnu paklenu ve~nost. >>O, ima nekih koji i u paklu ostaju gordi i
svirepi, kraj sveg neospornog znawa i posmatrawa neotklowive
istine; ima ih stra{nih, koji su se sasvim zdruìli sa Satanom i sa
gordim duhom wegovim. Za wih je pakao ne{to dobrovoqno i
nenasitno; to su dobrovoqni mu~enici. Jer oni su sebe prokleli,
proklev{i Boga i ìvot. Zlobnom se gordo{}u svojom hrane, kao kad
bi gladan u pustiwi svoju sopstvenu krv iz tela sisati po~eo. Ali
ve~no nenasitni, oni i opro{taj odbacuju; Boga, koji ih zove,
prokliwu; Boga ìvog bez mr`we gledati ne mogu, i zahtevaju da ne
bude Boga ìvoga, da Bog uni{ti sebe i sve stvorewe svoje. I oni }e
goreti u ogwu gneva svoga ve~no, ùde}i za smr}u i nebi}em. Ali
ne}e dobiti smrti . . .<<.
Zlobna, bogobora~ka gordost ima svoju ve~nost, solipsisti~ku
i egoisti~ku ve~nost. Jer je nemogu}no biti ~ovek a ne eternizirati,
a ne u~initi ve~nim makar jedno svojstvo svoje prirode. Hteo ~ovek
ili ne, ne{to ~ove~je se stalno otima ka ve~nosti i najzad postaje
ve~no. U gordoj lakomislenosti svojoj ~ovek moè ne priznavati
postojawe ve~nosti, ali ne moè spre~iti sebe da ba{ to samo
nepriznavawe ve~nosti ne postane ve~no svojstvo wegovog
samosaznawa i samoose}awa. Tragedija ~oveka je nesumwivo u
tome, {to ne moè da uni{ti svoje samosaznawe.
U tajanstvenoj su{tini qudskoga bi}a uvek ima ne~eg ve~nog.
To ve~no je razliveno po celom bi}u ~ovekovom, proìmaju}i i
wegovo saznawe do nesaglednih pradubina. Ustvari, ono {to je
najglavnije u ~oveku hrani se ve~nim. Kada Dostojevskovi antiheroji
odlu~no i ozbiqno tvrde: nema Boga, nema besmrtnosti, nema |
avola, _ oni daju izraza ne~em ve~nom u sebi. Dostojevski je
najnespornije dokazao da to ve~no jeste glavna stvarala~ka sila
wihove filosofije o svetu i ìvotu. Toj sili ime je _ |avo.
Kad je u pitawu demonologija, Dostojevski nema takmaca u
svetskoj literaturi. On je i pisac i vidilac. Wegove o~i vide u bi}u
ovoga sveta ono {to ni najobdareniji qudi ne vide. No izuzetna
zasluga wegova sastoji se u tome {to je otkrio metod |avolova
delawa u sferi qudskog ìvota. Taj je metod virtuozno savr{en: |
avolska sila se potajno razliva po ~ovekovom bi}u, neprimetno
utkiva u tkiva du{e, postepeno osvaja jedno psihi~ko svojstvo za
drugim. Najzad se do|e dotle da ~ovek nesvesno ose}a tu silu kao
deo sebe, kao sadrìnu svoga samosaznawa. I kada misli, i kada
ose}a, i kada dela, ta sila neopaèno u~estvuje stvarala~ki i u
wegovim mislima, i u wegovim ose}awima, i u wegovim delima, iako
on samopouzdano smatra da je autohton, autonoman i autarki~an i
u mislima, i u ose}awima, i u postupcima. Sve svoje stra{ne mo}i |
avo upotrebqava umetni~ki savr{eno, da bi na neprimetan na~in
postao imanentan ~ovekovom saznawu.
Kao vidilac, Dostojevski je sve to do tan~ina sagledao i
potresno opisao. Da li mu ima ravna u poznavawu |avolove
psihologije i metodike? \avo bi bio i suvi{e glup, kada bi se javqao
qudima s grmqavinom i hukom, kao Mefistofel Faustu. Ima neke
praiskonske lukavosti i grandiozne >>racionalnosti<>dubine Satanine<<.
Najzavodqivije sablazni i najneodoqivija ku{awa kojima Satana ku{a,
i moè ku{ati, Sina Boìjeg i sinove ~ove~je, wemu su dobro
poznata. To svedo~i wegov Veliki inkvizitor. U wemu se ose}a
ko{marno prisustvo Satane. On pleni, poraàva i zaprepa{}uje
ne~uvenom i nevi|enom kritikom Hrista i nenadma{nom apologijom
greha i zla. Upore|en sa Satanom Dostojevskoga, Geteov Mefistofel
je pre biblioteka nego oli~ewe apsolutnog zla i neu}utnog bunta
protiv Boga _ Satana. Gete govori o Satani, u Dostojevskog se ose}a
prisustvo Satane i satanskog. Otuda neki smatraju Dostojevskog za |
avonosca. Tako, V.Verjesajev veli da je Dostojevski _ >>podvi`nik |
avola<<. Oto Birbaum pi{e da je Dostojevski _ >>ruskog |avola u
telu imao! I jo{ kakvog |avola! U koliko oblika! Legion |avola! Zato su
wegova dela pravi pandemonium<<.
To je istina, tu`na istina. Ali je isto tako istina i to, da je samo
kao takav, Dostojevski mogao onako savr{eno poznati tajnu |avolove
prirode, wegovu psihologiju, logiku i metodiku. Samo kao takav,
Dostojevski je mogao prona}i da je |avo jedina sila koja razara, ru{i i
obezli~uje ~ovekovu li~nost. Samo kao takav, Dostojevski je mogao
pomo}u svojih antiheroja i tvoraca ~ovekoboga napisati |avodiceju
kakvu ne vide svet.
Dostojevski _ neustra{ivi borac za qudsku li~nost, Dostojevski
_ buntovni bogoborac i nepo{tedni hristoborac, Dostojevski _
anarhist i nihilist, Dostojevski _ ruski legion, _ samo takav
Dostojevski mogao je onako realno osetiti i stvarno sagledati svu
odvratnost, svu gadost, svu nakaznost fizi~ko-metafizi~kog
~udovi{ta: |avola, i o~ajni~ki strasno potraìti Onoga koji je jedina
nada svih o~ajnika, jedino uto~i{te svih prokletnika i jedina uteha
~oveka i ~ove~anstva. . .
PRAVOSLAVNA TEODICEJA
JEDINO RE[EWE VE^NIH PROBLEMA

Dostojevski je nesumwivo i nepobitno dokazao jedno: |avola
ima. Ali, ne dokaè li sa istom takvom nesumwivo{}u i nepobitno{}u
da i Boga ima, onda _ te{ko wemu! Boqe bi mu bilo da je iz kolevke
odnesen u grob. I mi ne bismo znali za pakao stra{niji od Danteovog
i za muke nepodno{qivije od Prometejevih. Ovako, te{ko wemu, ali
jo{ teè nama, jer se bez Boga ne moè izdràti jezivo prisustvo
stra{nog |avola Dostojevskovog.
Dostojevski je od vrha do dna zagor~ao qudski ìvot nekom
~emernom metafizi~kom gor~inom, kojoj je izobilno dodao otrov
ubita~ne skepse. Iz svoje burne du{e, kao iz neugasivog vulkana,
neustra{ivi ispovednik ateizma bquje lavu èravi~nog o~ajawa, i
wome zatrpava si}u{ne umove nemo}nih bi}a, koja se zovu _ qudi.
Slovenski |avodicejist ima uza se sna`ne dokaze: svet i ~oveka.
Postojawem ovakvog sveta i ovakvog ~oveka on ne samo neoborivo
dokazuje postojawe |avola, nego i apologira greh, zlo i |avola, kao
niko pre wega. Ovakav kakav je, svet je ili delo o~ajawa, ili delo
bezumqa, ili delo pakosne {ale. A ~ovek? Ovakav kakav je, ~ovek je
sve to, i ne{to gore od toga: on je prelaz i prolaz za neko zlokobno
o~ajawe, koje se na svome pomamnom putu obla~i u wega kao u
svoje telo. Reklo bi se da je neko metafizi~ko o~ajawe do{lo u
~oveku do svoje najve}e tuge i najpotresnijeg ludila.
U ovakvom svetu jedno je sigurno: |avola ima. Ali, zar se moè
ìveti u svetu u kome |avola ima a Boga nema? _ Moè, veli
Dostojevski. Samo se takav ìvot neminovno zavr{ava ludilom ili
samoubistvom. Tre}ega nema. To nam svedo~e ideolozi i tvorci
~ovekoboga. Da bi se omogu}ila i osigurala bar minimalna
celishodnost ~ovekovog postojawa u ovakvom svetu, mora se
prethodno makar u izvesnoj meri savladati crna, bezumna tragika
ìvota. To ~ovek moè posti}i samo tako, ako mu se srce zapali
ose}awem a duh saznawem: da je nemogu}no ìveti u svetu, u
kome |avola ima a Boga nema.
Takvo ose}awe plamti u Dostojevskovom srcu i takvo saznawe
gori u wegovom duhu. On ne moè da ìvi u svetu u kome |avola ima
a Boga nema. Ovakav svet ne da mira Dostojevskome. Sve se u
wemu slilo u jedan nagon: nagon traèwa Boga. On mora ili proma}i
Boga ili wega ne}e biti. To je osnovna ìvotna dilema Dostojevskoga.
Sve {to je u wemu, kao neki neodoqivi nagon, krenulo je u traèwe
Boga, Boga koji bi mogao objasniti, osmisliti i opravdati i ovakav svet
i ovakvog ~oveka. Ako nad svetom i u svetu nema Boga, onda je
svet ludnica. Ako nad ~ovekom i u ~oveku nema besmrtnosti, onda
je ~ovek glavni ludak u ludnici {to se zove svet.
Bez Boga _ svet je neizdr`qiva besmislica; bez besmrtnosti _
~ovek je ovaplo}ewe ne~ijeg zluradog potsmeha. >>Nema Boga,
nema besmrtnosti, ~ega radi onda ìveti?<< vapije Dostojevski.
Nema smisla ìvotu, ako se u svetu i u ~oveku ne prona|e ni{ta
boànsko i besmrtno. Stoga se Dostojevski probija kroza sve {to je
vremensko i prolazno u svetu i ~oveku, roni u bezdane tmine i
dubine, traè}i iskrice boànskog i besmrtnog. I posle dugog i
mu~nog traèwa on ih pronalazi. I na tom li~nom iskustvu on
formira svoje nepokolebqivo uverewe koje glasi: >>Bez vere u svoju
du{u i wenu besmrtnost, ìvot ~ovekov je neprirodan, nezamisliv i
nepodno{qiv<<.
U samoj stvari, tek kad po~ne verovati u svoju li~nu
besmrtnost, ~ovek po~iwe biti ~ovekom. Samo u besmrtnosti
~ovek otkriva besmrtni smisao svoga ìvota; i samo u Ve~nom
nalazi svoje potpuno re{ewe ve~ni problem ~ove~ije li~nosti.
>>Na kraju, jasno je ovo: samoubistvo, posle gubitka ideje o
besmrtnosti, postaje stvar savr{eno neizbe`na, ~ak i neophodna, za
svakoga onoga ko se malo uzdigne nad ìvotiwama. Naprotiv,
besmrtnost, obe}avaju}i ve~ni ìvot, ja~e vezuje ~oveka sa
zemqom. U tome, na izgled, leì protivre~nost: ako ve} ima tako
mnogo ìvota, to jest, osim zemaqskog jo{ i besmrtni ìvot _ ~emu
onda ceniti toliko zemaqski ìvot? Ali izlazi ba{ naprotiv: samo sa
verom u svoju besmrtnost ~ovek shvata razumni ciq svoj na zemqi.
Bez ube|ewa u svoju besmrtnost kidaju se veze ~oveka sa zemqom,
postaju tawe, trulije, a gubitak vi{eg ìvotnog smisla (ma se on
ose}ao u obliku nesvesne tuge), nesumwivo vodi u samoubistvo. . .
Ako je uverewe u besmrtnost toliko potrebno za ~ovekov ìvot, onda
je ono normalno stawe ~ove~anstva; a kad je tako, onda
besmrtnost qudske du{e nesumwivo i postoji<<. Jednom re~ju:
ideja o besmrtnosti je ìvot, ìvi ìvot, wegova krajwa formula, i
glavni izvor istine i pravilnog saznawa za ~ove~anstvo.
Nema sumwe, ideja besmrtnosti vezuje ~oveka sa svim onim
{to je besmrtno, trajno i uzvi{eno u svima svetovima. Ona pro{iruje
~oveka u mnoge beskrajnosti i potapa u ~udne tajanstvenosti. [to je
glavno, ona ga spaja sa neiscrpnim izvorom Sveìvota, iz koga struji
ìvot kroz sva bi}a i sve svetove. Jedino iz vere u besmrtnost du{e,
veli Dostojevski, proizilazi sav vi{i smisao i zna~aj ìvota, proizilazi
èqa i voqa za ìvot. Vera u besmrtnost du{e je jedini na zemqi izvor
ìvog ìvota, zdravqa, zdravih ideja i zdravih pogleda i zakqu~aka.
Besmrtnost ne moè postojati bez Besmrtnoga. U Besmrtnom
je wen izvor i uvor. Ona pretpostavqa postojawe Boga kao najnu`niju
neophodnost. Bez Boga ona ne bi mogla ni postati ni opstati, nego bi
sva ostala nerealna i apstraktna. >>Li~na besmrtnost i Bog su jedna
ista _ istovetna ideja<<, pi{e Dostojevski. Bez Boga li~nost je i
ontolo{ki, i psiholo{ki, i fenomenolo{ki nemogu}na. U svima svojim
dimenzijama i odlikama ~ovekova li~nost je uslovqena Bogom.
Moè se postaviti neoboriv princip: bez Boga nema li~nosti. Ili: bez
Boga nema ~oveka. Besmrtnosti du{e ima, jer Boga ima; Boga ima,
jer besmrtnosti du{e ima. Jedno pretpostavqa drugo, i jedno se
dokazuje drugim. Ako Boga igde nesumwivo ima, ima Ga u
besmrtnosti du{e. Ako pak besmrtnosti igde ima, ima je u Bogu.
Jedno se sadrì u drugom. Stvarno, besmrtnost je u Bogu, ali je i Bog
u besmrtnosti. Jer je Bog na tajanstven na~in imanentan besmrtnoj
su{tini ~ove~ije li~nosti.
Prisustvo Boga u qudskoj prirodi najboqe se projavquje u obliku
ose}awa li~ne besmrtnosti. Kada se to ose}awe preobrazi u
saznawe, onda samopoznawe postaje najsigurniji put u
bogopoznawe. Od du{e qudske nema boqeg, ja~eg i ubedqivijeg
dokaza za postojawe Boga. Ako postojawe Boga treba dokazivati,
onda ga postojawe besmrtnosti du{e najboqe dokazuje. Kada
besmrtnost ne bi bila imanentna bi}u qudskom, lako bi uragan
Dostojevskovog bunta oduvao iz ~oveka ideju o Bogu. Ali, ona je
imanentna duhu qudskom, zato i prirodna, i logi~na, i neuklowiva.
U svemu {to je ~ovekovo u~estvuje Bog kroz besmrtnost.
Svako uzvi{enije ose}awe i svaka besmrtnija misao plod su
tajanstvene delatnosti Bo`je u besmrtnom tajniku ~ove~ije li~nosti.
Boànstvene sile se neprimetno prelivaju u sve {to je ~ovekovo, te
se ~ovek sve vi{e i vi{e obesmr}uje, dok naposletku besmrtnost ne
postane du{om wegove du{e i bi}em wegovog bi}a. Bez Boga pak _
sve {to je ~ovekovo tone u smrt. >>Ako Boga ima, onda sam ja
besmrtan<<, s pravom tvrdi Dostojevski.
Ose}awe li~ne besmrtnosti savla|uje u ~oveku sve {to je
prolazno i tro{no, razorava tamnicu egoisti~ke usamqenosti, bri{e
me|e izme|u kona~nog i beskona~nog, vezuje ~oveka sa Besmrtnim
i sjediwuje wegovo maju{no ja sa Ve~nim. Razmi{qajte o
~ove~ijem Ja, preporu~uje Dostojevski u jednom pismu. Ako Ja
moè da obuhvati ideju vasione i wenih zakona, onda to Ja stoji iznad
i izvan svih drugih bi}a i stvari, procewuje ih, ispituje ih. U tom
slu~aju, Ja je ne samo slobodno od zemaqskih zakona, nego ima svoj
vlastiti zakon koji prevazilazi sve zemaqsko. Otkuda, dakle, dolazi taj
zakon? Sigurno ne od zemqe, gde sve ima svoj kraj i bespovratno
i{~ezava. Ne ukazuje li to na li~nu besmrtnost? Kada ne bi bilo
li~ne besmrtnosti, da li bi se vi Nikola Luki}u, mu~ili oko toga, traìli
odgovor, pisali ovakva pisma? Vidite dakle, vi ne moète da se
oslobodite svoga Ja. Va{e Ja ne}e da pot~ini sebe zemaqskim
zakonima, nego traì ne{to {to prevazilazi zemqu i sa ~im ose}a
svoju srodnost.
U svemu {to ~oveka ~ini izuzetnom vrstom bi}a prisutno je
ose}awe besmrtnosti. Ono proìma ~oveka od najvi{ih vrhova
saznawa do najtamnijih dubina nagona. Hteo ~ovek ili ne, ono
raspolaè neverovatnom vitalno{}u. Istina, ~ovek ga moè namerno
i svesno paralisati, ali nikada sasvim iskoreniti ili potpuno uni{titi. Ni
qudi ni demoni nisu u stawu da izmisle smrt koja bi mogla potpuno
umrtviti ose}awe besmrtnosti u ~oveku.
U tom pogledu, moderan evropski ~ovek, kao svojevrsni
kulturni tip, pretstavqa karakteristikum. U wega je paraliza ose}awa
besmrtnosti skoro potpuna. Vaqda se misli: ~ovek je suvi{e sloèno,
{iroko i beskona~no bi}e; treba ga uprostiti, suziti i smawiti. To }e
se najlak{e u~initi, ako se u wemu paralizuje ose}awe besmrtnosti.
Na to se dala Evropa svojom kulturom i civilizacijom.
Ali ma kako suzbijano i paralizovano, ose}awe besmrtnosti se
projavquje kod evropskog ~oveka ili u obliku kosmi~ke tuge
(Weltschmerz, mirovaja skorb), ili u obliku dosade, du{evnog nemira i
raznovrsnih nezadovoqstava, ili u obliku ~e`we za beskrajnim
progresom u ma kom pravcu. Na kraju krajeva, paralizovano
ose}awe besmrtnosti strahovito se sveti svome zlotvoru: li{ava ga
vi{eg ìvotnog smisla i odvodi u idolopoklonstvo. I ~ovek neumorno
stvara idole i bogove.
Jeziva je ironija ìvota: ~im ~ovek paralizuje svoje ose}awe
besmrtnosti i prestane verovati da je besmrtan, odmah stane
stvarati nove bogove i idole. To nam Dostojevski vrlo ubedqivo
pokazuje u svojim buntovnim antiherojima, odlu~nim moralistima. U
wima prisustvujemo bankrotstvu svega ~ove~jeg, preìvqujemo
samrtni~ku krizu svih bogova i ru{ewe svih idola, sazdanih po slici i
prilici evropskog ~oveka.
Bogovi Evrope ne mogu da otstoje svoje boànstvo, niti da
re{e prokleta pitawa Dostojevskome. To su si}u{ni bogovi za
si}u{ne vernike; u wih veruju lakoverni i maloverni. Ali gde je Bog u
koga bi mogao verovati jedan Dostojevski? Ima li takvog Boga? Ako
ga ima, ne bi li ga Dostojevski stavio na najsvirepiju probu, ku{ao
najsabla`wivijim isku{ewima i, mo`da, sablaznio i pobedio? Lako je
bogovati lakovernima, ali ko }e bogovati Dostojevskome? Ko
odgovoriti na wegov strahoviti bunt? U rasko{nom panteonu Evrope
ima mnogo bogova, ali ni jednog koji bi mogao re{iti ve~ne
probleme i smiriti buntovnu i burnu du{u Dostojevskoga.
Vitlan uraganom besmislene tragike ovoga sveta, da ne bi
poludeo od uàsa i o~ajawa, Dostojevskom je neophodan Bog,
istiniti Bog, neophodniji nego [ekspiru ili Kantu, Tolstoju ili Wego{u.
Vi{e nego ikom wemu je neophodan Bog koji je bio u ~oveku, i bio
~ovek, a nije od ovosvetovskih uàsa zaboravio da je Bog. Vi{e nego
ikome wemu je neophodan Bog koji je gledao o~ima kojima ~ovek
gleda i nije se izbezumio, Bog koji je bio zakqu~an u pet ~ula i nije
poludeo, Bog koji je odbolovao sve qudske bolove, otstradao sva
qudska stradawa i nije pao u o~ajawe, Bog koji je preìveo smrt i nije
se prepao, Bog koji je ìveo u ovakvom svetu i nije ga prokleo, Bog
koji je osmislio, opravdao, oblagovestio, sazladio i svet, i ~oveka, i
smrt, i ìvot.
Gowen o~ajawem, kao nekom nemilosrdnom a`dajom,
Dostojevski se s krikom i ridawem bacio pred noge takvoga Boga:
krotkoga i blagoga Gospoda Isusa. Ja sam iz bunta, objavquje on,
izveo i dokazao neophodnost vere u Hrista.
Presvetli lik Bogo~oveka Hrista zaneo je i zanavek osvojio
izbezumqenog bogoborca. Bogoborac je postao bogoprimac. Blagi
pogled krotkoga Isusa pro{ao je wegovu mete`nu du{u: uti{ao buru,
ukrotio duh, osvojio srce, iscelio rane. Nekada |avoiman, Dostojevski
je postao Hristoiman. Svr{ila se velika tajna, re{en je prokleti
problem: Bogo~ovek je jedino sigurno i nepogre{ivo re{ewe svih
vekove~nih problema: problema sveta, ~oveka, dobra, zla, ìvota,
smrti. On je jedini smisao i ciq sveta i ~oveka, On _ jedini smisao i
ciq istorije, On _ jedina blagovest i opravdawe ìvota. Buntovni i
besprimerni Hristoborac rawen je slatkom strelom Hristove qubavi;
pobedio je >>presvetli lik Bogo~oveka, Wegova moralna
nedosti`nost, Wegova ~udesna i ~udotvorna krasota<<.
Sav Dostojevski krenuo je novim putem. Osetio je svim bi}em
da je Hristos ne{to beskrajno novo i beskona~no dragoceno za sve
{to ~oveka ~ini ~ovekom. Zagledane u lik Bogo~oveka Hrista,
wegove misli su bujno rasle u sve boànske beskona~nosti, a èqe
pretvarale u hristo~e`wive strasti. Ponesena qubavqu prema
ûdesnome, ose}awa su letela kroz beskrajnu radost: presvetli lik
Bogo~oveka je u svima svetovima jedina ~ar koja stalno i neodoqivo
sve vi{e i vi{e o~arava, i nikad ne razo~arava. O~aran Wime do
bespovratne zaqubqenosti, i spasen od ateisti~kog o~ajawa i
anarhisti~kog bezumqa, Dostojevski apostolski nepokolebqivo i
ispovedni~ki neustra{ivo propoveda i ispoveda istinu: Bogo~ovek je
sve i sva u svima ~ovekovim svetovima; On je najneophodnija
neophodnost na{e planete; On _ jedini spasiteq od bezizlaznog
o~ajawa i samoubila~ke skepse; On _ jedini Prosvetiteq i Osvetiteq u
svima tamama; On _ jedini Logos, jedina Logika, jedini Smisao, jedini
ciq ìvota u svima svetovima.
Vele: nema Boga. Ali, otkuda ~udesna li~nost Hristova? Zar je
na{a kukavna planeta mogla svojom silom sazdati tako ~arobno
bi}e? Zar su qudi mogli izmisliti, akamoli oìvotvoriti tako
svesavr{enog ~oveka? Iako u svemu ~ove~anski realan, Hristos je
po svemu boànski savr{en i idealan. On ne samo dokazuje, ve}
stvarno pokazuje Boga u telesnom obliku. Svakim svojim ose}awem,
svakom mi{qu, svakom re~ju, svakim pokretom, svakim delom On
pokazuje da je istiniti Bog i pravi ~ovek. U Wemu nema ni~eg
fantasti~nog, utopisti~kog, nerealnog. On je ne{to >>{to ~usmo,
{to videsmo o~ima svojim, {to razmotrismo i ruke na{e opipa{e:
Logos ìvota<<. Sve je u Wemu i boànski ìvo i ~ove~anski realno.
Svako boànsko savr{enstvo u Wemu je postalo ~ove~anskom
stvarno{}u. Ako je re~ o Istini: u Wemu je boànska Istina postala
~ove~anskom stvarno{}u. Ako je re~ o Pravdi, o Qubavi, o Dobru, o
Lepoti, o Ve~nosti, mora se re}i to isto: u Wemu su i boànska
Pravda, i boànska Qubav, i boànsko Dobro, i boànska lepota, i
boànska Ve~nost postali ~ove~anskom stvarno{}u. U svakom
trenutku svoga zemaqskog ìvota On je i boànski savr{en i
~ove~anski realan, i boànski bezgre{an i ~ove~anski pristupa~an.
Ko moè prona}i u Wemu ma i najmawe zlo i optuìti Ga ma i
za najmawi greh, kada to nisu uspeli u~initi ni najlukaviji {pijuni srca
qudskog _ fariseji i sadukeji? Oni, ~ije su o~i, uperene na Wega, ~as
razrastale u teleskop, ~as pretvarale u mikroskop, e da bi na neki
na~in prona{le u Wemu makar jedan molekil greha. Ako i~ega ima
nesumwivog u na{em ~ove~anskom svetu, onda je to, na prvom
mestu, bezgre{nost Hristova. To mora osetiti svaki ko se ozbiqno
zagleda u Wegovu ~udesnu li~nost i zamisli nad wom. Svojom
bezgre{no{}u On nesumwivo dokazuje svoje Boànstvo, a svojom
zemaqskom konkretno{}u _ svoje ~ove~anstvo. Svim i sva~im On
savr{evo pokazuje i nepobitno dokazuje da je Bog i ~ovek:
Bogo~ovek.
Sva izuzetna dra` Hristove li~nosti sastoji se u tome, {to je On
u isto vreme i Bog i ~ovek, a ne samo Bog ili samo ~ovek.
Dostojevski je kao retko ko sna`no osetio tu centralnu tajnu Hristove
li~nosti, stoga i stoji za wu velikomu~eni~ki smelo i apostolski
mudro. On odlu~no izjavquje: Najve}a je besmislica smatrati Hrista
samo za ~oveka; Hristos = ~ovek, kao protivnost: Hristos =
Bogo~ovek, ne moè biti ni Iskupiteq ni Izvor ìvota; sama nauka
nikada ne}e mo}i da ostvari sav qudski ideal; izvor ìvota, umirewe
~oveka i spasewe svih qudi od sumwe, i uslov _ sine qua non _ bi}a
celoga sveta sadrì se u ovim re~ima: >>Logos postade telo, i
obitava{e me|u nama, pun blagodati i istine, i mi gledasmo slavu
wegovu, slavu kao jedinorodnoga od Oca<<, _ i u veri u ove re~i.
Bogo~ovek je ne samo sine qua non svega {to postoji, nego i
Logos sveta i Logika sveta. Kao takav, On je osovina sveta; surva li
se sa we, svet se pretvara u |avolski haos, u neizdr`qivi uàs, u
svirepu besmislicu. Dostojevski blagovesti: Sve se sastoji u tome da
Logos zaista postade telo. U tome leì sva vera i sva uteha
~ove~anstva, uteha koja se ono nikada ne}e odre}i. U tome leì i
opravdawe Boga pred qudskim saznawem {to je stvorio svet i
~oveka u svetu.
Ako je ~ovek nepo{tedno iskren pred sobom, mora priznati da
je Bogo~ovek Hristos jedino logi~ki usvojqivo opravdawe Boga. U
svakom pogledu On pretstavqa savr{enu teodociju u svetu
~ove~anskih misli, ose}awa, doìvqaja i stvarnosti. Filosofske
teodiceje, u krajwoj liniji, grani~e apstraktnim i fantasti~nim. @ele}i
da opravdaju pred qudskim saznawem transcendentnog Boga, one
se lome, krhaju i ru{e o gudure nesavladqivih protivre~nosti. No
transcendentnog Boga nemogu}no je opravdati, jer ne postoje za to
ni logi~ki ni empiriski argumenti. I to je malo. Transcendentnog Boga
ne treba opravdavati, jer nije zasluìo. Bog, koji nije bio u ~oveku,
nema prava da bude Bog izmu~enom ~ove~anstvu. Samo Bog koji
je bio u ~oveku, ìveo ìvotom ~oveka, otstradao sva stradawa,
prepatio sve muke, savladao sve smrti, osmislio svet i ~oveka, a
pritom nije izgubio nijednu od svojih boànskih osobina, _ samo
takav Bog moè opravdati sebe pred napa}enim ~ove~anstvom {to
je stvorio svet i ~oveka u svetu.
Takav Bog bio je, jeste, i bi}e samo Hristos. On je svojim
~ove~anstvom opravdao Boga, i svojim Boànstvom opravdao
~oveka. On je pre svega i iznad svega Bogo~ove~anska li~nost. A
to zna~i: ìva, vidqiva, opipqiva, ovaplo}ena i ovaplotqiva
bogo~ove~anska realnost. Realna kako za Boga tako i za ~oveka.
Hristos nije neka apstraktna ideja ili fantasti~na bajka, ve}
~ove~anski ìva i zemaqski realna Bogo~ove~anska li~nost. U
Wemu su Bog i ~ovek tako zblièni, da sa~iwavaju nedeqivo li~no
jedinstvo. Ali, to jedinstvo je ne samo potpuno, nego pretstavqa
savr{enu ravnoteù izme|u Bo`jeg i ~ove~jeg. U Bogo~oveku je
tajanstveno i divno postignut mnogoèqeni bogo~ove~anski
monizam li~nosti. >>U Wemu obitava sva puno}a Boànstva
telesno<<, ali i sva puno}a ~ove~anstva. On je istiniti Bog i istiniti
~ovek, jedina li~nost u kojoj je postignuta i ostvarena savr{ena
ravnoteà izme|u Boga i ~oveka, u kojoj je ~ovek postao ôvek,
dostigao svesavr{enstvo svoje li~nosti i postao Li~nost.
Bogo~ovek Hristos ima op{te~ove~anski zna~aj: sve {to je
bio, bio je da bismo i mi bili; sve {to je ~inio, ~inio je da bismo i mi
~inili; sve {to je doìveo, doìveo je da bismo i mi doìveli. On je
ìveo bogo~ove~anskim ìvotom, da bi ga u~inio pristupa~nim i
ostvarqivim za svako qudsko bi}e. Kad je Bog postao ~ovek, onda
nema ni~eg Bo`jeg {to ne bi moglo postati ~ove~jim. Kada se Bog
ovaplotio, onda je i sve Bo`je postalo ovaplotqivo.
Sve Hristove re~i i misli ostvarqive su i ovaplotqive u qudskom
ìvotu, jer su bogo~ove~anske. Za mnoge je to neshvatqivo, zato
govore: Hristos je veliki ~ovek, veliki filosof, ali ovako sazdani qudi
ne mogu ostvariti ni polovinu wegove filosofije. A drugi dodaju:
Hristos je zanesewak i idealist; wegov idealizam nije biqka za na{u
planetu.
I jedni i drugi govore neoprostivu hulu, jer razovaplo}uju
Bogo~oveka i time uni{tavaju najve}u dragocenost ~ove~anskog
sveta. Ali Dostojevski, izuzetno nadahnuti realist, odlu~no tvrdi da je
Bogo~ovekov idealizam dostiàn i ostvarqiv za ~oveka i
~ove~anstvo. Nemogu}no je verovati, veli Dostojevski, da >>Logos
postade telo<<, to jest da ideal be{e prisutan telesno, a ne verovati
da je dostiàn za celo ~ove~anstvo. Zaista, moè li ~ove~anstvo
istrajati bez ove utehe? Ali Hristos je zato i do{ao, da bi
~ove~anstvo saznalo da se i zemaqska priroda, duh ~ove~iji, moè
zacelo ovde telesno javiti u tako nebeskom sjaju, a ne samo
duhovno, kao ideal, i da je to i mogu}no i prirodno. U~enici Hristovi,
koji ovo prosvetqeno Telo oboàvahu, pod najve}im mukama
dokaza{e kakva je to sre}a ovo Ovaplo}ewe u sebi nositi,
savr{enstvo ovog Lika podraàvati i u Wegovo Ovaplo}ewe verovati.
A drugi, koji posmatrahu kakvu sre}u ovo Ovaplo}ewe daje ~im
~ovek po~ne da stvarno ima udela u wegovoj krasoti, divqahu se,
~u|ahu se, i najzad zaèle{e da i sami uìvaju u ovom blaènstvu:
oni postado{e hri{}ani i unapred se radovahu mu~ewu. Ovde se sve
sastoji u tome da Logos zaista postade telo. U tome leì sva vera i
sva uteha ~ove~anstva, uteha koje se ono nikada ne}e odre}i.
Po svemu {to daje ~oveku i ~ove~anstvu, Hristos je
nezamenqiv za na{ zemaqski svet. On jedini unosi smisao u na{
~ove~anski ìvot i daje mu boànsku vrednost. Jer kad je On ìveo
na ovoj planeti, zna~i da vredi ìveti na woj, i da se ima ra{ta ìveti.
ôvek, koji kao Dostojevski sna`no oseti jezivu tragiku ìvota, mora
ili poverovati u Hrista ili izvr{iti samoubistvo. Tre}eg izlaza nema.
Kao iskren mu~enik misli, Dostojevski je poverovao smelo i
neustra{ivo. Sva svoja ose}awa, sve svoje misli, on je poveo novim
putem, putem odlu~ne i beskompromisne vere. I na tom putu svim
bi}em osetio i li~nim iskustvom saznao da je Bogo~ovek Hristos
najpre{nija i najnu`nija neophodnost ~oveka i ~ove~anstva i da se
On nikim i ni~im ne moè zameniti. Zato podvi`ni~ki revnosno brani
nezamenqivog Boga i Gospoda. >>Vi, gospodo, _ obra}a se on
hrisoborcima, _ koji odri~ete Boga i Hrista, niste nikada pomislili,
kako bez Hrista najedared sve postaje gadno i gre{no. Vi osu|ujete
Hrista i ismevate Boga, ali kakve uzore vi dajete ~ove~anstvu? Kako
ste sitni, kako nevaqali, kako zlobni, kako slavoqubivi! Otstrawuju}i
Hrista, vi uni{tavate u rodu qudskom nedose`ni ideal krasote i
dobrote. I {ta vi od sli~ne vrednosti predlaète u zamenu?
U ovakvom svetu nema utehe ~oveku i ~ove~anstvu mimo
Hrista. Oduzeti to rodu qudskom zna~i: oduzeti mu ono na ~emu
stoji i radi ~ega postoji. >>Uostalom, _ izjavquje Dostojevski, _ vi
biste mogli oduzeti to ~ove~anstvu, kada biste bili u stawu da
pruìte svetu ne{to boqe od Hrista. Pitawe je sada: imate li vi tako
{to?<<
Dajte mi drugi ideal i ja }u po}i za vama, _ veli Dostojevski
onima koji èle da bez Hrista i mimo Hrista usre}e ~ove~anstvo. _
Uostalom, vi me moète li{iti vere u Boànstvo Hrista ako samo
pokaète ne{to boqe od Hrista. De, pokaìte! Ruskoj inteligenciji,
zaraènoj ateisti~kom ideologijom Evrope i anarhisti~kim moralom
evropske pozitivisti~ke nauke, Dostojevski se obra}a sa zahtevom:
>>Gospodo, prosve}eni ruski Evropqani, pokaìte mi svoje
pravednike, koje }ete staviti mesto Hrista!
Dostojevski zna u {ta veruje; on se klawa Bogu poznatome:
Hristu Bogo~oveku, koji je silno i nepobitno za Boga od tolikih svetih
i pravednih qudi u toku tolikih vekova. Na sebi samom Dostojevski je
li~no osetio i opitno poznao boànsku mo} Hristovu, jer ga je
milostivi ôvekoqubac spasao skepse, o~ajawa i samoubistva. Da to
naglasi, wemu je malo re~i u qudskom re~niku. Pa ipak,
svedo~anstvo wegovo o boànskoj sili Hristovoj je apostolski sna`no
i ispovedni~ki neodoqivo.
Dostojevskova vera u Bogo~oveka Hrista je tako izuzetno
velika, da je skoro besprimerna u istoriji sveta. Za wega je
Bogo~ovek Hristos ne{to ve}e i vi{e i od Istine, i od Pravde, i od
Qubavi i od svega najuzvi{enijega {to qudi zamisliti mogu. A kada bi
se ~ak postavila dilema: Hristos ili Istina, _ Dostojevski bi izabrao
Hrista a odbacio Istinu. Takva je wegova vera. Sa wom se moè
takmi~iti samo vera jednoga apostola Pavla. Takva vera sa~iwava
Dostojevskovo Vjeruju. Evo wegovih re~i o tome: >>Pokatkad mi
Bog daje ~asove savr{enog mira; u tim ~asovima ja volim i verujem
da i mene vole; u tim ~asovima ja sam formulisao svoje Vjeruju, u
kome je sve jasno i sveto za mene. Ovo Vjeruju je sasvim prosto; evo
wega: ja verujem da ne postoji ni{ta divnije, dubqe, simpati~nije,
razumnije, qudskije i savr{enije od Hrista. Sa surevwivom qubavqu
ja govorim sebi, da ne samo nema Wemu sli~na, nego da i ne moè
biti. [tavi{e, ja izjavqujem: kada bi mi neko mogao dokazati da je
Hristos van istine, i kada bi istina zaista iskqu~ivala Hrista, ja bih
pretpostavio da ostanem sa Hristom a ne sa istinom<<.
Hristos je vi{e nego istina, jer je otac istine, vi{e nego ìvot,
jer je davalac ìvota, vi{e nego vasiona, jer je tvorac vasione. U
Wemu su date na{em ~ove~anskom svetu sve ve~ne vrednosti.
Zato On jedini moè dati, i daje vrednosti svemu i sva~emu. Gde je
On, tu je smisao i ìvot, tu ve~nost i besmrtnost, tu svaka vrednost i
svaka radost. On je merilo svega, ma da sam ne podilazi ni pod
kakve mere qudske. Za Dostojevskog, koji je doìveo krah svih
qudskih merila, ~udesni lik Hristov je jedino nepogre{ivo merilo
svega vidqivoga i nevidqivoga.
>>Na zemqi, zbiqa, kao da lutamo, _ u~i Dostojevski; i da
nema dragocenog Hristovog lika pred nama, mi bismo propali i
zalutali sasvim _ kao nekada rod qudski pred potopom<<. Van
bogo~ove~anskog lika Hristovog ne postoji ni{ta ni u svetu ni u
~oveku, {to bi qudima moglo posluìti kao sigurno i nepogre{ivo
merilo ma koga ili ma ~ega u svetu zemaqskih stvarnosti, ideja i
zbivawa.
Naivno je i plitkoumno smatrati savest, u wenoj empiriskoj
datosti, za sigurno merilo dobra i zla. Jer u svojoj empiriskoj
stvarnosti, savest je uprqana, ogrehovqena, bolesna. Samo kada se
o~isti, osveti, isceli i obogo~ove~i boànskom silom Hristovom ona
moè biti sigurno i nepogre{ivo merilo dobra i zla. Pri tome, postoji
samo jedna provera savesti. To je Hristos. Zato Dostojevski izjavquje:
>>Savest bez Boga je uàs. Ona moè zabludeti u krajwen nemorali.
Nije dovoqno da se moral defini{e kao vernost svojim ube|ewima.
ôvek mora neprestano da stavqa sebi pitawe: jesu li moja ube|ewa
pravilna? Za wih postoji samo jedna provera; ta provera je
Hristos<<. >>Ja ne mogu da priznam, _ nastavqa Dostojevski, _ da
je moralan ~ovek koji spaquje jeretike, jer ne priznajem tezu da je
moralnost: saglasnost sa svojim unutra{wim ube|ewima. To je samo
~asnost, ali ne moralnost. Za mene je Hristos moralni obrazac i
ideal. Ja pitam: da li bi Hristos spaqivao jeretike? _ Ne bi. Onda zna~i
da je spaqivawe jeretika jedan nemoralan postupak. Inkvizitor je ve}
samim tim nemoralan {to dopu{ta da se u svom srcu i savesti
pomiri sa idejom spaqivawa jeretika.
Brane}i tezu da je Bogo~ovek Hristos jedini izvor i merilo
pravog morala, Dostojevski vrlo uspe{no obara gledi{te svoga
oponenta. >>Vi velite da je moralnost _ raditi po ube|ewu. . .
Prolivawe krvi vi smatrate za nemoralno. Ali prolivawe krvi iz ube|
ewa vi smatrate za moralno. Molim vas, recite mi, za{to je prolivawe
krvi nemoralno? Ako nemamo autoritet u veri i Hristu, onda }emo u
sva~emu zalutati. To su moralne ideje. One izrastaju iz religioznog
ose}awa, ali se nikada ne mogu opravdati samo logikom. . . Jezuit
laè po{to je ube|en da je la` korisna za dobar ciq. Vi ga hvalite, jer
je veran svome ube|ewu, to jest on laè, i to r|avo, ali po{to to ~ini
iz ube|ewa, onda je to dobro. U jednom slu~aju wegovo lagawe je
dobro, u drugom _ r|avo. [ta to zna~i? Na zemqi{tu na kome stojite,
vi }ete uvek biti tu~eni. Jedino ako usvojite postojawe moralnih
ideja, koje izrastaju iz ose}awa, iz Hrista, vi ne}ete pretrpeti
poraz<<.
ôvek je mera svih stvari, _ to je osnovno na~elo evropske
kulture, na~elo, formulisano od sofista, a usvojeno i sistematski
primewivano od evropskog ~oveka. Na wemu, kao na dijamantskom
temequ, zida sebe evropsko ~ove~anstvo, a ne sluti da zida sebe na
dinamitu. Dostojevski je neustra{ivo oprobao to na~elo; ovaplotio
ga je u mnogobrojne li~nosti; primenio u ìvotu svojih heroja; proveo
kroz wihov krvotok; proneo kroz wihov um i srce, i rezultat je bivao
uvek isti: ~ovek takvog na~ela, na kraju svih krajeva, zavr{avao je
ili ludilom ili samoubistvom. U svemu tome Dostojevski se mnogo
namu~io, ali je wegova muka nagra|ena time, {to je
eksperimentalno i sveubedqivo dokazao da na~elo: µετρον παντων =
~ovek je mera svih stvari, zna~i: διαβολοσ µετρον παντων = |avo je
mera svih stvari.
Zaprepa{}en tim uàsnim otkri}em, on je odlu~no odbacio
~ovekoboga i svesrdno prigrlio Bogo~oveka, koji je u svemu i po
svemu potpuno suprotan ~ovekobogu. Bogo~ovek zna~i: Bog je
uvek na prvom mestu, a ~ovek na drugom; Bog je tvorac, ~ovek
wegovo stvorewe; Bog proìma ~oveka, i ostaje Bogom, ~ovek
formira sebe po Bogu, i ostaje ~ovekom. ôvekobog zna~i: ~ovek
je tvorac, bog wegov stvor; ~ovek je sve i sva, bog emanacija
~oveka.
Za Dostojevskog, Bogo~ovek Hristos je jedini nerazoriv temeq
~oveka i ~ove~anstva. Nazidaju li sebe na Wemu, nazidali su se na
ve~nom temequ, i sa wega ih ne moè oboriti nikakav uragan
isku{ewa i napad zla. U ovakvom svetu jadnom ~ove~anstvu mimo
Hrista nema spasewa od uàsa smrti i greha, jer >>u celoj vaseqeni
nema imena osim Wegovog, kojim se ~ove~anstvo moè spasti<<.
Qubav Dostojevskoga prema Hristu je izuzetna i jedinstvena:
on je svagda i u svemu za Hrista, pa makar sva logika ~ove~anstva
bila protiv Hrista. Je li ne{to Hristovo, samim tim mora biti savr{eno i
idealno. Poneka misao Hristova moè umu qudskom izgledati
nemogu}na i besmislena, ali {ta je um qudski prema presvetlom liku
Hristovom. {ta je to atomski si}u{no boànstvo prema ~udesnom
Bogo~oveku? Moè li to samozvano bedno boànstvo zameniti
Gospoda Hrista? Moè li to maju{no stvorewe smestiti Nesmestivog,
shvatiti Neshvatqivog, izmeriti Neizmerqivog?
Ne moè, odgovara Dostojevski svim bi}em svojim. I naslowen
na iskustvo najboqih, najpravednijih, najsvetijih, kao i na svoje li~no,
on pori~e umu qudskom da bude vrhovni sudija Hristovih ideja. On
tvrdi: >>Sve Hristove ideje unakazio je qudski um, te sad izgledaju
neizvodqive. Okrenuti obraz, voleti druge vi{e nego sebe, ne zato
{to je to korisno be} zato {to ~ovek to vi{e voli, voli plamenim
ose}awem, strasno. Hristos je ~inio pogre{ke, _ to je dokazano! Ali
plameno ose}awe govori: ja }u pretpostaviti da ostanem sa
pogre{kom, sa Hristom, nego sa vama!<<
Kod pavlovski sna`nih li~nosti, ideje sa nekom neodoqivom
silom pretvaraju u strasti. To je slu~aj i sa Dostojevskim. Wegova
ose}awa za Hrista i wegove misli o Hristu slivaju se u jednu divnu i
svepobednu strast, koja vlada i upravqa wegovim bi}em. To mu daje
divovsku snagu da lako odbaci sve varqive, ~isto racionalisti~ke i
~ovekobo{ke, ideje, vrednosti i merila, i da ~arobnu li~nost
Hristovu usvoji kao ovaplo}ewe svih ve~nih vrednosti i neprolaznih
dragocenosti.
U na{em zemaqskom svetu ~oveka rastrù relativne
vrednosti: relativna dobrota, relativna lepota, relativna istina,
relativna pravda. Ali, iole duhovno probu|en ~ovek ne zadovoqava
se time, nego traì apsolutne vrednosti: apsolutnu dobrotu,
apsolutnu lepotu, apsolutnu istinu, apsolutnu pravdu. I ne moè ih
nigde na}i osim u Bogo~oveku Hristu. Jer je ~ovek jedino u li~nosti
Hristovoj do{ao do svoje apsolutne dobrote i lepote, istine i pravde.
>>Lepota je ideal, _ pi{e Dostojevski _ Ali, ideali su se davno
pokolebali kod nas kao i u civilizovanoj Evropi. U svetu postoji samo
jedna jedina pojava apsolutne lepote: Hristos. Ta beskrajno divna
pojava je, razume se, beskrajno ~udo. Celo Evan|eqe sv. Jovana je
ispuweno ovom mi{qu: Jovan vidi ~udo Ovaplo}ewa, vidqivu pojavu
Lepoga<<.
>>Gospod Hristos je u sebi pokazao svakome od nas wega
samog u wegovoj neprolaznoj prvobitnoj lepoti. On nam je dao da
svaki od nas, kao u ~istom ogledalu, vidi svetlost svog sopstvenog
lika Bo`jeg. U >>ôveku<< ili >>Sinu ôve~ijem<< objavqena je
svakome sva puno}a wegove sopstvene li~nosti. . . Kod nas, u
empirijskoj qudskoj datosti, ni{ta nije apsolutno, ~ak ni savest.
Samu savest treba proveravati i ispravqati prema apsolutnom
obrascu. Ali pot~initi je formuli, ma i odozgo datoj, uni{tilo bi
jedinstvenost i nezamenqivost li~nosti, wenu apsolutnu vrednost:
svetiwu li~nosti, koja se i sastoji u wenoj ìvoj slobodi, u ìvqewu
iznad svake sheme. Li~nost moè i treba da ispravqa sebe, ali ne
prema nekoj spoqa{woj ma i najsavr{enijoj normi, nego jedino
prema sebi samoj, i to u svome idealnom vidu. Primer za li~nost
moè biti jedino ona, i samo ona, jer bi se ina~e pruàla mogu}nost
da joj se mehani~ki nametnu i dadu norme iz ne~ega {to joj je tu|e i
strano. Jedinstvenost svake li~nosti, wena apsolutna nezamenqivost
ni~im drugim, zahteva da sama li~nost bude primer sebi. No da bi
bila primer sebi, treba da dostigne idealno stawe. . . To je mogu}no u
Hristu, koji u telu svom pokazuje svakome Bo`ju ideju o wemu; to
jest, to je mogu}no samo pomo}u opita, pomo}u li~nog op{tewa,
pomo}u neprestanog zagledawa u lik Hristov, pomo}u traèwa u
Sinu ôve~ijem svoga originala, svoje praosnovne ~ove~nosti. . .
Samo je Gospod Isus Hristos ideal svakoga ~oveka, to jest, ne
apstraktni pojam, ne prazna norma ~ove~nosti uop{te, ne shema
svake li~nosti, nego lik, ideja svake li~nosti sa svom wenom
ìvotnom sadrìnom<<.
>>Prokleti problem<< ~ove~je li~nosti dobija svoje potpuno i
zavr{no re{ewe u li~nosti Bogo~oveka Hrista. U woj su zemaqski
realno i ~ove~anski telesno prisutni i Bog i besmrtnost; ako igde, u
woj su na najsavr{eniji na~in pokazani i dokazani i Bog i besmrtnost,
a time i ve~ni smisao i boànski ciq svake qudske li~nosti uop{te.
Idealno savr{enstvo i apsolutnu puno}u li~nosti ~ovek postiè kada
se potpuno sjedini sa ~udesnom li~no{}u Bogo~oveka Hrista. Zato
Dostojevski tako plameno voli Gospoda Hrista i tako strasno
propoveda. Zato on ogwenim ma~em vere tako revnosno ~uva svoj
raj: presvetli lik Bogo~oveka Hrista. Van toga lika nema izlaza, nema
utehe, nema spasewa. Gde je On _ tamo je radost, tamo blagovest,
tamo blaènstvo.
Ali, gde je taj Lik? Gde se ~uva? _ U pravoslavqu, jedino u
pravoslavqu, odlu~no odgovara Dostojevski. Rimokatolicizam je gori
od ateizma, jer je unakazio lik Hristov, jer unakaènog Hrista
propoveda, a protestantizam je wegovo zakonito dete. >>Udubite se
u pravoslavqe, _ preporu~uje Dostojevski, _ to nije samo crkvenost i
obrednost, to je ìvo ose}awe. . . U samoj stvari, u wemu se nalazi
samo lik Hristov<<.
Da bi poznao pravoslavqe, ~ovek mora najpre postati
pravoslavan. A da bi postao pravoslavan, mora svim bi}em, svom
du{om, svim srcem zaroniti u pravoslavqe. A to zna~i: mora ose}ati
pravoslavno, ìveti pravoslavno i misliti pravoslavno. Li~ni
pravoslavni opit je jedini put koji vodi presvetlom liku Hristovom.
Samo li~nim opitom Dostojevski je mogao, i svaki ~ovek moè,
doznati da se >>lik Hristov sa~uvao u svoj svetlosti svoje ~istote u
pravoslavqu<<.
Gde je lik Hristov, tamo su sve ve~ne vrednosti i sve
neprolazne dragocenosti koje qudsko srce poèleti moè. uzalud se
qudi i bogovi mu~e da bez lika Hristovog osmisle i opravdaju sebe i
svet oko sebe. Samo u li~nosti Bogo~oveka potpuno je opravdan i
Bog pred ~ovekom i ~ovek pred Bogom. Zato Bogo~ovek jeste, i
zanavek ostaje, jedina istinska teodiceja. U to se moè uveriti svaki
ko se iskreno mu~i problemom ~oveka i sveta. Samo se pri tome
mora ispuniti jedan uslov: li~nim opitom usvojiti bogo~ove~anski,
pravoslavni metod ìvota i mi{qewa. To je svesrdno u~inio
Dostojevski, i wegov je mu~eni~ki podvig nagra|en re{ewem
vekove~nih, >>prokletih<< pitawa. Li~nim podvigom on je poznao
apsolutnu Istinu, i ona ga je spasla. A {ta je Istina? _ Bogo~ovek
Hristos, wegov ~udesni i ~udotvorni Lik. Dostojevski je svom du{om
svojom upio u sebe taj ~arobni Lik, i On mu je dao sva blaga koja mu
niko ni od bogova ni od qudi nije mogao dati. Zato je on sa
apostolskom revno{}u i àrom voleo, ~uvao i propovedao
Bogo~oveka Hrista, objavquju}i svakome i svima: da je jedino u
Wemu spasewe, smisao i ciq ~oveka i sveta. A kroz to i opravdawe
Boga pred ~ovekom i ~oveka pred Bogom. Otuda se wegova dela
mogu nazvati: Odbrana pravoslavnog lika Hristovog, ili: Pravoslavna
teodiceja.
Svoju beskrajnu qubav prema Hristu Dostojevski je ovaplotio u
svojim pozitivnim herojima: Aqo{i i Zosimi, Makaru i knezu Mi{kinu.
Lik Hristov je glavna stvarala~ka sila u wihovim du{ama. On zra~i iz
wih, iz wihovih lica, misli, ose}awa, re~i, dela. Sve {to je wihovo, u
su{tini je hristoliko. Sva neodoqiva dra` wihovih li~nosti je u wihovoj
hristolikosti. Oni su nov tip ~oveka, pravog ~oveka, ~oveka
formiranog po liku Bogo~oveka. Ako bi se htela ozna~iti kategorija
wihovog celokupnog ìvota i delatnosti, onda je to bogo~ove~nost.
U svojim hristolikim du{ama oni svesrdno i sveto ~uvaju ~arobni lik
Hristov, ìve Wime, ose}aju Wime, delaju Wime, i tako stvaraju
pravoslavnu teodiceju.
NAD TAJNOM P[ENI^NOG ZRNA

ôve~ija li~nost je u svakom trenutku svoga postojawa
strahovito sloèna i jezivo beskrajna. Stoga je i veli~anstveno i
opasno biti ~ovek. Ima tu neke tajanstvene i nezasladive, pa ipak
privla~ne gor~ine. ôvek je gorka tajna, mo`da najgor~a u svima
svetovima. Mnoge je ta tajna trovala, mnoge do ludila i samoubistva
dovela, mnoge u neizle~ive bogoborce pretvorila. Ona je i
Dostojevskog trovala, ali ga nije otrovala; ona je i Dostojevskog do
samoubistva dovodila, ali ga nije ubila; ona je i Dostojevskog u nevi|
enog bogoborca pretvorila, ali ga nije osatanila.
Svirepo mu~en tajnom ~ovekova bi}a, Dostojevski je kroz
svoje antiheroje poku{avao na sve mogu}e na~ine da je zasladi i
ublaì. Primewivao je sva qudska sredstva, ali je posle svakog gorka
tajna postajala jo{ gor~a i uàsnija. Kada su, najzad, sva qudska
sredstva krahirala, kada je sve qudsko bankrotiralo, Dostojevski je
bio primoran da ostavi ~oveka i ~ovekoboga i potraì Bogo~oveka.
Traìo Ga je svuda, ali Ga je na{ao jedino u pravoslavqu. I na svoju
najve}u radost otkrio, da u ~udesnoj li~nosti Bogo~oveka gorka
tajna ~oveka postaje slatka i blaga.
U to svoje radosno otkri}e Dostojevski je uneo svu du{u svoju.
I ona je svim bi}em osetila i saznala: da je u ovom gorkom svetu
jedina istinska i nezagor~iva blagovest za ~oveka _ Bogo~ovek. Ta
blagovest zra~i iz hristo~e`wivih heroja Dostojevskovih i struji iz
hristolikih li~nosti wihovih. Svi oni doìvquju tajnu ~oveka kao slatku
boànsku tajnu, kao jedinstvenu Bo`ju blagovest. Svi oni potvr|uju i
objavquju kao va`niju od svih istina ovu istinu: ~ovek je slatka tajna
Bo`ja i divna blagovest Bo`ja.
Za wih je ova istina najneposrednija i najsigurnija stvarnost.
Oni to pokazuju i dokazuju na teoriski, ne racionalisti~ki, ne
sholasti~ki, nego empiriski, eksperimentalno, ìvotno. Sve {to je
wihovo, di{e i odi{e tom istinom. Oni wome postoje i na woj sve
stroje. Neka slatka hristo~e`wiva sila izliva se iz wih i razliva na sva
srca oko wih. Ako sagledate su{tinu wihove du{e, wihovog srca,
wihovog uma, wihovih dela, na}i }ete da je presvetli Lik
Bogo~oveka Hrista wihova glavna stvarala~ka sila. Ni{ta nije tako
o~igledno kao wihova hristolikost. To ba{ i potsti~e ~oveka na
pitawe: kako su oni do{li do te hristolikosti? Kako su formirali sebe
likom Hristovim i postali Hristoliki?
Da bi odgovor na ovo pitawe bio objektivan, i da se ne bismo
ogre{ili o Dostojevskog, neizostavno je potrebno da se Dostojevskovi
hristoliki heroji podvrgnu psiholo{koj analizi, da se prona|u wihove
ìvotvorne sile i zakoni koji vladaju wihovim bi}em. Pritom treba
imati na umu, da su ove li~nosti beskrajno sloène, te ne podilaze ni
pod kakvu racionalisti~ku analizu. U wima se na nerazmrsiv na~in
isprepletalo zemaqsko sa nebeskim, prirodno sa natprirodnim i
~ove~je sa Bo`jim. Du{a im je sva izatkana od evan|elskih vrlina:
vere i molitve, smernosti i krotosti, qubavi i nade, dobrote i milosr|a,
bratoqubqa i bogoqubqa.
Svaka od ovih vrlina, pre no {to postane sastavni deo
~ovekova bi}a, izaziva u du{i vrlo sloèn psihi~ki proces i podvig. U
tome podvigu u~estvuje sav ~ovek. Velikim naporom i istrajnim
trudom, on postepeno pretvara evan|elske vrline u sastavne delove
svoga bi}a, dok najzad ne postanu du{a wegove du{e i srce
wegovog srca. Sva se li~nost takvoga ~oveka nalazi u neprekidnom
hristo~e`wivom podvigu i poletu, neumorno se usavr{ava po liku
Hristovom, postepeno postaju}i hristolika.
Posredi je ~itava nauka, zasnovana na mnogovekovnom
iskustvu najboqih sledbenika Hristovih: pravoslavnih podvi`nika i
svetiteqa. Oni su svojim trudom stvorili i savr{eno obradili naro~itu
opitnu nauku, nauku o moralnom preporo|aju i duhovnom
usavr{avawu ~oveka. Centar je te nauke ~udesni lik Bogo~oveka
Hrista: Wemu se ide kroz sve hristo~e`wive podvige, Wemu
gravitiraju sve ~ovekove misli i sva ose}awa, Wemu stremi ~ovek
svim svojim bi}em, dok se najzad ne sjedini s Wim, i tako postigne
svoj pravi ciq i ve~ni smisao.
U ovoj nauci Dostojevski je na{ao ono {to nije mogao na}i na
putevima evropskog humanizma i ~ovekobo{tva. Na{ao je sigurna
sredstva za pravilno razvijawe ~ove~je li~nosti od wenih za~etaka
do potpunog savr{enstva. Drugim re~ima, na{ao je re{ewe
>>prokletom<< problemu ~ove~ije li~nosti, a time i re{ewe
ostalim glavnim problemima qudskoga duha. On izjavquje: >>Sve
tajne, kako dovesti sebe do savr{enstva i bratstva, date su
pravoslavqem i wegovom disciplinom: samousavr{avawem<<.
Samousavr{avawe Hristom i po Hristu jeste jedini put ne samo
za pravilno i besprekorno re{ewe problema li~nosti nego i problema
zajednice, dru{tva, naroda, bratstva. Dostojevski tvrdi:
samousavr{avawe u Hristovom duhu jeste osnov svemu; li~no
usavr{avawe je ne samo po~etak svega, nego i nastavak svega, i
ishod. To je put Hrista Bogo~oveka i pravoslavqa, put stare
hri{}anske Crkve. Samo taj put ne zavr{ava pra{umskim bespu}em.
Idu}i wime i ~ovek i ~ove~anstvo idu putem bogo~ove~anske
besmrtnosti i ve~nosti. Zato se Dostojevski drì toga
bogo~ove~anskog puta. Po wemu: sve moralne ideje i ideali, sve
socijalne ideje i ideali osnivaju se na ideji li~nog apsolutnog
samousavr{avawa. A ta ideja moralnog samousavr{avawa ishodila
je uvek, i ishodi, iz misti~kih ideja, iz ube|ewa da je ~ovek ve~an,
da nije prosto zamaqska ìvotiwa, nego da je vezan sa drugim
svetovima i sa ve~no{}u.
Usavr{avaju}i sebe silom Hristovom, qudi su preobraàvali
sebe iz r|avih u dobre, iz dobrih u boqe, iz boqih u najboqe. Sve {to
je najve}e, najboqe i najlep{e u rodu qudskom i{lo je tim putem. Taj
su put pro{li i najsavr{eniji qudi: svetiteqi. Oni su najo~igledniji
primer, kako od gre{nika postaju pravednici i od nesvetih svetiteqi.
Svetiteqi su pro{li taj put, da bismo im i mi sledovali. Stoga
Dostojevski i veli: >>Svetiteqi svetle i osvetqavaju put svima
nama<<. Oni su >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<.
Oni su ideal za sve; oni su vo|i koji treba da nas vode kao bludne
sinove<<.
Za Dostojevskog: svetiteq je najpozitivniji i najboqi tip ~oveka,
najlep{i i najsavr{eniji izraz bi}a {to se ~ovek zove. Zato
Dostojevski jo{ izrana izu~ava psihologiju svetiteqa, istraùje wene
zakone, ponire u wene tajne. On ima izuzetno po{tovawe, molitveno
divqewe i naro~itu qubav prema svetom Tihonu Zadonskom, ruskom
svetitequ iz osamnaestoga veka. U wemu on nalazi sve {to je
potrebno ~oveku {irokih vidika i velikih problema. Za wega je sv.
Tihon >>pozitivan ruski tip koji ruska literatura traì<<. Opisati
svetog Tihona, uvesti ga u rusku literaturu i u~initi ga wenim
pozitivnim tipom _ postaje zavetni ideal Dostojevskog. Smi{qaju}i
plan za Bra}u Karamazove Dostojevski pi{e 1870 g. Majkovu:
>>Mo`da }u uspeti da stvorim jednog veli~anstvenog, pravog
svetiteqa. . . Razume se, ja ni u kom slu~aju ne}u stvoriti, nego
izneti, opisati stvarnog Tihona, koga odavno nosim u svome srcu.
[tavi{e, smatra}u kao veliki uspeh ako budem dao makar ta~an,
veran nacrt<<.
Da bi {to uspe{nije ostvario svoju zavetnu misao, Dostojevski
obilazi ruske manastire, pose}uje savremene podvi`nike, duhovne
starce, me|u wima i ~uvenog op}inskog starca _ duhovnika _
Amvrosija. I uspeva da na jedan besprimerno savr{en na~in da u
licu starca Zosime pravog, stvarnog svetiteqa, i na taj na~in stvori u
ruskoj literaturi >>pozitivan ruski tip<<, tip ~oveka neiskazane
krasote i ~ari. Starac Zosima mnogo li~i na svetog Tihona
Zadonskog i starca Amvrosija Op}inskog. To je prirodno, jer je starac
Amvrosije sa drugim op}inskim starcem Makarijem posluìo
Dostojevskome kao ìvi primer, ìvi original za starca Zosimu.
Nema sumwe, starac Zosima je pozitivan tip Dostojevskoga. U
wemu on daje najsavr{enije i najcelishodnije re{ewe problema
li~nosti, re{ewe bogo~ove~ansko i pravoslavno. Za wega je starac
Zosima >>svetiteq i ~ovek vi{i od nas; on zna i ima istinu, on zna
pravdu i . . . ~uvar je pravde Boìje. . . On je svetiteq, u wegovom je
srcu tajna preporo|aja sviju nas, ona mo} koja }e naposletku
vaspostaviti pravdu na zemqi, i bi}e svi sveti, i vole}e jedan drugog,
i ne}e biti vi{e ni bogatih, ni siroma{nih, ni nadmenih, ni poniènih,
nego }e biti svi kao deca Boìja, i nasta}e pravo carstvo Hristovo<<.
Duhovnik, sveti starac zna tajnu ~ovekova bi}a; ni{ta mu
qudsko nije nepoznato: od najgnusnijeg pada do najidealnijeg uzleta.
Zato i moè voditi svakog ~oveka najsigurnijim putem moralnog
preporo|aja i usavr{avawa. Izlaù}i ulogu svetih, duhovnih staraca u
Pravoslavnoj Crkvi, Dostojevski odgovara na pitawe, {ta je to starac i
veli: >>Starac _ to je ~ovek koji uzima va{u du{u i va{u voqu u
svoju du{u i u svoju voqu. Izabrav{i sebi starca, vi se odri~ete svoje
voqe i predajete je wemu u potpunu poslu{nost, sa potpunim
samoodricawem. To isku{ewe, tu stra{nu {kolu ìvota, onaj, koji se
predaje, prima dobrovoqno, u nadi da }e posle dugog isku{ewa
pobediti sebe, ovladati sobom u tolikoj meri, da moè, naposletku,
poslu{no{}u u toku celog ìvota, posti}i potpunu slobodu, to jest
slobodu od samoga sebe, da izbegne sudbu onih koji su ceo vek
proìveli a sebe u sebi nisu na{li. Taj pronalazak, to jest stara{tvo _
nije pronalazak teorijski, nego je izveden na Istoku iz prakse danas
ve} hiqadugodi{we. Obaveze prema starcu nisu to {to obi~no
>>poslu{awe<<, isku{eni{tvo, koje je oduvek postojalo i u na{im
ruskim manastirima. U stara{tvu se priznaje ve~na ispovest svih
onih koji se trude i vr{e podvige kod starca _ i nerazru{iva sveza
izme|u onoga koji je svezao i svezanoga. . . Stara{tvo je ispitano i
ve} hiqadugodi{we oru|e za moralni preporo|aj ~ovekov od ropstva
ka slobodi i ka moralnom usavr{avawu.
Omiqeni heroj Dostojevskoga, dvadesetogodi{wi Aqo{a
Karamazov, o~aran hristolikom li~no{}u starca Zosime i ponesen
nekom hristo~e`wivom silom, ostavqa sve, odlazi starcu u manastir,
i u wemu blagom, krotkom i mudrom nalazi idealan izlaz za svoju
mladu du{u, koja se otimala iz mraka svetske zlobe na svetlost
qubavi. On ìvi u samoj }eliji starca Zosime, i, predav{i mu potpuno
svoju du{u, prolazi podvig apsolutnog poslu{awa. Starac Zosima
vaspitava Aqo{u ne`no i mudro. Ispuwuje mu du{u evan|elskim
vrlinama, preobraàva srce hristo~e`wivim ose}awima i zaliva
slatkim Hristovim tajnama. Kroza sve zra~i preporo|ajna i
preobraàjna, blaga i tiha svetlost ~udesnog lika Hristovog. Tom
blagom i sveprodirnom svetlo{}u starac Zosima obasjava svakoga
~oveka, otkriva u svakome ono {to je bogoliko i hristo~e`wivo,
besmrtno i ve~no, i na tome zasniva preporo|aj sva~ije li~nosti.
Ako se traì neprolazna su{tina ~ove~ije li~nosti, ona je nesumwivo
u bogolikoj besmrtnosti du{e. sjediniti tu besmrtnost sa besmrtnim
Bogom _ smisao je i ciq ~ovekova postojawa na zemqi. To se postiè
hristo~e`wivim podvizima, od kojih je prvi _ vera.
Sa verom po~iwe pravi ìvot ~ovekov na zemqi, ìvot
besmrtne bogolike du{e. Vera izaziva u celokupnom bi}u
~ovekovom potpun preobraàj i potpunu promenu svih vrednosti:
sve qudsko i smrtno ~ovek zamewuje Bo`jim i besmrtnim; odbacuje
sve {to je dotle smatrao za smisao i ciq svoga ìvota, a usvaja
Bogo~oveka Hrista kao ve~ni smisao i ciq svoga postojawa u svima
svetovima. Iako vrlo sloèn, vera je ipak jasan i odre|en hristo~e`wiv
podvig: ona zahvata celog ~oveka, stavqa ga u pokret od smrtnog
ka besmrtnom, od prolaznog ka ve~nom, i vodi evan|elskim putem,
sa krajwim ciqem: da ga potpuno sjedini sa Bogo~ovekom Hristom.
U svemu tome dominira ~udotvorni lik Hristov.
Takvo je evan|elsko shvatawe vere. Takvo i Dostojevskovo. To
on izraàva i potvr|uje svojom shemom vere. On kaè: >>Shema
vere: Pravoslavqe sadrì u sebi lik Isusa Hrista<<. Ako ovu skicu
vere ra{~lanimo i pro{irimo, mogli bismo re}i: pravoslavno verovati
zna~i: smatrati lik Isusa Hrista za ve~ni smisao i ciq svoga bi}a,
ìveti Wime, misliti Wime, ose}ati Wime; sve svoje normirati Wime u
svima svetovima i biti ve~no Wegov svom du{om svojom, svim
srcem svojim, svom snagom svojom.
Samo takva vera u Bogo~oveka Hrista je prava vera, jer jedino
ona moè osmisliti ìvot ~ovekov u svima svetovima. Ili takva vera u
Bogo~oveka ili _ treba spaliti sve, jer je bez Wega sve besmisleno,
glupo i uàsno i na nebu i na zemqi i pod zemqom. Do takve
odlu~ne i mu~ne dileme do{ao je Dostojevski, traè}i smisao i ciq
~ovekovom bi}u u na{em zemaqskom svetu.
Podvigom vere ~ovek vaskrsava sebe iz groba egoizma.
Hristocentrizmom podviga vere on pobe|uje egocentrizam svoga
oholog razuma, podivqale voqe i ogrehovqenog srca. Qudski razum,
ovakav kakav je u svojoj empirijskoj datosti, ograni~en, egoisti~an,
ogrehovqen, nadmen, jeste ne{to {to treba savladati. Savladati i
pokoriti Razumu bezgrani~nom, ~istom, bezgre{nom, ve~nom i
bogo~ove~nom. Jednom re~ju: razumu Hristovom. To je prvi zahtev
evan|elskog, pravoslavnog podviga vere.
Po uverewu Dostojevskoga, nije najvi{a stvar posedovawe
razuma, saznawa, nauke, nego posedovawe vere u Bogo~oveka
Hrista i u zagrobni ìvot. ôveku je svojstveno neverje stoga {to
stavqa razum iznad svega. Ali po{to je razum svojstven samo
~ove~ijem organizmu, to on ne moè i ne}e da razume ìvot posle
smrti, i zato ne veruje da je taj ìvot vi{i. S druge strane, ~oveku je
od same prirode svojstveno ose}awe sumwe i prokletstva, jer je
qudski razum tako ude{en da ne veruje u sebe neprekidno, niti
zadovoqava sebe sama, te je stoga sklon da svoje postojawe smatra
za nedovoqno. Otuda dolazi te`wa ka veri (Drang zum Glauben) u
ìvot s one strane groba. Qudi su, o~igledno, prelazna bi}a, i wihovo
postojawe na zemqi, nema sumwe, jeste proces ili neprekidno
bitisawe jedne larve koja se pretvara u leptira.
ôvek je prelazno bi}e, ali on postaje prolazno bi}e, ako
podvigom vere ne probije ~auru svoga egoizma i ne sjedini se sa
neprolaznim i ve~nim Bi}em. Drugim re~ima, ~ovek je kao zrno,
koje samo onda mnogo roda rodi, ako umre. Jer je Bezgre{ni rekao:
>>Zaista, zaista vam kaèm: ako zrno p{eni~no pav{i u zemqu ne
umre, jedno ostane; a ako umre, mnogo roda rodi<<. _ Tajna
~ovekova bi}a je ravna tajni p{eni~nog zrna: ako se ~ovek uvu~e
sav u ~auru samoìvog i sebi~nog samoqubqa, i zatvori se u woj,
onda _ ostane jedan, ostane sam i usamqen, zbog ~ega se sasu{i i
ugine; ako pak zrno svoga bi}a podvigom vere poseje u Hristu, te
ono umre u Wemu, onda _ ono ìvi, poraste i mnogo roda rodi. Jer je
Bezgre{ni rekao i ovo: >>Koji qubi du{u svoju, izgubi}e je; a ko mrzi
du{u svoju u ovome svetu, sa~uva}e je za ìvot ve~ni<<.
Tako sveznaju}i Bogo~ovek obja{wava tajnu ~ove~ijeg bi}a;
tako je obja{wava i Wegov neustra{ivi sledbenik Dostojevski. Jer
wegovo glavno delo >>Bra}a Karamazovi<< i nije drugo nego
proro~ki vidovito obja{wewe gore navedenih Hristovih re~i iz
dvanaeste glave Jovanovog Evan|eqa. Dostojevski je to naro~ito
istakao, stavqaju}i ove Spasiteqeve re~i kao moto ovog svog remek-
dela. Ako igde, u wima treba traìti Dostojevskov kqu~ za
obja{wewe tajne ~ove~ijeg bi}a.
U podvigu vere umire sav ~ovek radi Hrista, da bi u Wemu
oìveo besmrtnim i ve~nim ìvotom. ôvek umire da bi oìveo.
Takva je antinomija vere. U podvigu vere umire i razum, ali umire da
bi, preporo|en i prera|en verom, na{ao u Hristu svoj ve~ni smisao i
svoju besmrtnu stvarala~ku silu. Prvi zahtev vere je: ~ove~e, ne
veruj svome ograni~enom, ogrehovqenom, gordom razumu; mrzi
razum svoj, du{u svoju, jer dok ne omrzne{ sebe, ne}e{ zavoleti
Hrista. I ~ovek, mrze}i sebe, du{u svoju, razum svoj, u posledwem
o~ajawu vapije svim bi}em svojim:
>>Credo, quia absurdum est. Ni{ta, ni{ta svoje ne}u, ne}u ~ak ni
razum. Ti jedini, samo Ti! Dic animae meae: salus tua Ego sum! Uostalom,
ne moja nego Tvoja voqa neka bude. Trojice jedinice, pomiluj me! . . .
Verujem uprkos je~awu razuma; verujem, jer u samom
neprijateqstvu razuma prema mojoj veri ja vidim zalog ne~eg
novog, ne~eg ne~uvenog i najvi{eg. Ja se ne}u spustiti u
dubodoline razuma, ma me on pla{io najstra{nijim baucima. Ja sam
ve} video da, ostaju}i sa razumom, propadam u εποχη, sada ho}u da
budem bez-razuman.
Po{to sam se podigao na novu visinu i osigurao da ne skliznem
u racionalisti~ki pli}ak, ja govorim sebi: sada verujem i nadam se da
}u shvatiti ono u {to verujem. Sada ne}u da beskona~no i ve~no
pretvaram u kona~no i vremensko. . . Sada vidim da je moja vera
izvor vi{eg razumevawa i da u woj razum dobija svoju dubinu. I,
odmaraju}i se od podnesenih napora, spokojno ponavqam sa
Anselmom Kenterberiskim: Credo ut intelligam. . . Sada znam zato {to
verujem.
Posle toga prelazim na tre}i stepen. Ja razumem veru svoju.
Vidim da je ona klawawe >>Bogu poznatome<<, i da ja ne samo
verujem nego i znam. Granice znawa i vere se stapaju. Pregrade
razuma se gube i i{~ezavaju; sav se razum pretvara u ne{to novo. I
ja, radostan, kli~em: Intelligo ut credam! Hvala Bogu za sve! >>Sada
vidimo kao kroz mutno staklo, nejasno, a onda }emo licem k licu;
sad znam ne{to, a onda }u poznati kao {to sam samog sebe
poznao<<.
Podvigom vere ~ovek predaje Bogo~oveku Hristu svu svoju
li~nost. Pred Wim, svesvetim i krotkim, on smirava svoj gordi um,
divqu voqu i burno srce. @eravi~no ose}a da je wegov duh
beskrajno siroma{an prema svebogatom Duhu Hristovom. Radosno
osloba|a sebe od robovawa stvarima i pot~iwava sebe evan|elskim
idealima. Trudoqubivo i istrajno on hristolikom smireno{}u potiskuje
iz sebe bogobora~ku gordost i ~ovekobo{ko bezumqe, dok ih najzad
sasvim ne potisne. U takvom podvigu smirene vere Dostojevski vidi
rusko re{ewe >>prokletog problema<< li~nosti, zato u svome
znamenitom Govoru o Pu{kinu apostolski vatreno poziva rusku
inteligenciju na ovaj podvig: >>Smiri se, gordi ~ove~e, i skrhaj pre
svega svoj ponos. Smiri se, besposleni ~ove~e, i pre svega potrudi
na ro|enoj grudi. . . Istina nije van tebe, nego u tebi; na|i sebe u sebi,
pot~ini sebe sebi, ovladaj sobom, i ugleda}e{ istinu. Istina se ne
nalazi u stvarima, nije van tebe, i nije negde daleko preko mora,
nego je pre svega u tvom sopstvenom radu nad sobom. Pobedi{ li
sebe, smiri{ li sebe, posta}e{ slobodan kako nikad nisi ni sawao,
po~e}e{ veliko delo, oslobodi}e{ i druge, vide}e{ sre}u, jer }e ti se
ìvot ispuniti; shvati}e{ najzad narod svoj i wegovu veliku istinu<<.
Podvig vere ima dve strane: odre~nu i potvrdnu. Odre~na se
sastoji u odricawu od sebe, od du{e svoje, i u raspiwawu sebe na
krstu Hristovom; potvrdna se sastoji u pronalaèwu sebe u Hristu, i u
vaskrsewu svoje bogolike du{e Hristom. Jer je Sveistiniti rekao: Ko
ho}e za mnom da ide, neka se odre~e sebe i uzme krst svoj i ide za
mnom. Jer ko ho}e da sa~uva du{u svoju, izgubi}e je; a ko izgubi
du{u svoju mene radi, na}i }e je.
ôvek se odri~e sebe, kada se odrekne svoga gordog razuma,
svoje greho~e`wive voqe, svoje ogrehovqene du{e, svoga
samovoqnog ja. A uzima krst svoj, kada raspne svoju voqu, svoju
du{u, svoj razum, svoje ja. Samo takav ~ovek moè i}i za Hristom,
koji svojom boànskom silom osloba|a svega grehovnog i smrtnog i
du{u ~ovekovu, i srce, i voqu, a ispuwuje ih besmrtnim i ve~nim.
Pogubquju}i radi Hrista i Hristom sve {to je grehovno, zlo i smrtno u
du{i wegovoj, i voqi, i srcu, ~ovek nalazi u Hristu i du{u svoju, i
voqu, i srce, samo o~i{}ene, obnovqene i obesmr}ene.
@ivot hristo~e`wivih heroja Dostojevskovih je ìvot
neprekidnog samoodricawa i samoraspiwawa i odlu~nog idewa za
Hristom. îm se Aqo{a, razmisliv{i se ozbiqno, uverio da Bog i
besmrtnost postoje, odmah je rekao sebi: >>Ho}u da ìvim za
besmrtnost, a na polovwa~ki kompromis ne pristajem<<. Wemu je
izgledalo ~udnovato i nemogu}no da ìvi kao pre. Re~eno je:
>>Razdaj sve pa po|i za Mnom, ako ho}e{ da bude{ savr{en<<.
Stoga je Aqo{a i rekao sebi: >>Ne mogu ja, mesto >>svega<<, dati
dve rubqe, a mesto >>idi za Mnom<<, odlaziti samo u crkvu na
slu`bu<<.
Starac Zosima je ~arobno ovaplo}ewe pravoslavnog
beskompromisnog i bezrezervnog idewa za Hristom i ìvqewa radi
Hrista. I no}i wegove i dani wegovi ispuweni su hristo~e`wivim
podvizima i ~ovekoqubivim naporima. O~aran prekrasnim likom
Hristovim i vo|en Wime kroz tamu ovoga sveta, on kao sunce svetlo i
tiho prohodi tajnu svoga ìvota, zagrevaju}i promrzle du{e i
odu{evqavaju}i ih za novi ìvot po Hristovom Evan|equ.
Svoju beskrajnu veru u Bogo~oveka i dirqivu qubav prema
Wemu, knez Mi{kin je doveo do evan|elske ekstaze, do potpunog
samozaborava, do >>idiotstva<<. On je toliko odan Hristu, toliko
ìvi Wime, misli Wime, ose}a Wime, èli Wime, da svojoj okolini
izgleda zanesewak i idiot. I zaista on je idiot, ali idiot u uzvi{enom,
apostolskom smislu, jer Hrista voli vi{e svega, uzdiè iznad svega,
pa makar sav svet bio protiv wega i smatrao ga za nenormalnog
~oveka, za idiota. On moè mirne du{e re}i sa apostolom Pavlom:
>>Mi smo budale Hrista radi<<.
Makaru je du{a izatkana od najfinijih evan|elskih ose}awa.
Wegova krotost je neizmerna, wegova blagost beskrajna, wegova
àlostivost dirqiva, wegovo ~ovekoqubqe svemilostivo. On ide po
svetu ne`no i tiho kao da je izgra|en od materije od koje i san. A to
samo stoga da ne bi nekom nehoti~nom grubo{}u ranio izmu~ena
srca qudska ili rawena ozledio. On ne`no{}u Najne`nijeg le~i i vida
bolne i tu`ne du{e i kroto{}u Najkrotkijeg pokriva tu|e grehe.
Za hristo~e`wive heroje Dostojevskoga verovati u Hrista
zna~i: qubiti Hrista svom du{om svojom i ìveti Wime svim bi}em
svojim. Jer Hristos traì celoga ~oveka, a ne deli} wegove du{e ili
par~e wegova bi}a. Vera na par~e, vera uslovna _ nije vera. Ako se
carstvo ~ove~ije li~nosti razdeli _ propada. Za Hrista i Pravoslavqe
ne postoji >>zlatna sredina<<. >>Zlatna sredina je, veli
Dostojevski, ne{to kukavi~ko i bezli~no, i u isto vreme ne{to
nadmeno i ~ak izaziva~ko<<. ôvek istinski veruje u Hrista, ako
svom du{om svojom, svim srcem svojim, svom voqom svojom, svim
bi}em svojim ide za Wim, pa makar se wegov razum nemilosrdno
bunio i burno protestvovao.
Samo takva vera spasava ~oveka od du{egubne sumwe i
samoubistvenog o~ajawa. >>A takozvana >>razumna<<,
>>racionalna<< vera, vera >>sa dokazima razuma<<, vera po
Tolstojevoj formuli: >>Ja ho}u da tako razumem, da mi sve ono {to
je neobja{wivo izgleda kao neophodnost razuma<<, _ takva vera je
stvrdnut, opak, ~vrst i kameni izra{taj u srcu, koji ne dopu{ta srcu
da pristupi Bogu; takva vera je bunt protiv Boga, ~udovi{ni porod
qudskog egoizma koji èli da i Boga pot~ini sebi. Ima mnogo vrsta
bezbo`ni{tva, ali je najgora me|u wima takozvana >>razumna<<,
>>racionalna<< vera. Najgora, jer osim toga {to ne priznaje
predmet vere (>>stvari nevidqive<<), ona je i dvoli~na: priznaje
Boga, da bi odbacila samu su{tinu wegovu: >>nevidqivost<<, to
jest >>nadrazumnost<<. [ta je >>razumna vera<<? >>Razumna
vera<< je gadost i smrad pred Bogom. Ne}e{ poverovati dok se ne
odre~e{ sebe, svoga zakona. A >>razumna vera<< upravo i ne èli
da se odrekne egoizma, pa jo{ i tvrdi da zna Istinu. Ali, ne orekav{i
se sebe, ona moè imati u sebi samo sebe. Istina se poznaje pomo}u
sebe, ne druga~ije. Da bismo poznali Istinu treba da je imamo, a za
to je neophodno da prestanemo biti ono {to smo i da se pri~estimo
samom istinom. >>Razumna vera<< je na~elo |avolske gordosti,
èqa da ne primimo Boga u sebe, nego da izdajemo sebe za Boga, _
samozvanost i samovoqa<<.
Pravoslavnim podvigom vere Dostojevski je preobrazio
egocentri~ni razum, savladao ubita~nu skepsu, pobedio
samoubistveno o~ajawe svojih antiheroja, i smirio svoju burnu du{u
pred blagim i krotkim likom Bogo~oveka Hrista. Razum je ne{to {to
treba smiriti i preobraziti verom. Dostojevski je to u~inio odlu~no i
smelo. I prvi znak toga je _ smirenost pred stra{nom tajnom Bo`jom i
pred ne mawe stra{nom tajnom ovoga sveta.
Vera i smirenost su blizanci: zajedno se za~iwu, zajedno rastu,
zajedno ìve, a ako umru _ zajedno umru. Podvigom vere ~ovek
prenosi centar svoga bi}a iz vremenskog u ve~no, iz smrtnog u
besmrtno, iz prirodnog u natprirodno, iz qudskog u Boìje. Tu sve
odi{e ne~im beskrajnim i ve~nim. Na dogledu tajanstvene
beskrajnosti i zagonetne ve~nosti ~ovek se ispuwuje smireno{}u i
strahom. I bolno ose}a da ga ni wegov um, ni wegova voqa, ni
wegovo srce ne mogu voditi kroz neispitana prostranstva novih
realnosti. Ali po nekoj prijatnoj neophodnosti vera i smirenost se
izvijaju u molitvu koja preuzima vo}stvo u novom ìvotu. I ~ovek se
s tihom rado{}u poverava molitvi da ga ona vodi kroz tajanstva
besmrtnih realnosti.
Molitva caruje i vlada. Vo|en molitvom, si}u{ni duh ~ovekov
naslu}uje realnost ve~ne Istine. On veruje molivom i moli se verom.
Molitva postaje za wega oko kojim on zagleda u dubine ve~nosti i u
pradubine svoga bi}a. Kroz stra{no zamr{ene tajne ve~nih i
beskrajnih stvarnosti moliva vodi i um ~ovekov, i srce, i voqu. I
~ovek svom du{om ose}a da je molitva najvidovitije oko wegovog
bi}a, oko kojim moè videti i poznati {to dotle ni slutio nije. U
pravoslavqu molitva je vo|, u~iteq i vaspita~. Svojim pravoslavnim
srcem Dostojevski je to osetio i saznao. >>Mladi}u, ne zaboravqaj
molitvu, savetuje starac Zosima. Svaki put u molitvi tvojoj, ako je
iskrena, sine novo ose}awe, a u wemu nova misao, koju ranije nisi
znao, i koja }e te iznova ohrabriti, i razume}e{ da je molitva
vaspitawe<<.
Dostojevski je uspeo da da najkra}u i najsaètiju definiciju
evan|elske, pravoslavne pedagogike. Ona glasi: molitva je
vaspitawe. Ako ima svemo}nog sredstva kojim ~ovek moè preraditi
i preobraziti sebe iz r|avog u dobrog, iz dobrog u boqeg, i iz boqeg u
najboqeg, onda je to molitva. Glavni metod i glavna sila evan|elskog,
pravoslavnog vaspitawa jeste molitva. Wome komponuje svoja
raspoloèwa svaka hristo~e`wiva li~nost. Ako je iskrena, svesrdna i
mudra, kroz wu se uvek spu{ta u du{u ~ovekovu pone{to od
Najvi{ega, Najboqega i Najlep{ega.
Molitva stvara nova ose}awa; nova ose}awa se izvijaju u nove
misli; a sve se to sliva u nova raspoloèwa, bogoqubiva i
~ovekoqubiva. ôvek stalno vezuje sebe sa Bogom i qudima na
najboqi na~in. molitveno raspoloèwe postaje wegovim stalnim
raspoloèwem. Stalna molitvenost neprestano stvara nova ose}awa i
nove misli, te je ~ovek uvek bogat sveòm qubavqu prema Bogu i
prema qudima. U samoj stvari, molitvom se stvara evan|elska,
pravoslavna filosofija ìvota. Ako bi se htelo, ona bi se s pravom
mogla nazvati molitvenom filosofijom.
Molitva je vaspitawe. A po{to je hram _ >>dom molitve<<,
onda je i dom vaspitawa. Po ube|ewu Dostojevskoga, istinsko se
vaspitawe i prosve}ewe dobija u hramovima. Boànska Istina
hri{}anstva obavijena je boànskim misterijama. Woj se pristupa
samo molitvom. Ona se saznaje, ona se sti~e, i wome se ìvi opet
samo molitvom. Otuda se pravi hri{}anski karakter moè izgraditi,
ako ~ovek formira sebe molitvom. Hristoliki heroji Dostojevskoga
vaspitavaju se i izgra|uju molitvom. Molitva je atmosfera u kojoj se
oni stalno kre}u, ìvot u kome oni stalno ìve. Oni su molitveno
raspoloèni i prema Bogu i prema qudima. Svakog susre}u sa
beskrajnom molitvenom kroto{}u i smireno{}u. Oni smiravaju sebe
u crva, nipoda{tavaju do ni{tavila. Sveti starac Zosima govori o sebi:
Ja sam gori od svih qudi, od svih i od svakoga na zemqi. Gospode, ja
sam gr|i od sviju i svega.
To ose}awe i saznawe gre{nosti postepeno se razvija i raste u
~oveku, dok se ne pretvori u neprekidno ose}awe i saznawe svoje
li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti. Na tajanstven, ali vrlo realan
na~in, ~ovek ose}a da ne~eg wegovog ima u grehu svakog
gre{nika i da on u~estvuje u svima gresima roda qudskog. Zato se i
ose}a li~no odgovoran za svaki greh i za svako zlo u ovom svetu. To
ose}awe i saznawe li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti neophodno
je svakome ~oveku, ne samo podvi`niku i monahu, za wegovo
pravilno orijentisawe u ovome svetu. >>Oci, veli starac Zosima
bratiji u manastiru, mi nismo za to svetiji od svetovwaka, {to smo
ovamo do{li, i {to smo se u ovim zidovima zatvorili, nego, naprotiv,
svaki koji je ovamo do{ao, tim samim {to je do{ao ovamo, doznao je
o sebi da je on gori od svih svetovwaka, i od svih i od svakoga na
zemqi. I {to monah duè ìvi me|u zidovima svojim, tim osetqivije
treba to da ose}a. Jer, u protivnom slu~aju nije imao ra{ta dolaziti
ovamo. A kada sazna da on ne samo da je gori od svih svetovwaka,
nego da je i pred svima qudima za sve i za svakoga kriv, za sve
grehe qudske, svetske i li~ne, tek }e se tada posti}i ciq na{e
mona{ke usamqenosti. Jer znajte, mili moji, da je svaki pojedini od
nas nesumwivo kriv za sve i za sva{ta na zemqi, ne samo usled
op{te svetske krivice, nego i li~no svaki za sve qude i za svakog
~oveka na ovoj zemqi.
ôvek je tek onda potpun ~ovek, kada oseti u sebi
tajanstvenu vezu sa svima qudima svih vremena i svoju sudbinsku
zavisnost od sviju i svakoga. Takav ~ovek je vrlo osetqiv za sve {to
je qudsko: grehe svih qudi preìvquje kao ne{to svoje i ose}a se
odgovoran za sve i sva. Zato i smirava sebe smirewem koje celo bi}e
wegovo vodi evan|elskim putem spasewa. Spasewa od
~ovekobo{kog egoizma i satanskog solipsizma. >>Jedini je tu spas:
uzmi i u~ini sebe odgovornim za sav greh qudski. A to, brate, zbiqa i
jeste tako: jer ~im ti sebe iskreno na~ini{ odgovornim za sve i
svakoga, onoga ~asa }e{ uvideti da tako i jeste u samoj stvari, i da
ti i jesi odgovoran za sve i sva. A zbacuju}i i tovare}i svoju ro|enu
lenost i svoju nemo} na qude, svr{i}e{ tim da }e{ se satanskom
gordo{}u opasati, i na Boga }e{ uzroptati<<.
U svemu ovome potreban je li~ni opit, li~no iskustvo,
zasnovano na ìvom ose}awu i vedrom saznawu. Tajnu ìvota
najboqe shvata i najradije podnosi ~ovek koji qude i svet prima kroz
saznawe svoje li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti. Savr{ena je
pravda u onog sudije koji za sve grehe qudske osu|uje najvi{e sebe.
Najsavr{eniji je sud _ ne suditi i ne osuditi, nego sebe u~initi
odgovornim za sve grehe i zlo~ine qudske na ovoj zemqi. Prokleti
problem zlo~ina i kazne dobija svoje savr{eno re{ewe u ~ovekovom
smirenom ose}awu li~ne svegre{nosti i u neugasivom saznawu
li~ne sveodgovornosti. U ose}awu i saznawu: da je svaki ~ovek
li~no odgovoran za sve qudske zlo~ine i grehe.
>>Naro~ito imaj na umu da ne moè{ nikome sudija biti. Jer
niko ne moè biti na zemqi sudija zlo~incu, pre nego {to i on sam _
sudija _ ne pozna da je i on isti onakav zlo~inac kao i onaj {to stoji
pred wim, i da je on mo`da vi{e nego iko drugi kriv za zlo~instvo
toga {to stoji pred wim. Kad postigne to, onda }e mo}i postati i
sudija. Ma kako da to izgleda bezumno, istinito je. Jer kad bih ja bio
pravedan, tada mo`da ne bi bilo ni zlo~inca {to stoji preda mnom.
Ako bude{ kadar primiti na sebe zlo~instvo onoga {to stoji pred
tobom, i kojega tvoje srce osu|uje, primi odmah i postradaj ti za
wega _ wega pak bez ukora otpusti. I ba{ da te i sam zakon postavi
za wegovog sudiju, ti, koliko ti samo bude mogu}no, i tada postupi u
tom smislu; jer }e optuèni oti}i i osudi}e sam sebe gore, no {to bi
ga tvoj sud osudio. Ako li pak tvoj bratski poqubac ne dirne u srce,
ako ne izazove u wemu dobro ose}awe, i on ode od tebe smeju}i ti
se, ne daj se zbuniti ni time: zna~i, jo{ mu nije rok do{ao, ali }e do}i
u svoje vreme; a ako ne do|e, svejedno: ako ne}e on, drugi }e mesto
wega do}i do poznawa, i postrada}e, i osudi}e i okriviti sebe sam, i
pravda }e biti zadovoqena. Veruj ovome, nesumwivo veruj; jer ba{ u
tome leì sve uzdawe i sva vera svetiteqa<<.
Bezdana tajna ìvota gnezdi se u duhu qudskom i prema{a sve
~ove~ije sposobnosti saznawa. Nijedna misao qudska nije u stawu
da sagleda sve do kraja, niti ose}awe qudsko da oseti sve do dna.
Dostojevski pi{e u svome Dnevniku: >>Jasno je i razumqivo do
o~iglednosti da se zlo skriva u ~oveku dubqe nego {to
pretpostavqaju socijalisti koji ho}e da le~e; da se zlo ni u kakvoj
dru{tvenoj formaciji ne moè izbe}i; da }e qudska du{a ostati uvek
ista; da nemoralnost i greh proisti~u iz we; i da su, najzad, zakoni
qudskoga duha jo{ toliko nepoznati, toliko jo{ nauka za wih ne zna,
toliko su neodre|eni i toliko tajanstveni, da nema, niti zasad moè
biti lekara, pa ni sudija krajwih. Nego postoji Onaj jedan, koji kaè:
>>Moja je osveta, ja }u odmazditi<<. Samo tome Jednome poznata
je sva tajna ovoga sveta i krajwa sudbina ~ovekova. I tako se ~ovek
ne sme hvatati da re{ava {ta bilo sa ponosom u svoju nepogre{ivost
_ jo{ nije do{lo vreme niti ~as. ôvek koji sudi drugim qudima treba
zato da zna da on nije sudija krajwi, nego da je i on gre{nik, da su
terazije i mera sveta u wegovim rukama apsurd, ako se i on sam,
drè}i u rukama tu meru i terazije, ne priklawa pred zakonom jo{
neodgonetnute tajne, i ne pribegava jedinom izlazu _ milosr|a i
qubavi<<.
Ovo hristovsko shvatawe tajne ~ovekova bi}a i zavr{nog suda
o woj imaju hristoliki heroji Dostojevskoga. Wih potpuno proìma
ose}awe i saznawe li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti za sve i
sva. Oni ne sude, nego qube. Ako sude, sude qubavqu i milosr|em.
Molitvenom smireno{}u oni pokrivaju grehe gre{nima i zlo~ine
zlo~incima. Oni iskreno smatraju sebe odgovornima za grehe svojih
bli`wih.
Starac Zosima s beskrajnom qubavqu susre}e svakog
gre{nika; blago ulazi u wegovu du{u, ~ini je svojom, wene grehe
ose}a kao svoje, i naro~ito priawa srcem onome ko je gre{niji. Divni
Aqo{a je oli~ena blagost i smirenost. Sva wegova li~nost svedo~i i
pokazuje da on ne èli da bude sudija qudima i na nipo{to ne}e da
osudi nikoga. To ~ak i sladostrasni Fjodor Karamazov ose}a, zbog
~ega i govori Aqo{i s ushi}ewem: >>Gle, ja ose}am da si ti jedini
~ovek na zemqi koji me nije osudio, mali{ane moj mili, ja ose}am
to, i ne mogu ne ose}ati to<<.
Ne`ni i tu`ni knez Mi{kin vrlo sna`no ose}a beskrajnu
sloènost ~ovekova bi}a i ìvota uop{te. On do samozaborava pati
zbog grehova svojih prijateqa i poznanika, ali ih ne osu|uje. On ima
razumevawa za sve; sa svima se ophodi smireno; sve smatra da su
boqi i vi{i od wega; vrlo duboko i {iroko gleda ìvot i vidi wegovu
~udesnu tajanstvenost. I ba{ stoga ose}a da je i on sam nekako kriv
za sve grehe i patwe qudske. Tako se jednom prilikom i izraàva:
>>Najverovatnije je da sam za sve samo ja kriv! Ja jo{ ne znam
zbog ~ega sam kriv, ali _ kriv sam. . . _ Zbog takve evan|elske
smirenosti i takvog ose}awa li~ne sveodgovornosti, qudi uìh
shvatawa smatraju Mi{kina za idiota, i nazivaju ga idiotom. Ali je
Dostojevski celim svojim romanom genijalno pokazao i dokazao: da
je idiot ne Mi{kin nego oni koji ga smatraju za idiota.
Hristo~e`wivi Makar sav odi{e nekom blagom i setnom
smerno{}u. Svojom milom pojavom on smirava burne du{e svojih
bli`wih. Ako gordost nagriza srce drugih qudi, ili im gnev pusto{i
du{u, on im pristupa sa toliko ne`nosti, dobrote i samilosti, da
gordost neosetno i{~ezne iz wih i gnev se izgubi. Razneèn
molitvenim raspoloèwem prema svima i svakome, on iskreno i
radosno svima opra{ta sve. Wemu je sasvim tu|a svaka gordost i
oholost, jer je evan|elsku smirenost i samilost u~inio prirodom svoje
prirode i du{om svoje du{e.
Ako ~ovek istinski i ozbiqno traì pravi smisao ìvotu qudskom
na zemqi, ne moè ga na}i dok ne za~ne i ne razvije u sebi ose}awe
i saznawe svoje li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti. Dostojevski to
pokazuje na jedan besprimerno umetni~ki na~in, daju}i ta~an opis
razvi}a tog bezmerno komplikovanog psihi~kog procesa i podviga.
Primera ima mnogo, potresno ubedqivih i realnih.
Mladi brat starca Zosime Markel, otvoreni ateist i bogohulnik,
doìvquje unutra{wu krizu, prohodi podvig vere i sav se du{evno
izmewuje i preobraùje. Nekada osion i gord, sada se s umilewem i
rado{}u smirava ~ak i pred slugama svojim, kojima govori: >>Mili
moji i dragi, {to vi mene sluìte? I zasluùjem li ja, da me sluìte! . .
Svi treba jedni drugima da sluè<<. >>Mamo, radosti moja, veli on
svojoj majci, nije mogu}no da ne bude i gospodara i slugu, ali neka i
ja budem sluga mojih slugu, kakvi su oni meni. I jo{ da ti kaèm,
majko, da je svaki od nas pred svima kriv za sve, a ja najvi{e od
sviju<<. Nekada ohol prema Bogu i qudima, sada pla~u}i traì
opro{taj i od ptica: >>Pti~ice Boìje, pti~ice radosne, oprostite mi i
vi, jer sam i pred vama zgre{io. . . Maj~ice, radosti moja, ja to od
radosti, a ne od àlosti pla~em; ja sam ho}u da sam pred svima
kriv, samo ne mogu da ti protuma~im, jer ne znam kako da ih volim.
Neka sam gre{an svima, ali zato }e mi svi i oprostiti, i eto ti raja! Zar
ja sad nisam u raju?<<
Starac Zosima je do mona{tva bio oficir i imao povr{an pogled
na svet i ìvot. Ali za vreme jednog dvoboja u wemu se doga|a
du{evni prevrat, i on svim bi}em doìvquje istinitost Markelovih re~i
o ~ovekovoj odgovornosti za sve i sva u svetu. Neka nova i
neslu}ena, ali vrlo jaka i jasna ose}awa, zahvataju mu du{u, i on
li~nim opitom dolazi do saznawa velike i neoborive istine:
>>Vaistinu je svaki ~ovek svima i za sve kriv; samo {to qudi ne
znaju, a kad bi doznali _ odmah bi nastao raj! . . . Gospode, ja sam
mo`da zbiqa krivqi od sviju za sve, i gori sam od svih qudi na
svetu!<< Koliko ju~e on je istukao svog slugu Atanasija, a danas se
sa uàsom pita: >>Zbiqa, ~ime ja zasluùjem da me sluì drugi
~ovek, ~ovek isti kao i ja _ slika i prilika Boìja?<>Atanasije, ja sam
tebe ju~e udario dvared po licu, oprosti mi, oprosti mi!<<
Pun radosti i odu{evqewa zbog pokajni~kog prevrata koji se
desio u wegovoj du{i, on veselo odlazi na dvoboj, na koji je uo~i tog
dana pozvan, i veli svome sekundantu: >>Jesi li ikada video
pobediteqa? _ Evo ga, pred tobom je!<< Na ugovorenom mestu,
Zosima stoji na dvanaest koraka pred svojim protivnikom, veseo, ni
okom da trepne, sa qubavqu gleda u wega, znaju}i {ta }e u~initi.
Protivnik prvi puca na wega i proma{uje. Zosima uzvikuje: >>Hvala
Bogu! Niste ubili ~oveka!<< Zatim, umesto da sam puca, on baca
svoj pi{toq u {umu, dovikuju}i mu: >>Sre}an ti put!<< Potom se
obra}a svome protivniku re~ima: >>Po{tovani gospodine, oprostite
mi, glupom i mladom ~oveku, {to sam vas svojom krivicom uvredio,
i naveo vas da na mene pucate. Ja sam i deset puta gori od vas, a
mo`da jo{ i vi{e<<. Ove re~i izazivaju oficire-sekundante _ i oni
burno protestuju: >>Kakav je to na~in! sramotiti puk! Na barijeri
stojati i moliti za opro{taj!<< Zosima na to odgovara: >>Gospodo
moja! Zar je zbiqa u dana{we vreme ~udo: nai}i na ~oveka koji bi
se pokajao zbog svoje gluposti, i javno priznao svoju krivicu?<<
Posle ovog doga|aja Zosima podnosi ostavku na oficirsku
slu`bu i sprema se za manastir. Ama kako je mogu}e, _ smeje mu se
svaki u o~i, _ da sam ja za sve kriv? Eto, zar ja mogu, na primer, biti
kriv za vas? _ A otkud }ete i vi da doznate, odgovara im Zosima, kad
je ceo svet ve} odavno na drugi put iza{ao, i kad pravu la` za istinu
smatramo, pa i od drugih qudi takvu la` zahtevamo. Eto, ja sam
jedanput u ìvotu postupio iskreno, i {ta se desilo? Za sve sam vas
ispao ba{ kao nekakva luda.
Tajanstveni posetilac Zosimin spasao je sebe o~ajawa i
samoubistva time {to je uzeo na sebe podvig pokajawa i smirenosti.
On je ~etrnaest godina nosio u sebi stra{nu tajnu svoga zlo~ina:
ubio je jednu ènu, i stoga ìveo kao u paklu. Pokajni~ki podvig
Zosimin ga je ohrabrio; on dolazi Zosimi, i posle dugih kolebawa i
stra{nih muka ispoveda mu svoj zlo~in. Zosima mu daje savet kako
da se spase svojih paklenih muka: >>Idite, pa saop{tite qudima.
Sve }e pro}i, samo }e istina ostati<<. I Zosima otvara Novi Zavet i
~ita mu tajanstvene re~i Spasiteqeve: Zaista, zaista vam kaèm:
ako zrno p{eni~no pav{i u zemqu ne umre, jedno ostane; a ako
umre, mnogo roda rodi (Jov. 12, 24).
I tajanstveni posetilac donosi sudbonosnu odluku: da kazni
sebe javnom ispove{}u. I on, na svoj ro|endan, za obedom, u
prisustvu svojih mnogobrojnih prijateqa i poznanika, ustaje i
objavquje svoj zlo~in, opisuju}i ga u svima pojedinostima. I svoju
ispovest zavr{ava re~ima: >>Kao izroda izbacujem sebe iz sredine
qudi; Bog me je posetio; ho}u da postradam!<< _ Svi su zapaweni,
ali niko ne veruje wegovim re~ima da je ubio ènu. [tavi{e, svi se
slaù sa lekarima da je usled rastrojstva nerava poludeo. A on, posle
tako potresnog unutra{weg prevrata i duhovnog napora, pada u
postequ, i pred smrt govori Zosimi: >>Bog se saàlio nada mnom i
zove me k Sebi. Znam da umirem, ali radost ose}am, i mir _ posle
toliko godina, prvi put. Odjedared sam osetio u du{i raj, tek {to sam
u~inio ono {to je bilo potrebno. Sad ve} smem da volim svoju decu,
i da ih qubim. Ne veruju mi, i niko nije poverovao _ ni èna, ni sudije
moje; ni deca nikad ne}e poverovati. Milost Boìju vidim u tome
prema deci mojoj. Umre}u, a ime }e moje biti za wih neokaqano. A
sada predose}am Boga, srce mi se kao u raju raduje. . . du`nost sam
izvr{io. . . Gospod moj pobedio je |avola u srcu mom<<.
Ose}awe iskrene smirenosti i sveodgovornosti je glavna odlika
i drugih Dostojevskovih heroja koji se ili nalaze na putu li~nog
samousavr{avawa ili uznemireno traè vi{i smisao ovom ìvotu u
svetu. To vidimo kod Mi}e i Gru{ewke, Raskoqnikova i Sowe, Vawe i
Weto~ke, Razumihina i Stepana Trofimovi~a, [atova i Versilova. To
ose}awe projavquje se u mawoj meri skoro i kod svih ostalih li~nosti
u delima Dostojevskoga. Ali to je tako nesumwivo stoga, {to je to
ose}awe bilo sastavni deo du{e Dostojevskove. Ono je bilo razliveno
po celom bi}u wegovom, ono _ neobi~no ìvo i neodoqivo realno
ose}awe li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti. To ose}awe
Dostojevski je, zbog neke unutra{we nagonske potrebe, razvio u
jasno i odre|eno saznawe svoje li~ne svegre{nosti i
sveodgovornosti. I to objavio kao San sme{noga ~oveka. Tu on
opisuje qude u zemqi u wihovom bezgre{nom stawu, kakvi su bili
pre no {to su pali u greh i poznali zlo. Wihova sre}a je beskrajna i
dirqiva. Ali tu sre}nu i bezgre{nu zemqu razvratio je _ on, sam on,
Dostojevski! >>Znam da sam samo uzrok greha bio _ ja, izjavquje
on. Kao gadna trihina, kao bacil kuge, koji zaraàva ~itave dràve,
tako sam i ja zarazio sobom tu sre}nu i do mog dolaska bezgre{nu
zemqu<<. I sve je utonulo u sladostra{}e, u svirepost, u razdor, u
nemir, u tugu, u patwu. Bezmerno stradawe i jezivo o~ajawe postali
su udeo svih qudi na zemqi i svih tvari.
Samo su najre|i izabranici roda qudskog, me|u kojima
nesumwivo spada Dostojevski, mogli tako duboko osetiti tragiku
~ovekova bi}a i u sebi samima sagledati uzrok te tragike. To je
vrhunac sve~ove~nosti. Tu se ~ovek na tajanstven na~in ose}a
stvarno kriv za sva stradawa roda qudskog i stvarno odgovoran za
sve i sva na zemqi. To Dostojevski ispoveda posredno i neposredno:
posredno kroz svoje heroje, neposredno _ kroz San sme{noga
~oveka. Kad govori o sebi li~no, on to svoje ose}awe i saznawe
svegre{nosti i sveodgovornosti, koje je za wega surova stvarnost i
o~igledna java, objavquje kao san sme{noga ~oveka. On to ~ini,
vaqda, stoga {to, na prvom mestu, ima u vidu rusku inteligenciju,
koja je ve}im delom vaspitana i obrazovana na evropski na~in. A to
zna~i: na gordosti kao na temequ i na ube|ewu da je ~ovek merilo
svega vidqivog i nevidqivog, svega poznatog i nepoznatog, svega
vremenskog i ve~nog. Za takvu inteligenciju smireno ose}awe i
saznawe li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti je ne samo san, nego
san koji moè sawati jedino sme{an ~ovek.
Ali za qude evan|elski, pravoslavno vaspitane i obrazovane,
~ije su du{e izatkane od hristolike smirenosti i krotosti, vere i
qubavi, molitvenosti i milostivosti, Dostojevskovo ose}awe li~ne
svegre{nosti i sveodgovornosti je ne san, nego stvarna java i
o~igledna stvarnost. To qudi pravoslavnog vaspitawa znaju iz
iskustva, jer ~ovek ne moè biti istinski pravoslavan a da u du{i ne
nosi ìvo ose}awe i jasno saznawe svoje li~ne svegre{nosti i
sveodgovornosti. Tu nam je svedok mnogovekovno pravoslavno
iskustvo i opit, ~ija je glavna odlika vaseqenskost, sveop{tost. Do
poznawa tog vaseqenskog pravoslavnog iskustva dolazi se li~nim
opitom, li~nim pogruàvawem u molitveno iskustvo Pravoslavqa.
Ovu mnogozna~ajnu istinu Dostojevski je saznao svojim
li~nim pravoslavnim opitom: osvojen i o~aran ~udesnim likom
Bezgre{noga, on nije mogao a da se ne ose}a svegre{nim pred
Jedino Bezgre{nim, nije mogao a da svoje ose}awe smirenosti pred
Hristom ne razvije u saznawe svoje li~ne sveodgovornosti za sve i
sva. Smirenost je neophodna du{i qudskoj kao zenica oka i krv srcu.
Bez smirenosti nema du{i ìvota kao ni vida oku bez zenice. Izuzetnu
va`nost smirenosti i li~ne sveodgovornosti Dostojevski je
podvi`ni~ki ose}ao i apostolski propovedao. Ono, druga~ije i nije
mogao ~initi ovaj sjajni filosof pravoslavni.
Za evan|elsku, pravoslavno-molitvenu filosofiju, smirenost je
>>temeq hri{}anstva<<, >>znak hri{}anstva<<, i koji god nema
taj znak _ >>nije hri{}anin<<. >>Nemogu}e je spasti se bez
smirenosti<<. Spasewe se postiè verom i smireno{}u. Smirenost je
nepogre{ivi putovo| kroz neobi~no zagonetna i zamr{ena tajanstva
ìvota na zemqi. >>Pred nekom mi{qu stane{ u nedoumici,
naro~ito gledaju}i greh qudski, pa se zapita{: >>Da li treba pobe|
ivati silom, ili smernom qubavqu?<< Svagda odlu~uj ovako:
>>pobedi}u smernom qubavqu<<. Odlu~i{ li se tako jedared za
svagda, ceo svet }e{ mo}i pokoriti. Qubavna smernost je stra{na
sila, od svih najja~a, nema joj ravne na svetu!<< Smernost je jedina
sila koja moè pobediti svaku vrstu satanizma: satanizam uma,
satanizam srca, satanizam voqe. >>Smernost je jedina vrlina koju |
avoli ne mogu podraàvati<<.
Bez smernosti se ne moè biti hri{}anin. U stvari, hri{}anstvo
po~iwe od smernosti. Evan|elska smernost je vrlo sloèn kompleks
ose}awa i misli. Tu se skriva ogromno bogatstvo duhovnih vrednosti,
iako se u Evan|equ smernost naziva siroma{tvom duha. Jer {ta je to
siroma{tvo duhom; i {ta to zna~i biti siroma{an duhom? Siroma{an
je duhom ~ovek koji svim svojim bi}em ose}a da je wegov
~ove~anski duh krajwe siroma{an prema Duhu Bo`jem, da je wegov
~ove~anski ìvot puko siroma{tvo prema bogatstvu ìvota Boìjeg,
da je sve qudsko u pore|ewu sa Bo`jim _ beskrajno ubo{tvo.
Siroma{an je duhom ~ovek koji potpuno uni{ti u sebi gordost, koji
gordoumqe zameni smirenoumqem i sav svet primi kroz kategoriju
smernosti. Kao {to su gordost i gordoumqe po~etak svakog greha i
zla, tako su smernost i smirenoumqe po~etak svake vrline i dobra.
Ali, ni to nije sve. Kroz siroma{tvo duhom ~ovek se pri~e{}uje
neprolaznim blaènstvom. Dok je u ~oveku ma i najmawa gordost,
wegovu du{u, ako ne pusto{i, a ono sigurno pose}uje ili o~ajawe, ili
tuga, ili seta, ili ~amotiwa. A kad iz sebe smerno{}u potisne
gordost, u wegovu se du{u useli i krotost, i radost, i umilewe, i
saàqewe, i qubav, i molitva, i sva evan|elska blaènstva redom. Jer,
siroma{tvo duhom je prvo blaènstvo, i ono uvodi u sva ostala evan|
elska blaènstva. Ono ima takvu silu, da i carstvo nebesko svodi na
zemqi i ~ini ga ~oveku bliskim, svojim, realnim. Jer je Sveistiniti
rekao: Blaèni siroma{ni duhom, jer je wihovo carstvo nebesko.
Wihovo je carstvo nebesko jo{ ovde na zemqi; oni sa zemqe na
~udesan na~in vladaju nebom. Zato Sveistiniti i nije rekao: wihovo }
e biti, nego: wihovo je.
Samo beskrajna smernost pora|a u du{i ~ovekovoj ose}awe
li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti. A u tome ima mnogo nebeske
istine, mnogo nebeskog carstva. Sve je tu povezano: jedno drugo
izaziva, jedno drugim raste. Zato Dostojevski odlu~no zastupa
misao: da je svaki ~ovek kriv, ne samo za svoje grehe, nego za sve i
sva {to biva na svetu. Kada qudi tu misao shvate, veli on, onda }e
za wih nastati carstvo nebesko, i to ne u ma{ti, nego u samoj stvari.
>>Ako ~ovek nema krajwu smernost, smernost u celom srcu svom,
u celom umu svom, u celom duhu svom, u celoj du{i i telu svom, ne
moè naslediti carstvo Bo`je<<.
Smernost je svoje vrste svevide}e oko du{e, kojim ~ovek
nepogre{ivo razlikuje prave od la`nih vrednosti u sebi i u svetu oko
sebe. ôvek istinske smernosti ose}a i jasno saznaje svoju
~ove~ansku si}u{nost i ni{tavnost. I to projavquje kroz neprekidnu
samoosudu, kroz istrajno nepoverewe u svoj ~ove~anski razum,
kroz opravdanu mr`wu prema svojoj ~ove~anskoj voqi, jednom
re~ju: kroz odlu~no odricawe od svega svog, qudskog, egoisti~nog,
samoìvog.
Duh smerne svegre{nosti i sveodgovornosti proìma sve {to je
uistini evan|elsko, uistini pravoslavno. Ose}awe i saznawe li~ne
svegre{nosti i sveodgovornosti pobu|ivalo je mnoge qude na
neobi~ne podvige smernosti i pokajawa. To ose}awe i to saznawe
potstakli su najve|eg ruskog podvi`nika sv. Serafima Sarovskog (+
1833) na retko teàk podvig: on je hiqadu dana i hiqadu no}i proveo
neprestano se mole}i Bogu molitvom evan|elskog carinika: Boè,
milostiv budi meni gre{nome! No} je provodio u {umi kle~e}i na
kamenu, a dane u svojoj }eliji, opet kle~e}i na kamenu.
To ose}awe svegre{nosti, te pokajni~ka tuga, to surovo
samobi~evawe, ta nemilosrdna samoosuda, po mi{qewu
Dostojevskoga, proìmaju du{u ruskog naroda, karakteri{u rusku
istoriju, odlikuju sve {to je pravoslavno. To ose}awe zra~ilo je iz
celog bi}a velikog op}inskog starca Amvrosija koga je Dostojevski
pohodio. To ose}awe vlada celokupnom evan|elskom delatno{}u
znamenitog ruskog duhovnika oca Jovana Kron{tatskog (+ 1907). On
u~i: >>Smatraj sebe za najve}eg od svig gre{nika, od onih koji ti
izgledaju gre{nici ili su u samoj stvari takvi. Smatraj da si gori i niì
od svih<<.
Kao i svi istinski pravoslavni filosofi, i Dostojevski je svojim
hristo~e`wivim srcem osetio i shvatio: da se ~ovek jedino
samoodre~nim podvigom vere spasava otrovnog muqa relativizma i
izlazi na svetao i {irok put, koji kroz hristoliku smernost i krotost,
molitvu i milostivost, vodi u besmrtnost i ìvot ve~ni, gde ~arobni lik
Bogo~oveka Hrista caruje i vlada.
FILISOFIJA QUBAVI I SAZNAWA

îm ~ovek povede svoje misli evan|elskim putem, odmah
oseti da je nedovr{eno bi}e. Sve {to je u wemu, otima se ka ne~em
beskrajnom i beskona~nom. Podvigom vere, molitve, smernosti on
obeskrajwuje i obeskona~uje sebe. Nigde granice wegovom
napredovawu, nigde me|e wegovom samousavr{avawu. On stalno
prenosi sebe iz vremenskog u ve~no, iz smrtnog u besmrtno, iz
prirodnog u natprirodno, iz kona~nog u beskona~no. Vera i nije
drugo nego samoodre~ni salto mortale, skok iz smrtnog u besmrtno. Tu
se ~ovek hrabro i odlu~no odri~e sebe, svoga egoisti~nog zakona:
ja=ja, i predaje sebe boànskim beskrajnostima, gde Ve~ni caruje i
vlada.
Podvigom vere ~ovek baca zrno svoje li~nosti u neispitane
dubine Ve~nog i Nevidqivog. Podvigom molitve to se zrno ra{~iwa,
umire i uzrasta u srce Nevidqivog. Podvigom smernosti ~ovek dolazi
do plamenog ose}awa i èravi~nog saznawa da je zrno wegovog
bi}a bez stvarne vrednosti i da neprolaznu vrednost dobija samo ako
se sjedini sa Bogo~ovekom Hristom, koji u na{em zemaqskom svetu
pretstavqa jedinu apsolutnu i beskrajnu Vrednost. No ovaj sloèni
podvig kojim ~ovek prenosi sebe u bogo~ove~anske beskrajnosti i
sjediwuje sebe sa Bogom Logosom, nije ni{ta drugo do ra{~lawena i
primewena >>prva i najve}a zapovest<< Bogo~oveka: Qubi
Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svom du{om svojom, svim
umom svojim i svom snagom svojom.
Verom, molitvom i smerno{}u ~ovek predaje Bogu i prenosi u
Boga sve srce svoje, svu du{u svoju, sav um svoj i svu snagu svoju.
Celokupnom sadrìnom svoga bogo~e`wivog bi}a ~ovek obitava u
Bogu, molitveno se sjediwuje s Wim do ~udesne prisnosti. Vo|en
verom, vaspitavan molitvom, oplemewivan smerno{}u, on
postepeno sti~e sve ve}a i ve}a bogo~ove~anska iskustva, sve
svetije i svetije vrline, dok najzad ne stekne najve}u i najsvetiju
vrlinu: qubav.
>>Qubav je ve}a od molitve<<, ve}a i od svih ostalih vrlina. I
to utoliko ve}a, ukoliko je Bog ve}i od svih vrlina, jer >>Bog je
qubav<<. Bog ne samo ima qubav kao svoje svojstvo, nego On
jeste qubav po bi}u svom. >>Jer qubav nije ime nego Boànska
su{tina<<. Qubav nije samo >>res Dei<<, nego >>substantia Dei<<,
Wegovo >>esse<<. Kao qubav, Bog je apsolutan. On ne bi bio
apsolutna qubav, kada bi bio samo qubav prema drugome, prema
relativnome, prema prolaznome, prema svetu. U tom slu~aju Bo`ja
bi qubav zavisila od relativnih bi}a, i ne bi bila apsolutna nego
slu~ajna. Bog je apsolutno bi}e, jer je On _ supstancijalni akt qubavi,
akt _ supstancija. Qubav je su{tina Bo`ja, Wegova vlastita priroda, a
ne samo Wegov atribut.
Po{to je tako, ~ovek ne moè osetiti i poznati Apsolutnu
Qubav, ako li~no i opitno ne doìvi >>prvu i najve}u zapovest<<,
ako supstancijalnim aktom hristo~e`wive qubavi sve bi}e svoje ne
prenese u Bogo~oveka Hrista. Su{tina Bo`ja i{te su{tinu ~ove~ju;
Bog i{te ~oveka. Istina je razlivena po svima beskrajnostima
Boànske su{tine, zato se do poznawa Istine ne moè do}i putem
racionalisti~kim, fenomenalisti~kim, arijanskim. Samo jedan put
vodi u poznawe Ve~ne Istine: to je qubav. Sti~u}i qubav, koja je
su{tina Bo`ja, ~ovek se realno sjediwuje sa Bogom i na taj na~in
dolazi do stvarnog poznawa Ve~ne Istine.
Qubav ispuwuje ~oveka Bogom. Po meri ispuwewa sebe
Bogom, ~ovek i poznaje Boga. Ispuwuju}i se Bogom, ~ovek se
osvetquje, osve}uje, oboùje, i na taj na~in osposobquje za istinsko
poznawe Boga. Usvajawem i doìvqavawem >>prve i najve}e
zapovesti<<, ~ovek postaje >>u~esnik u Bo`joj prirodi<<.
Boànska sila qubavi uvla~i vascelog ~oveka u proces oboèwa:
oboùje mu se srce, du{a, um i voqa; i sve {to je ~ovekovo ìvi
Bogom, ose}a Bogom, misli Bogom, ho}e Bogom. Pri tome tajnu
Boànstva qudima otkriva Duh Sveti, jer {ta je u Bogu niko ne zna
osim Duha Bo`jega.
ôvek kao ~ovek, u svojoj psihofizi~koj ograni~enosti, nije
sposoban da istinski i stvarno pozna Boga. Ali, kao {to je pisano: {to
oko ne vide i uho ne ~u i u srce qudsko ne do|e, to ugotovi Bog
onima koji Ga qube, _ i samo onima koji Ga qube, jer su qubavqu
postali u~esnici u wegovoj prirodi. Qubav uvodi ~oveka u dubine
Bo`je i osposobquje ga da u Bogu moè poznati ono {to
nebogoqubivi qudi ne mogu nikada i ni na koji na~in doznati.
Bogo~ovek je doneo svetu ovu istinu: qubav je put i metod
istinskog bogopoznawa. Kroz veru, molitvu i smernost ~ovek kazuje
sebe Bogu; kroz qubav _ Bog kazuje sebe ~oveku. Kroz veru, molitvu
i smernost ~ovek predaje sebe Bogu; kroz qubav _ Bog predaje sebe
~oveku. Kroz veru, molitvu i smernost ~ovek veruje u Boga; kroz
qubav _ Bog veruje u ~oveka. Kroz veru, molitvu i smernost ~ovek
prima Boga; kroz qubav _ Bog prima ~oveka. Qubav je Bo`ji odgovor
na ~ovekovu veru, molitvu i smernost. U odnosu prema Bogu:
~ovek je vera, molitva i smernost; u odnosu prema ~oveku: Bog je
qubav, milost i àlostivost. ôvek moè biti tvorac vere, ali nikada
qubavi; Bog je jedini tvorac qubavi. Vera je podvig, qubav je dar.
Kroz veru, molitvu i smernost ~ovek usvaja Boga za sadrìnu,
smisao i ciq svoga bi}a; kroz qubav _ Bog usvaja ~oveka za sadrìnu
svoga ìvota: postaje ~ovek, da bi ~oveka oboìo; sjediwuje se sa
~ovekom u bogo~ove~ansko jedinstvo.
Qubav je su{tina Boga, su{tina Troji~nog Boànstva, su{tina
hri{}anstva. Ta qubav je >>prva i najve}a zapovest<<. A druga je
zapovest kao i prva: ravna woj i po vrednosti i po zna~aju. Ona glasi:
>>Qubi bli`weg svog kao sebe samog<<. >>O ovim dvema
zapovestima visi sav zakon i proroci<<. O ovim dvema zapovestima
visi celokupno Evan|eqe Gospoda Hrista; o ovim dvema zapovestima
visi sav ìvot i u~ewe hristolikih junaka Dostojevskovih, visi sav ìvot
i u~ewe i samog Dostojevskog.
Jedna su{tina i jedna sila prohodi ove dve zapovesti; po svemu
su jednosu{ne. prva je zapovest uvek prva i uvek najve}a; druga je
uvek druga i uvek zavisna od prve. Qubav prema ~oveku je samo
vidqiva projava i verna objektivacija ~ovekove qubavi prema Bogu.
Stekne li qubav prema Bogu, ~ovek istovremeno sti~e i qubav
prema ~oveku. Qubav prema qudima je ontolo{ki uslovqena
~ovekovom qubavqu prema Bogu. Bez bogoqubqa nema pravog
~ovekoqubqa. Voleti ~oveka a ne qubiti Boga, u stvari je
samoqubqe. Qubiti Boga a ne voleti ~oveka, u stvari je
samoobmana. To je osnovna bogo~ove~anska istina, silno
posvedo~ena i dokazana Hristom.
Ovu Hristovu istinu potpuno usvaja i strasno propoveda
Dostojevski. Za wega: vrlina je ne mogu}na bez Boga; najmawe je
mogu}na su{tina svih vrlina: qubav. Wegovo je ube|ewe: samo
ùtokquni moralisti mogu tvrditi da je qubav prema qudima
mogu}na bez qubavi prema Bogu. Qubiti istinskom i neprolaznom
qubavqu mogu}no je samo kada ~ovek ìvi Bogom i u Bogu. Istinska
qubav sjediwuje du{u sa du{om, srce sa srcem i voqu sa voqom.
Ona sjediwuje sve {to je savr{eno u jednom ~oveku sa svim {to je
savr{eno u drugom ~oveku. Zato apostol i veli da je qubav >>sveza
savr{enstva<<.
Hristolika qubav vezuje, spaja, sjediwuje su{tinu qube}eg sa
su{tinom qubqenog i gotovo ih pretvara u jednosu{no bi}e. >>Qubi
bli`weg svog kao sebe samog<<. _ Kao sebe samog? A ako ja iz
hri{}anske smernosti mrzim sebe samog, {ta onda? Ne bi li onda:
qubiti bli`weg svog kao sebe samog, zna~ilo: mrzeti bli`weg svog
kao sebe samog? _ Nema sumwe, to bi zna~ilo to, kada qubav
prema bli`wem ne bi bila su{tastvena emanacija i projekcija
~ovekove qubavi prema Bogu. Ali >>kao sebe samog<< zna~i: kao
tvoje >>sebe<<, kao tvoje >>ja<<, koje se svim srcem, svom
du{om svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom osvetilo i
oboìlo, obitavaju}i u Bogu i ispuwuju}i >>prvu i najve}u
zapovest<<. >>Qubi bli`weg svog kao sebe samog<<, zna~i: qubi
bli`weg svog kao {to qubi{ svoje o~i{}eno, osve}eno i oboèno ja;
qubi bli`weg svog Bogom i u Bogu.
Takav je smisao dveju najve}ih zapovesti Bogo~ovekovih u
na{em ~ove~anskom svetu. Zato {to imaju takav smisao, o wima
visi, i od wih zavisi, ve~nost svakog ~oveka uop{te, kao i svih qudi
skupa. Jedan je put ka ~oveku: Bog. Jer je bez Boga ne mogu}no ni
pri}i ~oveku, ni qubiti ~oveka, ni poznati ~oveka. Samo Bogom i u
Bogu ~ovek postaje i divan, i silan, i ve~an. Samo Bog daje sile
~oveku da moè qubiti bli`weg svog neprolaznom i ve~nom
qubavqu. >>Qubiti nevidqivog Boga zna~i: pasivno otkrivati pred
Wim svoje srce i ~ekati wegovo aktivno otkrivewe, ~ekati da u srce
si|e energija Boànske qubavi. Uzrok qubavi prema Bogu jeste Bog:
causa diligendi Deum Deus est. Naprotiv, qubiti vidqivu tvar zna~i: davati
primqenoj Boànskoj energiji da se projavquje kroz primaoca, da se
projavquje oko wega i van wega onako kako ona ~ini u samom
Troli~nom Boànstvu; zna~i: davati joj da prelazi na drugog, na
brata. Za ~isto qudske napore qubav prema bratu je apsolutno
nemogu}na. Ta je qubav delo sile Bo`je. Qube}i, mi qubimo Bogom i
u Bogu. Samo onaj koji je poznao Trojednog Boga moè qubiti
istinskom qubavqu. Ako ja nisam poznao Boga, ako se nisam
prisajedinio wegovom Bi}u, onda ja ne qubim. I obratno: ako ja
qubim, zna~i: ja sam se prisajedinio Bogu, znam Boga; ako pak ne
qubim, zna~i: nisam Mu se prisajedinio i ne znam Ga<<.
Bez Boga i van Boga qubav je ne mogu}na. Isto tako, bez
qubavi i van qubavi nemogu}no je poznati Boga. >>Qubav je od
Boga, i svaki koji qubi, od Boga je ro|en i zna Boga. A koji ne qubi, ne
zna Boga, jer je Bog qubav<<. Da bi mogao qubiti qude istinskom
qubavqu, ~ovek se mora svim srcem svojim, svom du{om svojom,
svim umom svojim i svom snagom svojom roditi od Boga, od Qubavi.
Ko je od Qubavi, ne moè ne qubiti. Sjedini li se sa Bogom, ~ovek
dobija sile da se duhovno sjediwuje sa qudima. Udaqenost od Boga u
isto vreme je i udaqenost od qudi. [to je ~ovek bliì Bogu, bliì je i
qudima. A najbliì je qudima onaj koji je najbliì Bogu. To je
bogo~ove~anska istina, posvedo~ena mnogovekovnim
pravoslavnim iskustvom.
Zamislite jedan krug, veli sveti filozof Ava Dorotej, u sredini
kruga centar i radijusi koji izlaze iz centra. Pretpostavite sada da je
taj krug _ svet, centar kruga Bog, a radijusi koji idu od centra
periferiji i od periferije centru _ ìvot qudi, putevi ìvota qudskih.
Ukoliko svetiteqi, èle}i da se pribliè Bogu, ulaze u unutra{wost
kruga, utoliko postaju bliì Bogu i jedan drugome. I ukoliko se
pribliùju Bogu, utoliko se pribliùju jedan drugome; i ukoliko se
pribliùju jedan drugome, utoliko se pribliùju Bogu. Tako treba
shvatiti i udaqavawe. Kada se udaquju od Boga i okre}u
spoqa{wosti, periferiji kruga, jasno je da, ukoliko se udaquju od
Boga, utoliko se udaquju i jedan od drugoga, utoliko se udaquju od
Boga. Takva je priroda qubavi: ukoliko smo van i ne qubimo Boga,
utoliko je svaki udaqen i od bli`wega. Ako pak qubimo Boga, onda
ukoliko se pribliùjemo Bogu pomo}u qubavi prema Wemu, utoliko
se qubavqu sjediwujemo sa bli`wima; ukoliko se sjediwujemo sa
bli`wima, utoliko se sjediwujemo sa Bogom.
Dostojevskova filosofija qubavi je sva u ovoj bogo~ove~anskoj
istini o qubavi. Wegovi hristoliki heroji qube sve qude, qube svu tvar,
jer qube Hrista Boga; wegovi hristoborski heroji ne qube qude, ne
qube svet, jer ne qube Boga u Hristu. Prava qubav je podvig, i to
bogo~ove~anski podvig, u kome stvarala~ki u~estvuje, s jedne
strane, sam Bogo~ovek Hristos, a s druge, sam ~ovek celokupnim
svojim bi}em. Da bi mogao qubiti qude neprolaznom qubavqu,
~ovek mora najpre u~initi Hrista du{om svoje du{e, srcem svoga
srca, umom svoga uma, voqom svoje voqe, ìvotom svoga ìvota,
qubavqu svoje qubavi. Bez Boga qubavi nemogu}no je qubiti
boànski. U krajwoj liniji, qubav ~ini Boga Bogom i ~oveka
~ovekom. Hristos je zato jedini istiniti Bog u svima svetovima {to je
qubav. >>Sunce qubavi gori u wegovom srcu; zraci Svetlosti,
Prosve}enosti i Sile biju Mu iz o~iju, i, izlivaju}i se na qude,
potresaju wihova srca qubavqu koja se na sve odaziva<<.
U na{em zemaqskom svetu moè se posumwati u sve, samo u
jedno ne: u qubav Hristovu. Po svemu i sva~emu On je Bog
Qubavqu, jer je Bog Qubavi. Qubav je su{tina wegove qudske
li~nosti uop{te. Dostojevskova qubav prema ~oveku i svetu samo je
projekcija i odraz wegove qubavi prema Gospodu Hristu. Svaki
Dostojevskov podvig qubavi, i ose}awe, i misao, i re~, odi{u
miomirnom du{om Hristovom. Dostojevski zna osnovnu tajnu
~arobne li~nosti Bogo~ovekove. Tajna je ta _ Qubav. Celokupnim
svojim bi}em Bogo~ovek najo~iglednije pokazuje i najubedqivije
dokazuje da je Qubav osnovna tajna i Boga i ~oveka. Ako bismo
dopustili sebi paradoksnu èqu da defini{emo Boga i ~oveka, onda
bi najverovatnija definicija Boga mogla glasiti: qubav je definicija
Boga, i stil Boga. A za ~oveka moglo bi se re}i: Bogo~ovek je
definicija ~oveka, i stil ~oveka.
Bog je qubav, zato je boànska qubav svemo}na, beskrajna,
besmrtna i ve~ita. A kada je Bog _ Qubav, onda u srcu ~ove~ijem
nema mesta za o~ajawe, za skepsu, za mr`wu. Svim bi}em svojim
~ovek je otvoren za beskrajnu radost, za boànsku mudrost, za
ve~nu samilost, za bezmernu qubav. Bog je qubav, zato >>ni~ega
se ne boj, i nikada se ne boj, i ne tuguj, u~i starac Zosima. Glavno je
da se kaje{, i Bog }e ti oprostiti sve. Nema takvog greha koji Gospod
ne bi oprostio ~oveku koji se istinski kaje. Ta ~ovek nikada ne moè
ni u~initi tako veliki greh, koji bi iscrpao beskona~nu qubav Bo`ju.
Moè li biti takav greh koji bi prevazi{ao qubav Bo`ju! Staraj se samo
o pokajawu, o neprestanom pokajawu, a bojazan oteraj sasvim. Veruj
da te Bog qubi tako, kako ti ni zamisliti ne moè{; On te qubi sa
tvojim grehom i u tvom grehu. . . Ne boj se! Ne ogor~uj se na qude;
ne srdi se zbog uvreda. Pokajniku oprosti u srcu sve uvrede koje ti je
naneo; pomiri se sa wim istinski. Kako se kaje{, onako i qubi{. A
qubi{ li, ve} si Bo`ji. . . Qubavqu se sve iskupquje, sve spasava. . .
Qubav je tako ogromno blago, da wome moè{ kupiti sav svet i
iskupiti ne samo svoje nego i tu|e grehe>>.
U prirodi svojoj qubav ima neodoqivu centripetalnu silu,
bogocentri~nu silu, kojom privla~i Bogu, tom ve~nom centru velike
tajne ìvota, sva bi}a i sve tvari. Ono {to bi}e ~ini bi}em i tvar
tvarju jeste stvarala~ka sila misli Bo`jih koje su u wima. Jer je svaka
tvar _ ovaplo}ena misao Bo`ja. To i ~ini tvar bogo~e`wivom, jer ono
{to je u woj od Boga, ~ezne za svojim tvorcem. Qubav ima ~udesnu
sposobnost da u svakom ~oveku i u svakoj tvari prona|e ono {to je
Bo`je, {to je savr{eno. >>Qubav je sveza savr{enstva<<, sveza
svega onoga {to je savr{eno u qudima i tvarima. A u wima je
savr{eno ono {to je bogoliko i bogozdano, ono {to je od Savr{enog.
Qubav vezuje, spaja, sjediwuje bogolike du{e, rasejane Bogom po
qudima, i Bo`je misli, rasejane po tvarima.
O~igledna je istina: qubav je su{tina Boga. No isto tako,
o~igledna je i ova istina: qubav je neminovno i su{tina ~oveka. Jer
Bog ne bi bio Qubav, da qubav nije u~inio su{tinom ~oveka. Bog je
qubav, _ to je prva i glavna novina hri{}anstva; a druga je kao i ova:
~ovek je qubav. Bez qubavi _ Bog nije Bog; bez qubavi _ ~ovek nije
~ovek. Qubav ~ini i Boga Bogom i ~oveka ~ovekom. Bez qubavi _
Bog je ni{ta; u svakom slu~aju ni{ta za izmu~ene ìteqe na{e
nesre}ne planete. Bez qubavi i _ ~ovek je ni{ta. Li~nost je mogu}na
jedino qubavqu i u qubavi. Jer je qubav su{tina, sadrìna i
determinanta li~nosti. Bez qubavi je ~ovekovo ja ni{ta; a ako je
i{ta, onda je to i{ta: haoti~na masa besmislenih senzacija i
nepotrebnih bolova. >>Ako jezike ~ove~ije i an|elske govorim, a
qubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni ili praporac koji
zve~i. I ako imam proro{tvo i znam sve tajne i znawa, i ako imam
svu veru da i gore preme{tam, a qubavi nemam, ni{ta sam<<. Neka
sam sveznaju}i, neka znam sve, neka razumem sve, neka verujem
sve, ako qubavi boànske nemam _ ni{ta sam, ne pretstavqam
nikakvu vrednost ni u ovom ni u onom svetu.
Kroz podvig bogo~ove~anske qubavi ~ovek prelazi iz nebi}a
u bi}e, vaskrsava iz smrti u ìvot, ustaje iz groba bezli~nog ni{ta, iz
groba nebi}a i ulazi u ve~ni ìvot Svebi}a. Qubavqu se ~ovek
osloba|a robovawa kategorijama nebi}a i smrti, i svoju li~nost uvodi
u ìvot blage i krotke Ve~nosti, te jedine kategorije qubavi. Qubavqu
se ~ovek spasava jezovitog metafizi~kog ni{ta, osu{tiwuje,
obeskona~uje, obesmr}uje i eternizira sebe, i tako ulazi u rasko{no
carstvo boànskih realnosti i ve~nih vrednosti. Bez qubavi _ nema
li~nosti.
U podvigu vere ~ovek suvi{e ose}a svoju si}u{nost i
ni{tavnost, i u wima svoju bezli~nost; a u podvigu hristolike qubavi
on suvi{e ose}a Boga i nazire wegovo lice, jer je u na{em
~ove~anskom svetu qubav jedina sila koja otkriva lice Bo`je. Ni{ta
tako ne pokazuje i ne dokazuje postojawe li~nog Boga, ni{ta tako ne
osposobquje ~oveka za li~no op{tewe sa Bogom, za op{tewe
>>licem k licu<<, ni{ta tako ne sjediwuje ~oveka sa Bogom kao
qubav.
ôvek koji qubi bogo~ove~anskom qubavqu _ nikad ne
prestaje, nikad ne umire, jer tu qubav nikakav bol ne moè
razo~arati i nikakva smrt umrtviti. Sjediwuju}i ~oveka sa jedino
Besmrtnim, ona ga obesmr}uje, uni{tava u wemu sve {to je
prolazno i smrtno i uvodi u ono {to je boànsko i savr{eno, {to nikad
ne umire, {to li~nost wegovu ~ini besmrtnom i ve~nom. Bog je iz
qubavi i qubavqu postao ~ovek, da bi ~ovek iz qubavi i qubavqu
postao bog, ali ne Bog po prirodi ve} po blagodati. Sti~u}u
bogo~ove~ansku qubav, ~ovek sa wom sti~e bogo~ove~anske
vrline, misli i ose}awa.
Bog qubavqu misli; ~ovek koji ima bogo~ove~ansku qubav _
qubavqu misli; Bog qubavqu ose}a, qubavqu zna, qubavqu zna,
qubavqu ìvi, tako i ~ovek boànske qubavi _ qubavqu ose}a,
qubavqu zna, qubavqu ìvi. Iz svega istinski Bo`jeg i istinski
~ove~jeg zra~i qubav. Qubavqu misliti, ose}ati, ìveti, znati _ to je
evan|elski, bogo~ove~anski, pravoslavni metod ìvota. Glavno
Hristovo delo sastoji se u tome {to je On svoju bogo~ove~ansku
qubav u~inio ne atributom nego su{tinom ~ove~ije li~nosti. Do
Wega, qubav je bila tangenta na krugu qudskog ìvota; od Wega,
ona postaje centar ìvota, li~nosti i qudske zajednice.
Bogo~ovek je u~inio qubav su{tinom i metodom
bogopoznawa i ~ovekopoznawa. Qubav je ne samo ose}awe, nego i
su{tina duha, du{e i voqe. Ona je glavna stvarala~ka sila kojom
novozavetna li~nost komponuje sebe. Tajna ~arobne li~nosti
Hristove je u qubavi; u qubavi je i tajna novozavetne gnoseologije.
Bogo~ove~anska qubav je novi put poznawa. Wen kategori~ki
imperativ glasi: qubi, da bi poznao. Istinsko znawe u svemu zavisi od
qubavi: ono se za~iwe u qubavi, raste qubavqu, dostiè savr{enstvo
pomo}u qubavi. Ja qubim, zna~i: ja znam. Znawe je emanacija
qubavi. Sva filosofija saznawa sadrì se u filosofiji qubavi. Qubi li
~ovek hristolikom qubavqu, on je istinski filosof, jer zna tajnu ìvota
i sveta. Bog qubavqu boguje; isto tako i ~ovek qubavqu ~ovekuje.
Nema li qubavi, ~ovek nema ono {to ga ~ini ~ovekom, ono ~ime
~ovekuje i besmrtuje. Qubav je jedina sila koja ~oveka preobraàva
u istinskog filosofa i daje mu mo} da re{i najteè probleme ìvota i
sveta.
Svirepo mu~en osnovnim problemima qudskog duha,
Dostojevski je svojim li~nim opitom prona{ao i dokazao: da je qubav
jedino sredstvo kojim se kona~no mogu re{iti vekove~ni problemi,
>>prokleti problemi<<: problem postojawa Boga i problem
besmrtnosti du{e. On izjavquje: >>Li~na besmrtnost i Bog su jedna
i ista _ identi~na ideja<<. Diskurzivnim i dijalekti~kim putem ova se
ideja ne moè dokazati. Pred wenom stra{nom tajnom u groznicu
padaju, prestaju i skoro nestaju sva qudska znawa, qudska
proro{tva, sva qudska preimu}stva. No u svetovima, koji su otvoreni
za qudsko saznawe, postoji samo jedna sila koja kona~no i zavr{no
re{ava problem Boga i du{e. Ta sila jeste qubav. Ali ona re{ava taj
problem ne putem logi~kih dokaza, nego putem neposrednog li~nog
iskustva, unutra{weg ube|ewa, koje se sti~e opitom aktivne qubavi,
doìvqavawem boànske qubavi kao su{tine svoga bi}a i svojih
odnosa prema svetu i qudima.
Sveti filosof Dostojevskov, starac Zosima u~i: postojawe Boga,
besmrtnosti du{e i budu}eg ìvota ne mogu}e je dokazati, ali je
mogu}e _ ubediti se.
- Kako? îme?
- Opitom stvarne, delatne qubavi. Postarajte se da volite svoje
bli`we stvarno, delatno, postupcima i neumorno. Prema tome kako
budete napredovali, i sve ja~e uspevali u qubavi, vi }ete se ube|ivati
i o postojawu Boga i o besmrtnosti du{e va{e. Do|ete li pak u qubavi
prema qudima do potpunog samopregorevawa, tada }ete
nesumwivo poverovati i nikakva sumwa ne}e mo}i ni za}i u va{u
du{u. To je ispitano, to je ta~no.
ôvek raspolaè jednom neobi~nom sposobno{}u: on ose}a i
saznaje svoje postojawe. To ose}awe i saznawe je toliko zagonetno,
tajanstveno i ~udesno, da ga sam ~ovek nije mogao ni izmisliti ni
stvoriti. Wegovo poreklo je, nema sumwe, nad~ove~no, nebesko,
boànsko. Wega je ~oveku mogao dati samo Bog. A dao ga je zato
{to je Qubav. I mi, qube}i qude stvarnom boànskom qubavqu,
dolazimo do ube|ewa da postojimo kao besmrtna bi}a. A na{a
qubav, svojom neodoqivom bogocentri~nom silom, nosi na{e celo
bi}e Bogu, sjediwuje ga sa Wim i stvara u nama nepokolebqivo ube|
ewe da postoji Bog, besmrtnost du{e i budu}i ìvot. Opitom
hristolike qubavi ~ovek sti~e istinsko samopoznawe i realno
bogopoznawe. Kada ~ovek u~ini bogo~ove~ansku qubav su{tinom
svoje li~nosti, onda on ose}a Bogom, misli Bogom, ìvi Bogom,
saznaje Bogom; onda on ose}a da svaku wegovu misao i svako
wegovo ose}awe Bog pretvara u besmrtnu misao i besmrtno
ose}awe; onda on ose}a i zna sebe Bogom, i jasno uvi|a da se
wegovo samoose}awe tajanstveno koreni u bogoose}awu, i wegova
samosvest i bogosvesti.
Savr{eni primer i nepobitni dokaz toga su hristoliki heroji
Dostojevskoga. Oni qubavqu ìve; qubavqu znaju Boga, qude, svet i
sebe. Iz svakog wihovog ose}awa i misli, èqe i dela zra~i boànska
qubav, i u du{ama drugih qudi stvara ube|ewe o postojawu Boga i
besmrtnosti du{e. Za wih su qubav, Bog, besmrtnost du{e su
nerazdvojni i me|usobno uslovqeni, ali ne samo kao pojmovi nego i
kao ìvo ose}awe i kao ìva i apsolutna stvarnost.
Kroz hristoliku qubav ~ovek najsigurnije i najbrè raste ka
nezamenqivom idealu roda qudskog: Bogo~oveku Hristu, raste
neprekidno, dok ne dostigne u ~oveka savr{ena, u meru rasta
puno}e Hristove. Do potpune realizacije svoje li~nosti ~ovek dolazi
ako raste rastom Bo`jim, a ne samo golim rastom ~ove~ijim. Jer
~ovek moè postati potpun i savr{en samo ako sve svoje sile i mo}i
preobrazi i usavr{i Bogo~ovekom. Kroz bogo~ove~anske vrline
~ovek raste ka najvi{oj sintezi li~nosti: bogo~ove~anskoj qubavi.
Jer je ova qubav _ najvi{a sinteza li~nosti, po{to posledwim i
zavr{nim sjediwewem sjediwuje ~oveka sa Bogo~ovekom. Bez te
qubavi ~ovek je polu~ovek, pot~ovek ili ne~ovek. [tavi{e, bez we _
~ovek je >>bez su{tine, ni{ta je<<. >>Qubav i jeste >>da<< koje
ja govori sebi; a mr`wa je >>ne<< sebi. R. Hamerling.
Neprevodqivo ali izrazito izraàva tu ideju formulom: qubav je das
lebhafte Sich-selbst-bejahen des Seins = ìvo sebi samome >>da<<
bi}a<<.
Na neobja{wivo tajanstven na~in svako je bi}e uslovqeno
qubavqu: i bi}e Bo`je, i bi}e ~ove~ije, i svako bi}e uop{te. U
carstvu ìvih bi}a vlada na~elo: qubiti zna~i biti. Bog je Ve~no Bi}e,
jer je Apsolutna Qubav wegova su{tina. To otkrivewe doneo je svetu
Bogo~ovek Hristos, a proneli svetom hristo~e`wivi apostoli qubavi.
Po tom otkrivewu: qubiti hristolikom qubavqu zna~i: jo{ ovde na
zemqi ìveti ve~nim ìvotom, pobediti greh i smrt i biti besmrtan. Ne
qubiti zna~i: biti mrtav i ostati u smrti. >>Mi znamo da smo pre{li iz
smrti u ìvot, jer qubimo bra}u; ko ne qubi, ostaje u smrti<<.
Hristo~e`wiva du{a Dostojevskoga sva je proèta ose}awem i
ube}ewem da: qubiti zna~i biti. Sudbina qudske li~nosti je skraja-
nakraj uslovqena qubavqu. Dostojevski izjedwa~uje >>ja jesam<<
sa >>ja qubim<<. Ako qubim _ ja postojim, jer sam vezan sa
Svebi}em; ako ne qubim _ ne postojim, jer sam vezan sa nebi}em.
Ali, i to nije sve. Za slovenskog apostola qubavi, raj je qubav, pakao
je mr`wa. Ko qubi, ve} je u raju za ìvota na zemqi; ko ne qubi, ve}
je u paklu, jer je pakao: ne mo}i qubiti.
>>Oci i u~iteqi, veli Dostojevski kroz usta svog svetog starca
Zosime, razmi{qam: {ta je pakao? Sudim ovako: pakao, to je patwa i
stradawe zbog toga {to je be} nemogu}no vi{e voleti, qubiti.
Jedared, u beskona~nom bitisawu, koje se ne moè izmeriti ni
vremenom ni prostorom, dana je bila nekom duhovnom bi}u, kad se
pojavilo na zemqi, sposobnost da kaè samo sebi: >>Ja jesam i ja
qubim<<. Jedared, samo jedared, dat mu be{e trenutak qubavi
delatne i ìve, i uz to zemaqski ìvot, a sa wim bremena i rokovi. Pa
{ta se desilo? To sre}no bi}e odbaci taj neocewivi dar, ne oceni ga,
ne zavole ga, pogleda ga podrugqivo i ostade bez ose}awa! I kad je
takav oti{ao sa zemqe, video je krilo Avraamovo, i besedio sa
Avraamom, kao {to nam je u pri~i o bogata{u i o Lazaru kazano; i
raj je posmatrao, i ka Gospodu mogao da ide; ali se ba{ time i
mu~io {to od Gospoda ode bez qubavi, i do|e u dodir sa onima koji
su voleli, a on wihovu qubav nije prihvatio. Tada vide jasno, i sam
sebi re~e: >>Sad znawe imam, ali ma kako ùdio da volim, u qubavi
mojoj ne moè biti nikakvog podviga, niti kakvog po`rtvovawa, jer je
zavr{en ìvot zemaqski; ne}e do}i Avraam da makar kapqicom ìve
vode (to jest, ponovnim darom zemaqskog ìvota, pre|a{weg i
delatnog) rashladi plamen moje ùdwe za qubavqu, kojom sad
gorim, a prezreo sam je i odbacivao na zemqi; nema vi{e ìvota,
niti }e biti vi{e vremena! Premda bih sad gotov bio i ìvot svoj dati
za druge, sad je ve} nemogu}no, jer je pro{ao onaj ìvot koji se
mogao u qubavi prineti na `rtvu, i sad je bezdan me|u ìvotom i ovim
bi}em<<.
Neki boànski smisao izliva se u srce koje qubi, i ~ovek svim
bi}em ose}a da boànska logosnost drì svetove u ~udesnom
postojawu. Zavlada li ~ovekom, qubav postaje neoslepqivim vidom
wegove du{e i nepogre{ivim u~iteqem uzornog ìvota. >>Glavno je
_ voli druge kao sebe, veli Dostojevski, to je glavno i to je sve, a
drugo ni{ta ne treba, jer }e{ odmah prona}i kako da ìvi{<<. Kada
bi se qudi re{ili da im qubav bude carica du{a, na zemqi bi se za
jedan dan, za jedan ~as moglo sve urediti na najboqi na~in.
To je za Dostojevskog najo~iglednija i najnesumwivija istina,
istina koja ~ak ima i odre|eni lik svoj. Qubav i Istina su dva
sinonimna pojma i dve sinonimne stvarnosti. Ve~na Qubav je u isto
vreme i Ve~na Istina. Tu Istinu je Dostojevski ne samo osetio i
poznao nego i video, zato veruje u wu strasno i svesrdno. On
odlu~no izjavquje: >>Ja sam svojim o~ima video Istinu, video sam
svu wenu slavu. . . Video sam Istinu, video je, i znam da qudi mogu
biti divni i sre}ni a da ne izgube sposobnost da ìve na zemqi. Ja
ne}u i ne mogu da verujem da je zlo normalno stawe qudi. A svi mi
se smeju ba{ zbog te moje vere. Kako mogu da ne verujem? Ta ja
sam video Istinu, nisam je ni prona{ao umom, ve} sam je video, i
wen ìvi lik ispunio je moju du{u zanavek. Video sam je u tako
potpunoj celosti da ne mogu verovati da ona ne postoji kod qudi. . .
@ivi lik onoga {to sam video bi}e uvek sa mnom i uvek }e me
popravqati i upu}ivati. O, ja sam bodar i sve`, idem i i}i }u ma i
hiqadu godina. . . I}i }u i propoveda}u neumorno<<. [ta? _ Kako od
na{e paklene planete na~ini raj. Sredstvo je za to samo jedno:
qubav. I to qubav hristolika, bogo~ove~anska.
Ima mnogo vrsta qubavi. Sve su one relativne, prolazne,
smrtne. Samo je jedna me|u wima apsolutna i ve~na. To je _ qubav
bogo~ove~anska. Pri tome, provera je samo jedna: Bogo~ovek
Hristos. Razni evropski humanizmi, altruizmi, solidarizmi, nisu drugo
do su{i~avi surogati qubavi. Svi se oni izvode i svode na ~oveka,
zato im je i zamah slab i dah kratak. U wima nema one beskona~ne i
svemilostive qubavi koja voli ~oveka i u gresima wegovim. Tu se
~ovek sa ~ovekom duhovno dodiruje a ne sjediwuje. Po shvatawu
evropskog humanisti~kog ~oveka: voleti, qubiti zna~i: apstraktno i
povr{no kosnuti se qubqenog; a po evan|elskom, po pravoslavnom
shvatawu: voleti, qubiti zna~i: du{om u}i u du{u qubqenog, sjediniti
se sa wim su{tinski, ovaplotiti se u wega.
Vidoviti Dostojevski je do dna sagledao tragi~nu prolaznost i
besmislenost qubavi evropskog tipa, zato apostolski odlu~no i
plameno propoveda qubav evan|elsku, qubav bogo~ove~ansku.
Voleti, qubiti nekoga, veli Dostojevski, to zna~i: primiti wegovu du{u
u svoju du{u, ovaplotiti se u wega, u wegovu su{tinu, u wegov lik,
preobraziti se u wega potpuno. Ciq je qubavi da dvoje postanu jedno,
i to _ jedno su{tinom. Bogo~ove~anska qubav je uvek time nova
{to je besmrtna i ve~na i {to qube}eg i qubqenog sjediwuje do
jednosu{nosti. Zato je ta qubav znak po kome se hri{}ani razlikuju
od nehri{}ana. Univerzalno ostvarewe te qubavi jeste krajwa èqa i
posledwi zavet Hristov.
Ono {to ìvot qudski na zemqi ~ini dragim, vrednosnim,
osmi{qenim, dragocenim jeste hristolika qubav. @ivot je vredan
ìvqewa samo ako je proèt i dirigovan tom qubavqu. Gde te qubavi
ima, tamo razo~arewa nema. Kao vrednost iznad svih vrednosti stoji
qubav. Ne samo ìvotu ve} i postojawu ona daje i vrednost i smisao.
>>[ta je dragocenije od qubavi? Qubav je vi{a od postojawa, qubav
je kruna postojawa; pa kako jedno bi}e moè da se ne pogne pred
wome?<<
Te{ka tragika qudskog ìvota jedino u hristolikoj qubavi dobija
smisao i svoje opravdawe. Ova qubav svojom boànskom silom
pretvara tragiku ìvota u milu setu, i spasava ~oveka od skepse i
o~ajawa. Ovu qubav Dostojevski potpuno izjedna~uje sa spasewem.
Qubav spasava od svih smrti u svima svetovima, jer je sama
besmrtna i ve~na. Dostojevski veli da je Bog objavio ~oveku jednu
jedinu formulu spasewa; ona glasi: >>Qubi bli`weg svog kao sebe
samog<<.
Ako se ~ovek i~im spasava, spasava se qubavqu prema
bli`wem. Jer >>~ovek se ne moè spasti osim kroz bli`wega<<. Ili,
kako bi Dostojevski rekao, ~ovek se moè spasti, ako se podvigom
qubavi ovaploti u svoga bli`weg, preobrazi u lik wegov. Ali, takva
qubav je nemogu}na bez ovaplo}enog Boga i wegovog
Bogo~ove~anskog Tela, jer istinsko i pravo ovaplo}ewe po~iwe i
zavr{ava se Wime. Ovaplo}ewe Bo`jeg u sferi qudskog obavqa se
silom koju ~oveku daje ovaplo}eni Bog _ Hristos. Ta sila jeste qubav.
Ustvari, qubav je jedini uzrok Hristovog ovaplo}ewa. I svako
ovaplo}ewe Bo`jeg u svetu ~ove~anskom jeste vidqiva projekcija
nevidqive qubavi, vidqivo telo nevidqive su{tine.
Hristos je stra{an svojom veli~inom, uàsan svojom visinom,
ali je beskrajno milostiv, jer je iz qubavi postao ~ovek, izjedna~io se
sa nama. Nadumnim delom svoje boànske qubavi >>On postade
od na{e su{tine<<. Iz qubavi i qubavqu >>On postade ~ovek, da
bismo se mi oboìli<<. Ovaplo}ewem Hristovim >>Bog postade
~ovek i ~ovek Bog<<. Neminovna posledica ovaplo}ewa Boga jeste
oboèwe ~oveka, jer su u li~nosti Bogo~oveka Hrista Bog i ~ovek
sjediweni tako prisno, da je oboèwe ~oveka postalo prirodni izraz
toga.
Svoju bezgrani~nu qubav prema qudima Hristos dokazuje
svojim ovaplo}ewem. Sve {to je wegovo _ ovaplotqivo je, ima
neiscrpnu sposobnost za ovaplo}ivawe. Postane li su{tinom
~ove~ije li~nosti, hristolika qubav osposobquje ~oveka da se moè
najprisnije sjediniti sa predmetom svoje qubavi, tj. da se moè
ovaplotiti u qubqenog. Hristo~e`wivi heroji Dostojevskog u~inili su
tu qubav du{om svoje du{e, srcem svoga srca, voqom svoje voqe.
Voleti, qubiti ~oveka za wih zna~i: ovaplotiti se u wega, preobraziti
se u wega, postati ono {to i on: ose}ati wegovim ose}awima, misliti
wegovim mislima, patiti wegovom patwom, tugovati wegovom
tugom, radovati se wegovom rado{}u.
Hristolika delatna qubav je posao i izdr`qivost, a za neke je
ona prosto ~itava nauka. >>Qubav je u~iteqica, ali je treba znati
ste}i, jer se ona te{ko sti~e, skupo se kupuje, dugim radom i posle
dugog vremena; jer voleti treba ne samo slu~ajno i na jedan
trenutak, nego nasvagda. Slu~ajno moè svako zavoleti, _ tako moè
i zlo~inac zavoleti<<. Ovu delatnu qubav ~ovek sti~e kada pomo}u
hristo~e`wivih podviga vere, molitve, posta, smernosti i ostalih
vrlina useli Hrista u svoje srce i On mu postane glavni vo| kroz ìvot
u svim svetovima.
Sveti starac Zosima preporu~uje: >>Nikada se ne pla{ite
svoje malodu{nosti u dostizavawu qubavi; ~ak se nemojte mnogo
bojati ni svojih r|avih postupaka pri tom. . . Delatna qubav, kad se
uporedi sa sawala~kom qubavqu _ stvar je surova i strahotna.
Qubav sawala~ka ~ezne za brzim podvigom, koji se brzo zadovoqi;
ona ~ezne za tim da je svi posmatraju. I zbiqa se ide dotle, da neko
~ak i ìvot `rtvuje, samo da stvar ne traje dugo, nego da se {to brè
svr{i, kao na pozornici, i da ga svi gledaju i hvale. A qubav delatna _
to je posao i izdr`qivost. . . I unapred vam kaèm, u trenutku kad sa
uàsom gledate da, kraj svih va{ih napora, ne samo da se niste
pribliìli ciqu, nego ste se ~ak od wega udaqili, _ u tom istom
trenutku, to vam unapred velim, vi }ete najedared dosti}i svoju
svrhu, i ugleda}ete jasno nad sobom ~udotvornu silu Boga, koji vas
je sve vreme voleo i sve vas vreme tajanstveno rukovodio<<.
Za evklidovski um qudski, koji nije preporo|en i preobraèn
boànskom silom podviga vere, molitve, smernosti i ostalih evan|
elskih vrlina, ova hristolika, delatna qubav prema drugima,
pretstavqa nemogu}no na zemqi ~udo. Ivanov bunt je miniran ovom
mi{qu. On time i po~iwe svoju ispovest Aqo{i:
- Moram ti u~initi jedno priznawe: nikad nisam mogao da
razumem kako ~ovek moè voleti svoje bli`we. Ba{ bli`we, po mom
shvatawu, nemogu}no je voleti; samo udaqene ~ovek moè voleti.
Ja sam ~itao nekad negde o >>Jovanu Milostivom<< (jednom
svetitequ), kako je on, kad mu je do{ao gladan i promrzli putnik, pa
ga molio da ga ogreje, _ kako je on tada legao sa tim promrznutim
zajedno u postequ, zagrlio ga i po~eo mu disati u usta koja su bila
zagnojena i iz kojih je izlazio smrdqiv zadah od neke stra{ne bolesti.
Ube|en sam da je on to u~inio sa unutra{wim mu~ewem, sa la`nim
usiqavawem, zbog qubavi koju mu je du`nost nalagala, i zbog
pokajne kazne koju je sam sebi nametnuo. Da bismo mogli zavoleti
~oveka, potrebno je da se on sakrije, da nam nije na o~ima; ~im
pokaè svoje lice _ ode qubav!
- O tom je ne jadanput govorio i starac Zosima, _ primeti
Aqo{a; _ i on je govorio da lice ~ovekovo, mnogima, u qubavi jo{
neiskusnim qudima, ~esto smeta da vole. Ali ima i mnogo qubavi u
~ove~anstvu, i ba{ sli~ne Hristovoj qubavi, to ja znam, Ivane. . .
- Ja zasad to jo{ ne znam, niti mogu da znam, niti mogu da
pojmim; a sa mnom bezbrojna mnoìna qudi. . . Po mom shvatawu:
Hristova qubav prema qudima, to je na ovoj zemqi svoje nemogu}no
~udo.
Ivan tvrdi, da na ovom svetu ne postoji ni{ta {to bi nagonilo
qude da vole sebi sli~ne; i jo{ tvrdi, da ni u kom slu~aju ne postoji
takav prirodni zakon: da ~ovek voli ~ove~anstvo. >>Qubiti svoga
bli`weg i ne prezirati ga _ to je nemogu}no. ôvek je stvoren sa
fizi~kom nemogu}no{}u da qubi svoga bli`weg. Voleti qude takve
kakvi su _ to je nemogu}no<<.
Ali {to je nemogu}no za ~oveka, mogu}no je za Bogo~oveka i
za qude preporo|ene i preobraène Bogo~ovekom. [to je nemogu}no
za qudski evklidovski um, mogu}no je za um osve}en, prosve}en i
obogo~ove~en Hristom Bogom. Da bi ~ovek osetio i shvatio da je
hri{}anska qubav mogu}na i ostvarqiva na zemqi, mora najpre
pomo}u hristo~e`wivih podviga savladati egocentrizam i solipsizam
svoga evklidovskog uma i hristocentrizmom misli ste}i >>um
Hristov<<, srce Hristovo. A to zna~i: mora Hristom ose}ati, Hristom
misliti, Hristom hteti, Hristom ìveti. Ko to postigne, Hristos mu
ispuwuje du{u ose}awem i ube|ewem: da je svaka qudska li~nost
besmrtna, i da je bogo~ove~anska, besmrtna qubav ne samo
mogu}na nego i prirodna me|u besmrtnim qudskim bi}ima na
zemqi.
>>Ja izjavqujem, veli Dostojevski, da se qubav prema
~ove~anstvu apsolutno ne da ni zamisliti, ni shvatiti, i da je sasvim
nemogu}na bez vere u besmrtnost qudske du{e. Oni pak koji,
oduzev{i ~oveku veru u wegovu besmrtnost, èle da tu veru
zamene >>qubavqu prema ~ove~anstvu<< kao najvi{im ciqem
ìvota, ti, velim ja, diù ruku sami na sebe; jer, umesto qubavi prema
~ove~anstvu, zasa|uju u srcu, koje je izgubilo veru, samo za~etak
mr`we prema ~ove~anstvu. Ne mari {to }e mudraci gvozdenih
pojmova da slegnu ramenima na takvo moje tvr|ewe. Ta misao je
mudrija od wihove mudrosti, i ja ~vrsto verujem da }e ona nekada
~ove~anstvu postati aksiom. Ja ~ak tvrdim, i slobodan sam da to i
iskaèm, da je qubav prema ~ove~anstvu uop{te, kao ideja,
jedna od najneshvatqivijih ideja za qudski um. Ba{ kao ideja. Wu
jedino moè opravdati ose}awe. A to ose}awe je jedino mogu}no pri
istovremenom uverewu u besmrtnost qudske du{e<<.
Besmrtnost svoje, i sva~ije du{e ~ovek naro~ito sna`no i
jasno ose}a kada se duhovno sjedini sa Jedino Besmrtnim _
Bogo~ovekom Hristom. Jer je On _ Qubav, i u svakom qudskom bi}u
Qubavqu otkriva bogoliku du{u, koja je besmrtna i kojom se svaki
~ovek koreni u Bogu. Sve moè biti smrtno, samo Qubav ne, jer je
Bog _ Qubav, i >>ja }u vas i iz groba voleti, . . . jer qubav postoji i
posle smrti<<.
Kao besmrtna boànska sila qubav izgoni iz ~oveka sve {to je
prolazno i smrtno. A to je greh i sve {to je od greha. Svojom
boànskom silom qubav o~i{}uje od svakog greha i prqav{tine: i
savest qudsku, i srce, i um, i voqu. I tako o~i{}ene, sjediwuje ih u
jednu divnu, harmoni~nu i hristoliku celinu. Tu nema mesta haosu,
disharmoniji, grehu, jer >>ni{ta tako nije suprotno qubavi kao
greh<<. Qubav iskqu~uje greh, jer je greh jedina neprirodnost u
prirodi ~ove~ijeg bi}a. Qubav je kohezija li~nosti; greh je razoriteq
li~nosti. Ukoliko se umnoàva qubav, utoliko se smawuje greh. Gde
je savr{ena qubav, tu greha nema. Savr{ena qubav izgoni svaki
greh, svaku smrt. U savr{enoj bezgre{nosti je savr{ena lepota bi}a.
Po{to je jedino u Hristu oli~ena apsolutna bezgre{nost, apsolutna
svetost, to je jedino u Wemu oli~ena i Apsolutna Lepota.
>>Lepota je ideal, veli Dostojevski. No ideali su se kod nas kao
i u civilizovanoj Evropi davno pokolebali. U svetu postoji samo jedna
jedina pojava od apsolutne lepote: Hristos. Ta beskrajno divna
pojava, razume se, beskrajno je ~udo. Celo Evan|eqe svetog Jovana
je ispuweno ovom mi{qu: Jovan vidi ~udo Ovaplo}ewa, vidqivu
pojavu Lepoga<<.
>>Lepota }e spasiti svet<<, tvrdi omiqeni heroj
Dostojevskoga, knez Mi{kin. I to Lepota ~arobne li~nosti Hristove,
koja se otkriva i poznaje qubavqu. Hrisos je ne samo Apsolutna
Lepota sam u sebi i po sebi, nego u svom odnosu prema svima
stvarima. On je ukrasiteq svih stvorewa: od heruvima do crva. U
Wemu svako bi}e nalazi svoju bogoliku ili bogozdanu lepotu,
nepomra~enu i neunakaènu grehom. U Wemu i Wime svaki ~ovek
sti~e ose}awe i ube|ewe, da je Bog stvorio ~oveka za besmrtnost i
ve~nost, i da bude obli~je wegovog Bi}a.
Pomo}u hristo~e`wivih podviga ~ovek stiè hristoliku lepotu.
Spasti se zna~i: ne samo ispuniti sebe Dobrom, Istinom i Qubavqu
Hristovom, nego i ukrasiti sebe wegovom boànskom Lepotom. To su
u najve}oj meri postigli svetiteqi, stoga su oni, po re~i
Dostojevskoga, >>pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage<<.
Oni su imaoci i ~uvari Lepote koja }e spasti svet. >>Oni lik Hristov
~uvaju, divan i neiskvaren, u ~istoti istine Bo`je, kakav je od
najdrevnijih otaca, apostola i mu~enika, i kada zatreba, oni }e ga
objaviti pokolebanoj istini u svetu<<. Iz svega wihovog tajanstveno i
milo zra~i neiskazana lepota hristonosne i hristolike du{e wihove.
Zemaqskom realno{}u svoga bogo~ove~anskog savr{enstva
Hristos je postao, i zanavek ostao, nezamenqivi ideal qudske
li~nosti. Postati hristolik _ ciq je qudske li~nosti. Istinski savr{ena
qudska li~nost izra|uje se pomo}u hristo~e`wivih podviga vere,
qubavi, molitve, smernosti, samilosti i ostalih evan|elskih vrlina.
Svaka evan|elska vrlina mala pomalo od lika Hristovog u du{i
qudskoj, dok najzad sva du{a ne postane hristolika. Takve hristolike
li~nosti Dostojevski nam je dao na jedan nepodra`qivo realisti~an i
ìv na~in u licu Zosime i Aqo{e, Makara i Mi{kina. Svi oni zra~e
hristolikom lepotom i evan|elskim vrlinama. U pismu, u kome pi{e o
Hristu kao o Apsolutnoj Lepoti i Idealu, Dostojevski veli da je osnovna
ideja wegovog romana Idiot, opisati istinski savr{enog i plemenitog
~oveka. I u tome je on savr{eno uspeo, kao niko pre wega i posle
wega. Svi wegovi hristoliki heroji najuspe{nije pokazuju i dokazuju
jednu istinu: Hristos je Qubav; Qubav je Lepota; Lepota spasava svet
od svih smrti, od svih grehova, od svih poroka.
NAJVI[A SINTEZA @IVOTA

Du{a evropskog ~oveka je razbijena, atomizirana; ogledan u
woj, ovaj svet li~i na haoti~nu lomqavu podivqalih stihija, koje
nikako ne mogu da se sliju u milozvu~nu simfoniju qubavi. Du{a
hristolikog ~oveka je integralna, cela, jer je bogo~ove~anskim
vrlinama iscelila sebe od tragi~ne razbijenosti i atomiziranosti;
ogledan u woj, ovaj svet li~i na roj hristo~e`wivih monada, koje
streme i hrle svojoj blaènoj sintezi: ~udesnom Gospodu Hristu. Do
najvi{e sinteze ìvota dolazi se kroz najvi{u sintezu li~nosti. Jer se
problem ìvota re{ava istovremeno sa problemom li~nosti.
Kao retko ko, Dostojevski zna beskrajnu vrednost qudske
li~nosti, zato kroz sve svoje negativne i pozitivne heroje neumorno
traì odgonetku te zagonetke. U svojim antiherojima oprobao je sve
~ovekobi{ke puteve, ali nije uspeo da re{i >>prokleti problem<<
li~nosti. U svojim pozitivnim herojima oprobao je evan|elski put i
na{ao: da je Bogo~ovek Hristos jedino re{ewe >>prokletog
problema<< ~ove~ije li~nosti. Put koji vodi u to re{ewe jeste li~no
upra`wavawe evan|elskih vrlina, li~no podvi`ni{tvo.
Svoje jovovski iskreno i solomonosvski mu~eni~ko bdewe nad
stra{nim problemom qudske li~nosti Dostojevski je najpotpunije
izloìo i najotvorenije izneo u Bra}i Karamazovima, u {estoj kwizi
koja nosi naslov: Ruski monah. Starac Zosima je oli~ewe
Dostojevskovih hristo~e`wivih stremqewa i evan|elskih shvatawa. U
wemu se ogleda krasota i sila Dostojevskove du{e. U blagom i
mudrom podvi`ni{tvu pravoslavnom Dostojevski je na{ao mir
burnom umu svom i mete`noj du{i svojoj. Zato ga i apologira
apostolski silno i ispovedni~ki neustra{ivo. Razume se, on vrlo dobro
zna da put bogo~ove~anskog podvi`ni{tva nipoda{tavaju i
ismevaju mnogi koji problem li~nosti i ìvota re{avaju na razne
humanisti~ke i ~ovekobo{ke na~ine. Ali to nimalo ne zbuwuje niti
pla{i Dostojevskog. Jer on iz svog vlastitog iskustva, i iz iskustva
svetih i svetlih podvi`nika, zna da se problem li~nosti moè potpuno
i zavr{no re{iti samo putem evan|elskog, bogo~ove~anskog,
pravoslavnog podvi`ni{tva.
Oci i u~iteqi, _ obra}a se starac Zosima svojoj sabra}i, _ {ta je
monah? U prosve}enom svetu tu re~ danas neki izgovaraju sa
potsmehom, a neki je izgovaraju i kao psovku, grdwu. I {to daqe, sve
gore. Istina, oh istina, i u mona{tvu ima mnogo gotovana, onih {to
telu uga|aju, slastoqubaca i drskih protuva. Na te i ukazuju
obrazovani svetovwaci: >>Vi ste, vele, len{tine i nepotrebni ~lanovi
dru{tva, ìvite od tu|eg rada, bestidni prosjaci!<< A me|utim, koliko
je mnogo u mona{tvu smirenih i krotkih, èqnih samo}e i plamene
molitve u ti{ini. Na te se mawe ukazuje, wih nikako ne spomiwu; a
koliko bi se zadivili kad bih im kazao: da }e od tih krotkih i èdnih
usamqene molitve, mo`da jo{ jedared do}i spasewe zemqe ruske.
Jer su oni vaistinu spremqeni u ti{ini >>za dan i ~as, za mesec i
godinu<<. Lik Hristov ~uvaju zasad u usamqenosti, divan i
neiskvaren, u ~istoti istine Bo`je, kakav je od najdrevnijih otaca,
apostola i mu~enika, i kad zatreba, oni }e ga objaviti pokolebanoj
istini u svetu. Ta misao je velika. Od istoka }e ta zvezda zasijati.
Hristo~e`wivi podvi`nici se neprestano preobraàvaju
duhovno, trude se da lik du{e svoje formiraju po liku Hristovom, te
stoga danono}no ìve po Evan|equ Bogo~ovekovom. Svetovni qudi
idu suprotnim putem, putem koji kvari i unakaùje bogoliku du{u
qudsku. >>Pogledajte na svetovwake, pa recite: zar se nije u wih
iskvario lik Bo`ji i pravda wegova? Oni imaju nauku, a u nauci je
samo ono {to je podvrgnuto ~ulima. A duhovni svet, vi{a polovina
bi}a qudskog odba~ena je sa nekakvim trijumfom, ~ak sa
mr`wom<<.
Po mi{qewu Dostojevskog, nauka ne zna za ~oveka, ne zna za
granice qudske li~nosti, zato nije u stawu ne samo da re{i problem
li~nosti, nego i da odredi {ta je to li~nost. >>Imaj neprestano na
umu, da je svetska nauka, ujediniv{i se u veliku silu, pretresla,
naro~ito u toku posledweg veka, sve ono nebesko {to nam je
zave{tano u svetim kwigama; i posle nemilosrdne analize me|
nau~nicima ovoga sveta, od sve pre|a{we svetiwe ne ostade
savr{eno ni{ta. Ali oni su pretresli deo po deo, a celinu su prevideli, i
to sa kakvom slepo}om! Jer celina stoji pred wihovim ro|enim o~ima
~vrsta i nepomi~na kao i pre, i vrata paklena ne mogu joj odoleti.
Zar nije ta celina ìvela devetnaest vekova? Zar ne ìvi i sada u
kretawima pojedina~nih du{a i u kretawima narodnih masa? âk i u
kretawima du{a tih {to su sve razru{ili, u du{ama ateista ta celina
ìvi ~vrsta i nepomi~na! Jer i oni {to se odreko{e hri{}anstva, i koji
ustaju protiv wega, u su{tini svojoj su zadràli Hristov oblik, pa su
takvi i ostali, jer do danas ni mudrost wihova, ni plamen srca wihova
ne behu kadri stvoriti neki vi{i obrazac ~oveku i wegovom
dostojanstvu, nego {to je obrazac, lik koji je u davnoj davnini ukazao
Hristos.
Problem ~ovekove slobode, koji se ne moè re{iti nikakvim
naporima uma qudskog, nalazi svoje re{ewe u bogo~ove~anskim
stremqewima ~ove~ije du{e. Upra`wavaju}i bogo~ove~anske
vrline vere, molitve, smernosti, qubavi, posta, milostivosti, ~ovek
dobija ose}awe i saznawe da je savr{ena sloboda _ osloboditi se
sebe, svog egoizma, svoga robovawa stvarima, i suvi{nim
potrebama i dobrovoqno se pot~iwavati Bogo~oveku, wegovoj istini,
pravdi, qubavi, besmrtnosti, ve~nosti i ostalim savr{enstvima.
>>Proglasio svet slobodu, u posledwe vreme; a {ta vidimo u toj
slobodi wihovoj? Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaè:
>>Po{to ti, ~ove~e, ima{ potreba, treba da ih zadovoqava{, jer
ima{ ista prava kao i najznatniji i najbogatiti qudi. Ne boj se da
zadovoqava{ svoje potrebe, nego ih jo{ i umoàvaj!<< _ to je, eto,
dana{we u~ewe svetovwaka. I u tom oni vide slobodu. . . Shvataju}i
slobodu kao umnoàvawe i brzo zasi}avawe potreba, qudi sakate i
kvare prirodu svoju, jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i glupih
èqa, navika, i kojekakvih izmi{qotina. . . I onda nije nikakvo ~udo
{to su, mesto do slobode, do{li u ropstvo<<.
Nasuprot ovome shvatawu slobode stoji bogo~ove~ansko
shvatawe, koje problem slobode re{ava ne ~ovekom nego
Bogo~ovekom. I to re{ava na sasvim realisti~an i prakti~an na~in:
~ovek ìvi Bogom, sara|uje Bogu i doìvquje svoju slobodu kao dar
Bo`ji, dar dat ~oveku da pomo}u wega dobrovoqno u~estvuje u
boànskim savr{enstvima. Tu se sloboda ~ovekova ose}a i
doìvquje kao bogo~ove~anski podvig. Na tome se i zasniva evan|
elsko, pravoslavno podvi`ni{tvo. Svaki je hri{}anin podvi`nik, a na
prvom mestu monah. >>Svetski se qudi, veli starac Zosima,
ismevaju sa mona{kim poslu{awem, postom i molitvom, a me|utim
samo se u wima nalazi put ka pravoj, zbiqa istinskoj slobodi: ja
otsecam od sebe potrebe suvi{ne i izli{ne; samoqubivu i gordu voqu
svoju umirujem i {ibam poslu{awem, i time, s pomo}u Bo`jom,
postizavam slobodu duha, a s wome i radost duhovnu<<.
U dana{wem svetu, veli Dostojevski, smatra se razuzdanost
kao sloboda; dok je prava sloboda _ samo u savla|ivawu sebe i svoje
voqe; tako da se na kraju postizava moralno stawe iz kojeg ~ovek
moè uvek, u svakom momentu, biti sam nad sobom gospodar. Dok
razuzdanost èqa vodi samo ropstvu. Eto tako se razume za{to skoro
ceo dana{wi svet smatra kao slobodu nov~anu obezbe|enost, i
zakone koji garantuju nov~ano obezbe|ewe. >>Imam novaca _
zna~i, mogu raditi {to god ho}u; imam novaca _ zna~i, ne}u
propasti, ne}u traìti pomo} od drugog; a ne traìti ni od koga
pomo}i, jeste najvi{a sloboda<<. Me|utim, to ustvari nije sloboda,
ve} opet ropstvo, ropstvo novcu. Naprotiv, najvi{a je sloboda _ ne
gomilati novac, ne obezbe|ivati sebe novcima, ve} >>razdeliti svima
ono {to ima{, i po}i da sluì{ svima<<. Ako je ~ovek sposoban za
to, ako je sposoban da savlada sebe do takvog stepena _ zar tada
nije slobodan? U tome je najja~e ispoqavawe slobode.
Pomo}u evan|elskih podviga posta, molitve, poslu{nosti,
monah osloba|a sebe od tiranije stvari i navika i uklawa svaku
prepreku izme|u sebe i Hrista. Zato blagi i krotki Makar apologira
>>pustiwu<<. >>S po~etka, veli on, kada se udaqi{ u pustiwu da
tamo ìvi{, ào ti je sebe, ali docnije se sve vi{e raduje{, i posle
vidi{ Boga<<.
U posledwoj godini svoga ìvota Dostojevski pi{e: >>Nisu se
svetiteqi povla~ili u usamqenost zbog ga|ewa prema svetu, nego
radi svog moralnog usavr{avawa<<. U pustiwskoj usamqenosti
~ovek molitvom sabira svoj duh koji je rasejan i razvejan po
stvarima ovoga sveta. I neprekidnim hristo~e`wivim podvizima
o~i{}ava i um i srce i voqu od svega gre{nog i grehoqubivog. Na taj
na~in on postepeno iscequje svoju li~nost od op{te~ove~anske
bolesti: razdeqenosti, legioniziranosti. Sjedinuju}i se duhovno sa
Hristom, on potpuno ostvaruje svoj unutra{wi mir: u wemu ne ratuje
vi{e voqa sa razumom, i razum sa srcem, nego sav ìvot te~e u
divnoj harmoniji bogo~ove~anskih vrlina, koje sve sile ~ove~ijeg
bi}a vode iz savr{enstva u savr{enstvo. I kada se ~ovek potpuno
sjedini sa Hristom, kada je wegov >>ìvot sakriven sa Hristom u
Bogu<<, tek onda dostiè potpunu slobodu i puno}u li~nosti, tek
onda zavlada savr{en mir izme|u wegovog srca i razuma, i razuma i
voqe, >>mir koji prevazilazi svaki um<<.
Starac Zosima veli: Monahu prebacuju wegovu usamqenost:
>>Ti si se usamio da spase{ du{u, u manastirskim zidovima, a
bratsko si sluèwe ~ove~anstvu zaboravio<<. Ali pogledajmo ko }e
boqe posluìti bratoqubqu! Usamqenost nije kod nas, nego ba{ kod
wih, ali oni to ne vide. Iz na{ih mona{kih redova su i u davna{wa
vremena javni narodni radnici izlazili, pa za{to ih ne bi moglo biti i
danas? Isti oni smerni i krotki isposnici i }utqivci opet }e ustati i po}i
na velika dela! Od naroda je spasewe Rusiji. A ruski je manastir od
iskona bio sa narodom. Ako je narod u usamqenosti, i mi smo
usamqeni.
Usamqivawe hristo~e`wivog monaha biva ne iz mr`we prema
svetu nego iz qubavi prema Hristu, da bi nasamo i nesmetano bio
stalno sa Hristom. A ko je sa Hristom, zar je sam? Nije li on sa svima?
Ne doìvquje li on kao svoje: i bolove bolnih, i tuge tu`nih, i nevoqe
nevoqnih, i radosti radosnih? Kad je sa Hristom Bogom, zar nije sa
besmrtnim i ve~nim ìvotom? Zar mu nisu svoja sva stvorewa koja
je Hristos stvorio? Zar ne u~estvuje na tajanstven na~in u ìvotu
svih bi}a i svih tvari? Jer biti sa Hristom Bogo~ovekom zna~i: biti sa
Trosun~anim Boànstvom, kojim sve postoji, kre}e se i ìvi.
Kada ~ovek ostavi svet radi Hrista, on ga posle ponovo prima
iz ruku Hristovih, ali ga prima o~i{}en, osve}en, ulep{an Boànskim
Logosom. To svim bi}em ose}a blagi i krotki Makar i, kao gledaju}u u
viziji takav svet, on tiho blagovesti: Hristos kaè: >>Po|i i razdaj
svoje bogatstvo, i budi sluga svima<<. I posta}e{ bogatiji nego pre,
beskrajno mnogo puta, jer ne}e{ biti sre}an ni hlebom ni bogatim
odelom, ni gordo{}u ni zavi{}u, nego beskrajno pove}anom
qubavqu. Ste}i }e{ ne malo bogatstvo, ne sto hiqada, ne milion,
nego ceo svet! Sad sakupqamo nenasitno i tro{imo bezumno; a tada
ne}e biti ni ubogih ni siroma{nih, jer su svi moji, svi su ro|aci, sve
sam stekao, sve do jednog kupio! Danas nije retkost da je i
najbogatiji i najznatniji ~ovek ravnodu{an prema broju dana svoga
ìvota, i sam ne zna kakvu zabavu da izmisli; a tada }e se dani tvoji i
~asovi umnoìti hiqadu puta, jer nijedan trenutak ne}e{ hteti da
izgubi{, nego }e{ ga osetiti u vesequ srca svog. Tada }e{ ste}i i
mudrost ne jedino iz kwiga, nego }e{ biti sa samim Bogom lice u
lice; i zasija}e zemqa ja~e od sunca, a ne}e biti ni tuge, ni
uzdisawa, nego }e biti samo jedan nebeski raj. . .
Takav je bogo~ove~anski, pravoslavni put ka najvi{oj sintezi
ìvota. Mimo wega su sve same urvine i provalije; po wima se lomi,
krha i razbija i qudska misao i qudsko ose}awe. Ustvari, za
~ovekove bi}e postoje samo dva puta u ovom svetu. Jedan je
bogo~ove~anski, drugi _ ~ovekobo{ki. Na bogo~ove~anskom putu:
~ovek se odri~e sebe i sveta oko sebe, usamquje se radi Hrista i
sjediwuje sa Wim, da bi ga On, kroz sjediwewe sa sobom, sjedinio sa
svima qudima i tvarima. Na putu ~ovekobo{kom, humanisti~kom,
svetovnom: ~ovek se egoisti~ki usamquje radi sebe, ìvi sam,
zatvoren je du{om prema qudima, postepeno gu{i sebe sobom, dok
se potpuno ne ugu{i u svome samoqubqu i gordosti. U prvom
slu~aju, rezultat je: mir i duhovna radost; u drugom: nemir i
duhovno samoubistvo.
Na svetovnom putu doga|aju se jezive tragedije: stvari gutaju
qude, porobquju ih i postaju wihovi gospodari. To je ropstvo najgore
vrste, ali i idolopoklonstvo najodvratnijeg tipa. >>Proglasio svet
slobodu, u posledwe vreme; a {ta vidimo u toj slobodi wihovoj?
Jedino samo ropstvo i samoubistvo! Jer svet kaè: >>Po{to ti,
~ove~e ima{ potreba, treba da ih zadovoqava{, jer ima{ ista prava
kao i najznatniji i najbogatiji qudi. Ne boj se da zadovoqava{ svoje
potrebe, nego ih jo{ i umnoàvaj!<< _ to je, eto, dana{we u~ewe
svetavwa~ko. I u tom oni vide slobodu. A {ta proizilazi iz tog prava
na umnoàvawe potreba? Kod bogatih, usamqenost i duhovno
samoubistvo; a kod siroma{nih, zavist i ubistvo, jer prava su im
data, ali sredstva da zasite potrebe, jo{ im nisu ukazana. Uveravaju
da se svet, {to daqe idemo, sve ve}ma sjediwuje i slaè u bratsku
zajednicu, time {to se skra}uju rastojawa, {to se kroz vazduh
saop{tavaju misli. Avaj, ne verujte takvom sjediwewu qudskom!
Shvataju}i slobodu kao umnoàvawe i brzo zasi}ivawe potreba, qudi
sakate i kvare prirodu svoju, jer stvaraju u sebi mnogo besmislenih i
glupih èqa, navika, i kojekakvih izmi{qotina. @ive samo radi me|
usobne zavisti, radi uga|awa telu i oholosti. Imati ru~kove, {etwe,
ekipaè, gospodske rangove i robove-sluìteqe, to se danas smatra
za tako neophodnu potrebu, da se zbog toga `rtvuje i sam ìvot, ~ak
i ~ovekoqubqe, samo da bi se zasitila ta potreba; _ qudi ubijaju sami
sebe, ako je ne mogu zasititi. Kod onih, koji nisu bogati, vidimo to
isto; a kod siroma{nih se nezadovoqavawe potreba, i zavist, zasad
zaglu{uju pijanstvom. Ali uskoro }e se, namesto vina, opijati krvqu _
na to ih vode. Pitam ja vas: je li slobodan takav ~ovek? Znao sam
jednoga >>borca za ideju<<, koji mi je sam pri~ao: kad su ga u
zatvoru li{ili duvana, on je tim nedostatkom bio toliko utu~en i
izmu~en, da umalo {to nije po{ao da izda svoju >>ideju<<, samo
da do|e do duvana. I takav jedan jo{ sme da pri~a: >>Idem, veli, za
~ove~anstvo da se borim<<. Kud takav moè po}i, i za {ta je on
sposoban? Jedino mo`da za kakav kratkovremeni postupak _ ali dugo
ne}e mo}i izdràti. I onda nije nikakvo ~udo {to su, mesto do
slobode, do{li u ropstvo, a mesto slu`be bratoqubqu i ~ove~anskom
sjediwewu, pali su naprotiv, u razdvojenost i usamqenost. I stoga
se u svetu sve vi{e i vi{e gubi smisao o sluèwu ~ove~anstvu, o
bratstvu i celini qudskoj. Vaistinu, ta se misao do~ekuje sa
potsmehom, jer kako }e da odustane od navika svojih, kud }e da po|
e taj zarobqenik, taj dana{wi ~ovek, kad se toliko navikao
zadovoqavati neizbrojne potrebe svoje koje je sve sam
ponaizmi{qao? On je usamqen, i {ta ga se ti~e celina. Do{li su qudi
dotle, da su stvari nakupili vi{e, a radosti imaju mawe<<.
U na{e doba, tvrdi Dostojevski, postepeno se vr{i proces
qudskog odvajawa, qudskog usamqivawa. Svaki vam danas teì da
izdvoji i odeli svoju li~nost {to ve}ma; ho}e da u sebi samom iskusi
puno}u ìvota; a me|utim, iz svih wegovih usiqavawa izlazi, mesto
puno}e ìvota, samo potpuno samoubistvo; jer, mesto da potpuno
opredele svoj ìvot, oni padaju u savr{enu usamqenost. Svi su se u
na{e vreme razdelili na jedinice, svaki se usamquje i povla~i u svoju
jazbinu, svaki se od drugoga udaquje, krije se, i {to ima sakriva, i
svr{uje se time da se on od qudi otpadi i qude od sebe odbija.
Povu~en i usamqen kupi bogatstvo, i misli: koliko li sam ja sad jak, i
koliko sam osiguran; a ne zna, ludak, da {to vi{e kupi, tim ve}ma
tone u samoubistvenu nemo}. Jer se navikao uzdati se u sebe
samog, i kao jedinica se odelio od celine; navikao je svoju du{u da
ne veruje u qudsku pomo}, u qude i u ~ove~anstvo, i samo dr{}e i
strepi da }e mu propasti novac i prava koja je stekao. Um
~ove~anski uop{te po~iwe da ne shvata da se istinsko obezbe|ewe
lica sastoji ne u wegovom li~nom usamqenom naprezawu, nego u
qudskoj op{toj zajednici i celini. Ali }e neizostavno do}i kraj i toj
stra{noj usamqenosti, i razume}e svi najedared kako su se
neprirodno odvajali jedan od drugoga. Takav }e tada do}i duh
vremena i qudi }e se ~uditi, {to su tako dugo sedeli u tami, i
svetlost nisu videli. Tada }e se pojaviti i znak Sina ôve~ijeg na
nebu. . . Ali dotle treba zastavu ~uvati. I od vremena na vreme
~ovek mora, makar i pojedina~no, pokazati primer i izvoditi du{u iz
usamqenosti na veliko delo bratoqubivoga op{tewa; pa makar i u
svojstvu jurodivca. Samo da ne umre velika misao.
Ujediwewe qudi je nemogu}e bez ujediwuju}e sile. Ta
ujediwuju}a sila, koju ni{ta ne moè spre~iti, jeste ose}awe
bratstva. Ujediwewe qudi je nemogu}no bez zajedni~kog Oca. Po
re~ima kneza Mi{kina, sva se su{tina hri{}anstva sadrì u ideji: da
je Bog _ na{ Otac, a qudi su _ wegova ro|ena deca. >>Samo je u
~ove~anskom duhovnom dostojanstvu jednakost. Kad ima bra}e,
bi}e i bratstva, a dok ne bude bratstva, nikad ne}e mo}i pravo
podeliti {to imaju<<.
Duhovno dostojanstvo ~oveka sastoji se u bogolikosti wegove
du{e, u svetosti i neprikosnovenosti wegove li~nosti. Svaki ~ovek
ima bogoliku du{u, zato svaki i pretstavqa boànsku vrednost.
Prona}i wu u ~oveku zna~i: prona}i izvor svih wegovih vrednosti i
mo}i. Ali, u svakome od qudi prona}i bogoliku du{u moè samo onaj
koji >>presvetli lik Hristov<< ima za vo|a kroz mra~ne ponore
qudskog bi}a. Ako ikoga, lik Hristov vodi Dostojevskoga kroz ponorne
misterije ~ove~ijeg bi}a, zato on u svakome ~oveku pronalazi
bogoliku su{tinu du{e, odvaja je od greha, voli ~oveka i u grehu
wegovom, i mrze}i greh ne mrzi gre{nika, nego ga voli i àli.
U tome leì tajna mnogohvaqenog realizma Dostojevskog. Vo|
en svetlo{}u Hristovom, on ne hodi po tami, nego obasjava i otkriva
u ~oveku ono {to je besmrtno i ve~no, to jest ono {to je istinski
realno. A to je bogolika du{a, u svima wenim uzletima i padovima.
Nije nikakva pohvala re}i za Dostojevskog da je veliki psiholog, u
evropskom smislu te re~i. Ako je psiholog, on je to u evan|elskom, u
pravoslavnom zna~ewu te re~i. Kao {to su psiholozi _ pravoslavni
svetiteqi: Makarije Veliki, Isak Sirin, Simeon Novi Bogoslov i drugi.
Dostojevski je realist, i to pravoslavni realist. A to zna~i: pisac koji
~oveka ose}a, saznaje i vidi u svima wegovim bogo~ove~anskim
dubinama i visinama. O svome realizmu Dostojevski veli: >>U
potpunom realizmu na}i u ~oveku ~oveka. To je iskqu~ivo ruska
osobina, i u tom smislu sam ja, naravno, narodski, jer moj pravac
proizilazi iz dubine narodnog hri{}anskog duha. Nazivaju me
psihologom. To nije ta~no. Ja sam samo realist u vi{em smislu, to
jest, ja pokazujem sve dubine qudske du{e<<.
Ovaj vi{i realizam je svojstven hristolikim herojima
Dostojevskoga. I u najgorem ~oveku oni prona|u pone{to dobro, i u
najgre{nijem _ pone{to bezgre{no. Oni vole ~oveka i u grehu
wegovom, i nikada ne izjedna~uju greh sa gre{nikom. Oni su divno
ovaplo}ewe Zosiminog u~ewa: >>Bra}o, ne bojte se greha
qudskog, volite ~oveka i u grehu wegovom, jer kad ko voli ~oveka
gre{nog, to je ve} slika Boànske qubavi, i vrhunac je qubavi na
zemqi<<. Vole}i gre{nika, oni ne vole greh wegov, i nikada ne
izjedna~uju ~oveka sa grehom. To je zaista jedini znak boànske,
hristolike qubavi. Sam Gospod Hristos nikad ne izjedna~uje gre{nika
sa grehom. Najboqi primer imamo u wegovom dràwu prema
bludnici. Pakosni izjedna~iteqi gre{nika sa grehom, fariseji, uhvatili
su je u prequbi i doveli pred Isusa da On izrekne svoj sud o woj. On
nije osudio wu ve} wen greh: >>Ja te ne osu|ujem; idi, i otsad vi{e
ne gre{i<<. Kao >>istinita svetlost koja osvetqava svakoga
~oveka<<, Bogo~ovek Hristos osvetqava sve ponorne dubine
qudskog bi}a, i pokazuje {ta je u wima realno a {ta nerealno, {ta
bogoliko a {ta nakazno, {ta dobro a {ta zlo. I sve to odvaja jedno od
drugog.
Za savest ~oveka i ~ove~anstva tajna dobra i zla je jedna od
najzamr{enijih i najjezovitijih zagonetaka. ôvek kao ~ovek, u svojoj
empiriskoj danosti, ne poseduje apsolutno merilo dobra i zla, greha i
negreha. >>Nije lako ~oveku da zna svaki greh, {ta je gre{no a {ta
nije; to je tajna koja prevazilazi um qudski<<, um evklidovski, um
nepreobraèn i neobogo~ove~en. Da um qudski nije u stawu da
potpuno re{i problem dobra i zla, Dostojevski je nenadma{no
pokazao u svojim negativnim li~nostima. Za wih je razum qudski
vrhovno merilo svega vidqivog i nevidqivog, vrhovno merilo dobra i
zla, zato oni izjedna~uju ~oveka sa zlom, gre{nika sa grehom, zato
ubijaju gre{nika zbog greha. Ali ba{ tim samim oni nepobitno
dokazuju ta~nost evan|elske, pravoslavne istine: da razum qudski
ne moè biti vrhovno merilo dobra i zla, da se racionalisti~ka
definicija dobra i zla ne moè odràti, i da je tajna dobra i zla
neshvatqiva u oblasti kategorija qudskoga razuma.
Na drugoj strani, Dostojevski u svojim hristolikim herojima
najubedqivije pokazuje, da je lik Hristov jedino nepogre{ivo merilo
dobra i zla. U svetovima, u kojima se kre}e qudska misao, dobro i zlo
su toliko ogromni i toliko zagonetni, da ih nikakav um qudski ne
moè ni obuhvatiti ni registrovati. Zato je svemilostivi Gospod
ostavio qudima ~udesni Lik svoj da im bude vo| kroz uàsnu
me{avinu dobra i zla u ovom svetu. _ Mesto ~vrstog starodrevnog
zakona, ~ovek ima sad slobodnim srcem da re{ava sam: {ta je
dobro i {ta je zlo, imaju}i za rukovodstvo samo lik Hristov pred
sobom.
Da bi u svojim ose}awima, mislima, èqama i delima mogao
razlikovati {ta je dobro a {ta je zlo, ~ovek se mora neprestano
zagledati u lik Hristov, i pitati sebe: kakav utisak ~ini na blagi lik
Spasiteqev ova moja misao, ovo moje ose}awe, ovo moje delo, ova
moja èqa? Ali, i to nije sve. Da bi mogao sigurno i nepogre{ivo
razlikovati dobro i zlo, ~ovek mora ìveti Hristom i u Hristu, i Wime
gledati na sve i sva u svetu. Sva svoja ube|ewa on mora proveravati
Wime, jer >>za wih postoji samo jedna provera _ Hristos<<. >>Ako
nemamo autoriteta u veri i Hristu, onda }emo u svemu zalutati<<.
Kada ~ovek pro|e te{ki podvig samousavr{avawa po liku
Hristovom, kada svu du{u svoju unese u Hrista, kada sva ose}awa
svoja stvara Hristom, kada okom Hristovim gleda u tajnu ìvota,
onda, tek onda moè nepogre{ivo razlikovati dobro i zlo. To je udeo
savr{enih. Wihova su sva ~ula, i duhovna i fizi~ka, >>dugim
ve`bawem izve`bana za razlikovawe dobra i zla<<. Takvi qudi budno
straè nad celokupnim ìvotom svojim, nad svim pokretima svoje
du{e, i smerno, kao sveti starac Zosima, pou~avaju i u~e:
>>Svakoga dana i ~asa, svakoga trenutka nadgledaj samoga sebe i
pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, pro{ao si pored
maloga deteta, pro{ao si qut, sa ru`nom re~ju, sa ozloje|enom
du{om; i nisi mo`da ni primetio dete, ali ono je tebe videlo, i lik tvoj,
ruàn i zao, mo`da je ostao u wegovom slaba~kom i neza{ti}enom
srda{cu. Ti to ne zna{, me|utim si mo`da ve} time bacio r|avo seme
u wegovu du{u, a to }e seme mo`da i porasti, a sve stoga {to se nisi
uzdrào pred detetom, jer u sebi nisi odgajio obazrivu i delatnu
qubav<<.
Hristolika li~nost nikad ne malaksava, nikad ne o~ajava, nikad
se ne razo~arava, jer je wen ve~ni optimizam: Hristos _ Bog qubavi.
On je neprekidno i stalno ispuwuje svojom boànskom qubavqu, koja
nikad ne prestaje ni u ovom ni u onom svetu. I ta qubav, mudra
boànskom mudro{}u, postaje sredstvo, kojim hristolika li~nost
re{ava najzamr{enije qudske probleme. >>Pred nekom mi{qu
stane{ u nedoumici, naro~ito gledaju}i greh qudski, pa se zapita{:
>>Da li treba pobe|ivati silom, ili smernom qubavqu? Svagda
odlu~uj ovako: >>pobedi}u smernom qubavqu<<. Odlu~i{ li se
tako jedared za svagda, ceo svet }e{ mo}i pokoriti. Qubavna
smernost je stra{na sila, od svih najja~a, nema joj ravne na svetu.
Nema sile koja moè uni{titi optimizam hristonosnog ~oveka;
nema straha koji moè proterati Hrista iz wegove du{e. On odi{e i
zra~i nepobedqivom silom bogo~ove~anske qubavi, smelo i
neustra{ivo ìvi Hristom i propoveda Hrista, jer >>u qubavi nema
straha, nego savr{ena qubav izgoni strah<<, svaki strah, izgoni i
strah od greha qudskog. Zato, >>budite radosni kao deca, kao
pti~ice nebeske, savetuje hristonosni starac Zosima. I nek vas u
va{em delawu ne buni greh qudski; ne bojte se da }e on zatrti delo
va{e, i da mu ne}e dati da se izvr{i. Ne govorite: >>Jak je greh, jako
je nepo{tewe, jako je gadna okolina, a mi smo usamqeni i nemo}ni,
satr}e nas gadna okolina i ne}e dati da se izvr{i dobra stvar<<.
Klonite se, deco, od te bojazni! Jedini je tu spas: uzmi i u~ini sebe
odgovornim za sav greh qudski. A to, brate, zbiqa i jeste tako: jer
~im ti sebe iskreno na~ini{ odgovornim za sve i svakoga, onoga
~asa }e{ uvideti da tako i jeste u samoj stvari, i da ti i jesi za sve i
za svakoga kriv. A zbacuju}i i tovare}i svoju ro|enu lenost na qude,
svr{i}e{ tim da }e{ se sa satanskom gordo{}u opasati, i na Boga }
e{ uzroptati<<.
Ponesen hristo~e`wivom qubavqu, koja udubquje ose}awe
li~ne svegre{nosti i sveodgovornosti i traì neprekidnu delatnost,
starac Zosima u~i: >>Delaj neumorno. Ako se seti{ uve~e, leù}i
da spava{: >>nisam izvr{io {to je trebalo<<, a ti onoga ~asa
ustani i uradi. Ako su oko tebe qudi zlobni i neosetqivi, i ne ushteju
te slu{ati, ti padni pred wima i zamoli ih da ti oproste, jer si vaistinu i
ti za to kriv, {to ne}e da te slu{aju. A ako ve} ne moè{ da govori{
sa qudima i ozloje|enima, ti im sluì }utke i u ponièwu, nikad ne
gube}i nadu. A ako te svi ostave, i silom te oteraju, ti kad ostane{
sam, padni na zemqu i qubi je, natopi je suzama svojim, i da}e
zemqa ploda od suza tvojih, pa makar te niko i ne video i ne ~uo u
samo}i tvojoj. Veruj do kraja, pa makar se i tako desilo da svi na
zemqi skrenu s pravog puta i pokvare se, a ti jedini veran da
ostane{; prinesi tada `rtvu, i hvali Boga ti jedini, koji si ostao. A ako
se dvoje takvi sastanete, _ eto vam ve} ~itavog sveta, sveta ìve
qubavi. Zagrlite jedan drugoga u mislima i hvalite Gospoda: jer
makar samo u vama dvojici, ali se izvr{ila istina wegova<<.
Pro{iren qubavqu do bogo~ove~anskih razmera, Hristov
~ovek ìvi kroz du{e svih qudi, u~estvuje u patwama svih patnika,
sudeluje u svemu ~ove~anskom i ni{ta mu qudsko nije nepoznato.
Ali kad izgubi qubav, on izgubi silu koja ga je sjediwavala sa svima
qudima, usamquje se samoubistvenom osamom i sasu{i u toj
odvojenosti od ostalih qudi. Zato je gubitak qubavi ravan gubitku
du{e, ravan samoubistvu, i ~ovekovo bi}e pretvara u pakao. >>Ako
te pakost qudska zbuni do negodovawa i nesavladive àlosti, tako,
da zanemi{ i da se sveti{ pakosnima _ najvi{e se boj toga ose}awa!
Odmah idi i sam potraì sebi muka _ tako kao da si ti kriv za onu
pakost qudsku. Primi muke i otrpi ih, umiri}e se srce tvoje, i
pojmi}e{ da si i sam kriv; jer si mogao sijati pakosnicima makar kao
jedan bezgre{an, a nisi im sijao. Da si sijao, ti bi svetlo{}u svojom i
drugima obasjao put, te onaj, {to je u~inio pakost, mo`da je ne bi
izvr{io pri tvojoj svetlosti. Pa ~ak ako ti i sija{, no vidi{ da se qudi ne
spasavaju ni pored tvoje svetlosti, ostani stalan i nemoj da
posumwa{ u snagu svetlosti nebeske; veruj, ako se sad nisu spasli,
oni }e se posle spasti. A ako se ne spasu ni posle, onda }e se sinovi
wihovi spasti; jer ne}e umreti svetlost tvoja, makar ti umro.
Pravednik odlazi, a svetlost wegova ostaje. Obi~no se qudi
spasavaju tek posle smrti pravednikove. Rod qudski ne prima
proroke svoje i obi~no ih tera i bije; ali qudi vole mu~enike svoje, i
po{tuju one koji su mukom umorili. Za celinu radi{, za budu}nost
radi{. Nagrade nikad ne i{ti, jer i bez toga ima{ veliku nagradu na
ovoj zemqi: duhovnu radost tvoju, koju samo pravednik ose}a. Ne
boj se ni znatnih, ni jakih, nego budi premudar i svagda na svom
mestu. Znaj meru, nau~i se tome. A kada ostane{ nasamo, moli
se<<.
Ko je qubavqu boànskom ispunio svoje bi}e, uvek je
molitveno raspoloèn prema svima qudima. Nesumwiva je istina:
qubav raste molitvom, molitva raste qubavqu. Ako ima sile koja
qubav ~ini beskrajnom i besmrtnom, onda je to molitva. Qubav se
uvek moli; molitva uvek voli. Ko istinski voli, molitvom voli sve i sva;
ko se istinski moli, qubavqu se moli za sve i sva. Molitva je du{a
qubavi; qubav je telo molitve. >>Svakoga dana, i kad god samo
moè{, savetuje veliki molitvenik starac Zosima, ponavqaj sebi:
>>Gospode, smiluj se na sve koji su danas pred Tebe izi{li<<. Jer
svakoga sata i svakog trenutka hiqade qudi ostavqaju ìvot svoj na
ovoj zemqi, i du{e wihove dolaze pred Gospoda. A koliko se mnogo
wih sa zemqom rastalo usamqenih, neznanih, u tuzi i teretu
du{evnom, za kojima niko ne}e zaàliti, ne}e ~ak ni znati za wih da
li su ìveli. I gle, mo`da }e se s drugog kraja zemqe uzdi}i tvoja
molitva ka Gospodu za pokoj du{e wegove, makar ti wega nikako i
ne znao, niti on tebe. Kako li slatko i umilno mora biti du{i wegovoj,
koja je u strahu stala pred Gospodom, da oseti da se u taj ~as i za
wega neko Bogu moli, da je ostao na zemqi ~ove~anski stvor koji i
wega voli. I sam Bog }e milostivije pogledati na oboje vas, jer kad si
ve} ti onoga toliko poàlio, koliko li }e ga vi{e poàliti On, koji je
beskona~no milosrdniji i qubazniji, nego ti. I oprosti}e mu tebe
radi<<.
>>Mera qubavi je _ ne stati nigde<<. To je boànska misao
svetog filosofa Jovana Zlatousta. Ali, i mera molitve je u meri qubavi.
Granice qubavi i molitve potpuno se poklapaju. Wihova je granica _
bezgrani~nost. >>Te{ko onima koji sami sebe uni{ti{e na zemqi,
te{ko samoubicama! S tugom govori àlostivi starac Zosima. Mislim
da niko ne moè biti nesre}niji od wih. Greh je, re}i }e nam se, za
takve se Bogu moliti; i Crkva wih na izgled odbacuje; ali ja mislim u
tajniku du{e moje: da bi trebalo, i da bi se moglo pomoliti Bogu za
wih! Ta ne}e se Hristos na qubav razqutiti! Za takve sam se je u sebi
celog mog ìvota molio, a i sad se svakog dana molim<<.
Kroz molitvu qubav raste u sve boànske beskrajnosti, kao i
molitva {to raste kroz qubav u sve boànske beskona~nosti.
Razneèno molitvenom qubavqu srce qudsko govori blago i krotko:
>>Ne budite oholi pred malima, ne gordite se ni pred velikima. Ne
mrzite ni one {to vas odbacuju, {to vas sramote, {to vas hule i {to
vas klevetaju. Ne mrzite ni ateiste, zlou~initeqe, materijaliste, ni r|
ave me|u wima, a dobre pogotovu ne, jer i me|u wima ima mnogo
dobrih, naro~ito u na{e vreme. Spomiwite ih u molitvi ovako:
Gospode, spasi sve za koje nema ko da se moli; spasi i one {to ne}e
da Ti se mole. Pa tu odmah dodajte: ne molim Ti se za to po svojoj
gordosti, Gospode, jer sam sam gr|i od sviju i svega<<.
>>Heruvim<< Aqo{a Karamazov je divno ovaplo}ewe
u~iteqa starca Zosime o qubavi i ostalim vrlinama evan|elskim. On
je sav izatkan od boànske qubavi i hristo~e`wive molitvenosti. Kroz
divqu i haoti~nu buru ìvota wega vodi presvetli lik Bogo~oveka
Hrista. I to vodi qubavqu i molitvom. Wegovo srce ima qubavi za sve,
naro~ito za nesre}ne i nevoqne. Ose}aju}i patwe i muke burnih i
nesre}nih du{a qudskih, on se ne`no i dirqivo moli Bogu za wih:
>>Gospode, smiluj se na wih sve; sa~uvaj nesre}ne i burne, i uputi
ih. Ti ima{ mnogo puteva; kojim zna{ putevima, spasi ih. Ti si qubav,
Ti }e{ svima poslati radost<<.
Kada hristolika li~nost okrene du{u svoju prema tvari, ona sva
uzavri àlo{}u i molitvom. I voli svu tvar, voli je àlo{}u i molitvom.
Ona tuguje tugom i uzdi{e uzdisawem rawene tvari, koju je qudski
greh razboleo, rastuìo i rasplakao. Pri tome ona ìvi i bolno ose}a
odgovornost qudsku pred uvre|enom i uniènom tvari. I stidi se pred
Bogom za sve qude {to kiwe, mu~e bogozdanu tvar. Stoga hristolika
li~nost i prima svu tvar ne neposredno, sobom, ve} posredno _
Hristom. Ona pristupa tvari Hristom; gleda je wegovim okom, ose}a
wegovim srcem, meri wegovom merom. I tako pod korom greha
otkriva bezgre{nu su{tinu tvari.
Hristolika li~nost, vo|ena Hristom kroz tajne svetova, vidi
Logos i Logiku vasione, i svaku tvar prima iz ruke Tvorca. Ogledana u
ogledalu wene du{e, obolela se tvar pokazuje u svojoj logosnoj
bezgre{nosti i lepoti. Hristolikoj du{i otkriva se posledwa tajna tvari,
jer ona voli i qubi tvar. A qubqeni uvek otkriva svoju tajnu onome koji
ga qubi. Hristolika li~nost gleda na prirodu ne kao na divqe
~udovi{te koje treba nemilosrdno ukro}ivati, ve} kao na bolesnika
koga treba ne`no milovati, saàqevati i voleti. Za wu priroda ne
pretstavqa bezdu{nu materiju koju treba grubo tretirati i bezobzirno
iskori{}avati, ve} rasko{nu tajnu Boìju koju treba molitvom milovati
i qubavqu izu~avati. Na golubijim nogama molitvene qubavi ona
svakoj tvari pristupa krotko i blago, miluju}i je i qube}i je. I u svakoj
pronalazi wenu glavnu tajnu. >>Volite svu tvorevinu Bo`ju, i
celokupnu, i svaku mrvicu. Svaki listi}, svaki zrak Bo`ji qubite. Volite
ìvotiwe, volite biqe, volite svaku tvar. Bude{ li voleo svaku tvar _ i
tajnu }e{ Boìju razumeti u stvarima. A shvati{ li je jedared, ti }e{ je
posle neumorno po~eti poznavati sve daqe i vi{e, svakodnevno. I
zavole}e{ najzad sav svet potpunom, vasionom qubavqu.
Vidovitim okom svoje molitvene qubavi, hristolika li~nost vidi
neprolaznu istinu svake Bo`je tvari i nalazi weno pravo mesto u
logosnoj harmoniji sveta. Zaista je >>svako stvorewe Bo`je
dobro<<, i ni{ta nije na odmet, kad se prima molitvenom qubavqu,
jer se osve}uje re~ju Bo`jom i molitvom. îstima je sve ~isto, a
poganima i nevernima ni{ta nije ~isto, nego im je um i savest
opogawena, prqava. Za Ivanov neveruju}i um: sve je divqi, prokleti i
|avolski haos; za Zosimin ohristovqeni um, i um ostalih
hristo~e`wivih heroja Dostojevskovih: sve je slatka tajna Bo`ja,
samo zagor~ana grehom; ukloni greh, i odjednom sve postaje divno
i veli~anstveno.
>>Zaista, sve je dobro i divno, jer je sve istina, veli sveti
starac Zosima. Pogledaj na kowa: ìvotiwa velika, ~oveku najblià; ili
na vola, koji za ~oveka radi i hrani ga, na pogrbqenog i zami{qenog
vola; pogledaj na likove wihove: kakva krotost, kakva odanost
~oveku, koji ga ~esto nemilosrdno bije; kakva nezlobivost, kakvo
poverewe i kakva lepota u wegovom liku! Dirqivo je znati: da na
wima nema nikakva greha, jer je sve savr{eno, sve je osim ~oveka
bezgre{no, i s wima je Hristos jo{ pre nego sa nama.
- Pa zar je i u wih Hristos?
- A kako bi i moglo biti druga~ije, jer za sve je Logos, Re~; sve
stvorewe i svaka tvar, svaki listi} teì Logosu, Re~i, Bogu slavu
peva, Hristu pla~e, ne znaju}i ni sam za to, vr{e}i to tajnom ìvota
svoga bezgre{nog<<.
Svojim najsakrivenijim, ali najva`nijim, ìvcem, svaka je tvar
hristo~e`wiva, jer samo u Hristu nalazi svoj smisao, svoj logos, svoje
opravdawe. Van Wega _ svaka je tvar besmislena, alogosna,
neopravdiva. U Logosu, u Ve~noj Re~i Bo`joj svaka tvar nalazi svoju
re~ kojom najpotpunije izraàva tajanstvenu su{tinu svoga bi}a. Bez
Ve~ne Re~i Bo`je _ sva je vasiona nemo ~udovi{te, a na{a planeta
_ divqe ludilo. Jedino u divnom Bogo~oveku svaka tvar, ma kome
svetu pripadala, nalazi svoju ve~nu i apsolutnu vrednost, jer se
>>sve kroz wega i za wega sazda<<.
U ovaplo}enom Bogu Logosu svaka tvar pronalazi svoju
prvobitnu lepotu, i svetost, i bezgre{nost. U Wemu: sve je Lepota, i
sve je Qubav; wegova Lepota spasava svet od smrtonosne rugobe
zla i greha. O~i{}ena i osve}ena tvar zra~i tom Lepotom. Tu
boànsku Lepotu tvari vide hristolike du{e svetiteqa, koji Hristom
primaju svaku tvar u wenoj prvobitnoj bezgre{nosti i lepoti. >>Ciq
svih podvi`nikovih ~e`wi je: primiti svu tvar u wenoj prvobitnoj
pobedni~koj lepoti. Duh Sveti se projavquje u sposobnosti: videti
lepotu tvari<<.
îsto i ne`no srce Zosimino ose}a, vidi i govori >>o lepoti
ovog Bo`jeg sveta i o velikoj tajni wegovoj<<. >>Pogledajte oko
sebe na darove Bo`je: jasno nebo, vazduh ~ist, travka ne`na,
pti~ice, priroda prekrasna i bezgre{na, a mi, samo smo mi bezbo`ni
i glupi, i ne vidimo da je ìvot raj; a treba samo da zaèlimo da
uvidimo, pa }e raj odmah nastati u svoj lepoti svojoj, i mi }emo se
zagrliti i zaplakati<<. U svakoj tvari ìvi pone{to logosno, {to mudro
vodi tvar kroz beskrajna tajanstva Bo`ja. >>Svaka travka, svaka
bubica, mrav, p~ela zlatna, svi oni, za divno ~udo, znaju put svoj,
iako nemaju uma; tajnu Bo`ju svedo~e, neprestano je sami
izvr{uju<<.
Tajanstvena lepota otkriva se Makarovom ~istom i >>gotovo
bezgre{nom srcu<<. Sve je tajna, krotki zbori Makar; u svemu je
Bo`ja tajna. U svakom drvetu, u svakoj trav~ici nalazi se zatvorena
ta tajna. Kad peva pti~ica, ili kad zvezde sve ukupno na nebu ble{te
u no}i, _ sve je to samo tajna, jedna ista tajna. . . Svuda lepota
neiskazana!. . . Trav~ica raste _ rasti, trav~ice Bo`ja! Ptica peva _
pevaj, pti~ice Bo`ja! Detence na rukama jedne ène pisnu _ Gospod
bio s tobom, mali ~ove~e, rasti na svoju sre}u, mladen~e!. . . Divno
je na svetu, dragi moj!. . . I {to je svet tajna, utoliko je ba{ boqe:
zato je srcu i stra{an i divan; i ovaj strah sluì na veseqe srcu:
>>sve je u Tebi, Gospode, i ja sam u Tebi, i primi me!<< Ne rop}i,
mladi}u: zbog toga je jo{ lep{e {to je tajna.
Hristos nije do{ao u svet da iz wega ukloni tajnu sveta. U
Hristu ne prestaje tajna sveta, samo se preobraàva: od gorke
postaje slatka, od ru`ne lepa. Pomo}u Wega ~ovek svim bi}em
urasta u beskrajnu tajnu sveta: ìvi ìvotom celokupne tvari, strada
wenim stradawem, tuì wenom tugom, ose}a wenim ose}awem,
misli wenom mi{qu. >>Na zemqi, zbiqa kao da lutamo; i da nema
dragocenog lika Hristovog pred nama, mi bismo propali i zalutali
sasvim _ kao nekada rod qudski pred potopom. Mnogo je na zemqi
od nas skriveno, ali nam je na mesto toga darovano tajno skriveno
ose}awe ìve veze na{e sa drugim svetom, sa svetom gorwim i
vi{im, a i klice na{ih misli i ose}awa nisu ovde, nego u drugim
svetovima. I eto za{to kaù filosofi da se su{tina stvari ne moè
poznati ovde na zemqi. Bog je uzeo semena iz drugih svetova i
posejao ih na ovoj zemqi, i odnegovao vrt Svoj, i niklo je sve {to je
moglo niknuti, i sve {to je zbiqa ìvo, ìvo je samo ose}awem dodira
s drugim tajanstvenim svetovima. Ako to ose}awe u tebi slabi i
uni{tava se, onda umire i ono {to je odnegovano u tebi. Tada }e{
postati prema ìvotu ravnodu{an, pa }e{ ga ~ak i omrznuti<<.
Hristolika qubav voli sve qude: i pravedne i gre{ne. ôvek
Hristove qubavi smirava sebe pred svakom tvari kao pred velikom
tajnom i ~udnim simvolom Bo`jim. Za wega je svaka tvar _ misao
Bo`ja obu~ena u ve{tastvo. Takav ~ovek ìvi i pou~ava ovakvom
istinom: >>Volite ìvotiwe: wima je Bog dao klicu misli i tihu radost.
Nemojte im je naru{avati i remetiti, ne mu~ite ih, ne oduzimajte im
radost, ne protivite se misli Boìjoj. ôve~e, ne uznosi se, ne misli
da si boqi od ìvotiwa: one su bezgre{ne, a ti, sa svojim
veli~anstvom, ti samo gnoji{ zemqu svojom pojavom, na woj trag
svoj gnojni ostavqa{ posle sebe, _ i to, avaj, skoro svaki, svaki izme|
u nas!<<
Ali, zar je mogu}no voleti zverove i biti u miru i qubavi sa
wima? Razume se, ~oveku nepreporo|enom i neomolitvqenom, to je
nemogu}no, ali je mogu}no ~oveku omolitvqenom i ohristovqenom
koji samo Hrista ima za posrednika izme|u sebe i svih ostalih tvari.
Boànska krotost Hristova bije iz takvog ~oveka, i ukro}ava ne samo
divqe du{e nego i divqe zverove. Krotki starac Zosima pri~a jednom
mladi}u kako je jedared dolazio medved jednom velikom svetitequ,
koji se spasavao u {umi, u maloj }elijici; i to je umilno raspoloìlo
svetiteqa, i on je bez straha izi{ao pred wega i dao mu par~e hleba
govore}i mu: >>Idi, Hristos neka je s tobom!<>@il* so zverjami<< (ìveo je sa zverovima); _ ove se re~i
~esto susre}u u ìvotopisima svetih podvi`nika. One izraàvaju
su{tinu novog ìvota, ìvota u kome je uspostavqena harmonija
izme|u hristolikog ~oveka i celokupne tvari.
Milostivo i àlostivo srce Hristovog ~oveka brzo se uìvi u du{u
svakoga qudskog bi}a i uspostavi logosnu vezu sa svakom tvari.
Sau~e{}e postaje glavna kategorija ìvota kroz koju on prima sav
svet. >>Sau~e{}e je najglavniji i, moè biti, jedini zakon celoga
~ove~anstva. To sau~e{}e, ta àlostivost je dragocenost na{a, pi{e
Dostojevski u svome Dnevniku, i stra{no je _ iskoreniti je iz
dru{tva. Kada dru{tvo prestane da àli nemo}ne i potla~ene, tada }
e i wemu samom biti r|avo: ono }e postati okorelo i sasu{i}e se,
posta}e razvratno i besplodno.
Hristo~e`wiva molitva otvara u du{i tajanstvene suzarnike, i
~ovek lije suze nad bolom celokupne tvari koja uzdi{e i tuì u
svirepom ropstvu greha i smrti. Razneèna molitvom du{a tu`no voli
svu tvar i dirqivo govori: >>Kad ostane{ nasamo, moli se. Voli
padati na zemqu, i qubiti je. Zemqu qubi neprestano, nenasitno je
voli, sve voli, svakoga voli, i naro~ito traì takvo ushi}ewe i zanos.
Natopi zemqu suzama radosti i voli te suze svoje. A toga se zanosa
ne stidi, ceni ga, uìvaj u wemu, jer je to dar Bo`ji, veliki dar, i ne
daje se mnogima, nego samo izabranima<<.
Pod ru`nom korom greha taji se bezgre{na su{tina tvari,
logosna i rajska. Greh je gadan i odvratan nanos, kojim je
grehoqubivi rod qudski zatrpao tu prekrasnu su{tinu i zarobio je
smrti i propadqivosti. Hristolika li~nost smirava sebe pred svakom
tvari, ose}a se kriva zbog tuge i tragike vasione, zato i ptice moli za
opro{taj: >>Pti~ice Boìje, pti~ice radosne, oprostite mi i vi, jer sam
i pred vama zgre{io<<.
U svojoj boànskoj, logosnoj su{tini: ìvot je raj. To osetiti, to
doìveti zna~i: poznati svu radost bi}a i svu sre}u postojawa. A da
bi to iskusio, ~oveku nije potrebno mnogo godina ni mnogo meseci.
>>Ta na{to godine, na{to meseci! Na{to ~oveku toliki dani, kad mu
je i jedan dan dovoqan da svu sre}u pozna. Mili moji, {to se sva|
amo, jedan se pred drugim hvalimo, jedan drugom uvrede pamtimo?
Najboqe je da jedan drugog volimo i hvalimo, i ìvot na{ da
blagosiqamo<<.
Tajna ìvota je sa svake strane beskrajna i beskona~na. Po woj
je razlivena neka boànska zbiqa. Evklidovski um qudski pla{e wene
beskrajnosti, zato on ponekad prokliwe ìvot. Ali, u svojoj logosnoj
su{tini, ìvot je ne{to {to treba blagosiqati, jer svaka tvar, svako
bi}e, ima krunicu, u kojoj se skriva kap nebeske sre}e.
Bogo~e`wivoj du{i kneza Mi{kina svaka tvar otkriva nebesku stranu
svoga bi}a, i on, o~aran time, pita: >>Zbiqa, zar je mogu}no biti
nesre}an? O, {ta mare moji jadi i moje nevoqe ako sam sposoban,
ako sam kadar da budem sre}an? Verujte, ja ne razumem kako je
mogu}no da neko prolazi pored granatog, lisnatog drveta, a da se ne
oseti sre}an {to ga vidi? Da razgovara sa ~ovekom, a da ne bude
sre}an {to ga voli? O, ja samo ne umem sve dobro da iskaèm. . . ali
na svakom koraku ima toliko mnogo stvari, tako divnih, da i onaj u
najve}oj meri zabludeli ~ovek mora uvideti kako je lep ovaj svet.
Pogledaj detence, pogledajte zoru Boìju, pogledajte travku kako
raste, pogledajte o~i koje vas gledaju i vole vas<<. . .
Celokupnim svojim bi}em ~ovek je vezan sa svima svetovima.
U wemu ima pomalo od sva~ega. Na neobja{wiv na~in u wega se
utkivaju vidqive i nevidqive sile svih postoje}ih svetova. A kada
pomo}u evan|elskih vrlina obradi i preradi svoju du{u, onda sve
svetove ose}a kao organski deo svoga bi}a: sve tajne svih tvari
sti~u se u wega i ìve sa svima svojim beskrajnostima i
beskona~nostima. >>Moj mladi brat, veli starac Zosima, ptice je
molio za opro{taj: to izgleda skoro besmisleno, ali je istina, jer je sve
kao okean, sve te~e i dodiruje se: na jednom mestu dodirne{, na
drugom se kraju sveta odaziva i razleè. Neka je bezumqe ptice
moliti za opro{taj! Ali i pticama bi bilo lak{e, i detetu, i svakoj
ìvotiwi oko tebe, kad bi ti sam bio boqi no {to si sad _ makar jednu
mrvicu lak{e bi im bilo. Sve je kao okean, kaèm vam. Tada bi se i
pticama po~eo moliti, sveobuhvatnom qubavqu mu~en, kao u
nekom odu{evqewu _ molio bi ih da ti i one tvoj greh oproste. Ceni i
voli to odu{evqewe, ma kako ono qudima izgledalo besmisleno<<.
Aqo{a je sav u ovoj istini i u ovom ose}awu. On ne samo voli
sve i sva, nego je i opijen boànskom qubavqu prema svima qudima
i prema celokupnoj tvari. Rasko{na lepota wegove hristolike
svequbavi dirqivo je opisana u glavi koja nosi naslov: Kana
Galilejska. Dok otac Pajsije ~ita Evan|eqe kraj kov~ega, u kome leì
telo preminulog starca Zosime, Aqo{a se tiho moli Bogu; ali uskoro
oseti da se moli skoro mehani~ki. Odlomci kojekakvih misli
proletahu kroz wegovu du{u; tek najedared sijnu kao zvezdice, pa se
odmah gase, smewuju}i se drugima; ali mu zato vlada{e u du{i
ne{to celo, ~vrsto, ne{to {to blaì i utoqava, i on toga be{e svestan.
Nekiput bi vatreno otpo~iwao molitvu: tako mu se htelo da zahvali i
da voli. . . Ali, po~ev{i molitvu, najedared bi prelazio na {ta bilo
drugo, zamislio bi se, zaboravqao bi molitvu i ono ~ime ju je
prekinuo. Stade da slu{a {to je ~itao otac Pajsije; ali, vrlo umoran,
malo po malo po~e da drema.
>>I tre}eg dana svadba bi u Kani Galilejskoj, i bi mati Isusova
tu. Jer behu pozvani i u~enici wegovi na svadbu<<. . . Ah, da, _ leti
kao vihor u umu Aqo{inom, _ ja to mesto volim. To je Kana
Galilejska, prvo ~udo Hristovo. . . Ah, to ~udo, to milo ~udo. Ne
àlost, nego je radost qudsku Hristos posetio; ~ine}i prvo ~udo, On
je radosti qudskoj pomogao. . . >>Ko voli qude, taj i radost wihovu
voli<<. . . to je pokojnik svaki ~as ponavqao, to mu be{e jedna od
najva`nijih wegovih misli. . . Sve {to je istinito i lepo, uvek je puno
sveopra{tawa, _ to je opet on govorio.
Me|u gostima Aqo{a vidi starca Zosimu. >>[ta? [ta je to? Zar
je on tu? Pa on je u mrtva~kom kov~egu. . . Ali on je i ovde. . .
ustao, spazio me, ide ovamo. . . Gospode!<<
Da, k wemu pri|e on _ suvowavi star~i}, radostan i blago
nasmejan. Kov~ega nema, on je u istoj ode}i u kojoj je i ju~e sedeo
s wima, kad se gosti behu iskupili kod wega. Lice mu vedro i jasno,
o~i mu sijaju. Kako je to? I on je dakle na vesequ, i on je pozvan u
Kanu Galilejsku. . .
- I ja sam, mili moj, i ja sam zvan i pozvan, _ ~uje se nad wim
tihi glas. _ Hodi i ti k nama.
Glas wegov, glas starca Zosime. _ Radujemo se, nastavqa
starac, pijemo vino novo, vino radosti nove, velike; vidi{ li {ta je tu
gosiju? . . . A vidi{ li Sunce na{e, vidi{ li Wega?
- Bojim se. . . ne smem da gledam, {apu}e Aqo{a.
- Ne boj Ga se! On je stra{an veli~inom pred nama, uàsan je
visinom Svojom, ali je beskona~no milostiv, izjedna~io se sa nama
iz qubavi, vodu u vino pretvara, da se ne prekida radost gostiju,
nove goste o~ekuje, nove neprestano zove, i to tako u vekove
vekova. Eno vino novo nose, vidi{ li, kr~age nose. . .
Ne{to je gorelo u srcu Aqo{inom, ne{to ga najedared tako
ispuni, da ga zabole, suze ushi}ewa otimahu mu se iz grudi. . . On
pruì ruke, viknu _ i probudi se. . .
Beskrajna tajna ìvota izvija se u beskrajnu radost. Iz ponornih
dubina i nedoglednih visina Bo`jih svetova izvire i navire boànska
radost, plave}i srce qudsko. Hristo~e`wiva du{a zavr{ava svoj
zemaqski put _ nebeskom gozbom, nebeskom rado{}u. A kroz wu i
sva tvar. Gle, u svojoj ~udesnoj lepoti sva tvar pretstavqa
neprekidno ~udo Boìje u Kani Galilejskoj. Dodirne li je Hristos
svojom ~udotvornom rukom, kroz weno bi}e prostruji ve~na
boànska radost: i od stare postaje nova, od smrtne _ besmrtna, od
gorke _ slatka, od tu`ne _ radosna. Jer je On, samo On, gorki ìvot
tvari zasladio ve~nom slado{}u boànskom: Sobom. Od Wega i
Wime ìvot je uvek nov, uvek sladak, uvek logosan. U ove{talo bi}e
tvari On neprestano doliva vino radosti nove, radosti boànske.
Bqutavu vodu ìvota On stalno pretvara u vino ve~ne nove radosti,
da napa}eni ìteqi na{e planete ne bi izgubili dragoceno ose}awe:
da je ovaj svet uvek novo, slatko i radosno ~udo Boìje. U
beskrajnom ~ovekoqubqu svom On neprestano zove sve qude da
budu wegovi gosti, da piju wegovo vino novo, da se raduju wegovom
rado{}u, da ve~no ìve u svetlosti ~udesne i ~arobne Li~nosti
wegove.
O~aran divnim vi|ewem prvog Hristovog ~uda, Aqo{a brzo
napusti }eliju i izi|e napoqe. Puna ushi}ewa du{a wegova ùdila je
za slobodom, prostorom, {irinom. Nad wim se daleko i nepregledno
be{e ra{irio nebeski svod, pun tihih sjajnih zvezda. Od zenita do
horizonta, izdvajao se jo{ nejasni Mle~ni Put. Sveà i nepomi~no
tiha no} be{e zagrlila zemqu. Bele kule i zlatna kubeta Saborne
crkve blistahu na jahontovskom nebu. Jesewe rasko{no cve}e u
lejama oko ku}e be{e zaspalo, do sutra. Ti{ina zemaqska kao da se
sliva{e sa nebeskom, tajna zemaqska se dodiriva{e sa zvezdanom. .
. Aqo{a staja{e, gleda{e, i najedared, kao ma~em pose~en, baci se
na zemqu. On ne zna|a{e za{to je grli, on ne dava{e sebi ra~una:
{ta ga je tako neodoqivo vuklo da qubi zemqu, da je qubi svu, ali je
on qubqa{e pla~u}i, jecaju}i i gu{e}i se svojim suzama, i zaneseno
se kunija{e da }e je voleti, voleti u vekove vekova. >>Zalij zemqu
suzama radosti tvoje i voli te suze tvoje<<. . . zazvoni u du{i
wegovoj. Zbog ~ega plaka{e on? O, on plaka{e u ushi}ewu, ba{ i
zbog tih zvezda {to mu sijahu iz bezdana, i >>ne sti|a{e se zanosa
toga<<. Ba{ kao da se niti od svih tih bezbrojnih svetova Boìjih
najedared sastado{e i spleto{e u du{i wegovoj, te ona sva trepta{e
>>dodiruju}i druge svetove<<. Htelo mu se da oprosti svima i za
sve, a i da moli opro{taj, ali ne sebi, nego za sve qude, za sva zla
{to su ikad u~iwena. . . A >>za mene se drugi mole<<, odjeknu
opet u du{i wegovoj. Ali sa svakim trenutkom je ose}ao jasno i kao
opipqivo: kako ne{to ~vrsto i nepokolebqivo, kao taj svod nebeski,
silaà{e u du{u wegovu. Nekakva ideja ovla|ava{e wegovim umom _
i to za sav ìvot, i na vekove vekova. Pao je na zemqu kao slab
mladi}, a ustao kao borac, za ceo svoj vek odlu~an; i uvide i oseti to
najedared, u trenutku svoga ushi}ewa. I nikad, nikada, za celoga
svoga veka, ne mogade Aqo{a zaboraviti taj trenutak. >>Neko je
posetio moju du{u u onom trenutku<<, govorio je on kasnije, sa
tvrdom verom u svoje re~i. _ A taj Neko bio je Hristos, za kojim je
ùdela hristo~e`wiva du{a Aqo{ina.
Bogo~ove~anskom qubavqu, koja obuhvata sva bi}a u svima
Bo`jim svetovima, hristolika du{a postiè najvi{u sintezu ìvota. Woj
se sva tvar otkriva u svojoj rajskoj lepoti i harmoniji. Izme|u we i
svega {to postoji, nalazi se Hristos. Ona prima svet ne neposredno,
nego posredno, preko Hrista. Zato svet za wu jeste _ blagovest
Boìja. U svetili{tu svog bi}a ona doìvquje najvi{u radost i najve}e
blaènstvo: ìvot je raj. Iza hu~ne disharmonije koja lomi i razbija
koru ìvota, taji se neiskazana harmonija ìvota. Do we se dolazi,
kada du{a stalno ìvi hristolikom svequbavqu. Jer samo svequbav
osposobquje ~ovekovu du{u da prona|e, oseti i pozna boànsku
harmoniju ìvota. Savr{ena i apsolutna harmonija je mogu}na samo
u savr{enoj i apsolutnoj qubavi: Bogu. Ose}awe i viziju te harmonije
ima samo ~ovek, ~ije srce stalno kuca i ìvi beskrajnom qubavqu za
sve i sva. Takav ~ovek bio je Dostojevski. On je imao tu viziju. I
opisao je potresno i divno u fantasti~noj pri~i koja se zove San
sme{noga ~oveka.
Sme{an ~ovek Dostojevski sawao je da se obreo na nekoj
drugoj zemqi. I pri~a nam ovo: sve je na woj bilo isto kao i kod nas,
ali kao da je sve blistalo u nekom prazniku od neke velike i svete
sve~anosti. Umiqato smaragdno more tiho je udaralo u obale i
qubilo ih sa otvorenom, skoro svesnom qubavqu. Visoka, divna
drveta stojala su u svoj svojoj rasko{i svoga cveta, a wihovi
bezbrojni listovi, uveren sam u to, pozdravqali su me tihim i
umiqatim svojim {umorewem i kao da su izgovarali neke re~i
qubavi. Dubrava je plamtela od svetlih mirisavih cvetova. Ptice su u
jatima lepr{ale u vazduhu i ne pla{e}i se od mene spu{tale mi se na
ramena, na ruke, i radosno me lupkale svojim milim treperavim
krilcima. Naposletku sam video i upoznao qude te sre}ne zemqe. Oni
sami su mi pri{li, opkolili me i qubili. Deca sunca, deca svoga sunca,
_ o, kako su bili divni! Na na{oj zemqi nikad nisam video takvu
lepotu kod qudi. . . O~i tih sre}nih qudi blistale su jasnim sjajem.
Lica su im sijala razumom i nekim saznawem koje je bilo ispuweno
mirom, ali ta su lica bila vesela; u re~ima i glasovima tih qudi
zvu~ala je detiwska radost. O, ja sam odmah, pri prvom pogledu na
wihova lica razumeo sve, potpuno sve! To je bila zemqa
neoskvrwena grehom; na woj su ìveli qudi koji nisu zgre{ili, ìveli su
u isto onakvom raju i kakvom su ìveli, po predawima celog
~ove~anstva, na{i zabludeli praroditeqi, samo sa tom razlikom {to
je ovde zemqa svuda bila jedan isti raj. Ti su se qudi, radosno se
sme{e}i, primicali meni i milovali me; poveli su me sa sobom, i svaki
je èleo da me umiri. O, nisu me ni o ~emu raspitivali, kao da su ve}
sve znali i èleli su da {to pre odagnaju patwu sa moga lika.
Neka je to bio i samo san, nastavqa Dostojevski. Ali se}awe na
qubav tih nevinih i divnih qudi ostalo je u meni zanavek, i ja ose}am
da se wihova qubav i sad otuda izliva na mene. Sam sam ih video,
upoznao i ubedio se, voleo sam ih, a docnije sam patio zbog wih. . .
Oni su znali vrlo mnogo, iako nisu imali na{u nauku. Wihovo se
znawe ispuwavalo i hranilo druga~ijim shvatawima nego kod nas na
zemqi; wihova su stremqewa bila potpuno druga~ija. Oni nisu èleli
ni{ta i bili su mirni, nisu teìli poznavawu ìvota kao mi, zato {to je
wihov ìvot bio ispuwen. Ali wihovo je znawe bilo dubqe i uzvi{enije
od na{e nauke; jer na{a nauka traì da objasni {ta je ìvot, sama
ùri da ga upozna da bi nau~ila druge da ìve; me|utim oni i bez
nauke znaju kako da ìve, to sam shvatio, samo nisam mogao da
razumem wihova znawa. Pokazivali su mi svoje drve}e, a ja nisam
mogao da pojmim onaj stupaw qubavi sa kojim su oni gledali na wih,
kao da su govorili sa bi}ima sli~nim sebi. A znate, mo`da ne}u ni
pogre{iti ako kaèm da su i razgovarali sa wima! Da, oni su prona{li
wihov jezik i uveren sam da ih je i drve}e razumelo.
Tako su gledali i na svu prirodu _ na ìvotiwe koje su ìvele sa
wima mirno ne napadaju}i ih, koje su ih volele pobe|ene wihovom
qubavqu. Pokazivali su mi zvezde i govorili o wima ne{to {to ja
nisam mogao da razumem. . . Bili su ìvahni i veseli kao deca. Lutali
su po svojim divnim {umarcima i gajevima, pevali prekrasne pesme,
hranili se mekom hranom, plodovima svojih drve}a, medom svojih
{uma i mlekom odanih ìvotiwa. Za hranu i odelo trudili su se samo
malo i olako. Imali su qubav i ra|ali su decu, ali nikad nisam opazio
kod wih nastupe onog svirepog sladostra{}a koje zahvata skoro sve
na na{oj zemqi, sve i svakoga, i sluè bezmalo kao jedini izvor za
sve grehove na{eg ~ove~anstva. Oni su se radovali novoro|enoj
deci kao novim u~esnicima u wihovom blaènstvu. Me|u wima nije
bilo sva|e, nije bilo qubomore; nisu ni shvatali {ta to zna~i. Wihova
deca su bila deca sviju, zato {to su svi sa~iwavali jednu porodicu.
Kod wih skoro da nije bilo bolesti, premda je bilo smrti; ali wihovi su
stari umirali tiho, kao da su zaspali, okruèni qudima sa kojima su se
opra{tali, blagosiqaju}i ih, sme{e}i im se, i ispra}ani wihovim
svetlim osmesima. Tugu i suze nisam pri tome video, bila je to samo
qubav poja~ana do ushi}ewa, ali do ushi}ewa mirnog, zasi}enog i
posmatra~kog.
Moglo se pomisliti da oni i posle smrti imaju dodir sa svojim
mrtvima i da smrt ne prekida zemaqsko jedinstvo sa wima. Nisu me
skoro ni razumeli kad sam ih pitao o ve~nom ìvotu, ali su izgleda
bili toliko uvereni u taj ìvot, da to za wih nije bilo nikakvo pitawe. . .
Oni su imali neko nasu{no, ìvo i neprekidno jedinstvo sa celinom
vaseqene. . . Slavili su prirodu, zemqu, more i {ume. . . Izgleda da su
ceo ìvot provodili tako {to su uìvali jedan u drugome. To je bila
neka uzajamna zaqubqenost, potpuna i sveop{ta. . . Ose}ao sam da
moje srce postaje pored wih isto tako nevino i pravi~no kao i wihova
srca. . . Od ose}awa obilnosti ìvota zastajao mi je dah, i ja sam se }
utke molio wima.
Kada se probudio, Dostojevski je osetio da je wegovo vascelo
bi}e ispuweno beskrajnom svequbavqu i ve~nom istinom. Sve je u
wemu ushi}eno klicalo: >>O, sad ho}u ìvot, ìvot! Podigao sam
ruke i obratio se ve~noj Istini: nisam se samo obratio ve} sam
zaplakao; ushi}ewe, neizmerno ushi}ewe potreslo je celo moje bi}e.
Da, ìvot i _ propoved! Na propoved sam se re{io istog trenutka i
naravno za ceo ìvot. Idem da propovedam, ali _ {ta? Istinu, jer sam
je svojim o~ima video, video sam svu wenu slavu!. . . Ja ne mogu
zalutati i izgubiti se, jer sam video Istinu, video je, i znam da qudi
mogu biti divni i sre}ni a da ne izgube sposobnost da ìve na zemqi.
Ja ne}u i ne mogu da verujem da je zlo normalno stawe qudi. A svi
mi se smeju ba{ zbog te moje vere. Kako mogu da ne verujem kad
sam video Istinu, nisam je prona{ao umom, ve} sam je video, video
i wen ìvi lik ispunio je moju du{u zanavek. Video sam je u tako
potpunoj celini da ne mogu verovati da ona ne postoji kod qudi.
Dakle, kako se mogu onda izgubiti u lutawu?. . . @ivi lik onoga {to
sam video bi}e uvek sa mnom i uvek }e me popraviti i uputiti. O, ja
sam bodar i sve`, idem i i}i }u ma i hiqadu godina.
Dostojevski, najogor~eniji buntovnik i najsvirepiji bogoborac,
primio je svet, prona{ao mu besmrtni smisao i ve~nu vrednost, i na
taj na~in postigao najvi{u sintezu ìvota. Sve divqe ateisti~ke
sumwe, sva pusto{na anarhisti~ka stremqewa, sva o~ajna
samoubistvena raspoloèwa prestala su i nestala. I on je svim bi}em
svojim uplovio u neko uzvi{eno spokojstvo i tiho blaènstvo, puno
jasne misli, harmoni~ne radosti i besmrtne nade. Nekada{wi
najbeznade`niji o~ajnik, sada je ispunio svoju burnu du{u _
boànstvenom harmonijom, nevi|enom lepotom, neprolaznom
istinom, svepobednom qubavqu, i u hristo~e`wivom zanosu stopio
se sa najvi{om sintezom ìvota, gde je sve _ >>lepota i molitva<<.
Putem molitvenog stapawa sa najvi{om sintezom ìvota _
Hristom, >>prokleti problem<< stradawa, koji pred umom qudskim
sa~iwava najja~i razlog za neprimawe sveta i Boga, dobija svoje
zavr{no re{ewe. Jedino u Hristu i sa Hristom, stradawe gubi svoju
otrovnu gor~inu, zasla|uje se, osve}uje, osmi{quje i postaje
neophodno sredstvo qudskog savr{enstva i spasewa. Mimo Hrista,
stradawe qudsko nema ni smisla ni opravdawa. Sa Wim, ono postaje
~istili{te u kome se du{a ~isti od svake prqav{tine, i najboqa {kola
hri{}anstva.
Pod tajanstvenim i ~udotvornim dodirom blage ruke Hristove
gorka tajna qudskog stradawa postaje slatka, a stari bol i te{ka tuga
postepeno prelaze u tihu radost i umilno blaènstvo. Samo pogruèn
u molitvenu qubav, ~ovek ose}a kako se wegov zemaqski ìvot
dodiruje sa novim, beskona~nim, nepoznatim, ali bliskim ìvotom,
od ~ijeg predose}awa du{a ushi}eno dr{}e, um sija i radosno pla~e
srce. A nad svim tim nosi se pravda Bo`ja, koja ispuwuje miqem, miri
i pra{ta sve. Gospod Hristos osposobquje ~oveka ne samo da
podnosi svakovrsna stradawa, nego da u wima blaèn i sre}an bude.
Hristoliki Zosima, {aqu}i Aqo{u u svet, govori mu: >>Blagosiqam te
zbog tvog velikog zadatka u svetu. Mnogo ti jo{ ima{ da putuje{ po
svetu. . . Sve }e{ morati podneti, dok se nanovo ne vrati{. A posla }
e mnogo biti. Ali u tebe ne sumwam, zato te i {aqem. Hristos neka je
s tobom. Sa~uvaj Ga i On }e sa~uvati tebe. Veliki }e{ jad i tugu
videti, i u tom jadu }e{ sre}an biti. Evo ti zavet: u tuzi sre}u traì.
Radi, neprestano radi. . . Mnogo }e{ imati protivnika, ali }e te i sami
neprijateqi tvoji voleti. Mnogo }e ti bede i nesre}e doneti ìvot, ali }
e{ usled tih beda i nevoqa i biti sre}an, i ìvot }e{ blagosloviti, i
druge }e{ dovesti dotle da ga blagoslove _ {to je najva`nije od
svega.
Do najvi{e sinteze ìvota, Bogo~oveka Hrista, dolazi se
praktikovawem evan|elskih vrlina. Dostojevski je to na nepodra`qiv
na~in pokazao i dokazao. Kada hristo~e`wiva li~nost evan|elske
vrline pretvori u sadrìnu svoje du{e, svoga bi}a, svoga ìvota, ona
iscequje sebe od grehovne razbijenosti, legioniziranosti,
atomiziranosti, i ulazi u carstvo najvi{e sinteze ìvota, gde Hristos
svequbavqu i svemudro{}u caruje i vlada.
TAJNA EVROPE
Sve qudske misli, sva qudska ose}awa, sva qudska dela, ako
se produè do kraja, imaju samo dva zavr{etka: jedan je _
~ovekobog, a drugi _ Bogo~ovek. Izme|u toga kre}e se celokupna
stvarala~ka delatnost roda qudskog, i na duhovnom i na
materijalnom planu. Hteo ili ne, svaki ~ovek sluì ili ~ovekobogu ili
Bogo~oveku, doprinosi napretku ili ~ovekobo{tva ili bogo~ove{tva.
Ne samo glavne nego i jedine determinante svekolikog qudskog
ìvota na zemqi jesu: ~ovekobo{tvo i bogo~ove{tvo. Sva boànstva
svih religija na ovoj na{oj planeti ustvari su samo raznovrsna
uobli~ewa i preobraèwa dvaju boànstava: ~ovekoboga i
Bogo~oveka.
Ovo su uvek ose}ali sna`no i shvatali jasno samo ~elnici
qudske misli. Me|u wima, na prvom mestu, Dostojevski. Svekolike
probleme duha qudskog on je sveo na dva glavna problema: na
problem Boga i problem ~oveka. Pa i ova dva problema pretstavqaju
u stvari samo jedan problem: >>prokleti problem<< ~ove~ije
li~nosti. Ko re{i ovaj problem, re{io je wime i sve ostale probleme, _
to je osnovno ube|ewe Dostojevskoga. ôvek je hiqadama godina
re{avao >>prokleti problem<< ~ove~ije li~nosti, i nije ga re{io.
Zavr{no i potpuno re{io ga je samo Bogo~ovek. I to re{io svojim
bogo~ove{tvom, a ne ~ovek svojim ~ovekobo{tvom.
Vekovima se Evropa mu~i da re{i >>prokleti problem<<
~ove~ije li~nosti, i nikako ne uspeva. Jer ga uvek re{ava ~ovekom i
~ovekobogom, a ne Bogo~ovekom. Dostojevskog je stra{no mu~io
idejni i moralni haos Evrope; dugo mu je traìo uzrok, i najzad ga
prona{ao u rimokatolicizmu.
Za{to, za{to u rimokatolicizmu? Uznegodova}e mnogi. Zar
rimokatolicizam ne propoveda Hrista? _ Da, propoveda, odgovara
Dostojevski, ali unakaènog Hrista, Hrista poevropqenog, Hrista
presazdanog po slici i prilici evropskog ~oveka. U bezmernoj
gordosti evropski ~ovek nije hteo da sebe prilagodi Bogo~oveku,
ve} je Bogo~oveka prilagodio sebi. Na razne na~ine evropski ~ovek
je dugo i sistematski precewivao ~oveka na ra~un Bogo~oveka, dok
u svome samoqubqu nije do{ao do vrha bezumqa: do gordog
dogmata o nepogre{ivosti ~oveka. A ovaj dogmat sintezira duh
Evrope, sve wene vrednosti, sve wene ideale, sva wena stremqewa.
ôvek je najzad potisnuo i gotovo sasvim zamenio Bogo~oveka.
Dugo i naporno evropski ~ovek je obogotvarivao sebe kroz filosofiju,
i kroz nauku, i kroz religiju (papizam), i kroz kulturu, i kroz civilizaciju.
Ali u svemu tome i kroza sve to dela jedan i isti duh _ duh
rimokatolicizma. Po{to je dogmatom o nepogre{ivosti ~oveka _
obogotvorio ~oveka i proglasio ga za vrhovno merilo u svetu
~ove~anskih vrednosti, rimokatolicizam je posredno i neposredno,
postao uzrok ateizma, socijalizma, anarhizma i svekolike evropske
kulture, ~ovekobo{ke i ~ovekopokloni~ke. Evropski ~ovekobog
potisnuo je Bogo~oveka. Dogmatom o nepogre{ivosti ~oveka
rimokatolicizam je sankcionisao ~ovekobo{tvo u svima wegovim
funkcijama i manifestacijama. Evropa se svim silama trudi da to
~ovekobo{tvo zacari u svima oblastima qudske delatnosti i
stvarala{tva. Otuda sve wene muke, sve wene tragedije, sve wene
smrti.
Problem Evrope je ustvari problem rimokatolicizma, _ to je
zakqu~ak do koga je vidoviti Dostojevski do{ao izu~avaju}i Evropu.
U mnogim svojim delima on se bavi tim problemom. Ali da bismo
dobili {to potpuniju sliku wegovih shvatawa u ovom pogledu, mi }
emo se dràti hronolo{kog reda. Dostojevski se prvi put op{irnije
bavi ovim problemom u svome romanu Idiot (1868 god.). Za
eksponenta svoje ideje on uzima svog omiqenog junaka kneza
Mi{kina.
>>Rimokatolicizam je isto {to i nehri{}anska vera, veli knez
Mi{kin. Pre svega _ nehri{}anska! To prvo, a drugo, rimokatolicizam
je gori od ateizma. . . Ateizam propoveda samo nulu, dok
rimokatolicizam ide daqe: on unakaènog Hrista propoveda, Hrista
koga su oni sami oblagali i narugali su mu se, _ izopa~enog Hrista!
Oni propovedaju antihrista, kunem vam se, uveravam vas! To je
moje li~no i davna{we ube|ewe i ono me je mnogo naqutilo. . .
Rimokatolicizam veruje da se bez svesvetske dràvne vlasti Crkva ne
moè odràti na zemqi, pa vi~e: Non possumus! Po mom mi{qewu,
rimokatolicizam nije uop{te vera, nego neposredan, odlu~an
nastavak Zapadne Rimske Imperije, i kod wega je sve pot~iweno toj
misli, po~ev{i od vere. Papa je zauzeo zemqe, zemaqsko carstvo, i
uzeo ma~. I od toga doba neprestano sve tako ide, samo su ma~u
dodali jo{ la`, podmuklost, prevaru, fanatizam, praznovericu, zlo~in;
titraju se, najsvetijim, pravednim, prostodu{nim, plamenim
ose}awima narodnim! Sve, sve su za novac prodali, za nisko
zemaqsko carstvo! Pa zar to nije antihristova nauka?! Zar je moglo
da to ne odvede u ateizam? Ateizam je od wih ro|en, od tog samog
rimokatolicizma! Ateizam se i za~eo prvi put kod wih: jer, zar su
mogli oni verovati sami sebi? Neverovawe u Boga je uhvatilo korena
usled op{teg gnu{awa prema rimokatolicizmu; ono je proizvod
jezuitske laì i slabosti duhovne! Ateizam! Kod nas, ne veruju samo
izvesni, iskqu~ivi staleì; oni {to su izgubili vezu sa na{im narodnim
korenom. Ali tamo, u Evropi, tamo ve} stra{ne mase samog naroda
po~iwu da ne veruju _ nekada zbog rimokatoli~kog mra~wa{tva i
laì, a sad ve} iz fanatizma, iz mr`we prema Crkvi i hri{}anstvu.
- Vi mnogo preterujete, prime}uje knezu Mi{kinu Ivan Petrovi};
i wihova Crkva ima svojih pretstavnika, dostojnih svakog po{tovawa,
i punih vrlina.
- Ja nikada ni govorio nisam o pojedinim pretstavnicima Crkve.
Govorio sam o rimokatolicizmu u wegovoj su{tini, govorio sam o
Rimu. Zar moè Crkve sasvim nestati sa sveta? Ja to nikada nisam
rekao!
- Slaèm se, ali sve je to poznato, pa, pa i _ nepotrebno i . . .
spada u bogoslovqe. . .
- A, ne! A, ne! Ne samo u bogoslovqe, uveravam vas da je
tako! To se sviju nas ti~e, mnogo vi{e nego {to vi mislite. U tome
ba{ svi mi i gre{imo, {to jo{ nikako ne uvi|amo da to nije samo, i
iskqu~ivo, bogoslovska stvar! Jer i socijalizam je porod
rimokatolicizma i rimokatoli~kog porekla! I on je, kao i wegov brat
ateizam, ponikao iz o~ajawa, kao moralni otpor rimokatolicizmu da
sobom zameni izgubqenu vlast religije, da utoli duhovnu è|
oèdnelog ~ove~anstva, i da ga spase ne pomo}u Hrista, nego
nasiqem! I to je sloboda preko nasiqa, to je ujediwewe pomo}u
ma~a i krvi. >>Ne sme{ verovati u Boga, ne sme{ imati svojine, ne
sme{ imati li~nost, i, fraternite ou la mort, _ dva miliona glava!<<
>>Po delima wihovim pozna}ete ih<< _ tako je re~eno u Evan|
equ<<.
Sa izvesnim dopunama Dostojevski ponavqa tu istu ideju u
svom romanu BJASI (1871 god.). On pi{e: >>Rimokatolicizam vi{e
nije hri{}anstvo; Rim je proglasio Hrista koji je podlegao tre}em |
avolovom isku{ewu; i objaviv{i celome svetu da Hristos bez
zemaqskog carstva ne moè opstati na zemqi, rimokatolicizam je tim
samim proglasio Antihrista, i tako upropastio ceo zapadni svet<<.
Nema u Evropi politi~kog i socijalnog pitawa, koje na posredan
ili neposredan na~in ne bi bilo u vezi sa rimokatoli~kim pitawem. Po
mi{qewu Dostojevskog, u Evropi je rimokatoli~ko pitawe _ najva`nije
pitawe. Sve negativne, hristoborne sile evropskog duha sastale su se
u dogmi o papskoj nepogre{ivosti kao u ìì, i dobile svoju
nezamenqivu religioznu sankciju. U svome Dnevniku Dostojevski
pi{e 1873 godine: >>Rimska Crkva, u ovakvom vidu u kakvom je
sada, postojati ne moè. Ona je to sama gromko objavila, kada je
izjavila da je weno carstvo od ovoga sveta i da wen Hristos >>ne
moè opstati u svetu bez zemaqskog carstva<<. Ideju rimske
svetovne vladavine rimokatoli~ka Crkva je podigla iznad pravde i
Boga. Sa tim ciqem je ona proglasila i nepogre{ivost svoga vo|a, i to
proglasila onda kada je u Rim _ ve} kucala i ulazila svetovna vlast:
podudarnost zna~ajna i svedo~i o >>kraju krajeva<<. Do samog
pada Napoleona III rimska se Crkva jo{ mogla nadati na
pokroviteqstvo careva, pomo}u kojih se dràla (naime: pomo}u
Francuske) ve} toliko vekova. îm ju je Francuska napustila _ pala je
svetovna vlast Crkve. Me|utim, tu svoju vlast rimokatoli~ka Crkva
ne}e nipo{to, nikada i nikome ustupiti, i pre }e pristati da
hri{}anstvo propadne sasvim, nego da svetovno carstvo Crkve
propadne. Mi znamo da }e mnogi mudraci ovoga sveta sresti na{u
ideju s osmehom i mahawem glave. Ali mi ~vrsto stojimo za wu, i
jo{ jedared izjavqujemo: da sada nema u Evropi pitawa koje je teè
re{iti nego rimokatoli~ko pitawe; i da nema, niti }e od sada u
budu}nosti Evrope biti politi~kog i >>socijalnog<< zapleta, uz koji
se ne bi prilepilo i sa kojim se ne bi vezalo rimokatoli~ko pitawe.
Jednom re~ju, za Evropu, u budu}nosti, nema ni{ta teè od re{ewa
toga pitawa, iako 99% Evropqana u datom trenutku, mo`da, i ne
misle o tome<<.
Sve male i velike tajne evropskog duha sastale su se i slile u
jednu ogromnu i nezamenqivu dogmu: dogmu o nepogre{ivosti
~oveka. Time su ostvarene glavne te`we svekolikog evropskog
humanizma: i svetovnog i religioznog. ôvek je progla{en za
~ovekoboga. U samoj stvari, dogma o nepogre{ivosti ~oveka otkrila
je glavnu tajnu evropskog ~oveka. Kroz wu, evropski se ~ovek javno
i iskreno ispovedio i zemaqskom i nebeskom svetu, i kazao {ta je,
{ta ho}e, ~emu stremi. Tom dogmom, on je odlu~io i potpuno
proterao iz Evrope Bogo~oveka a zacario ~ovekoboga. Time je
zauvek predodredio budu}nost Evrope: ona se neminovno mora
kretati po na~elima i smernicama nepogre{ivog ~oveka _ evropskog
~ovekoboga.
Dostojevski s bolom i uàsom ose}a sve to i pi{e 1876 godine:
>>Rimokatolicizam davno sebe smatra nad svim ~ove~anstvom.
On se dosada provodio samo sa mo}nima na zemqi, i nadao se u wih
do posledweg ~asa. Taj ~as je, izgleda, sad kona~no do{ao, i
rimokatolicizam }e sigurno napustiti vlastodr{ce ovoga sveta, koji su
ga uostalom sami izdali, i davno ve} zapo~eli sveop{tu hajku u
Evropi protiv rimokatolicizma, koji se sad, u na{e vreme, kona~no
organizuje. Rimokatolicizam je i gore nastupao nekad, kad mu je
trebalo; on je ne razmi{qaju}i mnogo, prodao Hrista za zemaqsku
vlast. Proglasiv{i kao dogmu: >>da hri{}anstvo ne moè opstati na
zemqi bez svetovne papske vlasti<<, samim tim je proglasio novog
Hrista, nimalo sli~nog ranijem; koji se polakomio na tre}e |avolovo
isku{ewe, na zemaqsko carstvo. >>Sve }u ti ovo dati, pokloni mi
se!<< O, slu{ao sam mnoge àrke izjave povodom ove misli;
govorili su mi da vera i lik Hristov i sad jo{ ìve u srcu mnogih
rimokatolika sa svom pre|a{wom istinom i svom ~istotom.
Nesumwivo je tako, ali se glavni izvor pomutio i zauvek zatrovao.
Rim je, tu nedavno, dao svoj pristanak na tre}e |avolovo isku{ewe u
obliku tvrde dogme; i otud prave posledice te ogromne odluke ne
moèmo ni da primetimo. Zanimqivo je da se proglas te dogme,
otkri}e >>cele tajne<< desilo ba{ onog ~asa kada je ujediwena
Italija ve} kucala na vrata Rima. Kod nas su se mnogi tada smejali
papi: >>qut, ali nemo}an<<. . . Samo, da li nemo}an? Ne, takvi
qudi, sposobni za sli~nu prevrtqivost, ne mogu umreti bez otpora.
Vele da je oduvek tako bilo u rimokatolicizmu, bar se
podrazumevalo, da dakle ustvari nema nikakve promene. Da, ali je
uvek bilo tajne u tome: papa se mnogo vekova pretvarao da je
zadovoqan sa svojim maju{nim imawem, sa papskom obla{}u, a sve
to samo u alegoriji. Va`no je da se u toj alegoriji skrivalo zrno glavne
misli, pune, neosporne, ve~ite nade papstva: da }e se u budu}nosti
zrno razviti u granato drvo i prekriti celu zemqu. I gle, u zadwem
~asu, kad su mu otimali posledwu desetinu wegove zemaqske
dràve, gospodar rimokatolicizma, vide}i svoju smrt, najednom
ustaje i priznaje pravu istinu o sebi celom svetu. >>Zar ste zbiqa
mislili da }u se zadovoqiti samo titulom gospodara papske oblasti?
Znajte, dakle, uvek sam sebe smatrao vladarem celog sveta i svih
zemaqskih careva, i ne samo da sam se smatrao duhovnim
gospodarem, nego i zemaqskim! Ja sam _ car careva i gospodar
gospodara, ja jedini na zemqi delim sudbine, vremena i sudwe dane,
i zato to {irom celog sveta objavqujem u dogmi o svojoj
nepogre{ivosti<<. _ Neka se kaè {ta se ho}e _ ali ovo je mo}! Ovo
je veli~anstveno, a ne sme{no! ovo je _ vaskrs stare rimske ideje o
svesvetskoj vladavini i jedinstvu, koje nije nikad ni umiralo u
rimokatolicizmu; to je Rim Julijana Otstupnika, ali ne koga je Hristos
pobedio, nego koji je pobedio Hrista u novoj, posledwoj bitci. Na taj
na~in se zbila prodaja istinitog Hrista za carstvo zemaqsko<<.
Dogmom o svojoj nepogre{ivosti, pi{e Dostojevski, papa je
ujedno s tim proglasio i tezu: da bez svetovne vlasti hri{}anstvo ne
moè opstati na zemqi _ to jest, u stvari, proglasio se vladarem
sveta, a rimokatolicizam nametnuo, sasvim dogmatski, kao pravi ciq:
svesvetsku monarhiju, kojoj je preporu~io da teì slavi Bo`joj i
Hristovoj na zemqi. Ta ideja o svesvetskoj monarhiji, jedna je od
najve}ih ideja sveta, ideja koja je ponikla od |avola za vreme
Hristovog ku{awa u pustiwi, ta ideja ne moè i ne}e lako umreti.
Kada se ~ovek, ma koji ~ovek, proglasi za nepogre{ivog, onda
on daje sebi prava da moè ~initi sve {to mu je po voqi. To je sasvim
prirodno i logi~no. Jer, kad sam nepogre{iv, onda sve {to uradim _
najboqe je. Nepogre{ivom ~oveku sve je dopu{teno, zato {to je
nepogre{iv. Ako mu je potrebno da za ostvarewe izvesnih ciqeva
sankcioni{e greh, on }e to i u~initi. Na wegovim putevima nema
moralnih prepona i prepreka. Wegova >>nepogre{iva<< savest
dela samostalno, autarki~no i nezavisno od sviju, svakoga i
sva~ega. Ako je >>nepogre{ivom<< ~oveku potrebno da, ma iz
kojih razloga, ukloni ili proda i najve}u vrednost na{e planete _
Bogo~oveka Hrista, on }e to i u~initi, no{en oholim ~ovekobo{kim
zanosom.
U carstvu nepogre{ivog ~oveka, u Evropi, dovr{i}e se prodaja
Hrista, koja je po~eta, radi zemaqske vlasti. Dostojevski to silno
predose}a. Ostvarioci zamaqskog carstva nepogre{ivog ~oveka po}i
}e na sve ustupke i kompromise, jer im je, sa blagoslovom
>>nepogre{ivog<<, sve dopu{teno. Stra{na crna armija
>>nepogre{ivog<< zna kada se na koga ima osloniti. Dostojevski
pi{e: >>Prodaja istinitog Hrista za carstvo zemaqsko u stvari }e se
zbiti i dovr{iti u rimokatolicizmu. Stra{na vojska ima odve}
pronicqive o~i, da ne bi videla ko sad ima onu pravu mo} na koju se
moè osloniti. Izgubiv{i saveznike careve, rimokatolicizam }e se
sigurno okrenuti narodu. On ima desetinu hiqada sablazniteqa,
premudrih, ve{tih zavodnika srdaca i psihologa, dijalekti~ara i
ispovednika _ a narod je uvek i svuda bio prostodu{an i dobar. . . Svi
ti srcezavodnici i psiholozi nagrnu}e u narod i done}e mu novog
Hrista, Hrista koji na sve pristaje, Hrista progla{enog na posledwem
rimskom ne~astivom saboru. >>Da, drugovi i bra}o na{a _ re}i }e
oni _ sve o ~emu vi sad brinete, sve mi to imamo u ovoj kwizi za
vas, ve} odavno, i va{i su vo|i sve to od nas ukrali. Ako smo vam
dosada govorili pomalo druk~ije, to je samo zato {to ste dosad bili
jo{ kao mala deca, i bilo je rano da saznate istinu, ali je sad stiglo
vreme i va{e istine. Znajte dakle, papa ima kqu~eve svetog Petra, a
vera u Boga nije ni{ta drugo do vera u papu, koga je sami Bog
postavio da na zemqi bude umesto Boga. Nepogre{iv je, i dana mu
je boànska vlast, i on je vladar vremena i sudwih dana; i sad je
odlu~io da je kucnuo ~as. Ranije se glavna mo} vere sastojala u
smernosti, ali je sad do{ao kraj smernosti, i papa ima pravo da je
ukine, jer on ima sva prava. Da, svi ste vi bra}a, i Hristos vam je
svima zapovedio da to budete. Ako va{a starija bra}a ne}e da vas
prime sebi kao bra}u, uzmite motke i u|ite sami u wihovu ku}u, pa ih
silom naterajte da vam budu bra}a. Hristos je dugo ~ekao da se
va{a pokvarena starija bra}a pokaju, a sad vam on sam dopu{ta da
objavite: >>Fraternite ou la mort!<< (Bratstvo ili smrt). Ako tvoj brat
ne}e da podeli svoju imovinu na pola, uzmi od wega sve, jer je
Hristos dugo ~ekao wegovo pokajawe, a sad je kucnuo ~as gneva i
odmazde. Znajte i to, da niste krivi ni za svoje pre|a{we ni budu}e
grehe, jer svi va{i gresi proizilaze iz va{eg siroma{tva. A ako su vam
govorili o tome i ranije va{i biv{i vo|i i u~iteqi, znajte, ba{ da su
vam i istinu govorili, nisu imali vlasti da vam o tome govore pre
vremena, jer tu je vlast dobio jedini papa od samoga Boga; a dokaz
je taj, {to vas ti va{i u~iteqi nisu doveli ni do ~ega dobrog, sem
kazni i jo{ teèg siroma{tva; svaki wihov pokret propadao je sam od
sebe; pri tom su vas svi oni i varali: da bi oslawaju}i se na vas,
postali mo}ni, i potom se prodali skupqe va{im neprijateqima. A
papa vas ne}e prodati, jer od wega nema niko mo}niji; on je prvi
me|u prvima. Samo verujte, dakle, pa ma i ne u Boga ve} samo u
papu, i u to, da je jedini on zemaqski car, i da drugi treba da
nestanu, jer im je ~as kucnuo. Radujte se sad i veselite se, jer je
nastao raj zemaqski, svi }ete postati bogati, a pomo}u bogatstva i
pravedni, jer }e vam sve èqe biti ispuwene i od vas }e se oduzeti i
svaki uzrok za zlo.
Ove re~i su licemerne, nastavqa Dostojevski, ali }e narod
nesumwivo primiti predlog: on }e na}i u svom neo~ekivanom
savezniku mo} koja ujediwuje, koja na sve pristaje i ni~emu ne
smeta, silu stvarnu i istorijsku, u mesto vo|a sawalica i spekulanata,
u ~ije prakti~ne sposobnosti, a katkad i u ~asnost, ni sada, dakako,
ne veruje. Sad vam se pruà i mo}, i daje vam se oru|e u ruke; samo
treba nagrnuti svom masom i uspeti. A zar narod ne}e uspeti, zar on
nije masa? I povrh svega daju mu i veru, i time umiruju i srca mnogih
i mnogih, jer su se mnogi me|u wima ve} ose}ali tu`ni bez Boga. . .
Neka mi se oprosti moja samouverenost, ali ja verujem da }e se sve
ovo ostvariti u Zapadnoj Evropi, u kom bilo obliku, to jest
rimokatolicizam }e pri}i demokratiji, narodu, i napustiti zemaqske
careve, zato {to su i oni wega napustili<<.
Glavne ideje i pokreti u Zapadnoj Evropi, posredno ili
neposredno, u bitnoj su zavisnosti od rimokatoli~ke ideje. Ona je u
wima nevidqivo prisutna, kao du{a u telu, ali je i silna kao du{a. Ma
kojim putevima i{la misao evropskog ~oveka, ona svesno i nesvesno
izgra|uje sve na ~oveku kao temequ, a izbegava Bogo~oveka i
wegovo Evan|eqe. Iz svega proviruje ili ~e`wa za nepogre{ivo{}u i
autarki~no{}u ~oveka, ili samozvana nepogre{ivost i ohola
samodovoqnost. Na srcu svega je pe~at rimokatolicizma. Govore}i o
rimokatolicizmu, Dostojevski ne govori samo o rimokatoli~koj religiji,
ve} o celoj rimokatoli~koj ideji, o sudbi nacija, koje su se sloìle pod
tom idejom u toku hiqadugodi{wice, koje su wome proète skroz.
>>U tome smislu, veli Dostojevski, Francuska je, na primer,
najpotpunije ovaplo}ewe rimokatoli~ke ideje u toku vekova; ona je
glava te ideje, nasle|ene, naravno, jo{ od Rimqana, i u wihovom
duhu. Ta Francuska, koja je sada bezmalo izgubila skoro svaku
religiju, (jezuiti i ateisti su tamo jedno isto), koja je zatvorila ne
jedanput svoje crkve, i koja je, jednom ~ak i samoga Boga podvrgla
glasawu zbora, ta Francuska, koja je iz ideja 1789 godine razvila svoj
naro~iti francuski socijalizam, to jest umirewe i ure|ewe qudskog
dru{tva bez Hrista i mimo Hrista, kao {to je hteo, pa nije umeo da
izvede to ure|ewe u Hristu, rimokatolicizam _ ta ista Francuska, i u
revolucionarima konventa, i u svojim ateistima, i u svojim
socijalistima, i u sada{wim komunarima svojim _ jo{ jednako, i u
najvi{em stepenu, i jeste, i nastavqa biti nacija rimokatoli~ka
potpuno i sasvim, sva zaraèna rimokatoli~kim duhom i slovom
wegovim. Na usta svojih najneospornijih ateista ona progla{uje:
Liberte, Egalite, Fraternite _ ou la mort, ba{ tako kako bi progla{avao to
sam papa ako bi bio prinu|en da proglasi i da formuli{e: liberte, egalite,
fraternite rimokatoli~ko _ sasvim wegovim stilom, wegovim duhom,
pravim stilom i duhom papa sredwega veka. âk i sada{wi
socijalizam francuski _ verovatno vatreni i kobni protest ideje
rimokatoli~ke od strane sviju qudi i nacija koje je rimokatoli~ka ideja
gu{ila, i koji bi èleli po{to-poto da ìve i produè ìveti bez
rimokatolicizma i bez wegovih bogova _ i taj protest, koji je fakti~ki
po~eo krajem pro{log stole}a, (ali u stvari mnogo ranije), nije ni{ta
drugo do verno i nedostupno produèwe rimokatoli~ke ideje,
najpotpuniji i kona~an wen zavr{etak, wena kobna posledica koja se
stvarala vekovima! Jer socijalizam francuski nije ni{ta drugo do
nasilno sjediwavawe qudi _ ideja koja poti~e jo{ od starog Rima, i
koja se potom u rimokatolicizmu potpuno sa~uvala. Na taj na~in,
ideja oslobo|ewa qudskog duha od rimokatolicizma, u{la je tu ba{ u
najtesnije forme rimokatoli~ke, uzete iz same srì rimokatoli~kog
duha, od slova wegovog, iz materijalizma wegovog, iz despotizma
wegovog, od morala wegovog<<.
ôvek je najmawe mehani~ko bi}e me|u zemaqskim bi}ima.
Glavne osobine i osnovne funkcije wegovog bi}a nemaju u sebi
ni~eg mehani~kog. Samo nepoznavawe psihofizi~kog ustrojstva
~ove~ijeg bi}a ili svesno poricawe slobode ~ovekova duha,
svrstava ~oveka u mehanizme i ho}e da ga podvrgne mehani~kim
zakonima razvi}a i delatnosti. A kada je re~ o ujediwewu qudi, ono
se ni na koji na~in ne moè izvesti mehani~ki. Qudi su, pre svega,
mnogo vi{e duhovna nego fizi~ka bi}a, zato je problem ujediwewa
qudi _ duhovni problem. Dok se ne prona|u, i ne usvoje, i ne
sprovedu na~ela i sile koje }e duhovno ujediniti qude, svaki poku{aj
da se qudi ujedine na neki drugi na~in, obi~no se ostvaruje ma~em
i ogwem. Ideja o ujediwewu qudi u svesvetsku imperiju ma kojim
putem _ ideja je starog, paganskog Rima. Nasuprot woj stoji
hri{}anska ideja o duhovnom ujediwewu qudi kao dece jednog
nebeskog Oca i bra}e me|u sobom, i to ujediwewe putem evan|
elskih sredstava. Ideju staroga Rima usvojio je rimokatolicizam sa
izvesnim, ne bitnim, izmenama.
To je za Dostojevskog jasno i nesumwivo, jer kao retko ko on
ume da ~ita najzagonetnije jeroglife qudske istorije. On pi{e:
>>Stari Rim je prvi dao ideju sveop{teg ujediwewa qudi, i prvi je
mislio (~vrsto verovao) da }e je prakti~no ostvariti u obliku svetske
monarhije. Ali je ta formula pred hri{}anstvom pala _ samo formula,
a ne i ideja. Jer ta ideja je ideja evropskog ~ove~anstva, od we se
stvorila evropska civilizacija, zbog we Evropa samo i ìvi. Sru{ila se
jedino ideja svetske rimske monarhije, a mesto we do{ao novi ideal
svetskog ujediwewa u Hristu. Taj se novi ideal razdelio na isto~ni, to
jest ideal potpunog duhovnog ujediwewa qudi; i na zapadno-evropski
rimokatoli~ki, papski, potpuno suprotan isto~nome. To zapadno
rimokatoli~ko ovaplo}ewe ideje ispunilo se na svoj na~in, ali je
izgubilo hri{}anstvo, duhovno na~elo, jer se vezalo sa starorimskim
nasledstvom. Rimsko papstvo je objavilo da se hri{}anstvo i wegova
ideja bez vladawa nad svima zemqama i narodima, ne moè
ostvariti; ali ne u duhovnom smislu, nego dràvnom _ drugim re~ima
bez ostvarewa na zemqi nove svetske rimske monarhije, na ~elu
koje ne bi bio rimski imperator, ve} papa. I zato je opet po~eo
poku{aj sa svetskom monarhijom, potpuno u duhu starorimskog
sveta, samo u drugom obliku. Dok u isto~nom idealu imamo _ prvo,
duhovno ujediwewe ~ove~anstva u Hristu, a tek posle, zbog tog
duhovnog ujediwewa svih u Hristu, nesumwivo ima da proistekne i
pravilno dràvno i socijalno jedinstvo _ dotle po rimskom tuma~ewu
imamo: prvo spajawe dràve ~vrstim jedinstvom u obliku svetske
monarhije, pa tek posle duhovno jedinstvo pod vo}stvom pape, kao
vladara ovog sveta.
>>Otada, nastavqa Dostojevski, taj poku{aj rimskog sveta
napredovao je i stalno se mewao. Razvijawem tog poku{aja, jezgro
hri{}anskog na~ela se skoro sasvim izgubilo. Odbaciv{i najzad
hri{}ansko duhovno, naslednici staro-rimskog sveta su odbacili i
papstvo. Plamen stra{ne francuske revolucije u su{tini nije ni{ta
drugo do posledwi oblik, promena i novo ovaplo}ewe iste staro-
rimske formule svetskog ujediwewa. Ali se nova formula pokazala
nedovoqna; nova ideja se nije zavr{ila. Bio je trenutak kada je me|u
svima nacijama koje su nasledile staro-rimski poziv, nastupilo skoro
o~ajawe. O, razume se, taj deo dru{tva koji je izvojevao za sebe
politi~ko vo}stvo 1789 godine, to jest buròazija _ likovao je i
objavio: da daqe ne treba i}i. Ali su zato svi oni umovi, koji su po
ve~nim zakonima prirode osu|eni na ve~ito nespokojstvo, traèwe
novih formula za ideale, i novih re~i, {to je neophodno za razvitak
organizma ~ove~anstva _ svi su se oni okrenuli poniènima i uvre|
enima, svima koji nisu dobili ni{ta po novoj formuli sve~ove~anskog
ujediwewa, koji je proglasila francuska revolucija 1789 godine. Ovi
sada objavi{e svoju novu re~, a ta je: neophodnost sveop{teg
ujediwewa qudi, ne u smislu razdeobe ravnopravnosti i prava na
ìvot me|u otprilike ~etvrtinom ~ove~anstva, ostavqaju}i pak ostale
da budu samo sirov materijal i sredstvo za eksploatisawe radi sre}e
te ~etvrtine ~ove~anstva _ ve} neophodnost ujediwewa qudi na
osnovu op{te ravnopravnosti, da bi svi i svako u~estvovao u
iskori{}avawu blagodati ovoga sveta, pa ma ko oni bili. I pregnuli su
svima sredstvima da ostvare to re{ewe; to jest, ne samo sredstvima
hri{}anske civilizacije _ nego ne zaustavqaju}i se ni pred ~im<<.
Kada je u zapadnoj Evropi nepogre{ivost ~oveka u principu
dogmatski sankcionisana, za{to da se wome ne koristi svaki
evropqanin? Glavno je da je ~ovek u na~elu nepogre{ivo bi}e, i ima
prava da sve probleme i sve muke svoga duha re{ava po svome
naho|ewu. To u toliko pre, {to je lik Bogo~oveka Hrista, to jedino
istinski nepogre{ivo rukovodstvo za qudsko bi}e kroz ~udesne tajne
svetova, unakaèn rimokatolicizmom. U tome je ba{ izvor svih
neda}a i zabluda evropskog ~ove~anstva. U zamenu za Hrista,
evropski ~ovek je ponaizmi{qao sebi bezbroj teorija, ideja, hipoteza,
iluzija, uteha. Me|u wima: materijalizam, ateizam i socijalizam. U
pravu je Dostojevski kada kaè: >>Rimokatolicizam, koji je ve}
odavno prodao Hrista za zemaqsko gospodstvo, koji je time prinudio
qude da se odreknu wega, i, na taj na~in bio glavni uzrok
materijalizma i ateizma u Evropi _ taj rimokatolicizam, prirodno,
za~eo je u Evropi socijalizam. Jer socijalizmu je zadatak da re{i
sudbinu ~ove~anstva ne sa Hristom, nego mimo Boga i mimo
Hrista; on se dakle prirodno za~eo u Evropi kao zamena za
hri{}ansko na~elo koje je u woj palo; i napredovao uporedo sa
izopa~avawem i nestankom hri{}anstva u rimokatoli~koj crkvi<<.
Kada qudi zamene Bogo~oveka >>nepogre{ivim<<
~ovekom, onda oni, prirodno, zamene i wegovo Evan|eqe raznim
drugim u~ewima. >>Nepogre{ivi<< ima pravo na sve. On je
postavio ciq: osnovati svesvetsku monarhiju, na ~elu sa wim _
>>nepogre{ivim<<. Za ostvarewe toga ciqa >>nepogre{ivi<<
dopu{ta sva sredstva, daju}i im svoju >>nepogre{ivu<< sankciju.
Sve je dopu{teno, dopu{teni su svi kompromisi, samo ako vode
ostvarewu postavqenog ciqa. Saveznik i drìlac careva i vladara,
>>nepogre{ivi<< }e, kad mu ustreba, pri}i socijalistima. Proro~ka
istina bruji iz Dostojevskovih re~i: >>Ako sve svetske vlade ostave i
odbace jednom papstvo, onda }e se vi{e nego verovatno dogoditi da
}e se papstvo baciti u zagrqaj socijalistima i sjediniti sa wim. Papa }
e iza}i pe{ke, i bos, pred sve uboge, i re}i }e im: sve {to oni u~e, i
{to traè, davno ve} postoji u Evan|equ, da dosada samo jo{ nije
bilo nastupilo vreme da oni to saznadu, a sad je nastupilo, i da stoga,
on, papa, `rtvuje Hrista, i veruje, kao i oni, u mraviwak qudski!
Rimokatolicizmu (to je odve} jasno) nije potreban Hristos nego
svetska vlast: >>Vama treba da se ujedinite protiv neprijateqa _
ujedinite se pod mojom vla{}u, jer sam samo ja me|u svima
vladarima i vlastima univerzalan _ i po|imo zajedno<<.
Kada izgubi podr{ku vladara, papizam }e se obratiti demosu,
narodu. Dostojevski pi{e: >>Rimokatolicizam }e se obratiti narodu,
koji je toliko vekova prezirao udvaraju}i se ranije zemaqskim
kraqevima i carevima. Ali tada }e se on obratiti narodu zato {to
ne}e imati kuda; i obrati}e se ba{ vo|ama najvi{e pokretqivog i
nemirnog elementa u narodu _ socijalistima. Narodu }e
rimokatolicizam re}i: sve {to propovedaju socijalisti, propovedao je i
Hristos. On }e dakle izopa~iti, i prodati im Hrista jo{ jedanput, kao
{to ga je prodavao ranije toliko puta, za zemaqsko gospodstvo,
brane}i prava inkvizicije, koja je mu~ila qude za slobodu savesti u
ime onog Hrista koji je voleo i cenio samo onog u~enika koji Mu je
prilazio slobodno, ne u~enika kupqenog ili zapla{enog.
Rimokatolicizam je prodavao Hrista blagosiqaju}i jezuite i
odobravaju}i opravdanost devize: >>svako sredstvo, radi Hristovog
dela<<. Celo Hristovo u~ewe je odiskoni preobra}ao jedino u brigu
o zemaqskom gospodstvu i o budu}em dràvnom posedovawu
celoga sveta.
>>Kada se rimokatoli~ko ~ove~anstvo okrenulo pd tog
~udovi{nog obraza u kojem su mu pretstavili Hrista, onda, posle
~itavog niza vekova punih protesta, reformacija, itd. _ pojavili se,
po~etkom ovog stole}a, poku{aji da se svet uredi i mimo Boga i
mimo Hrista. Nemaju}i instinkt p~ele ili mrava, koji bez pogre{ke i
pravilno grade ko{nicu i mraviwak, qudi su zaèleli da stvore ne{to
sli~no qudskom pravilnom mraviwaku. Odbacili su jedino formulu
~ove~ijeg spasewa, koja je proiza{la od Boga, i objavqena ~oveku
Otkrivewem: >>Qubi bli`weg kao sebe samog<<, i zamenili su je
prakti~nim postavkama, kao: Chacun pour soi et Dieu pour tous<< (Svako
za sebe, a Bog }e za sve), ili nau~nim aksiomama, kao: >>Borba za
opstanak<<. Nemaju}i instinkt ìvotiwa, po kojem one ìve i ure|uju
svoj ìvot bez pogre{ke, qudi su se gordo uzdali u nauku, zaboraviv{i
da je za posao kakav je: stvoriti na osnovu jednakosti dru{tvo _
nauka jo{ u pelenama. Pojavila se dakle ma{tawa. Budu}a
Vavilonska kula postala je, s jedne strane, ideal, a s druge strane,
strah celoga ~ove~anstva. Ali se za zanesewacima, pojavili uskoro
drugi u~iteqi i u~ewa, prosta i razumqiva svima, kao: >>Opqa~kati
bogate, zapaliti svet krvqu, a onda }e se sve nekako samo po
sebi urediti<<. Oti{li su jo{ daqe; pojavilo se u~ewe o anarhiji.
Ako bi se ona mogla ostvariti, za wom bi sigurno otpo~eo ponovo
period qudo`derstva, i qudi bi bili prinu|eni opet sve ispo~etka da
po~iwu, kao pre jedno deset hiqada godina. Rimokatolicizam razume
sve to odli~no, i ume}e da sablazni vo|e podzemnog rata. On }e im
re}i: >>Vi nemate centra, ni reda u vo|ewu posla, vi ste sila koja je
raskomadana po celome svetu, a sada, s padom Francuske, i sila
prigwe~ena. Ja }u biti va{e jediwewe, i privu}i }u me|u vama sve
one koji u mene jo{ veruju<<. Ovako ili onako, ujediwewe }e se
dogoditi. Rimokatolicizam umreti ne}e; socijalna revolucija pak, i nov
socijalni period u Evropi, tako|e je nesumwiv: te dve sile se
nesumwivo moraju saglasiti, ta dva toka spojiti se. Razume se,
rimokatolicizmu bi dobro do{ao pokoq, krv, grabe`, ~ak i
qudo`derstvo. Jer se tako najpre moè nadati da }e mo}i jo{
jednom, u mutnoj vodi da lovi ribu, da }e to biti momenat kada }e se
~ove~anstvo, izmu~eno haosom i nepravi~no{}u, baciti opet
wemu u zagrqaj, i on }e postati, ponovo, u celini i na javi,
samovlasno i ni s kim ne dele}i silu, >>zemaqski gospodar i
autoritet ovoga sveta<<, i time }e kona~no posti}i svoj ciq<<.
Posledwu tajnu u odnosima >>nepogre{ivog<< evropskog
~oveka prema Bogo~oveku Dostojevski je proro~kom vidovito{}u
otkrio i nepodra`qivo proanalizirao u Velikom inkvizitoru. Genijalni
ideolog i pragmati~ar rimokatolicizma, Veliki inkvizitor govori Hristu:
>>Mi smo ispravili podvig Tvoj i zasnovali ga na ~udu, na tajni i
na autoritetu. Razquti se! ja ne}u tvoje qubavi, stoga {to i ja tebe
ne volim! I {ta imam da krijem od Tebe? Zar ne znam s kim govorim?
Ono {to imam da Ti kaèm, sve Ti je ve} poznato, ja to ~itam u
o~ima tvojim. I zar }u ja sakriti od Tebe tajnu na{u? Mo`da Ti ba{
ho}e{ da je ~uje{ iz mojih usta? E pa evo Ti, ~uj je: mi nismo s
Tobom, nego s wim, _ eto ti na{e tajne! Mi ve} odavno nismo s
Tobom, nego s wim; ve} osam vekova. Ravno pre osam vekova uzeli
smo mi od wega ono {to si Ti s negodovawem odbacio, onaj
posledwi dar koji ti je on nudio kad Ti je ono pokazao sva carstva
zemaqska: mi smo uzeli od wega Rim i ma~ }esarov, i objavili smo
sebe za careve zemaqske, za careve jedine, premda nam sve dosad
nije po{lo za rukom da dovedemo na{e delo do potpunog zavr{etka.
. . Dugo }e se jo{ ~ekati na dovr{etak tog dela, i mnogo }e zemqa
za to vreme prepatiti, ali mi }emo svoj ciq posti}i i bi}emo }esari, i
onda }emo misliti o sveop{toj sre}i qudskoj. . . Mi smo uzeli ma~ }
esarov! A uzev{i ga, naravno, mi smo odbacili Tebe, i po{li za
wim<<.
Po Velikom inkvizitoru, tajna socijalizma sa~iwava deo tajne
rimokatolicizma. Inkvizitor govori Hristu: >>O, pro}i }e jo{ ~itavi
vekovi lutawa i ludovawa slobodnog uma, qudske nauke i
qudo`derstva; _ jer zato {to su po~eli dizati svoju Vavilonsku kulu
bez nas, oni }e svr{iti qudo`derstvom. . . Zna{ li Ti, pro}i }e vekovi,
i ~ove~anstvo }e proglasiti ustima svoje premudrosti i nauke: da
zlo~ina nema, pa dakle nema ni greha, nego ima samo _ gladnih.
>>Nahrani, pa tada moè{ zahtevati od wih vrlinu i ~estitost!<< _
eto {ta }e biti napisano na zastavi koja }e se podi}i protiv Tebe, i
kojom }e se razru{iti hram tvoj. Na mestu hrama tvoga podi}i }e se
nova zgrada, podi}i }e se nanovo stra{na Vavilonska kula; i premda
se ni ona ne}e dovr{iti, kao ni nekada{wa, ali Ti bi ipak mogao
izbe}i tu novu kulu, i za hiqadu godina smawiti patwe qudske; _ jer
oni }e i tako do}i k nama, po{to se najpre hiqadu godina napate i
namu~e sa svojom kulom! Oni }e nas tada opet prona}i pod
zemqom, u katakombama, gde se skrivamo, (jer }emo nanovo biti
goweni i mu~eni), na}i }e nas i zavapi}e: >>Nahranite nas, jer oni
{to nam obe}a{e ogaw s neba, ne dado{e nam ga<<. I tada }emo
mi dozidati wihovu kulu, jer }e je dozidati onaj, ko wih nahrani, a
nahrani}emo ih mi u tvoje ime, a slaga}emo im da je u tvoje ime<<.
Ali, da bi ih zauvek pridobili, >>mi }emo im dati tihu smirenu sre}u,
sre}u slaba~kih stvorova _ onakvih kako ih je Bog stvorio. . . O, mi }
emo im dopustiti i da gre{e. Oni su slabi i nemo}ni, i oni }e nas
voleti kao deca zato {to }emo im dozvoliti da gre{e. A mi }emo im
kazati da }e svaki greh biti iskupqen i opro{ten, ako bude u~iwen sa
na{om dozvolom; a dozvoqavamo im da gre{e stoga, {to ih volimo. .
. Najmu~nije tajne wihove savesti, sve, sve }e to pred nas donositi,
a mi }emo im sve odobriti<<. . .
Jedna ista tajanstvena mra~na sila dela i u tvorcima
~ovekoboga i u ideolozima evropskog >>nepogre{ivog<< ~oveka.
Na posledwem wihovom dnu taji se mra~ni duh zla i uni{tewa, ~iji
je krajwi ciq: ukloniti Bogo~oveka i zameniti ga >>nepogre{ivim<<
~ovekom, ~ovekobogom. To je za Dostojevskog o~igledna i
nepobitna aksioma. On se drì toga i pred kraj svoga ìvota kada u
svome >>ispovedawu vere<< (profession de foi) izri~e svoj zavr{ni
sud o rimokatolicizmu. On veli: >>Na Zapadu se Hristos pomra~io,
kad je zapadna crkva unakazila Hristov lik pretvoriv{i se u Rimsko
carstvo, i ovaplotiv{i ga ponovo u obliku papstva. Doista, na Zapadu
ne postoji vi{e ni hri{}anstvo ni Crkva, ma da ima jo{ mnogo
hri{}ana, koji nikad ne}e nestati. Rimokatolicizam ve} nije vi{e
hri{}anstvo, nego prelazi u idolopoklonstvo; a protestantizam se
gigantskim koracima pribliùje ateizmu i kolebqivoj, nestalnoj (ne
ve~itoj) nauci o moralu<<.
U ~ove~anskom svetu ni izdaleka ne postoji vrednost koja bi
bar donekle mogla zameniti Bogo~oveka Hrista. U svima oblastima
qudskog ìvota On je apsolutno nezamenqiv. Sve prave vrednosti od
Wega dolaze i na Wega se svode. Kada qudska misao ho}e da bez
Wega i mimo Wega re{i ma koje pitawe, ona se strmoglavi u ponor
nihilizma ili u haos anarhije. Po{to je u zapadnoj Evropi Bogo~ovek
zamewen ~ovekom, to je evropsko ~ove~anstvo u{lo u haos, iz
koga su prirodni izlazi: revolucije, anarhije, tiranije, pokoqi,
qudo`derstva, umorstva. [to je zidano ne na Bogo~oveku, mora se
sru{iti samo od sebe. Ispuweno gordim duhom ~ovekobo{ke
grandomanije, minirano razornim elementima samozvane
>>nepogre{ivosti<<, telo Evrope mora eksplodirati i rasuti se u
prah i pepeo.
To je Dostojevski svojom proro~kom du{om sna`no
predose}ao, i 1880 godine pisao: >>Evropa se nalazi uo~i pada,
uo~i pada sveop{teg i uàsnog! Mraviwak koji se u woj sazdao bez
Crkve i Hrista, (jer se crkva tamo, pomutiv{i svoj ideal, svuda
pretvorila u dràvu) sa iz osnove poquqanim moralnim na~elima,
na~elima koja su pogubila sve op{te i sve apsolutno _ taj je
mraviwak, velim, sav potkopan. Nailazi ~etvrti stale`, lupa, navaquje
na vrata, i ako mu se ne otvori, razbi}e vrata. On ne}e stare ideale, i
odbacuje svaki dotad postoje}i zakon. Na kompromise, na ustupke,
ne}e pristati; podupira~ima zgradu ne}ete spasti. Ustupci samo
raspaquju, a on èli sve. Nasta}e ne{to {to se ne da ni zamisliti. Svi
ti parlamentarizmi, sve gra|anske teorije koje se sad ispovedaju, sva
sakupqena bogatstva, banke, nauke, Jevreji, sve }e se to sru{iti za
jedan trenutak, i oti}i bestraga. . . Sve je to >>blizu, pred
vratima<<. Vi se smejete? Blaèni oni koji se smeju. Daj, Boè,
zdravqa, vide}ete sami. Tada }ete se samo ~uditi. . . Odgovori}ete
mi, smeju}i se: >>Lepo vi volite Evropu kad joj to prori~ete<<. A
zar se ja radujem? Ja samo predose}am: da je ra~un gotov. Krajwe
razra~unavawe, pla}awe ra~una moè se dogoditi i mnogo pre no
{to ni najja~a ma{ta mogla zamisliti. Simptomi su uàsni. Ve} sam
starodrevni i neprirodni politi~ki sklop evropskih dràva mogao bi
posluìti kao po~etak svemu. A kako bi mogao biti prirodan, kad se
neprirodnost nahodi u osnovima, i sakupqala se vekovima? Ne moè
jedan mali deo ~ove~anstva vladati svim ostalim ~ove~anstvom
kao robom, _ a jedino sa tim ciqem formirala su se dosad sva gra|
anska (odavno nehri{}anska) ure|ewa u Evropi _ koja je danas
potpuno neznaboà~ka. Ta neprirodnost, i ta >>nere{iva<<
politi~ka pitawa (uostalom svima poznata) moraju na svaki na~in
dovesti velikom, krajwem, raspravqa~kom politi~kom ratu, u koji }e
svi biti ume{ani, i koji }e buknuti jo{ ovoga stole}a, mo`da ve}
slede}e decenije. . . U Evropi, u toj Evropi gde je sakupqeno toliko
bogatstvo _ sav gra|anski osnov tih evropskih nacija, sav je potkopan
i moè se sutra sru{iti bez traga, na veki vekov, a na mesto wega da
nastupi ne{to ne~uveno-novo, {to nimalo ne}e li~iti na pre|a{we.
Sve bogatstvo {to je Evropa sakupila, ne}e je spasti od pada, jer }e
>>u tren oka nestati i bogatstva<<. . . Nikada Evropa nije bila tako
puna neprijateqskih elemenata kao u na{e vreme. Kao da je sve
podriveno i nabijeno barutom, i samo ~eka prvu varnicu<<. Sa
beskrajnom tugom i dirqivim sau~e{}em Dostojevski pi{e 1871 god.
iz Drezdena svome prijatequ Strahovu: >>Qudi pi{u i pi{u, a previ|
aju ono {to je najglavnije. U zapadnoj Evropi narodi su izgubili Hrista
(rimokatolicizam je kriv), i zato je zapadna Evropa blizu pada<<.
Proro{tva Dostojevskog o Evropi ispuwuje se postepeno na
na{e o~i. Evropsko ~ove~anstvo, vo|eno duhom humanisti~ke
ohole >>nepogre{ivosti<< srqa iz mraka u mrak, iz no}i u no}, dok
se ne stropo{ta u mrklu, ve~nu pono}, iza koje nema zore. A tamo
~ovek u ~oveku ne raspoznaje svoga besmrtnog brata, jer se to
zbiva jedino u svetlosti setnog i ~udesnog Bogo~oveka Hrista. . .
TAJNA RUSIJE
Prema >>nepogre{ivom<< ~ovekobogu Evrope stoji
bezgre{ni Bogo~ovek Hristos. Uobraèna nepogre{ivost ~ovekova
stvara jezive i qudo`derske svetove, u kojima se sve zavr{ava
haosom i anarhijom. A blagi Bogo~ovek uspostavqa potpunu
harmoniju izme|u ~oveka i Boga, izme|u ~oveka i ~ove~anstva,
izme|u ~oveka i svih Bo`jih svetova. Zato On jedini pretstavqa i jeste
opravdawe Boga pred qudima, {to je stvorio ovakav svet i ovakav
ìvot. Zato je i burni duh Dostojevskoga na{ao u wegovoj ~udesnoj
Li~nosti i sve utehe za sve svoje muke i sva re{ewa za sve svoje
probleme. Zato je divnom liku Hristovom ispevao himne i izvajao
pohvale, kakve svet ~uo nije.
Preko Bogo~oveka napa}eni Dostojevski je primio i Boga i
svet, izmirio se i sa Bogom i sa svetom, i prona{ao ve~ni smisao i
ve~nu vrednost svemu {to postoji. Zato je za wega lik Bogo~oveka
Hrista sve i sva. A po{to se taj Lik jedino u pravoslavqu ~uva u
svome neokrwenom savr{enstvu i ~istoti, to je za wega _
pravoslavqe sve i sva. Zato on neustra{ivo ispoveda pravoslavqe i
smelo stoji za wega. A pri kraju svoga ìvota on postavqa formulu
celokupne svoje ideologije, kao i formulu prizvawa ruskog naroda u
istoriji sveta. Ta formula glasi: >>Pravoslavqe je sve<<. Evo {ta
Dostojevski izjavquje: >>Ruski narod ìvi sasvim u pravoslavqu i
wegovim idejama; sem pravoslavqa, nema u wemu ni~ega i ni{ta _
a i ne treba mu, jer je pravoslavqe sve; pravoslavqe je Crkva, Crkva
je kruna svega, i to za ve~nost<<.
Po rod qudski ni{ta nije opasnije od obogotvorene
nepogre{ivosti evropskog ~oveka. Na{a planeta nije videla
odvratnijeg boga od evropskog ~ovekoboga. Zato gordom
~ovekobogu Evrope treba protivstaviti pravoslavnog Bogo~oveka
Hrista. >>Nasuprot Zapadu, veli Dostojevski, treba da zasija na{
Hristos, koga smo mi sa~uvali, a koga oni nikada ni znali nisu<<.
Najdivnije ~udo na{e planete, wen ve~ni smisao, wena ve~na
radost, wena ve~na uteha _ lik Hristov, izgubqen je na Zapadu, ali
se u svoj svetlosti svoje ~istote sa~uvao u pravoslavqu, zato
izmu~enom ~oveku i ~ove~anstvu ni{ta drugo nije ni potrebno, jer
je pravoslavqe _ sve. Tajne, kako qudi da dovedu sebe do
savr{enstva i bratstva, i kako da re{e li~ne i dru{tvene probleme, a
da se ne sablazne ni o ~oveka ni o Boga, sadrè se u pravoslavqu.
Pri tome metod je jedan: li~no samousavr{avawe po Hristu i
Hristom.
Po ube|ewu Dostojevskoga, neprolazu vrednost ruskog naroda
sa~iwava jedino pravoslavqe. To je ono {to je najve}e, najsvetije i
najboqe u wemu. Rusija je velika time {to ima dragocenost iznad
svih dragocenosti: pravoslavqe. I u wemu svu Istinu, dovoqnu i
ve~nu za sve Bo`je svetove. >>Rusija nosi u sebi dragocenost koje
nema vi{e nigde: pravoslavqe. Ona je ~uvar Hristove istine, i to
prave istine, pravog lika Hristovog, koji je potamneo u drugim
verama i kod drugih naroda<<. Tim Likom je predodre|ena sva
sudbina Rusije. Dostojevski izjavquje: >>Mo`da se glavno prizvawe
ruskog naroda u sudbini vaskolikog ~ove~anstva sastoji samo u
tome, da sa~uva u sebi taj boànski lik Hristov u svoj ~istoti, i kada
do|e vreme da taj lik pokaè svetu, koji je izgubio put svoj<<. Jer je
jedino u pravoslavqu i istina i spasewe naroda ruskog, a u
budu}nosti i celoga ~ove~anstva.
Evropski zapad sve istine i sve pravde svodi na ~oveka, i hvali
se ~ovekom; Dostojevski sve svodi na Bogo~oveka, i hvali se
Bogo~ovekom. On veli: >>Zar nije duh Hristov u na{em narodu, _
neprosve}enom ali dobrom, nespretnom i zbuwenom, ali ne
varvarskom. Da, Hristos je wegova sila! Na{a ruska sila!<<. >>U
narodu se, nema spora, obrazovalo i u~vrstilo ube|ewe, da sva
Rusija zato samo i ìvi, da sluì Hristu i brani od nevernih svekoliko
vaseqensko pravoslavqe<<. >>Sr` ruskog prizvawa sastoji se u
otkrivawu ruskog Hrista pred svetom, Hrista koji je nepoznat svetu,
ali koji je sa~uvan u na{oj Pravoslavnoj Crkvi. Po mome mi{qewu, u
tome je sva su{tina na{e mo}ne budu}e civilizacije i vaskrsewa iz
mrtvih cele Evrope; u tome _ sva su{tina na{eg mo}nog ìvota u
budu}nosti<<. >>Lik Hristov ~uvajmo, pa }e zasijati kao dragoceni
dijamant celome svetu<<. >>Mi nosimo svetu jedino {to mi
moèmo dati, a ujedno s tim jedino {to je potrebno: Pravoslavqe,
istinsko i silno, ve~no ispovedawe Hrista, i potpuno obnovqewe
moralno. . . Od nas }e izi}i Ilija i Enoh, da se bore s Antihristom, s
duhom Zapada, koji se ovaplotio na Zapadu<<. >>Narod je ruski u
ogromnoj ve}ini svojoj pravoslavni, i ìvi idejom pravoslavqa u
potpunosti, ma da ne razume tu ideju jasno i nau~no. U stvari,
narod na{ i nema nikakve druge >>ideje<< sem te; i sve iz we
jedne proizilazi _ tako ho}e na{ narod svim srcem svojim i dubokim
ube|ewem svojim. On ba{ ho}e da sve {to ima, i {to mu se daje, iz
te jedne jedine ideje proizilazi; bez obzira na to, {to se mnogo {to{ta
u narodu pojavquje ne iz te ideje, nego iz nagona zlo~ina~kih,
varvarskih, gre{nih. Ali i sami prestupnici, i varvari, premda gre{e,
ipak Boga mole u vi{im trenucima svog duhovnog ìvota: da
prestane wihov greh i smrad, i da sve izlazi samo iz one omiqene
>>ideje<< wihove<<. >>Sva narodna na~ela kod nas, u su{tini,
iza{la su sva do jednog iz pravoslavqa<<. >>Ruska vera, rusko
pravoslavqe jeste sve {to ruski narod smatra za svoju svetiwu: u
wemu su wegovi ideali, sva pravda i istina ìvota<<.
Rukovodna je istina u pravoslavqu: u svetu zemaqskih
stvarnosti postoji samo jedna kategorija qudskog ìvota, qudske misli
i qudske delatnosti, koja osigurava potpun razvitak ~ove~ije li~nosti
i ~ove~anske zajednice do boànskog savr{enstva; to je _
Bogo~ovek Hristos. On je idealni, no konkretni, obrazac za sve
qudsko, ali i boànska sila koja sve ~ove~ije preobraàva u
bogo~ove~ije i sve ~ove~ansko u bogo~ove~ansko. Po sebi, ~ovek
je nedovr{eno i nezavr{eno bi}e. Sve {to je u wemu, zavr{ava se,
dovr{ava i usavr{ava jedino Bogo~ovekom. U su{tini svoje prirode,
~ovek je hristo~e`wivo bi}e, jer je Bogo~ovek jedini pravi ciq
~oveka. Sa svojom ontologijom i fenomenologijom pravoslavqe
izvire iz Bogo~oveka. U stvari, pravoslavqe je pravoslavqe samo
Bogo~ovekom. Sve {to nije od Bogo~oveka i po Bogo~oveku, nije
pravoslavno. Moè se postaviti merilo: pravoslavno je samo ono {to
je bogo~ove~ansko. I obratno: bogo~ove~ansko je samo ono {to je
pravoslavno. A sve {to biva po ~oveku, po >>~istom<< ~oveku, ili
po >>nepogre{ivom<< ~oveku, razara qudsko bi}e i survava ga u
nebi}e.
Samo duhovno op{tewe ~oveka sa Bogo~ovekom
obeskrajwuje ~oveka boànskim beskrajnostima. Misle}i
bogo~ove~ansku misao, doìvquju}i bogo~ove~anski ìvot, ~ovek
savla|uje qudske relativnosti, povr{nosti, kona~nosti, i kre}e se po
boànskim visinama, dubinama i beskrajnostima. Praktikovawem
bogo~ove~anskih vrlina, sve {to je Bo`je postaje ~oveku svoje. Ili
boqe: Bog postaje ~oveku prva i najneposrednija stvarnost. I ~ovek
sudi o svetu i qudima Bogom i po Bogu. A kroz celo bi}e ~ovekovo
struji ve~na bogo~ove~anska qubav, i radost, i molitva, i istina, i
pravda, i krotost, i milostivost. Put pravoslavqa je put
bogo~ove~anski, nasuprot putu humanisti~kom, evropskom,
rimokatoli~ko-protestantskom, ~ove~anskom. Za pravoslavqe,
ve~no ìva li~nost Bogo~oveka Hrista je najvi{a vrednost i vrhovno
merilo svih vrednosti u svima svetovima, zato se ono ne sabla`wava
ni o Boga ni o ~oveka. Zato ono ima na svemu svom pe~at i lik
Bogo~oveka, ne ~oveka, ne ni ~ovekoboga.
Ovladati ~ovekom i ~ove~anstvom pomo}u ma kakvih
sredstava _ ciq je rimokatolicizma; ovladati ~ovekom i
~ove~anstvom iskqu~ivo pomo}u bogo~ove~anskih sredstava _
ciq je pravoslavqa. Dostojevski to zna proro~ki vidala~kim znawem,
jer je do dna sagledao i tragiku rimokatolicizma i dramatiku
pravoslavqa. Zato u pravoslavqu on i vidi jedini put za pravilno
re{ewe svih problema, li~nih i dru{tvenih. Put >>nepogre{ivog<<
~oveka je u gordom i nasilnom ovla|ivawu svima; put pravoslavni je
u smernom i krotkom sluèwu svima. . . Dostojevski blagovesti:
>>Pravu su{tinu pravoslavqa sa~iwava _ sluèwe svemu
~ove~anstvu. Ono je na to predodre|eno<<. Svi drugi narodi, vi{e
ili mawe, ìve jedino za sebe i radi sebe, a mi }emo, veli Dostojevski,
po~eti upravo time {to }emo svima postati sluge, radi sveop{teg
pomirewa. I to nije nikakva na{a sramota; naprotiv, u tome je na{a
veli~ina, po{to to vodi kona~nom ujediwewu ~ove~anstva. Ko ho}e
da bude iznad sviju u carstvu Boìjem _ neka postane sluga svima.
Tako ja shvatam ruski poziv u wegovom idealu. >>Postanimo sluge,
da bismo bili stare{ine<<, veli knez Mi{kin, koji zaista smireno i
krotko sluì svima i svakome.
Evan|elski, pravoslavni, >>isto~ni ideal je ideal potpuno
duhovnog ujediwewa qudi u Hristu<<. Wemu se ide putevima ~isto
evan|elskim, bogo~ove~anskim, pravoslavnim. Po nepokolebqivom
ube|ewu Dostojevskog, pravoslavqe ima sve {to je potrebno za
ostvarewe tog ideala. Dostojevski zna da ovo tvr|ewe moè kod
nekih izazvati nedoumicu, a kod nekih i potsmeh. I èle}i da na to
odgovori, on veli: >>[to se igrate re~ima? _ re}i }e neko: {ta je to
>>pravoslavqe<<? I kakva je tu naro~ita ideja, i naro~ito pravo na
ujediwewe naroda? Ne bi li to bio politi~ki savez, kao svi ostali,
sli~ni wemu, pa ma i na naj{irim osnovima, po primeru Sjediwenih
Ameri~kih Dràva, ili mo`da i jo{ {irim? Na to pitawe, koje mi je
doista moglo biti postavqeno, ja }u odgovoriti. Ne, ovo ne}e biti to
isto, niti je ovde igra re~ima; nego }e to zaista biti ne{to naro~ito i
dosad ne~uveno; to ne}e biti samo politi~ko ujediwewe, i mnogo
mawe jo{ politi~ka osvajawa i nasiqa _ iako Evropa druk~ije ne
moè to da zamisli; i ne}e tu biti nekog poga|awa, li~ne koristi, i ni
ostalih ve} obogotvorenih poroka pod maskom zvani~nog
hri{}anstva, u {to ustvari niko osim gomile i ne veruje. Ne; ovo }e
biti pravo uzdizawe Hristove istine, koja se ~uva na Istoku; pravi
novi Krstovdan i zakqu~na re~ pravoslavqa, na ~ijem ~elu ve}
poodavno stoji Rusija. Ovo }e biti u neku ruku sablazan za sve silne
ovozemaqskog sveta, koji su dosada gospodarili, i koji su na sva
tome sli~na >>o~ekivawa<< gledali sa potsmehom i zajedqivo{}u,
premda nisu mogli da shvate ni to da se moè ozbiqno verovati u
bratstvo qudi, u sveizmirewe naroda, u savez koji je zasnovan na
temequ sluèwa svemu ~ove~anstvu, i najzad u sam preporod
~ove~anstva po istinskim na~elima Hristovim. A ako je verovawe
ovoj >>novoj re~i<<, koju }e Rusija na ~elu ujediwenog
pravoslavqa re}i svetu _ ako je to >>utopija<< dostojna samo
potsmeha, onda neka i mene stave u red tih utopista, a sme{no od
toga }u ja podneti<<.
Pravoslavqe, nosilac i ~uvar presvetlog lika Hristovog i svih
bogo~ove~anskih sila, i jeste >>nova re~<<, koju Rusija na ~elu
pravoslavnog Slovenstva ima da kaè svetu. Za Dostojevskog,
formula i geslo ruske i slovenske budu}nosti jeste pravoslavqe i
>>pravoslavno delo<<. A {ta je to pravoslavqe i >>pravoslavno
delo<<? >>To ni u kom slu~aju nije nekakva samo obredna
crkvenost, niti ~ak, s druge strane, neki fanatisme religieux (kako se ve}
i po~iwu izraàvati u Evropi o tome sveop{tem sada{wem ruskom
pokretu), nego je to upravo: qudski progres i sveo~ove~ewe
~ove~anstva. Tako pravoslavqe i pravoslavno delo shvata ruski
narod koji sve izvodi iz Hrista, koji svoju budu}nost ovaplo}uje u
Hrista i u Hristovu istinu, i koji ne moè ni zamisliti sebe bez
Hrista<<. >>Najve}i me|u najve}im pozivima, koga su Rusi svesni u
svojoj budu}nosti, to je op{te~ove~anski poziv, sluèwe celome
~ove~anstvu _ ne samo Rusiji, ne samo celome Slovenstvu _ ve}
celome ~ove~anstvu, sve~ove~anstvu<<.
Sve~ove~ansku ulogu Dostojevski pripisuje ruskom narodu,
ne zato {to je ruski ve} {to je pravoslavni. Jer kao pravoslavni, on
sveto i pobo`no ~uva lik Hristov, koji mu daje bogo~ove~anske
qubavi i sile za duhovno ujediwewe sa svima narodima i za radosno
evan|elsko sluèwe svima qudima. Za Dostojevskog je glavno: ne
narod nego Crkva; narod utoliko ukoliko pripada Crkvi i ìvi Hristom i
radi Hrista. Crkva je savest naroda; ona treba da vlada narodnom
du{om pomo}u >>~udesnog i ~udotvornog lika Hristovog<<. Za
Dostojevskog, Pravoslavna Crkva je ona >>socijalna re~<< koju
ruski narod ima da kaè svetu, jer je ona savr{en i nezamenqiv
ideal. >>Ako èlimo da jednom re~ju izrazimo socijalni ideal
Dostojevskoga, onda }e ta re~ biti ne _ narod, nego _ Crkva<<, s
pravom veli intimni prijateq Dostojevskoga, Vladimir Solovjev, filosof.
Dostojevski nikada nije idealizirao ruski narod, a jo{ mawe
idolatrizirao. On je uvek nepristrasno isticao i wegove negativne
osobine. Mudro objektivan, on ne preuveli~ava wegove pozitivne
osobine na ra~un negativnih, nego ih verno razlikuje i razdvaja. U
ruskom ~oveku iz prostog naroda, veli on, treba umeti odvojiti
krasotu wegovu od nadovezanog varvarstva. Okolnostima koje prate
skoro ~itavu rusku istoriju, na{ narod je toliko bio predat razvratu, i
toliko je bio razvra}an, sabla`wavan i neprestano mu~en, da je
upravo za ~u|ewe: kako je uop{te ostao ìv, sa~uvav{i qudski
obraz, pa ~ak i krasotu wegovu. Ali eto on je sa~uvao i krasotu
svoga obraza. Ko je istinit drug ~ove~anstva, koga je bar jedanput
ti{talo srce zbog stradawa naroda, taj }e razumeti i izviniti sve
neprolazno, naneseno blato u koje je utonuo na{ narod, i ume}e da
na|e u tom blatu dijamante. Sudite ruski narod ne po onim mrskim
postupcima koje on tako ~esto ~ini, ve} po onim velikim i svetim
stvarima za kojima on i u pakosti svojoj neprestano uzdi{e. Najzad,
nisu ba{ svi u narodu _ nitkovi! Ima ba{ svetaca u narodu, i jo{
kakvih! Svetle oni, i svima nam put osvetqavaju!. . . Sudite na{
narod ne po onome {ta on jeste, ve} po onome {ta bi èleo da
postane. Jer ideali su wegovi sna`ni i sveti, i oni su ga i spasavali
kroz vekove mu~ewa; oni su srasli s du{om wegovom odiskoni, i
nagradili tu du{u, zauvek, prostodu{no{}u, i ~estito{}u, iskreno{}u
i {irokom za sve otvorenom pame}u _ a sve to u retko privla~nom
harmoni~nom jediwewu. Ako pak uza sve to ide i tako mnogo blata,
ruski ~ovek tuguje zbog toga pre svega sam, i najvi{e, i veruje da je
sve to _ samo nado{lo i privremeno, isku{ewe |avolsko, da }e
prestati tama i da }e jednom neizostavno zasijati ve~ita svetlost.
Narod je sa~uvao krasotu svoga duhovnog lika, imaju}i kao
svoje istorijske ideale: sv. Sergija Radone{kog, sv. Teodosija
Pe~erskog, sv. Tihona Zadonskog, i wima sli~ne svetiteqe. Osim
toga, duboko u narodnoj du{i usa|eno je plameno ose}awe li~ne
svegre{nosti i sveodgovornosti, koje se izvija u neprekidni podvig
pokajawa i hristo~e`wivog izra|ivawa sebe po liku Hristovom. Sve za
~im narod ~e`wivo uzdi{e, svu istinu, pravdu i spasewe on nalazi u
pravoslavqu, i zato mu ni{ta drugo nije ni potrebno.
Ovakvo narodoqubqe Dostojevskog izazvalo je burnu reakciju
kod onog dela ruske inteligencije koja se duhovno formirala po
na~elima zapadno-evropskog humanizma koji veli~inu ~oveka zida
na nipoda{tavawu Boga. U tome se naro~ito istakao Gradovski, koji
je podvrgnuo o{troj kritici ~uveni Dostojevskov >>Govor o
Pu{kinu<<. Dostojevski mu je odgovorio svojim >>ispovedawem
vere<< (profession de foi) u posledwoj svesci svoga Dnevnika. O tome
on pi{e u jednom svom pismu: >>Re{io sam da napi{em jednu
glavu za Dnevnik u obliku moje profession de foi za Gradovskog. Svu
sam du{u uneo u taj ~lanak; on se razrastao u tva tabaka<<.
Ovo Dostojevskovo >>ispovedawe vere<< ima presudni
zna~aj za pravilnu ocenu wegovog shvatawa Evrope i Rusije. Tu je
on kazao >>svu du{u svoju<<, koju je ina~e prikriveno izraàvao
kroz razne li~nosti u svojim romanima. Ovo Dostojevskovo
>>ispovedawe vere<< zasluùje da se podrobnije izloì i dovede u
vezu sa wegovim ranijim idejama o tome.
Na prvom mestu, Gradovski tvrdi da >>svaki Rus koji èli da
se prosveti, moè tu prosvetu dobiti jedino iz zapadno-evropskog
izvora, jer ruskih izvora apsolutno nema<<. _ To je vrlo lakomisleno
re~eno, odgovara Dostojevski Gradovskom. Ali vi ste tu izgovorili i
jednu vrlo va`nu re~: >>prosve}ewe<<. Dozvolite da vas upitam
{ta vi pod tom re~ju razumete? Da li zapadne nauke, korisna znawa,
zanatstvo, ili prosve}ivawe duha? Ono prvo, to jest nauke i
zanatstvo, zaista ne treba da nas mimoi|u, i mi zbiqa niti moèmo,
niti treba da to izbegavamo. Isto tako se potpuno slaèm sa
mi{qewem: da to moèmo dobiti jedino iz zapadno-evropskih izvora,
i zato neka je ve~ita slava i hvala Evropi. Ali, pod re~ju
prosve}ivawe ja razumem (a mislim da niko druk~ije ne moè
razumeti) ono {to se bukvalno podrazumeva pod re~ju
>>prosve}ivawe<<, to jest duhovnu svetlost, koja ozarava du{u,
prosve}uje srce, upu}uje um pokazuju}i mu ìvotni put. Ako je tako,
dozvolite onda da primetim: da mi takvo prosve}ivawe ne moramo
zahvatati iz zapadno-evropskih izvora, jer postoje (a ne >>ne
postoje<<) ruski izvori.
Nema sumwe, Hristos je istinita Svetlost, a u Svetlosti je
prosvetqewe _ prosve}ewe. On Sobom osvetquje, i time prosve}uje.
Gde je On, tamo je Svetlost, tamo prosveta. Svetlost koja osvetquje
sve tame ìvota i smrti; Svetlost koja prosve}uje i um, i srce, i du{u
ve~nom boànskom prosvetqeno{}u. I zato Hristov ~ovek zna i ima
ve~ni smisao ìvota i sveta: zna za{to je stvoren, radi ~ega ìvi u
ovom svetu i zbog ~ega prelazi iz ovog u onaj svet. >>Ja tvrdim, veli
Dostojevski, da se na{ narod odavno prosvetio, od onda kad je u
svoje bi}e primio Hrista i wegovu nauku. Re}i }e mi neko: narod ne
zna u~ewe Hristovo, i propovedi mu se ne drè _ ali to je prazna
zamerka. Narod zna sve {to treba da zna, iako ne bi mo`da mogao
da poloì ispit iz katihizisa. A ono {to zna nau~io je u hramovima,
gde je vekovima slu{ao molitve i pesme, koje su boqe no propovedi.
Narod je ponavqao i pevao te molitve jo{ u {umama, beè}i uspred
svojih neprijateqa, jo{ u doba tatarske najezde, jo{ onda je mo`da
pevao: >>Gospode sila, budi sa nama!<< jo{ onda je mo`da utuvio
tu pesmu, jer onda sem Hrista ni{ta drugo nije imao _ a tu, u toj
pesmi nalazi se sva istina Hristova. I {ta mari {to narodu drè malo
propovedi?. . . Ne mari ni{ta, jer sve{tenik i otpeva: >>Gospode,
Vladiko ìvota moga<< _ a u toj je molitvi sva su{tina
hri{}anstva, sav wegov katihizis; a tu molitvu narod zna napamet!
Isto tako on zna napamet mnoga ìtija Svetih, prepri~ava ih, i slu{a
razneèno. Glavna {kola hri{}anstva koju je narod pro{ao _ to su
vekovi bezbrojnih i beskrajnih muka koje je podneo kroz svoju
istoriju, kad je, napu{ten od sviju, gaèn od sviju, radio za sve i
svakoga, i ostao samo sa Hristom kao jedinim ute{iteqem, koga je
tada primio u svoju du{u za ve~ita vremena, i koji mu je zato spasao
du{u od o~ajawa!
>>Uostalom, za{to ja vama sve to pri~am? Obra}a se
Dostojevski Gradovskom. Zar zato {to èlim da vas ubedim? Vama
moje re~i, naravno, izgledaju detiwaste, gotovo neumesne.
Ponavqam zato po tre}i put: ne pi{em za vas! Tema je vrlo va`na, o
woj treba razno i mnogo govoriti, i ja }u govoriti sve dok mogu da
drìm pero u rukama. A sad }u izloìti svoju misao u osnovi: ako je
na{ narod ve} odavno prosve}en time {to je primio Hrista i wegovu
nauku, onda je on tim samim s Wim, sa Hristom, primio i istinsku
prosvetu<<.
Godine 1873 Dostojevski je pisao: >>Kaè se da ruski narod
slabo zna Evan|eqe; da ne zna osnovna pravila svoje vere. Mo`da je
to istina; ali zato on zna Hrista, i odiskona ga nosi u srcu svome. O
tom nema sumwe. A kako je pravo shvatawe Hrista mogu}e bez
prethodnog u~ewa o veri _ to je drugo pitawe. No nesumwivo je da
du{evno poznavawe Hrista, i prava pretstava o wemu, postoje u
ruskom narodu, i prenose se sa pokoqewa na pokoqewe, i slili se u
qudskim srcima. Mo`da je Hristos jedina qubav ruskoga naroda: on
voli wegov lik na svoj na~in, to jest do patwe. Zato se ruski narod i
ponosi nada sve nazivom pravoslavni, to jest onaj koji najpravilnije
ispoveda Hrista<<.
Qudi humanisti~kog pogleda na svet i ìvot, nikako ne mogu
da dubqe zarone u psihologiju i ontologiju ruskog pravoslavnog
naroda. Boje}i se nepoznatog i svega {to ulazi u kategorije
racionalnog i logi~nog po shvatawu >>nepogre{ivog<< Evropejca,
oni svaku dubqu manifestaciju vere smatraju ili za neprosve}enost ili
za pritvorstvo. Oni u ruskom narodu vide grubu, crnu masu, koja je
uvek nazivala sebe hri{}anskom, ali nema pojma ni o religiji, ni o
Hristu, pa ~ak ne zna ni najobi~nije molitve. Na ovakvo tvr|ewe
poevropqive ruske inteligencije Dostojevski odgovara: >>Oni i ne
slute da na{ narod, ako i ne zna molitve, ali je su{tinu hri{}anstva,
duh i istinu wegovu sa~uvao, sa~uvao i osnaìo u sebi toliko koliko
mo`da ni jedan drugi narod na svetu. Uostalom, ateist, ili prema
stvarima vere ravnodu{ni Rus Evropqanin, veru druk~ije i ne razume
nego kao formalizam i idolopoklonstvo; i kako u narodu ne vidi ni{ta
do idolopoklonstvo, zakqu~uje, da narod o veri ni{ta ne zna, moli se
kad mu treba _ dasci, a u stvari je ravnodu{an, duh mu je ubijen
formalistikom. Hri{}anski duh u narodu nisu ti Rusi opazili mo`da
zato, {to su taj duh oni sami davno ve} izgubili. Taj >>razvratni<< i
neprosve}eni na{ narod, me|utim, voli smirenog, ni{~eg i pobo`nog;
u svima svojim predawima i pri~ama sa~uvao je veru: da }e se slabi
i ponièni ~ovek, koji radi Hrista trpi nepravedno i uzaludno, uzneti
iznad silnih i znatnih, kada se za~uje glas suda i voqe Bo`je. Na{
narod voli da pri~a o slavnom i velikom ìvotu svoga velikog,
mudrog i skru{enog hri{}anskog viteza Iqe Muromca, usta{a za
istinu, osloboditeqa bednih i nejakih, pokornog i smernog, vernog i
srcem ~istog. A imaju}i, po{tuju}i i vole}i takvog viteza _ zar taj
na{ narod u isti mah ne veruje i u pobedu sada poniènih naroda i
bra}e na{e na istoku? Na{ narod po{tuje uspomenu na svoje velike i
smerne isposnike i bogougodnike; voli da pri~a svojoj deci istorije o
velikim hri{}anskim mu~enicima. Te istorije narod dobro zna; i ja
sam ih prvo od naroda ~uo; i to je pri~awe bilo tako pronicqivo i
umilno, da mi je u srcu ostalo. Sem toga, narod svakoga dana daje iz
svoje sredine velike pokajnike, koji hodaju s umilno{}u, po{to su
razdali sve svoje imawe za tihi i veliki podvig istine, rada i
siroma{tva<<.
>>Narod zna Hrista Boga svog, iako se nije u~io u {koli, veli
Dostojevski. Zna, jer je vekovima podneo mnoga stradawa, i u
nevoqi svojoj svagda, od po~etka pa sve do na{ih dana, slu{ao o
svom Hristu Bogu od Svetiteqa svojih, koji su radili za narod i stajali
za rusku zemqu do samopregora, od onih samih Svetiteqa, koje
narod dandawi po{tuje, se}a se wihovih imena i moli se na wihovim
grobovima. Verujte, u tom smislu su ~ak i najtamniji slojevi na{eg
naroda daleko obrazovaniji no {to vi, u svome kulturnom neznawu,
pretpostavqate o wima, a mo`da obrazovaniji ~ak i od vas samih<<.
Okrenut prema Gradovskom i ostalim ruskim Evropejcima,
Dostojevski odlu~no tvrdi da on zna narodnu du{u, wene stvarnosti i
wene ideale, i da u ruskom narodu >>hri{}anstvo mora ostati
zauvek najglavniji i ìvotni osnov wegovog prosve}ewa<<. >>Ja
sam video na{ narod i poznajem ga, veli Dostojevski. Dugo godina
sam ìveo s wim, jeo sam s wim, spavao, sam sam >>bio uvr{}en
me|u zlo~ince<<, radio sam s wim najùqevitije poslove u vreme
dok su drugi, >>oni {to su prali ruke u krvi<< vode}i liberalnu
politiku i potsmevaju}i se narodu na predavawima i u ~asopisnim
feqtonima _ zakqu~ivali: da je na{ narod >>zverske slike i
prilike<<. Ne govorite dakle meni da ne poznajem narod! Ja ga
poznajem: od wega sam ponovo primio u svoju du{u Hrista, koga
sam poznao kao dete u o~inskom domu, i koga sam izgubio onda
kad sam se i sam preobrazio u >>evropskog liberala<<.
Izgleda mi, me|u ruskim misliocima i mudracima, nema
~oveka koji tako svestrano poznaje du{u ruskog naroda kao
Dostojevski. Wemu su poznati i weni najidealniji uzleti i weni
najdemonskiji padovi. Boqe nego iko on zna i pakao i raj ruske du{e.
Jer je i u wen pakao silazio, i u wen raj ulazio. Ako se moè govoriti o
stilu du{e, onda je Dostojevski prona{aostil ruske du{e. Po wemu, u
glavnome postoje >>dva narodna tipa, koji nam do kraja
pretstavqaju ceo ruski narod. Pre svega, to je: zaborav i gubitak vere
u svemu (obratite pa`wu, to se javqa s vremena na vreme, i prolazi
kao kakva poplava). To zna~i potrebu da se pre|e granica, sa
zamiru}im srcem da se do|e do provalije, da se nadnese nad wu,
pogleda u weno dno, i _ u pojedinim slu~ajevima, dosta ~estim _
izbezumqeno, glava~ke da se baci u wu. To je potreba odricawa u
~oveku, ponekad u najpozitivnijem i najdobrodu{nijem ~oveku;
potreba odricawa svega, najve}e svetiwe srca svoga, najve}eg svog
ideala, celokupne narodne svetiwe pred kojom je jo{ malo~as stajao
sa strahopo{tovawem i koja kao da mu je odjednom postala
nesnosno breme. Naro~ito poraàva uùrbanost i plahovitost kojom
ruski ~ovek ùri ponekad da se istakne u ponekim trenucima svoga
ili narodnog ìvota, da se istakne u dobrom ili r|avom smislu. Biva da
prosto ne moè da se uzdrì. Ti~e li se qubavi, vina, bekrijawa,
samoqubqa, zavisti _ tu se ruski ~ovek ponekad sav i potpuno daje
trenutku, gotov da kida sa svim, da se odrekne svega: porodice,
obi~aja, Boga. Poneki krajwe dobar ~ovek moè tad odjednom
postati nitkov, razvratnik, zlo~inac _ samo ako zapadne u taj vihor,
sudbonosni za nas vrtlog gr~evitog i trenutnog samoodricawa i
samouni{tewa, koji je tako svojstven ruskom narodnom karakteru u
ponekim sudbonosnim trenucima wegova ìvota. Ali se zato isto tako
sna`no i plaho, sa isto takvom ùdwom samoodbrane i kajawa _ i
spasava ruski ~ovek, kao i sav narod, kad dostigne krajwu granicu,
kad ve} nema daqe kud. Naro~ito je karakteristi~no: da je obratni
impuls, impuls obnove i samospasewa uvek ozbiqniji nego poriv
odricawa i samouni{tewa<<.
Dostojevski zna da ruski narod nema ni èqe ni raspoloèwa da
obogotvorava svoj greh ili da ga putem kazuisti~ke dijalektike
pretvori u ne{to dopu{teno i preporu~qivo. Naprotiv, za wega greh
uvek ostaje grehom, jer je nad wegovom du{om Hristos uvek ostaje
Bogom. A gde je Hristos, tu se uvek ima pravilno saznawe o grehu i
pravdi. U svome >>ispovedawu vere<< Dostojevski pi{e: >>U
na{em narodu, neka je i zverstvo i greh, ali je u wemu neosporno i
to: da on, uzev{i ga u celini, nikada ne}e smatrati (i to ne samo
idealno, nego ba{ stvarno), niti smatra, niti }e ikada hteti da smatra
svoj greh kao pravo i pravdu! On }e zgre{iti, ali }e uvek, pre ili
posle, re}i: u~inio sam nepravdu. Ako to ne}e da kaè onaj koji je
zgre{io, re}i }e za wega drugi, i pravda }e biti izvr{ena. Greh je
smrad, a smrada nestaje kad sunce grane potpuno. Greh je prolazan,
a Hristos ve~an. Narod gre{i i ~ini zla svakodnevno, ali u boqim
trenucima, u Hristovim trenucima, nikad se ne}e prevariti u pravdi.
To i jeste va`no: u {ta narod veruje kao u svoju pravdu, u {ta polaè
veru, kako je pretstavqa sebi, {ta drì za svoju najlep{u èqu, {ta je
zavoleo i {ta moli od Boga, za ~im u molitvi pla~e. A ideal naroda je
Hristos, a sa Hristom je, naravno, i prosve}ivawe. U svojim
najuzvi{enijim i najsudbonosnijim trenucima, dakle, na{ narod
re{ava, i re{avao je svaku op{tu, op{tenarodnu stvar po
hri{}anski<<.
Na sve ovo, ruski Evropqani mogu odgovoriti ironijom i
potsmehom. Dostojevski susre}e i to wihovo raspoloèwe, i upu}uje
im ove re~i: Vi }ete s potsmehom re}i: >>Malo je plakati i uzdisati,
treba raditi i ostvarivati<<. A me|u vama, gospodo, ruski prosve}eni
Evropqani, ima li mnogo pravednika? Pokaìte mi svoje pravednike,
kojima biste zamenili Hrista? U narodu pak, znajte, ima pravednika!
Postoje pozitivni karakteri neiskazane lepote i snage, kojih se nije
dotaklo va{e gledawe na stvari. Ima tih pravednika i mu~enika za
pravdu _ bez obzira da li ih mi vidimo ili ne vidimo. Mislim, kome je
dato da ih vidi, on }e ih, naravno, videti i shvatiti; a ko samo zverski
lik vidi, taj, svakako, ni{ta ne}e videti. Narod dobro zna da tih
pravednika ima, veruje da oni postoje, ta ga misao krepi i daje mu
nade da }e ga oni u potrebnom trenutku spasti. Sve su to za mene
aksiome, tvrdi Dostojevski, i ja ne}u prestati da ih razlaèm i
dokazujem, dokle god budem pisao i govorio.
U svome >>ispovedawu vere<< Dostojevski vrlo ubedqivo
razvija misao rusku i pravoslavnu: da dru{tvene i gra|anske ideje i
ideali mogu postojati samo ukoliko su organski sjediweni sa
moralnim idejama i idealima. Mehani~ko kalemqewe evropskih
formi, koje su ruskom narodu tu|e i ne odgovaraju wegovoj voqi,
jeste glavna re~ i misao ruskog evropeizma. Ali time se ni{ta
stvarno ne postiè. >>îme }ete, pita Dostojevski ruske Evropejce,
sjediniti qude u svrhu postignu}a va{ih gra|anskih ciqeva, ako
nemate osnovu u prvobitnoj moralnoj ideji? A moralne su ideje u
jednom iste: sve se osnivaju na ideji li~nog apsolutnog
samousavr{avawa, na idealu, jer ideal nosi u sebi sve, sva
stremqewa, sve te`we, i prema tome iz wega isti~u i svi vi{i gra|
anski ideali<<. Gra|anski su ideali uvek pravo i organski vezani sa
moralnim idealima; i nesumwivo je da iz wih poti~u. sami od sebe
nikada se ne javqaju; jer pojaviv{i se, imaju za ciq zadovoqavawe
moralne te`we doti~ne narodnosti, u onolikoj meri u kolikoj se u toj
nacionalnosti ta moralna te`wa javila. Prema tome
samousavr{avawe u religioznom duhu jeste u ìvotu naroda osnova
svemu; jer li~no usavr{avawe jeste ispovedawe dobivene religije; a
>>gra|anski ideali<< sami, bez te te`we ka li~nom usavr{avawu,
nikada ne dolaze, niti se mogu za~eti. Ba{ u tome i leì snaga velike
moralne misli _ time ona sjediwuje qude u ~vrst savez _ {to se ona
ne meri koristima koje odmah donosi, nego samo teì u budu}nost
ve~nim ciqevima i apsolutnoj radosti. Tek kad se oslobodi idejnog
robovawa Evropi, Rusija }e mo}i svom silom raditi na ostvarewu
svojih dru{tvenih ideala. A na{i dru{tveni ideali, tvrdi Dostojevski,
neminovno poti~u od Hrista i li~nog samousavr{avawa.
Svoju tezu Dostojevski naslawa na pojavu i uspeh starodrevne
hri{}anske Crkve. Setite se, veli on, {ta je bila i ~emu je teìla
starodrevna hri{}anska Crkva? Ona je zapo~ela odmah posle Hrista,
sa svega nekoliko qudi, i odmah, prvih dana posle Hrista, poletela je
da traì svoju >>gra|ansku formulu<<, koja je sva bila osnovana na
moralnoj nadi da utoli duh po na~elima li~noga samousavr{avawa.
Zapo~ele su hri{}anske crkvene op{tine; zatim se ubrzo po~ela
stvarati nova, dotad ne~uvena nacionalnost _ svebratska,
sve~ove~anska, u obliku op{te vaseqenske Crkve. Ali ta je Crkva
bila gawana, ideal se stvarao pod zemqom, a nad wim, na zemqi
podizala se ogromna zgrada, ogromni mraviwak _ stara Rimska
Imperija, koja je tako|e bila ideal, i ishod moralnih te`wi celog
anti~kog sveta. Ali mraviwak nije bio priveden kraju _ Crkva ga je
potkopala. Dogodio se sudar dveju najsuprotnijih ideja kakve su
mogle postojati na zemqi: ~ovekobog je sreo Bogo~oveka, Apolon
Belvederski Hrista. Javio se kompromis: Imperija je primila
hri{}anstvo, a Crkva rimsko pravo i rimsku dràvu. Jedan mali deo
Crkve oti{ao je u pustiwu i nastavio nekada{wi rad: opet su se
pojavile hri{}anske op{tine, zatim manastiri _ istina samo poku{aji,
~ak i do danas. Ostali ogromni deo Crkve, docnije se razdelio, kao
{to je poznato, na dve polovine. U zapadnoj polovini dràva je najzad
potpuno pobedila Crkvu. Crkva je bila uni{tena i najzad se potpuno
pretvorila u dràvu. Pojavio se papizam _ nastavak stare Rimske
Imperije u novom obliku. U isto~noj polovini, dràvu je pokorio i
sru{io ma~ Muhamedov _ , ostao je samo Hristos, odvojen od
dràve. A ona dràva koja je primila, i nanovo uzdigla Hrista,
pretrpela je stra{ne vekovne patwe od neprijateqa, od Tatara, zbog
neure|enosti, zbog kreposnog prava, od Evrope i evropeizma, i jo{
danas trpi {to pravu dru{tvenu formulu u smislu qubavi i
hri{}anskog li~nog usavr{avawa zaista nije mogla da izgradi. Ali vi
ne biste trebali da je korite za to, g. Gradovski! Na{ je narod zasad
jedini nosilac Hrista, i samo se u wega jedinog nada. On sebe zove
krestjaninom, to jest hri{}aninom; nije to samo prosta re~, to je
ideja cele wegove budu}nosti.
Hrista Bogo~oveka nositi u svima mislima, u svima
ose}awima, u svima stremqewima; Hristom re{avati sve, _ to je, po
Dostojevskom, misija ruskog pravoslavnog naroda. Na tim putevima
mnoge }e sile zla napadati ruski narod, smetati mu, kopati mu
provalije i ponore, e da bi ga odvratile od ostvarewa uzvi{enog ciqa.
Ali Dostojevski ~vrsto veruje, u svima tim neda}ama Rusiju }e
spasavati Gospod. On izjavquje sa proro~kom ubedqivo{}u:
>>Rusiju }e Gospod spasti, kao {to ju je spasavao ve} mnogo puta.
Iz naroda }e spasewe izi}i, iz vere i smirenosti wegove<<. >>Narod
veruje na na{ na~in, kaè sveti starac Zosima; javni radnik, koji u
Boga ne veruje, kod nas u Rusiji ni{ta ne moè u~initi, makar bio
iskren u srcu, i umom genijalan. To znajte. Narod }e do~ekati
ateista, i podi}i }e se na wega i savladati ga, i osta}e jedina
pravoslavna Rusija. . . Od naroda je spasewe Rusiji, jer je ovaj narod
bogonosac<<.
No ako se desi, da u ogromno telo Rusije u|e evan|elski legion,
{ta }e se onda dogoditi? Onda }e se, ~vrsto veruje Dostojevski,
ponoviti Isusovo evan|elsko ~udo. Ono ~udo koje je Dostojevski
stavio na ~elo svoga romana Zli dusi (Bjasi), i u~inio ga centrom
svih zbivawa navode}i ga ponovo pri kraju romana. ûdo glasi: >>A
onde pasija{e po gori veliki ~opor sviwa, i moqahu Ga da im dopusti
da u wih u|u. I dopusti im. Tada izi|o{e |avoli iz ~oveka i u|o{e u
sviwe; i navali ~opor s brega u jezero i utopi se. A kad vide{e sviwari
{ta bi, pobego{e i javi{e u gradu i po selima. I izi|o{e qudi da vide
{ta je bilo, i do|o{e k Isusu, i na|o{e ~oveka iz koga behu izi{li |
avoli, gde sedi obu~en i pametan kraj nogu Isusovih; i upla{i{e se. A
oni {to su videli, kaza{e im kako se isceli besomu~ni<< (Lk. 8, 32-
36)
>>Prijatequ moj, _ uzvikuje Stepan Trofimovi} kome ~itaju
ovaj evan|elski doga|aj, _ vidite, to je od re~i do re~i tako kao s
na{om Rusijom. Ti zli duhovi, te ne~iste sile, {to su izi{le iz
bolesnika i u{le u sviwe _ to su otrovi, mijazme, sva ne~istota, sve
ne~iste sile, satane i drekavci, namnoèni u na{em velikom i
dragom bolesniku, u na{oj Rusiji, vekovima namnoèni. . . Ali velika
misao i velika voqa blagosiqa je sa visine, isto onako kao i onoga
ludoga besomu~nika, i izi}i }e svi ti ne~astivi, sva ne~istota, sva ta
gadost, koja se na povr{ini nagnojila. . . i ne~iste sile }e same moliti
da u|u u sviwe. A i u{le su ve}, moè biti! To smo mi, mi i oni, i
Petru{ka. . . i drugi s wim, a ja mo`da prvi od sviju. . . i poludeli i
pobesneli, mi }emo poskakati u more, i podaviti se, svi; tamo nam je
put, i samo nam to i ostaje. Ali bolesnik }e se izle~iti, i >>sesti kraj
nogu Isusovih<<. . . i svi }e gledati sa ~u|ewem i divqewem<<.
Rusija _ isceqena od legiona; Rusija _ kraj nogu Isusovih; Rusija
_ hristo~e`wiva i hristonosna; Rusija _ ~uvar i propovednik pravog
evan|elskog Hrista, _ to je ìvotni ideal Dostojevskoga, ideal li~ni,
dru{tveni, narodni, sve~ove~anski. Ako se moè govoriti o
sveidealu, onda je to sveideal Dostojevskoga. Hristos je i sila, i logos,
i logika, i smisao, i ciq svega qudskog u svima svetovima.
Hristos je ruska sila i ruska vrednost, ve~na sila i ve~na
vrednost, _ to je evan|eqe Dostojevskoga. Evropska civilizacija je, u
su{tini, civilizacija bez Hrista, jer je zasnovana i razvijena na
samoìvim i ~ovekomanijskim na~elima >>nepogre{ivog<<
~ovekoboga evropskog. Takvu civilizaciju Dostojevski ne moè da
primi. >>Vrlina bez Hrista, veli Dostojevski, to je ideja cele dana{we
civilizacije<<. Takvu evropsku civilizaciju Dostojevski odbacuje, jer
ona nije za rusku du{u koja nosi u sebi op{te~ove~anske ideale.
Ruskoj inteligenciji, koja èli da evropsku civilizaciju bez Hrista,
prenese u Rusiju, Dostojevski veli da narod duhovno nije s wom i da
joj je tu|, jer je narod u ogromnoj ve}ini svojoj pravoslavni i ìvi
idejom pravoslavqa u potpunosti. Duboka gre{ka ruskih inteligenata
je u tome, veli Dostojevski, {to oni ne priznaju u ruskom narodu
Crkvu. Ne govorim sada o crkvenim zgradama i o kliru, ve} govorim
o na{em ruskom >>socijalizmu<<, (ovu suprotnu re~ Crkvi uzimam
ba{ radi razja{wewa moje misli, ma kako ~udnovato se to ~inilo;) _
~iji je ciq i izlaz svenarodna i vaseqenska Crkva, ostvarena na
zemqi, ukoliko zemqa moè da je smesti. Ja govorim o neutoqivoj
ùdwi u ruskom narodu za velikim, sveop{tim, svenarodnim,
svebratskim ujediwewem u ime Hristovo. I ako tog ujediwewa jo{
nema, ako se nije jo{ sagradila Crkva potpuno, ve} je zasada samo u
molitvi _ ipak, instinkt za tu Crkvu, i neumorna ùdwa za wom,
nekiput mo`da skoro nesvesna, postoji nesumwivo u srcu na{eg
mnogomilionog naroda. Socijalizam ruskog naroda se sadrì ne u
komunizmu; ne u mehani~kim formulama: narod veruje da }e se, na
kraju krajeva, spasti jedino svesvetlim ujediwewem u ime
Hristovo. To je na{ ruski socijalizam. A toj >>crkvenoj<< ideji u
ruskom narodu, vi se smejete, gospodo Evropejci na{i! Naravno, ima
mnogo i drugih >>ideja<< u narodu sa kojima se vi nikad ne}ete
zbliìti, i drà}ete ih za tatarske, sa va{eg evropskog gledi{ta. Te
ostale ideje sad ne}u spomiwati. Nego postavqam formulu u vezi sa
glavnom idejom: ko ne razume u na{em narodu wegovo pravoslavqe
i kona~ne ciqeve wegove, taj nikad ne}e razumeti ni sam na{
narod. Osim toga: taj ne moè ni voleti ruski narod.
Zbog ovakve svoje istoriosofije, po kojoj je pravoslavqe najvi{a
vrednost i najve}a sila ruskog naroda, Dostojevski je progla{en za
reakcionara od nekih zapadwaka, jer su u tome videli apologiju
autokratskog oblika ruske dràve. No koliko je Dostojevski daleko od
toga, moè se lako videti, kada se objektivno i sinteti~ki razmotri
wegovo shvatawe Crkve i dràve.
Prva misao Dostojevskoga o Crkvi i dràvi je ova: Crkvu i
dràvu je nemogu}no me{ati; Petar Veliki je zarobio Crkvu; od
wegovog vremena >>Crkva je u paralizi<<. U pitawu suda nad
prestupnicima, Crkva i dràva imaju posebna gledi{ta, ali je gledi{te
Crkve nesravweno ~ove~nije i savr{enije od dràvnog. Povodom
osude izvesnih li~nosti od strane dràve, Dostojevski veli: >>Dràva
kao dràva nije mogla pomilovati ni M. ni N. (izuzimaju}i voqom
monarha). Jer, {ta je pogubqewe? _ U dràvi: `rtva za ideju. Ali kada
bi namesto dràve stajala Crkva _ tada ne bi bilo pogubqewa. Crkvu i
dràvu ne treba me{ati. A {to ih jo{ uvek me{aju, to je dobar znak _
to zna~i da kod nas postoji sklonost za Crkvu<<.
Kompromis izme|u dràve i Crkve, pi{e Dostojevski, u takvim
pitawima, kao, na primer, o sudu, u potpunoj i ~istoj su{tini svojoj
nemogu}an je. . . Crkva treba sama u sebi da sadrì celu dràvu, a
ne da dobije u woj tek nekakav ugao; a ako je to danas zbog ne~ega
nemogu}e, onda to, u su{tini, nesumwivo mora biti postavqeno kao
neposredna i najglavnija svrha svega daqeg razvitka hri{}anskoga
dru{tva. Gospod na{ Isus Hristos zato je naro~ito i dolazio, da
ustanovi Crkvu na zemqi. Carstvo nebesko, naravno, nije od ovoga
sveta, nego na nebu, ali u wega se ne ulazi druk~ije nego kroz
Crkvu, koja je osnovana i ustanovqena na zemqi. . . Crkva je vaistinu
carstvo, i odre|ena je da caruje, i na kraju svom ona se nesumwivo i
mora pojaviti kao carstvo na svoj zemqi _ za {to imamo i obe}awe.
U drevna vremena prva tri stole}a hri{}anstva, veli
Dostojevski, hri{}anstvo se javqalo samo kao Crkva i bilo je samo
Crkva. Ne moè Crkva sebi traìti odre|eno mesto u dràvi, (kao
svaki drugi >>dru{tveni savez<< ili kao >>savez qudi radi
religioznih svrha<<), nego, naprotiv, svaka zemaqska dràva trebalo
bi docnije da se pretvori u Crkvu potpuno, i da postane ni{ta drugo
nego Crkva, da prosto odbaci sve svoje ciqeve koji se ne slaù sa
Crkvom. Sve to wu ni najmawe ne}e poniziti, ne}e joj oduzeti ni
~ast ni slavu velike dràve, niti slavu wenih upraviteqa, _ nego }e je
samo premestiti sa la`nog, jo{ neznaboà~kog i pogre{nog puta, na
pravilan i istinit put koji jedino vodi ja ve~nim ciqevima.
Po nekim teorijama, razvija svoju misao Dostojevski, koje su se
i suvi{e razjasnile i iskazale u devetnaestom veku, Crkva treba da se
prepora|a u dràvu, kao iz nièg roda u vi{i, da zatim u dràvi
i{~ezne, ustupiv{i mesto nauci, duhu vremena i civilizaciji. A ako
ne}e to, i ako se protivi, woj se u dràvi odvaja tek kao neki
neznatan ugao, i to pod nadzorom, _ i to je ve} svuda i ostvareno, u
na{e vreme, u suvremenim evropskim zemqama. No po ruskom
shvatawu u uzdawu, trebalo bi _ ne da se Crkva prepora|a u dràvu,
kao iz nièg tipa u vi{i, nego, naprotiv, dràva treba da svr{i time da
se udostoji da postane samo Crkva, i ni{ta drugo.
Da se ovo gledi{te ne bi shvatilo kao ultramontanstvo,
Dostojevski ga dopuwuje evan|elskim mi{qewem: >>Crkva se ne
pretvara u dràvu. To je Rim i wegova ma{ta. To je tre}e |avolovo
isku{ewe! Nego naprotiv, dràva se pretvara u Crkvu; ona se uzdiè
do Crkve i postaje Crkva po ~itavoj zemqi, _ a to je sasvim protivno
ultramontanstvu, i Rimu. . . i nije ni{ta drugo nego velika uloga
pravoslavqa na zemqi. Od istoka }e ova zvezda zasijati<<.
Pred kraj svoga ìvota Dostojevski je pisao o ovoj omiqenoj
temi: >>Dràva je, prvenstveno, hri{}ansko dru{tvo i teì da
postane Crkva. U Evropi je suprotno tome. U tome se sastoji jedna
od najglavnijih razlika izme|u nas i Evrope<<.
TAJNA SVESLOVENSTVA I
SVEÔVEÂNSTVA
Nad ~ovekom plamte plave nebeske tajne, a pod wim tutwe
potmule ponornice nepoznatog i ve~nog. U ovako zagonetnom svetu
~ovek ne moè biti pravi ~ovek, ako bi}e svoje ne veè sa plavim
beskrajnostima neba i tajanstvenim ponornicama zemqe. I pote~e
kroz krvotok svih bi}a u svima svetovima i poìvi u svima wihovim
srcima. Samo tako ~ovek doìvquje puno}u svoga bi}a i ose}a sebe
kao neko svebi}e. Jer u svima bi}ima on nalazi sebe, ali i sva bi}a
vidi sudbinski utkana u sebi. Sva su mu bi}a svoja: on iskreno
u~estvuje u svemu wihovom: i u radostima i u àlostima, i u
ushi}ewima i u o~ajawima. U carstvu postojawa ni{ta mu nije tu|e;
ne{to beskrajno i neodoqivo vezuje ga sa svim i sva~im: sve je u
wemu, i on je u svemu. Svrh svega, on plameno ose}a da je na
tajanstven na~in realno prisutan u svima qudima i da su svi qudi
organski deo wegovog bi}a: on pla~e s pla~nima, tuguje s tu`nima,
raduje se s radosnima. Jednom re~ju: svima je sve. îme i kime? _
Bogo~ovekom Hristom. Jer On ~ovekovu du{u razliva po svima
srcima, daju}i joj sve~ove~ansku {irinu i sve~ove~ansku dubinu. I
Hristov ~ovek se ose}a kao sve~ovek, kome su sva qudska bi}a
prisna i svoja: svoja i u ose}awu, i u saznawu, i u qubavi. Nema
granice izme|u wega i wih, jer ih boànska sila wegove svequbavi
rastapa kao vrelo sunce led. Ispuwen bogo~ove~anskom qubavqu,
Hristov ~ovek je uvek sve~ove~anski raspoloèn: u svakom
qudskom stvoru vidi svog besmrtnog, boànskog brata, i gotov je da
mu sluì svim svojim bi}em.
U slovenskom svetu Dostojevski je najve}i prorok i
najrevnosniji apostol Sveslovenstva. Slovenska ideja je jedno od
glavnih wegovih proro{tava i jedna od glavnih wegovih blagovesti.
Bogo~ove~anski duh pravoslavqa ne moè se saterati u usku ~auru
nacionalizma, jer svojom sve~ove~anskom sadrìnom on gravitira
sveop{tem ujediwewu qudi Hristom i u Hristu. Nacionalizam,
osve}en i prosve}en Bogo~ovekom Hristom, postaje evan|elski
prelaz ka Hristovom Sve~ove~anstvu. Samo osve}eno i prosve}eno
Hristom, Slovenstvo dobija svoj neprolazni zna~aj u istoriji sveta, i
kroz Sveslovenstvo vodi Sve~ove~anstvu. Jednome ciqu teì sve {to
je pravoslavno: svebratskom ujediwewu qudi, i to putem evan|elske
qubavi i samopregornog sluèwa svima qudima.
Po shvatawu Dostojevskoga, slovenska ideja u wenom
najvi{em smislu jeste, pre svega, `rtva, potreba `rtvovati sebe za
bra}u, da bi se time osnovalo veliko sveslovensko ujediwewe u ime
Hristove istine, to jest na korist, qubav i sluèwe svemu
~ove~anstvu, na za{titu slabih i potla~enih u svetu. Ujediwewe svih
Slovena nije ujediwewe radi zavojevawa i radi nasiqa, nego radi
sluèwa svemu ~ove~anstvu. U samopregornom sluèwu Rusije ovoj
ideji i sastoji se sva wena mo}, tako re}i _ sva wena li~nost i sva
budu}nost ruskoga poziva. Svako delo, i misao, i re~, i ose}awe,
kojim ~ovek smirava sebe i postaje sluga svome sluzi >>posluì}e
kao osnov za budu}e velikolepno ujediwewe qudi, kada ~ovek ne}e
sebi traìti sluge i kao sada èleti da sebi sli~ne pretvora u sluge,
nego }e, naprotiv, iz sve snage èlti da sam postane sluga svima, po
Evan|equ.
Za qude humanisti~kog, mehani~kog, rimokatoli~kog sklopa
duha, ovakvo evan|elsko ujediwewe qudi u sve~ove~ansko bratstvo,
pretstavqa utopiju i nemogu}no ~udo na zemqi. Ali za pravoslavnog
~oveka, obogo~ove~enog i osve~ove~enog Hristom, takvo
ujediwewe qudi je ne samo vatrena potreba vere i molitve, nego i
neophodnost evan|elskog ose}awa ìvota. To je jedna od osnovnih
stvarnosti, na kojoj stoji i radi koje postoji Hristov ~ovek u ovom
svetu. Sluìti qudima iz evan|elske qubavi, radi svebratskog
ujediwewa, nije ma{ta za Hristovog ~oveka ve} prvobitna stvarnost.
Hristoliki Zosima veli: >>I zar je samo ma{ta: da }e ~ovek
naposletku nalaziti uìvawe i radost jedino u podvizima prosve}ewa i
milosr|a, a ne u radostima grubim, kao danas _ u suvi{nom jelu,
bludu, oholosti, hvalisawu, i zavodqivom uzdizawu jednoga nad
drugim? Ja ~vrsto verujem da to i nije ma{ta, i da je blizu vreme kad
}e se to i zbiti. Smeju se i pitaju: pa kad }e to vreme nastati, i ima li
izgleda da }e ono nastati? A ja mislim da }emo mi sa Hristom to
veliko delo re{iti. Jer, koliko je ideja bilo na zemqi, koje su na deset
godina pre svoga ostvarewa izgledale nezamislive, a koje se se
najedared javqale kad bi im do{ao tajanstveni rok, i razilazile se i
rasprostirale po svetu! Tako }e i kod nas biti, i zasija}e svetu narod
na{, i kaza}e sav svet: >>Kamen koji su odbacili zidari postao je
kamenom temeqcem<<. A ismeva~e bi trebalo zapitati: ako je ovo
na{a ma{ta, a kad li }ete vi podi}i svoju zgradu, i kad li }ete udesiti
svoj ìvot pravi~no samo pomo}u uma svoga, a bez Hrista? I
premda oni tvrde da ba{ oni idu ka sjediwewu, to vaistinu u to
veruju samo najprostodu{niji izme|u wih, tako da se ~ovek prosto
~uditi mora toj prostodu{nosti. Doista, u wih ima ma{tave fantazije
vi{e nego u nas! Oni misle da udese ìvot i urede svet pravilno,
odbaciv{i Hrista; ali svr{i}e time {to }e svet zaliti krvqu, jer krv
izaziva krv, a ko izvu~e ma~ taj }e od ma~a i poginuti<<.
Nad podvizima Hristovih qudi bdi Bo`ja qubav i Bo`ja sila.
Neka ih je malo u svetu, ali iza wih i uz wih stoji Onaj koji najmawe
za~as pretvara u najve}e, i najslabije u najmo}nije. Neka je kvasac
sve~ove~anske qubavi mali, ali je tu ~udotvorni Hristos koji za
kratko vreme moè u~initi da wime uskisne sav duh svih qudi, i tako
se ostvari svebratsko ujediwewe qudi u Hristu. Istina, izjavquje sveti
starac Zosima, zasad hri{}ansko dru{tvo samo jo{ nije gotovo, i
po~iva na ciglo sedam pravednika; no kako pravednih qudi uvek
ima, to hri{}ansko dru{tvo stoji nepokolebqivo, o~ekuju}i svoj
potpuni preobraàj iz skoro jo{ neznaboà~kog udruèwa u jednu
jedinu, vaseqensku i gospodare}u Crkvu. A to nek da Bog da bude,
nek da Bog da bude, makar na kraju vekova, jer samo tome i jeste
nameweno da se zbude i svr{i! I ne treba ~ovek da se zbuwuje
vremenima i rokovima, jer je tajna vremena i rokova u mudrosti
Boìjoj, u predvi|awu wegovom i qubavi wegovoj. I {to po ra~unu
qudskom moè biti jo{ vrlo udaqeno, ono se mo`da, po
predopredelewu Bo`jem, nalazi ve} uo~i svoga javqawa, na pragu. A
ovo posledwe nek da Bog da bude, nek da Bog da bude!
Za du{u koja ìvi Hristom, sve~ove~anske ~e`we i te`we su
sasvim prirodne i logi~ne. Sve {to je bogo~ove~ansko, u su{tini je
sve~ove~ansko. Jedini pravi sve~ovek jeste Bogo~ovek. Jer je
jedino u Bogo~oveku sve ~ove~ije dostiglo svoje boànsko
savr{enstvo. Sve ~ove~ansko na{lo je u Wemu svoju besmrtnost i
svoju ve~nost. Svaka sve~ove~anska osobina kod ~oveka ili kod
naroda dolazi od Bogo~oveka, posredno ili neposredno. Dostojevski
je prvi po~eo govoriti o sve~oveku i sve~ove~anstvu. To je wegovo
proro{tvo i wegovo evan|eqe.
Vrhunac Dostojevskovog proro~kog nadahnu}a i apostolske
blagovesti pretstavqa wegov >>Govor o Pu{kinu<<. To je, uistinu,
najproro~anskije evan|eqe i najevan|elskije proro{tvo Rusije i
Slovenstva. Evan|eqe i proro{tvo o sve~oveku i sve~ove~anstvu. Po
tom proro{tvu i po tom evan|equ: prizvawe ruskog ~oveka je
sveevropsko i sve~ove~ansko. Postati pravi Rus, postati potpuni
Rus, to mo`da jedino zna~i _ postati brat svima qudima, postati
sve~ovek. O, celokupno na{e slovenofilstvo i zapadwa{tvo, jeste
samo jedan veliki nesporazum, premda istorijski potreban. Pravome
Rusu, Evropa i udes sveg velikog Arijskog plemena, isto su tako dragi
kao i udes Rusije, kao i udes svoje ro|ene zemqe, zato {to je na{
poziv svesvetskost (vcemirnost) ne ste~ena ma~em, nego silom
bratske te`we ka qudskom sveujediwewu. Ako u|ete u na{u istoriju
posle Petrove reforme, na}i }ete u woj ve} tragove i ukazivawa na
tu misao, na taj moj san, ako ho}ete, u karakteristici na{eg op{tewa
s evropskim plemenima, ~ak i u na{oj dràvnoj politici. Jer, {ta je
drugo ~inila Rusija za ~itava dva stole}a svoje politike, ako nije
sluìla Evropi, i mo`da vi{e nego samoj sebi? Ja ne mislim da je tako
bilo zbog neve{tine na{ih politi~ara. Ah, evropski narodi i ne znaju
kako su nam dragi! Docnije, ja sam u to ube|en, mi }emo, to jest,
naravno, ne mi, ve} budu}i Rusi, shvati}e svi do jednoga da postati
pravi Rus zna~i: teìti da se u evropske protivre~nosti unese
kona~an sporazum; pokazati evropskoj tuzi da joj je kraj u ruskoj
du{i, koja je sve~ove~anska i sveujediwavaju}a; obuhvatiti wome u
bratskoj qubavi svu bra}u, i, na kraju krajeva, mo`da re}i i kona~nu
re~ velike i op{te harmonije, kona~ne bratske sloge svih plemena
po Hristovom evan|elskom zakonu.
U univerzalnosti i sve~ove~nosti Pu{kinovog genija
Dostojevski vidi umetni~ki izraz ruskog narodnog duha. A ruski
narodni duh karakteri{e odazqivost na sve {to je ~ove~ije u svima
qudima: od najmaweg do najve}eg. Evropske kwièvnosti su imale,
veli Dostojevski, silne umetni~ke genije: [ekspire, Servantese, [ilere.
Ali, kaìte: koji je od tih velikih genija bio obdaren sposobno{}u
svesvetske odazqivosti _ kao na{ Pu{kin. I tu ba{ sposobnost, tu
na{u najglavniju nacionalnu sposobnost on upravo deli sa na{im
narodom, i po tome je on, uglavnome, narodni pesnik. Najve}i
evropski pesnici nisu nikada mogli da tako sna`no ovaplote u sebi
genij tu|eg, susednog naroda, duh wegov, svu skrivenu dubinu toga
duha i svu setu wegovog poziva _ kao {to je to mogao da izrazi
Pu{kin. Evropski pesnici, kad su se obra}ali drugim narodnostima,
naj~e{}e su ih preobra}ali u svoju nacionalnost, i shvatili na svoj
na~in. âk i kod [ekspira, Italijani su gotovo pravi Englezi. Od svih
svetskih pesnika jedini je Pu{kin imao osobinu da se potpuno
preovaploti u tu|u nacionalnost.
Sila, kojom se ~ovek izjedna~uje sa drugim ~ovekom, pa ~ak
i preovaplo}uje u duh wegov, jeste qubav. Ona daje ~oveku mo}i
da, preovaplo}uju}i se u druga qudska bi}a, ~ovek dostiè puno}u i
savr{enstvo svoje li~nosti. [to vi{e daje, ~ovek sve vi{e ima, jer sve
vi{e prima. Smelo tvrdim, veli Dostojevski, da nije bilo pesnika sa
takvom svesvetskom odazqivo{}u, kao Pu{kin. I tu nije stvar samo u
odazqivosti, nego u strahovitoj dubini toga, u preobra}awu, u
preovaplo}avawu svoga duha u duh drugih naroda, u
preovaplo}avawu gotovo savr{enom i zbog toga ~udesnom. To je
jedino Pu{kinova osobina, i on je u tom smislu, ponajvi{e, nevi|ena i
ne~uvena pojava, a po mome mi{qewu i proro~anska, jer. . . jer se
kroz to ba{ najvi{e izrazila wegova nacionalna ruska snaga,
narodnost wegove poezije, narodnost u daqem svom razvi}u,
narodnost na{e budu}nosti koja se ve} skrivala u sada{wici, i
izrazila se proro~ki. Jer, {ta je drugo duhovna snaga ruske
narodnosti ako ne wena te`wa, u kona~nim ciqevima, ka
svesvetkosti i sve~ove~nosti? Po{to je postao pravi nacionalni
pesnik, Pu{kin je, ~im se dotakao narodne snage, predosetio veliki
budu}i zna~aj te snage. Tu je on vidovit, tu je on prorok.
Mi Rusi, izjavquje Dostojevski, imamo dve otaxbine: na{u
Rusiju i Evropu, ~ak i u slu~aju kad sebe nazivamo slovenofilima.
Najve}i me|u najve}im pozivima, koga su Rusi svesni u svojoj
budu}nosti, to je op{te~ove~anski poziv, sluèwe celome
~ove~anstvu _ ne samo Rusiji, ne samo Slovenstvu _ nego
sve~ove~anstvu. Sve~ove~nost je najglavnija li~na odlika i poziv
svakoga Rusa.
Sve~ove~nost se, pre svega, sastoji u po{tovawu qudskih
vrednosti, ma u kome se ~oveku ili narodu nalazile. A svrh svega,
sve~ove~nost se sastoji u po{tovawu ~oveka, svakog ~oveka kao
apsolutne i nezamenqive vrednosti. No{en sve~ove~anskom
qubavqu, Dostojevski izjavquje: >>Mi ne èlimo da budemo Rusi,
nego svequdi. . . Evropa je na{a druga otaxbina _ ja prvi strasno to
ispovedam, i uvek sam ispovedao. Evropa je svima nama isto tako
draga kao i Rusija; u woj je sve Jafetovo pleme, a na{a je ideja:
ujediwewe svih naroda toga plemena, pa ~ak i daqe, mnogo daqe,
do Sima i Hama. Kako to da postignemo? _ Da postanemo Rusi, na
prvom mestu, i pre svega. Ako je sve~ove~nost nacionalna ruska
ideja, onda svako od nas treba da postane Rus, to jest ono {to jeste,
i tada }e se odmah sve promeniti. Postati Rusom, zna~i prestati
prezirati svoj narod. I zaista, {to se ja~e i samostalnije razvijemo u
svom nacionalnom duhu, to }emo ja~e i bliè shvatiti evropsku
du{u; a zbliìv{i se s wom, postali bismo joj razumqiviji. Postav{i
svoji, dobili bismo, najzad, oblik ~ove~anski, a ne majmunski; izgled
slobodnog bi}a, a ne roba, ne sluge. I govorili bismo s wima
pametnije nego pre toga; jer bismo u svom narodu i u wegovom
duhu na{li nove re~i, koje bi Evropqanima neizostavno bile
razumqivije. âk bismo i mi sami tada uvideli: da mnogo od onoga
{to smo u svom narodu prezirali _ nije tama, nego ba{ svetlost, nije
glupost, nego ba{ um; a razumev{i to, sigurno bismo u Evropi kazali
takvu re~ kakvu tamo jo{ nisu ~uli. Uverili bismo se tada: da pravu
socijalnu re~ ne nosi u sebi nijedan drugi do ba{ na{ narod; da u
ideji wegovoj, u duhu wegovom, postoji ìva potreba za
sveujediwewem ~ove~anstva, sveujediwewem sa potpunim
po{tovawem za nacionalne li~nosti i za wihovo odràwe; za odràwe
potpune slobode qudi, sa ukazivawem na to u ~emu se ta sloboda
ba{ sastoji _ ujediwewe kroz qubav, zagarantovano delom, ìvim
primerom, potrebom za pravim bratstvom; a ne gilotinom, ne
milionima otse~enih glava<<. . .
Narodi u Evropi se sve vi{e i vi{e izdvajaju, sve upornije i
upornije odvajaju jedan od drugoga svojim zakonima, moralom i
gledi{tem na ceo Bo`ji svet. U celom svetu vide samo sebe, a sve
ostale smatraju za prepreke, i svaki posebice èli da kod sebe izvr{i
to {to mogu izvr{iti samo svi narodi, svi skupa, op{tim udruènim
snagama. Ve}im delom su svi Evropqani takvi, tvrdi Dostojevski.
Ideja sve~ove~anstva sve vi{e nestaje izme|u wih. Kod svakoga od
tih naroda dobija ta ideja drugi izgled, tamni, ili prima u svesti nov
oblik. Hri{}anska veza, koja ih je dosad spajala, svakim danom sve
vi{e gubi snagu. Ni nauka nema snage da ih veè, jer se sve vi{e
razilaze. Recimo, donekle, da, oni su u pravu, jer sve te iskqu~ivosti,
to uzajamno suparni{tvo, ta povu~enost u sebe, ta ponosita nada u
sebe jedinoga _ ra|a u wima divovske snage za borbe sa preprekama
na putu. No prepreke ba{ samim tim sve vi{e i vi{e rastu i mnoè
se. . . Posle re~enoga se moè razumeti za{to Evropqani ne shvataju
ni malo Ruse, i uzvi{enu osobenost wihova karaktera nazivaju
bezli~no{}u. Ali neka nam se dopusti: ruski se karakter o{tro
razlikuje od evropskog, u wemu se naro~ito zapaà visoka-sinteti~ka
sposobnost, sposobnost op{te pomirqivosti, sve~ove~nosti. U
ruskom ~oveku nema evropske ugaonosti, nepronicqivosti,
neodazqivosti. On se sa svima saìvquje i u sve uìvquje. On saose}a
svemu ~ove~anskom, bez obzira na nacionalnost, krv i zavi~aj. On
ima razumevawa za sve {to je makar malo od sve~ove~anskog
zna~aja. On ima instinkt sve~ove~nosti. On instinktom poga|a
sve~ove~ansku crtu ~ak i u najo{trijim iskqu~ivostima drugih
naroda.
Genijalnu potvrdu ovih svojih misli o ruskom ~oveku
Dostojevski nalazi u Pu{kinu. Pu{kin je ìvo obja{wewe, u svoj
umetni~koj puno}i, {ta je to ruski duh, kuda streme sve wegove sile
i kakav je ideal ruskoga ~oveka. Mi smo u Pu{kinu shvatili, da je
ruski ideal: svecelost, sveizmirewe, sve~ove~nost.
Dostojevski je svestan da mu se zbog ovakvog shvatawa
ruskog naroda i wegovog istorijskog poziva, mogu ~initi razne
zamerke. Sve to moè izgledati suvi{e samopouzdano, veli
Dostojevski. Zar nama, na{oj ubogoj i nekulturnoj zemqi, takav
udeo, takav zadatak? Zar je nama su|eno da ~ove~anstvu kaèmo
novu re~?. . . Ali jesam li ja govorio o ekonomskoj slavi, o slavi ma~a
ili nauke? Ja govorim samo o qudskom bratstvu, i o tome da je za
svesvetsko, za sve~ove~ansko-bratsko ujediwewe, pre svih drugih
naroda prednazna~en ruski narod. Tragove toga ja vidim u na{oj
istoriji, kod na{ih darovitih qudi, u umetni~kom geniju Pu{kinovom.
Neka je na{a zemqa uboga, ali je tu ubogu zemqu >>Hristos kao
prosjak obi{ao blagosiqaju}i je<<. Za{to ne bismo mogli primiti u
sebe Wegovu posledwu re~? I zar se nije i On rodio u ubogim
jaslama? Ponavqam: mi se ve} moèmo pozvati na Pu{kina, na
svesvetskost i sve~ove~nost wegovog genija. On je mogao u svojoj
du{i da smesti i tu|e genije kao da su mu ro|eni. On je, bar u
umetnosti, u umetni~kim tvorevinama, neosporno pokazao tu te`wu
ruskoga duha za svesvetsko{}u; a to je ve} vaàn putokaz.
Pi{u}i malo kasnije obja{wewe za svoj >>Govor o Pu{kinu<<
Dostojevski veli: >>Ne treba, ne treba se uzrujavati {to sam kazao:
>>da }e mo`da na{a uboga zemqa, na kraju krajeva, re}i novu re~
svetu<<. Isto je tako sme{no uveravati, da, pre nego {to kaèmo
novu re~ svetu, >>moramo i sami razviti se ekonomski, nau~no i
gra|anski, i tek onda sawati o >>novim re~ima<< koje }emo re}i
tako savr{enim (tobo`) organizmima, kakvi su narodi Evrope<<. U
svom govoru ja sam naro~ito podvukao: da i ne poku{avam upore|
ivati ruski narod sa zapadnim narodima u sferama wihove
ekonomske ili nau~ne osnove. Samo sam kazao da je ruska du{a,
genij ruskog naroda, mo`da sposobniji od genija ma kog drugog
naroda da smesti u sebi ideju sve~ove~anskog ujediwewa, bratske
qubavi, trezvenog pogleda, koji opra{ta neprijateqstvo, razlikuje i
izviwava raznoliko, bri{e protivure~nosti. To nije ekonomska
osobina, niti koja druga, to je samo moralna osobina, i ko bi mogao
odricati i sporiti da je ruski narod ima?. . . Mi tvrdimo: da se duh
qubavi i sveop{teg ujediwewa moè imati, i nositi u sebi, i uz na{u
sada{wu ekonomsku sirotiwu, pa jo{ i u goroj sirotiwi nego {to je
sad: imao se on, i nosio, i uz sirotiwu kakva je bila posle najezde
Tatara pod Batijem, ili posle pogroma onog buntovnog doba, kada je
Rusija bila spasena jedino sveujediwavaju}im duhom narodnim<<.
Tajna Sveslovenstva je _ evan|elsko sluèwe sve~ove~anstvu
radi sveop{teg ujediwewa svih qudi u Hristu. Tajna sve~ove~anstva
je u sve~oveku koji silom svoje svequbavi nalazi u svakom ~oveku i
u svakom narodu ve~ne boànske vrednosti i dragocenosti. Tajna
sve~oveka je u Bogo~oveku koji neprolaznim boànskim
savr{enstvima krasi sve {to je ~ove~ije u svima qudskim
svetovima.
TAJNA EVROPSKOG ÔVEKA I SLOVENSKOG
SVEÔVEKA
Svako qudsko bi}e skriva i ~uva svoju glavnu tajnu u svome
vrhovnom idealu. To vaì i za evropskog ~oveka: wegova je tajna u
wegovom idealu. A {ta je vrhovni ideal evropskog ~oveka? _ Jedno,
samo jedno: samostalan i nepogre{iv ~ovek _ ~ovekobog. Sve ideje
i sve delatnosti evropskog ~oveka nadahwuje jedna ~e`wa i vodi
jedna te`wa: postati nezavisan i samostalan kao Bog. U stvari,
Evropom vlada jedno boànstvo: nepogre{iv ~ovek _ ~ovekobog. U
rasko{nom panteonu Evrope nepogre{ivi ~ovek je vrhovno
boànstvo; ostali bogovi su ili wegove emanacije ili wegove vibracije.
>>Nepogre{ivi<< ~ovek vlada i u evropskoj religiji, i u evropskoj
filosofiji, i u evropskoj nauci, i u evropskoj politici, i u evropskoj
tehnici, i u evropskoj umetnosti, i u celokupnoj evropskoj kulturi i
civilizaciji. U svemu i kroza sve samo ~ovek, i to evropski ~ovek,
gordo i oholo autarki~an i nepogre{iv. Govore}i ovo, imam u vidu
evropskog ~oveka u wegovom osnovnom principu i osnovnoj ideji.
Na drugoj strani: slovenski sve~ovek. Wegov je vrhovni ideal, i
u wemu wegova glavna tajna: sve~ove~ansko bratstvo svih qudi u
Bogo~oveku Hristu. Sve ideje i sve delatnosti slovenskog sve~oveka
vodi i rukovodi jedna sila: evan|elska qubav _ svequbav. Jer je ta
qubav jedina sila koja qude pretvara u bra}u i sjediwuje ih u
sve~ove~ansko bratstvo. Nema ponièwa na koje ne}e pristati
slovenski sve~ovek, samo ako ono doprinosi ostvarewu
sve~ove~anskog bratstva me|u qudima. Nema truda ni podviga,
koga se ne bi latio Hristov ~ovek, samo ako vodi ciqu:
sve~ove~anskom bratstvu. Sluìti svakom ~oveku i svima qudima
radi Hrista _ radost je nad radostima za slovenskog sve~ove~anskog
trudbenika. Wegova je besmrtna ~e`wa: pro{iriti sebe
Bogo~ovekom u sva boànska svojstva i savr{enstva, i sara|ivati
Bogo~oveku svom du{om svojom, svim srcem svojim, svom mi{qu
svojom, svom snagom svojom. Tu sve {to je ~ove~ije nalazi svoju
besmrtnost i ve~nost u Bogo~ove~ijem; tu je Bogo~ovek sve i sva
za ~oveka u svima svetovima.
U posledwoj liniji, problematika evropskog ~oveka iscrpquje se
rimokatolicizmom. I protestantizmom, koji je uvek i u svemu, ma da
u kontrastima, samo najverniji i najdosledniji saradnik
rimokatolicizma. I jedan i drugi sve izvodi i sve svodi na _
nepogre{ivost ~oveka. Nepogre{iv ~ovek im je vrhovna vrednost i
vrhovno merilo svega u svima svetovima.
U su{tini, problematika slovenskog sve~oveka iscrpquje se
pravoslavqem. Tu se sve izvodi i sve svodi na Bogo~oveka. Nema
ideje, nema ose}awa, nema dela, a da nisu svojim najìvotnijim
nervom vezani za srce Bogo~ovekovo. Za sve i sva u svima
sve~ovekovim svetovima postoji samo jedna vrhovna vrednost i
samo jedno vrhovno merilo: Bogo~ovek Hristos.
Ako i{ta, Dostojevski je apostolskom ubedqivo{}u pokazao i
dokazao ta~nost svojih dveju teza: problem evropskog zapada se
iscrpquje rimokatolicizmom, a problem istoka pravoslavqem. Po{to
je u istorijskim stvarnostima prou~io zapadne ideje i metode za
re{ewe problema ~ove~ije li~nosti i qudskog dru{tva, on odbacuje
rimokatolicizam i wegove izdanke: ateizam, anarhizam, socijalizam,
nauku, kulturu, civilizaciju. Najpre je rimokatolicizam svojom
sholastikom, kazuistikom i indulgencijstvom mehanizirao ~ove~ju
li~nost do stra{ne bezdu{nosti, pa su zatim wegovo delo dovr{ili
wegovi sateliti i saradnici: protestantizam, socijalizam, ateizam,
nauka, kultura.
Socijalizam previ|a boànsku su{tinu i ve~nu vrednost
~ove~ije li~nosti, i svodi ~oveka na telo. Razume se, time mu
oduzima ono {to ga ~ini neprikosnovenim bi}em i li~no{}u. I ~ovek
postaje stvar me}u stvarima. Kao pogled na svet i ìvot, kao
filosofija, socijalizam ne priznaje li~nost i wenu ve~nu vrednost; on
traì potpunu bezli~nost. >>Priroda se ne uzima u obzir, priroda se
goni napoqe, priroda se ne pretpostavqa da postoji! Po wihovom
shvatawu, ~ove~anstvo, _ razviv{i se istorijskim ìvim putem do
kraja, ne}e se najzad prirodnim putem samo sobom pretvoriti u
normalno dru{tvo, nego naprotiv, socijalni sistem, izi{av{i iz neke
matemati~arske glave, odmah }e preustrojiti sve ~ove~anstvo i u
jednom trenutku }e ga u~initi pravednim i bezgre{nim, pre svakog
ìvog procesa, bez svakog istorijskog i ìvog puta! Otud oni tako
instinktivno i ne vole istoriju: >>Same gadosti i gluposti u woj<< _ i
sve se samom glupo{}u i obja{wava! Otkud oni tako i ne vole ìvi
proces ìvota: nije potrebna ìva du{a! Jer ìva du{a }e ìvota
iskati, ìva du{a ne}e hteti slu{ati mehaniku, ìva je du{a podozriva,
ìva je du{a nazadna! A ovde, premda pomalo zaudara na
mrtva~inu, moè{ je od kau~uka na~initi, _ ali zato nije ìva, zato je
bez voqe, zato je ropska, ne}e di}i bunu! I izlazi mu rezultat, da je
sve svedeno samo na jednu gomilu cigaqa, i na raspored hodnika i
soba u stanu socijalisti~ke komune. I komuna je gotova, ali vam
priroda za komunu jo{ nije gotova! Priroda ho}e ìvota, ìvotni
proces jo{ nije zavr{ila, rano joj je na grobqe! Sa samom logikom ne
moè{ preko prirode ~ovekove presko~iti! Logika ti unapred pogodi
tri slu~aja, a wih ima milion! Otse}i sav milion, i sve svesti na jedino
pitawe o komforu! _ Najlak{e razja{wewe zadatka! Sabla`wivo jasno,
i ne treba ni misliti! [to je glavno _ misliti ne treba! Sva ìvotna tajna
moè stati na dva {tampana tabaka!<<
Zato {to ne uzima u obzir ~ovekovu prirodu u svoj wenoj
beskrajnoj sloènosti, socijalizam je, po mi{qewu Dostojevskog,
vrhunac klevete na qudsku prirodu. Heroj u romanu Podrostok govori
socijalistima: >>Recite, ~ime }ete me pridobiti da idem za vama?
Recite, ~ime }ete mi dokazati da }e kod vas biti boqe? [ta }ete da
u~inite s protestom moje li~nosti u va{oj kasarni? Kod vas }e biti
kasarna, zajedni~ki stanovi, stricte necessaire, ateizam i zajedni~ke
ène bez dece, _ to je va{ finale, znam ja to. I za to, za taj mali deli}
sredwe vrednosti koju }e mi obezbediti va{a razumnost, za zalogaj i
za toplu sobu, vi biste u zamenu hteli celu moju li~nost! Dopustite:
neko mi, recimo, odvede ènu: da li }ete mi u toj meri oduzeti li~no
pravo da protivniku ne smem da razbijem glavu? Re}i }ete da }u i ja
tada biti razumniji; ali {ta }e èna re}i o takvom razumnom muù,
ako sebe koliko toliko po{tuje? To je neprirodno; stidite se!<<
Neprirodno je hteti da se od starog tipa qudi stvori novo
dru{tvo. A istina je u ovome: samo se od obnovqenih, od novih qudi
moè obrazovati novo dru{tvo. Prirodni zakon: bratstvo se stvara
samo od bra}e. Treba najpre qude preobraziti u bra}u, pa tek onda
zahtevati od wih bratstvo. Svaki drugi put je neprirodan, jer je
mehani~ki i nasilan. Evropski ~ovek ho}e bratstvo, ali ne moè da
ga ostvari, jer je sav izgra|en na na~elu egoisti~ke samostalnosti,
koje ga sve vi{e i vi{e usamquje, odvaja od qudi, i on, u stvari, ìvi u
svetu kao u pustiwi. ôvek sa Zapada veli Dostojevski, pri~a o
bratstvu kao o velikoj sili koja pokre}e svet, a ne moè da se seti da
se bratstvo niotkuda ne moè nabaviti ako ga u stvari ve} nema. [ta
da se radi? Treba na silu Boga stvoriti bratstvo. Ali izlazi da bratstvo
ne moète stvoriti, jer se ono samo stvara, ono je Bogom dano,
nalazi se u samoj prirodi. A u prirodi zapadnog ~oveka ono kao
na~elo ne postoji; postoji li~no na~elo, na~elo pojedinca, na~elo
poja~anog ~uvawa samoga sebe, samoopredeqewa u svome
sopstvenom ja, stavqawe toga ja nasuprot celoj prirodi, svima
drugim qudima, kao samoupravnog odelitog na~ela, koje je potpuno
jednako i iste cene kao i sve ono {to postoji van wega. Ali iz takvoga
isticawa samoga sebe nije se moglo roditi bratstvo. Za{to? Zato {to
u bratstvu, u pravome bratstvu, ne treba ja, to jest odvojena li~nost
da se brine o pravima svoje jednakosti i ravnoteè sa svima
ostalima, ve} sve to ostalo du`no bi bilo pri}i toj li~nosti koja traì
svoja prava, tome odvojenome ja, i to ostalo, bez molbe onoga ja,
du`no bi bilo priznati ga ravnopravnim i jednakim po vrednosti
samome sebi, to jest svemu ostalome {to postoji na svetu. I ne
samo to, ve} ta li~nost koja se buni i traì svoja prava, ona bi pre
svega bila du`na, da celo svoje ja, da celoga sebe `rtvuje dru{tvu; i
ne samo da ne treba da traì svoja prava, ve}, naprotiv, da ih bez
ikakvih uslova preda dru{tvu. Ali li~nost sa zapada nije naviknuta na
takav tok stvari; ona traì sve na juri{, ona traì svoja prava, ona
ho}e deobu _ a tu onda nema vi{e bratstva.
ôvek postaje bratom svih qudi, kada u sebi stvori i razvije
ose}awe qubavi i samopo`rtvovawa. Samo na tome putu ~ove~ija
li~nost dostiè svoje potpuno savr{enstvo, i u svakom ~oveku
Hristom ose}a i vidi brata, radi koga treba `rtvovati i ìvot svoj i
du{u svoju. Tako se, u stvari, postaje prava li~nost. Treba postati
li~nost, veli Dostojevski, ~ak mnogo ve}ega stepena nego li ona
kakva se sad na zapadu stvorila. Razumite me: dobrovoqno, potpuno
svesno, ni od koga i ni~im iznu|eno samopo`rtvovawe celoga sebe u
korist sviju, to je, po mome mi{qewu, znak najve}eg razvitka
li~nosti, wene najve}e snage, najve}e vlasti nad sobom,
najuzvi{enije slobode sopstvene voqe. Dobrovoqno dati svoj ìvot za
sve druge, biti razapet za sve na krst, spaqen na loma~i, moè samo
onaj ~ija je li~nost najvi{e razvijena. Silno razvijena li~nost,
potpuno ube|ena u svoje pravo da postoji kao li~nost, koja za sebe
nema vi{e nikakvog straha, ni{ta boqe i ne moè stvoriti od svoje
li~nosti, to jest nikako sebe ne moè boqe upotrebiti, nego daju}i se
cela svima, da bi i svi drugi bili isto tako samopravne i sre}ne
li~nosti. To je prirodni zakon; tome teì normalni ~ovek.
I dobro i zlo su vrlo zagonetne i sloène pojave, ne samo u
~oveku kao li~nosti nego i u ~ove~anstvu kao qudskoj zajednici. I u
zlu i u dobru qudskom ima ne~eg prastarog i praiskonskog. Wihovu
prasu{tinu pokriva tama nepoznatog i neprovidnog. I re{avaju}i
problem dobra i zla, qudi u mnogome gataju i naga|aju. U Evropi, po
shvatawu Dostojevskog, problem se re{ava dvojako. Prvo je re{ewe:
zakon je dat, napisan, formulisan, sastavqen je tisu}e godina. Zlo i
dobro je protuma~eno, izmereno, mudraci ~ove~anstva su istorijski
utvrdili wihove razmere i stepene, neumorno rade}i nad ~ovekovom
du{om, i nau~no razra|uju}i odnos qudske jedinke prema qudskoj
zajednici. Tom izra|enom kodeksu treba se slepo pokoravati. Ko ne
sleduje tome, ko se o wega ogre{i, plati}e slobodom, imovinom,
ìvotom, plati}e bukvalno i ne~ove~no.
Drugo je re{ewe obratno: po{to je dru{tvo organizovano
nenormalno, ne treba traìti odgovora od qudskih jedinki za
posledice. Prema tome: zlo~inac je neodgovoran, i zlo~in ne postoji.
Da bi se zlo~ini i qudska krivica uni{tili, treba uni{titi nenormalnost
dru{tva i wegove oblike. Po{to bi dugo trajalo da se postoje}i
poredak le~i, a nema ni nade u to le~ewe, jer se pokazalo da lekovi
nedostaju _ treba celo dru{tvo razru{iti i stari poredak metlom
{~istiti. Zatim, sve novo po~eti na drugim na~elima, koja jo{ nisu
jasna, ali koja ni u kom slu~aju ne mogu biti gora od dana{wega
poretka, naprotiv, donose u sebi mnogo izgleda na uspeh. Glavna je
nada sada u >>nauku<<. Eto, to je drugo re{ewe: o~ekuje se
budu}i mraviwak, a dotle }e svet zalivati krvqu. Druga re{ewa
pitawa krivice i prestupa qudskog, zapadno-evropski svet ne ume da
zamisli.
Vidoviti apostol slovenskog sve~oveka dubqe ose}a i pravilnije
re{ava problem dobra i zla. Qudske sile, same po sebi, ne mogu ga
re{iti. One to mogu u~initi, samo prosve}ene, vo}ene i rukovo|ene
Bogom. Jasno je i razumqivo do o~iglednosti, misli Dostojevski, da
se zlo skriva u ~oveku dubqe nego {to pretpostavqaju socijalisti koji
ho}e da ga le~e; da se zlo ni u kakvoj dru{tvenoj formaciji ne moè
izbe}i; da }e qudska du{a ostati uvek ista; da nenormalnost i greh
proisti~u iz we; i da su, najzad, zakoni qudskoga duha jo{ toliko
nepoznati, toliko jo{ nauka za wih ne zna, toliko su neodre|eni i
toliko tajanstveni, da nema, niti zasad moè biti lekara, pa ni sudija
zavr{nih, kona~nih. Nego postoji Onaj koji kaè: >>Osveta je
moja stvar, i Ja }u suditi<<. Samo Wemu jednome poznata je sva
tajna ovoga sveta i krajwa sudbina ~ovekova. I tako se ~ovek ne
sme hvatati da re{ava {ta bilo sa ponosom u svoju nepogre{ivost _
jo{ nisu nastupila vremena niti rokovi. ôvek koji drugim qudima
sudi treba da zna da on nije sudija krajwi, nego da je i on gre{nik, da
su terazije i mera sveta u wegovim rukama apsurd, ako se i on sam,
drè}i u rukama tu meru i terazije, ne priklawa pred zakonom jo{
neodgonetnute tajne, i ne pribegava jedinom izlazu: milosr|u i
qubavi.
Nauka >>nepogre{ivog<< evropskog ~oveka proglasila je
na~elo samoodràwa za osnovno na~elo svekolikog ìvota na
zemqi. A to zna~i, i za osnovno na~elo qudskog morala. Prevede li
se to na~elo na jezik prostiji i shvatqiviji, ono glasi: kad je u pitawu
odràwe svoga ìvota _ sve je dozvoqeno: i zlo~in, i greh, i ubistvo, i
pqa~ka, i qudo`derstvo. >>Nauka veli: ti nisi kriv {to je priroda sve
tako udesila, a nagon samoodràwa je iznad svega<<. Prema tome,
nauka }e dopustiti da se radi samoodràwa i novoro|en~ad mogu
jesti ili spaqivati. >>Po mome mi{qewu, ~ove~anstvo }e sa samom
naukom podivqati i izumreti<<.
Nasuprot tome postoji hri{}anski moral. ôvek je u
neposrednoj vezi sa Bogom, koji mu daje mo} i sile da ìvi jednim
vi{im ìvotom. Nasuprot na~elu samoodràwa hri{}anstvo isti~e
kao osnovu svoga bogo~ove~anskog morala _ na~elo
samopo`rtvovawa. Nau~ni moral nare|uje: `rtvuj druge sebi! A
hri{}anski moral zapoveda: `rtvuj sebe drugima! >>Prema tome,
samo hri{}anstvo ima ìve vode u sebi; samo hri{}anstvo moè
odvesti qude izvorima ìve vode i sa~uvati ih od propasti i uni{tewa.
Bez hri{}anstva bi se ~ove~anstvo raspalo i propalo<<. Jedino
hri{}anstvo moè spasti ~ove~anstvo od podivqalosti i
samoistrebqewa. U hri{}anstvu bi ~ak i oskudica u hrani i u gorivu
bila sno{qivija. Na primer, novoro|en~ad ne bi bila spaqivana, ve} bi
sami qudi umirali za svoje bli`we. Pravi hri{}anin nikada ne}e
`rtvovati novoro|en~e radi svog samoodràwa. Naprotiv, on }e rado
`rtvovati sebe da bi odrào u ìvotu novoro|en~e.
ôvek evan|elske sve~ove~anske qubavi ne moè zidati svoju
sre}u na nesre}i drugoga. >>Zar moè biti sre}e, ako se ona osniva
na tu|oj nesre}i? Dozvolite, veli Dostojevski, zamislite da podiète
zgradu qudske sudbine, s namerom da na kraju usre}ite qude, da im
najzad date mir i pokoj. I zamislite daqe da je za to neophodno i
neminovno potrebno da izmu~ite ma samo jedno qudsko bi}e, bi}e
koje ne mora da bude ba{ dostojno, koje s neke ta~ke gledi{ta moè
biti ~ak i sme{no, dakle ne nekog [ekspira, nego prosto po{tenoga
starca muà mlade ène u ~iju qubav on veruje slepo, iako ne
poznaje weno srce, po{tuje je, ponosi se wome, sre}an je i bezbriàn
kroz wu. Dakle, samo wega bi trebalo osramotiti, obrukati, i izmu~iti
ga, da bi se podigla va{a zgrada! Da li biste pristali da pod tim
uslovom budete arhitekt te zgrade? Eto vam pitawe. Moète li vi i za
trenutak dozvoliti pomisao: da bi qudi za koje ste podigli tu zgradu,
pristali da od vas prime tu sre}u, u ~ijim je temeqima uzidana patwa
ma i ni{tavnog bi}a, koje je nemilosrdno i nepravi~no izmu~eno _ i
da li bi qudi u toj sre}i mogli da ostanu sre}ni? _ Ne! îsta ruska
du{a ovako prosu|uje: neka ja jedina izgubim sre}u, neka je moja
nesre}a neuporedivo ve}a nego nesre}a toga starca, najzad, neka
niko nikad, ni starac, ne doznadu za moju `rtvu i ne ocene je _ ne
èlim da budem sre}na po{to upropastim drugoga!<<.
Duh >>nepogre{ivog<< evropskog ~oveka je du{a celokupne
evropske kulture i civilizacije. Sve je tu izgra|eno na ~oveku kao
temequ, i radi ~oveka kao posledweg ciqa. Tu nema mesta za
Bogo~oveka. Zato je Bogo~ovek i odba~en kao suvi{an i
nepotreban. Evropski ~ovek, u svojoj oholoj nepogre{ivosti, dovoqan
je sam sebi u ovom zemaqskom svetu. Od Bogo~oveka on ni{ta ne
traì, zato ni{ta i ne dobija. Dostojevski postavqa pitawe: moè li
evropski civilizovan ~ovek, to jest Evropqanin, uop{te verovati u
Boànstvo Isusa Hrista, jer se sva vera samo u tome sastoji da se
veruje u wegovo Boànstvo? Na to pitawe, veli Dostojevski,
civilizacija putem ~iwenica odgovara jednim: ne!
Civilizaciji >>nepogre{ivog<< evropskog ~oveka treba
protivstaviti civilizaciju slovenskog sve~oveka: svu izgra|enu na
Bogo~oveku kao na temequ. >>Potrebno je, izjavquje omiqeni
ideolog Dostojevskoga, knez Mi{kin, da nasuprot Zapadu zasija na{,
ruski Hristos, koga smo ni sa~uvali, a koga oni nikad ni znali nisu!
Ne da se ropski hvatamo na jezuitski mamac, nego nose}i im na{u,
rusku civilizaciju . . .<< >>Mi samo odbacujemo, pi{e Dostojevski u
svome Dnevniku, iskqu~ivo evropsku formu civilizacije i kaèmo da
nam ona nije po meri<<. Glavno je sa~uvati najve}u dragocenost
na{e planete: Bogo~oveka Hrista. A On je sav u pravoslavqu, sa
svima svojim boànskim savr{enstvima i ve~nim vrednostima.
>>Da bismo sa~uvali Isusa, to jest pravoslavqe, veli Dostojevski,
treba pre svega sa~uvati sebe i biti svoj. Samo }e onda biti roda
kada se drvo razvije i oja~a. I zato Rusija treba da postane svesna
kakve je dragocenosti ona ostala jedini nosilac, da zbaci nema~ki i
zapadwa~ki jaram i da postane svoja sa jasnim saznawem ciqa<<.
Spasewe ~oveka, naro~ito evropskog ~oveka, od onog
o~ajnog samouni{tewa koje stvara >>nepogre{ivi<< humanizam,
sastoji se u potpunom i svesrdnom usvajawu Bogo~oveka.
Obogotvorewe ~oveka je najkobnija bolest od koje boluje nesre}na
Evropa. Za tu bolest postoji samo jedan lekar: Bogo~ovek, i samo
jedan lek: Pravoslavqe. U svima svojim idejama i delatnostima
Evropa je ~ovekopokloni~ka i ~ovekocentri~na; u svemu svome
pravoslavqe je hristopokloni~ko i hristocentri~no. Na jednoj strani:
tajna nad tajnama je ~ovek, a na drugoj: Bogo~ovek. Dostojevski se
iskreno mu~io i jednom i drugom tajnom, i prona{ao wihovo srce.
Wemu su obe svoje; nad jednom tuguje i pla~e; drugoj se raduje i
divi. Kad ide u Evropu, ide ne kao sudija ve} kao setni poklonik.
>>Ja ho}u da idem u Evropu, izjavquje Ivan Aqo{i, i znam da idem
samo na grobqe, ali na naj-najmilije grobqe! Tamo leè mili pokojnici,
svaki kamen nad wima pri~a o nekom plamenom minulom ìvotu, o
nekoj strasnoj veri u svoj podvig, u svoju istinu, u svoju borbu i u
svoju nauku _ tako da }u ja, znam unapred, pasti na zemqu i qubiti
to kamewe i plakati nad wim, _ no u isti mah sam iz sveg srca svog
ube|en: da je sve to ve} odavno samo jedno grobqe i ni{ta vi{e! I
ne}u plakati iz o~ajawa, nego prosto zato {to }u biti sre}an usled
prolivenih suza svojih<<.
Svojom >>nepogre{ivo{}u<< i gordom autarki~no{}u
evropski ~ovek je osudio sebe na smrt, iza koje, po zakonima
qudske logike, nema vaskrsewa, a Evropu pretvorio u prostrano
grobqe, iz koga se ne vaskrsava. Ali slovenski sve~ovek, u svojoj
evan|elskoj seti i sve~ove~anskoj qubavi, ose}a, veruje i zna: samo
blagi i ~udesni Bogo~ovek moè savladati svaku smrt, vaskrsnuti
svakog mrtvaca, obesmrtiti svakog smrtnika, i evropsko grobqe
pretvoriti u rasadnik vaskrsewa i besmrtnosti.
DOSTOJEVSKI _ SVEÔVEK
Ma s koje strane pristupili Dostojevskom, svetovi su wegovi
bezbrojni, vidici su wegovi beskrajni. Mnogostranost wegovog genija
poraàva. Kao da je Vrhovno Bi}e uzelo ideje iz svih svetova,
posejalo ih u jednoj qudskoj du{i, i _ javio se Dostojevski. Po
celokupnoj svojoj pojavi on je prorok, i mu~enik, i apostol, i pesnik, i
filozof. On pripada i svima svetovima i svima qudima, jer je
sve~ove~anski {irok i dubok. On je toliko ~ovek, toliko sve~ovek,
da je svima rod: rod Srbima, rod Bugarima, rod Grcima, rod
Francuzima, rod svima qudima na svim kontinentima. U wemu ima
svakoga od nas, te svako moè na}i sebe u wemu. Svojom
sve~ove~anskom saosetqivo{}u i qubavqu on je svima svoj. Ni{ta
mu qudsko nije nepoznato, nijedan mu ~ovek nije tu|. Ako je
zlo~inac, kod wega }e na}i razumevawe; ako je patnik, kod wega }e
na}i odmor, ako je mu~enik, kod wega }e na}i za{titu; ako je
o~ajnik, kod wega }e na}i utehu; ako je siromah, kod wega }e na}i
zagrqaj; ako je bezvernik, kod wega }e na}i ne`nog u~iteqa; ako je
vernik, kod wega }e na}i ~udesnu apologiju vere.
Ali, sve~oveku Dostojevskom i ni{ta Bo`je nije nepoznato, nije
tu|e, ukoliko je to Bo`je dato i objavqeno u li~nosti Bogo~oveka
Hrista. Jer je svojom beskrajnom verom u Hrista poznao svu tajnu
wegovu, i svojom beskona~nom qubavqu prema Wemu u~inio sve
wegove boànske vrednosti svojima. Otuda svakome ~oveku, od
najgoreg do najboqeg, Dostojevski moè pruìti sve {to mu je
potrebno za moralno samousavr{avawe do potpunog
bogo~ove~anskog savr{enstva. Put koji je Dostojevski pre{ao za
vreme svoga zamaqskog ìvota spada u najduè puteve kojima je
qudsko bi}e uop{te i{lo na ovoj planeti. Dijapazon wegovih misli,
ose}awa, raspoloèwa i stremqewa toliko je veliki, da moè pripadati
samo sve~oveku, a ne jednom obi~nom ~oveku. Zaista, sve {to
~ovek kao ~ovek moè imati i doìveti, Dostojevski je imao i doìveo
u neslu}enim razmerama i nevi|enim zamasima. Na svima boji{tima
wegovog srca i uma dugo su se borili |avo i Bog, dok najzad
kona~nu pobedu nije odneo On: ~udesni Bog i Gospod _ Bogo~ovek
Hristos. Sve je ostalo, i qudsko i |avolski, zauvek palo. Samo je jedno
kao nepobedqivo ostalo: on _ sve~ovek, i wegov nezamenqivi ideal _
Bogo~ovek.
Dostojevski je prorok, jer je sve~ovek. Celog ìvota svog je
prorokovao o Bogo~oveku i o preobraàju ~oveka pomo}u
Bogo~oveka. Kao prorok i vidilac, on je i ~ovekovo zlo i ~ovekovo
dobro sveo na wihove praizvore: zlo na |avola, dobro na Boga. Jer je
glavna odlika proroka: sa gledi{ta ve~nosti gledati svet i ~oveka u
svetu, misliti misao Bo`ju o svetu, objavqivati Bo`ji plan o svetu,
raditi delo Bo`je u svetu. Nadahnu}em i vidala{tvom proroka,
Dostojevski je pratio ~oveka na svim wegovim putevima od |avola
do Boga i od Boga do |avola. Kao pravi prorok, on je iza svih
zemaqskih stvarnosti video dve ve~ne stvarnosti: Boga i |avola. A
~oveka izme|u wih. I proro~ki vidovito opisao i pokazao, da su Bog i
|avo najglavniji stvaraoci i ~inioci u na{im qudskim svetovima.
ôvek, po samoj prirodi svoga bi}a, ne moè bez wih, mimo wih,
van wih, jer oni sa~iwavaju, opkoqavaju i proìmaju sve sfere i
atmosfere, u kojima se qudski duh kre}e i ìvi.
Dostojevski je mu~enik, jer je sve~ovek. Nema muke duha
qudskog kojom se on nije iskreno mu~io. Kao retko ko, on se mu~io
tajnom ~oveka i sveta, tajnom Boga i |avola. U tom pogledu samo se
Jov i Solomon mogu uporediti sa wim. Zar nije mu~enik on, ~ija se
savest onako stra{no mu~ila nad qudskim zlom i dobrom, nad
qudskim zlo~inom i kaznom? Vaistinu je mu~enik, jer je mu~io sebe
uzvi{enim mukama, da bi nam osvetlio puteve u na{im jezivim
tminama. Mu~enik je, po stoput mu~enik on, jer je du{u svoju kidao
i tro{io brane}i Hrista kao najve}u vrednost svih svetova. I zbog
toga ismevan i prezren bio. Pravi je mu~enik on, jer se kao svojim
mu~io: i zlo~inom zlo~inca, i o~ajawem o~ajnika, i patwom
patnika, i bezbo`ni{tvom bezbo`nika. A svrh svega, mu~io se
stradawem dece, kao niko do wega i posle wega. I sve to sa jednim
ciqem: da bi nas nau~io kako se kroz stradawe postaje pravi ~ovek,
boqi ~ovek i najboqi ~ovek.
Dostojevski je apostol, jer je sve~ovek. U novije doba niko nije
dao takvo svedo~anstvo o Bogo~oveku Hristu, kao {to je on dao. Za
vekove i vekove nije bilo ~oveka koji je sa takvom silom pokazao: da
je Bogo~ovek sve i sva za ~oveka u svima svetovima. Tragedija je
~oveka potpuna i kona~na, ako ga ne preporodi i ne preobrazi
Bogo~ovek. Apostol je Dostojevski svojom bezgrani~nom verom u
Hrista, svojom evan|elskom samilo{}u za qude, i svojom
sve~ove~anskom qubavqu za sva bi}a. Zar nije apostol on, koji je,
no{en boànskim zanosom, paqen boànskim plamenom,
osvetqavan boànskom svetlo{}u, zanosio, palio i osvetqavao srca
qudska Hristovom svetlo{}u? Da, da, nesumwivo apostol, jer je sve
vrednosti neba i zemqe svodio na Hrista i izvodio iz Hrista. Toliko, da
je Hrista pretpostavqao Istini, ako bi mu se ~ak i matemati~ki
dokazalo da je Istina van Hrista! Apostol je on, jer na jedan
neosetan, ali ~udotvoran na~in, uvodi ~udesnog Hrista u na{u
du{u, ~ini nam Ga savremenim, bliskim, milim. I mi od tronutosti, od
miline, od ushi}ewa pla~emo kraj Wega, {to nas se setio, {to je
do{ao me|u nas, {to se kosnuo srca na{eg, {to je tu me|u nama,
blag i krotak, milostiv i àlostiv, On _ tihi i ne`ni, pa ipak beskrajno
uzvi{eni Isus . . .
Dostojevski je pesnik, jer je sve~ovek. On je tragiku bi}a
qudskog opevao kao niko. Danteov pakao je skoro raj prema onome
paklu {to ga je Dostojevski prona{ao u qudskoj du{i i opisao. I tu, na
nedose`nim visinama qudske tragike, blizak mu je u pesni~kom bolu
samo Jov i Solomon. Zar nije pesnik on, koji je svojom
sve~ove~anskom osetqivo{}u onako potresno i sna`no osetio i
opevao dramu qudskih svetova? Osetio i opevao potresnije i sna`nije
i od samog [ekspira. Nesumwivo je Dostojevski pesnik, i to
sve~ove~anski pesnik, jer je kao niko u na{em ~ove~anskom svetu
opevao i ~ovekov bol, i ~ovekovu tugu, i ~ovekovo o~ajawe, i
~ovekovu radost, i ~ovekovu veru, i ~ovekovu qubav; a pre svega i
vi{e svega: ~ovekovog Boga i ~ovekovog |avola. Vaistinu pesnik, jer
niko nije ispevao jezovitiju i strahovitiju apologiju |avola od wega, ali
i veli~anstveniju i divniju himnu Bogu i Bogo~oveku.
Dostojevski je filosof, jer je sve~ovek. On je najapstraktnije
metafizi~ke probleme pretvorio u najrealnije, u naj~ove~anskije, u
najbliè. I pokazao da su to problemi kojima ìvi svaki ~ovek, i
re{ava ih ovako ili onako u svome svakodnevnom ìvotu. Od
Dostojevskog smo nau~ili: svaki ~ovek, samim tim {to je ~ovek,
ve} je filosof. Zar nije filosof Dostojevski, koji je najteè, >>proklete
probleme<< qudskog saznawa re{avao na na~in nov i nepoznat do
wega? Kako nije filosof on, koji je svojom mi{qu obuhvatio i boànske
i ~ove~anske i demonske svetove, i wihove istine i stvarnosti?
Nema sumwe, on je darovit filosof, jer je stvorio |avodiceju i
teodiceju, kojima nema ravnih u filosofiji roda qudskog. Ali, i kao
filosof, on je filosof proro~kog duha, mu~eni~kog iskustva i
pesni~kog poleta.
Mi qudi ìvimo u svetu dvostruke realnosti: fizi~ke i duhovne.
[ta je to fizi~ka realnost? _ Materija. A {ta je materija? Ima danas
fizi~ara koji tvrde da materija, u stvari, ne postoji; postoje samo
nematerijalni praelekrtoni i fotoni. A duhovna realnost, {ta je to? _
Du{a. A {ta je du{a? ne{to neposredno dato na{em bi}u, ne{to
~emu ne znamo ni su{tinu ni oblik. Smatraju}i materiju i du{u za
realnost, nismo li privi|ewa proglasili za realnost? Ma kako hteli da se
osvedo~imo o realnosti materije i duha, na{a qudska misao i na{e
qudsko ose}awe svedo~e jedno, samo jedno: i materija i duh
izatkani su od ne~eg {to li~i na senku i na san: sonije jesmi
nepostojanoje. A sve ono {to nazivamo stvarima i bi}ima, od iste je
materije od koje i san: vsja sjen, vsja son. I ovaj na{ zemaqski svet
svojom realno{}u li~i na san koji neko sawa. A mi qudi, deo tog
kosmi~kog sna, kre}emo se u ovom svetu kao senke me|u senkama,
kao privi|ewa me|u privi|ewima, kao utvare me|u utvarama.
No misao qudska, ~ija je priroda fantasti~nija i od same
prirode sna, neumorno pita: {ta je to {to materiju ~ini realno{}u, a
{ta _ {to du{u ~ini realno{}u? I materiju i du{u ~ini realno{}u
samo svemo}ni Tvorac svih realnosti: Bog Logos. To je evan|elski
odgovor qudskoj misli, jedini odgovor koji za wu zna~i istinsku
blagovest. Sve {to postoji, utoliko je realno ukoliko ima u sebi
Logosne sile. Realnost u stvari i nije ni{ta drugo do logosnost. Ono
{to prirodu ~ini prirodom, i ~oveka ~ovekom, i du{u du{om, i
materiju materijom, i nebo nebom, i zemqu zemqom, i ìvot ìvotom,
i bi}e bi}em jeste _ logosnost.
>>Logos postade telo<<. Ove tri re~i sadrè celokupno evan|
eqe boànskog i ~ove~anskog realizma. Tek ovaplo}ewem Boga
Logosa qudi su saznali pravu, neprolaznu, ve~nu realnost. Do
ovaplo}ewa qudi su zaista bili privi|ewa. Od ovaplo}ewa kroz sve {to
je qudsko po~iwe da struji boànska realnost. I svaki je ~ovek
utoliko istinski realan, ukoliko sjedini sebe sa ovaplo}enim Bogom
Logosom. A to zna~i: ukoliko se u~lani u telo Bogo~oveka Hrista
koje je Crkva. Kao telo Boga Logosa, Crkva je u stvari jedina prava i
neprolazna realnost u ovom prolaznom svetu.
Proro~ki nadahnuto i apostolski zanosno Dostojevski je osetio
svu beskrajnu va`nost ovaplo}enog Boga Logosa za na{ zemaqski
svet. To je prva i najglavnija realnost, i osnov svake trajne realnosti.
Dostojevski izjavquje: >>Uslov _ sine qua non _ bi}a celoga sveta
sadrì se u ovim re~ima: Logos postade telo<<. Sve vrednosti neba
i zemqe Dostojevski nalazi u ovaplo}enom Logosu, zato i veli: Sve se
sastoji u tome, da Logos zaista postade telo. U tome leì sva vera i
sva uteha ~ove~anstva, uteha koje se ono nikad odre}i ne}e.
Pojava Boga Logosa u li~nosti Bogo~oveka Hrista jasno
pokazuje da je u ovom svetu Bog jedina istinska realnost, a ~ovek
samo utoliko ukoliko ovaploti u sebi Boga Logosa, ukoliko se ologosi.
Svojim radom i u~ewem, Bogo~ovek nepobitno pokazuje i dokazuje
da u ovom svetu stvarno postoje dve istinske realnosti: Bog i ~ovek.
A izme|u Boga i ~oveka nalaze se sve ostale realnosti. Ali se
diferencirawe realnosti vr{i samo u svetlosti najvi{e realnosti: Boga.
Otkidawe od te realnosti survava misao u psevdorealnost, u
protivrealnost, u nebi}e. najpotpunija i najstra{nija psevdorealnost
jeste Satana. Jer on pretstavqa najo{triju otkinutost i najve}u
udaqenost od Boga.
Za slovenskog sve~oveka Dostojevskog Bog je najve}a
realnost i najblià stvarnost. Za wegove heroje postoji jedna glavna
muka: Bog. >>Bog samo mu~i<<, _ to je wihova op{ta ispovest.
Ako pak Boga nema, onda je sve _ |avolski haos, i besmislica, i
glupost. Onda _ sve na apsurdima po~iva.
Druga realnost, najve}a posle Boga, jeste ~ovek, wegova
besmrtna du{a, wegova li~nost. Kad je Bog prva realnost, onda je
besmrtnost du{e druga realnost. Besmrtnost du{e je logi~na i
prirodna kao i postojawe Boga. Za slovenskog proroka Dostojevskog,
besmrtnost du{e je glavni izvor svih neprolaznih vrednosti qudskih.
[tavi{e: >>Ideja o besmrtnosti jeste sam ìvot, ìvi ìvot, wegova
zavr{na formula i glavni izvor istine i pravilnog saznawa za
~ove~anstvo<<. Bez besmrtnosti du{e ìvot qudski ne bi imao
nikakvog smisla i opravdawa. Jedino >>iz vere u besmrtnost du{e
proisti~e sav vi{i smisao i zna~aj ìvota, proisti~e èqa i voqa za
ìvot<<.
Slovenski apostol besmrtnosti ~ovekove du{e ne moè da
zamisli ~oveka bez Boga. ôvek postoji zato {to postoji Bog. Da
nema Boga, ~ovek ne bi mogao postojati. >>Li~na besmrtnost i
Bog su jedna i ista _ identi~na ideja<<, objavquje Dostojevski.
>>Ako Boga ima, onda sam ja besmrtan<<, s pravom tvrdi on. Zato
je za wega najva`nija stvar na zemqi: verovati u Bogo~oveka Hrista i
u zagrobni ìvot.
Ba{ zato {to je prorok i apostol Boga i besmrtnosti ~ove~ije
du{e, Dostojevski je kao retko ko osetio i dokazao postojawe
suprotnog Bogu i ~oveku bi}a _ |avola. U wegovim antiherojima se
silno ose}a zadah |avolskog zloumqa. Ne postoji pisac, u ~ijim se
herojima, pobornicima ateizma i anarhizma, tako neodoqivo i jasno
ose}a ìvo prisustvo |avola, i wegovo zra~ewe kroz sve wegove
ideje i dela. Na jedan nepodra`qivo genijalan na~in Dostojevski
pokazuje da je |avo _ stra{an svojom realno{}u i lukavstvom. U
svemu i po svemu on je anti-Bog i anti-~ovek.
Svi svetovi Dostojevskoga, kroz sve oblike svoga postojawa,
svedo~e i tvrde: |avola ima, Boga ima, besmrtne du{e ima. Za
qudsko saznawe, i Bog i |avo su primarne realnosti, jer na tajanstven
na~in proìmaju ~ove~ije bi}e. U svetu zemaqskih zbivawa |avo
nikim i ni~im ne apologira i ne opravdava sebe tako silno i mo}no
kao _ ~ovekom. Ali isto tako i Bog. To Dostojevski dokazuje, s jedne
strane _ svojom |avodicejom, a s druge _ svojom teodicejom.
Po prirodi svojoj, ~ovek je bogocentri~an, a po voqi svojoj
~esto postaje |avocentri~an. Jovovski mu~en problemom ~oveka,
Dostojevski je prona{ao da je problem ~oveka u stvari problem
Boga i |avola, i da se problem ~oveka ne moè pravilno i zavr{no
re{iti ako se ne re{i problem Boga i |avola. To se sna`no ose}a kada
se prolazi kroz pakao, ~istili{te i raj pravoslavnog Dantea,
Dostojevskog. @ivot ~ovekov je kao neko uè, raspeto izme|u |avola
i Boga. Svaki ~ovek, samim tim {to je ~ovek, ìvi na tom uètu,
preìvquju}i opasnu dramu svoga postojawa. Svaka misao, svako
ose}awe, svaka èqa, svaki postupak pribliùje ~oveka ili Bogu ili |
avolu. Hteo ili ne, ~ovek je ili uz Boga ili uz |avola, jer tre}ega ne
moè biti.
Svaki ~ovek, prohode}i podvig svog ìvota na zemqi, stvara ili
svoju |avodiceju ili svoju teodiceju. Svoju |avodiceju ~ovek stvara
kada svojim gresima i zlom podràva i opravdava |avola, ostvaruju}i
wegov lukavi i pagubni plan o ~oveku i svetu. A svoju teodiceju
~ovek stvara kada svojim vrlinama i dobrom veli~a i opravdava
Boga, ostvaruju}i wegov mudri i spasonosni plan o ~oveku i svetu.
Drugim re~ima: idu}i putem >>nepogre{ivog<< ~oveka,
~ovekoboga, ~ovek apologira |avola i stvara svoju |avodiceju; a
idu}i putem evan|elskog sve~oveka, Bogo~oveka, on apologira
Boga i stvara svoju teodiceju.
Dostojevski je stvorio svoju |avodiceju kada je bio uz Satanu-
ku{a~a, a svoju teodiceju kada je stao uz Hrista i ostao sa Wim
zanavek. U svojoj |avodiceji on je na sveubedqiv na~in pokazao da
je tajna svih ideologa i tvoraca ~ovekoboga i nad~oveka _ |avo. A u
svojoj teodiceji on je apostolski silno i neodoqivo pokazao i dokazao
da je tajna svih ideologa i tvoraca pravog ~oveka, hristolikog
sve~oveka _ Bogo~ovek Hristos. Kao vidilac i prorok, on je prona{ao
da su glavne, iako nevidqive, stvarala~ke sile u svima savremenim,
li~nim, socijalnim i narodnim pokretima modernog ~ove~anstva _ ili
Hristos ili |avo.
U novije doba, lukavi Ku{a~ roda qudskog nikoga nije tako
sabla`wavao i zavodqivo ku{ao kao Dostojevskog. Za vreme tih
ku{awa Dostojevski je zaronio u jezive dubine pakla, poznao
apokalipti~ne >>dubine Satanine<<, i stvorio |avodiceju, za kakvu
qudsko saznawe znalo nije. âk i Ni~eova |avodiceja, upore|ena sa
wom, sricawe je bukvarica. Po svemu, ona je tako ne~uveno stra{na
i porazno uàsna, da se Dostojevski s pravom moè nazvati
apokolipti~kim imenom: >>car bezdana<< _ Avadon. Silom duha
svog on je otvorio sve bezdane pakla; iz wih je pokuqao takav dim,
da je pocrnelo i sunce i nebo nad ~ovekom.
Samo Hristovi qudi, kao {to je apostol Pavle, >>znaju {ta
Satana misli<<, znaju wegove ideje, wegovu filosofiju. Me|u wima je,
u prvom redu, Dostojevski. On je duboko u{ao u psihologiju Satane,
proanalizirao prirodu ovog prvog kriti~ara Bo`je tvorevine, prona{ao
wegove razloge za prvi bunt protiv Boga i sveta, i stvorio Bunt
kakav svet video nije. Ali, veliki poznavalac dubina Sataninih,
neustra{ivi buntovnik protiv Boga i sveta, doznao je svojim vlastitim
iskustvom: da qudska priroda ne moè izdràti bogohulstvo i bunt
protiv Boga i wegove tvorevine. U paklenim mukama svoga duha on
je svim bi}em osetio da ga satanskih uàsa moè spasti jedino:
>>presvetli, ~udesni i ~udotvorni lik Bogo~oveka Hrista<<.
Najve}i buntovnik roda qudskog nije bio u stawu da izdrì svoj
sopstveni bunt, ve} je, gowen nekom unutra{wom silom svoga srca,
smirio sebe pred blagim i krotkim Gospodom Isusom. Kroz pakao
skepse, sumwe, odricawa i neverja pro{ao je Dostojevski, dok nije
poverovao u Hrista kao u Boga i Gospoda. Zaista je on mu~eni~ki i
juna~ki izvojevao i stekao svoju veru u Hrista. Zato je, pred kraj
svoga ìvota, sa bolom i gnevom pisao: >>Huqe me zadirkuju zbog
moje tobo`we neprosve}ene i nazadwa~ke vere u Boga. Ti glupaci
me|utim ni u snu nisu nikad usnili takvo sna`no poricawe Boga kakvo
je izraèno u mome >>Velikom inkvizitoru<<, i u prethodnim
glavama, a na {to cela kwiga daje odgovor. Ako verujem u Boga, ne
~inim to kao glupak (kao fanatik). Oni ho}e da me u~e, i smeju se
mojoj ograni~enosti! Wihova glupava priroda ne moè ni sawati o
onolikoj snazi odricawa koliko sam ja preturio preko glave. . . Ivan je
dubok. On nije jedan od savremenih ateista koji svojim
neverovawem samo dokazuje ograni~enost svoga gledawa na svet, i
tupost svoga malog mozga. Ni u Evropi nema, niti je ikada bilo, tako
silnog ispovedawa ateizma. Dakle, verujem u Hrista i ispovedam ovu
veru ne kao dete. Moje osana pro{lo je kroz veliko ~i{tili{te sumwe
_ kao {to u mom posledwem romanu kaè o sebi |avo<<.
Dostojevski, nevi|eni ateist i èstoki bogoborac, mogao se
spasti, i spasao se samo takvim svesavr{enim i svemilostivim
Bogom, kakav je Hristos. ârobni lik Hristov ispunio je svu wegovu
du{u, i on je postao u novije doba najvidovitiji prorok i najre~itiji
apostol lika Hristovog. Slu{aju}i wegovu zanosnu re~ o Hristu ~ovek
govori sebi: zaista je lik Hristov jedina Svetlost za sve tame u koje
moè zapasti rod qudski, jedini izlaz za sve smrti, jedina uteha za
sve muke, jedini putokaz za sve zablude. >>Mi na zemqi zaista
lutamo, veli Dostojevski, i kada pred nama ne bi bilo dragocenog lika
Hristovog, mi bismo se izgubili i zalutali sasvim _ kao nekada rod
qudski pred potopom<<.
Me|u posmrtnim bele{kama Dostojevskoga, veli Sergije
Bulgakov, nalazi se jedna na kojoj pi{e: >>Napisati kwigu o Isusu
Hristu<<. Mi ne znamo da li bi Dostojevski napisao takvu kwigu, ali
u nekom smislu, sve wegove kwige, naro~ito one iz posledwih
wegovih godina, napisane su o Hristu: u svima wima je On pravi,
iako nevidqiv, centar, a ponekad se i otvoreno pojavquje. Najve}i
trijumf Dostojevskovog genija sastoji se ba{ u tome, {to je on umeo
u svojim delima da u~ini da se oseti ìvi Hristos, {to je umeo da Ga
uvede me|u nas, i, pribliì nam ga, u~io je da Ga volimo.
Dostojevski, koji je podvi`n~ki i mu~eni~ki oboàvao Gospoda
Hrista, toliko se pronikao svetlo{}u wegovom, da je zra~io wome,
naro~ito u posledwe dane svoga ìvota. Jedan od wegovih
najprisnijih prijateqa, N. Strahov, veli da je Dostojevski posledwih
godina svoga ìvota veoma li~io na podvi`nika, punog krotosti i
blagosti. A po re~ima Vogea: >>Lice Dostojevskoga, u svako vreme,
sem kad je uzbu|en, izraàvali je setnu i blagu krotost, kakva se vi|a
na ikonama starih slovenskih svetiteqa<<.
Dostojevski je ube|en, da samo qudi ne~ista srca i pomra~ena
uma, koji su u nekom intelektualnom savezu sa |avolom, mogu
odricati da je Hristos jedini Spasiteq sveta i ~oveka. >>Oni koji
odri~u Hrista, nimalo Ga ne poznaju<<, tvrdi Dostojevski. Jer je ne
mogu}e poznavati Hrista a ne voleti Ga. U jednom svom pismu
Dostojevski se ovako izraàva o ruskom kriti~aru Bjelinskom:
>>Jednom razgovaraju}i sa mnom, on je ruìo Spasiteqa. Ali, on se
sigurno nikad nije poduhvatio da sa Hristom uporedi sebe i gospodu
koja drmaju svetom. On je bio nesposoban da vidi kako su svi oni _
ni{tavni, srditi, netrpeqivi, niski, a pre svega _ pakosni i uobraèni.
On nikada nije postavio sebi pitawe: >>A {ta }emo staviti mesto
Hrista? Sigurno ne sebe, ovakve r|ave kakvi smo<<. Ne, on nikada
ni razmi{qao nije o mogu}nosti da on moè biti r|av. On je do
krajnosti bio zadovoqan sobom, i u tome se izraàvala wegova li~na,
bedna, àlosna tupavost<<.
Sa svojih proro~kih visina Dostojevski je jasno sagledao
tragediju Evrope. I otkrio wen uzrok. Uzrok je to {to je Evropa kroz
rimokatolicizam i protestantizam unakazila i izgubila lik Bogo~oveka
Hrista, tu jedinu ve~nu vrednost, radi koje stoje i postoje svi svetovi.
I zbog toga se tamo sve zamutilo i krenulo u haos. Ali, to je polovina
proro~ke vizije Dostojevskoga; a druga polovina je ovo: lik
Bogo~oveka Hrista sa~uvan je potpuno u Pravoslavqu, stoga ni{ta
drugo nije ni potrebno, jer je Pravoslavqe sve.
Gledaju}i ~oveka i ~ove~anstvo, a i ruski narod sub specie
Christi, Dostojevski je prona{ao da je glavna i najve}a vrednost
ruskog naroda _ Pravoslavqe, i u wemu ~udesni lik Bogo~oveka
Hrista. Zato je i blagovestio: Rusija nosi dragocenost kakve nigde
nema vi{e: Pravoslavqe. Ona je ~uvar Hristove istine, pravog lika
Hristovog, koji je pomra~en u svima srugim verama i u svima
drugim narodima.
Rusija je svojom tajanstveno{}u postala u novije doba
najzagonetnija zemqa na svetu. Tome je najvi{e doprineo
Dostojevski. Ali, on je u isto vreme najvi{e doprineo da se ta
zagonetka donekle odgonetne, da se prona|u wene glavne
stvarala~ke sile, i svrh svega: wena najve}a vrednost i wena
najve}a svetiwa. Ta vrednost i ta svetiwa jeste Pravoslavqe. Po
prorokovawu Dostojevskoga, nova re~ koju Rusija ima da kaè svetu
jeste Pravoslavqe. Zbog svoje apostolske revnosti u propovedawu
Bogo~oveka Hrista i wegovog Evan|eqa Dostojevski je s pravom
nazvan >>neustra{ivi ispovednik imena Gospodweg<<.
Kroz Dostojevskog je kao kroz svoj plameni jezik progovorila
sva ruska du{a: svi weni gresi i sva wena pokajawa, svi weni poroci i
sve wene vrline, sve wene ~e`we i svi weni ideali. On je najvi{i i
najdubqi izraz ruske narodne samosvesti. On je, kao {to je re~eno,
Rusija u minijaturi. On je postao >>moralni vo| na{eg vremena<<.
Jedan ruski mislilac pisao je o Dostojevskom: >>Ve} je postala
nepobitnom istinom ~iwenica: da se sav Dostojevski ovaplotio u
na{e vreme; da je postao nadahniteq i polazna ta~ka, skoro, za sve
na{e pisce, pesnike, filosofe; da je celokupno sada{we religiozno
saznawe potpuno do{lo od wega; da stvarala~ka sila na{eg
vremena, u bukvalnom smislu, ìvi wime, samo mewaju}i i
preobraàvaju}i wegove ideje, wegova otkrivewa, wegove beskrajne
i ve~ne dubine. Razlog za ovakav uticaj ne treba gledati u
siroma{tvu i nedostatku na{e stvarala~ke snage, ve} u izvanredno
jakom srodstvu koje postoji izme|u vascelog ruskog stvarala{tva i
Dostojevskove li~nosti. U tom pogledu, Dostojevski se javqa pred
svetom kao izraziteq svih dubina ruskog duha, kao genijalan tvorac
svih wegovih lutala~kih, skrivenih, tajanstvenih mo}i, kao
veli~anstveni simbol, ìvi simbol zagonetnog carstva ruske du{e i
naroda, wegovih traèwa i nada, wegovih molitava i prokletstava. Jer
mi ne stvaramo ponova Dostojevskog, ve} je on sam, wegova
titanska sila pristupna u nama i stvara kod sada{wih pisaca wegov
gromovski bunt, wegovo veliko stradawe, i wegovu misti~nu
nadracionalnu lepotu. Jer je Dostojevski _ sva Rusija, wena du{a,
wena tajna, i osnovna su{tina<<.
Sve~ove~anskom {irinom i dubinom svojih ideja i ose}awa
Dostojevski vr{i ogroman uticaj i na pisce van Rusije, naro~ito u
Nema~koj. O tome J.E. Poricki pi{e: >>U Nema~koj je bezbroj ìvih
pesnika, koji su pod uticajem Dostojevskoga, sa vi{e ili mawe sre}e
sleduju mu ili su mu sledovali. Dva najznatnija pretstavnika
nema~ke kwièvnosti, obojica pesimisti: Ni~e i Hauptman, korene se
potpuno u Dostojevskom<<.
Posmatraju}i Ni~ea i Dostojevskog sa jednog vi{eg
istoriosofskog stanovi{ta, Oto Julius Birmbaum iskreno je izrekao
mnoge istine. Jedna je od wih ova: >>Mo`da je Ni~e uzvi{eni kraj a
Dostojevski xinovski po~etak; onaj _ kraj zapadne, evropske kulture,
zasnovane na anti~koj kulturi; ovaj _ po~etak isto~ne, ruske kulture,
koja vodi poreklo od Vizantije<<. A druga je istina, i jo{ neke uz wu,
ovo: >>Iz Dostojevskog govori Hristos, i mora se ~ovek vrlo daleko
vra}ati u pro{lost razvi}a hri{}anske misli, da bi do{ao do ~oveka iz
koga je Hristos govorio tako sna`no kao {to iz Dostojevskog govori.
Sa svoje strane ja drìm da je takav ~ovek _ Francisko Asiski. . . Ipak
je Hristos Dostojevskoga pravi-pravcati Hristos, Hristos u svojoj
gigantskoj Istini . . . U Rusu Dostojevskovom nalazi se genijalna
sadrìna ruskoga naroda u istom obimu i istoj dubini kao {to se u
Ni~eu nalazi genijalna sadrìna zapadne kulturne svesti. . . Ovde
Ni~e, ~iji Zaratustra razbija stare tablice (sinajske), onamo
Dostojevski, koji iz svog ruskog srca uzdiè pra-Hrista. U ovoj dvojici
velikih osetqivaca, mislilaca, umetnika, stoje jedna prema drugoj
ovaplo}ene dve istinske svetske sile: uàsan prizor, ~ije perspektive
mi danas moèmo samo da naslu}ujemo, ali ne i da odredimo<<.
Birmbaum s retkom iskreno{}u i darovitom pronicqivo{}u zavr{ava
svoju studiju o Dostojevskom: >>Duhu Dostojevskoga sledovati
zna~i: Getea poricati i Ni~ea za bolest smatrati<<.
Sve osobine bi}a qudskog, i negativne i pozitivne, Dostojevski
je dovodio do kraja. On je voleo da gleda ~oveka u wegovoj
dovr{enosti i zavr{enosti. Ako je ateist, wegov ~ovek je sav ateist;
ako je anarhist, wegov ~ovek je sav anarhist; ako je buntovnik,
wegov ~ovek je sav buntovnik. I obratno: ako je vernik, wegov
~ovek je sav vernik; ako je hristoqubac, wegov ~ovek je sav
hristoqubac; ako je ~ovekoqubac, wegov ~ovek je sav
~ovekoqubac. U svemu, Dostojevski je i{ao do kraja. To je wegov
osnovni sve~ove~anski nagon. Zato ga razum qudski ne moè do
kraja pratiti na wegovim sve~ove~anskim putevima. U tom pogledu
on je zaista >>oli~ena suprotnost u odnosu na zdravi razum
qudski<<. >>Prema izuzetnim i naro~itim ekscesima svoga talenta
koji nas najvi{e diraju, Dostojevski se s pravom moè nazvati filosof,
apostol, bezumnik, ute{iteq ucveqenih, ubica spokojnih, Jeremija
robije, [ekspir azila. Sve ove nazive on zasluùje; uzet svaki posebno
_ nijedan nije dovoqan<<.
Zato {to je sve~ovek u svima svojim shvatawima ~oveka i
sveta, Boga i |avola, dobra i zla, vrline i poroka, Dostojevski je
kamen spoticawa i sablazni za sve koji mu pristupaju zapadno-
evropskim, humanisti~kim merilom. Jer ovo merilo ne dopu{ta
qudskoj misli da ide do kraja ni u negativnom ni u pozitivnom. Tu se
~ovek uvek boji da svoju misao o dobru dovede do wenog prirodnog
izvora: Boga, a misao o zlu do wenog pravog izvora: |avola.
Pogotovu je za takve qude neshvatqiva Dostojevskova
beskompromisna vera u Hrista Bogo~oveka kao jedinog istinskog
Boga i Gospoda u svima svetovima, Dostojevskova beskrajna qubav
prema Wemu, Dostojevskovo odlu~no svo|ewe svih vrednosti na
Wega, na wegov ~udesni i ~udotvorni Lik. To je razlog {to oni ne
razumeju Dostojevskoga u wegovim sve~ove~anskim nastojawima i
stremqewima, koja su sa onako proro~kom nadahnuto{}u i
apostolskom vidovito{}u izraèna u wegovoj teodiceji i |avodiceji.
Mere{kovski pak, èle}i da svoju filosofiju opravda Dostojevskim,
sablaznio se i ogre{io o Dostojevskog. Pronicqiv i veran tuma~ du{e
negativnih heroja Dostojevskovih, ~im je pre{ao na pozitivne heroje
Dostojevskove, Mere{kovski se otisnuo u tuma~ewe sebe, svoje
religije, podme}u}i Dostojevskom svoja religiozna shvatawa i ube|
ewa. Da bi Dostojevskog prikazao kao apostol svoga >>novog
hri{}anstva<<, svoga >>novog religioznog saznawa<<,
Mere{kovski je poku{ao da presazda Dostojevskog po slici i prilici
svojoj, i time se ogre{io o Dostojevskog kao retko ko.
Ali, iznad svih zabluda i neistina plamti neugasivo sunce
ve~ne Istine Dostojevskoga: Bogo~ovek Hristos. Za wega _
Bogo~ovek je sve i sva u svima svetovima. Zato, za Wim ~ezne sva
du{a Dostojevskoga; zato, Wemu sluè svi svetovi Dostojevskoga;
zato, o Wemu prorokuju sva proro{tva Dostojevskoga. I gle, mnoga
se wegova proro{tva o Evropi i Slovenstvu, o sve~oveku i
sve~ove~anstvu, ispuwuju na na{e o~i. Ali, postoje i psiholo{ki i
ontolo{ki uslovi da se i ostala wegova proro{tva ispune. Jer su sva
proèta duhom evan|elsvim. A nebo i zemqa ne}e pro}i dok se ne
ispuni sve {to je re~eno u Evan|equ i sve {to je prore~eno na
osnovu Evan|eqa. Iza slovenskog sve~oveka Dostojevskog stoji
Bogo~ovek sa svima svojim boànskim silama i savr{enstvima. A
slovenski sve~ovek stoji Bogo~ovekom i postoji radi Bogo~oveka.
Zato i kao prorok, i kao apostol, i kao mu~enik, i kao pesnik, i kao
filosof _ on propoveda jednu istinu, jednu sveistinu: Bogo~ovek
Hristos je najve}a dragocenost u svima svetovima, vidqivim i
nevidqivim.

Avva Justin Popovic - Dostojevski o Evropi I Slovenstvu

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Avva Justin Popovic - Dostojevski o Evropi I Slovenstvu

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Dr. Justin Sp.

DOSTOJEVSKI O EVROPI I SLOVENSTVU

Od moje petnaeste godine Dostojevski je moj u~iteq.

Na Vidovdan 1940. god. D-r Justin

Pada u o~i: i negativni i pozitivni heroji Dostojevskoga su pre

Podzemni filosof je zavr{io svoju smelu i nemilosrdnu analizu

Ako i{ta, podzemni antiheroj je tragi~nom ozbiqno{}u

Ivanovo neprimawe sveta je zavr{na forma dugo pripremanog

Ukoliko um qudski mo`e pristupiti svetu i zaroniti u wegovu

IDEOLOZI I TVORCI NOVOG ^OVEKA

Po mome shvatawu, rezonuje Ivan Karamazov, nema {ta da se

Ideja o ~ovekobogu razjeda Kirilova. Ona mu je iz uma si{la u

Stavrogin je, izgleda mi, najjezovitija li~nost u svetskoj

Raskoqnikov je _ ~ovek kao voqa. On je pravi i prvi odgovor na

TAJNA ATEISTI^KE FILOSOFIJE I ANARHISTI^KE ETIKE

Ne postoji mera kojom se tragika ~ovekova mo`e izmeriti u

JEDINO RE[EWE VE^NIH PROBLEMA

NAD TAJNOM P[ENI^NOG ZRNA

FILISOFIJA QUBAVI I SAZNAWA

NAJVI[A SINTEZA @IVOTA

You might also like