Adams Daglas

UGLAVNOM
BEZOPASNI
Prevod: Jaki Zoran
Adams Douglas
MOSTLY HARMLESS,
1992 .
Serija "Galaktiki
autostoperi"
(5 )

POLARIS
1992.

UVOD
ta god se desi, desi se.
ta god, prilikom deavanja, uzrokuje da se desi neto drugo,
uzrokuje da se desi neto drugo.
ta god, prilikom deavanja, uzrokuje da se ono samo ponovo desi,
samo se ponovo desi.
Sve to, meutim, ne deava se obavezno hronolokim redosledom.

1.
Istorija Galaksije malice je smuena - i to iz vie razloga: delom
zbog toga to su se oni koji pokuavaju da vode rauna o tome malo
smutili, ali i zbog toga to se ionako deavaju neke izuzetno mutne
stvari.
Jedan od problema ima veze sa brzinom svetlosti i tekoama
prilikom pokuaja da se ona prevazie. To ne moete izvesti. Nita ne
putuje bre od svetlosti, sa moguim izuzetkom loih vesti, koje se
pokoravaju sopstvenim posebnim zakonima. Narod Hingefrila sa
Arkintufle Minor zapravo je pokuao da sagradi svemirske brodove
koje su pokretale loe vesti, ali ovi nisu radili naroito dobro, a osim
toga bili su izuzetno nedobrodoli kud god bi stigli, tako da, u stvari, i
nije imalo mnogo smisla biti tamo.
I zbog toga su uglavnom narodi Galaksije teili tome da utonu u
sopstvenu lokalnu mute, a istorija same Galaksije bila je, zadugo, u
najveoj meri kosmoloka.
Sto ne znai da ljudi nisu pokuavali. Pokuali su da poalju flote
brodova koje e se baviti borbama ili poslovima u dalekim krajevima,
ali ovima su obino bile potrebne hiljade godina da stignu bilo kuda. Do
vremena kada bi konano stigle, otkrivani su drugi oblici putovanja koji
su koristili hipersvemir radi zaobilaenja brzine svetlosti, tako da su one
bitke za koje su flote sporije od svetlosti poslate u rat ve bile sreene
vekovima pre nego to bi one stigle na lice mesta.
To, razume se, nije remetilo elju njihovih posada da svejedno vode
te bitke. Bile su uvebane, bile su spremne, naspavale su se jedno dve
hiljade godina, prele su dalek put da obave gadan posao i, Zarkona mu,
ima da ga obave.
Tako je otpoelo prvo vee muenje galaktike istorije, sa bitkama
koje su neprekidno izbijale vekovima poto su razlozi zbog kojih su se
vodile trebalo da budu sreeni. Meutim, ta vrsta mutei bila je triarija
u poreenju sa onom koju su istoriari morali da raspetljaju jednom
kada je otkriveno putovanje kroz vreme i kada su bitke poele da preeruptiraju stotinama godina pre nego to bi razlozi za njih bili makar i
potegnuti. Kada je stigao pogon beskonane neverovatnoe i kada su
itave planete neoekivano poele da se preobraavaju u sladoled od
banane, slavni istorijski fakultet Maksimegalonskog univerziteta najzad
se predao, zatvorio duan i prepustio svoje zgrade sve bre rastuem
pridruenom fakultetu za teologiju i vaterpolo, koji je ove traio ve
godinama.

to je sve veoma dobro, razume se, ali gotovo zasigurno znai da

niko nikada nee znati odakle su, na primer, stigli Grebulonci, ili ta su
tano hteli. A to je teta, jer da je iko znao ita o njima, mogue je da bi
bila izbegnuta najstranija mogua katastrofa - ili bi bar morala da nae
drugi nain da se odigra.
Klik, Zu.
Ogromni, sivi, grebulonski istraivaki brod kretao se nemo kroz
crnu prazninu. Putovao je zapanjujuom, vrtoglavom brzinom, pa ipak
je izgledalo, pred titravom pozadinom milijardi dalekih zvezda, da se
uopte ne kree. Bio je tek jedna mrana trunka sleena na beskrajnoj
granularnosti blistave noi.
Na palubi broda, sve je bilo isto ve milenijumima, u dubokoj tmini i
nemo.
Klik, zu.
To jest, gotovo sve.
Klik, klik, zu.
Klik, zu, klik, zu, klik, zu.
Klik, klik, klik, klik, klik, zu.
Hmmm.
Nadzorni program probudi nadzorni program neto vieg nivoa
duboko u napola usnulom brodskom kibermozgu i prijavi mu da svaki
put kada napravi 'klik' sve to dobije jeste 'zu'.
Nadzorni program vieg nivoa zapita ta bi to trebalo da dobije
umesto toga, a nadzorni program nieg nivoa ree da ne moe ba tano
da se seti, ali da je pomislio kako bi to pre trebalo da bude neto u vidu
udaljenog zadovoljnog uzdaha. Nije znao ta to zujanje predstavlja.
Klik, zu, klik, zu. Samo je to dobijao.
Nadzorni program vieg nivoa razmislio je o tome i stvar mu se nije
dopala. On zapita nadzorni program ta to tano nadgleda, a nadzomi
program nieg nivoa ree da ni toga ne moe da se priseti, ve samo da
je re o neemu to je trebalo da uradi 'klik', uzdah svakih desetak
godina ili tu negde, to se obino deavalo bez greke. Pokuao je da
konsultuje svoju tabelu greaka, ali nije mogao da je nae, zbog ega je
skrenuo panju nadzornog programa vieg nivoa na itav problem.
Nadzorni program vieg nivoa poe da konsultuje jednu od
sopstvenih tabela ne bi li otkrio ta je to nadzorni program nieg nivoa
trebalo da nadzire.
Nije mogao da nae tabelu za uporedbu.
Cudno.
On ponovo pogleda. Dobijao je samo poruku greke. On pokua da

uporedi poruku greke sa uporednom tabelom greaka, ali nije mogao

da nae ni nju. On dopusti da proe nekoliko nanosekundi dok je sve
ponavljao jo jednom. Onda probudi nadglednika funkcije svoga
sektora.
Nadglednik funkcije sektora navali na neposredne probleme. On
pozva svog agenta za nadgledanje koji takoe navali na probleme. U
roku od nekoliko milionitih delova sekunde virtualna kola koja su
poivala usnula, neka godinama, neka vekovima, sevala su i vraala se
u ivot po itavom brodu. Negde je neto polo strano kako ne treba,
ali nijedan program za nadgledanje nije znao da kae o emu je re. Na
svakom nivou nedostajala su kljuna uputstva, a uputstva o tome ta
treba uiniti u sluaju da nedostaju kljuna uputstva takoe su
nedostajala.
Mali moduli softvera - agenti - pokuljae logikim putevima,
grupisali su se, razmenjivali podatke, pregrupisali. Brzo su ustanovili da
je brodska memorija, itavim putem do sredinjeg modula misije, otila
u paramparad. Nikakva ispitivanja nisu bila u stanju da odrede ta se to
dogodilo. Izgledalo je da je ak i sredinji modul misije oteen.
To je veoma pojednostavilo itav problem. Zameniti sredinji modul
misije. Postojao je jo jedan, rezervna kopija, tani duplikat originala.
Morao je biti fiziki zamenjen, jer iz bezbednosnih razloga nije bilo
nikakve veze izmeu originala i njegove rezervne kopije. Jednom kada
se zameni sredinji modul misije, on e moi sam da nadgleda
rekonstrukciju ostatka sistema u svakoj pojedinosti i sve e biti u redu.
Roboti su dobili uputstvo da donesu rezervnu kopiju sredinjeg
modula misije iz zatiene ojaane prostorije, gde su je uvali, do
logike komore broda radi instalacije.
To je zahtevalo podugaku izmenu kodova za sluaj opasnosti i
protokola dok su roboti ispitivali agente ne bi li utvrdili autentinost
njihovih uputstava. Najzad su roboti bili zadovoljni, jer su sve
procedure bile u redu. Raspakovali su rezervnu kopiju sredinjeg
modula misije iz skladinog kuita, izneli je iz skladine odaje, ispali iz
broda i odleteli, vrtei se, u prazninu.
To je pruilo prvi znaajniji uvid u to ta ne valja.
Dalje ispitivanje brzo je utvrdilo ta se dogodilo. Meteorit je
probuio veliku rupu u brodu. Brod je nije ranije opazio, jer je meteorit
glatko odsekao onaj deo procesne opreme broda koji je trebalo da utvrdi
da li je brod pogodio meteorit.
Prva stvar koju je trebalo uiniti bio je pokuaj da se rupa zatvori.

Ispostavilo se da je to nemogue, jer brodski senzori nisu mogli da vide

da rupa postoji, a nadzornici koji je trebalo da kau da senzori ne rade
kako valja nisu radili kako valja i stalno su govorili da su senzori u
redu. Brod je mogao samo da zakljui o postojanju rupe na osnovu
injenice da su roboti oevidno ispali kroz nju, odnevi sa sobom
rezervni mozak koji bi mu omoguio da vidi rupu.
Brod je pokuao da razmisli inteligentno o tome, nije uspeo, a onda
je na trenutak u potpunosti prestao da radi. Razume se, nije shvatio da je
prestao da radi, jer je prestao da radi. Naprosto se iznenadio to su
zvezde poskoile. Posle treeg skoka zvezda brod najzad shvati da mora
biti da to on prestaje sa radom i da je vreme da se donesu neke ozbiljne
odluke.
On se opusti.
Onda shvati da jo nije doneo ozbiljne odluke i uspanii se. Ponovo
nakratko prestade da radi. Kada se opet probudio, on zapeati sve
pregrade oko mesta na kome je znao da mora biti neviena rupa.
Oevidno jo nije stigao na odredite, pomisli on isprekidano, ali
poto vie nije imao ni najblaeg pojma gde bi to odredite moglo biti
ili kako da doe do njega, izgledalo je da nema mnogo smisla u tome da
se nastavi. On se obrati onim siunim ostacima uputstava koje je bio u
stanju da rekonstruie iz paria sredinjeg modula misije.
"Tvoja
!!!!!
!!!!!
!!!!!
godinja
misija
je
da !!!!! !!!!! !!!!!, !!!!!, !!!!! !!!!! !!!!! !!!!!, sleti !!!!! !!!!! !!!!!
bezbednom rastojanju !!!!! !!!!! osmatra ga. !!!!! !!!!! !!!!!...."
Citav ostatak bio je obino ubre.
Pre nego to prestane da radi zauvek, brod e morati da prenese ta
uputstva, takva kakva su, svojim primitivnijim podreenim sistemima.
Takoe mora da oivi itavu posadu.
U tome je bio drugi problem. Dok je posada bila u hibernaciji,
umovi svih lanova, njihova seanja, identiteti i svest o onome to su
poli da obave preneti su u sredinji modul misije radi bezbednog
uvanja. Clanovi posade nee imati ni najblau predstavu o tome ko su i
ta tu, zapravo, rade. Pa, dobro.
Upravo pre nego to je prestao da radi poslednji put, brod shvati da i
motori poinju da mu otkazuju.
Brod i njegova oivljena i zbunjena posada plutali su dalje pod
komandom izvrnih automatskih sistema, koji su naprosto pokuavali
da nau mesto za sletanje gde god to mogu i neto za osmatranje, ta
god mogu.
Sto se tie pronalaenja neega za sletanje, tu nisu bili naroito

uspeni. Planeta koju su otkrili bila je oajno hladna i samotna, tako

bolno daleko od sunca koje je trebalo da je zagreje da je bila potrebna
sva Okolin-O-obrazna mainerija i svi Zivoto-Davo-Sistemi ne bi li je
pretvorili, ili bar jedan njen deo, u naseljivo mesto. Bilo je boljih
planeta u veoj blizini sunca, ali brodski Strateg-O-Mat oigledno je bio
zabravljen u mod vrebanja i odabrao je najudaljeniju i najnenametljiviju
planetu i, tavie, nije hteo da dozvoli da mu iko protivurei izuzev
glavnog brodskog stratekog oficira. Budui da su svi na brodu izgubili
razum, niko nije znao ko je glavni strateki oficir, odnosno, ak i kada
bi ovaj mogao biti identifikovan, kako je to trebalo da protivurei
brodskom Strateg-O-Matu.
Ali to se tie nalaenja neega to e posmatrati, naleteli su na suvo
zlato.

2.
Jedna od izuzetnih stvari u vezi sa ivotom jesu vrste mesta kojima
je spreman da se prilagodi. Gde god moe da se uhvati za neto - bila to
opojna mora Santraginusa V, u kojima ribe, izgleda, nikada ne mare u
kom to, do avola, pravcu plivaju, vatrene oluje Frastre, u kojima, kau,
pravi ivot poinje na 40.000 stepeni, ili nii delovi utrobe pacova u
kojima razni stvorovi okapaju radi istog, nepatvorenog uivanja u
tome - ivot e uvek nai naina da se negde zadri.
Opstae ak i u Njujorku, iako je teko shvatljivo zbog ega. Zimi
temperatura pada poprilino ispod zakonskog minimuma, ili, tanije,
inila bi to da je iko imao dovoljno zdravog razuma da odredi zakonski
minimum. Poslednji put kada je neko napravio listu stotinu glavnih
karakternih osobina, zdrav razum zaglavio je negde oko sedamdeset
devetog mesta.
Leti je previe prokleto vrue. Jedna je stvar biti vrsta ivota koja
uiva u vrelini i smatra, poput Frastranaca, da je temperatumi opseg
izmeu 40.000 i 40.004 vrlo ugodan, ali sasvim dmga biti od one vrste
ivotinja koje moraju da se umotaju u mnogo dmgih ivotinja na jednoj
taki orbite svoje planete, a zatim da otkriju, pola orbite kasnije, da im
je koa prokljuala.
Prolee je precenjeno. Mnogi itelji Njujorka glasno e tmbiti o
prijatnostima prolea, ali kada bi stvamo znali pravu stvar o
zadovolj stvima prolea, shvatili bi da postoji najmanje pet hiljada devet
stotina osamdeset tri bolja mesta u kojima se ono moe provesti nego
to je Njujork, i to jo da raunamo samo ona na istoj geografskoj irini.
Meutim, jesen je najgora. Nema mnogo stvari koje su gore od
jeseni u Njujorku. Neki od stvorova koji ive po niim delovima utrobe
pacova ne bi se sloili sa tim, ali veina stvorova koji ive po niim
delovima utrobe pacova ionako se ne slau ni sa ime, tako da njihovo
miljenje moe i treba da se odbaci. Kada je jesen u Njujorku, vazduh
zaudara kao da neko pee jarce u njemu, a ako ste ba toliko eljni da
diete, najzgodniji plan jeste da otvorite prozor i gurnete glavu u neku
zgradu.
Tria MekMilan volela je Njujork. To je neprekidno ponavljala sebi.
Gornji Vest Sajd. Jea. Centar. Hej, super oping. SoHo. Ist Vilid.
Odea. Knjige. Sui. Italijani. Delikatesne radnje. Jo.
Filmovi. Isto tako jo. Tria je upravo ila da vidi novi film Vudija
Alena koji je sav o nemim jednog neurotiara u Njujorku. Napravio je
taj ve jedan ili dva filma koji istrauju istu temu i Tria se pitala da li

je ikada razmiljao o tome da se preseli, ali ula je da je ba neto digao

nos na tu zamisao. I zato: jo filmova, pretpostavljala je.
Tria je volela Njujork zbog toga to je voleti Njujork dobar potez
to se tie pravljenja karijere. Bio je to dobar oping potez, potez vezan
za dobru kuhinju, ne ba dobar taksi potez ili potez koji bi se ticao
sjajnog kvaliteta plonika, ali, u svakom sluaju, potez u karijeri koji se
rangirao meu najvie i najbolje. Tria je bila voditeljka u TV studiju, a
Njujork je bio mesto na koji je otpadao najvei deo svetske TV. Triino
TV voditeljstvo bilo je do te take vezano iskljuivo za Britaniju:
oblasne vesti, zatim vesti za doruak, prepodnevne vesti. Mogla se
nazvati, kada bi to jezik dozvoljavao, voditeljkom koja napreduje
zavodljivom brzinom, ali... hej, pa to je televizija, ta ima veze? Bila je,
dakle, voditeljka i napredovala je zavodljivom brzinom. Imala je sve to
se pod time zahteva: sjajnu kosu, sutinsko razumevanje stratekog
rasporeda rua za usne, inteligenciju koja je shvatala svet, kao i ono
siuno unutranje mrtvilo koje je znailo da je nije briga. Svakom doe
trenutak za veliku priliku u ivotu. Ukoliko ti sluajno nedostaje onaj za
koga e mariti, onda sve ostalo u ivotu postaje sablasno lako.
Trii je stalno nedostajala ona jedna prilika. Ovih dana nije ak ni
toliko drhtala na pomisao o tome kao nekad. Pretpostavljala je da je taj
deo u njoj, u stvari, zahvatilo mrtvilo.
NBS-u je bio potreban novi vezni reporter. Mo Mineti naputala je
US/AM jutarnji program da bi rodila bebu. Ponuena joj je ludaki
visoka svota da to uini u okviru programa, ali je ona odbila,
neoekivano, drei do ouvanja line privatnosti i dobrog ukusa.
Timovi advokata NBS prosejali su joj ugovor da bi proverili da li su te
osnove pravovaljane, ali na kraju su, uz oklevanje, morali da je puste.
Za njih je to bilo naroito gorko, jer obino je 'pustiti nekoga uz
oklevanje' izraz ukorenjen u sasvim drugom terenu.
Proneo se glas da bi moda, tek moda, odgovarao britanski
naglasak. Kosa, ton koe i nadgradnja morali bi da budu u skladu sa
amerikim merilima, ali ovde, preko bare, bilo je mnogo britanskih
naglasaka koji su zahvaljivali majkama za 'Oskare', mnogo britanskih
naglasaka koji su pevali po Brodveju, a neuobiajeno velika publika
navikavala se na britanske naglaske po krilima Masterpis Tiatra.
Britanski naglasci priali su viceve o Dejvidu Letermunu i Dej Lenou.
Niko nije razumeo te viceve, ali su ljudi reagovali na naglasak, tako da
je moda bilo vreme, tek moda. Britanski naglasak na US/AM. Pa,
neka ga.
Zbog toga je Tria bila tu. Zbog toga je ljubav prema Njujorku bila

sjajan karijerni potez.

Nije to, razume se, bio razlog koji je navela. Njena TV kompanija
tamo u Velikoj Britaniji teko da bi pljunula cenu avionske karte i
hotelskog rauna da bi ona krenula u lov na posao po Menhetnu.
Budui da je jurila neto to otprilike odgovara njenoj desetostrukoj
plati na Ostrvu, moglo joj je pasti na pamet da istrese depove za
sopstvene trokove, ali je otkrila priu, nala objanjenje i postala vrlo
utljiva to se tie bilo kakvih zadnjih namera, pa su pljunuli pare za
put. Karta za poslovnu klasu, razume se, ali lice joj je bilo poznato, pa
je smekom izvojevala sebi unapreenje. Pravi potezi doneli su joj finu
sobu u Brentvudu i eto je sada kako se pita ta e sledee.
Pustiti buvu bilo je jedna stvar, uspostaviti vezu drugo. Imala je
poneko ime, poneki broj, ali postigla je samo to da su je dva puta stavili
na neodreeno dugo ekanje, pa je vraena tamo odakle je pola.
Razvila je mreu, ostavila poruke, ali do sada ni na jednu nije dobila
odgovor. Pravi posao radi koga je dola obavila je za jedno jutro;
zamiljeni posao za kojim je tragala samo je titrao izazovno na
nedostinom obzorju.
Jebi ga.
Uzela je taksi od bioskopa nazad do Brentvuda. Taksi nije mogao da
prie ploniku zbog toga to se dugaka limuzina razbakarila preko
itavog raspoloivog prostora, pa je morala da se provlai pored nje.
Izila je sa vlanog vazduha prenih jareva u blaenu sveinu hola.
Fini pamuk bluze lepio joj se za kou poput blata. Kosa joj je bila kao
da ju je kupila na sajmu, sve sa tapiem. Na recepciji je upitala ima li
poruka, turobno ne oekujui nijednu. Bila je jedna.
Oh...
Dobro.
Upalilo je. Otila je u bioskop upravo zbog toga da bi naterala
telefon da zazvoni. Nije mogla da podnese da sedi u sobi i da eka.
Pitala se. Da otvori poruku ovde dole? Od odee sve ju je svrbelo i
udela je za tim da se svue do gola i naprosto legne na krevet. Kada je
pola, okrenula je klimatizaciju na najniu temperaturu i najjae
izduvavanje. Ono to je trenutno elela vie od svega na svetu bili su
trnci. Zatim vreli tu, pa hladan, a onda e ponovo lei na krevet, preko
pekira, i osuiti se na erkondinu. Pa e proitati poruku. Uz moda jo
trnaca. Moda sve mogue stvari.
Ne. Ono to je elela vie od svega na svetu bio je posao na
amerikoj televiziji sa platom deset puta veom od britanske. Vie od
svega na svetu. Na svetu. Ono to je elela vie od svega vie nije bilo

vaea tema.
Sela je na fotelju u holu, ispod kencija-palme, i otvorila mali koverat
sa celofanskim prozoriem.
'Molim pozovite', govorio je ovaj. 'Nesrena', i davao broj. Ime je
bilo Gejl Endrijus.
Gejl Endrijus.
To nije bilo ime koje je oekivala. Zateklo ju je nespremnu.
Prepoznala ga je, ali nije odmah bila u stanju da kae zato. Da li je to
bila sekretarica Endija Martina? Asistentkinja Hilari Bas? Martin i Bas
bili su joj dva glavna kontaktna poziva koje je napravila, ili je pokuala
da napravi, naNBS-u. I tajoj to znai 'nesrena'?
"Nesrena?"
Bila je u potpunosti zbunjena. Da li je to Vudi Alen pokuavao da
uspostavi vezu sa njom pod lanim imenom? Pozivni broj grada bio je
212. Znai, re je bila o nekome u Njujorku. Ko nije bio srean. Pa, to
je malice suavalo stvar, zar ne?
Vratila se recepcioneru na prijavnici.
"Imam problem sa porukom koju ste mi upravo dali", ree ona.
"Osoba koju ne poznajem pokuala je da me pozove i rekla je da nije
srena."
Recepcioner zaviri u poruku i namrti se.
"Poznajete li tu osobu?"
"Ne", Tria ree.
"Hmmm", ree recepcioner. "Zvui kao da zbog neega nije srena."
"Da", ree Tria.
"Izgleda da ovde ima i ime", ree recepcioner. "Gejl Endrijus.
Poznajete li ikoga ko se tako zove?"
"Ne", ree Tria.
"Imate li pojma zbog ega je nesrena?"
"Ne", ree Tria.
"Jeste li pozvali ovaj broj? Ovde ima i broj."
"Ne", ree Tria. "Upravo ste mi predali tu poruku. Samo
pokuavam da dobijem jo neku informaciju pre nego to pozovem taj
broj. Moda bih mogla da porazgovaram sa osobom koja je primila
poziv?"
"Hmmm", ree recepcioner, paljivo prouavajui poruku. "Ne
verujem da ovde imamo ikoga ko se zove Gejl Endrijus."
"Ne, to sam shvatila", ree Tria. "Samo sam..."
"Ja sam Gejl Endrijus."
Glas je dopro iza Trie. Ona se okrenu.

"Izvinite?"
"Ja sam Gejl Endrijus. Intervjuisali ste me jutros."
"Oh. Oh, blagi Boe, da", ree Tria, malo porumenevi.
"Ostavila sam poruku za vas pre dva sata. Niste se javili, pa sam
navratila. Nisam elela da se mimoiemo."
"Oh. Ne. Razume se", ree Tria, trudei se svim snagama da se
prebaci u drugu brzinu.
"Ne znam ja nita o tome", ree recepcioner, za koga menjanje
brzine nije bilo kritino. "Da li biste da probam da okrenem ovaj broj za
vas?"
"Ne, u redu je, hvala", ree Tria. "Snai u se sada."
"Mogu da pozovem ovu sobu za vas, ukoliko e to pomoi", ree
recepcioner i ponovo zaviri u poruku.
"Ne, nee biti potrebno, hvala", ree Tria. "To je broj moje sobe. Ja
sam ona za koju je poruka ostavljena. Mislim da smo sada sve
razjasnili."
"Zelim vam prijatan provod", ree recepcioner.
Tria nije naroito elela prijatan provod. Imala je posla.
Takoe nije elela da razgovara sa Gejl Endrijus. Bila je vrlo kruta
to se tie bratimljenja sa hrianima. Njene kolege zvale su
sagovomike iz njenih intervjua hriani i esto su se krstile kada bi
videle kako neko od njih nevino ulazi u studio na suoenje sa Triom,
naroito ukoliko bi se Tria toplo smeila i pri tom pokazivala zube.
Ona se okrenu i ledeno nasmei, pitajui se ta da uradi.
Gejl Endrijus bila je fina ena od svojih etrdeset godina. Odea joj
je nepobitno spadala u okvire koje odreuje skup dobar ukus, ali je
takoe nepobitno bila nabacana sa tanjeg kraja tih granica. Bila je
astrolog - slavan i, ukoliko su glasine bile istinite, uticajan, budui da je
navodno uticala na brojne odluke koje je doneo pokojni predsednik
Hadson, poev od toga kakvu aromu laga da koristi kojim danom u
nedelji, pa do toga da li da bombarduje Damask ili ne.
Tria ju je napala prilino divljaki. Ne na osnovu toga jesu li prie o
predsedniku istinite, to je sada bilo lanjski sneg. U svoje vreme madam
Endrijus strasno je poricala da je savetovala predsednika Hadsona o bilo
emu izuzev o linim, spiritualnim ili dijetalnim stvarima, u ta
navodno nije spadalo bombardovanje Damaska. (NISTA LICNO,
DAMASKU! - galamili su tabloidi u to vreme.)
Ne, re je bila o finom, malom gleditu koje je Tria potegla na temu
astrologije kao takve. Madam Endrijus nije bila u potpunosti spremna
za to. Tria, sa dmge strane, nije bila u potpunosti spremna za revan u

hotelskom holu. ta initi?

"Mogu da vas saekam kod bara, ukoliko vam je potrebno nekoliko
minuta", ree Gejl Endrijus. "Ali volela bih da porazgovaram sa vama,
a veeras putujem iz grada."
Delovala je pomalo umo zbog neega, pre nego kivno ili ljutito.
"U redu", ree Tria. "Dajte mi deset minuta."
Popela se do svoje sobe. Ponajpre, imala je toliko malo vere u
sposobnosti tipa za prijem poruka na hotelskoj prijavnici da se snae sa
bilo ime toliko zapetljanim kao to je poruka, da je elela da se
dvostruko osigura da joj neka poruka nije sluajno gurnuta ispod vrata.
Ne bi bilo prvi put da se poruke na prijavnici i poruke ispod vrata u
potpunosti razlikuju.
Nije bilo nijedne.
Ali signalna svetiljka na telefonu palila se i gasila.
Ona pritisnu dugme za prijem i dobi hotelsku operatorku.
"Ima poruka za vas od Garija Endrijusa", ree operatorka.
"Da?" upita Tria. Nepoznato ime. "ta kae?"
"Nespretan", ree operatorka.
"Nes... kakav?" upita Tria.
"Nespretan. Dasa kae da nije spretan. Pretpostavljam da je eleo da
to i vi saznate. Hoete broj?"
Kada je poela da diktira broj, Tria odjednom shvati da je re
naprosto o iskvarenoj verziji poruke koju je ve imala.
"U redu, u redu", ree ona. "Ima li drugih poruka za mene?"
"Broj sobe?"
Tria nije mogla da ukopa zbog ega je operatorka odjednom
zatraila njen broj toliko kasno u toku razgovora, ali joj ga je svejedno
dala.
"Ime?"
"MekMilan, Tria MekMilan", strpljivo je govorila Tria slovo po
slovo.
"Nije gospodin MakManus?"
"Ne."
"Nema drugih poruka za vas." Klik.
Tria uzdahnu i ponovo pozva. Ovog puta dala je ime i broj sobe,
sve redom, na samom poetku. Operatorka nije pokazala ni najslabaniji
titraj prepoznavanja da su razgovarale pre manje od deset sekundi.
"Idem do bara", objasni Tria. "Do bara. Ukoliko bude telefonskog
poziva za mene, da li moete da mi ga prebacite do bara?"
"Ime?"

Ponovile su itav postupak jo nekoliko puta, dok Tria nije bila

sigurna da je sve to se moe razjasniti razjanjeno koliko se moe.
Istuirala se, obukla istu odeu i popravila minku vetinom
profesionalca, a zatim, pogledavi krevet uz uzdah, ponovo izila iz
sobe.
Napola je nameravala da se izvue i sakrije.
Ne. Ne zaista.
Pogledala se u ogledalu u holu dok je ekala lift. Delovala je
smireno i sreeno, a ukoliko je bila u stanju da zavara sebe, mogla je da
zavara bilo koga.
Morae da sredi na vrst nain to sa Gejl Endrijus. U redu, priredila
joj je gadne trenutke. Izvinjavam se, ali takva su pravila igre za sve nas
- ta vrsta stvari. Madam Endrijus sloila se da da intervju povodom
objavljivanja nove knjige, a pojavljivanje na TV bilo je besplatna
reklama. Ali ne postoje stvari poput besplatnog guranja. Ne, ponovo je
izbacila tu reenicu iz teksta.
A desilo se ovo:
Prole nedelje astronomi su objavili da su najzad otkrili desetu
planetu, tamo iza orbite Plutona. Tragali su za njom godinama, voeni
odreenim odstupanjima u orbitama spoljanjih planeta, a sada su je
konano pronali i svi su bili strano zadovoljni i svima je bilo strano
drago zbog njih i tako dalje. Planeti je dato ime Persefona, ali je brzo
preimenovana u Ruperta, po papagaju nekog astronoma - postojala je
neka zamorna, srceparateljna pria u vezi sa svim tim - i sve je to bilo
lepo i krasno.
Tria je sledila priu sa znatnim zanimanjem, i to iz razliitih
razloga.
A onda, dok se potucala za dobrim izgovorom da ode do Njujorka na
raun svoje TV kompanije, sluilo se da je opazila novinsku vest o Gejl
Endrijus i njenoj novoj knjizi 'Vi i vae planete'.
Gejl Endrijus ba i nije bila ime koje odmah pali svetiljkicu, ali im
pomenete predsednika Hadsona, lag i amputaciju Damaska (svet se
okanuo hirurkih zahvata - slubeni izraz bio je 'Damasektomija'), svi
su kopali na ta ste mislili.
Tria je u svemu tome uoila caku koju je brzo prodala svom
producentu.
Miljenje o tome da ogromne parekanje stenja koje se vrte po
svemiru znaju neto o vaim danima to vi ne znate svakako je pretrpelo
udar zbog injenice da se pojavila nova parekanja stene tamo napolju o
kojoj niko ranije nije znao nita.

Mora biti da je to poremetilo silne proraune, zar ne?

Sta sad biva sa svim onim mapama zvezda, kretanjima planeta i
ostalim stvarima? Svi smo znali (valjda) ta se deava kada se Neptun
nae u devici i tako dalje, ali ta biva kada je Rupert u ascedentu? Zar
ne treba preraditi itavu astrologiju? Zar ne bi moda bio zgodan as da
se prizna kako je re o hrpi brbljarija i umesto toga pree na
svinjogojstvo, ija su naela zasnovana na bar nekoj vrsti racionalne
osnove? Da smo znali za Ruperta pre tri godine, da li bi predsednik
Hadson jeo lag sa ukusom kupine utorkom, a ne petkom? Moda bi
Damask jo postojao? Ta vrsta stvari.
Gejl Endrijus je sve to primila srazmerno dobro. Upravo je poinjala
da se oporavlja od prvobitnog naleta, kada je napravila ozbiljnu greku i
pokuala da uzdrma Triu slatkim prianjem o diurnalnim lukovima,
pravim ascedentima i nekim od gadnijih oblasti trodimenzione
geometrije.
Na svoj ok otkrila je dajoj se sve to je uputila prema Trii smesta
vraalo sa veom estinom nego to je ona mogla da zaustavi. Niko nije
upozorio Gejl da je uloga TV brbljivke za Triu bila druga u ivotu. Iza
kanalskog sjaja za usne, njenog coupe sauvage i kristalno plavih
kontaktnih soiva nalazio se mozak koji je za sebe, u ranijoj, naputenoj
fazi njenog ivota, izborio akademski stepen u matematici sa najviim
ocenama i doktorat iz astrofizike.
Dok je ulazila u lift, Tria, blago zabrinuta, shvati da je ostavila
torbicu u sobi i upita se da li da se izvue nazad i da je uzme. Ne.
Verovatno je bila bezbednija tamo gde jeste, a unutra nije bilo niega
to joj je bilo naroito potrebno. Ona pusti da se vrata zatvore za njom.
Osim toga, ree ona sebi uz duboki uzdah, ukoliko ju je ivot iemu
nauio, onda je to sledee:
Nikada se ne vraaj za torbicu.
Dok se lift sputao, gledala je u tavanicu prilino napeto. Svako ko
ne poznaje dobro Triu MekMilan rekao bi da je upravo to nain na koji
ljudi diu pogled kada pokuavaju da zadre suze. U stvari, mora biti da
je gledala majunu video kameru za bezbednost montiranu gore u uglu.
Izmarirala je prilino ustro iz lifta minut kasnije i ponovo otila do
recepcije.
"Hou sada ovo da ispiem", ree ona, "jer ne bih htela da ita poe
kako ne valja."
Ispisala je svoje ime velikim slovima na paretu hartije, zatim svoj

broj sobe, zatim 'U BARU' i dala ga recepcioneru, koji se zagleda u

njega.
"To je za sluaj da bude neka poruka za mene. U redu?"
Recepcioner je i dalje gledao u hartiju.
"Hoete da vidim da li je ova u svojoj sobi?" upita on.
Dva minuta kasnije, Tria se uz okret spusti na barsku stolicu pored
Gejl Endrijus, koja je sedela ispred ae vina.
"Izgledali ste mi kao osoba koja bi radije sedela za barom nego
povueno za nekim stolom", ree ona.
Bilo je istina i to pomalo iznenadi Triu.
"Votku?" upita Gejl.
"Da", ree Tria sumnjiavo. Upravo je spreila sebe da postavi
pitanje: 'Kako ste znali?' ali Gejl svejedno odgovori.
"Pitala sam barmena", ree ona sa ljubaznim osmehom.
Barmen joj je ve pripremljenu votku armantno gurnuo preko
uglaanog mahagonija.
"Hvala", ree Tria i otro je promea.
Nije se sasvim odluila ta da radi sa svom tom iznenadnom finoom
i reila je da je sve to ne izbaci iz garda. Ljudi u Njujorku nisu bili fini
jedni prema drugima bez dobrog razloga.
"Madam Endrijus", ree ona vrstim glasom. "Izvinjavam se zbog
toga to ste nesreni. Znam da smatrate kako sam jutros bila malo gruba
prema vama, ali, na kraju krajeva, astrologija je samo popularna zabava,
to je sasvim u redu. To je deo ou biznisa i to deo koji ste dobro
obavili i elim vam sve najbolje sa tim. To je fina zabava. Meutim,
nije posredi nauna disciplina i ne sme se pogreno uzeti kao takva.
Mislim da je to neto to smo jutros obe zajedno veoma uspeno
pokazale, a pri tom smo stvorile neto zabave za narod, to obe radimo
da bismo zaradile za ivot. Izvinjavam se zbog toga to ste imali
problema sa time."
"Ja sam savreno srena", ree Gejl Endrijus.
"Oh", ree Tria, ne sasvim sigurna ta sad da radi. "U vaoj poruci
pisalo je da niste sreni."
"Ne", ree Gejl Endrijus. "U poruci sam rekla da mislim kako vi
niste sreni, pa sam se pitala zbog ega."
Tria se oseti kao d aju je neko utnuo u potiljak. Ona zatrepta.
"ta?" upitatiho.
"Ima neke veze sa zvezdama. Izgledali ste vrlo ljutito i nesreno u
pogledu neega vezanog za zvezde i planete dok smo raspravljale i to
me je brinulo, pa sam zato dola da vidim da li ste dobro."

Tria se upiljila u nju. "Madam Endrijus..." poe ona, a onda shvati

da je nain na koji je to izgovorila zvuao ba ljutito i nesreno, to je
prilino podrivalo pobunu na koju se upravo spremala.
"Molim vas, zovite me Gejl, ukoliko je to u redu."
Tria je samo zbunjeno gledala.
"Ja znam da astrologija nije nauka", ree Gejl. "Razume se da nije.
Re je naprosto o proizvoljnom skupu pravila kao to su ah, tenis ili...
kako se zvae ona udna stvar koju igrate vi Britanci?"
"Ovaj, kriket? Samoprebacivanje?"
"Parlamentarna demokratija. Pravila su se tek onako nala u svemu
tome. Ona nemaju nikakvog smisla, izuzev u pogledu samih sebe. Ali
kada krenete da primenjujete ta pravila, ponu da se deavaju
raznorazni procesi i vi onda otkrivate sve mogue stvari o ljudima.
Pravila u astrologiji sluajno su vezana za zvezde i planete, ali mogle bi
biti i o patkama i patkovima - ne bi bilo nikakve razlike. Re je naprosto
0 nainu razmiljanja o problemu koji doputa da ponu da se pomaljaju
obrisi problema. Sto vie pravila, to tanja pravila, to proizvoljnija,
utoliko bolje. To je kao kada bacite pregrt fine grafitne praine na
pare hartije da vidite skrivena udubljenja. Doputa vam da uoite rei
koje su bile napisane na paretu hartije iznad njega, koje je sada odneto
1 skriveno. Grafit nije bitan. On je naprosto sredstvo za otkrivanje
udubljenja. I tako, vidite, astrologija nema nikakve veze sa
astronomijom. Naprosto, stoji u vezi sa nainom na koji ljudi misle o
drugim ljudima.
I zbog toga, kada ste se jutros, ne znam, toliko oseajno usredsredili
na zvezde i planete, poela sam da razmiljam: nije ona ljuta na
astrologiju, ona je, u stvari, ljuta i nesrena zbog pravih zvezda i
planeta. Ljudi obino bivaju nesreni i ljuti kada neto izgube. To je sve
to mi je padalo na pamet i nisam bila u stanju da u svemu naem imalo
vie smisla. Zbog toga sam dola da vidim da li ste u redu."
Tria je bila zgranuta.
Jedan deo njenog mozga ve je poeo da proizvodi najraznovrsnije
stvari. Bio je zaposlen izmiljanjem svih moguih vrsta pobijanja
vezanih za to koliko su smeni horoskopi po asopisima i kakve sve
vrste statistikih trikova igraju sa ljudima. Ali sve to postepeno iile,
jer je ovaj deo shvatio da ostatak mozga ne slua. Bila je u potpunosti
zgranuta.
Upravo joj je potpuni stranac rekao neto to je drala u najdubljoj
tajnosti tokom sedamnaest godina.
Ona se okrenu da pogleda Gejl.

"Ja..."
Zaustavila se.
Majuna kamera za obezbeenje iza bara okrenula se da joj sledi
pokret. To ju je u potpunosti smelo. Veina ljudi ne bi to ni primetila.
Stvar nije sazdana tako da bude primetna. Nije bila sazdana da
nagovesti kako danas ak i najskuplji i najelegantniji hotel u Njujorku
ne moe da bude siguran da mu klijentela nee iznenada izvui pitolj
ili se pojaviti bez kravate. Ali, iako je bila paljivo skrivena iza votke,
nije mogla da zavara pomno brueni instinkt TV voditeljke, koja je
morala tano da zna kada se kamera okree da je gleda.
"Neto nije u redu?" upita Gejl.
"Ne, ja... htedoh da kaem kako ste me prilino zapanjili", ree
Tria. Ona odlui da ne obraa panju na kameru obezbeenja. To se
samo mata igrala sa njom zbog toga to je toliki deo uma danas
posvetila televiziji. Nije to bilo prvi put. Kamera za osmatranje
saobraaja, bila je ubeena, okrenula se da je gleda dok je prolazila
pored nje, a kamera obezbeenja u Blumingdejlu kao da je naroito
uivala u tome da je posmatra kako oprobava eire. Oigledno je malo
poela da izi. Cak joj se priinilo da je jedna ptiica u Central parku
prilino napeto piljila u nju.
Odluila je da sve izbaci iz uma i gucnula votku. Neko je iao oko
bara i pitao ljude da li su oni gospodin MakManus.
"U redu", ree ona i iznenada se otvori. "Ne znam kako ste to
iskopali, ali..."
"Nisam iskopala, kako to vi kaete. Naprosto sam sluala ta ste
govorili."
"Ono to sam izgubila bio je, ini mi se, itav drugi ivot."
"Svakome se to deava. Svakog trenutka svakoga dana. Svaka
odluka koju donesemo, svaki dah koji udahnemo, otvara neka vrata i
zatvara mnoga druga. Veinu i ne primetimo. Neka primetimo. Izgleda
kao da ste vi primetili jedna od njih."
"Oh, da, primetila sam", ree Tria. "U redu. Evo. Sasvim je
jednostavno. Pre mnogo godina srela sam jednog tipa na nekoj urki.
Rekao je da je sa druge planete i pitao da li bih da poem sa njim. Rekla
sam da, u redu. Bila je to takva vrsta urke. Rekla sam mu da saeka
dok odem po torbicu, a onda sam rekla da e mi biti drago da odem na
drugu planetu sa njime. On mi ree da mi torbica nije potrebna. Ja sam
mu kazala da je oigledno doao sa neke vrlo zaostale planete, inae bi
znao da ena uvek mora da ima sa sobom torbicu. Postao je malo
nestrpljiv, ali nisam htela da pojurim navrat-nanos samo zbog toga to

je rekao da je sa druge planete.

Otila sam na sprat. Bilo mi je potrebno izvesno vreme da pronaem
torbicu, ali je onda neko drugi bio u kupatilu. Kada sam sila, njega nije
bilo."
Tria zastade.
"I...?" upita Gejl.
"Vrata vrta bila su otvorena. Izila sam. Videla su se svetla. Nekakva
svetlucava stvar. Stigla sam upravo na vreme da vidim kako se die u
nebo, bez zvuka prolee kroz oblake i nestaje. To je bilo to. Kraj prie.
Kraj jednog ivota i poetak drugog. Ali teko da i trenutak ovog ivota
prolazi, a da se ne upitam za neko drugo ja. Ono ja koje se nije vratilo
po torbicu. Oseam se kao da je ona tamo negde, a ja koraam po njenoj
senci."
Neki lan hotelskog osoblja sada je iao oko bara i pitao ljude da li
su oni gospodin Miler. Niko nije bio.
"Stvarno mislite da je to... bila osoba sa druge planete?" upita Gejl.
"Oh, svakako. Bio je tu svemirski brod. Oh, a on je imao dve glave."
"Dve? Zar niko nije primetio?"
"Bila je to kostimirana zabava."
"Shvatam..."
"A on je preko nje stavio kavez za ptice, razume se. Sa tkaninom
preko kaveza. Pretvarao se da ima papagaja. Kucnuo bi po kavezu, a
ovaj je brbljao gomilu tupavih stvari tipa 'slatka Poli', kretao i tako
dalje. Onda je na trenutak svukao tkaninu i poeo da urla od smeha.
Unutra je bila jo jedna glava i smejala se sa njim. Bio je to trenutak
koji me je dobrano uzdrmao, mogu vam rei."
"Uverena sam da ste, po svoj prilici, uinili pravu stvar, zar ne, draga
moja?" upita Gejl.
"Ne", ree Tria. "Ne, nisam. I nisam mogla da nastavim posao
kojim sam se ranije bavila. Znate, bila sam astrofiziar. Ne moete biti
valjan astrofiziar ukoliko ste u stvarnosti sreli nekoga sa druge planete
ko je imao drugu glavu to se pretvarala da je papagaj. Naprosto, ne ide.
Bar meni nije ilo."
"Vidim da bi bilo teko. I to je verovatno razlog to ste pomalo otri
prema ljudima koji priaju ono to zvui kao potpuna besmislica."
"Da", ree Tria. "Pretpostavliam da ste u pravu. Izviniavam se."
"U reduje."
"Uzgred, vi ste prva osoba kojoj sam ovo ispriala."
"Ba sam se pitala. Jeste li udati?"
"Ovaj, nisam. Ovih dana to je ba teko tano znati, zar ne? Ali u

pravu ste to ste to pitali, jer verovatno je to razlog. Bila sam prilino
blizu da to uinim dva puta, uglavnom zbog toga to sam elela dete.
Ali svaki momak zavravao je tako to me je pitao zbog ega se
neprestano obazirem. Sta da mu kaem? U jednom trenutku ak sam
pomislila kako bih mogla otii do banke sperme i oprobati sreu. Da
dobijem neije dete nasumce."
"Ne biste to ozbiljno uinili, zar ne?"
Tria se nasmeja. "Verovatno ne. Nikada nisam otila i proverila u
stvamosti. Nikada nisam uinila pravu stvar. Pria mog ivota. Nikada
nisam uinila ba pravu stvar. Pretpostavljam da sam zbog toga na
televiziji. Tamo nita nije stvarno."
"Izvinite, madam, da li je vae ime Tria MekMilan?"
Tria se obazre iznenaeno. Pored nje stajao je ovek sa vozakom
kapom.
"Da", ree ona, u trenutku ponovo sabrana.
"Madam, traim vas otprilike jedan sat. U hotelu mi rekoe da
nemaju nikoga ko se tako zove, ali proverio sam u uredu gospodina
Martina i oni mi rekoe da je ovo nepobitno mesto u kome ste odseli.
Zato ih ja ponovo upitam, oni i dalje govore da nikada nisu uli za vas,
pa ih nateram da probaju da poalju momka po vas, a oni i dalje ne
mogu da vas pronau. Na kraju nateram ured da mi faksom poalje vau
sliku u kola i poem sam da vidim."
On baci pogled na sat.
"Moda sada malo kasnimo, ali hoete li svejedno da poemo?"
Tria je bila zapanjena.
"Gospodin Martin? Mislite Endi Martin saNBS?"
"Tako je, madam. Proba za US/AM."
Tria skoi sa stolice. Nije mogla podneti ni da pomisli na sve
pomke upuene gospodinu MakManusu i gospodinu Milem.
"Samo, moramo da pourimo", ree voza. "Koliko sam ja uo,
gospodin Martin smatra da bi moda vredelo probati britanski naglasak.
Njegov ef u mrei sav se uskopistio protiv te zamisli. To je gospodin
Zvingler, a ja sluajno znam da veeras leti na obalu, jer treba da ga
pokupim i prebacim na aerodrom."
"U redu", ree Tria. "Spremna sam. Idemo."
"U redu, madam. To je ona velika limuzina ispred ulaza."
Tria se okrenu Gejli. "Izvinite", ree ona.
"Idite! Idite!" ree Gejl. "I sreno. Uivala sam u susretu sa vama."
Tria posegnu za torbicom da ostavi neto gotovine.
"Prokleta bila", ree ona. Ostavila ju je na spratu.

"Ja astim pie", bilaje upoma Gejl. "Stvamo. Bilo je zanimljivo."

Tria uzdahnu.
"Cujte, stvamo mi je ao zbog onogajutros i..."
"Ne govorite vie ni re. Sve je u redu. To je samo astrologija.
Bezopasna je. Nije kraj sveta."
"Hvala." Gonjena naglim porivom, Tria je zagrli.
"Imate sve to vam treba?" upita voza. "Neete da odete po torbicu
ili tako neto?"
"Ukoliko ima ita to me je ivot nauio", ree Tria, "onda je to
sledee: nikada se ne vraaj po torbicu."
Neto vie od sat kasnije, Tria sede na jedan od dva kreveta u svojoj
hotelskoj sobi. Nekoliko minuta nije se pomerila. Samo je gledala
torbicu, koja je nevino poivala na drugom krevetu.
U rukama joj je bila poruka od Gejl Endrijus, u kojoj je pisalo:
'Nemojte biti previe razoarani. Slobodno me nazovite ukoliko elite
da porazgovaramo o tome. Na vaem mestu ja bih ostala kod kue sutra
uvee. Odmorite se. Ali ne sekirajte se zbog mene, i bez brige. To je
samo astrologija. Nije kraj sveta. Gejl."
Voza je bio savreno u pravu. U stvari, voza je, izgleda, bolje znao
ta se deava u NBS-u od ijedne osobe koju je srela u toj organizaciji.
Martin je bio zainteresovan, Zvingler nije. Dobila je jedno jedino
snimanje da dokae da je Martin u pravu i uprskala ga je.
Oh, dobro. Oh, dobro, oh, dobro, oh, dobro.
Vreme za povratak kui. Vreme da telefonira avio-prevozniku i vidi
da li jo moe da stigne veeras na noni let za Hitrou. Posegla je za
velikim telefonskim imenikom.
Oh. Sve po redu.
Ponovo je spustila imenik, uzela torbicu i odnela je u kupatilo.
Spustila ju je i izvadila malu, plastinu kutiju u kojoj su joj bila
kontaktna soiva, bez kojih nije bila u stanju da ita kako valja ni sa
hartija sa tekstom, niti sa idiota.
Dok je stavljala siune plastine diskove u oi, razmiljala je da
ukoliko postoji stvar kojoj ju je ivot nauio, onda je to da postoje
prilike kada se ne treba vraati po torbicu, ali i druge prilike kada treba.
Tek je trebalo da je naui da pravi razliku izmeu ta dva tipa prilika.

3.
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' imao je, u onome to sa
smehom zovemo prolou, mnogo toga da kae na temu paralelnih
svemira. Meutim, veoma malo od svega toga uopte je pojmljivo bilo
kome ispod nivoa naprednog boanstva, a poto je sada dobro poznata
injenica da su sva poznata boanstva stvorena dobra tri milionita dela
sekunde posle poetka Vaseljene, umesto, kao to su to obino tvrdila,
nedelju dana pre toga, ona ve imaju da nam objasne mnogo toga i zbog
toga trenutno nisu raspoloiva da daju komentar na temu napredne
fizike.
Jedina ohrabrujua stvar koju 'Vodi' kae u vezi sa paralelnim
svemirima jeste da nemate ni najblaih izgleda da to razumete. Prema
tome, moete da govorite: 'Sta?' i 'Eh?', pa ak i da ukrstite oima i
ponete da blebeete ukoliko vam se to dopada, sve bez ikakvog straha
da napravite budalu od sebe.
Prva stvar koju treba shvatiti u vezi sa paralelnim svemirima, kae
'Vodi', jeste da oni nisu paralelni.
Takoe je bitno shvatiti da oni nisu, strogo govorei, ni svemiri, ali
bie najlake ukoliko se potrudite da to shvatite malo kasnije, poto
prethodno shvatite da sve to ste shvatili do tog trenutka nije istina.
Razlog to oni nisu svemiri jeste taj to nijedan dati svemir nije,
zapravo, stvar po sebi, ve samo nain gledanja na ono to je tehniki
poznato kao CZOZ, ili Citava Zbirka Opte Zbrke. Citava Zbirka Opte
Zbrke takoe, zapravo, ne postoji, ali predstavlja zbir svih razliitih
naina na koji bi se mogla posmatrati kada bi je bilo.
Razlog to svemiri nisu paralelni jeste isti onaj razlog zbog koga
more nije paralelno. To nita ne znai. Moete seckati Citavu Zbirku
Opte Zbrke kako god vam se dopada - i, uopte uzev, doi ete do
neega to e neko zvati domom.
Budite stoga sada slobodni da blebeete koliko god vas volja.
Zemlju koja nas ovde zanima, usled naroite orijentacije u Citavoj
Zbirci Opte Zbrke, pogodio je jedan neutrino, dok druge Zemlje nije.
Nije velika stvar kada vas pogodi neutrino.
Zapravo, teko je zamisliti ita mnogo sitnije ime bi se neko mogao
nadati da e biti pogoen, tako da biti pogoen neutrinom nije samo po
sebi naroito neuobiajen dogaaj za neto veliine Zemlje. Daleko od
toga. Bila bi to neuobiajena nanosekunda kada Zemlju ne bi pogodilo
nekoliko milijardi neutrina u prolazu.
Razume se, sve zavisi od toga na ta mislite kada kaete 'biti

pogoen', shvatajui da se materija gotovo u potpunosti sastoji ba ni od

ega. Izgledi da neutrino zaista pogodi neto dok putuje kroz itavu tu
urlajuu prazninu grubo su uporedivi sa verovatnoom da sa krstareeg
boinga 747 nasumce bacite kuglini leaj i pogodite, na primer, sendvi
sajajima.
Svejedno, taj neutrino pogodio je neto. Nita strano bitno u optoj
razmeri stvari, mogli biste rei. Ali problem, kada izloite tako, jeste u
tome da njime, zapravo, izriete truanja jednog onakvog blebetala
ukrtenih oiju. Jednom kada se neto zaista dogodi u neemu tako
divljaki sloenom kao to je Vaseljena, Kevin e ga znati gde e se sve
to okonati - pri emu je 'Kevin' bilo koji nasumce odabrani entitet koji
nema blage veze sa bilo ime.
Ovaj neutrino pogodio je jedan atom.
Atom je bio deo molekula. Molekul je bio deo nukleinske kiseline.
Nukleinska kiselina bila je deo gena. Gen je bio deo genetskog koda za
rast... i tako dalje. Ishod je bio taj da je jednoj biljki izrastao list vika.
U Eseksu. Ili onome to e, posle mnogo halabuke i mesnih tekoa
geoloke prirode, postati Eseks.
Biljka je bila detelina. Razbacivala je svoju nadgradnju, to e rei
seme, oko sebe na izuzetno delotvoran nain i ubrzo postala
preovlaujui tip deteline na svetu. Tana uzrono-posledina veza
izmeu te siune bioloke zgode i nekoliko drugih sitnijih varijacija u
tom odseku Citave Zbirke Opte Zbrke - kao to su, recimo, to da
Tria MekMilan nije otila sa Zaphodom Biblbroksom, nenormalno
niske cene sladoleda sa ukusom amerikog oraha, ili injenica da
Zemlju na kojoj se sve to odigralo nisu unitili Vogoni da bi napravili
prolaz za novu hipersvemirsku obilaznicu - trenutno poiva pod brojem
4.763.984.132
na
listi
prioriteta
istraivakih
projekata
MaksiMegalonskog univerziteta i niko od onih koji se sreu na
molitvama kraj bazena izgleda da ne osea nimalo hitnje u vezi sa tim
problemom.

4.
Tria poe da osea kako se svet urotio protiv nje. Znala je da je taj
oseaj savreno normalan posle nonog leta na istok, kada iznenada
treba da se bori sa itavim jednim danom koji te tajanstveno ugroava i
za koji nisi ni najmanje pripremljena. Pa ipak.
Na travnjaku su se videli tragovi.
Nije, zapravo, ba Bog zna koliko marila za tragove na svom
travnjaku. Tragovi na njenom travnjaku mogli su da odu i skoe kroz
prozor to se nje tie. Bila je subota ujutro. Upravo je stigla kui iz
Njujorka i oseala se umorno, na kraj ivaca i paranoidno i jedino je
elela da ode u krevet dok radio tiho svira i da postepeno utone u san uz
zvuke Neda Serina koji strano pametno pria o neemu.
Ali Erik Bartlet nije nameravao da je pusti da utekne, a da dobro ne
pogleda tragove. Erik je bio stari vrtlar koji je dolazio iz sela subotom
izjutra da joj bode po vrtu tapom. Nije verovao u ljude koji rano izjutra
dolaze iz Njujorka. Nije se uklapao u to. Bilo je to protivprirodno. Ali
verovao je bukvalno u gotovo sve drugo.
"Verovatno oni vanzemaljci", ree on, naginjui se i gurkajui ivice
malih udubljenja tapom. "Mnogo sluam o vanzemaljcima ovih dana.
Sve neto imam oseaj da su to oni."
"Zar?" upita Tria i kriom pogleda na sat. Deset minuta, raunala je.
Bie u stanju da stoji uspravno jo deset minuta. Onda e se naprosto
preturiti, bila u spavaoj sobi ili i dalje ovde u vrtu. I to ukoliko bude
morala samo da stoji. Ako bude jo prisiljena da pametno klima glavom
i govori: 'Zar?' s vremena na vreme, to bi moglo da skree vreme na pet
minuta.
"O, da", ree Erik. "Ponekad dou ovamo, slete vam na travnjak, a
onda opet odzuje, ponekad sa vaom makom. Gospoa Vilijams iz
pote, njenu maku - znate, onu ukastu - kidnapovali su vanzemaljci.
Naravno, vratili su je sutradan, ali bila je veoma neobino raspoloena.
Citavog jutra se unjala, a onda je popodne zaspala. Obino je bilo
obrnuto, u tome je stvar. San izjutra, unjanje popodne. Pomeale joj se
vremenske zone, razumete, od boravka na meuplanetnoj letelici."
"Razumem", ree Tria.
"Jo su je i obojili prugasto, kae ona. Ovi tragovi su ba od one
vrste tragova kakve bi verovatno ostavile njihove letelice."
"Ne mislite da je to od kosaice?" upita Tria.
"Da su tragovi vie okrugli, rekao bih da je tako, ali ovi su ba
valjkasti, vidite. Sve u svemu, mnogo vie vanzemaljski."

"Re je o tome da ste pomenuli kako se kosaica pokvarila; trebalo

bi je srediti, inae e poeti da kopa rupe po travnjaku."
"Stvarno sam to rekao, gospoice Tria, i stojim iza toga to sam
rekao. Ne kaem ja da sto posto nije kosaica, samo kaem ta mi
izgleda verovatnije, kad uzmete u obzir oblik rupa. Dou preko onog
drvea, razumete, u svojim modulima za sputanje..."
"Erie..." ree Tria strpljivo.
"Nego, znate ta, gospoice Tria", ree Erik. "Da pogledam ja tu
kosaicu, kao to sam hteo prole nedelje, a vas u da ostavim na miru
da radite ta vas je volja."
"Hvala, Erie", ree Tria. "U stvari, sada idem u krevet. Uzmite ta
god vam treba iz kuhinje."
"Hvala, gospoice Tria, i neka je sa sreom", ree Erik. On se sae i
podie neto sa travnjaka.
"Gle", ree. "Detelina satri lista. Za sreu, razumete."
On paljivo pogleda da proveri da li je prava detelina sa tri lista, a ne
normalna etvorolisna kojoj je jedan list otpao. "Ali da sam ja na vaem
mestu, pazio bih na znakove muvanja svemiraca po ovim krajevima."
On prodornim pogledom odmeri obzorje. "Naroito iz pravca Henlija."
"Hvala, Erie", ree Tria ponovo. "Hou."
Ona ode u krevet, pa je nevezano sanjala o papagajima i drugim
pticama. Popodne je ustala i nespokojno se muvala po okolini,
nesiguma ta bi da radi tokom ostatka dana, odnosno, zapravo, tokom
ostatka ivota. Provela je najmanje jedan sat u premiljanju da li da
krene do grada i provede vee kod Stavra. Bilo je to trenutno glavno
mesto navraanja visokotiranih medijskih ljudi, a kada bi videla dva
prijatelja moda bi se lake vratila u koloteinu. Na kraju je odluila da
poe. Zamisao nije bila loa. Tamo je obino bilo zabavno. Veoma drag
bio joj je i sam Stavro, Grk iji je otac bio Nemac - prilino udna
kombinacija. Tria je pre dve veeri otila u 'Alfu', Stavrov prvobitni
klub u Njujorku; vodio ga je njegov brat Karl, koji je o sebi mislio kao
o Nemcu ija je mati Grkinja. Stavro bi bio veoma srean da uje kako
je Karl uprskao voenje njujorkog kluba i Tria e zato otii i usreiti
ga. Nije bilo ba previe ljubavi izmeu Stavra i Karla Milera.
U redu. To e da uini.
Sledei sat provela je premiljajui ta da obue. Najzad se odluila
za slatku haljinicu koju je kupila u Njujorku. Telefonirala je prijateljici
da vidi koga e biti u klubu te veeri i saznala da je ovaj itave veeri
zatvoren zbog neke privatne zabave povodom venanja.
Pade joj na pamet kako je pokuaj da ivi u skladu sa nekakvim

planom otprilike kao kada pokuava da kupi sastojke za neki recept u

supermarketu. Dobije jedna od onih kolica koja naprosto nee da idu u
pravcu u kome ih gurne i zavri tako to mora da kupi potpuno
druge stvari. Sta onda radi sa time? Sta radi sa receptom? Nije znala.
Uglavnom, te veeri vanzemaljski svemirski brod sleteo joj je na
travnjak.

5.
Gledala ga je kako dolazi iz pravca Henlija, najpre uz blagu
radoznalost, pitajui se kakve su to svetlosti. Stanujui, kao to je to ve
bio sluaj, ne ba na milion milja od Hitroua, navikla se da vidi svetla
na nebu. Dodue, obino ne tako kasno uvee, niti tako nisko, i to je bio
razlog to je bila blago radoznala.
Kada je to, ta god ve bilo, poelo da prilazi sve blie, radoznalost
poe da joj se pretvara u zbunjenost.
'Hmmm', pomisli ona, a to je bilo otprilike sve dokle je bila u stanju
da dogura sa razmiljanjem. I dalje se oseala oamueno i oseaj za
vreme bio joj je poremeen, a poruke koje joj je jedan deo mozga
vredno slao nisu obavezno stizale na vreme ili na pravo mesto. Izila je
iz kuhinje gde je kuvala sebi kafu i otila da otvori vrata prema vrtu.
Duboko je udahnula svei veernji vazduh, koraknula napolje i podigla
pogled.
Neto veliko otprilike poput krupnije prikolice za kampovanje bilo je
parkirano na nekih stotinu stopa iznad njenog travnjaka.
Bilo je zaista tamo. Lebdelo je. Gotovo bez zvuka.
Neto se pokrenu duboko u njoj.
Ruke joj lagano padoe niz bokove. Nije primetila dajoj vrela kafa
curi preko stopala. Jedva da je disala dok se lagano, palac po palac,
stopu po stopu, letelica sputala. Svetla su joj blago plesala po tlu, kao
da ga oprobavaju i opipavaju. Igrala su po njoj.
Izgledalo je sasvim neverovatno da e joj se prilika ponovo pruiti.
Da li ju je pronaao? Da li se vratio?
Letelica je silazila sve nie i nie sve dok se najzad nije bez zvuka
spustila na njen travnjak. Nije izgledala ba kao ona koju je pre toliko
godina videla kako odlazi, ali palacava svetla na nonom nebu teko je
razluiti u jasne oblike.
Tiina.
Onda jedno klik i zujanje.
Zatim jo jedno klik i zujanje. Klik, zu, klik, zu.
Vrata skliznue u stranu i prosue svetlost prema njoj preko
travnjaka.
Cekala je, ustreptala.
Jedna prilika stade tako da su joj se obrisi ocrtavali na svetlu, zatim
jo jedna, p ajo jedna.
Krupne oi lagano su treptale prema njoj. Ruke behu lagano dignute
u znak pozdrava.

"MekMilan?" upita najzad jedan glas - neobian, tanki glas koji je sa

tekoom izlazio nakraj sa slogovima. "Tria MekMilan. Madam Tria
MekMilan?"
"Da", ree Tria, gotovo bez glasa.
"Posmatrali smo vas."
"P... posmatrali? Mene?"
"Da."
Gledali su je neko vreme; krupne oi ile su gore-dole po njoj veoma
lagano.
"Izgledate manji u stvamom ivotu", ree jedan od posmatraa
najzad.
"ta?" upita Tria.
"Da."
"Ne... ne razumem", ree Tria. Razume se, nije oekivala nita od
svega toga, ali ak i za neto to nije oekivala stvar se nije odigravala
na nain kako je oekivala. Ona najzad ree: "Jeste li... jeste li vi od...
Zaphoda?"
Pitanje kao da izazva zgranutost tri prilike. Oni poee da
raspravljaju na nekom svom tektavom jeziku, a onda joj se ponovo
okrenue.
"Ne verujemo. Nismo, koliko je nama poznato", odvrati jedan.
"Gde je taj Zaphod?" upita drugi i pogleda nono nebo.
"Ne... Ne znam", ree Tria bespomono.
"Da li je daleko odavde? U kom pravcu? Nama nije poznato."
Sa bolom u srcu Tria shvati da oni nemaju pojma o kome to ona
govori. Niti ak o emu govori. Ponovo je vrsto stegla svoja nadanja,
spakovala ih u stranu i prebacila mozak u drugu brzinu. Nema svrhe da
bude razoarana. Mora se j)robuditi pred injenicom da ovde ima
novinarsku lovinu stolea. ta da uradi? Da se vrati kui po video
kameru? Nee li oni naprosto nestati dok se vrati? Bila je ba spetljana
u pogledu strategije. Teraj ih da priaju, pomisli ona. Smislie ta treba
kasnije.
"Posmatrali ste... mene?"
"Sve vas. Sve na vaoj planeti. TV. Radio. Telekomunikacije.
Komj)jutere. Video kola. Robne kue."
"Sta?"
"Vozne parkove. Sve. Mi posmatramo sve."
Tria je piljila u njih.
"To mora da je strano dosadno", lupi ona.
"Da."

"Pa zato onda..."

"Izuzev..."
"Da? Izuzev ta?"
"Zabavnih emisija. Ba volimo zabavne emisije."
Nastala je strano duga tiina tokom koje je Tria gledala
vanzemaljce, a vanzemaljci su gledali nju.
"Ima neto to bih volela da uzmem u kui", ree Tria vrlo otresito.
"Znate ta. Da li biste vi, ili jedan od vas, uli unutra sa mnom da malo
bacite pogled?"
"Vrlo rado" rekoe svi oduevljeno.
Sva trojica stajala su malo nespretno u njenoj dnevnoj sobi, dok je
ona jurcala i uzimala video kameru, 35mm kameru, video rekorder,
svaku napravu za snimanje koju je mogla da dohvati. Svi su bili tanuni
i, pod domaim osvetljenjem, nekako bledoljubiasto zeleni.
"Zaas u ja, momci", ree Tria dok je preturala po ladicama da
nae rezervne trake i film.
Svemirci su gledali police na kojima je drala kompakt diskove i
stare ploe. Jedan od njih sasvim blago munu drugoga.
"Gle", ree on. "Elvis."
Tria stade i poe opet da pilji u njih.
"Dopada vam se Elvis?" upita ona.
"Da", rekoe oni.
"Elvis Prisli?"
"Da."
Ona zbunjeno zavrte glavom dok je pokuavala da ugura novu traku
u video kameru.
"Neki vai ljudi", ree jedan posetilac uz oklevanje, "veruju da su
Elvisa kidnapovali vanzemaljci."
"ta?" upita Tria. "A jesu li?"
"Mogue."
"Hoete da kaete da ste vi kidnapovali Elvisa?" jeknu Tria.
Pokuavala je da zadri dovoljno hladnokrvnosti da ne ubrlja opremu,
ali ovo je bilo gotovo previe za nju.
"Ne. Ne mi", ree gost. "Vanzemaljci. To je vrlo zanimljiva
mogunost. Cesto razgovaramo o tome."
"Moram ovo da spustim", promrmlja Tria za sebe. Proverila je da li
joj je traka valjano ubaena u video i da li ovaj radi kako treba. Uperila
je kameru u njih. Nije je prinela oku zbog toga to nije htela da ih
poplai. Ali bila je dovoljno iskusna da bi bila u stanju uspeno da

snima sa boka.
"U redu", ree ona. "A sada mi polako i paljivo ispriajte ko ste. Ti
prvi", ree ona onome sleva. "Kako se zove?"
"Ne znam."
"Ne zna."
"Ne."
"Shvatam", ree Tria. "A ta je sa vama dvojicom?"
"Ne znamo."
"Dobro. U redu. Moda mi moete rei odakle ste?"
Zavrteli su glavama.
"Ne znate odakle ste?"
Ponovo su zavrteli glavama.
"Tako, dakle", ree Tria. "Kakav ste... ovaj..."
Brljala je, ali, budui da je bila profesionalac, drala je kameru
mirno dok je to inila.
"Mi smo u poslanstvu", ree jedan svemirac.
"U poslanstvu? U poslanstvu u kome treba da uinite - ta?"
"Ne znamo."
I dalje je mimo drala kamem.
"Pa, zato ste onda ovde na Zemlji?"
"Doli smo d ate odvedemo."
Mirna kao kamen, mima kao kamen. Mogla bi da koristi stativ. U
stvari, upitala se da li bi trebalo da upotrebi stativ. To se upitala zbog
toga to joj je to dalo trenutak ili dva da svari ono to su upravo rekli.
Ne, pomisli, dranje u mci pma vie slobode. Takoe je pomislila: u
pomo, ta da radim?
"Zato ste", upita ona smireno, "doli da me vodite?"
"Zato to smo izgubili razum."
"Izvinite", ree Tria. "Morau da uzmem stativ."
Izgledali su dovoljno sreno i zadovoljno tamo gde su se zatekli, ne
radei nita, dok je Tria na brzinu traila stativ i montirala kamem na
njega. Lice joj je bilo potpuno nepokretno, ali nije imala ni najblau
predstavu o tome ta se deava i ta da misli o svemu tome.
"U redu", ree ona kada je bila spremna. "Zato..."
"Dopao nam se tvoj intervju sa astrologom."
"Gledali ste ga?"
"Mi sve gledamo. Veoma se zanimamo za astrologiju. Dopada nam
se. Veoma je zanimljiva. Nije sve zanimljivo. Astrologija je zanimljiva.
Sta nam zvezde govore. Sta zvezde predviaju. Dobro bi nam dole
takve informacije."

"Ali..."
Tria nije znala odakle da pone.
Pomiri se sa tim, pomisli ona. Nema svrhe da pokuava da
predvidi ita u itavoj ovoj zbrci.
I tako je rekla: "Ali ja nita ne znam o astrologiji."
"Zato mi znamo."
"Vi znate?"
"Da. Pratimo svoje horoskope. Vrlo smo oduevljeni time. Imamo
prilike da vidimo sve vae novine i asopise i oduevljeni smo njima.
Ali na voa kae da imamo problem."
"Imate vou?"
"Da."
"Kako se zove?"
"Ne znamo."
"Kako on kae da se zove, Hrista mu? Izvinite, to u morati da
iseem. Kako on kae da se zove?"
"Ne zna ni on."
"Kako onda znate da vam je voa?"
"Preuzeo je komandu. Kae da neko mora da radi neto tamo."
"Ah!" ree Tria, uhvativi se za trag. "A gde je to 'tamo'?"
"Rupert."
"ta?"
"Vai ljudi zovu je Rupert. Deseta planeta od vaeg Sunca. Tamo
smo nastanjeni mnogo godina. Tamo je izuzetno hladno i nezanimljivo.
Ali dobro za posmatranje."
"Zato nas posmatrate?"
"To je jedino to umemo da radimo."
"U redu", ree Tria. "Dobro. Kakav je to problem o kome pria va
voa?"
"Triangulacija."
"Molim?"
"Astrologija je veoma precizna nauka. To znamo."
"Pa...", ree Tria, a zatim ostavi stvar na tome.
"Ali precizna je za vas ovde na Zemlji."
"D... a... a..." Imala je gadan oseaj da je poela nejasno da nazire
neto.
"I zato, kada se Venera raa u Jarcu, na primer, to je sa Zemlje.
Kako to deluje ako smo mi na Rupertu? ta ukoliko se Zemlja raa u
Jarcu? Teko je za nas da to znamo. Meu stvarima koje smo
zaboravili, a za koje mislimo da su mnoge i duboke, nalazi se i

trigonometrija."
"Da raistimo", ree Tria. "Zelite da poem sa vama na...
Ruperta..."
"Da."
"Da vam preraunam horoskope tako da uzmu u obzir relativne
poloaje Zemlje i Ruperta?"
"Da."
"Dobijam li ekskluzivna prava?"
"Da."
"Vaa sam", ree Tria, razmiljajui kako bi u najgorem sluaju
mogla da proda priu 'Nenal Inkvajereru'.
Kada se popela na letelicu koja e je odvesti do najudaljenijih
granica Sunevog sistema, prva stvar sa kojom su se srele njene oi bio
je niz video monitora preko kojih su promicale hiljade slika. Cetvrti
svemirac sedeo je i gledao ih, ali bio je usredsreen na jedan poseban
ekran koji je, za razliku od ostalih, sadrao mimu sliku. Bio je to
snimak spontanog intervjua koji je Tria upravo sprovela sa njegovom
trojicom kolega. On podie pogled kada ju je video kako bojaljivo
ulazi.
"Dobro vee, madam MekMilan", ree on. "Dobar rad kamerom."

6.
Ford Prefekt doskoi na pod u trku. Tle se nalazilo na otprilike tri
palca dalje od tunela za ventilaciju nego to se seao i zato je pogreno
procenio taku na kojoj e doskoiti na pod, poeo da tri prerano,
nespretno se zateturao i uganuo lanak. Prokletstvo. Svejedno je otrao
hodnikom, lako epajui.
Svuda po zgradi alarmi su eruptirali u uobiajenu mahnitost
uzbuenja. On se baci u zaklon iza uobiajenih ormaria za zalihe,
obazre se da proveri da ga niko nije primetio i poe brzo da peca po
torbici za uobiajenim stvarima koje e mu biti potrebne.
Clanak ga je, neuobiajeno, boleo kao avo.
Tle ne samo to je bilo tri palca dalje od tunela za ventilaciju nego
to se seao, ve je i bilo na drugoj planeti od one koje se seao, ali tri
palca su bili ta koji su ga uhvatila na legalu. Uredi 'Autostoperskog
vodia kroz Galaksiju' esto su u veoma kratkom roku prebacivani sa
jedne planete na drugu, zbog lokalne klime, lokalnih neprijateljstava,
rauna za struju ili poreza, ali uvek su ponovo sazdavani na istovetan
nain, gotovo do poslednjeg molekula. Za mnogobrojne zaposlene u
kompaniji, raspored njihovih ureda predstavljao je jedinu stalnu
veliinu za koju su znali u ozbiljno izoblienoj linoj Vaseljeni.
Ali neto je bilo udno.
To samo po sebi nije bilo iznenaujue, pomisli Ford dok je vadio
pekir za bacanje lake kategorije. Bukvalno sve u njegovom ivotu bilo
je, u veoj ili manjoj meri, udno. Re je bila samo o tome da je
izgledalo udno na neto drugaiji nain u poreenju sa onim nainom
na koji je navikao da stvari budu udne, a to je bilo, pa, neobino. Nije
smesta mogao da razlui ta je to.
Izvadio je univerzalni klju broj 3.
Alarmi su radili na isti onaj stari nain koji je dobro poznavao. Bilo
je u njima neke muzike uz koju gotovo da je mogao da pevui. Sve to
bilo je veoma poznato. Svet napolju bio je nov za Forda. Nikada pre
nije bio na Sakvo-Pilia Heni i dopala mu se. Imala je neku vrstu
karnevalske atmosfere.
On izvadi iz torbice deji luk i strelu koje je kupio na ulinoj tezgi.
Otkrio je da je razlog za karnevalsku atmosferu na Sakvo-Piliji
Heni taj to su metani svetkovali godinji praznik pretpostavljenja
Svetog Antvelma. Sveti Antvelm bio je, tokom ivota, slavni i
popularni kralj koji je svima doneo slavnu i popularnu pretpostavku.
Kralj Antvelm pretpostavio je da svi ele, budui da su sve ostale stvari

bile sreene kako valja, da budu sreni, da uivaju i da se zabavljaju

najbolje to mogu. Na samrti poslednja volja bila mu je da sve lino
bogatsvo zaveta za finansiranje godinje svetkovine koja e svakoga
podseati na to, sa mnogo dobre hrane, plesa i naroito otkaenim
igrama kao to je bila 'ulovite voketa'. Njegova pretpostavka bila je tako
blistavo dobra da su ga zbog nje proglasili za sveca. Ne samo to, ve su
one ljude koji su ranije proglaavani za svece zbog stvari kao to su
smrt kamenovanjem na nain bedan u svakom pogledu ili ivot
naglavce u buriima punim izmeta smesta raalovali i sada se za njih
smatralo da predstavljaju prilinu bruku.
Poznati H-oblik zgrade 'Autostoperskog vodia' dizao se nad
obrisima grada i Ford Prefekt probio se u njega na poznati nain. Uvek
je ulazio kroz sistem za ventilaciju, a ne kroz glavni ulaz, zbog toga to
su glavnim ulazom patrolirali roboti iji je zadatak bio da ispituju
zaposlene u dolasku u vezi sa trokovima. Rauni Forda Prefekta bili su
na zlom glasu kao sloeni i teki i on je, sve u svemu, otkrio da su
roboti sa ulaza previe loe opremljeni da shvate razloge koje je eleo
da iznese u vezi sa njima. Zbog toga mu se vie dopadalo da ue
drugim putem.
To je pretpostavljalo ukljuivanje gotovo svih alarma u zgradi, ali ne
i onog u odeljenju raunovodstva, a to je bilo ba ono to se Fordu
dopadalo.
Sakrio se iza ormaria za zalihe, liznuo gumenu sisaljku na vrhu
strelice-igrake i onda je namestio na strunu luka.
Posle otprilike trideset sekundi robot za obezbeenje, veliki kao
omanja dinja, ulete hodnikom otprilike u visini struka, pri tome
osmatrajui levo i desno ne bi li opazio ita neuobiajeno.
avolski valjano odmereno, Ford mu izbaci strelu na put. Strela
prelete hodnik i zakai se, uzdrhtala, za suprotni zid. Dok je letela,
senzori robota u trenutku se prikovae na nju i robot zaokrenu za
devedeset stepeni da bi je sledio i video ta je to, kog avola, i kuda se
zaputilo.
To je kupilo Fordu jednu dragocenu sekundu, tokom koje je robot
bio okrenut na suprotnu stranu. On baci pekir preko leteeg robota i
pogodi ga.
Zbog raznoraznih senzorskih izrataja kojima je robot bio ukraen,
on nije mogao da manevrie unutar pekira i samo se trzao naprednazad, nemoan da se okrene i suoi sa zarobljivaem.
Ford ga brzo povue prema sebi i pribi ga uz tle. Ovaj poe alostivo
da cvili. Jednim brzim i uvebanim pokretom Ford posegnu ispod

pekira univerzalnim kljuem broj 3 i odvmu malu, plastinu plou na

vrhu robota koja je otvarala pristup njegovim logikim kolima.
E sad, logika je divna stvar, ali, kao to je proces evolucije otkrio,
ima odreenih nedostataka.
Sve to misli logino moe da se nadmudri od strane neega drugoga
to misli bar u isto tolikoj meri logino. Najlaki nain da se nadmudri
savreno logian robot jeste da mu se ubacuje isti redosled nadraaja
ponovo i ponovo, tako da se ovaj zatvori u petlju. To su pokazali slavni
opiti sa sendviima sa haringom, sprovoeni pre vie milenijuma na
MIZSIMOIOS-u (Maksimegalonskom institutu za sporo i mukotrpno
otkrivanje iznenaujue oiglednih stvari).
Robot je programiran da veruje kako voli sendvie sa haringom. To
je, u stvari, bio najtei deo itavog opita. Jednom kada je robot
programiran da poveruje kako voli sendvie sa haringom, pred njega je
stavljen sendvi sa haringom. Na ta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvi sa
haringom! Ja volim sendvie sa haringom.'
Onda bi se sagao i uzeo sendvi sa haringom u svoje hvataljke za
sendvie sa haringama i ponovo se podigao. Na nesreu po robota, ove
su bile izraene na takav nain da je in ispravljanja izazivao ispadanje
sendia sa haringama pravo sa hvataljki za sendvie sa haringama i
njihov pad na pod ispred robota. Na ta bi robot pomislio: 'Ah! Sendvi
sa haringom...' - i stao da ponavlja isti in ponovo i ponovo. Jedina stvar
koja je spreavala da sendviu sa haringama ne dosadi itav prokleti
posao i da ne otpuzi u potragu za drugim nainima ubijanja vremena
bilo je to to je sendvi sa haringama, budui da je re o paretu mrtve
ribe izmeu dve krike hleba, bio za nijansu manje svestan onoga to se
deava nego robot.
Naunici na Institutu otkrili su na taj nain vunu silu iza svih
promena, razvoja i noviteta u ivotu, a re je bila o sledeem: sendvii
sa haringama. Objavili su lanak o tom efektu, koji je pretrpeo opte
kritike kao izuzetno tupav. Onda su proverili brojke koje su otkrili i
shvatili da su, u stvari, otkrili ono to se naziva 'dosada', ili, radije,
praktinu funkciju dosade. U groznici uzbuenja nastavili su da
otkrivaju druga oseanja, poput 'razdraljivosti', 'potitenosti',
'neodlunosti', 'mrzovolje' i tako dalje. Sledei veliki proboj ostvaren je
kada su prestali da koriste sendvie sa haringom, prilikom ega im je na
raspolaganje doao itav jedan talas novih oseanja za prouavanje, kao
to su 'olakanje', 'radost', 'ivahnost', 'apetit', 'zadovolj stvo' i, najvanije
od svega, elja za 'sreom'.
To je bio najvei od svih proboja.

Ogromne gomile sloenih kompjuterskih programa koji su upravljali

ponaanjem robota u svim moguim sluajevima mogle su se zameniti
veoma jednostavno. Robotima je samo bila potrebna sposobnost da se
ili dosauju ili da budu sreni, kao i dva uslova koje je trebalo ispuniti
da bi se ostvarila ta stanja. Ostalo e odraditi sami.
Robot koga je Ford zarobio pod pekirom u tom trenutku nije bio
srean robot. On je bio srean kada je mogao da se kree. Bio je srean
kada je mogao da vidi druge stvari. Naroito je bio srean kada bi video
kako se druge stvari kreu, a posebno ukoliko su se te druge stvari
kretale i radile stvari koje ne bi smele, zbog toga to je onda mogao, uz
prilino zadovolj stvo, da ih prijavi.
Ford e to uskoro popraviti.
On unu iznad robota i stisnu ga kolenima. Pekir je ovome i dalje
prekrivao sve senzorske mehanizme, ali Ford mu je sada otkrio logika
kola. Robot je cmizdravo i jadno zujao, ali mogao je samo da se trza, ali
ne i stvarno da se pokrene. Upotrebivi klju, Ford izvadi mali ip iz
leita. Cim je ovaj iziao, robot zaneme i naprosto stade gde se zatekao
kao u komi.
Cip koji je Ford izvadio bio je onaj koji je sadravao sve uslove koje
je trebalo ispuniti da bi se robot oseao sreno. Robot je bio srean kada
malo naelektrisanje iz take sa leve strane ipa stigne u drugu taku sa
desne strane. Cip je odreivao hoe li naelektrisanje tamo stii ili nee.
Ford izvadi malo pare ice koje je bilo prodenuto kroz pekir, pa
gurnu jedan kraj u gomju levu mpu podnoja ipa, a dmgi kraj u mpu
desno dole.
To je bilo sve. Sada je robot mogao da bude srean ta god se desilo.
Ford brzo ustade i skide pekir. Robot se die ushieno u vazduh po
nekakvoj izuvijanoj putanji.
On se okrenu i vide Forda.
"Gospodine Forde, ser! Toliko sam srean to vas vidim!"
"Hej, ao, mali dmkane", ree Ford.
Robot smesta javi centralnoj kontroli da je sve sada najbolje to
moe biti u ovom najboljem od svih moguih svetova, alarmi se hitro
smirie i ivot se vrati na normalu.
To jest, gotovo na normalu.
Bilo je neeg udnog u vezi sa itavim mestom.
Mali robot grgoljio je od elektrinog zadovoljstva. Ford pouri niz
hodnik, pustivi da naprava lebdi po njegovom tragu i govori mu kako
je prijatno sve i koliko joj je drago to moe to da mu kae.
Meutim, Ford se nije oseao prijatno.

Prolazio je pored lica ljudi koje nije poznavao. Nisu izgledali poput
njegove vrste ljudi. Bili su previe uredni. Oi su im bile previe mrtve.
Svaki put kada bi pomislio da je u daljini ugledao nekoga koga poznaje
i pourio da se pozdravi, ispostavilo bi se da je to neko drugi, sa
sveukupno mnogo zaeljanijom frizurom i mnogo pouzdanijim,
odlunijim pogledom od, pa, od ikoga koga je Ford poznavao.
Stepenite je pomereno dva palaca ulevo. Tavanica je neznatno
sputena. Hol je bio preureen. Sve te stvari nisu bile same po sebi
zabrinjavajue, iako su malo rastrojavale. Stvar koja je zabrinjavala bio
je dekor. Nekada je bio nametljiv i dreav. Skup - jer se 'Vodi'
prodavao tako dobro po civilizovanoj i postcivilizacijskoj Galaksiji - ali
skup i zabavan. Otkaene maine za igre bile su nanizane po hodnicima.
Ludaki obojeni klaviri visili su sa tavanice, opaka morska stvorenja sa
planete Viv izranjala su iz bazena po atrijumima ispunjenim drveem,
robotski batleri u tupavim kouljama vrteli su se po hodnicima u potrazi
za akama u koje bi mogli da gurnu penuava pia. Ljudi su vodili
grozozmajeve na povocu i drali pterosponde na nosaima po uredima.
Narod je umeo dobro da se zabavlja, a ako neko i nije, mogao je da se
upie na kurseve koji e to popraviti.
Sada nije bilo niega od svega toga.
Neko je proao po mestu i obavio ogavni posao dovoenja u sklad sa
dobrim ukusom.
Ford otro skrenu u jednu malu senicu, prui ruku i povue leteeg
robota za sobom. Tu unu i zapilji se u grgotavog kibernauta.
"Sta se ovde desilo?" hteo je da zna.
"Oh, sve same najlepe stvari, ser, sve same najlepe mogue stvari.
Smem li da vam sednem u krilo, molim vas?"
"Ne", ree Ford i odgurnu stvar. Ova je toliko uivala u tome da
bude odbaena na takav nain da je poela da se njie gore-dole, grgolji
i obeznanjuje. Ford je ponovo dograbi i zadra vrsto u vazduhu na
stopu od lica. Ova pokua da ostane gde jeste, ali nije mogla da se
suzdri da blago ne drhti.
"Neto se promenilo, zar ne?" prosikta Ford.
"Oh, da", skiao je robot, "na najarobniji i najdivniji nain. Toliko
mi je lepo zbog toga."
"Pa kako je onda bilo ranije?"
"Izvanredno."
"A dopada ti se nain na koji se promenilo?" hteo je da zna Ford.
"Dopada mi se sve", jeao je robot. "Naroito kada tako viete na
mene. Uinite to ponovo, molim vas."

"Samo mi reci ta se desilo!"

"Oh, hvala, hvala!"
Ford uzdahnu.
"U redu, u redu", prodahta robot. "'Vodi' je promenio vlasnitvo.
Ima novu upravu. Sve je toliko predivno da mi doe da se istopim.
Stara uprava bila je isto tako prekrasna, razume se, iako nisam siguran
da sam tako mislio u svoje vreme."
"To je bilo pre nego to ti je u glavu gumuto pare ice."
"Kako istinito. Kako divno istinito. Kako divno, penuavo, iskriavo,
silovito istinito. Kako istinski ekstatino ispravno opaanje."
"Sta se desilo?" ustrajao je Ford. "Ko je u toj novoj upravi? Kada su
preuzeli vostvo? Ja... oh, nema veze", dodade on kada mali robot poe
da blebee od nekontrolisanog zadovoljstva i da mu se trlja o koleno.
"Idem davidim sam."
Ford se baci na vrata glavnog i odgovomog urednika, skupi se u
vrstu loptu kada okvir prsnu i popusti, brzo se otkotrlja preko poda do
mesta na kome su obino stajala kolica sa nekim od najmonijih i
najskupljih napitaka u Galaksiji i dograbi kolica; zatim, koristei ih kao
zaklon, prevue i njih i sebe preko glavnog izloenog dela poda ureda
do mesta gde je stajala skupocena i izuzetno neukusna statua Lede i
Oktopoda i sakri se iza nje. U meuvremenu je mali robot za
obezbeenje, uavi u visini prsa, bio poaen samoubilakim
zadovoljstvom zato to je odvukao puanu paljbu sa Forda.
Takav je bar bio plan, i to neophodan. Trenutni glavni i odgovomi
urednik, Stagjar-zil-Dogo, bio je opasno neuravnoteen tip koji je na
ubitaan nain gledao saradnike koji bi mu se pojavili u uredu bez
stranica sveeg, proverenog primerka i imao je bateriju laserski
navoenog vatrenog omja povezanog sa posebnim napravama za
skeniranje u okvim vrata koje je trebalo da prepoznaju sve one koji
samo donose izuzetno dobar razlog zbog ega nisu nita napisali. Na taj
nain obezbeivan je visok prinos.
Na nesreu, kolica sa piem nisu bila tu.
Ford se oajniki bacio postrance i napravio salto prema statui Lede
i Oktopoda, koja takoe nije bila tu. Kotrljao se i bacao po odaji u nekoj
vrsti nasumine panike, sapleo se, poleteo, tresnuo u prozor koji je
sreom bio graen tako da izdri raketne napade, odbio se i smio u
izgmvanu i iznurenu gomilu iza prijatne, sive sofe od guvane koe,
koja ranije nije bila tu.
Posle nekoliko sekundi lagano je provirio povrh sofe. Kao to nije
bilo kolica sa piem i Lede sa Oktopodom, isto tako, zapanjujue, nije

bilo ni puane paljbe. On se namrti. Sve to bilo je u potpunosti

pogreno.
"Gospodin Prefekt, pretpostavljam", ree neiji glas.
Glas je dolazio od nalickane spodobe iza ogromnog keramikog
radnog stola uokvirenog tikovinom. Stagjar-zil-Dogo moda je i bio
avolska osoba, ali niko ga, iz itavog niza razloga, nije mogao nazvati
nalickanim. To nije bio Stagjar-zil-Dogo.
"Prema nainu vaeg ulaska pretpostavljam da trenutno nemate
novog materijala za, ovaj, 'Vodi'", ree nalickana spodoba. Tip je
sedeo laktova oslonjenih o sto i drao vrhove prstiju na nain koji,
neobjanjivo, nikada nije proglaen za zloin.
"Imao sam posla", ree Ford poprilino slabanim glasom. On se
teturavo podie na noge, istei sa sebe prainu. A onda pomisli: kog
avola govorim slabanim glasom? Morae da preuzme kontrolu nad
itavom situacijom. Treba da otkrije ko je, do avola, ta osoba - i
iznenada je smislio nain da to uini.
"Ko si ti, do avola?" upita on.
"Ja sam tvoj novi glavni i odgovomi urednik. To jest, ukoliko
odluimo da zadrimo tvoje usluge. Ime mi je Van Harl." Nije pruio
ruku. Samo je dodao: "Sta si to uinio tom robotu za obezbeenje?"
Mali robot se vrlo, vrlo polako kotrljao po tavanici i tiho jeao za
sebe.
"Uinio sam da bude veoma srean", odreza Ford. "To mi doe kao
misija. Gde je Stagjar? Jo bitnije, gde su mu kolica sa piem?"
"Gospodin zil-Dogo vie nije u ovoj organizaciji. Pretpostavljam da
mu kolica sa piem pomau da se pomiri sa tom injenicom."
"Organizacija?" dreknu Ford. "Organizacija? Koja prokleto tupava
re za ovakvu firmu!"
"Upravo je to nae miljenje. Nestruktuiranost, preplaenost,
neorganizovanost, prealkoholiziranost. I sve to", dodade Harl, "samo
to se tie urednika."
"Ja u da se staram o vicevima", dreknu Ford.
"Ne", ree Harl. "Ti e da se stara za kolumnu o restoranima."
On baci pred njega na sto pare plastike. Ford se nije pokrenuo da ga
podigne."
"Ti - ta?" upita Ford.
"Ne. Ja Harl. Ti Prefekt. Ti raditi kolumnu o restoranima. Ja sedeti
ovde i govoriti da ti raditi kolumnu o restoranima. Ti kapirati?"
"Kolumnu o restoranima?" upita Ford, previe zbunjen da bi se jo
stvamo naljutio.

"Sedi, Prefekte", ree Harl. On napravi krug u svojoj fotelji na

okretanje, ustade i poe da posmatra majune mrlje koje su uivale u
karnevalu dvadeset tri sprata nie.
"Vreme je da dignemo ovaj posao na zdrave temelje, Prefekte",
odreza on. "Mi u Preduzeu InfmiDim smo..."
"Vi - gde?"
"Preduzee InfiniDim. Kupili smo va 'Vodi'."
"InfiniDim?"
"Milione smo uloili u to ime, Prefekte. Poni da ga voli ili poni
da se pakuje."
Ford slee ramenima. Nije imao ta da pakuje.
"Galaksija se menja", ree Harl. "I mi moramo da se menjamo sa
njom. Da idemo s tritem. Trite napreduje. Nove tenje. Nove
tehnologije. Budunost je..."
"Nita mi ne priaj o budunosti", ree Ford. "Bio sam uzdu i
popreko u budunosti. Pola vremena provodim tamo. Isto je kao i bilo
gde drugde. Bilo kada drugde. Sta god. Iste stare stvari u brim kolima i
po smrdljivijem vazduhu."
"To je jedna budunost", ree Harl. "To je tvoja budunost. Mora
da naui da misli multidimenziono. Postoje bezgranine budunosti
koje se proteu u svim smerovima od ovog trenutka - a i od ovog, i od
ovog. Na milijarde, a umnoavaju se svakim trenom! Svaki mogu
poloaj svakog mogueg elektrona naduvava se u milijarde mogunosti!
Milijarde i milijarde blistavih, sjajnih budunosti! Zna li ta to znai?"
"Pljucka sebi na bradu."
"Milijarde i milijarde trita!"
"Shvatam", ree Ford. "Znai, prodajete milijarde i milijarde
'Vodia'."
"Ne", ree Harl, posegnu za svojom maramicom i ne nae je.
"Izvini", ree on, "ali ovo me toliko uzbudi." Ford mu prui svoj pekir.
"Razlog zbog koga ne prodajemo milijarde i milijarde 'Vodia'",
nastavi Harl, poto je obrisao usta, "jesu trokovi. Umesto toga,
prodajemo jedan jedini 'Vodi' milijardama i milijardama puta.
Koristimo viedimenzionu prirodu Vaseljene da bismo srezali trokove
izrade. I ne prodajemo ga stoperima bez prebijene pare. Koja je to bila
glupa zamisao! Nai deo trita koji, vie ili manje po definiciji, nema
ni prebijene pare i onda pokuavati da prodaje njemu. Ne. Prodajemo
uticajnom poslovnom putniku i njegovoj eni na odmoru u milijardama,
milijardama razliitih budunosti. To je najkorenitiji, najdinaminiji i
najprodomiji poslovni poduhvat u itavoj
multidimenzionoj

beskonanosti vreme/prostor/verovatnoa."
"A od mene biste hteli da vam budem restoranski kritiar", ree
Ford.
"Cenili bismo tvoje priloge."
"Ubij!" drekne Ford. T o je dreknuo na svoj pekir.
Pekir skoi iz Harlovih ruku.
Nije to bilo zbog toga to je imao imalo sopstvenu pokretaku silu,
ve zbog toga to je Harla toliko prenerazila pomisao da bi je mogao
imati. Sledea stvar koja ga je prenerazila bio je prizor Forda Prefekta
kako leti na njega preko stola pesnicama napred. U stvari, Ford je samo
skoio za kreditnom karticom, ali ne moete zauzimati onu vrstu
poloaja kakvu je Harl zauzimao u onakvoj vrsti organizacije u kakvoj
ga je Harl zauzimao bez razvijanja zdravog paranoidnog pogleda na
ivot. On uini pametan korak u smislu bezbednosti tako to se bacio
unatrag, otro udario glavom u staklo neprobojno za rakete, a potom
utonuo u niz zabrinutih i izuzetno linih snova.
Ford je leao preko stola, iznenaen kako je sve lako prolo. On
hitro baci pogled na pare plastike koje je sada drao u ruci - bila je to
Dine-O-Raun kreditna kartica sa njegovim imenom ve ugraviranim i
datumom isticanja dve godine od sada, to je moda bila najuzbudljivija
stvar koju je Ford ikada video u ivotu - a onda se uspentrao preko stola
da se postara za Harla.
Ovaj je disao prilino lako. Fordu pade na pamet da bi disao jo
lake kada mu teina novanika ne bi pritiskala grudi, i zato je gurnuo
ruku u Harlov dep na grudima i poeo da prebira po njemu. Lepa svota
gotovine. Kreditna dokumentacija. Clanska karta Ultragolf kluba.
Druge klupske lanske karte. Fotografija neije ene i porodice verovatno Harlove, ali ovih dana ovek nije mogao da bude siguran.
Zauzeti slubenici nisu imali vremena za enu i porodicu sa punim
radnim vremenom, ve su ove naprosto iznajmljivali za vikend.
Ha!
Nije mogao da poveruje ta je upravo pronaao.
Polako je izvadio iz novanika jedno jedino ludaki uzbudljivo pare
plastike, ugnedeno u svenju potvrda.
Nije bilo ludaki uzbudljivo gledati ga. U stvari, bilo je prilino
dosadno. Bilo je manje i neto deblje od kreditne kartice i
poluprovidno. Ukoliko biste ga prineli svetlu, videli biste mnogo
holografski kodiranih informacija i slika ubaenih pseudoinima
duboko ispod njegove povrine.
Bio je to Ident-i-Olak i bilo je ba nevaljalo i aavo od Harla to ga

je vucarao po novaniku, iako savreno shvatljivo. Danas je bilo toliko

razliitih naina na koji se od vas zahtevalo da pruite potpuni dokaz
svog identiteta da je ivot lako mogao postati izuzetno zamoran ve
zbog te injenice, na stranu problemi prilikom pokuaja da se dejstvuje
kao koherentna svest u jednoj epistemoloki neodreenoj Vaseljeni. Na
primer, pogledajte samo maine za gotovinu. Redovi ljudi stoje i ekaju
da im se oitaju otisci prstiju, da im se skaniraju mrenjae, sastrue
neto koe sa zadnjeg dela vrata i da se podvrgnu trenutnoj (ili gotovo
trenutnoj - dobrih est ili sedam sekundi u zamomoj stvamosti)
genetskoj analizi, zatim da odgovaraju na trik pitanja o lanovima svoje
porodice kojih se ak nisu ni seali, kao i o zabeleenim omiljenim
bojama stolnjaka. I sve to samo da bi podigli malo rezervnog novca za
vikend. Ukoliko ste pokuavali da dobijete kredit za turbo auto, da
potpiete sporazum o smanjenju broja balistikih projektila ili da platite
za itav restoran, stvari su lako mogle postati stvarno zamome.
I zato, Ident-i-Olak. On je svaku svakcijatu informaciju o vama,
vaem telu i ivotu beleio na jednu svenamensku karticu koju su
maine mogle da oitavaju i koju ste onda bili u prilici da nosite po
novaniku, to je predstavljalo najvei trijumf tehnologije do dana
dananjeg i nad samom sobom i nad zdravim razumom.
Ford ga gurnu u dep. Upravo mu je pala na pamet izuzetno dobra
zamisao. Pitao se koliko dugo e Harl ostati bez svesti.
"Hej!" povika on na malog robota veliine bundeve koji je i dalje
balavio od euforije na tavanici. "Hoe da ostane srean?"
Robot progrglja da hoe.
"Onda se dri mene i bez greke radi sve to ti kaem."
Robot odgovori da je sasvim srean tamo gde se zatekao na tavanici,
hvala lepo. Nikada ranije nije shvatio koliko se istog uivanja moe
dobiti zahvaljujui valjanoj tavanici i eleo je da dublje istrauje svoja
oseanja u pogledu tavanica.
"Samo ostani", ree Ford, "pa e ubrzo da te uhvate i da ti zamene
ip za uslovljavanje. Ako hoe da ostane srean, krei odmah."
Robot ispusti dugi, oseajni uzdah potisnute tuge i uz oklevanje
dolebde sa tavanice.
"Cuj", ree Ford, "moe li da usreuje ostatak sistema za
bezbednost jedno dva minuta?"
"Jedna od radosti istinske sree", pevuio je robot, "jeste deoba.
Bujam, penuam se, prelivam od..."
"U redu", ree Ford. "Samo ti proiri malo sree po bezbednjakoj
mrei. Ne daj joj nikakve informacije. Samo je usrei, tako da ne oseti

potrebu da te pita za bilo ta."

On podie pekir i veselo protra kroz vrata. Zivot je u poslednje
vreme postao malo turoban. Sada je pokazivao sve znake da e postati
izuzetno leprav.

7.
Artur Dent je u ivotu bio po raznim rupagama, ali nikada pre nije
video astrodrom sa natpisom: 'Cak i oajniko potucanje bolje je od
dolaska na ovo mesto.' Radi dobrodolice za posetioce u holu za
dolaske istakli su sliku predsednika StaSad, nasmeenog. Bila je to
jedina njegova slika koju je iko bio u stanju da nae, a napravljena je
ubrzo poto se ustrelio, pa je zato, iako je fotos bio retuiran najbolje to
se moglo, osmeh na njegovom licu izgledao prilino sablasno.
Slepoonica mu je bila docrtana kredom. Za fotografiju nije pronaena
zamena zbog toga to nije pronaena zamena ni za predsednika.
Postojala je samo jedna ambicija koju je iko na planeti ikada imao, a to
je - otii odavde to pre.
Artur se prijavi u malom motelu u predgrau i turobno sede na
krevet koji je bio vlaan, a zatim poe da prelistava malu brouru sa
informacijama, koja je takoe bila vlana. Na njoj je pisalo da je planeta
zvana StaSad nazvana prema prvim reima prvih naseljenika koji su
stigli na nju posle truda da preko svetlosnih godina stignu do najdaljih
neistraenih oblasti Galaksije. Glavni grad se zvao StaJeTuJe. Nije bilo
drugih gradova vrednih pomena. Naseljavanje planete StaSad nije ba
bilo uspeno, a ljudi koji su stvarno eleli da ive na StaSad ba i nisu
bili ljudi sa kojima biste voleli da provodite vreme.
U brouri se pominjala trgovina. Glavni trgovaki artikal bile su
koe vodoveprova sa StaSada, ali trgovina tu ba nije cvetala, jer niko
pri zdravoj pameti ne bi kupio kou vodovepra sa StaSada. Ipak,
nekako je opstajala za dlaku, zbog toga to je u Galaksiji uvek postojao
znaajan broj ljudi koji nisu bili pri zdravoj pameti. Artur se oseao
prilino neprijatno dok se obazirao po nekim od saputnika u malom
brodskom odeljku za putnike, prilikom dolaska.
Broura je opisivala deo istorije planete. Ko god da ju je napisao,
oevidno je poeo sa namerom da malo podigne moral, jer je naglasio
da, u stvari, nije bilo hladno i vlano sve vreme, ali nije mogao da
pronae jo mnogo toga pozitivnog, tako da se ton teksta brzo rastoio
u divljaku ironiju.
Govorio je o ranim godinama naseljavanja. Rekao je da su glavne
delatnosti to se obavljaju na StaSad lov, dranje i korienje za hranu
lokalnih vodoveprova, koji su bili jedina preivela ivotinjska vrsta na
planeti, budui da su sve druge jo davno izumrle od oajanja.
Vodoveprovi su bili sitna, opaka stvorenja, a mala margina koja je
nedostajala da budu u potpunosti nepogodni za jelo bila je upravo ona

na kojoj je i opstajao ivot na planeti. I onda, koje su bile te nagrade,

koliko god beznaajne, koje su inile ivot na StaSad vrednim
ivljenja? Pa, nije ih bilo. Ni jedne jedine. Cak je i pokuaj pravljenja za
vlastito korienje zatitne odee od koe vodovepra bio veba u
razoaranju i zaludnosti, budui da su te koe bile neobjanjivo tanke i
proputale su vodu. To je izazvalo mnogo zbunjenih rasprava meu
naseljenicima. U emu je bila tajna odravanja toplote kod
vodoveprova? Da je ikada iko nauio jezik kojim su vodoveprovi
razgovarali izmeu sebe, otkrio bi da tajna ne postoji. Vodoveprovima
je bilo hladno i bili su mokri kao i bilo ko drugi na planeti. Niko nije
imao ni najmanju elju da naui jezik vodoveprova iz jednostavnog
razloga to su ta stvorenja optila meu sobom tako to su grizla jedno
drugo za butine. Budui da je ivot na StaSad bio takav kakav je bio,
najvei deo onoga to je jedan vodovepar imao da kae o njemu lako se
moglo predstaviti na taj nain.
Artur je prelistavao brouru dok nije otkrio ono to je traio. U
zadnjem delu bilo je nekoliko mapa planete. Bile su uraene prilino
traljavo, jer izgledalo je malo verovatno da e mnogo zanimati ikoga,
ali rekle su mu ono to je eleo da zna.
Najpre ih nije prepoznao, jer su mape bile okrenute na drugaiji
nain od onoga koji je oekivao i izgledale su, prema tome, sasvim
nepoznato. Razume se, gore i dole, sever i jug, u potpunosti su
proizvoljna odredita, ali navikli smo da vidimo stvari onako kako smo
navikli da ih vidimo i Artur je morao da okree mape gore-dole da bi u
njima razabrao ikakav smisao.
Postojala je jedna velika kopnena masa na gornjoj levoj strani slike
koja se suavala nadole do tanunog struka, a zatim se ponovo
naduvavala u vidu ogromne zapete. Sa desne strane bila je zbirka
krupnih oblija nabacanih zajedno na poznat nain. Oblici nisu bili
sasvim isti i Artur nije znao da li je to zbog toga to je mapa tako gruba,
zato to je nivo mora postao vii, ili, pa, usled toga to su stvari ovde
naprosto drugaije. Ali dokazi su bili nepobitni.
Bila je to nepobitno Zemlja.
Ili, radije, najnepobitnije nije bila.
Samo je veoma liila na Zemlju i zauzimala iste koordinate u
vreme/prostoru. Kakve koordinate je zauzimala u verovatnoi moglo se
samo nagaati.
On uzdahnu.
Bilo je to, shvati on, najblie to se mogao nadati da e prii domu.
Sto je znailo da je otprilike najdalje mogue od doma. Turobno je

zalupio broum i zapitao se ta, za ime sveta, sad da uradi.

Dopustio je sebi da se uplje nasmeje na ono to je upravo pomislio.
On pogleda na svoj stari sat i malo ga protrese da ga navije. Prema
njegovoj sopstvenoj vremenskoj skali, bila mu je potrebna godina dana
da stigne dovde. Godina dana otkako se dogodila nesrea u
hipersvemiru u kojoj je Fener u potpunosti nestala. U jednom asu
sedela je tu pored njega u MlitDetu; u sledeem trenu brod je napravio
jedno savreno normalno 'hop' u hipersvemiru i, kada se on ponovo
obazro, nje vie nije bilo. Sedite ak nije bilo ni toplo. Cak joj ni ime
nije bilo na listi putnika.
Svemirski prevoznik ga je doekao uz oprez kada se poalio. Razne
neugodne stvari deavaju se tokom svemirskih putovanja, a mnoge od
njih donose velike svote novca advokatima. Ali kada su ga upitali iz
kog sektora Galaksije su on i Fener krenuli i kada im je on rekao ZZ9
Plural Z Alfa, opustili su se u potpunosti na nain za koji Artur uopte
nije bio siguran da mu se dopada. Cak su se malo i nasmejali u brk, iako
saoseajno, razume se. Ukazali su mu na stavku u ugovoru za kartu u
kojoj je pisalo da se bia iji ivot potie iz zona Plurala savetuju da ne
putuju hipersvemirom i da to ine na sopstvenu odgovornost. Svi,
rekoe oni, znaju to. Blago su suzdravali posprdni smeh i vrteli
glavama.
Kada je Artur napustio njihove urede, otkrio je da blago drhti. Ne
samo da je izgubio Fener na najpotpuniji i najzaokrueniji mogu
nain, ve je i oseao da to vie vremena provodi po Galaksiji, broj
stvari o kojima ne zna nita kao da se samo poveava.
Upravo dok je bio na trenutak izgubljen u tim bolnim seanjima,
zau se kucanje na vratima njegove motelske sobe, koja se potom
smesta otvorie. Neki gojazni i neuredni ovek ue, nosei Arturov mali
kofer.
Stigao je do: "Gde da ostavim..." kada neto silovito polete na njega
i on se teko srui na vrata, pokuavajui da odagna udarcima sitno i
kutravo stvorenje koje je reei iskoilo iz vlane noi i zabilo mu
zube u butinu i pored debelih slojeva kone postave koje je nosio na
tom mestu. Doe do kratke, rune zbrke, galame i treskanja. Covek je
mahnito vikao i pokazivao prstom. Artur dohvati glomaznu palicu koja
je stajala pokraj vrata oevidno za tu svrhu i tresnu njom vodovepra.
Vodovepar smesta otpusti eljust i otklipsa unatrag, zbunjen i
izgubljen. Bojaljivo se zavukao u ugao sobe, podvio rep pod zadnje
noge i uznemireno se upiljio u Artura, neprekidno i nespretno trzajui
glavu na jednu stranu. Izgledalo je da mu je eljust iaena. Malo je

cvileo i strugao mokrim repom po podu. Pored vrata, debeljko sa

Arturovim koferom sedeo je i psovao, pokuavajui da zaustavi krv iz
butine. Odea mu je ve bila mokra od kie.
Artur je piljio u vodovepra, ne znajui ta da ini. Vodovepar ga je
upitno gledao, a onda pokua da mu prie, isputajui alostive zvuke
nalik na cviljenje. Bolno je micao vilicu. Zatim naglo skoi prema
Arturovoj butini, ali iaena vilica bila mu je preslaba da dobro uhvati i
zato se samo skljoka na pod, tuno cvilei. Debeljko skoi na noge,
dohvati batinu i smlavi mozak vodovepra u lepljivu, kaastu masu na
tankom tepihu, a zatim je ostao da stoji tamo, zadihan, kao da izaziva
ivotinju da ponovo mrdne ako sme, makar samo jednom.
Jedno oko vodovepra prekorno je gledalo Artura iz smlavljenih
ostataka glave.
"Sta mislite, ta je pokuavao da kae?" upita Artur tankim glasom.
"Ah, nita posebno", ree ovek. "Bio je to njegov nain da se
ponaa prijateljski. A ovo je samo na nain da mu uzvratimo na
prijateljstvo", dodade on, steui batinu.
"Kada je sledei let odavde?" upita Artur.
"Mislio sam da ste tek stigli", odvrati ovek.
"Da", ree Artur. "To je trebalo da bude kratka poseta. Samo sam
eleo da vidim da li je ovo pravo mesto ili nije. Izvinjavam se."
"Hoete da kaete da ste na pogrenoj planeti?" upita ovek
alostivo. "Smeno koliko to mnogo ljudi govori. Naroito oni koji ive
ovde." Odmeravao je ostatke vodovepra uz duboku, iskonsku kivnost.
"Oh, ne", ree Artur, "to je u redu, ovo je ona prava planeta." On
podie mokru brouru koja je leala na krevetu i gurnu je u dep. "U
redu je, hvala, ja u ga uzeti", ree on i uze kofer od oveka. Potom
prie vratima i zagleda se u hladnu, mokru no.
"Da, to je ona prava planeta, u svakom sluaju", ree ponovo. "Prava
planeta, pogrena Vaseljena."
Jedna usamljena ptica letela je nebom nad njim kada je krenuo nazad
prema astrodromu.

8.
Ford je imao sopstveni etiki kod. Nije bio ba Bog zna kakav, ali
bio je njegov i on ga se drao, manje ili vie. Jedno od pravila koja je
postavio bilo je da nikada ne kupuje sam sebi pie. Nije bio ba siguran
da li se to rauna u etiku, ali ovek mora da se snalazi sa onim ime
raspolae. Takoe je bio vrsti i potpuni protivnik bilo kojeg oblika
surovosti prema ma kojoj vrsti ivotinja, izuzimajui guske. Dalje,
nikada ne bi nita ukrao od poslodavaca.
Pa, ne ba tano ukrao.
Kada glavni raunovoa ne bi poeo teko da die i kada ne bi
pritisnuo dugme za uzbunu i hermetiko zatvaranje svih izlaza poto bi
mu Ford uruio raun za trokove, onda bi Ford osetio da nije valjano
obavio posao. Ali bukvalno ukrasti bilo je druga stvar. To je znailo
gristi ruku koja te hrani. Da je sisa svim snagama, ak i da je gricne
onako iz ljubavi - to da, ali nipoto i da je stvarno ugrize. Ne, kada je
ta ruka 'Vodi'. 'Vodi' je bio neto sveto i posebno.
Ali to e, pomisli Ford dok se provlaio i probijao nanie kroz
zgradu, upravo sad da se promeni. A oni mogu posle da krive samo
sebe. Pogledaj samo sve te stvari. Nizovi urednih, sivih, uredskih
prostorija i slubenikih radnih stanica. Citavo mesto bilo je unakaeno
zujanjem zvaninih poruka i vremena sastanaka koji su hitali po
elektronskim mreama. Tamo, na ulici, igrali su se 'ulovite voketa', za
ime Zarkona, ali ovde, u samom srcu ureda 'Vodia', niko nije makar
nemarno utirao loptu po hodnicima ili etao odeven u neprikladno
obojenu odeu za plau.
"Preduzee TnfmiDim'", zarea Ford dok je brzim koracima silazio
iz jednog hodnika u drugi. Vrata za vratima arobno su se otvarala pred
njim bez pitanja. Liftovi su ga sreno i zadovoljno nosili na mesta do
kojih ne bi smeli. Ford je pokuavao da ide najzamrenijom i
najsloenijom putanjom koju je bio u stanju da smisli, a opti smer bio
je nanie kroz zgradu. Njegov sreni roboti starao se za sve i irio
talase pomirljivog zadovoljstva kroz sva kola za obezbeenje sa kojima
se susretao.
Ford pomisli kako bi trebalo da mu nadene neko ime, pa je odluio
da ga nazove Emili Sanders, prema nekoj devojci za koju su ga vezivala
najlepa seanja. Onda je pomislio da je Emili Sanders bezvezno ime za
jednog robota bezbednjaka, pa je umesto toga odluio da ga zove Kolin,
prema Emilinom psiu.
Sada se kretao duboko po utrobi zgrade, po oblastima u koje nikada

ranije nije zaao, oblastima visoko i jo vie obezbeenim. Poeli su da

ga susreu zbunjeni pogledi operativaca pored kojih je prolazio. Na
ovom nivou bezbednosti niste ih vie mogli nazvati ljudima. A
verovatno su radili stvari kakve rade samo operativci. Kada se uvee
vrate kui, svojim porodicama, ponovo su postajali ljudi, a kada bi ih
njihova deica pogledala slatkim, sjajnim okicama i rekla: "Tatice, ta ti
radi po ceo dan?", oni bi samo rekli: "Obavljam svoje dunosti kao
operativac", i na tome se zavravalo.
Prava istina bila je da su se raznorazne izuzetno nezgodne stvari
odigravale iza veselog, bezbrinog proelja koje je 'Vodi' voleo da
pokazuje - ili je bar imao obiaj da ga pokazuje pre nego to je
umarirala ta druina iz preduzea TnfiniDim' i itavu stvar pretvorila u
neto krajnje nezgodno. Bile su tu svakovrsne utaje poreza, reketi,
pronevere i mutni dogovori, a sve se odvijalo dole, po bezbednim
nivoima zgrade koji su sluili za istraivanje i obradu podataka.
Svakih nekoliko godina vodi bi postavio temelje svom poslu zapravo, i zgradi - na nekom novom svetu i sve bi za izvesno vreme bilo
sunev sjaj i smeh, dok bi 'Vodi' putao korenje u lokalnu kulturu i
ekonomiju, obezbeivao zapoljavanje, oseaj glamura i pustolovine i,
na kraju, ne ba toliko stvarne nadoknade koliko su metani oekivali.
Kada bi se 'Vodi' odselio, nosei sa sobom i svoju zgradu, odlazio
je malice kao lopov u noi. Zapravo, tano kao lopov u noi. Obino je
polazio u rane jutamje sate, a kada bi svanuo dan uvek bi se ispostavilo
da nedostaje mnogo toga. Citave kulture i ekonomije umile bi se za
njime, esto posle nedelju dana, a nekada napredne planete ostale bi
oajne i zgranute, pa ipak nekako sa oseajem da su uestvovale u
jednoj velikoj pustolovini.
'Operativce' koji su upuivali zbunjene poglede Fordu, dok je ovaj
marirao prema dubinama najosetljivijih oblasti zgrade, umirivalo je
prisustvo Kolina koji je leteo sa njim uz zujanje oseajnog ispunjenja i
olakavao mu put na svakom koraku.
Alarmi su se oglaavali po dmgim krajevima zgrade. Moda je to
znailo da je Van Harl ve otkriven, to bi moglo biti problem. Ford se
nadao da e biti u prilici da mu vrati Ident-i-Olak u dep pre nego to
se ovaj osvesti. Pa, bio je to problem za kasnije, a on trenutno nije imao
ni najbleu predstavu o tome kako e ga reiti. No, na trenutak se nee
brinuti. Gde god da krene sa malim Kolinom, bio je okmen oreolom
slaanosti i svetlosti i, to je najvanije, voljnim i popustljivim
liftovima, kao i, u punom smislu rei, predusretljivim vratima.
Ford ak poe da zvidue, to mu je verovatno bila greka. Niko ne

voli ljude koji zviduu, a naroito ne ona boanska sila koja nam
odreuje puteve.
Sledea vrata nisu htela da se otvore.
A to je bilo teta, jer ba su to bila ona koja je Ford traio. Stajala su
pred njime, siva i odluno zatvorena, sa natpisom:
ZABRANJEN ULAZ.
AK I OVLAENOM OSOBLJU.
OVDE SAMO TRAITE VREME.
TUTANJ!
Kolin prijavi da su vrata u ovim donjim delovima zgrade nepobitno
mrzovoljnija.
Sada su se nalazili otprilike deset spratova ispod zemlje. Vazduh je
bio kao iz friidera, a neukusne, sive, pletene tapete ustupile su mesto
surovim, elinim zidovima sa zakivcima. Kolinov neobuzdani polet
povukao se u neku vrstu odlune raspoloenosti. Rekao je da poinje
pomalo da se zamara. Sva energija odlazila mu je na to da upumpa
makar malo prijateljstva u vrata ovde dole.
Ford utnu vrata. Ova se otvorie.
"Meavina zadovoljstva i bola", promrmlja on. "Uvek upali."
Uao je, a Kolin poe za njim. ak i sa icom zabijenom pravo u
elektrodu za zadovoljstvo srea mu je bila neke nervozne vrste. Malo je
poigravao po vazduhu.
Odaja je bila mala, siva i zujala je.
Bilo je to nervno sredite itavog 'Vodia'.
Kompjuterski terminali nanizani uz sive zidove predstavljali su
prozore na svaki vid delanja 'Vodia'. Tu, sa leve strane odaje,
sakupljali su se izvetaji preko Sub-Eta mree od terenskih istraivaa
po svim zakucima Galaksije, ubacivali se pravo u mreu ureda
pomonika urednika, gde su sve dobre delove isecale sekretarice zbog
toga to su pomonici urednika trenutno izili na ruak. Preostali
primerci potom su se prebacivali do drugog dela zgrade - druga noga
slova 'H' - gde je bilo smeteno pravno odeljenje. Pravno odeljenje
isecalo je sve to je jo bilo makar i izdaleka valjano i ispaljivalo
ostatak do odgovomih urednika, koji su takoe bili na ruku. I zato bi
sekretarice odgovomih urednika proitale materijal, rekle da je glupav i
isekle najvei deo onoga to je preostalo.
Kada bi se urednici najzad doteturali nazad sa ruka, uzviknuli bi:
"Kakvo nam je to bezvezno sranje X" - gde je X ime reenog terenskog

istraivaa - "poslao preko pola proklete Galaksije? ta nam vredi to

imamo nekoga ko provodi po tri itava orbitalna razdoblja u prokletim
umnim zonama Gagrakake, sa svim tim zanimljivim dogaajima tamo,
ukoliko je ova hrpa beskrvnog blebetanja najbolje to se udostojio da
poalje. Obustavite mu plaanje trokova!"
"ta da radimo sa ovim primerkom?" pitala bi sekretarica.
"Ah, pusti ga preko mree. Moramo neto da poaljemo napolje. Ba
me boli glava, odoh ja kui."
I tako bi obraeni primerak proao poslednje kasapljenje u pravnom
odeljenju, a onda bi se vratio ovde, gde bi se emitovao preko Sub-Eta
mree radi trenutnog prijema po itavoj Galaksiji. Time je upravljala
oprema kojom su upravljali i nadgledali je terminali sa desne strane
sobe.
U meuvremenu, nalog da se ne plate trokovi istraivaa odailjan
je do kompjuterskog terminala zabitog u desnom uglu, a Ford Prefekt se
sada hitro uputio ba prema tom terminalu.
(Ukoliko ovo itate na planeti Zemlji, onda:
a/ Sreno vam bilo. Ima strano mnogo stvari o kojima nemate ni
pojma, ali niste jedini. Re je naprosto o tome da su u vaem sluaju
posledice toga to nemate pojma ni o emu od ovoga naroito grozne
ali, sa druge strane, hej, nema kajgane bez, u ovom sluaju, smlavljenih
i potpuno unitenih jaja.
b/ Nemojte zamiljati da imate makar i bledu predstavu o tome ta je
to kompjuterski terminal.
Kompjuterski terminal nije neki tamo rashodovani TV sa pisaom
mainom ispred njega. To je interfejs preko koga se um i telo mogu
povezati sa Vaseljenom i ispremetati joj delove.)
Ford pouri do terminala, sede pred njega i punom brzinom zaroni u
njegov deo Vaseljene.
Nije to bila normalna Vaseljena koju je poznavao. Bila je to
Vaseljena gusto zbijenih svetova, divljih topografija, titanskih
planinskih vrhova, vrtoglavih urvina, meseca koji se rasprskavaju u
morske konjie, bolnih, razlivenih ponora, okeana koji se nemo
nadimaju i bezdanih, tretavih, uskovitlanih punti.
Zastao je da bi se sabrao. Smirio je disanje, zatvorio oi i opet
pogledao.
Znai, to je bilo mesto na kome su raunovoe provodile vreme.
Oigledno je bilo da ispod mire sto avola vire. On se paljivo obazre,
trudei se da ne dopusti da sve pliva, ljulja se i preko njega pokulja.
Nije umeo da se snae u takvoj Vaseljeni. Nije ak znao ni fizike

zakone koji su joj odreivali fizike razmere i ponaanje, ali nagon mu

je rekao da potrai najizraeniju crtu i krene prema njoj.
Podaleko, na nekom nerazaznatljivom rastojanju - bee li to milja,
moda milion milja, ili samo trunka u njegovom oku? - uzdizao se jedan
zapanjujui vrh koji je zaklanjao nebo, uspinjao se i uspinjao i razlivao
u procvetale aigrete Ukrasna uba od perja, aglomerate Nabacana masa i
arhimandrite Crkveni velikodostojnik, odmah ispod biskupa.
Valjao se prema njemu, sve se hulombetao i turlao, i najzad ga je
dosegao posle nepojamno duge entine vremena.
Pripio se uz njega, ruku rairenih, vrsto mu je stegao hrapavu,
vornovatu i izbrazdanu povrinu. Jednom kada je bio bezbedan,
napravio je jezivu greku i pogledao nadole.
Dok se valjao, sve hulombetajui se i turlajui, rastojanje ispod
njega nije ga nepotrebno zabrinjavalo, ali sada, kada se vrsto drao, od
udaljenosti srce mu se strese, a mozak zakovitla. Prsti su mu bili beli od
bola i naprezanja. Stezao je zube i kriputao njima bez ikakve kontrole.
Oi mu se okrenue naopako sa talasima titravih krajnosti munine.
Uz neizmeran napon volje i vere on se naprosto pusti i odbaci.
Osetio je kako lebdi. Sve dalje. A potom, nasuprot svakom
predoseanju, navie. I navie.
Zabacio je ramena, opustio ruke, pogled usmerio nagore i pustio da
ga neto vue, blago, sve vie i vie.
Nedugo potom, ma koliko takvi izrazi bili lieni smisla u virtualnoj
Vaseljeni, nad njime se nadnese jedna izboina za koju se mogao
uhvatiti i uz koju se mogao uspentrati.
Digao se, uhvatio, uspentrao.
Bio je pomalo zadihan. Citava stvar delovala je pomalo zamomo.
Cvrsto se drao za ispust dok je sedeo. Nije bio siguran ini li to da
bi spreio da ne padne dole ili da ne odlebdi navie sa njega, ali bilo mu
je neophodno da se za neto vrsto uhvati dok razgleda svet u kome se
zatekao.
Kovitlave, vrtoglave visine okretale su ga i uvrtale mu mozak oko
njega samoga, sve dok nije zatekao sebe kako, zatvorenih oiju, cvili i
grli gnusni zid titanskog stenja.
Lagano je uspostavio kontrolu nad disanjem. Ponavljao je sebi da je
sve to samo grafika predstava jednog sveta. Virtualna Vaseljena.
Simulirana stvarnost. Mogao je da se istrgne iz nje kad god hoe.
Istrgao se.
Sedeo je na uredskoj stolici na okretanje od plave imitacije koe,
ispunjenoj sintetikom penom, ispred kompjuterskog terminala.

Opustio se.
Pripijao se uz padinu nemogue visokog planinskog vrhunca
nasaen povrh uskog ispusta iznad ponora od ijih se razmera mozak
ledi.
Nije re bila samo o tome to se predeo nalazio toliko daleko pod
njime - on poele da ovaj prekine da se talasa i nadima.
Morao je da se uhvati za neto. Ne za kameni zid - bila je to opsena.
Morao je da uhvati kontrolu nad situacijom, da bude u stanju da
posmatra fiziki svet u kome se nalazi i da se istovremeno izvue iz
njega u pogledu oseanja.
Napregao se u sebi i onda, upravo kao to je ostavio samu stenovitu
padinu, ostavio se i same zamisli stenovite padine, ostavi umesto toga
da sedi, jasno i slobodno. Pogledao je svet. Disao je kako treba. Bio je
oputen. Ponovo je vladao situacijom.
Bio je u etvorodimenzionom topolokom modelu finansijskog
sistema 'Vodia', a neko ili neto ubrzo e hteti da zna zato.
I pojavie se.
Suknuvi kroz virtualni prostor prema njemu, pojavilo se malo jato
opakih stvorenja elinih oiju, iljatih glava i tanunih brkova; bila su
prepuna mrgodnih pitanja o tome ko je on, ta tu radi, ko mu je to
odobrio, kakvo odobrenje je imao onaj koji je izdao to odobrenje, koje
su mu unutranje mere nogu i tako dalje. Laserska svetlost treperila je
po njemu na sve strane, kao da je on pakovanje keksa na kasi u
supermarketu. Laseri vee snage stajali su, na trenutak, na gotovs.
Cinjenica da se sve deavalo u virtualnom svemiru nita nije menjala.
Biti virtualno ubijen u virtualnom svemiru isto toliko je delotvomo
koliko i prava stvar, jer mrtav si onoliko koliko misli da si mrtav.
Laserski itai vrlo su se uzbudili dok su mu treptali preko otisaka
prstiju, preko mrenjae i rasporeda lezda na mestu gde mu je
prestajala kosa. Uopte im se nije dopadalo ono to su pronalazili. Ton
blebetanja i kretanja izuzetno linih i uvredljivih pitanja postojano se
poviavao. Mala himrka alatka za grebanje uzoraka pmila mu se
prema koi vrata kada Ford, zadravajui dah i molei se sasvim tiho,
izvadi Ident-i-Olak iz depa i mahnu njime.
U trenutku, svaki laser okrenuo se prema maloj karti, poevi da ara
uzdu i popreko po njoj i kroz nju, ispitujui i oitavajui svaki
molekul.
A onda, isto tako naglo, svi prestadoe.
Citavo jato malih virtualnih inspektora stade u stav mirno.
"Drago nam je da vas vidimo, gospodine Harle", rekoe oni

udvorikim jednoglasjem. "Moemo li neto da uinimo za vas?"

Ford se osmehnu laganim i opakim osmehom.
"Da znate", ree on, "sve se neto mislim da biste mogli?"
Pet minuta kasnije iziao je odatle.
Otprilike trideset sekundi da zavri posao, a tri minuta da zabauri
tragove. U virtualnom ustrojstvu mogao je da radi manje ili vie ta mu
se dopada. Mogao je da prebaci vlasnitvo nad itavom organizacijom
na sopstveno ime, ali sumnjao je da bi to prolo neopaeno. Ionako to
nije eleo. To bi znailo odgovornost, morao bi do kasno u no da radi
u uredu, a da i ne pominjemo velike i zamorne istrage po pitanju
pronevera i poprilino vreme po zatvorima. Zeleo je neto to nee
primetiti niko osim kompjutera: to je bila stvar za koju mu je bilo
potrebno trideset sekundi.
Stvar za koju mu je bilo potrebno tri i po minuta bilo je
programiranje kompjutera da ne primeti da je ita primetio.
Morao je da eli da ne zna ta Ford namerava i tek tada je ovaj
mogao bezbedno prepustiti kompjuteru da osmisli sopstvene odbrane
pred informacijama koje su se neprekidno pojavljivale. Bila je to
tehnika programiranja izvedena na osnovu neke vrste psihopatskih
mentalnih blokova koji su se, kako je primeeno, obavezno pojavljivali
kod inae savreno normalnih ljudi kada bi ih izabrali na neku
odgovornu politiku dunost.
Onaj poslednji m inututroio je na otkrivanje da kompjuterski sistem
ve ima mentalni blok. I to poveliki.
Nikada ga ne bi otkrio da se nije dao na posao da sam napravi
mentalni blok. Naiao je na itav niz glatkih i uverljivih procedura za
poricanje i potprograma za skretanje panje upravo na onim mestima
gde je planirao da postavi sopstvene. Kompjuter je poricao svako znanje
u vezi sa njima, razume se, a onda je glatko odbio da prihvati da postoji
bilo ta u vezi sa ime bi i trebalo neto poricati i, uopte, bio je toliko
ubedljiv da Ford zamalo da pomisli kako mora da je on sam napravio
neku greku.
Bio je impresioniran.
U stvari, bio je toliko impresioniran, da se nije ni muio da postavi
sopstvene postupke za mentalni blok, ve je naprosto podesio pozive
onih koji su ve bili tu, a ovi su onda pozivali same sebe u sluaju
ispitivanja, i tako dalje.
Brzo se dao na popravljanje malih blokova programa koje je sam
postavio, samo da bi otkrio da ih uopte nema. Psujui, sve je pretraio

da ih nae, ali nije mogao da im otkrije ni traga.

Upravo se pripremao da ih ponovo postavi, kada je shvatio da je
razlog to ne moe da ih nae taj to ve savreno rade.
Iscerio se od zadovolj stva.
Pokuao je da otkrije u vezi sa ime je bio onaj drugi mentalni blok
kompjutera, ali izgledalo je, ne bez logike, da ovaj ima poseban
mentalni blok u vezi sa time. U stvari, vie nije mogao da mu nae ni
traga; bio je toliko dobar. Upita se da mu se sve nije samo uinilo. Pitao
se da li mu se samo inilo da je to neto u vezi sa neim u zgradi, i to
neim to je nekako bilo povezano sa brojem 13. Napravio je nekoliko
proba. Da, oigledno mu se uinilo.
Sada nije bilo vremena za sloene putanje, oigledno je data neka
vrsta opte uzbune. Ford poe liftom do prizemlja, da bi tamo preao na
ekspresni lift. Morao je nekako da vrati Ident-i-Olak u Harlov dep pre
nego to ovaj primeti da mu nedostaje. Kako, to nije znao.
Vrata lifta skliznue u stranu i otkrie krupnu poteru sastavljenu od
uvara-bezbednjaka i robota koji su ekali da se ova otvore i drali na
gotovs oruje gadnog izgleda.
Naredie mu da izie.
Uz sleganje ramenima on napravi korak. Svi se grubo progurae
pored njega i uoe u lift koji ih ponese nanie da nastave potragu za
njime po donjim nivoima.
Ovo je ba zabavno, pomisli Ford i prijateljski potapa Kolina. Kolin
je otprilike bio prvi stvarno koristan robot na koga je Ford ikada naiao.
Kolin je poskakivao u vazduhu pred njime u penuanju radosnog
ushienja. Fordu je bilo drago to ga je nazvao po kuencetu.
Oseao je veliko iskuenje da ode iz tih stopa i da se nada najboljem,
ali znao je da to najbolje ima daleko vee izglede da se zaista dogodi
ukoliko Harl ne otkrije da mu nedostaje Ident-i-Olak. Morao je
nekako, kradom, da je vrati.
Oni prioe ekspresnim liftovima.
"Cao", ree lift u koga su uli.
"ao", odvrati Ford.
"Drutvo, kuda smo danas krenuli?" upita lift.
"Sprat 23", ree Ford.
"Taj je danas, izgleda, mnogo popularan sprat", ree lift.
"Hmmm", pomisli Ford, kome se zvuk svega toga uopte nije dopao.
Lift osvetli dvadeset trei sprat na pokazivau spratova i jum u navie.
Neto u vezi sa pokazivaem spratova kopkalo je Forda, ali nije mogao

da utvrdi ta, pa je sve smetnuo sa uma. Vie ga je brinula zamisao o

tome da je sprat na koji se uputio mnogo popularan. Nije kako valja
razmislio o tome ta e da radi sa onim to se deava gore, ta god to
bilo, jer nije imao pojma ta e zatei. Morae naprosto da sredi stvar na
licu mesta.
Stigli su. Vrata skliznue i otvorie se.
Pretea tiina.
Prazan hodnik.
Videla su se vrata prema Harlovom uredu, sa jedva vidljivim slojem
praine oko njih. Ford je znao da se praina sastoji od milijardi siunih
molekularnih robota koji bi ispuzali iz drvenarije, sastavili jedan
drugog, popravili vrata, rastavili jedan drugog, a zatim se ponovo
uvukli u drvenariju i naprosto ekali na novo oteenje. Ford se upita
kakav je to ivot, ali ne zadugo, jer mnogo ga je vie brinulo pitanje
kakav se ivot trenutno pie njemu.
On duboko udahnu i potra.

9.
Artur se pomalo oseao kao gubitnik. Pred njime je bila itava
Galaksija raznoraznih stvari i on se pitao nije li moda neprilino od
njega da se ali kako mu nedostaju samo dve: svet na kome je roen i
ena koju je voleo.
Neka sve ide u pakao i prokletstvo, pomisli on i oseti potrebu da
dobije od nekoga savet i pomo. Obratio se 'Autostoperskom vodiu
kroz Galaksiju'. Pogledao je pod 'pomo', a tamo je pisalo: 'Videti pod
SAVET'. Pogledao je pod 'savet', a tamo je pisalo: 'Videti pod
POMOC'. U poslednje vreme pravio je mnogo takvih stvari i on se upita
da li je to sve za ta je sklepan.
Otputovao je do Istonog ruba Galaksije gde su se, kako se govorilo,
mogli nai mudrost i istina, a naroito na planeti Havalius, jer bila je to
planeta proroka, vidovnjaka i vraa-pogaaa, ba kao i malih picerija,
budui da je veina mistika potpuno nesposobna da sama neto zgotovi
za jelo.
Meutim, ispostavilo se da je neka vrsta nedaa skolila planetu. Dok
je Artur lutao ulicama naselja u kome su iveli proroci, u vazduhu se
oseao nedostatak poleta. Naiao je na nekog proroka koji je oevidno
zatvarao duan na poprilino utuen nain, pa ga je upitao ta se to
desilo.
"Niko nas vie ne trai", ree ovaj mrgodno dok je ukucavao ekser u
dasku koiu ie drao preko prozora svoie straare.
"Oh? A zato?"
"Pridri taj drugi kraj, pa u da ti pokaem."
Artur pridra nezakovani kraj daske, a stari prorok pouri u
unutranjost straare i vrati se tren ili dva kasnije sa malim sub-eta
radiom. On ga ukljui, jedan as zavitlavao se sa biraem kanala, a onda
spusti napravu na malu drvenu klupu na kojoj je obino sedeo i
proricao. Zatim je ponovo dohvatio dasku i nastavio da udara ekiem.
Artur je sedeo i sluao radio.
"... treba da budu potvrene", ree radio.
"Sutra", nastavi on, "potpredsednik Pofla Vigusa, Rupi Ga Stip,
obznanie da namerava da se kandiduje za predsedniko mesto. U
govoru koji e odrati sutra na..."
"Nai drugi kanal", ree prorok. Artur pritisnu dugme za unapred
podeene stanice.
"... je odbio da komentarie", ree radio. "Sledee nedelje ukupan
broj nezaposlenih u sektoru Zabu", nastavi ovaj, "bie najgori od kako

se pamti. Izvetaj objavljen idueg meseca kae..."

"Nai dmgi", zakevta prorok kivno. Artur ponovo pritisnu dugme.
"... kategoriki je demantovano", ree radio. "Idue nedelje
kraljevsko venanje izmeu princa Zida iz dinastije Sufla i princeze
Huli sa Raui Alfa bie najspektakularnija sveanost ikada viena. Na
reporter Trilijan Astra nalazi se na licu mesta i alje nam izvetaj."
Artur zatrepta.
Poklici gomile i halabuka limenih orkestara briznue iz radija.
Veoma poznati glas ree: "Pa, Krarte, prizor ovde, sredinom idueg
meseca, krajnje je neverovatan. Princeza Huli izgleda blistavo u
svojoj..."
Prorok zbrisa radio sa klupe na pranjavo tle, gde je stao da kreti
kao loe podeeno pile.
"Vidi sa ime moramo da se borimo?" proguna prorok. "Daj,
pridri ovo. Ne to, ovo. Ne, ne tako. Ovaj kraj gore. Obrnuto, budalo
jedna."
"Sluao sam ono", poali se Artur, bespomono uhvaen ukotac sa
prorokovim ekiem.
"To rade i svi ostali. Zbog toga ovo mesto lii na grad duhova." On
pljunu u prainu.
"Ne, hou da kaem, zvualo mi je kao neko koga poznajem."
"Princeza Huli? Kada bih morao da visim okolo i kaem zdravo
svakome ko zna za princezu Huli, zatrebala bi mi nova plua."
"Ne princeza", ree Artur. "Reporterka. Ime joj je Trilijan. Ne znam
odakle joj ono Astra. Ona je sa iste planete sa koje sam i ja. Ba sam se
pitao kuda je nestala."
"Oh, ima je ovih dana na sve strane po kontinuumu. Ovde ne
moemo da hvatamo 3D TV stanice, razume se, hvala Velikoj zelenoj
mrkotini na tome, ali moe je uti na radiju, cunja tu i tamo po
vreme/prostom. Htela bi da se smiri i nae za sebe neku valjanu em, eto
ta bi ta mlada dama. Ma, sve ima da se okona kako ne valja.
Verovatno ve i jeste." On zamahnu ekiem i prilino jako tresnu
palac. Poeo je da psuje.
U naselju vidovnjaka nije bilo mnogo bolje.
Reeno mu je da kad ovek trai dobrog vidovnjaka, onda je
najbolje nai vidovnjaka kod koga idu dmgi vidovnjaci, ali ovaj je
zatvorio radnju. Pored ulaza stajao je natpis na kome je pisalo: 'Nita
vie ne znam. Pokuajte na susednim vratima, ali to vam je samo
predlog, a ne formalni savet vidovnjaka.'

'Susedna vrata' bila su peina na nekoliko stotina metara odatle i

Artur poe do tog mesta. Dim i para dizali su se iz, redom, male vatre i
izudaranog kalajisanog kazaneta obeenog nad njom. Bar se Arturu
uinilo da dolaze i iz kazaneta. Naduvana beika nekog lokalnog
stvorenja nalik jarcu visila je sa ueta za rublje i suila se na suncu;
grdno zaudaranje moda je poticalo odatle. Na zabrinjavajue malom
rastojanju odatle nalazila se i gomila baenih trupla nekih lokalnih
stvorenja nalik na jareve, pa je zaudaranje moda poticalo i odatle.
Ali zaudaranje je isto tako lako moglo poticati i od stare dame koja
je bila zaokupljena mlaenjem muva, ne bi li ih oterala od gomile
trupla. Bio je to beznadean posao, budui da je svaka muva bila
otprilike velika kao zapua za bocu sa krilima, a ona je imala samo
reket za stoni tenis. Osim toga, izgledalo je da je poluslepa. Tu i tamo,
istom sluajnou, njeno divljako mahanje zakailo bi neku muvu uz
bogato, zadovoljavajue 'pljes', a muva bi odletela kroz vazduh i
rasprsnula se o kameni zid na nekoliko jardi od ulaza u peinu.
Dranjem je stavljala do znanja da su to bili upravo oni trenuci za
koje je ivela.
Artur je izvesno vreme posmatrao egzotinu predstavu sa pristojne
udaljenosti, a onda najzad pokua da se blago nakalje, ne bi li joj
privukao panju. Blago nakaljavanje iz iste pristojnosti zahtevalo je,
na alost, da najpre udahne poprilino vie lokalne atmosfere nego to
je inio do tada, a kao ishod eruptirao je u napad divljakog
iskaljavanja i sruio se uz kameni zid, zaguen i obliven suzama. Borio
se za dah, ali svaki novi udisaj pogoravao je stvari. On povrati, ponovo
se napola ugui, otkotrlja se preko onoga to je povratio, nastavi da se
kotrlja jo nekoliko jardi i najzad uspe da se pridigne na ruke i kolena i
otpuzi, dahui, do neto sveijeg vazduha.
"Izvinite", ree on. Jedan deo daha mu se vratio. "Stvarno mi je
uasno krivo. Oseam se kao potpuni idiot i..." Bespomono je pokazao
gomilicu onoga to je povratio razlivenu oko ulaza u peinu.
"Sta da kaem?" upita on. "Sta uopte da kaem?"
To joj je najzad privuklo panju. Sumnjiavo ga je potraila
pogledom, ali, budui da je bila poluslepa, imala je tekoa da ga
pronae u zamuenom, kamenitom predelu.
O nm ahnu dajoj pomogne. "Ehej!" doviknu.
Najzad ga je opazila, zagroktala neto za svoj raun i ponovo se
okrenula mlaenju muva.
Postalo je jezivo oigledno, na osnovu naina na koji se vazduh
kretao dok je to inila, da je glavni izvor smrada, zapravo, ona. Beike

koje su se suile, tmla tmpla i opaka orba silovito su doprinosili

atmosferi, ali glavno mirisno prisustvo bila je ena lino.
Ponovo je dobro klepnula jednu muvu. Ova pljesnu o stenu i obli je
sopstvenom utrobom na nain koji bi ena oigledno smatrala, samo da
je mogla da vidi toliko daleko, veoma zadovoljavajuim.
Nesigurno, Artur se die na noge i upotrebi pregrt suve trave da se
obrie. Nije znao ta da radi da bi ponovo obznanio svoje prisustvo.
Napola se reio da naprosto ponovo odluta, ali bilo mu je neprijatno da
ostavi hrpu onoga to je povratio ispred ulaza u enin dom. Pitao se ta
da uradi sa time. On poe da upa jo krljave suve trave koja se mogla
nai tu i tamo. Ipak, brinuo se da bi, ukoliko se usudi da prie blie
onome to je povratio, mogao naprosto da doda novu koliinu umesto
da raisti stam.
Upravo dok je raspravljao sa sobom koji bi postupak bio najbolji, on
poe da shvata kako mu ova najzad neto govori.
"Izvinite?" povika on.
"Rekoh, mogu li vam pomoi?" upita ona tanunim, hrapavim
glasom koji jedva d a je uo.
"Ovaj, doao sam po savet", doviknu on, oseajui se malo smeno.
Ona se okrenu i zapilji u njega, onda se okrenu na dmgu stranu,
zamahnu na muvu i promai je.
"O emu?" upita ona.
"Izvinite?" odvrati on.
"Rekoh, o emu?" gotovo je zakretala.
"Pa", ree Artur, "U stvari, kao neku vrstu opteg saveta. U brouri
je pisalo..."
"Ha! Broura!" ciknu starica. Izgledalo je da sada mae reketom
manje ili vie nasumce.
Artur je pecao po depu izguvanu broum. Nije bio sasvim siguran
zato to ini. Sve je ve proitao, a ona, oekivao je, nee to hteti.
Svejedno ju je razmotao, ne bi li imao neto nad ime e trenutak ili dva
da se mrti. Taj primerak broure pametovao je o drevnim mistinim
vetinama proroka i mudraca sa Havalijusa i opako preuveliavao
pogodnosti smetaja u gradu Havalionu. Artur je jo nosio sa sobom
primerak 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju', ali otkrio je, kada mu
se obratio, da su stavke sve nerazumljivije i paranoidnije i da sadre
mnogo x-ova, j-ova i !-ova. Neto negde nije bilo u redu. Da li je stvar
bila u njegovom linom primerku, ili je neto sa nekim ili neim polo
strano kako ne valja, ili je, pak, re bila samo o halucinacijama, tamo u
srcu organizacije 'Vodia', to nije znao. Ali, ovako ili onako, sve je

manje bio naklonjen da mu veruje u odnosu na uobiajeno stanje, to je

znailo da mu nije verovao ni trunku i uglavnom ga je koristio kao
tacnu sa koje je jeo sendvie dok bi sedeo na steni i piljio u neto.
Zena se okrenula i sada je lagano koraala prema njemu. Artur je
pokuavao da proceni smer vetra, a da to ne ini previe upadljivo, pa se
malo vrteo levo-desno dok se ona primicala.
"Savet", ree ona. "Savet, ha?"
"Ovaj, da", ree Artur. "Da, to je..."
On se ponovo namrti, kao da hoe da proveri da nije neto proitao
pogreno i glupo se obreo na pogrenoj planeti ili tako neto. U brouri
je pisalo: 'Prijatelj ski raspoloeni metani rado e sa vama podeliti
znanje i mudrost drevnih naroda. Zavirite sa njima u uskovitlana
tajanstva vremena prolih i buduih!' Bili su tu i neki kuponi, ali Artura
je bilo previe sramota da ih isee ili pokua da ih nekome pokloni.
"Savet, ha", ree starica ponovo. "U stvari, kao neka vrsta opteg
saveta, kae. O emu? Sta da radi u ivotu, tako neto?"
"Da", ree Artur. "Tako neto. Poprilian problem na koji esto
nailazim, da budem savreno iskren." Oajniki je pokuavao, malim
trzavim pokretima, da stoji uz vetar od nje. Iznenadila ga je kada se
odjednom otro okrenula i pola od njega prema peini.
"Morae onda da mi pomogne sa fotokopirkom", ree ona.
"ta?" upita Artur.
"Fotokopirka", ponovi ona strpljivo. "Morae da mi pomogne da je
izvuem. Radi na solame baterije. Ali moram da je drim u peini da
ptice ne seru na nju."
"Razumem", ree Artur.
"Na tvom mestu, duboko bih udahnula pre ulaska", promrmlja
starica kada je kroila u tminu ulaza peine.
Artur uini kao to ga je posavetovala. Zapravo, gotovo da mu se
zavrtelo od previe kiseonika. Kada je osetio da je spreman, zadrao je
dah i krenuo za njom unutra.
Fotokopirka je bila ogromna, stara stvar na klimavim kolicima.
Stajala je pored samog ulaza u mutnim senkama peine. Tokovi su se
tvrdoglavo uprli u razliitim smerovima, a tle je bilo neravno i
kamenito.
"Idi i nadii se napolju", ree starica. Artur se sav zajapurio,
pokuavajui da joj pomogne da pomeri stvar.
On klimnu u olakanju. Ako njoj nije neprijatno, pomisli on, onda
nee biti ni njemu. Iziao je napolje i dva puta duboko udahnuo, a onda
se vratio da nastavi cimanje i guranje. Morao je da to uini nekoliko

puta pre nego to je maina najzad bila napolju.

Sunce je tuklo u nju. Starica ponovo nestade u peini i iznese
nekoliko umrljanih metalnih ploa koje je povezala za mainu da
prikupljaju sunevu energiju.
Ona zamirka prema nebu. Sunce je bilo prilino sjajno, ali dan je
bio magliast i mutan.
"To e potrajati", ree ona.
Artur odvrati da e biti srean da saeka.
Starica slegnu ramenima i odgaca do vatre. Nad njom je sadrina
kotlia brbotala i klokotala. Ona promea po njoj tapom.
"Nee da prezalogaji?" upita ona Artura.
"Jeo sam, hvala", uzvrati Artur. "Ne, stvarno. Jeo sam."
"Ma siguma sam da jesi", ree starica. Promeala je tapom. Posle
nekoliko minuta upecala je pare neega odatle, duvala da se malo
ohladi, a onda ga prinela ustima.
Jedno vreme zamiljeno je vakala.
Potom je odepala do gomile crknutih stvorova nalik jarevima.
Ispljunula je pare na gomilu. Polako je odepala nazad do kotlia.
Pokuala je da ga otkai sa svojevrsnog tronoca na kome je visio.
"Mogu li vam pomoi?" upita Artur i predusretljivo skoi. Pohitao je
do nje.
Zajedno su otkaili kotli sa tronoca i odneli ga nespretno niz blagu
padinu koja se sputala od njene peine prema krljavom i vornovatom
drvoredu to je obeleavao ivicu strmog, ali sasvim plitkog udubljenja
iz koga je zraila itava nova gama opakih mirisa.
"Spreman?" upita starica.
"Da..." ree Artur, iako nije imao pojma za ta.
"Jedan", ree starica.
"Dva", produi ona.
"Tri", dodalaje.
Artur u poslednji as shvati ta je nameravala. Zajedno su prosuli
sadrinu kotla u jarak.
Posle sat ili dva nedmeljubivog utanja, starica zakljui da su
solame ploe upile dovoljno suneve svetlosti da bi fotokopirka mogla
da se pokrene, a onda je otila da neto potrai u peini. Najzad je izila
sa nekoliko listova hartije i propustila ih kroz mainu.
Dala je kopije Artum.
"To je, ovaj, to je va savet, znai?" upita Artur, prelistavajui ih
nesigumo.
"Ne" ree starica. "To je pria mog ivota. Vidi, kvalitet saveta koji

ti neko moe ponuditi treba proceniti prema kvalitetu ivota koji je

savetodavac vodio u stvarnosti. E sad, ako pogleda taj dokument,
videe da sam podvukla sve krupnije odluke koje sam ikada donela, ne
bi li ih istakla. Sve su indeksirane i pobrojane. Vidi? Jedino mogu da ti
savetujem da donese odluke koje su tano suprotne onim odlukama
kakve sam ja donosila, jer onda moda nee zavriti na kraju ivota..."
Zastala je i ispunila plua da dobro drekne, "... u smrdljivoj, staroj
peini poput ove!"
Dohvatila je reket za stoni tenis, zasukala rukave, dotabanala do
svoje gomile crknutih stvorova nalik jarevima i navalila da rasteruje
muve uz polet i priljenost.
Poslednje naselje koje je Artur posetio sastojalo se iskljuivo od
izuzetno visokih motki. Bile su toliko visoke da sa zemlje nije bilo
mogue rei ta im se nalazi na vrhu i Artur je morao da se popne na tri
redom pre nego to je otkrio jednu koja je na vrhu imala ita izuzev
platforme pokrivene ptijim izmetom.
Nije to bio lak zadatak. Na motke ste se peli po kratkim, drvenim
klinovima zabijenim u njih u spiralama koje su se lagano uspinjale.
Svako ko je bio manje marljiv turista od Artura napravio bi nekoliko
fotografija i otiao pravo do najblieg bara i grila, gde ste, uz ostalo,
mogli kupiti veliki izbor naroito slatkih i sonih okoladnih torti da ih
jedete pred asketama. Ali, uglavnom kao posledica toga, veina asketa
je otila. U stvari, uglavnom su otili i osnovali unosne terapijske centre
po nekim od bogatijih svetova severozapadnog podogranka Galaksije,
gde je ivot laki za red veliine od otprilike sedamnaest miliona, a
okolada je naprosto boanstvena. Ispostavilo se da veina asketa
nikada nije videla okoladu pre nego to su se prihvatili asketizma.
Veina muterija koje su im dolazile u terapijske centre predobro su je
poznavale.
Na vrhu tree motke Artur zastade da doe do daha. Bilo mu je
veoma toplo i bio je zadihan, jer svaka motka bila je visoka nekih
pedeset ili ezdeset stopa. Cinilo mu se da se svet oko njega vrtoglavo
okree, ali to Artura nije mnogo brinulo. Znao je da, logino, ne moe
poginuti dok ne bude otiao na Stavromula Betu Videti: 'ivot, Vaseljena i
sve ostalo', glava 18. i zbog toga je uspeo da razvije bezbrian odnos
prema velikoj linoj opasnosti. Imao je malu vrtoglavicu od toga to
sedi u vazduhu, na visinu od pedeset stopa, i to na vrhu motke, ali iziao
je nakraj sa njom tako to je pojeo sendvi. Upravo se spremao da se
upusti u itanje fotokopiranog ivotopisa, kada ga u prilinoj meri prenu

blago nakaljavanje iza njega.

On se okrenu toliko naglo da je ispustio sendvi, koji se okretao kroz
vazduh na putu nanie i bio je prilino mali do trenutka kada se
zaustavio na tlu.
Otprilike na trideset stopa iza Artura stajala je druga motka i, samo
na njoj u retkoj umi od otprilike trideset motki, vrh je bio zauzet.
Zauzimao ga je starac koji je, sa svoje strane, izgleda, bio obuzet
dubokim mislima od kojih se mrgodio.
"Izvinite", ree Artur. Covek nije obraao panju na njega. Moda
nije mogao da ga uje. Vetar je pomalo duvao. Bila je ista sluajnost
to je Artur uo slabano nakaljavanje.
"Ehej?" dovikne Artur. "Zdravo!"
Covek se najzad obazre. Izgledalo je da je iznenaen to ga vidi.
Artur nije mogao da razabere da li je iznenaen i zadovoljan to ga vidi,
ili samo iznenaen.
"Je li otvoreno?" doviknu Artur.
Covek se namrti kao da nije shvatio. Artur nije mogao da vidi da li
ovaj nije uo ili nije razumeo.
"Sad u da skoknem tamo", doviknu Artur. "Nemojte otii."
On se spusti sa male platforme, ustro sasulja niz spiralne klinove i
stie u podnoje sa poprilinom vrtoglavicom.
Upravo se spremao da krene do motke na kojoj je starac sedeo, kada
shvati da je izgubio orijentaciju putem nanie i da nije siguran koja je
tano posredi.
Obazre se da nae orijentire i utvrdi koja je prava.
Popeo se na jednu. Nije bila ta.
"Prokletstvo", ree on. "Izvinite!" doviknu on ponovo starcu, koji je
sada bio pravo ispred njega, udaljen etrdeset stopa. "Izgubio sam se.
Stiem za minut." Ponovo je siao, sav zajapuren i zabrinut.
Kada je stigao, zadihan i oznojen, na vrh motke za koju je bio
siguran da je ona prava, on shvati da ga ovek, ovako ili onako, u stvari,
zavitlava.
"Sta hoe?" doviknu starac mrgodno. Sada je sedeo na vrhu motke
koju je Artur prepoznao kao onu na kojoj je jeo sendvi.
"Kako ste dospeli tamo?" doviknu Artur zbunjeno.
"Misli da u ti tek tako rei ono za uenje ega mi je bilo potrebno
etrdeset prolea, leta i jeseni sedenja na vrhu motke?"
"Staje sa zimama?"
"Staje sa zimama?"
"Zar ne sedi na motki i zimi?"

"To to sedim na motki veim delom ivota", ree ovek, "ne znai
da sam idiot. Zimi idem na jug. Imam vikendicu na moru. Sedim na
dimnjaku."
"Ima li kakvih saveta za putnike?"
"Da. Kupi vikendicu na moru."
"Shvatam."
Covek je piljio preko vrelog, sasuenog, pustog predela. Sa svog
mesta Artur je jedva razaznavao staricu, siunu mrlju u daljini koja je
plesala tamo i amo i tukla muve.
"Vidi li je?" doviknu odjednom starac.
"Da", ree Artur. "U stvari, obratio sam joj se za savet."
"Mnogo ti ona zna. Dobio sam vikendicu na moru zato to ju je ona
odbila. Kakav savet ti je dala?"
"Da radim sve suprotno od onoga to je inila."
"Drugim reima, kupi vikendicu na moru."
"Pretpostavljam da je tako", ree Artur. "Pa, moda u i kupiti
jednu."
"Hmmm."
Obzorje je plivalo u smradnoj izmaglici vruine.
"Neki drugi savet?" upita Artur. "Koji nema veze sa imanjima?"
"Vikendica na moru nije samo imanje. To je duhovno stanje", ree
ovek. Okrenuo se i pogledao Artura.
Neobino, ovekovo lice sada se nalazilo na samo dve stope od
Arturovog. U jednom pogledu delovalo je kao da ima savreno
normalan lik, ali telo mu je sedelo prekrtenih nogu na motki etrdeset
stopa daleko, dok mu je lice bilo tik uz Arturovo. Ne pokreui glavu,
kao da ne ini nita neobino, on ustade i kroi na vrh druge motke. Ili
je posredi samo vruina, pomisli Artur, ili za njega prostor ima drugaiji
oblik.
"Vikendica na moru", ree on, "ne mora ak ni da bude na moru.
Iako one najbolje jesu tamo. Svi volimo da se okupljamo", nastavi on,
"na graninim podrujima."
"Stvarno?" upita Artur.
"Tamo gde se dodiruju kopno i voda. Gde se dodiruju zemlja i
vazduh. Gde se telo susree sa duhom. Gde se prostor dodiruje sa
vremenom. Svi volimo da budemo na jednoj strani i da gledamo na
drugu."
Artur se strano uzbudio. Bile su to upravo one stvari kakve je
obeavala broura. Bio je tu ovek koji kao da se kretao po nekoj vrsti
eerovskog prostora i govorio zaista duboke stvari o svemu i svaemu.

Ipak, stvar je bila uznemirujua. ovek je sada koraao sa motke na

tle, sa tla na motku, sa motke na motku, sa motke na obzorje i nazad: to
to je inio bilo je potpuna besmislica u Arturovoj prostornoj Vaseljeni.
"Molim te, stani!" ree Artur odjednom.
"Ne moe da podnese, ha?" upita ovek. Bez i najmanjeg pokreta
obreo se nazad, sevi prekrtenih nogu na vrh motke etrdeset stopa
ispred Artura. "Doao si do mene radi saveta, ali ne moe da izie
nakraj ni sa im to ne prepoznaje. Hmmm. Znai, moraemo da ti
kaemo neto to ve zna, ali da ti zvui kao novost, ha? Pa, uobiajeni
posao, pretpostavljam." Uzdahnuo je i alostivo zamirkao u daljinu.
"Odakle si ti, mome?" upita onda.
Artur odlui da bude lukav. Muka mu je bilo od toga to ga je svako
koga bi sreo drao za potpunog idiota. "Zna ta", ree on. "Ti si
prorok. Zato ti ne kae meni?"
Starac ponovo uzdahnu. "Samo sam", ree on i zabaci ruku iza
glave, "pokuavao da zapodenem razgovor." Kada je ponovo stavio
aku ispred sebe, na dignutom kaiprstu vrtela mu se Zemljina kugla.
Bila je nepogreiva. On je ponovo odloi. Artur je bio zapanjen.
"Kako si..."
"Ne mogu ti rei."
"Zato ne? Preao sam toliki put."
"Ne moe videti ono to ja vidim, zbog toga to vidi ono to vidi.
Ne moe znati ta ja znam jer zna ono to zna. Ono to ja vidim i to
znam ne moe se dodati onome to ti zna, jer to nisu srodne stvari. Niti
to moe zameniti ono to ti vidi i to zna, jer to bi znailo zameniti
tebe samog."
"Stani, mogu li to da pribeleim?" upita Artur dok je uzbueno
preturao po depu da nae olovku.
"Moe da uzme jedan primerak na astrodromu", ree starac.
"Police su im prepune toga."
"Oh", ree Artur razoarano. "Pa, zar nema niega to se moda
odreenije tie mene?"
"Sve to uopte vidi, uje ili iskusi na bilo koji nain tie se
upravo tebe. Ti stvara Vaseljenu time to je opaa, prema tome
Vaseljena koju opaa tie se tebe."
Artur ga sumnjiavo pogleda. "Da li i to mogu dobiti na
astrodromu?" upita on.
"Proveri", ree starac.
"Kae u brouri", ree Artur, izvadivi je iz depa i ponovo
pogledavi, "da mogu dobiti linu molitvu, stvorenu posebno za mene i

za moje potrebe."
"Oh, dobro", ree starac. "Evo ti molitve. Ima olovku?"
"Da", ree Artur.
"Ide ovako. Da vidimo: 'Zatiti me od znanja onoga to ne treba da
znam. Zatiti me ak i od znanja o tome da postoje stvari koje se mogu
znati, a koje ja ne znam. Zatiti me od znanja da sam odluio da ne
znam stvari koje sam odluio da ne znam. Amin.' To ti je to. To ionako
izgovara nemo u sebi, pa kad je tako, moe i naglas."
"Hmmm", ree Artur. "Pa, hvala..."
"Strano je bitno da sa tom molitvom ide jo jedna", nastavi starac,
"pati je bolje da pribelei i nju."
"U redu."
"Ide ovako: 'Gospode, gospode, gospode...' Najbolje je ubaciti i taj
deo. Nikada nisi siguran. 'Gospode, gospode, gospode. Zatiti me od
posledica gornje molitve. Amin.' I to ti je to. Najvei deo nevolja u koje
ljudi zapadnu u ivotu potie otud to propuste ovaj poslednji deo."
"Jesi li ikada uo za mesto zvano Stavromula Beta?" upita Artur.
"Ne."
"Pa, hvala ti na pomoi", ree Artur.
"Nema na emu", ree ovek sa motke i ieznu.

10.
Ford se baci na vrata glavnog i odgovomog urednika, skupi se u
vrstu loptu kada okvir prsnu i popusti, brzo se otkotrlja preko poda do
mesta na kome je stajala fina sofa od guvane koe i uspostavi strateku
operacionu bazu iza nje.
Takav je bar bio plan.
Na nesreu, fina siva sofa od guvane koe nije vie bila tamo.
Zbog ega, pomisli Ford dok se okretao usred vazduha, zaokolio,
zaronio i sakrio se iza Harlovog radnog stola, ljudi imaju tu glupavu
opsesiju da preureuju nametaj po uredu svakih pet minuta?
Zato su, na primer, zamenili savreno ispravnu, iako prilino
bezlinu sivu sofu od guvane koe neim to je delovalo kao mali
tenk?
I ko je sad ovaj visoki tip sa prenosnim raketnim lanserom na
ramenu? Neko iz upravnog? Nemogue. Ovo je bila uprava. Ili je bar
glavna uprava 'Vodia'. Odakle su dolazili tipovi iz tog preduzea
TnfiniDim' Zarkon bi ga znao. Nije bilo sunano mesto, sudei po
puevskoj boji i sastavu njihove koe. Sve je to pogreno, pomisli Ford.
Ljudi povezani sa 'Vodiem' treba da dolaze sa sunanih mesta.
U stvari, bilo ih je nekoliko i izgledalo je da su svi tee naoruani i
oklopljeni nego to bi se to normalno oekivalo od slubenika jedne
kompanije, ak i u dananjem grubom i naopakom poslovnom svetu.
Razume se, pravio je mnogo pretpostavki. Pretpostavio je najpre da
su krupni, puevski bledunjavi tipovi, bikovskih vratova, na neki nain
povezani sa preduzeem TnfmiDim'; bila je to razlona pretpostavka i
on je njome bio zadovoljan, tim pre to su na pancirima imali natpise
'Preduzee InfmiDim'. Ipak, imao je neprijatan oseaj da ovo nije
poslovni sastanak. Takoe je imao neprijatan oseaj da su mu ta
puolika stvorenja na neki nain poznata. Poznata, ali u nepoznatoj
odei.
No, dobro, bilo kako bilo, nalazio se u sobi ve dobre dve i po
sekunde i pomislio je da bi otprilike bilo vreme da zapone neto
konstruktivno. Mogao bi, na primer, da uzme nekog za taoca. To ne bi
bilo loe.
Van Harl je sedeo u svojoj stolici na okretanje, delovao je
uznemireno, bledo i potreseno. Verovatno je dobio i neke loe vesti,
pored te voruge na potiljku. Ford skoi na noge i jurnu prema njemu.
Pretvarajui se da ga je valjano i vrsto poduhvatio ispod laktova,
Ford uspe da neprimetno ubaci Ident-i-Olak nazad u Harlov unutranji

dep.
Premija!
Uinio je ono zbog ega je doao. Sada samo treba reima da se
izvue odatle.
"U redu", ree on. "Ja..." On zastade.
Veliki tip sa raketnim lanserom okrenuo se prema Fordu Prefektu i
uperio oruje na njega, to Ford nije mogao da ne smatra izuzetno
neodgovornim ponaanjem.
"Ja..." poe on ponovo, a onda, gonjen naglim porivom, odlui da se
sagne.
Zau se zagluujui urlik kada plamenovi poskoie sa zadnje strane
raketnog lansera, a raketa iskoi spreda.
Raketa projuri pored Forda i pogodi veliki panoramski prozor, koji
bljunu prema napolje u pljusku miliona paradi pod silinom eksplozije.
Siloviti udami talasi buke i vazdunog pritiska prostree se po sobi i
poistie kroz prozor nekoliko stolica, ormari za dokumentaciju i
Kolina, robota bezbednjaka.
Ah! Znai, nisu u potpunosti otporni na rakete, pomisli Ford Prefekt.
Neko bi trebalo da prozbori koju re sa nekim zbog toga. On se odvoji
od Harla i pokua da odredi kojim putem bi trebalo da pobegne.
Bio je opkoljen.
Veliki tip sa raketnim lanserom nametao je omje u poloaj za novo
opaljivanje.
Ford nije imao pojma ta da uini.
"Cuj", ree on ozbiljnim glasom. Ali nije bio siguran koliko daleko
e ga dovesti izgovaranje stvari poput 'uj' ozbiljnim glasom, a vreme
nije bilo na njegovoj strani. Pa ta da radi, pomisli on, samo jednom si
mlad - i baci se kroz prozor. To e bar zadrati inilac iznenaenja na
njegovoj strani.

11.
Prva stvar koju e morati da uini, pomisli otupljeno Artur Dent,
jeste da izgradi sebi ivot. Ovo je znailo da je morao da nae planetu
na kojoj e ga voditi. To je morala biti planeta na kojoj je mogao da
die i na kojoj je mogao da ustane i sedne, a da ne oseti neprijatnost
zbog sile tee. To je trebalo da bude negde gde je nivo kiseline nizak i
gde biljke ne pokuavaju da te napadnu.
"Ne volim to moram da budem antropista u vezi sa tim", ree on
neobinom stvorenju iza altera centra za savetovanje raseljenih lica na
Pintltonu Alfi, "ali ba bih voleo da ivim negde gde ljudi otprilike
izgledaju kao ja. Znate. Ovako ovekoliko."
Neobini stvor za alterom zamlatara delom svojih neobinijih
izraslina; izgledalo je da ga je ta zamisao ba zgranula. On pocuri i
otpljeska sa sedita, odmereno stade da iba po podu, proguta stari
metalni ormari za spise, pa, uz silno podrigivanje, izbljuva
odgovarajuu ladicu, a iz uha mu izbie dva blistava pipka. Izvadio je
dve fascikle iz ladice, usisao ladicu unazad i ponovo povratio ormari.
Otibao je nazad preko poda, pocurio na mesto i pljesnuo fascikle na
sto.
"Vidi li neto to ti se dopada?" upita on.
Artur nervozno poe da pregleda prljave i vlane listove hartije.
Oigledno se nalazio u zaostalom delu Galaksije i donekle ulevo u
odnosu na onu Vaseljenu koju je poznavao i priznavao. Na mestu gde je
trebalo da mu se nalazi dom bila je trula seljaka planeta, natopljena
kiom i naseljena propalicama i vodoveprovima. Ovde ak i
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' kao da je radio tek povremeno i
upravo je zbog toga bio prisiljen na ovakva propitivanja po ovakvim
mestima. Mesto za koje se uvek raspitivao bila je Stavromula Beta, ali
za takvu planetu niko nikada nije uo.
Raspoloivi svetovi delovali su prilino jadno. Imali su malo da mu
ponude zbog toga to je on imao malo da ponudi njima. Bilo ga je
izuzetno sramota kada je shvatio da, iako potie sa sveta koji je imao
kola, kompjutere, balet i armanjak, on lino nema pojma kako ita od
svega toga radi. Nije umeo da se bavi niim od svega toga. Preputen
sam sebi, nije bio u stanju ni toster da napravi. Bio je otprilike u stanju
da napravi sendvi, i to mu je bilo to. Nije vladala velika potranja za
njegovim uslugama.
Arturovo srce klonu. To ga je iznenadilo, jer mislio je da je ve
stiglo najnie to moe. On na trenutak zatvori oi. Toliko je eleo da

bude kod kue. Toliko je eleo da njegov rodni svet, prava Zemlja na
kojoj je odrastao, nije bila unitena. Toliko je eleo da se nita od svega
toga nije dogodilo. On poele da se, kad ponovo otvori oi, zatekne na
pragu svog malog imanja na zapadu Engleske, da sunce sija na zelene
bregove, da putem ide potanski kombi, da zelenkade cvetaju u vrtu, a
da se u daljini pab otvara za ruak. Toliko je eleo da odnese novine do
paba i ita ih uz kriglu gorkog. Toliko je eleo da reava ukrtene rei.
Toliko je eleo da se beznadeno zaglavi na sedamnaest vodoravno.
On otvori oi.
Neobini stvor iznervirano je pulsirao na njega i lupkao nekakvom
pseudopodijom po stolu.
Artur zavrte glavom i pogleda sledei list hartije.
Jadno, pomisli. I sledei.
Veoma jadno. I sledei.
Oh... E, to je ve delovalo bolje.
Bio je to svet po imenu Bartldan. Imao je kiseonik. Imao je zelene
bregove. Cak je, kako se inilo, imao cenjenu knjievnu kulturu. Ali
stvar koja mu je najvie pobudila zanimanje bila je fotografija grupice
ljudi sa Bartldana koji su stajali na trgu nekog naselja i prijatno se
smeili prema fotoaparatu.
"Ah", ree on i podie sliku do neobinog stvora za stolom.
Oi ovoga ispuzae na peteljkama i zakotrljae se gore i dole po
paretu hartije, ostavljajui svetlucavi trag sluzi.
"Da", ree on zgaeno. "Stvamo izgledaju ba kao ti."
Artur se preselio na Bartldan i, koristei novac koji je dobio tako to
je prodao iseene nokte i neto pljuvake u banku DNK, kupio sebi stan
u naselju prikazanom na slici. Bilo je prijatno. Vazduh je bio mirisav.
Ljudi su izgledali kao on i inilo se da im ne smeta to je i on tu. Nisu
ga niim napadali. Kupio je neto odee i ormari u kome e je drati.
Obezbedio je sebi ivot. Sada je trebalo da mu nae svrhu.
Najpre je pokuao da sedi i ita. Ali bartldanska knjievnost, iako
slavna u itavom tom sektom Galaksije, kao da nije mogla da mu zadri
panju. Problem je bio u tome to, u stvari, nije govorila o ljudskim
biima. Narod Bartldana bio je izuzetno nalik ljudima po izgledu, ali
kada biste nekome rekli: 'Dobro vee', ovaj bi se obazro uz blago
iznenaenje, onjuio vazduh i rekao da stvamo izgleda da je onako ne
ba loe vee, sad kada je Artur to ve pomenuo.
"Ne, htedoh da kaem da ja vama elim dobro vee", uzvratio bi
Artur, to jest, na poetku je tako uzvraao. Ubrzo je nauio da izbegava

takve razgovore. "Hou da kaem, nadam se da e vam vee biti

dobro", dodao bi.
Jo zbunjenosti.
"Zelite?" upitao bi najzad Bartldananin uz uglaenu zbunjenost.
"Ovaj, da", morao bi onda da kae Artur. "Izrazio sam nadu da..."
"Nadu?"
"Da."
"taje to nada?"
Dobro pitanje, pomislio bi Artur za sebe i povukao se nazad u sobu
da razmisli o stvarima.
Sa jedne strane, nauio je da potuje ono to je saznao o pogledu
Bartldanana na svet, a to je da je Vaseljena ono to jeste, uzmi je ili
ostavi. Sa druge strane, nije mogao da ne oseti da ne eleti nita, ak ni
ne prieljkivati neto ili ne nadati se neemu, naprosto nije prirodno.
Prirodno. To je bila ona nezgodna re.
Jo davno shvatio je da mnoge stvari koje je smatrao za prirodne,
kao to su kupovanje boinih poklona ljudima, zaustavljanje na
crvenom svetlu ili padanje sa ubrzanjem od trideset dve stope u sekundi
na kvadrat, predstavljaju samo navike sa njegovog matinog sveta i ne
dejstvuju obavezno na isti nain i na drugim mestima; ali nita ne
prieljkivati - to stvarno nije moglo biti prirodno, zar ne? Bilo bi to kao
da ne die.
Disanje je bilo jo neto ime se Bartldanani nisu bavili, i pored
sveg tog kiseonika u atmosferi. Uglavnom su samo bazali unaokolo.
Povremeno su trali i igrali odbojku i takve stvari (bez ikakve elje da
pobede, razume se - naprosto su igrali, pa ko dobije, taj dobije), ali
nikada nisu, u stvari, disali. Bilo im je to, iz nekog razloga, nepotrebno.
Artur je ubrzo otkrio da je igranje odbojke sa njima malo previe
sablasno. Iako su izgledali kao ljudi i ak se kretali i zvuali kao ljudi,
nisu disali i nisu prieljkivali stvari.
Disanje i prieljkivanje stvari, sa druge strane, bili su otprilike jedino
to je Artur radio po itav dan. Ponekad bi toliko estoko prieljkivao
stvari, da bi mu disanje postalo sasvim uzbueno, pa bi morao da ode i
malo prilegne. Sam. U svojoj maloj sobi. Toliko daleko od sveta na
kome je roen da mozak ak nije bio u stanju da mu preradi onu vrstu
brojeva koji su tu bili u pitanju, a da se pri tom ne obeznani.
Vie je voleo da ne razmilja o tome. Najvie mu se dopadalo da
sedi i ita - ili bi mu se bar dopadalo da je bilo iega vrednog itanja.
Ali niko u bartldananskim priama nikada nije poeleo neto. Cak ni
au vode. Svakako, uzeli bi jednu ukoliko su edni, ali ako je nema,

vie ne bi razmiljali o tome. Proitao je itavu jednu knjigu u kojoj je

glavni junak, tokom jedne nedelje, raduckao po bati, dobro se naigrao
odbojke, pomogao da se popravi put, napravio svojoj eni dete i onda
neoekivano umro od ei neposredno pre poslednje glave. U oajanju,
Artur je preeljao knjigu unazad i najzad naao mesto na kome se
uzgred pominje neki problem sa vodovodom u drugoj glavi. I to je bilo
to. I tako tip umire. Naprosto se desi.
Nije to ak bio ni vrhunac knjige, jer vrhunca uopte nije bilo. Lik je
umro otprilike na treini puta kroz pretposlednju glavu knjige, a
preostali bio je naprosto posveen popravci puta. Knjiga se zavravala
tano na sto hiljaditoj rei, zbog toga to su na Bartldanu knjige uvek
bile tano toliko duge.
Artur baci knjigu preko sobe, prodade sobu i ode. Poeo je oajniki
da putuje, sve je vie trgovao pljuvakom, noktima, krvlju, kosom,
svime to je makar ko eleo, ne bi li kupio karte. Za seme, otkrio je,
mogao je da putuje prvom klasom. Nigde se nije naselio, postojao je
samo u hermetinom, sumranom svetu kabina hipersvemirskih
brodova, jeo je, pio, spavao, gledao filmove, zaustavljao se samo po
astrodromima da da jo DNK i uhvati sledei brod za daleke krajeve.
Cekao je i ekao da se dogodi neto nepredvieno.
Nevolja sa pokuajem da naterate ono eljeno nepredvieno da se
dogodi jeste u tome to ono to nee. To nije ono to 'nepredvieno'
znai. Nepredvieni dogaaj koji se najzad odigrao uopte nije bio ono
to je Artur planirao. Brod na kome se nalazio sevnuo je u hipersvemir,
jezivo zatreperio istovremeno izmeu devedeset sedam razliitih taaka
u Galaksiji, zakaio se za neoekivani zagrljaj sile tee neke
nekartografisane planete u jednoj od njih, njena spoljanja atmosfera
zarobila ga je i on poe da pada, uz urlik i cepanje, pravo na nju.
Brodski sistemi itavim putem nanie bunili su se da je sve savreno
normalno i pod kontrolom, ali kada se brod poslednji put grozniavo
zakovitlao, silovito projurio kroz pola milje drvea i najzad eksplodirao
u loptu uzavrelog plamena, postalo je jasno da ipak nije tako.
Vatra zahvati umu, prokljua u no, a zatim se pristojno ugasi,
budui da se u dananje vreme to zakonom zahteva od svih
nenajavljenih poara koji premaaju odreenu veliinu. Kratko vreme
potom drugi mali poari buknuli bi to i tamo, dok su parad rasutih
ostataka na miru eksplodirala kada bi im za to kucnuo as. Onda je i to
zamrlo.
Artur Dent je iz iste dosade beskrajnog meuzvezdanog putovanja
bio jedini na brodu koji se potanko upoznao sa brodskim postupcima pri

opasnim i nepredvienim prizemljenjima i zato je jedini preiveo udes.

Leao je oamuen, izlomljen i okrvavljen u nekoj vrsti vazduaste,
ruiaste plastine aure po kojoj je bilo ispisano: 'Zelimo vam prijatan
dan' na preko tri hiljade razliitih jezika.
Crne, urlajue tiine vrtoglavo su mu plutale po razbijenom umu.
Znao je uz neku vrstu otupljene izvesnosti da e preiveti, jer jo nije
bio na Stavromula Beti.
Posle neega to je delovalo kao venost bola i tmine, on postade
svestan nemih oblija koja su se kretala oko njega.

12.
Ford se sunovraao po otvorenom vazduhu kroz oblak paradi stakla
i komada stolica. Ponovo nije promislio o stvarima, ve se ravnao po
sluhu kako bi sebi kupio vreme. Otkrio je da u trenucima velikih kriza
esto prilino pomae ako pusti da mu se pred oima odvrti film ivota.
To mu je prualo priliku da promisli o stvarima, sagleda dogaaje u
nekoj vrsti perspektive, a ponekad je dobijao kljuni nagovetaj o tome
ta da uini sledee.
Bila je tu zemlja koja mu je jurila u susret ubrzanjem od trideset
stopa u sekundi na kvadrat, ali, pomisli on, sa tim problemom
pozabavie se kada doe vreme. Sve po redu.
Ah, evo ga, dolazi. Njegovo detinjstvo. Stvari za dreme, sve je to
proao ranije. Slike su sevale kraj njega. Dosadni trenuci na Betelgezu
Pet. Zaphod Biblbroks kao deak. Da, to je sve ve znao. Poele da u
mozgu ima neku vrstu dugmeta za brzo premotavanje. Zurka za njegov
sedmi roendan, kada su mu poklonili prvi pekir. Hajde, hajde.
Okretao se i vrteo nanie, a spoljanji vazduh na toj visini
predstavljao je hladni ok za njegova plua. Nastojao je da ne udie
staklo.
Rana putovanja na druge planete. Oh, za ime Zarkona, bilo je to
poput nekog dokumentarca o svemirskim putovanjima, pre glavne
predstave. Poeci rada za 'Vodi'.
Ah!
To su bili dani. Radili su u kolibi na atolu Bvenela, na planeti
Fanala, pre nego to su je Riktanarkali i Dankvedi razvertlali. Pet-est
tipova, poneki pekir, pregrt savrenih digitalnih naprava i, najvanije,
mnogo snova. Ne. Najvanije je bilo mnogo fanalanskog ruma. Ako ba
hoe da bude u potpunosti taan, krajnje najbitnija stvar bio je stari
danks, onda fanalanski rum, a i neke plae po kojima su se motale
lokalne devojke, ali i snovi su bili bitni. Sta li im se u meuvremenu
desilo?
U stvari, nije mogao da se priseti o emu su bili ti snovi, ali u svoje
vreme delovali su neizmemo znaajno. U njima u svakom sluaju nije
bilo mesta za ogromnu uredsku zgradu niz koju je sada padao. Do svega
je dolo kada su neki iz prvobitnog tima reili da se skrase na jednom
mestu, pa su postali pohlepni, dok su on i dmgi ostali na terenu da
istrauju i stopiraju i postepeno bivali sve izdvojeniji od poslovne more
u koju se 'Vodi' neizbeno pretvarao i arhitektonske udovinosti u
koju se naselio. Gde su u svemu tome bili snovi? On pomisli na sve

silne advokate kompanije koji su sada zauzimali polovinu zgrade, na

sve pomonike urednika, njihove sekretarice, advokate njihovih
sekretarica i sekretarice advokata njihovih sekretarica, kao i na, najgore
od svega, raunovoe i propagandno odeljenje.
Napola mu je bilo na umu da naprosto nastavi da pada. Da pokae
srednjak itavoj bandi.
Sada je upravo prolazio sedamnaesti sprat, gde se nalazilo odeljenje
za propagandu. Gomila mudrijaa koji su raspravljali o tome kakve bi
boje 'Vodi' trebalo da bude i iskazivali savreno nepogreivu vetinu
da pametuju kada je sve ve gotovo. Da je iko od njih sluajno
pogledao kroz prozor u tom trenutku, prenerazio bi ga prizor Forda
Prefekta koji pada pokraj njih u sigumu smrt i pokazuje im srednjak.
Sesnaesti sprat. Pomonici urednika. Kopilad. Sta je sa svim onim
njegovim tekstovima koje su isekli? Petnaest godina istraivanja koje je
poslao samo sa jedne planete, a oni su ih sasekli na dve rei. 'Uglavnom
bezopasni'. Srednjaki njima.
Petnaesti sprat. Logistika administracija, ta god im to znailo. Svi
su imali velike limuzine. Eto ta je znailo.
Cetrnaesti sprat. Kadrovsko. Lukavo je podozrevao da su oni
zakuvali njegovo petnaestogodinje izgnanstvo dok se 'Vodi'
preobraavao u korporacij ski monolit (ili, radije, duolit - ne sme
zaboraviti advokate).
Trinaesti sprat. Istraivanje i razvoj.
Stani malo.
Trinaesti sprat.
Morao je u tom trenutku da razmilja prilino brzo, jer je situacija
postajala malice hitna.
Iznenada se prisetio ploe za prikaz spratova u liftu. Na njoj nije bilo
trinaestog sprata. Nije tome posvetio mnogo panje, budui da je
proveo petnaest godina na prilino zaostaloj planeti Zemlji gde su bili
sujevemi u pogledu broja trinaest, tako da se navikao da boravi po
zgradama koje su brojale spratove bez njega. Ali ovde nije bilo razloga
za to.
Prozori trinaestog sprata, nije mogao da ne primeti kada je prohujao
pokraj njih, bili su zamraeni.
Sta li se tamo deavalo? On poe da se prisea svih stvari o kojima
je Harl govorio. Jedan, novi, multidimenzioni 'Vodi' proiren preko
beskonanog broja Vaseljena. Uz nain na koji je to Harl izneo, zvualo
je poput ludake besmislice koju je odsanjalo propagandno odeljenje uz
jaku potporu raunovoa. Ukoliko je bilo imalo stvamije, ond aje bila

re o veoma uvrnutoj i opasnoj zamisli. Da li je posredi bila stvarnost?

Sta se deavalo iza zamraenih prozora na izdvojenom trinaestom
spratu?
Ford oseti kako mu raste radoznalost, a potom i panika. Bila je to
potpuna lista oseanja kojima je raspolagao. U svakom drugom pogledu
brzo je padao. Stvamo bi trebalo da okrene um razmiljanju kako da
izvue ivu glavu iz te situacije.
On baci pogled nanie. Nekih stotinu stopa ispod njega ljudi su
mileli na sve strane, a neki su poinjali da diu poglede sa puno
iekivanja. Raiavali su mu mesto. Cak su privremeno prekinuli
divni i potpuno luckasti lov na voketa.
Mrzeo bi kada bi morao da ih razoara, ali otprilike dve stope ispod
njega, to nije shvatio ranije, nalazio se Kolin. Kolin je oigledno
sreno igrao uz njega, pratio ga i ekao da odlui ta e.
"Koline!" dreknuFord.
Kolin nije odgovarao. Ford se sledi. Onda odjednom shvati da nije
rekao Kolinu da mu je ime Kolin.
"Doi ovamo!" dreknuFord.
Kolin dolebde do njega. Kolin je neizmerno uivao u spustu i nadao
se da je isti sluaj i sa Fordom.
Kolinov svet neoekivano se pomrai kada ga Fordov pekir
iznenada obavi. Kolin neposredno potom oseti kako postaje mnogo,
mnogo tei. Bio je pun uivanja i oduevljen zbog izazova koji mu je
Ford postavio. Samo nije bio siguran hoe li uspeti sa ovim da izie
nakraj, to je bilo sve.
Pekir je obujmio Kolina. Ford je visio sa pekira i stezao ga za
pomb. Dmgim stoperima dopadalo se da obrade pekire na razne
naine; utkali bi im u tkaninu razne ezoterine alatke i pomagala, ak i
kompjutersku opremu. Ali Ford je bio purista. On je voleo kad stvari
ostaju jednostavne. Nosio je obian pekir iz obine prodavnice tkanina
za domainstvo. Cak je imao i nekakav plavi i miasti cvetni dezen, i
pored njegovih uestalih pokuaja da ga izbeli i ispere. Kroz pekir je
bilo provueno nekoliko paradi ice, savitljiva pisaljka, a jedan ugao
bio je natopljen hranljivim sastojcima da moe da ih sisa u sluaju
vanrednih prilika, ali inae je to bio obian pekir kojim moete da
obriete lice.
Jedina prava izmena, u ije ga je izvoenje ubedio jedan prijatelj,
bilo je ojaavanje pomba.
Ford je stezao pombe kao manijak.
I dalje su se sputali, ali brzina je bila usporena.

"Gore, Koline!" vikaoje.

Nita.
"Tvoje ime", povika Ford, "je Kolin. I zato, kada viem: 'Gore,
Koline!' onda elim da ti, Koline, poe nagore. U redu? Gore, Koline!
Nita. Ili, tanije, neka vrsta priguenog stenjanja od Kolina. Ford
oseti prilian nemir. Sada su se sputali veoma polako, ali Ford se
oseao vrlo nemimo u pogledu naroda koji se prikupljao na tlu pod
njim. Prijateljski lokalni tipovi u lovu na voketa razilazili su se, a
zdepasti, masivni stvorovi, bikovskih vratova i puevske boje,
opremljeni raketnim lanserima, pojavljuvali su se, kako je izgledalo, iz
onoga to se obino naziva prazan vazduh. Prazan vazduh, kao to svi
iskusni galaktiki putnici dobro znaju, u stvari je krcat raznim
viedimenzionim sloenostima.
"Gore!" dreknu Ford ponovo. "Gore! Koline, idi gore!"
Kolin se naprezao i jeao. Sada su manje ili vie bili nepokretni u
vazduhu. Ford oseti kako mu prsti pucaiu.
"Gore!"
Ostajali su nepokretni.
"Gore, gore, gore!"
Pu se pripremao da lansira raketu na njih. Ford naprosto nije mogao
da poveruje. Visio je sa pekira, a jedan pu pripremao se da lansira
raketu na njega. Ponestajalo mu je zamisli o tome ta bi mogao da uini
i postajao je ozbiljno uznemiren.
Ovo je bila vrsta situacije u kojoj se obino oslanjao na savete
'Vodia', koliko god ovi bili izluujui ili nejasni, ali ovo nije bio
trenutak za posezanje u dep. A 'Vodi' sada, izgleda, vie i nije bio
prijatelj i saveznik, ve je i sam postao izvor opasnosti. Pa, visio je
pored ureda 'Vodia', Zarkona mu, a ugroavali su ga stvorovi koji su
sada, izgleda, bili vlasnici ove stvari. Sta se desilo sa snovima kojih se
nejasno seao sa atola Bveneli? Trebalo je da dopuste da se dogode.
Trebalo je da ostanu tamo. Da ostanu na plai. Da vode ljubav sa
dobrim enama. Da ive od ribe. Trebalo je da zna da je sve pogreno
onog trenutka kada su poeli da kae koncertne klavire nad bazenom sa
morskim udovitima u atrijumu. On poe da se osea temeljito
protraeno i bedno. Prsti su mu bili u vatri od napregnutog bola. A
lanak na nozi jo ga je boleo.
Oh, hvala ti, lanku, pomisli on gorko. Hvala ti to u ovom trenutku
iznosi sopstvene probleme. Pretpostavljam da bi voleo finu, toplu vodu
u lavoru kako bi se oseao bolje, je li tako? Ili bi bar voleo kada bih se...
Tog asa mu je sinulo.

Oklopni pu zabacio je raketni lanser za rame. Raketa je verovatno

bila tako sazdana da pogodi sve na svom putu to se kree.
Ford se trudio da se ne preznojava zbog toga to osea kako mu
stisak na avovima pekira poputa.
Palcem zdrave noge stao je da gura petu cipele na bolnoj nozi.
"Kreni gore, proklet bio!" promrmlja Ford beznadeno Kolinu, koji
se veselo naprezao, ali nije imao snage da se digne. Ford je nastavljao
posao na peti cipele.
Pokuavao je da proceni vreme, ali nije vredelo. Naprosto, treba to
da uini. Imao je prilike samo za jedan udarac, i to mu je to. Sada je
skinuo zadnji kraj cipele sa pete. Iskrivljeni lanak malo ga je manje
boleo. Znai, to mu je prijalo, ha?
Drugim stopalom utnuo je petu cipele. Ova mu skliznu sa stopala i
poe da pada kroz vazduh. Otprilike pola sekunde kasnije raketa
eruptira sa njuke lansera, mimoie se sa cipelom koja joj je padala u
susret, munjevito promeni smer kretanja i poe nadole, pravo za
pokretnom metom, pogodi je i eksplodira uz silan oseaj zadovoljstva i
samodostignua.
Sve se to dogodilo na otprilike petnaest stopa od zemlje.
Glavna silina eksplozije bila je usmerena nadole. Tamo gde je,
sekundu ranije, stajao vod slubenika preduzea TnfmiDim', sa
raketnim lanserom, na elegantnom, terasastom trgu poploanom velikim
ploama svetlucavog kamena, iseenog u drevnim kamenolomima
alabastera na Zentalvabuli, sada je, umesto svega toga, stajala gadna
rupaga, puna krhotinama i uta.
Ogromni nalet vrelog vazduha pokulja sa mesta eksplozije i baci
Forda i Kolina silovito prema nebu. Ford se oajniki i slepo borio da
zadri stisak, ali nije uspeo. Bespomono je stao da se okree na putu
prema nebu, dostigao vrhunac parabole, zastao i onda poeo ponovo da
pada. Padao je, padao i padao i iznenada se gadno nabio na Kolina, koji
se jo dizao.
Oajniki se zakaio za malog, loptastog robota. Kolin se divljaki
okretao po vazduhu prema tornju ureda 'Vodia', pokuavajui, uz silno
uivanje, da povrati kontrolu i da uspori.
Svet se vrtoglavo okretao oko Fordove glave dok su se vrteli i
kovitlali jedan oko drugoga, a onda, podjednako vrtoglavo, sve namah
prestade.
Ford se nae, oamuen, na simsu nekog prozora.
Pekir je upravo padao kraj njega; on posegnu i dohvati ga.
Kolin je lebdeo u vazduhu na nekoliko ina od simsa.

Ford se obazre u izgruvanoj, okrvavljenoj i zadihanoj izmaglici.

Sims je bio irok samo oko jednu stopu, a on je opasno balansirao na
njemu na visini od trinaest spratova.
Trinaest.
Znao je da su na visini od trinaest spratova zbog toga to su prozori
bili zamraeni. Bio je gorko uznemiren. Kupio je te cipele po nekoj
besmisleno niskoj ceni u prodavnici na donjem Ist Sajdu u Njujorku.
Kao posledica toga, napisao je itav esej o radostima dobre obue, koji
je u potpunosti odbaen u debaklu pod naslovom 'Uglavnom bezopasni'.
Prokleto neka je sve.
A sada mu je, povrh svega, jo i jedna cipela nestala. Zabacio je
glavu i zapiljio se u nebo.
Ne bi to bila takva mrana tragedija da dotina planeta nije bila
unitena, to je znailo da nikada nee moi da pod istim uslovima
nabavi drugi par.
Dodue, budui da postoje beskonani boni ogranci verovatnoe,
postojao je, razume se, i gotovo beskonaan broj umnoaka planete
Zemlje, ali, kada razmislite o sutini, jedan par cipela, ma koliko bio
fin, ipak nije neto za im ete tek tako krenuti u potragu, zavitlavajui
se pri tom sa viedimenzionim vreme/prostorom.
On uzdahnu.
Oh, dobro, najbolje bi bilo da se pomiri sa sudbinom. Bar mu je
spasla ivot. Za sada.
Nalazio se na simsu irokom jednu stopu, na trinaestom spratu
zgrade, i uopte nije bio siguran da li je ovaj poloaj bio vredan jedne
dobre cipele.
Zagledao se slueno kroz zamraeno staklo.
Bilo je mrano i nemo poput grobnice.
Ne. Bilo je smeno pomisliti tako neto. Bio je na nekoliko sjajnih
urki po grobnicama.
Da li je mogao da opazi nekakav pokret? Nije bio sasvim siguran.
Cinilo mu se da moe da vidi nekakvu neobinu, lepetavu senku.
Moda je to bila njegova sopstvena krv koja je kapala preko trepavica.
On je obrisa. Covee, to bi voleo da ima negde imanje, pa da tamo gaji
ovce. Ponovo je zavirio kroz prozor, pokuavajui da razazna kakav je
to oblik, ali imao je oseaj, toliko uobiajen u dananjoj Vaseljeni, da
gleda neku vrstu optike varke i da se to samo njegove oi bleskasto
zavitlavaju sa njim.
Da li se tamo nalazi nekakva ptica? Da li su to krili na skrivenom
spratu iza zamraenog stakla otpornog na raketne udare? Neiji

ptiarnik? Tamo unutra, sasvim sigurno, neto je lepetalo, ali nije toliko
liilo na pticu; vie na neku vrstu pticolike rupe u prostoru.
On zatvori oi, to je ionako eleo da uini. Upita se ta da uini
sledee. Da skoi? Da se penje? Nije verovao da postoji neki nain na
koji bi mogao da provali unutra. U redu, staklo navodno otporno na
raketne udare nije izdralo kada se nalo na iskuenju pred pravom
raketom, ali, sa druge strane, bila je to raketa ispaljena iznutra i sa
veoma malog rastojanja, to je predstavljalo mogunost koja
inenjerima to su ga sazdali verovatno uopte nije pala na pamet. To
nije znailo da e biti u stanju da provali prozor ovde tako to e
omotati pesnicu pekirom i udariti. Ma ta, kog vraga, pomisli on,
svejedno zamahnu i povredi pesnicu. Bilo je ba dobro to sa mesta na
kome je sedeo nije mogao da zamahne valjano, jer bi je moda povredio
ba gadno. Zgrada je silno ojaana kada je u potpunosti preureena
posle napada sa Zablje zvezde i verovatno je bila najtee oklopljena
izdavaka kompanija u svetu biznisa, ali u svakom sistemu, pomisli on,
postoji neka slabost, koju je ugradio odbor korporacije. Ve je otkrio
jednu. Inenjeri koji su sazdali staklo nisu oekivali da ga pogodi raketa
sa malog rastojanja i iznutra, i zato prozor nije izdrao.
Dakle, ta inenjeri ne bi oekivali da uradi neko ko stoji na simsu sa
spoljanje strane prozora?
Razbijao je glavu tim pitanjem trenutak ili dva pre nego to se setio.
Stvar koju najpre ne bi oekivali bilo je to da se tu uopte neko
nalazi. Samo potpuni idiot sedeo bi tamo gde je on sedeo, to znai da
je ve pobeivao. Uobiajena greka koju su ljudi pravili kada su
pokuavali da sazdaju neto to ni potpuna budala nije u stanju da
pokvari jeste potcenjivanje domiljatosti potpunih budala.
On izvadi novodobijenu kreditnu karticu iz depa, zavue je u
pukotinu izmeu prozora i okolnog okvira i uini neto to raketa ne bi
mogla. Mrdao ju je tamo-amo jedno vreme, da bi konano osetio kako
reza poputa. Odgurnuo je prozor u stranu, otvorio ga i gotovo pao
unatrake sa simsa od smeha, a dok je to radio zahvaljivao se velikim
ventilacionim i telefonskim neredima sa SrDt 3454.
Veliki ventilacioni i telefonski neredi sa SrDt 3454 poeli su u vidu
gomile ustajalog vazduha. Ustajao vazduh, razume se, i jeste problem
koji bi ventilacija trebalo da reava i u naelu ga je i reavala razumno
dobro, sve do trenutka kada je neko izmislio ureaje za klimatizaciju,
koji su problem reavali uz daleko vie brujanja.
I to je bilo sve lepo i krasno ukoliko ste bili u stanju da podnesete

buku i kapanje, sve dok neko drugi nije smislio neto mnogo vie seksi i
pametnije od uobiajene klimatizacije, a to se nazivalo 'ugraena
klimatska kontrola zgrade'.
E, to je bilo neto sasvim drugaije.
Glavna razlika u odnosu na uobiajeni erkondin ogledala se u tome
da je ovde bila re o neemu divotalno skupljem, to je zahtevalo
ogromnu koliinu sloene merne i regulacione opreme koja je u svakom
trenutku daleko bolje znala kakav vazduh ljudi vole da udiu nego to
su to znali sami ljudi.
To je takoe znailo da su, da bi se obezbedilo da obini ljudi ne
poremete sloene proraune koje je sistem pravio za njih, svi prozori u
zgradi drani hermetiki zatvoreni. Potpuno. Dok su sistemi instalisani,
brojni ljudi koji su ili na posao u te zgrade otprilike ovako su
razgovarali sa instalaterima sistema Mudr-o-Dah:
"Ali ta ako hoemo da otvorimo prozore?"
"Neete hteti da otvorite prozore sa novim Mudr-o-Dahom."
"Da, ali pretpostavimo da elimo da ih otvorimo samo malice?"
"Neete eleti da ih otvorite ak ni malice. Novi sistem Mudr-oDah postarae se za to."
"Hmmm."
"Uivajte u Mudr-o-Dahu."
"U redu, a ta ako se Mudr-o-Dah pokvari, pone da radi kako ne
treba ili tako neto?"
"Ah! Jedno od najmudrije reenih svojstava Mudr-o-Daha jeste da
ovaj sistem nikako ne moe da se pokvari. Dakle, nema briga na tu
temu. Uivajte u disanju i prijatno vam bilo."
(Razume se, posledica velikih ventilacionih i telefonskih nereda sa
SrDt 3454 bila je ta da se sada od svih mehanikih, elektrinih,
kvantnomehanikih i hidraulinih sistema, ak i onih na vetar, paru ili
klipnih, zahteva da negde na sebi imaju jednu ploicu sa naroitim
natpisom. Ma koliko mali predmet bio, njegovi konstruktori moraju
nai nain da mu negde utisnu tu legendu, jer ona je tu da privue
njihovu panju, a ne neophodno panju korisnika.
Legendaje glasila:
'Glavna razlika izmeu stvari koja moe da se pokvari i stvari koja
nikako ne moe da se pokvari ogleda se u tome da kada se stvar koja
nikako ne moe da se pokvari ipak pokvari, onda se obino ispostavi da
je nemogue popraviti je.')
Najvee vruine poele su da se podudaraju, uz gotovo arobnu
preciznost, sa glavnim otkazivanjima sistema Mudr-o-Dah. U poetku

je to izazvalo samo previranje nezadovolj stva i tek nekoliko smrti od

guenja.
Stvami uas eskplodirao je onog dana kada su se tri dogaaja
odigrala istovremeno. Prvi dogaaj bila je izjava elnika firme 'Mudr-oDah' da se najbolji rezultati dobijaju kada se njihovi sistemi koriste u
umerenoj klimi.
Dmgi dogaaj bio je raspad sistema Mudr-o-Dah usred naroito
vmeg i vlanog dana, a posledica je bila evakuacija mnogo stotina
kancelarijskih slubenika na ulice, gde su se sreli sa treim dogaajem,
a to je bila pomahnitala masa telefonskih operatora za meugradske
veze koji su bili toliko kivni zbog toga to moraju da govore svakog
bogovetnog dana: 'Hvala vam to upotrebljavate SMD' - svakom
svakcijatom idiotu koji digne slualicu, da su najzad izili na ulice sa
ubretarskim kantama, megafonima i pukama.
U toku krvavih dana koji su usledili, svaki pojedinani prozor u
gradu, bio otporan na rakete ili ne, bio je razbijen, obino uz pratee
krike: 'Sjai, bre, sa veze, upku jedan! Ma zabole me koji broj hoe, a
jo vie koji ti je okmg. Ma nosi se i gurni petardu pod guzicu!
Jeeehaah! Hu hu hu! Prrrrrr! Kva kva!' i razne dmge ivotinjske zvuke
koje nisu mogli da koriste tokom normalnog rada.
Posledica toga bilo je da je svim telefonskim operatorima dato
ustavno pravo da kau: 'Upotrebljavajte SMD i crknite!' najmanje
jednom na sat kada odgovaraju na telefon, a pred sve uredske zgrade
postavljen je zahtev da moraju imati prozore koji se otvaraju, makar
samo malice.
Dmga neoekivana posledica bilo je dramatino opadanje broja
samoubistava. Raznorazni prenapregnuti i ambiciozni slubenici koji su
bivali prisiljeni, tokom mranih dana tiranije Mudr-o-Daha, da skau
pod vozove ili da se izbodu noem, sada su mogli da iziu na sims
prozora i skoe kako ih je volja. Meutim, esto se deavalo da tokom
onog trenutka ili dva, koliko im je bilo potrebno da se obazm i pribem
misli, iznenada otkriju da im je u stvari bilo neophodno jedino da se
nadiu sveeg vazduha i da sagledaju stvari iz nove perspektive, a
moda i farma na kojoj bi mogli da dre koju ovcu.
Trea potpuno nepredviena posledica bila je srena okolnost da je
Ford Prefekt, zaglavljen na trinaestom spratu teko oklopljene zgrade i
naoman niim dmgim do pekirom i kreditnom karticom, ipak bio u
stanju da se domogne bezbednosti kroz prozor navodno otporan i na
raketne udare.
On glatko zatvori prozor iza sebe, pustivi prethodno Kolina da ue

za njim, a onda poe da se obazire za stvorom nalik na pticu.

Stvar koju je, u meuvremenu, shvatio u vezi sa tim prozorima bila
je sledea: budui da su preraeni u prozore koji se mogu otvarati tek
poto su sazdani tako da budu neprobojni, bili su, zapravo, mnogo
nesigumiji nego da su na samom poetku nainjeni kao prozori koji se
mogu otvarati.
Hej ho, to ti je smeni stari ivot, pomislio je on vedro, a onda je
iznenada shvatio da prostorija u koju je provalio uz sve te muke nije ba
mnogo zanimljiva.
Iznenaeno je zastao.
Gde je bilo ono neobino lepetavo oblije? Gde je bilo ita to je
vredelo itave te halabuke - neobini veo tajanstva koji kao da je
poivao nad tom sobom i jednako neobini redosled dogaaja koji kao
da se urotio da ga utera u nju?
Odaja je, kao i sve druge odaje u sadanjoj zgradi, bila obojena u
neki ogavni i neukusni preliv sivog. Na zidu je bilo nekoliko karata i
crtea. Najvei njihov deo Fordu nije kazivao nita, ali onda je naiao
na neto to je oigledno bila skica za nekakav plakat.
Na njemu je bio neki pticoliki natpis i slogan koji je govorio:
'AUTOSTOPERSKI VODI KROZ GALAKSIJU, model II:
najjedinstvenija stvar koja je ikada postojala. Uskoro u dimenziji pokraj
vas.' Nijedan podatak osim ovoga.
Ford se ponovo obazre. Onda mu panju postepeno privue Kolin,
besmisleno presreni robot-bezbednjak, koji se uurio u uglu odaje i
blebetao neto to je neobino podsealo na izraze straha.
udno, pomisli Ford. On se obazre da vidi na ta li je to Kolin
reagovao. Onda ugleda neto to nije primetio ranije i to je mirno
poivalo na vrhu stola.
Bilo je okruglo, cmo i otprilike veliine malog poklopca za tokove.
Gornji i donji kraj bili su mu glatko ispupeni, tako da je podsealo na
mali disk za bacanje u lakoj kategoriji.
Povrina mu je naizgled bila u potpunosti glatka, bez prekida i
ikakvih ara.
Nije radilo nita.
Onda Ford primeti da je na njemu neto napisano. Neobino.
Trenutak ranije na njemu nije nita pisalo, a sada pie. Naprosto, nije
izgledalo da je postojao ikakav primetan prelaz izmeu ta dva stanja.
Malim, uzbunjujuim slovima, na njemu je pisala samo jedna re:
PANIKA

Trenutak ranije na njegovoj povrini nije bilo nikakavih oznaka niti

pukotina. Sada ih je bilo. Rasle su.
Panika, rekao je 'Vodi', model II. Ford poe da ini ono to mu je
reeno. Upravo se prisetio zbog ega su mu puolika stvorenja delovala
poznato. Raspored boja bio im je u korporacijski sivom tonu, ali u svim
drugim pogledima izgledali su tano kao Vogoni.

13.
Brod se tiho spustio da bi sleteo na ivici prostrane istine, otprilike
stotinu jardi od sela.
Stigao je iznenadno i neoekivano, kao i uz najmanju moguu buku.
Jednog trenutka bilo je savreno obino kasno popodne rane jeseni lie je upravo postajalo crveno i zlatno, reka je ponovo poinjala da
buja od kia na planinama severa, peije pika-ptica zgunjavalo se u
oekivanju zimskih mrazeva, svakog dana savreno normalne zveri
otisnue se u gromovitu seobu preko zaravni, a stari Trabarg poinjao
je da mrmlja za svoj raun dok je epao po naselju; bilo je to mrmljanje
koje je znailo da se presliava i razrauje prie koje e priati o proloj
godini jednom kada se veeri skrate i kada ljudi ne budu imali drugog
izbora nego da se okupe oko vatre, sluaju ga i gunaju da se to nije
tako dogodilo, koliko se oni seaju - a ve sledeeg trenutka svemirski
brod stajao je tu, svetlucav pod toplim jesenjim suncem.
Malo je zujao, a onda se utiao.
Nije to bio veliki svemirski brod. Da su seljani bili strunjaci za
svemirske brodove, smesta bi znali da je re o prilino zgodnom
modelu, maloj, udobnoj etvorosedoj jahti marke 'Hrundi' sa otprilike
svakim raspoloivim opcionim dodatkom izuzev naprednog vektoidnog
stabilisisa, na koga se pale samo smetenjaci. Ne moete napraviti dobru,
usku, otru krivinu oko trostrane vremenske ose ako imate napredni
vektoidni stabilisis. U redu, malo je bezbednije, ali rukovanje od toga
postane skroz naskroz kilavo.
Seljani to nisu znali, razume se. Veina njih tu, na dalekoj planeti
zvanoj Lemjuela, nikada nije ni videla neki svemirski brod, a u svakom
sluaju nijedan u jednom komadu, i zato, dok je ovaj toplo blistao na
veemjem svetlu, bio je otprilike najneobinija stvar na koju su naleteli
jo od dana kada je Kirp ulovio ribu sa glavama na oba kraja.
Svi su zanemeli.
Dok je pre jednog trenutka dvadesetak ili tridesetak ljudi etkalo po
okolini, eretalo, seckalo drva, nosilo vodu, zavitlavalo pika-ptiice ili
naprosto onako prij atelj ski pokuavalo da se skloni s puta starom
Trabargu, odjednom je sva delatnost zamrla i svi su se okrenuli da
zapanjeno gledaju neobini objekat.
Odnosno, ne ba svi. Pika-ptice ostaju zapanjene pred sasvim
dmgaijim stvarima. Savreno obian list koji neoekivano lei na
kamenu naterae ih da se raspre u smetenom naletu; svakog jutra
izlazak sunca u potpunosti ih je iznenaivao, ali dolazak tuinske

letelice sa drugog sveta naprosto nije uspeo da im privue makar i deli

panje. Nastavile su sa svojim kar, rit i huk dok su kljucale po zemlji u
potrazi za semenjem; reka je takoe nastavljala svoj mimi, staloeni
klokot.
Isto tako, glasna pesma bez imalo sluha iz poslednje kolibe sleva
nesmanjeno se nastavljala.
Odjednom, uz blago kljocanje i zujanje, vrata svemirskog broda
odmotae se nadole. A onda, minut ili dva kao da se nita vie nije
deavalo izuzev glasnog pevanja iz poslednje kolibe sleva, dok je stvar
samo stajala.
Neki seljani, naroito deaci, poee malo da se primiu, ne bi li
bolje pogledali. Stari Trabarg pokua da ih otera. Ovo je bilo ba od
onih stvari koje stari Trabarg nije voleo. Nije uspeo da je prorekne, ak
ni otprilike, a iako e biti u stanju da ovako ili onako uplete itavu stvar
u svoju priu u nastavcima, stvarno je sve zajedno postajalo malo
previe krupno za sreivanje.
On krupnim korakom poe napred, odgurnu deake u stranu i die
ruke i prastari, vornovati tap u vazduh. Dugi, topli zraci sunca
predveeija ba su ga lepo grejali. Pripremio se da doeka te bogove,
kakvi god bili, kao da ih sve vreme oekuje.
I dalje se nita nije deavalo.
Postepeno je postajalo jasno da je u brodu dolo do neke rasprave.
Vreme je prolazilo, a starog Traberga ruke poee da bole.
Odjednom se rampa ponovo smota nazad.
To je olakavalo posao Trabargu. Bili su to demoni, a on ih je
odagnao. Razlog da ih nije prorekao bio je taj da su ednost i pristojnost
to zabranjivali.
U skoro istom trenutku druga rampa razmotala se sa suprotne strane
letelice i dve prilike najzad izioe, i dalje se neto raspravljajui i ne
obraajui panju ni na koga, ak ni na Trabarga, koga, uostalom, nisu
mogli ni da opaze sa mesta na kome su stajale.
Stari Trabarg gnevno je stao da gricka bradu.
Da nastavi da stoji dignutih ruku? Da klekne glave pognute napred i
tapa uperenog prema njima? Da padne na lea kao da ga je prevladala
neka titanska unutranja borba? Moda da naprosto ode u umu i ivi na
drvetu jednu godinu, ne progovorivi ni re ni sa kim?
Odluio se za to da spusti ruke na lukav nain, kao da je uinio ono
to je nameravao. Prilino su ga bolele, tako da ba i nije imao mnogo
izbora. Napravio je mali, tajanstveni znak, koji je upravo izmislio,
prema rampi koja se zatvorila, a onda napravio tri i po koraka unazad,

kako bi najzad mogao da baci valjan pogled na te osobe i prema tome

zakljui ta mu dalje valja initi.
Via osoba bila je vrlo zgodna ena odevena u meku i nabranu
odeu. Stari Trabarg to nije znao, ali ta odea bila je napravljena od
rimplona, nove sintetike tkanine koja je bila izvanredna za svemirska
putovanja, jer je izgledala ubedljivo najbolje kada je sva izguvana i
znojava.
Nia je bila devojka. Izgledala je nespretno i turobno i nosila je
odeu koja je izgledala ubedljivo najgore kada je bila sva izguvana i
znojava, a ona je, tavie, to sigumo znala.
Sve oi su ih posmatrale, izuzev oiju pika-ptica, koje su imale neke
svoje stvari za posmatranje.
Zena stade i obazre se. D elovalaje odluno. Oigledno je postojalo
neto posebno to je elela, ali nije tano znala gde bi to mogla da nae.
Gledala je od lica do lica seljana radoznalo okupljenih oko nje i
oigledno nije videla ono to je traila.
Trabarg nije imao pojma koju igru sada da igra i zato je odluio da
pribegne napevima. Zabacio je glavu i poeo da zapeva, ali u istom
trenutku prekinuo ga je novi izliv pesme iz kolibe Tvorca Sendvia:
poslednja sa leva. Zena se otro obazre, a onda joj na lice postepeno
doe osmeh. Ne uputivi ni jedan jedini pogleda starom Trabargu ona
poe prema kolibi.
U poslu pravljenja sendvia postoji vetina za koju je samo retkima
sueno da nau vremena da joj proue sutinu. To je jednostavan
zadatak, ali mogunosti za zadovoljstvo mnoge su i duboke: biranje
pravog hleba, na primer. Tvorac Sendvia proveo je mnogo meseci u
svakodnevnim savetovanjima sa Grarpom, pekarom, i najzad su
zajedniki stvorili hleb tano onakvog sastava koji je bio dovoljno gust
da se vekna see tanko i odmereno, a da istovremeno bude laka, vlana i
da ima onaj fini ukus koji vue na orahe i koji najbolje obogauje
sonost peenja od mesa savreno normalnih zveri.
Bilo je potrebno usavriti i geometriju krike: precizne odnose irine
i duine krike, ba kao i debljinu koja e pruiti odgovarajui oseaj
masivnosti i teine gotovom sendviu: ovde je ponovo lakoa bila
vrlina, ali isto tako i vrstoa, bujnost i ono obeanje sonosti i
prijatnog ukusa koje je zatitni znak zaista punog uivanja u sendviu.
Odgovarajui alat, razume se, bio je od kljune vanosti i brojni su
bili dani koje je Tvorac Sendvia, u trenucima dok nije bio zauzet sa
pekarom kraj njegove pei, provodio sa Strinderom, Tvorcem Alatki, u

odmeravanju i uravnoteavanju noeva, odnoenju do kovanice i

nazad. Sa arom se raspravljalo o elastinosti, jaini, otrini seiva,
duini i uravnoteenosti, postavljane su teorije, vrene probe,
preduzimana poboljanja, i mnoge su bile veeri kada su se Tvorac
Sendvia i Tvorac Alatki mogli videti kao obrisi na pozadini zalazeeg
sunca, dok je kovaki eki Tvorca Alatki lagano zamahivao kroz
vazduh i oprobavao jedan no za drugim, uporeivao teinu ovoga sa
uravnoteenou onoga, elastinost treeg sa rukom etvrtog.
Ukupno su se zahtevala tri noa. Prvi je bio no za seenje hleba:
vrsta, odluna otrica koja je nametala svoju istu i odreujuu volju
veknama. Onda je tu bio no za mazanje maslaca, koji je predstavljao
savitljivu stvaricu, ali ipak je imao vrstu kimu. Rane verzije bile su
malo previe savitljive, ali sada je kombinacija gipkosti uz jezgro snage
bila upravo ona prava za postizanje najvee glatkoe i sklada namaza.
Glavni no, razume se, bio je no za meso. To je bio no koji ne
samo to e nametnuti svoju volju sredini kroz koju se kree, poput
noa za hleb; on je morao raditi sa njom, dopustiti da ga vodi sklop
mesa, ne bi li nainio krike najfinije teksture i prozranosti, koje e
naprosto kliziti sa glavne mase mesa u tanunim prevojima. Tvorac
Sendvia potom bi otresao svako pare glatkim trzajem zglavka na
divno odmerenu donju kriku hleba, potkresao ga sa etiri umena
zamaha i onda najzad izveo aroliju zbog koje su deca iz naselja toliko
oboavala da se okupe i gledaju sa prikovanom panjom u udu. Uz
samo etiri nova veta zamaha noem prikupio bi ostatke potkresanog
komada u savreno uklopljenu slagalicu na vrhu prvobitnog pareta. Za
svaki sendvi veliina i oblik potkresane paradi bili su drugaiji, ali
Tvorac Sendvia uvek ih je bez po muke i bez oklevanja prikupljao u
aru koja se savreno uklapala. Drugi sloj mesa i drugi sloj potkresanih
delova - i glavni in stvaranja bio bi okonan.
Tvorac Sendvia dodao bi ono to je stvorio svom pomoniku koji bi
onda dodao dva komada blastavaca, flotkvice i malice sosa od
splagovnice, a potom postavio gomji sloj hleba i presekao sendvi
etvrtim i mnogo jednostavnijim noem. Nije da i te operacije nisu
zahtevale vetinu, ali bile su to manje vetine koje je mogao obavljati
posveeni egrt koji e jednog dana, kada Tvorac Sendvia konano
odloi alatke, preuzeti posao od njega. Bio je to poloaj visokog ranga i
tom egrtu, Drimplu, dmgari su zavideli. Bilo je u naselju onih koji su
bili zadovoljni cepkanjem drva, kojima je bilo prijatno da nose vodu, ali
biti Tvorac Sendvia, to bee samo nebo.
I zato je Tvorac Sendvia pevao dokje radio.

Koristio je poslednje ostatke ovogodinjeg usoljenog mesa. Sada je

ovo donekle prolo najbolje dane, ali bogati ukus savreno normalnih
zveri bio je neto neprevazieno u ranijem iskustvu Tvorca Sendvia.
Predvialo se da e se sledee nedelje savreno normalne zveri ponovo
pojaviti radi redovne seobe, kada e se itavo naselje opet baciti na
mahnito delanje: lovie zveri, ubie esdeset, moda ak i sedamdeset
od mnogo hiljada koje e grmeti pokraj njih. Onda se zveri moraju hitro
iskasapiti i oistiti; najvei deo mesa usolie se da ih hrani tokom
zimskih meseci sve do povratka seobe na prolee, kada e se zalihe
dopuniti.
Najbolji deo mesa bie smesta ispeen za gozbu koja je obeleavala
jesenji prolaz. Slavlje e se proneti kroz tri dana istog veselja, plesa i
pria starog Trabarga o tome kako je lov proao, pria koje je vredno
izmiljao u svojoj kolibi dok je ostatak sela bio u lovu.
A onda e ono naj-najbolje meso biti sauvano od gozbe i odneto
hladno Tvorcu Sendvia. A Tvorac Sendvia iskazae vetinu koju im
je doneo od bogova i napraviti izvrsne sendvie treeg godinjeg doba,
u kojima e itavo naselje uivati pre nego to pone, sledeeg dana, da
se priprema za surovosti nadolazee zime.
Danas je pravio tek obine sendvie, ukoliko se takve krasote,
izraene sa toliko ljubavi, mogu ikada nazvati obinim. Danas mu
pomonik nije bio tu, tako da je Tvorac Sendvia sam stavljao nadev,
to ga je inilo srenim i zadovoljnim. U stvari, gotovo sve ga je inilo
srenim.
Seckao je i pevao. Spretno bi bacio svako pare mesa na kriku
hleba, potkresao ga i prikupio potkresane delove u slagalicu. Malo
salate, malo sosa, jo jedna krika hleba, jo jedan sendvi, novi stih
'Zute podmornice'.
"Zdravo, Arture."
Tvorac Sendvia zamalo da odsee sebi palac.
Seljani su zgranuto posmatrali kada je ena otresito kroila prema
kolibi Tvorca Sendvia. Tvorca Sendvia poslao im je svevinji Bob u
vatrenim koijama. Tako je, bar, rekao Trabarg, a Trabarg je bio
strunjak u tim stvarima. I to je, u stvari, tvrdio Trabarg, a Trabarg je
bio... i tako dalje, i tako dalje. Teko da je itava stvar vredela rasprave.
Nekolicina seljana pitala se zbog ega bi svemoni Bob poslao svog
jedinca Tvorca Sendvia u usplamteloj vatrenoj koiji umesto u onoj
koja bi sletela tiho, ne unitivi pola ume, ispunivii je duhovima i
gadno povredivi i samog Tvorca Sendvia. Stari Trabarg rekao je da
je to bila transcendenta volja Bobova, a kada su ga pitali ta li mu to

znai 'transcendentna', odvratio im je da pronau u literaturi.

To je predstavljalo problem, jer stari Trabarg imao je jedini renik,
a nije hteo da im ga pozajmi. Pitali su ga zato nee, a on im je rekao da
nije za njih da znaju volju svevinjeg Boba, a kada su ga ponovo pitali
zato ne, on je rekao da je tako zato to je on tako rekao. Svejedno,
jednog dana dok je stari Trabarg bio na plivanju, neko mu se uvukao u
kolibu i pogledao u renik ta znai 'transcendentno'. Po svemu sudei,
'transcendentno' znailo je 'nesaznatljivo, neopisivo, neizrecivo, ono za
ta se ne moe znati i o emu se ne moe govoriti'. Tako da su time
raistili bar taj deo.
Ako nita drugo, dobili su sendvie.
Jednog dana stari Trabarg je rekao da je svevinji Bob objavio da
on, Trabarg, treba prvi da uzima sendvie. Seljani su ga pitali kada se
to desilo, a Traberg je rekao da se desilo jue, dok nisu gledali.
"Odrite veru", rekao im je Trabarg, "ili izgorite!"
Dopustili su mu da prvi uzima sendvie. To je delovalo
najjednostavnije.
A sada je ta ena tek tako iskrsla niotkuda i otila pravo u kolibu
Tvorca Sendvia. Slava mu se oigledno daleko proirila, iako je bilo
teko znati dokle, budui da prema starom Trabargu druga mesta nisu
ni postojala. Svejedno, gde god bilo mesto sa koga je dola, verovatno
negde 'transcendentno', sada je bila tu i nalazila se u kolibi Tvorca
Sendvia. Ko je ona bila? I ko je bila ta neobina devojka koja se
neraspoloeno motala oko kolibe, utirala kamenie i pokazivala svaki
znak da joj se ne dopada to je tu? Izgledalo je ba udno da neko pree
itav put sa nekog 'transcendentnog' mesta u koiji koja je oigledno
predstavljala silan napredak u odnosu na onu silovitu i ognjenu koja je
donela Tvorca Sendvia, a da mu se uopte ne dopada da bude tu.
Svi su se okretali Trabargu, ali on je bio na kolenima, mrmljao je,
veoma postojano motrio u nebo i nikoga nije hteo da pogleda u oi dok
ne uspe da smisli neto.
"Trilijan!" ree Tvorac Sendvia, siui okrvavljeni palac. "Sta...?
Ko...? Kada...? Gde...?"
"Upravo pitanja koja sam ja nameravala da postavim tebi", odvrati
Trilijan, obazirui se po Arturovoj kolibi. Po njoj je bilo uredno
naslagano kuhinjsko posue. Bila su tu dva prilino jednostavna
ormaria, polica i drveni krevet u uglu. Vrata u zadnjem delu sobe
vodila su do neega to Trilijan nije mogla da vidi, jer su bila zatvorena.

"Lepo", ree ona, ali upitnim glasom. Nije mogla sasvim da odredi
smisao itavog mesta.
"Veoma lepo", odvrati Artur. "Divno. Ne znam da li sam ikada bio
na lepem mestu. Srean sam ovde. Vole me, pravim im sendvie i...
ovaj, to je u stvari to. Vole me, a ja im pravim sendvie."
"Zvui, ovaj..."
"Idilino", ree Artur vrstim glasom. "To i jeste. Stvarno.
Pretpostavljam da ti se nee mnogo dopasti, ali za mene je, pa,
savreno. Cuj, sedi, molim te, raskomoti se. Hoe li neto, ovaj, moda
sendvi?"
Trilijan uze sendvi i pogleda ga. Paljivo ga je onjuila.
"Probaj", ree Artur, "dobar je."
Trilijan trpnu, zatim odgrize, pa stade zamiljeno da vae.
"Stvarno je dobar", ree, zagledajui ga.
"Moje ivotno delo", uzvrati Artur u pokuaju da zvui ponosito i u
nadi da ne zvui kao potpuni idiot. Bio je naviknut da ga pomalo
oboavaju, a sada e morati da proe kroz neke neoekivane mentalne
promene.
"Kakvo je to meso unutra?" upita Trilijan.
"Ah, da, to je, ovaj, to je savreno normalna zver."
" T o je -ta ?"
"Savreno normalna zver. Malice lii na kravu, ili, bolje reeno, na
bika. Neka vrsta bizona, u stvari. Krupna ivotinja koja se besomuno
zalee."
"Pa ta je onda udno oko nje?"
"Nita, ba je savreno normalna."
"Shvatam."
"Samo je malice udno odakle dolaze."
Tria se namrti i prestade da vae.
"A odakle dolaze?" upita ona punih usta. Nee progutati dok ne bude
saznala.
"Pa, u stvari, nije re samo o tome odakle dolaze, ve i kuda idu. U
redu je, savreno je bezopasno. Pojeo sam ih na tone. Vrlo sono. Vrlo
meko. Blago sladakukus, sa dugom, tamnom aromom."
Trilijan jo nije progutala.
"Odakle", ree ona, "dolaze i kuda idu?"
"Dolaze iz take malice istono od planina Hondo. To su one velike
iza nas, mora da si ih videla kada si dolazila, a onda se sputaju u
hiljadama preko velikih ravnica Anhondo i, ovaj, to ti je to, u stvari.
Odatle dolaze. Tamo idu."

Trilijan se namrti. Bilo je tu neega to nije kopala.

"Verovatno nisam bio sasvim jasan", ree Artur. "Kada sam rekao da
dolaze iz take istono od planina Hondo, hteo sam da kaem da se
tamo iznenada pojavljuju. Onda se sputaju preko ravnica Anhondo i,
ovaj, u stvari, nestaju. Imamo otprilike est dana da ih ulovimo to vie
moemo pre nego to nestanu. U prolee rade to isto, samo u suprotnom
smeru, razume."
Uz oklevanje, Trilijan proguta. Imala je na izboru ili to, ili da
ispljune, a ukus je, u stvari, bio prilino dobar.
"Razumem", ree ona, jednom kada se uverila da, kako izgleda, ne
trpi nikakve rave posledice. "A zbog ega se zovu savreno normalne
zveri?"
"Pa, mislim da je to zbog toga to bi ljudi inae mislili da je to
malice udno. Mislim da ih je tako prozvao stari Trabarg. Kae da
dolaze odande odakle dolaze i da idu tamo kuda idu i da je to volja
Bobova i da nema tu nita drugo."
"ija volja...?"
"Jednostavno, ne pitaj."
"Pa, ini mi se da ti prija, dobro izgleda."
"Oseam se dobro. I ti izgleda dobro."
"Dobro sam. Veoma dobro."
"Pa, to je dobro."
"Da."
"Dobro."
"Dobro."
"Ba lepo to si navratila."
"Hvala."
"Pa", ree Artur i baci pogled oko sebe. Zapanjujue koliko je teko
smisliti ta bi da kae nekome posle tolikog vremena.
"Pretpostavljam da se pita kako sam te nala", ree Trilijan.
"Da!" odvrati Artur. "Ba sam se tano to pitao. Kako si me nala?"
"Pa, kao to zna, ili moda ne zna, sada radim za jednu veliku subeta programsku mreu koja..."
"To jesam znao", ree Artur, iznenada se prisetivi. "Da, ba si se
dobro snala. To je sjajno. Vrlo uzbudljivo. Dobro si uinila. Mora da je
mnogo zabavno."
"Iscrpljujue."
"Sve to jurcanje na sve strane. Pretpostavljam da mora biti tako, da."
"Imamo pristup bukvalno svim vrstama informacija. Nala sam tvoje
ime na listi putnika broda koji se sruio."

Artur je bio zapanjen.

"Hoe da kae da su znali da se sruio?"
"Pa, razume se da su znali. Ne moe da ti nestane itav svemirski
putniki brod, a da neko ne zna za to."
"Ali, hoe da kae, znali su gde se to desilo? Znali su da sam
preiveo?"
"Da."
"Ali niko nikada nije doao u potragu ili radi spasavanja. Nije bilo
ba niega."
"Nije ni moglo. Re je o pravoj zapetljavini u vezi sa osiguranjem.
Naprosto su zakopali itavu stvar. Pretvarali su se da se nikada nije
desila. Sada su potpuno zeznuli sve oko osiguranja. Zna da su ponovo
uveli smrtnu kaznu za direktore osiguravajuih kompanija?"
"Stvarno?" upita Artur. "Ne, nisam znao. Za koji prekraj?"
Trilijan se namrti.
"Kako to misli, prekraj?"
"Shvatam."
Trilijan uputi Arturu jedan dugi pogled, a onda, novim tonom ree:
"Vreme je da preuzme odgovornost, Arture."
Artur pokua da razume tu opasku. Otkrio je da mu je esto trebalo
trenutak ili dva pre nego to tano otkrije ta su ljudi imali na umu i
zato je pustio da tih trenutak i dva prou polako i na miru. Zivot mu je
tih dana bio prijatan i oputen, bilo je vremena da se stvari prihvate. On
dopusti da ih natenane prihvati.
Ali i dalje nije razumeo ta je htela da kae, pa je na kraju to morao i
da kae.
Trilijan mu uputi hladan osmeh, a onda se okrenu prema vratima
kolibe.
"Nasumice?" pozva ona. "Ui. Doi da se upozna sa ocem."

14.
Kada se 'Vodi' ponovo smotao u glatki, tamni disk, Ford je shvatio
nekoliko poprilino uzbudljivih stvari. To jest, bar je pokuao sve to da
shvati, ali bilo je preuzbudljivo primiti sve u jednom pokuaju. U glavi
mu je tuklo, lanak ga je boleo, a, iako nije eleo da previe cmizdri
zbog lanka, uvek je smatrao da je visoka, viedimenziona logika neto
to najbolje razume dok je u toploj kadi. Trebalo mu je vremena da
promisli o svemu. Vremena, jedno dobro pie i malo bogatog,
penuavog ulja za kupanje.
Morao je da se izvue odatle. Morao je da izvue 'Vodi' odatle. Nije
verovao da te dve stvari mogu da idu zajedno.
Divlje se obazirao po odaji.
Misli, misli, misli. Moralo je biti neto jednostavno i oigledno.
Ukoliko je bio u pravu u svom gadnom, pritajenom predoseanju da
ima posla sa gadnim, pritajenim Vogonima, onda to jednostavnije i
oiglednije, to bolje.
Iznenada je video ono to mu je potrebno.
Nee pokuavati da pobedi sistem, naprosto e ga upotrebiti.
Zastraujua stvar u vezi sa Vogonima jeste njihova krajnje bezumna
odlunost da uine svaku onu bezumnu stvar na koju su se odluili.
Nikada nije vredelo obraati se njihovom zdravom razumu, jer toga nisu
imali. Meutim, ukoliko zadri prisustvo duha, ponekad si mogao da
iskoristi njihovu uskogrudu, tvrdoglavu upornost u elji da budu
uskogrudi i tvrdoglavi. Nije re bila samo o tome da im leva ruka nije
uvek znala ta radi desna, da se tako izrazimo; esto je i sama desnica o
tome imala prilino maglovitu predstavu.
Da li bi smeo da naprosto poalje stvar potom samome sebi?
Da li bi smeo da je prepusti sistemu i pusti Vogone da smisle kako
da mu poalju stvar dok su istovremeno zauzeti, kao to e verovatno
biti, rastavljanjem zgrade na sastavne delove ne bi li otkrili gde ju je
sakrio?
Da.
Grozniavo je zapakovao 'Vodi'. Umotao ga je. Ispisao je adresu.
Uz trenutni predah, tokom koga se pitao da li zaista ini pravu stvar,
predao je paket internoj potanskoj cevi zgrade.
"Koline", ree on kada se okrenuo maloj, lebdeoj lopti. "Prepustiu
tetvojoj sudbini."
"Toliko mi je drago", ree Kolin.
"Iskoristi je najbolje to moe", nastavi Ford. "Jer elim da otprati

ovaj paket van zgrade. Verovatno e te spaliti kada te otkriju, a ja neu

biti tu da ti pomognem. Bie to veoma, veoma gadno po tebe, ali nita ti
ne vredi. Jasno?"
"Sve grgoem od zadovoljstva", ree Kolin.
"Kreni!" ree Ford.
Kolin posluno zaroni niz cev za potu. Sada je Ford morao da se
brine samo za sebe, ali to je i dalje bila prilino sutinska briga. Cuo je
zvuke tekog tranja pred vratima koja je jo ranije oprezno zakljuao i
dogurao ispred njih veliki ormar za spise.
Brinuo se zbog toga to je sve ilo toliko glatko. Sve se zastraujue
dobro poklapalo. Citavog dana jurcao je kao muva bez glave, pa se ipak
sve odigravalo sa avolskom preciznou. Osim cipele. Ba mu je bilo
krivo zbog cipele. Bio je to raun koji e morati da bude sreen.
Uz zagluujuu grmljavinu vrata se eksplozivno uruie unutra. U
kovitlacu dima i praine video je kako u prostoriju hitaju krupna,
puolika stvorenja.
Znai, sve je ilo dobro, je li? Sve se zbivalo kao da je na njegovoj
strani izuzetna srea? Pa, videemo.
Sasvim u duhu naunog istraivanja, ponovo se bacio kroz prozor.

15.
Prvi mesec, dok su upoznavali jedno drugo, bio je pomalo teak.
Drugi mesec, dok su pokuavali da iziu nakraj sa onim to su
saznali jedno o drugom tokom prvog meseca, bio je mnogo laki.
Trei mesec, kada je stigla kutija, bio je stvarno nezgodan.
Na poetku bilo je problem ak i pokuati da se objasne o tome ta je
to mesec. Bila je to prijatno jednostavna stvar za Artura, tu na Lemjueli.
Dani su bili tek malice dui od dvadeset pet sati, to je u osnovi
znailo jedan sat vie u krevetu svakog svakcijatog dana; uz to, razume
se, redovno je morao da podeava sat, ali u tome je Artur prilino
uivao.
Takoe je bio kod kue u pogledu broja sunaca i meseca koje je
Lemjuela imala - po jedno od svakog - za razliku od nekih planeta na
koje je naletao s vremena na vreme i gde je broj ovih bio naprosto
smean.
Planeta je pravila puni krug na orbiti oko jedinog sunca svakih tri
stotine dana, to je bio dobar broj, jer je podrazumevao da se godina ne
vue kao bez kraja. Mesec je obilazio Lemjuelu tek neto malo ee od
devet puta godinje, to je znailo da mesec ima neto vie od trideset
dana, a to je bilo krajnje savreno, jer ti je davalo malo vie vremena da
posvrava stvari. Ne samo d a j e bilo umirujue slino Zemlji, ve je,
zapravo, predstavljalo poboljanje.
Nasumica, sa druge strane, smatrala je da je zarobljena u nonu
moru koja joj se stalno vraa. Imala je napade plaa i mislila je da
mesec izlazi da bi je uhvatio. Svake noi bio je tu, a onda, kada bi
zaao, izilo bi sunce i sledilo je. Ponovo i ponovo.
Trilijan je upozorila Artura da e Nasumica moda imati tekoa da
se prilagodi redovnijem nainu ivota nego to je onaj na koji je bila
naviknuta do tada, ali Artur nije bio spreman na bukvalno urlikanje na
mesec.
Nije, razume se, bio spreman ni za ta od svega toga.
Njegova kerka?
Njegova kerka? On i Trilijan nikada nisu - jesu li? Bio je krajnje
ubeen da bi se seao. A ta je sa Zaphodom?
"Nismo ista vrsta, Arture", odgovori Trilijan. "Kada sam zakljuila
da elim dete, napravili su sve mogue genetske probe na meni i mogli
su da nau samo jedan odgovarajui uzorak. Tek kasnije mi je svanulo.
Dvaput sam proverila i bila sam u pravu. Obino nee da ti kau, ali ja
sam bila upoma."

"Hoe da kae da si ila u banku DNK?" upita Artur razrogaenih

oiju.
"Da. Ali nije bila ba sasvim nasumina, kao to joj ime kazuje, jer,
razume se, ti si bio jedini davalac homo sapiens. Meutim, moram rei
da izgleda da si bio prilino est leta."
Artur je irom otvorenih oiju piljio u devojku nesrenog izgleda
koja se nezgrapno pogrbila u vratima i gledala ga.
"Ali kada... koliko dugo...?"
"Misli, kolika joj je starost?"
"Da."
"Pogrena."
"Sta time hoe da kae?"
"Hou da kaem da nemam pojma."
"ta?"
"Pa, u mojoj vremenskoj liniji mislim da ima otprilike deset godina
kako sam je dobila, ali oigledno je poprilino starija od toga. Vidi, ja
provodim ivot u putovanju napred-nazad po vremenu. Posao. Vodila
sam je sa sobom kada sam mogla, ali to naprosto nije uvek mogue.
Tada sam je obino ostavljala u vremenskim zonama za dnevni
boravak, ali u dananje vreme naprosto ne moe dobiti pouzdano
praenje vremena. Ostavi ih tamo izjutra i jednostavno nema pojma
koliko e biti stari uvee. Moe da se ali dok ne poplavi u licu, ali
to nikuda ne vodi. Jednom sam je ostavila na takvom mestu na nekoliko
sati, a kada sam se vratila, ve joj je proao pubertet. Uinila sam sve
to sam mogla, Arture, sada stvar zavisi od tebe. Moram da idem da
izvetavam sa ratita."
Prvih deset sekundi koje su prole poto je Trilijan otila bile su
otprilike najdue u Arturovom ivotu. Kao to znamo, vreme je
relativno. Moete putovati svetlosnim godinama izmeu zvezda i nazad,
a ako to inite brzinom svetlosti, onda, kada se vratite, moe se desiti da
ste ostarili tek nekoliko sekundi, dok vam je brat blizanac ili sestra
bliznakinja ostarila dvadeset, trideset, etrdeset ili koliko god ve
hoete godina, zavisno od toga koliko daleko ste putovali.
To e vas pogoditi kao ozbiljan lini potres, naroito ukoliko
prethodno niste ni znali da imate brata blizanca ili sestru bliznakinju.
Sekunde tokom kojih ste bili odsutni nee biti dovoljne da vas pripreme
za ok novih i neobino uveanih porodinih odnosa kada se vratite.
Deset sekundi utanja nije bilo dovoljno Arturu da preuredi
celokupan pogled na sebe i na svoj ivot na nain koji odjednom
ukljuuje itavu jednu novu kerku u vezi sa ijim pukim postojanjem

nije imao ni najblai nagovetaj slutnje kada se probudio tog jutra.

Duboke, oseajne porodine veze ne mogu se izgraditi za deset sekundi,
koliko god vi daleko i brzo putovali po njih, i Artur je oseao samo
bespomonost, zbunjenost i oamuenost dok je gledao devojku koja je
stajala u dovratku i piljila u pod.
Pretpostavljao je da nema svrhe da se pretvara da nije beznadean.
Priao joj je i zagrlio je.
"Ne volim te", ree on. "Izvini. Jo te ak i ne poznajem. Ali daj mi
dva minuta."
Zivimo u neobino vreme.
Takoe ivimo po neobinim mestima: svako u sopstvenoj
Vaseljeni. Ljudi kojima nastanjujemo sopstvene Vaseljene samo su
senke itavih drugih Vaseljena koje se presecaju sa naom. Biti u stanju
da baci pogled u tu zbunjujuu sloenost beskonanih meuzavisnosti i
da izgovara stvari poput: 'Oh, ao Edi! Sto si lepo pocrneo. Kako je
Kerol?' zahteva veliku meru vetine filtriranja za koju sva svesna bia
na kraju moraju da razviju sposobnost, ne bi li se zatitila pred
razmiljanjima o haosu kroz koji se valjaju i previru. I zato pustite malo
svoje dete na miru, vai?
Navod iz knjige 'Praktino roditeljstvo u delimino izofreninoj
Vaseljeni'
"tajeto?"
Artur je gotovo odustao. To e rei, nikako nee odustati. Uopte
nema nameru da odustane. Ni sada. Niti ikada. Ali da je od one sojte
osoba koje odustaju, ovo bi verovatno bilo vreme kada bi to uinio.
Nezadovoljna time to je on mrgud, rave naravi, to eli da ide da
se igra u paleozojskoj eri, ne shvatajui zbog ega sila tee mora da
bude ukljuena sve vreme i dernjajui se na sunce da prestane da je
prati, Nasumica je pored toga jo koristila njegov no sa seenje mesa
da iskopava kamenje i baca ga na pika-ptice zbog toga to je tako
gledaju.
Artur nije ak znao ni da li je Lemjuela imala paleozojsku eru.
Prema starom Trabargu, planeta je pronaena u potpunosti obrazovana
u pupku dinovske uholae u etiri sata i trideset minuta jednog
vrunodeljka popodne, i iako je Artur, kao iskusni galaktiki putnik sa
dobrim ocenama 'O' iz fizike i geografije, prilino ozbiljno sumnjao u
sve to, bilo je u sutini traenje vremena uputati se u pokuaje rasprave
o tim stvarima sa starim Trabargom, a i inae nikada nije bilo mnogo
svrhe da se to radi.

Uzdahnuo je dok je sedeo i popravljao iskrzani i savijeni no.

Zavolee je, makar to ubilo njega, nju ili oboje. Nije bilo lako biti otac.
Znao je da niko nikada nije rekao da e biti lako, ali stvar nije bila u
tome, jer pre svega on nikada nije ni traio da bude otac.
Radio je najbolje to moe. Svaki trenutak koji je mogao da odvoji
od pravljenja sendvia provodio je sa njom, razgovarao je sa njom,
etao se sa njom, sedeo na bregu sa njom i gledao kako sunce zalazi nad
dolinom u kojoj se ugnezdilo naselje, pokuavao da otkrije razne stvari
u vezi sa njenim ivotom, pokuavao da joj objanjava svoj. Bio je to
nezgodan posao. Zajedniko tle izmeu njih, nezavisno od injenice da
su imali gotovo istovetne gene, bilo je otprilike veliine oblutka. Ili,
radije, bilo je otprilike veliine Trilijan, a jedino su im se pogledi o njoj
tek malo razlikovali.
"tajeto?"
Odjednom je shvatio da mu je neto govorila, a on to nije primetio.
Ili, pre, nije joj prepoznao glas.
Umesto uobiajenog tona kojim mu se obraala i koji je bio gorak i
kivan, naprosto mu je postavila jednostavno pitanje.
Iznenaeno se obazreo.
Sedela je na stolici u uglu kolibe onako malo pogrbljeno kako je to
obino inila, skupljenih kolena, razmaknutih stopala, tamna kosa visila
joj je preko lica dok je gledala u neto to je drala u rukama.
Artur joj prie, malice nervozno.
Njene promene raspoloenja bile su nepredvidljive, ali do sada su
sve bile izmeu razliitih vrsta ravog. Izlivi gorkog prebacivanja bez
upozorenja ustupali su mesto prezrivom samosaaljenju, a potom dugim
naletima mranog oajanja isprekidanim iznenadnim inovima
bezumnog nasilja prema neivim predmetima i zahtevima da ide do
nekog elektrinog kluba.
Ne samo da na Lemjueli nije bilo elektrinih klubova, nego nije
uopte bilo klubova, kao ni, u stvari, elektriciteta. Postojala je
kovanica i pekara, kao i dve zaprege, ali bili su to najvii dometi
lemjuelanske tehnologije i lep broj Nasumicinih nezaustavljivih napada
besa bio je usmeren prema istoj, nerazumljivoj zaostalosti mesta.
Mogla je da hvata sub-eta TV na malom Fleks-O-Panelu hirurki
ugraenom u njen zglavak ruke, ali to je nije nimalo veselilo, jer je ovaj
bio pun vesti o ludaki zabavnim stvarima koje su se deavale u svim
drugim delovima Galaksije izuzev ovog. Takoe je esto davao vesti o
njenoj majci, koja ju je odbacila da bi otila i izvetavala o nekom ratu
koji se, izgleda, uopte nije ni desio, ili je bar na neki nain sav poao

kako ne treba zbog toga to se nisu odravali nikakvi valjani vojni

skupovi. Takoe joj je davao pristup brojnim velikim pustolovnim
predstavama koje su prikazivale kako se sve mogue vrste fantastino
skupocenih svemirskih brodova survavaju jedni na druge.
Seljani su bili u potpunosti hipnotisani svim tim divnim, arobnim
slikama koje su joj sevale preko zglavka. Videli su survavanje samo
jednog svemirskog broda, a ovo je bilo toliko zastraujue, silovito i
potresno i izazvalo je toliko uasnog pustoenja, poara i smrti da,
glupavo, uopte nisu ni shvatili da je tu re, zapravo, o zabavi.
Starog Trabarga ovo je toliko zapanjilo da je smesta video
Nasumicu kao Bobovog poslanika, ali prilino brzo potom zakljuio je
da je ova, zapravo, poslata kao kunja njegove vere, ako ne i strpljenja.
Takoe ga je zabrinuo broj survavanja svemirskih brodova koje je
morao da ubacuje u svete prie da bi uopte odrao panju seljana i da
ovi ne bi otrali da pilje u Nasumicin zglavak.
U tom trenutku nije gledala u zglavak. Zglavak joj je bio iskljuen.
Artur tiho unu pokraj nje da vidi u ta to gleda.
Bio je to njegov runi sat. Skinuo ga je kada je poao da se tuira
pod oblinji vodopad, a Nasumica ga je pronala i pokuala da ga
shvati.
"To je samo sat", ree on. "Slui da pokazuje vreme."
"Znam to", ree ona. "Ali ti se neprestano zeza sa njime, a on ipak
ne pokazuje tano vreme. Niti bilo ta slino."
Upalila je pokaziva panela na zglavku koji je automatski davao
oitavanje lokalnog vremena. Panel na zglavku bez uma se poduhvatio
posla merenja lokalne gravitacije i orbitalnog momenta, zatim je
pribeleio gde se sunce nalazi i pratio mu kretanje na nebu, jo od prva
dva minuta po Nasumicinom dolasku. Potom je brzo pokupio podatke o
svojoj okolini, ispitao kakve su mesne konvencije u pogledu memih
jedinica i prepodesio se u skladu sa time. Takve stvari neprekidno je
radio, to vam je bilo naroito dragoceno ukoliko ste mnogo putovali po
vremenu, odnosno po prostoru.
Nasumica se namrti na oev sat koji nije radio nita od svega toga.
Artur je bio vrlo ponosan na njega. Bio je bolji nego to bi ikada
mogao da dopusti sebi. Poklonio mu ga je za dvadeset drugi roendan
bogati i krivicom optereeni kum koji mu je zaboravio svaki svakcijati
roendan do tada, ba kao i ime. Pokazivao je dan u nedelji, datum,
Meseeve mene; na izudaranoj i izgrebanoj poleini bilo je ugravirano:
'Albertu za dvadeset prvi roendan', zajedno sa pogrenim datumom slovima koja tek to su jo bila vidljiva.

Sat je poslednjih godina proao kroz poprilian broj stvari, od kojih

najvei deo nije ukljuen pod garanciju. Razume se, Artur nije verovao
da garancija izrikom podrazumeva da e sat raditi tano samo unutar
vrlo posebnih gravitacionih i magnetnih polja planete Zemlje, i to
iskljuivo ukoliko je dan dug dvadeset etiri sata i ako planeta ne
eksplodira, i tako dalje. Bile su to toliko temeljne pretpostavke da su ih
ak i advokati propustili.
Sreom, sat mu je bio na navijanje, ili, tanije, sa automatskim
navijanjem. Nigde drugde u Galaksiji ne bi naao baterije tano one
veliine i jaine kakve su na Zemlji bile savreno standardne.
"I kakvi su mu to brojevi?" upita Nasumica.
Arturjoj gauze.
"Ovi brojevi po ivici jesu sati. Na malom prozoru sa desne strane
pie UT, to znai utorak; tu je jo broj 14, to znai da je posredi
etrnaesti dan meseca koji se zove MAJ, a to pie u ovom prozoriu
ovde.
A ovaj prozor u obliku polumeseca, tu na vrhu, govori ti o
Meseevim menama. Drugim reima, govori ti koliki deo Meseca nou
osvetljava Sunce, to zavisi od meupoloaja Sunca, Meseca i... ovaj...
Zemlje."
"Zemlie", ree Nasumica.
"Da."
"A to je mesto sa koga dolazite ti i mama?"
"Da."
Nasumica mu ponovo uze sat i pogleda ga, oevidno neim
zbunjena. Onda ga prinese uhu i zbunjeno poslua.
"Kakvi su to zvuci?"
"To je kucanje. To je mehanizam koji pokree sat. Naziva se satni
mehanizam. To su nekakvi povezani zupanici i opruge koji okreu
kazaljke tano odgovarajuom brzinom da bi merili sate, minute, dane i
tako dalje."
Nasumica ga je i dalje gledala.
"Neto te zbunjuje", ree Artur. "ta to?"
"Da", ree Nasumica najzad. "Zbog ega je sav od mehanike?"
Artur predloi da pou u etnju. Smatrao je da postoje stvari koje bi
trebalo da rasprave, a Nasumica, ako ve nije bila prijemiva i voljna,
onda bar sada nije reala.
Sa Nasumicine take gledanja sve to bilo je takoe veoma uvrnuto.
Nije bila re o tome da je ba elela da bude teka, nego naprosto nije

znala kakva bi umesto toga trebalo da bude.

Ko je uopte bio taj tip? Kakav je to bio ivot koji je trebalo da ivi?
Kakav je to bio svet u kome je trebalo da ga ivi? I kakva je to bila
Vaseljena koja je neprekidno navaljivala na nju kroz njene oi i ui?
Cemu je sve to sluilo? Sta je elelo od nje?
Roena je u svemirskom brodu koji je iao sa nekog mesta tamo
negde na neko mesto tamo negde, a kada bi stigao tamo negde,
ispostavilo bi se da je to tamo negde samo jo jedno tamo negde sa koga
treba stii na neko drugo tamo negde.
Njeno normalno oekivanje bilo je da treba da se nalazi tamo negde.
Za nju je bilo normalno da osea da je na pogrenom mestu.
A onda, neprekidno putovanje po vremenu samo je uinilo problem
sloenijim i dovelo do oseanja da ne samo da je uvek na pogrenom
mestu, ve je tamo skoro uvek i u pogreno vreme.
Nije primeivala da se tako osea, zbog toga to se jedino tako uvek
oseala, ba kao to joj se nikada nije uinilo udno to da gotovo svuda
gde ode mora da nosi tegove ili antigravitaciona odela, a obino i
posebne aparate za disanje. Jedina mesta na kojima ste se ikada mogli
oseati kako treba bili su svetovi koje ste sazdali sami za sebe virtualne stvamosti po elektrinim klubovima. Nikada joj nije palo na
pamet da je prava Vaseljena neto u ta biste se mogli uklopiti.
A u to je spadalo i ovo mesto, Lemjuela, na koje ju je utnula majka.
A spadala je i ova osoba koja joj je poklonila taj dragoceni i arobni dar
ivota u zamenu za bolje sedite. Ba je bilo dobro to se ispostavilo da
je prilino drag i prij atelj ski nastrojen, jer bi u protivnom bilo nevolja.
Ozbiljno. Imala je u depu posebno naotren kamen kojim je mogla
izazvati grdne nevolje.
Moe biti veoma opasno kada se stvari posmatraju sa tue take
gledanja bez valjane pripreme.
Sedeli su na mestu koje je Artur naroito voleo, na padini brega koji
je gledao na dolinu. Sunce je zalazilo povrh naselja.
Jedina stvar koja Arturu nije bila mnogo draga bilo je to to je odatle
mogao da vidi jo malo dalje, do sledee doline, gde je tamnozelena,
nakazna brazda u umi obeleavala mesto gde mu se survao brod. Ali
moda je to bilo da ga sprei da se vrati tamo. Bilo je mnogo mesta sa
kojih je mogao da posmatra bujni, talasavi predeo Lemjuele, ali ovo ga
je posebno privuklo, svojim nametljvim tamnim mestom straha i bola
ugnedenim na samom rubu vidnog polja.
Nije se vraao tamo jo otkako su ga izvukli iz ostataka kapsule.

Nije mogao.
Ne bi bio u stanju da podnese.
U stvari, vratio se jedan deo puta odmah sledeeg dana, dok je jo
bio sav otupeo i oamuen od oka. Imao je slomljenu nogu, dva
polomljena rebra, nekoliko gadnih opekotina i nije ba suvislo
razmiljao, ali je uporno zahtevao da ga seljani odvedu, to su oni,
nelagodno, i uinili. Ali nije uspeo da doe ba do onog mesta na kome
je tle bilo rastopljeno i uzavrelo i najzad je othramao od uasa zauvek.
Ubrzo se pronela re da itavu oblast poseuju duhovi i od tada se
niko nije usudio da ode tamo. Zemlja je bila puna divnih, bujno zelenih
i ugodnih dolina - nije imalo svrhe odlaziti do jedne visoko
zabrinjavajue. Neka se prolost dri sebe i dopusti sadanjosti da se
kree u budunost.
Nasumica je ugnezdila sat u rukama, lagano ga je okretala da pusti
duge zrake veernjeg sunca da toplo sijaju po ogrebotinama i urezima
na debelom staklu. Opinjavalo ju je da gleda kako paukolika, mala
sekundara otkucava put u krug. Svaki put kada bi napravila pun krug,
dua od dve glavne kazaljke premestila bi se tano na sledei od
ezdeset malih podeljaka oko brojanika. A kada bi dugaka kazaljka
dovrila sopstveni puni krug, manja kazaljka pomerila bi se na sledei
glavni broj.
"Gleda ga due od jedan sat", ree Artur tiho.
"Znam", ree ona. "Sat je kada velika kazaljka pree itav put u
krug, zar ne?"
"Takoje."
"Onda, znai da sam ga gledala jedan sat i sedamnaest... minuta."
Nasmeila se dubokim i tajanstvenim zadovoljstvom i vrlo malo
pomerila, tako da mu se tek ovla naslanjala na ruku. Artur oseti kako
mu se najzad oteo mali uzdah koji je nedeljama susprezao u grudima.
Zeleo je da prebaci kerki ruku preko ramena, ali oseao je da je jo
prerano i da bi se postidela i odmakla od njega. Ali neto je radilo.
Neto je poputalo u njoj. Sat joj je znaio neto za ta do sada nije
znala u ivotu. Artur nije bio siguran da, zapravo, ve razume ta je
posredi, ali oseao je duboko zadovoljstvo i olakanje to ju je neto
dirnulo.
"Objasni mi opet", ree Nasumica.
"Pa, u stvari, nije to nita", ree Artur. "Satni mehanizam je neto to
se razvijalo stotinama godina..."
"Zemaljskih godina."

"Da. Postajao je sve finiji i finiji, sloeniji i sloeniji. Bio je to

visoko stman i precizan posao. Morao je da bude veoma mali i morao
je da radi tano, ma koliko ti mahala njime ili ga isputala."
"Ali samo najednoj planeti?"
"Pa, to je bilo mesto na kome je napravljen, da. Nikada se nije
oekivalo da ide igde drugde i da se suoava sa razliitim suncima i
mesecima, magnetnim poljima i raznim drugaijim stvarima. Hou da
kaem, i dalje ide savreno dobro, ali to ne znai ba mnogo ovoliko
daleko od Svajcarske."
"Od ega?"
"Od Svajcarske. Tamo je napravljen. Mala, brdovita zemlja.
Zamomo uredna. Ljudi koji su ih pravili nisu ni znali da postoje drugi
svetovi."
"Mnogo velika stvar da je neko ne zna."
"Ovaj, jeste."
"Pa odakle su oni doli?"
"Oni, to jest mi... naprosto smo kao odrasli tamo. Evoluirali smo na
Zemlji. Iz, ne znam, neke vrste mulja ili tako neto."
"Kao ovaj sat."
"Hm. Ne verujem da satovi narastaju iz mulja."
"Nita ne razume!"
Nasumica odjednom skoi na noge, viui.
"Nita ti ne razume! Ne razume mene, ne razume nita! Mrzim te
to si tako glupav!"
Potrala je zajapureno niz breg, i dalje drei sat i viui kako ga
mrzi.
Artur skoi, preneraen i povreen. Potrao je za njom kroz ilavu i
busenastu travu. Bilo je to za njega teko i bolno. Kada je slomio nogu
prilikom pada, to nije bio ist prelom i nije valjano zacelio. Teturao se i
trzao od bola dok je trao.
Odjednom se okrenula i pogledala ga u oi, lica mranog od besa.
Pruila je sat prema njemu. "Ne razume da ima negde mesto kome
ovo pripada? Negde gde radi? Negde gde se uklapa?"
Okrenula se i ponovo potrala. Bila je snana i hitrih nogu i Artur
nije mogao ni izdaleka da dri korak sa njom.
Nije ovde bila re o tome da nije oekivao da je toliko teko biti
otac, nego nije uopte oekivao da bude otac, naroito ne tako iznenada
i neoekivano natuinskoj planeti.
Nasumica se okrenu da ponovo vikne na njega. Iz nekog razloga
zaustavljala se svaki put kada bi to inila.

"ta misli, ko sam ja?" pitala je gnevno. "Tvoje bolje sedite? ta

misli, ta je mama mislila da sam ja? Neka vrsta karte za ivot kakav
nije imala?"
"Ne znam ta hoe time da kae", ree Artur, zadihan i bolan.
"Nema ti pojma ta iko misli sa bilo im!"
"ta hoe time da kae?"
"Umukni! Umukni! Umukni!
"Reci mi! Molim te, reci mi! Na ta ona misli kada kae 'ivot kakav
nije imala'?"
"Zalila je to je ostala na Zemlji! Zalila je to nije otila sa onim
tupavim blebetalom crknutog mozga, Zaphodom! Misli da bi u tom
sluaju imala drugaiji ivot!"
"Ali", ree Artur, "poginulabi! Poginulabi kadaje svetuniten!"
"Pa i to je drugaiji ivot, zar ne?"
"Toje..."
"Ne bi morala da me ima! Ona me mrzi!"
"Ma, ne misli valjda ozbiljno! Kako iko moe, ovaj, hou da
kaem..."
"Mrzi me zbog toga to je trebalo da uklopim stvari za nju. To je bio
moj posao. Ali uklapala sam ih jo gore od nje! I zato me je naprosto
iskljuila i nastavila svoj glupavi ivot."
"ta je to glupo u vezi sa njenim ivotom? Fantastino je uspena,
zar ne? Ima je na sve strane po vremenu i prostoru, svuda po sub-eta TV
mreama..."
"Glupavo! Glupavo! Glupavo! Glupavo!"
Nasumica se okrenu i ponovo potra. Artur nije mogao da dri korak
sa njom i najzad je morao da sedne i da saeka da mu bol u nozi mine.
to se tie metea u glavi, tu uopte nije znao ta da radi.
Othramao je do naselja sat kasnije. Smrkavalo se. Seljani pored
kojih je prolazio pozdravljali su ga, ali u vazduhu se oseao neki utisak
nemira i neznanja ta da se radi. Stari Trabarg je poprilino upkao
bradu i gledao u mesec, a to takoe nije bilo dobar znak.
Artur ode u svoju kuicu.
Nasumica je sedela tiho pogrbljena nad stolom.
"Zao mi je", ree ona. "Tako mi je ao."
"U redu je", ree Artur to je nenije mogao. "Dobro je, ovaj, malo
popriati. Toliko moramo da nauimo jedno o drugom, a ivot nije,
dakle, nije sainjen samo od aja i sendvia..."
"Toliko mi je ao", ree ona ponovo, jecajui.

Artur joj prie i obgrli je oko ramena. Nije se opirala niti povlaila.
Onda Artur vide zbog ega joj je toliko ao.
U krugu svetlosti lemjuelanske svetiljke leao je Arturov sat.
Nasumica mu je na silu otvorila zadnju stranu noem za mazanje
maslaca i svi siuni zupanici i poluge leali su u majunom pijanom
haosu tamo gde se zavitlavala sa njima.
"Samo sam htela da vidim kako radi", ree Nasumica, "kako se sve
uklapa. Tako mi je ao! Ne umem da ga sastavim. Zao mi je, ao mi je,
ao mi je. Ne znam ta da radim. Dau da ga poprave! Stvarno! Dau da
ga poprave!"
Sledeeg dana Trabarg je naiao i poeo da pria sve mogue stvari
o Bobu. Pokuao je da ispolji smirujui uticaj tako to je pozvao
Nasumicu da joj se um okrene transcendentnom tajanstvu dinovske
uholae; Nasumica je na to rekla da nema nikakve dinovske uholae, a
Trabarg je postao veoma hladan i utljiv i rekao da e biti izbaena u
spoljanju tminu. Nasumica mu je kazala, dobro, tamo je i roena, a
sledeeg dana stigao je paket.
Sve je postajalo sve krcatije dogaajima.
Zapravo, kada je stigao paket, koga je isporuila robotska sonda koja
je ispala iz neba pravei robotske sondirajue zvuke, sa sobom je doneo
utisak koji se postepeno probijao kroz itavo naselje, a to je da je tu
gotovo posredi jedan dogaaj previe.
Nije to bila greka robotske sonde. Ona je zahtevala samo potpis ili
otisak prsta Artura Denta, ili pak malo elija ogrebanih sa zadnje strane
njegovog vrata, pa e ponovo da ode na put. Lebdela je u blizini i
ekala, ne ba sigurna u to zbog ega odjednom sva ta kivnost. U
meuvremenu, Kirp je ulovio jo jednu ribu sa glavom na oba kraja, ali
poblie ispitivanje otkrilo je da su to, zapravo, dve ribe preseene na
pola i prilino nespretno zaivene, tako da ne samo da Kirp nije uspeo
da pobudi neko vee zanimanje za dvoglavu ribu, ve je i bacio ozbiljnu
senku sumnje na autentinost prve. Izgledalo je da samo pika-ptice
smatraju da je sve savreno normalno.
Robotska sonda dobila je Arturov potpis, pa je pobegla. Artur
odnese paket do svoje kolibe i sede zagledan u njega.
"Hajde da ga otvorimo!" ree Nasumica, koja se oseala mnogo
veselije tog jutra, kada je sve oko nje delovalo temeljito iaeno, ali je
Artur rekao: ne.
"Zato ne?"

"Nije adresiran na mene."

"Ba jeste."
"Ne, nije. Upuen je... pa, upuen je Fordu Prefektu, a na moju
adresu."
"Ford Prefekt? Je li to onaj to je..."
"Da", ree Artur slatko.
"Cula sam za njega."
"Pretpostavljam dajesi."
"Hajde da ga ipak otvorimo. Sta drugo da uinimo?"
"Ne znam", ree Artur, koji stvarno nije bio siguran.
Tog jutra je u najranije sate odneo oteene noeve do kovanice, a
Strinder ih je pogledao i rekao da e videti ta moe da uini.
Probali su uobiajeni posao mahanja noevima kroz vazduh,
balansiranja i opipavanja take prevoja i tako dalje, ali sva radost
nestala je iz toga i Arturu se javi tuan utisak da su dani njegovog
sendviarstva verovatno odbrojani.
Pokunjio se.
Sledee pojavljivanje savreno normalnih zveri samo to nije
usledilo, ali Artur oseti da e uobiajene svetkovine lova i goenja biti
prilino utiane i nesigurne. Neto se dogodilo ovde na Lemjueli, a
Artur je imao uasan oseaj da je, u stvari, re o njemu.
"Sta misli, ta je to?" pitala je Nasumica, okreui paket u rukama.
"Ne znam", ree Artur. "Ali sigumo neto loe i zabrinjavajue."
"Otkud zna?" pobuni se Nasumica.
"Zbog toga to je sve vezano za Forda Prefekta loije i vie
zabrinjavajue nego ono to nije vezano", odvrati Artur. "Veruj mi."
"Uznemiren si zbog neega, je li?" upita Nasumica.
Artur uzdahnu.
"Samo sam malo nervozan i napregnut, ini mi se", ree Artur.
"Zao mi je", uzvrati Nasumica i ponovo spusti paket. Videla je da bi
ga stvarnu uznemirilo kada bi ga otvorila. Morae da saeka kada ne
bude gledao.

16.
Artur nije bio siguran ta je prvo primetio da nestaje. Kada je opazio
da jednoga nema, um mu je smesta skoio na drugo i znao je u trenutku
da su oboje nestali i da e iz toga proistei neto ludaki ravo i
nezgodno za sreivanje.
Nasumica nije bila tu. Niti paket.
Ostavio ga je gore na polici, tako da itavog dana bude na videlu.
Bila je to veba poverenja.
Znao je da jedna od stvari koje bi trebalo da radi kao otac jeste
iskazivanje poverenja prema detetu, ugradnja oseaja poverenja i
iskrenosti u temelje njihovog odnosa. Imao je gadan oseaj da je to
idiotska zamisao, ali svejedno je tako postupio i, razume se, ispostavilo
se da zamisao jeste idiotska. Covek se ui dok je iv. Ili barem ostaje
iv.
Takoe ga hvata panika.
Artur istra iz kolibe. Sve se deavalo usred veeri. Svetlo je slabilo
i kuvala se oluja. Nigde nije mogao da vidi ni nju, niti ikakav njen trag.
Raspitao se. Niko je nije video. Ponovo se raspitao. Niko drugi je nije
video. Ili su kui da provedu no. Vetar je malo ibao po ivicama
naselja, dizao je stvari i bacao ih okolo na opasno nehajan nain.
Naao je starog Trabarga i pitao ga. Trabarg ga je ledeno pogledao,
a onda pokazao u pravcu koga se Artur uasavao, te prema tome
nagonski znao da je otila upravo tamo.
Sada je, dakle, znao ono najgore.
Otila je tamo gde je mislila da je nee slediti.
Digao je pogled prema nebu, koje je bilo mrgodno, isprugano i
bezbojno - upravo ona vrsta neba iz koje bi etiri jahaa apokalipse
izjahala, a da se pri tome ne oseaju kao banda potpunih idiota.
Uz teak oseaj krajnjeg usuda uputio se na stazu koja je vodila do
ume u susednoj dolini. Prve teke kapi kie poinjale su da tuku tle dok
je Artur pokuavao da potera sebe u neku vrstu trka.
Nasumica izbi na vrh brda i spusti pogled u sledeu dolinu. Bio je to
dui i tei uspon nego to je oekivala. Malo se brinula da moda
putovanje nou ba i nije tako sjajna zamisao, ali otac joj se itavog
dana motao po okolini kolibe i pokuavao da se pretvara ili pred sobom
ili pred njom da ne uva paket. Najzad je morao da ode do kovanice da
porazgovara sa Strinderom o noevima, a Nasumica je iskoristila priliku
i zbrisala skupa sa paketom.

Bilo je savreno jasno da stvar ne moe tek tako otvoriti tu u kolibi,

pa ak ni u naselju. Mogao bi da naie svakog asa. Sto je znailo da e
morati da ode tamo gde nee moi da je sledi.
Mogla je da se zaustavi tu gde se trenutno nalazila. Prela je toliki
put u nadi da je nee slediti, a ak i ukoliko to bude uinio, nikada je
nee nai tu gore u umovitom delu brega dok se no primie, a kia
upravo poinje.
Citavim putem navie paket joj se njihao pod rukom. Bila je to
zadovoljavajue kabasta stvar: kutija etvrtastog poklopca ija je svaka
stranica otprilike bila dugaka kao njena podlaktica, duboka negde kao
njena aka, umotana u smei plaspir sa domiljatom novom vrstom
samovezujue trake. Nije zveckala kada bi je protresla, ali oseala je da
joj je teina uzbudljivo usredsreena na sredite.
Ali kada je ve toliko prela, postojalo je odreeno zadovoljstvo u
tome da se ne zaustavi tu, ve da nastavi nanie prema onome to je
izgledalo gotovo kao zabranjena oblast - tamo gde je pao oev brod.
Nije bila sigurna ta tano znai izraz 'pojava duhova', ali moda e biti
zabavno da otkrije. Nastavie da ide i sauvati paket za onaj trenutak
kada stigne tamo.
Ali smrkavalo se. Nije jo upotrebila svoju malu elektrinu svetiljku
zbog toga to nije elela da bude vidljiva sa velikog rastojanja. Sada e
morati da je upotrebi, ali verovatno to nije bilo bitno, jer e se nai sa
druge strane brega koji je razdvajao dve doline.
Upalila je svetiljku. Gotovo u istom trenutku zubac munje procepi
prostor nad dolinom u koju je ulazila i dobrano je uplai. Kada se tmina
drhtavo vrati oko nje, a tresak groma zakotrlja preko predela, ona se
odjednom oseti veoma sitno i izgubljeno, a u rukama joj se tresla
najobinija tanuna olovica od svetlosti. Moda bi ipak trebalo da se
zaustavi i otvori paket ovde. Ili bi moda trebalo da se vrati i ponovo
doe sutra. Ali bilo je to samo trenutno oklevanje. Znala je da se
veeras nee vraati, a naslutila je da se nee vratiti nikada.
Nastavila je niz padinu brega. Kia je sada jaala. Tamo gde je pre
kratkog vremena bilo nekoliko tekih kapi sada je otpoinjao dobar
pljusak; siktao je po drveu, a tle joj je postajalo klizavo pod nogama.
Ili je bar mislila da to kia sike po drveu. Senke su poskakivale i
kezile se prema njoj dok joj je svetlo poskakivalo po drveu. Napred i
nanie.
Zurila je sledeih deset ili petnaest minuta, sada ve natopljena do
gole koe i sva uzdrhtala, pa je postepeno postala svesna da tamo ispred
nje, izgleda, postoji neka druga svetlost. Bila je veoma slaba i ona nije

bila sigurna da li joj se samo priinjava ili ne. Ugasila je svetiljku da

vidi. Zaista je izgledalo da pred njom postoji neka vrsta slabanog sjaja.
Nije mogla da razazna ta je posredi. Ponovo je ugasila svetiljku i
krenula niz breg, prema onome to ju je ekalo, ta god to bilo.
Ali neto nije bilo u redu sa umom.
Nije odmah mogla da kae ta je to, ali ova nije izgledala poput
zdrave, bujne ume koja se nada valjanom proleu. Drvee je bilo
nahereno pod bolesnim uglovima i nekako je delovalo bledo, ispijeno.
Nasumici se vie nego jednom javio zabrinjavajui oseaj da ono
pokuava da je dohvati dok prolazi kraj njega, ali bila je to samo igra
senki koje je na treperenje i komeanje nagonilo svetlo.
Odjednom, neto pade sa drveta ispred nje. Usplahireno je skoila
unatrag i pri tom ispustila i svetiljku i kutiju. Sagla se i unula, a zatim
izvadila iz depa onaj posebno zailjeni kamen.
Stvar koja je pala sa drveta sada se kretala. Svetiljka je leala na tlu
okrenuta u tom pravcu, tako da je devojka razabrala neku ogromnu,
grotesknu priliku kako se lagano tetura prema njoj. Cula je slabano
utanje i kripanje koji su nadjaavali ravnomerni um kie. Zagrabila
je po tlu da dohvati svetiljku, nala ju je i direktno obasjala stvorenje.
U istom trenutku drugi stvor pade sa drveta na samo nekoliko stopa
od nje. Devojka je divlje skliznula snopom svetiljke sa jednog na drugo,
a potom je digla kamen, spremna da ga baci.
U stvari, stvorenja su bila vrlo mala. Zbog ugla pod kojim je svetlost
dolazila izgledala su toliko krupno. Ne samo mala, ve mala, krznata i
slatka. A onda se im se pridruio jo jedan stvor koji je takoe pao sa
drveta. Pao je pravo kroz snop svetlosti i zato ga je sasvim jasno videla.
Pao je spretno i odmereno, okrenuo se, a onda, poput ostala dva,
poao lagano i odluno premaNasumici.
Ostala je na mestu gde se zatekla kao ukopana. I dalje je drala
kamen dignut i spreman za bacanje, ali bila je sve svesnija da su
stvorovi prema kojima ga je okrenula i pripremila za bacanje, zapravo,
veverice. Ili bar stvorenja nalik na veverice. Meka, topla, slatka
stvorenja nalik na veverice, koja su joj se primicala na nain za koji
uopte nije bila sigurna da joj se dopada.
Okrenula je svetiljku pravo na prvo. Isputalo je ratobome,
izazivake, kretave zvuke i nosilo u jednoj apici malo, otrcano pare
neke mokre, crvene krpe. Nasumica opominjue die kamen u aci, ali
to nije ostavilo nikakav utisak na vevericu koja joj se primicala sa
paretom mokre krpe.
Ona se povue. Nije znala kako da izie nakraj sa time. Da je bila

re o opakim, reeim, zapenjenim zverima blistavih onjaka, orno bi

bacila kamen na njih, ali prema vevericama koje se tako ponaaju nije
umela da se postavi.
Ponovo se povukla. Druga veverica poe da je obilazi sa boka.
Nosila je posudu. Neto nalik kapici ira. Trea je bila pravo iza nje i
napredovala za svoj raun. Sta je to nosila? Neko parence raskvaene
hartije, pomisli Nasumica.
Ponovo je napravila korak unazad, zakaila lankom koren nekog
drveta i preturila se na lea.
Prva veverica u trenutku skoi napred i nae se povrh nje;
napredovala joj je uz trbuh sa hladnom odlunou u oima i paretom
mokre krpe u apici.
Nasumica pokua da skoi, ali uspela je da se pridigne tek otprilike
jedan palac. Veverica se od ovoga uplaeno trgla, to je, zauzvrat,
uplailo Nasumicu. Zivotinjka se sledila, zarivi joj majune kande u
kou kroz natopljenu koulju. A onda se lagano, palac po palac, uspela
uz nju, zastala i ponudila joj krpu.
Bila je gotovo hipnotisana neobinou stvorenja i njegovim
majunim, svetlucavim oima. Onojoj ponovo ponudi krpicu. G uraloju
je prema njoj ponovo i ponovo, upomo skialo, sve dok ona najzad,
uznemireno, uz oklevanje, ne primi stvar. Veverica nastavi da je napeto
gleda, dok su joj oi skakale po njenom licu. Nije imala pojma ta da
radi. Kia i blato slivali su joj se niz lice, a povrh nje sedela je veverica.
Ona obrisa krpom neto blata iz oiju.
Veverica slavobitno zakreta, dograbi ponovo stvar, skoi sa nje i
odskakuta u mranu, sve dublju no, odjuri na drvo, zaroni u rupu u
stablu, zavali se i pripali cigaretu.
U meuvremenu, Nasumica je pokuavala da odagna vevericu sa
kapicom ira punom kinice i onu sa hartijom. Povlaila se na leima.
"Ne!" viknu ona. "Odlazite!"
One prestravljeno skoie nazad, a potom opet skoie napred sa
darovima. Ona mahnu kamenom na njih. "Odlazite!" dreknu Nasumica.
Veverice se zgranuto rasprie. Onda jedna skoi pravo na nju,
ispusti joj kapicu ira u krilo i otra u no. Druga je jedan trenutak
stajala i tresla se, a onda je uredno odloila pare hartije pred nju i
takoe nestala.
Ponovo je bila sama, ali i dalje je drhtala od smetenosti. Nesigurno
se digla na noge, podigla kamen i paket, a onda zastala i podigla i pare
hartije. Bilo je toliko natopljeno i otrcano da se teko moglo razaznati
ta je tu bilo posredi. Izgledalo je da je u pitanju naprosto pare nekog

asopisa za itanje tokom leta.

Upravo dok je Nasumica pokuavala da tano pojmi ta to sve znai,
neki ovek kroi na istinu na kojoj je stajala, die pitolj opakog
izgleda i ustreli je.
Artur se beznadeno potucao dve ili tri milje iza nje na padini brega
koja je vodila navie.
Nekoliko minuta poto se dao na put ponovo se vratio i opremio
svetiljkom. Ne elektrinom. Jedina elektrina svetlost na tom mestu bila
je ona koju je Nasumica ponela sa sobom. Ovo je bila neka vrsta slabe
svetiljke za oluju: izbuena metalna posuda iz Strinderove kovanice
koja je sadrala rezervoar sa zapaljivim ribljim uljem, fitilj od upletene
suve trave omotan u prozraan film napravljen od osuene membrane iz
utrobe savreno normalne zveri.
Sada se ugasila.
Artur se nekoliko sekundi vrteo tamo-amo na temeljito izgubljen
nain. Bilo je oigledno da nikako nije mogao naterati stvar da
odjednom ponovo plane usred pljuska, ali nije mogue ne potruditi se
bar formalno. No, konano, uz oklevanje, on odbaci svetiljku.
Sta da radi? Situacija je izgledala beznadena. Bio je potpuno mokar,
odea mu je oteala i oklembesila se od kie, a sada se jo i izgubio u
mraku.
Na kratku sekundu bio je izgubljen u zaslepljujuem blesku, a onda
se ponovo naao izgubljen u mraku.
Blesak munje bar mu je pokazao da je veoma blizu vrha brda... pa,
nije bio siguran ta e da uini. Morae to da smisli kada doe gore.
Nastavio je navie, hramajui.
Nekoliko minuta kasnije stajao je, zadihan, na vrhu. U daljini pod
njime videla se neka vrsta slabanog odsjaja. Nije imao pojma ta je to,
a, zapravo, ba mu se i nije dopadalo da razmilja o tome. Ali bila je to
jedina stvar prema kojoj je mogao da se zaputi i zato je teturavo poeo
da se probija prema njoj, izgubljen i prestravljen.
Blesak smrtonosne svetlosti proe pravo kroz Nasumicu, a otprilike
dve sekunde kasnije istu stvar uini i ovek koji je pucao na nju, ne
obrativi pri tom nimalo panje na devojku. Pucao je u nekoga ko je
stajao iza nje, a kada se ona okrenula da pogleda, kleao je nad telom i
preturao mu po depovima.
Scena se sledi i nestade. Nekoliko sekundi kasnije zamenila su je
dva dinovska zuba uokvirena savreno naminkanim crvenim usnama.

Ogromna, plava etka pojavi se niotkuda i poe penuavo da trlja zube,

koji su i dalje lebdeli tamo i blistali u titravoj zavesi kie.
Nasumica dvaput zatrepta pre nego to je shvatila ta je posredi.
Bila je to reklama. Tip koji ju je ustrelio predstavljao je deo
holografskog filma projektovanog za vreme leta. Sada je morala biti
veoma blizu mesta na kome se brod sruio. Oigledno su mu neki
sistemi bili nerazomiji od drugih.
Sledeih pola milje puta bilo je naroito ispunjeno nevoljama. Ne
samo to je morala da se bori protiv hladnoe, kie i noi, ve i protiv
rasparanih i rastrzanih ostataka brodskog letnog sistema za zabavu.
Svemirski brodovi, mlazna kola i helipodi neprekidno su se survavali i
eksplodirali oko nje, obasjavali no, ljudi zlikovakog izgleda sa
neobinim eirima vercovali su opasne droge kroz nju, a udrueni
orkestar i hor halapoliske dravne opere izvodio je zavrni mar
anjakvantinske zvezdane garde iz IV ina 'Rizgara Blamvelamuma' od
Vunta na malom proplanku negde sa njene leve strane.
A potom se obrela na ivici jednog kratera veoma gadnog izgleda i
mehurastih ivica. Slabani, topli odsjaj i dalje je dopirao iz onoga to bi
inae izgledalo kao ogromno pare karamelizovane vakae gume u
sreditu jame: istopljeni ostaci ogromnog svemirskog broda.
Podugo je stajala i gledala ga, a onda najzad krenu du ivice kratera.
Vie nije bila siguma ta trai, ali je svejedno ila dalje, ostavljajui
uase jame sa leve strane.
Kia je malo oslabila, ali i dalje je bilo izuzetno vlano, a budui da
ona nije imala pojma ta se nalazi u kutiji, da li neto krhko ili stvar
koja se lako oteti, pomislila je da treba da nae negde srazmerno suvo
mesto gde e je otvoriti. Nadala se da je nije ve otetila kada ju je
ispustila.
Klizila je svetiljkom po okolnom drveu, koje je ovde bilo tanko i
veinom sagoreno i izlomljeno. Na srednjem rastojanju uini joj se da
vidi nabacani ispust stenja koji bi joj mogao pruiti sklonite, pa je
poela da se probija prema njemu. Na sve strane pronalazila je ostatke
izbaene iz broda prilikom pada, pre konane vatrene lopte.
Kada se odmakla dve ili tri stotine jardi od ivice kratera, naila je na
iscepane ostatke nekog vazduastog, ruiastog materijala, raskvaene,
zablaene i obeene izmeu polomljenih stabala. Pretpostavila je,
ispravno, da to mora da su ostaci aure za beg koja je spasla ivot
njenom ocu. Prila je i pogledala ih poblie, a onda primetila neto na
tlu pored njih, napola prekriveno blatom.
Podigla je predmet i obrisala blato sa njega. Bila je to neka vrsta

elektronske naprave veliine male knjige. Na omotu su joj se nalazila

krupna, prijatna slova koja su bledo svetlucala pod njenim dodirom.
Poruivala su: BEZ PANIKE. Znala je ta je posredi. Bio je to oev
primerak 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju'.
Smesta se osetila smirenije uz to, okrenula je glavu gromovitom
nebu i pustila da joj se kinica sliva po licu i u usta.
Otresla je glavu i pourila prema stenju. Dok se pentrala uz njega i
po njemu, gotovo smesta je otkrila savrenu stvar: ulaz u peinu.
Uperila je svetiljku u unutranjost. Izgledalo je suvo i bezbedno.
Paljivo birajui put, ula je unutra. Bila je sasvim prostrana, ali nije
ila mnogo duboko. Iscrpljena i uz olakanje, sela je na jednu zgodnu
stenu, spustila kutiju ispred sebe i smesta poela da je otvara.

17.
Tokom dugog razdoblja bilo je mnogo nagaanja i rasprava o tome
gde se dela takozvana 'nedostajua materija' Vaseljene. Svuda po
Galaksiji nauna odeljenja svih veih univerziteta nabavljala su sve
sloeniju i sloeniju opremu ne bi li sondirala i istraivala srca udaljenih
Galaksija, a potom samo sredite i same rubove itave Vaseljene, ali
kada su joj najzad uli u trag, ispostavilo se da je re o onoj stvari u
koju je sva ta oprema bila zapakovana.
U kutiji se nalazila prilino velika koliina nedostajue materije,
male, meke, oble, okrugle grake nedostajue materije, koje je
Nasumica odbacila da im budua pokolenja fiziara ulaze u trag i
ponovo ih otkrivaju kada jednom otkria trenutnog pokolenja fiziara
budu izgubljena i zaboravljena.
Iz graki nedostajue materije izvadilaje jedan crni disk bez ikakvih
osobenosti. Spustila ga je na stenu pokraj sebe i prola prstima kroz svu
nedostajuu materiju da bi videla ima li iega vie, nekakvo uputstvo ili
neka vrsta dodataka, ali nije bilo ba niega. Samo crni disk.
Ona ga obasja svetiljkom.
Kada je to uinila, pukotine poee da se pojavljuju na njegovoj
naizgled glatkoj povrini. Nasumica se uznemireno povue, ali onda
vide da se stvar, ta god bila, samo razmotava.
Proces je izgledao izvanredno divan. Bio je neobino sloen, a
istovremeno jednostavan i skladan. Delovao je poput pareta origamija
koji se otvara sam od sebe, ili pupoljka koji procvetava u ruu u samo
nekoliko sekundi.
Tamo gde je nekoliko pukih trenutaka ranije poivao glatko
zakrivljeni crni disk, sada se nalazila ptica. Ptica koja je lebdela na
njegovom mestu.
Nasumica nastavi da se povlai, paljivo i oprezno.
Donekle je liila na pika-pticu, samo je bila prilino manja. To jest,
bila je, zapravo, vea, ili, tanije, potpuno iste veliine, ili bar ne vie
nego dvaput vea. Bila je takoe mnogo plavlja i ruiastija od pikaptice, dok je istovremeno bila savreno crna.
Isto tako, bilo je neeg veoma neobinog u vezi sa njom, a Nasumica
nije mogla smesta da razazna ta je posredi.
Oevidno je sa pika-pticama delila utisak koji je odavala, a to je da
posmatra neto to vi ne moete da vidite.
Odjednom je nestala.
A onda, isto tako naglo, sve potamne. Nasumica se spusti u

napregnuti uanj, ponovo dohvativi posebno zailjeni kamen u depu.

Tmina se potom povue i umota u loptu, da bi as kasnije ponovo
postala ptica. Lebdela je u vazduhu pred njom, lagano maui krilima,
zapiljena u devojku.
"Izvini", ree ona najednom, "moram da se kalibriem. Cuje li me
kada ovo govorim?"
"Kada govori - ta?" htela je da zna Nasumica.
"Dobro", ree ptica. "A uje li me kada ovo govorim?" Ovog puta
govorila je mnogo viim glasom.
"Da, razume se da te ujem!" odvrati Nasumica.
"A uje li me kada govorim ovo?" upita ona, ovog puta zagrobno
dubokim glasom.
"Da!"
Potom je nastala pauza.
"Ne, oigledno ne", ree ptica posle nekoliko sekundi. "Dobro,
dakle, sluh ti je oigledno u opsegu izmeu 20 i 16 kHz. U redu. Da li ti
je ovo ugodno?" upita ona prijatnim, lakim tenorom. "Nema neprijatnih
harmonika koji pite u gomjim registrima? Oigledno ne. Dobro. Njih
mogu da koristim kao kanale za podatke. Dalje. Koliko mene vidi?"
Odjednom vazduh nije ispunjavalo nita drugo osim ptica koje su se
preplitale. Nasumica je bila naviknuta na provoenje vremena u
virtualnim stvarnostima, ali ovo je bilo neto daleko iaenije od svega
na ta je ranije naila. Izgledalo je kao da se itava geometrija prostora
predefinisala u ptija oblija uklopljena bez zazora.
Nasumica jeknu i stavi ake preko lica; ruke su joj se pri tom kretale
kroz prostor ptijeg oblika.
"Hmmm, oigledno previe", ree ptica. "A sada?"
Sklopila se poput konertine u tunel ptica, kao da je uhvaena
izmeu uporednih ogledala, beskonano odraena u daljinu.
"Sta si ti?" viknu Nasumica.
"Doi emo na to za minut", ree ptica. "Samo reci koliko mnogo,
molim te?"
"Pa, nekako si..." Nasumica bespomono mahnu u daljinu.
"Vidim, i dalje sam beskonanih razmera, ali bar se bliimo pravoj
dimenzionoi matrici. Dobro. Ne, odgovor ie pomoranda i dva limuna."
"Limuna?"
"Ukoliko imam tri limuna i tri pomorande, pa izgubim dve
pomorande i limun, ta mi ostaje?"
"Ha?"
"U redu, znai misli da vreme ide u tom smeru, je li? Zanimljivo.

Jesam li i dalje beskonana?" upita ona, naduvavajui se tamo i ovamo

po prostom. "Jesam li sada beskonana? Koliko sam uta?"
Iz trenutka u trenutak ptica je prolazila kroz preobraaje oblika i
razmera koji su naprosto razarali um.
"Ne mogu..." ree Nasumica zbunjeno.
"Ne mora da odgovara, sada znam tako to te posmatram. Dakle,
jesam li ja tvoja majka? Jesam li stena? Da li izgledam ogromno,
gnjecavo i zmijski prepleteno? Ne? A sada? Idem li unazad?"
Bar jednom, ptica je bila savreno mirna i nepokretna.
"Ne", ree Nasumica.
"Pa, u stvari ila sam, kretala sam se unatrag kroz vreme. Hmmm.
Dobro, mislim da smo to sada sredili. Ukoliko bi volela da zna, mogu
ti rei da se u tvojoj Vaseljeni slobodno kree kroz tri dimenzije koje
zbirno naziva prostor. Kree se pravom linijom po etvrtoj, koju
naziva vreme, i ostaje ukorenjena na jednom mestu u petoj, koja je
prva fundamentala verovatnoe. Posle toga postaje malo zapetljano, a
po dimenzijama od 13 do 22 deavaju se razne stvari o kojima ti ba ne
bi prijalo da neto zna. Trenutno, dovoljno je da zna samo to da je
Vaseljena mnogo sloenija nego to moda misli, ak i ukoliko u
razmiljanju krene od stava da je sve prilino prokleto zapetljano ve
na samom poetku. Mogu lako da ne izgovaram re 'prokleto' ako te to
vrea."
"Govori ta god prokleto voli."
"Hou."
"Ko si ti, do avola?" htela je da zna Nasumica.
"Ja sam 'Vodi'. U tvojoj Vaseljeni ja sam tvoj 'Vodi'. U stvari,
nastanjujem ono to je tehniki poznato kao Citava Zbirka Opte Zbrke,
to znai... pa, daj da ti pokaem."
Ona se okrenu usred vazduha i suknu izvan peine, a onda sede na
stenu, neposredno uz mb ispusta, van dosega kie koja je ponovo jaala.
"Doi", ree ona. "Pogledaj ovo."
Nasumica nije volela da joj nareuje jedna ptica, ali ju je svejedno
sledila do ulaza u peinu, i dalje opipavajui kamen u depu.
"Kia", ree ptica. "Vidi? Samo kia."
"Znam ta je to kia."
Njeni velovi promicali su kroz no, meseina se probijala kroz njih.
"Dakle, taje to?"
"Kako to misli, ta je to? Cuj, ko si ti? Sta si radila u toj kutiji? Zar
sam zato morala da provedem no trei kroz umu i borei se protiv
sumanutih veverica da bih otkrila kako sam na kraju dobila samo neku

pticu koja me pita ta je to kia. To je samo voda koja pada kroz

prokleti vazduh, eto ta je. Zeli li da zna jo neto, ili sada moemo da
idemo kui?"
Nastala je duga pauza pre nego to je ptica odgovorila: "Hoe
kui?"
"Nemam ja kuu!" Nasumica gotovo prenerazi sebe, toliko je glasno
vrisnula te rei.
"Gledaj kiu..." ree ptiji 'Vodi'.
"Gledam kiu! Sta drugo ima da se gleda?"
"ta vidi?"
"Kako to misli, glupa ptico? Vidim samo tovar kie. Najobinija
voda, pada."
"Kakve oblike vidi u vodi?"
"Oblike? Nema oblika. To je samo, samo..."
"Samo zbrka", ree ptiji 'Vodi'.
"Da..."
"A ta sada vidi?"
Na samoj ivici vidljivosti, slabani, tanki snop rairi se iz ptijih
oiju. U suvom vazduhu pod ispustom nita se nije moglo nazreti.
Tamo gde je snop pogodio kapi kie, dok su ove padale kroz njega,
pojavi se ravni zastor svetlosti, toliko blistav i iv da je delovao vrsto.
"Oh, sjajno. Laserski ou", ree Nasumica iznervirano. "Nikadatako
neto nisam videla, osim na jedno pet miliona rok koncerata."
"Reci mi ta vidi!"
"Samo ravni zastor! Glupa ptico."
"Nema niega to tu nije bilo ranije. Samo koristim svetlost da ti
privuem panju na odreene kapi u odreenim trenucima. A ta sada
vidi?"
Svetlost se ugasi.
"Nita."
"Radim potpuno istu stvar, samo sa ultraljubiastom svetlou. Ne
moe je videti."
"Zato mi onda pokazuje neto to ne mogu da vidim?"
"Da bi shvatila da ako neto vidi, to ne znai da to neto postoji. A
ukoliko neto ne vidi, to ne znai da ne postoji. Re je samo o onome
na ta ti ula skreu panju."
"Dosadno mi je ovo", ree Nasumica, a onda zinu.
U kii je lebdela dinovska i veoma iva trodimenziona slika njenog
oca, koji je delovao preneraeno zbog neega.
Otprilike dve milje iza Nasumice, njen otac koji se probijao kroz

umu iznenada zastade. Prenerazilo ga je kada je video sliku samoga

sebe preneraenog zbog neega, obeenu, blistavu, usred vazduha
ispunjenog kiom, na udaljenosti od otprilike dve milje. Otprilike dve
milje daleko i donekle udesno od smera u kome se zaputio.
Gotovo se u potpunosti izgubio, ubeen da e umreti od hladnoe,
vlage i iscrpljenosti, pri emu gotovo da je poeo da eli da se sve to
najzad okona. Upravo mu je jedna veverica donela itav asopis
posveen golfu, a mozak je poinjao da mu arlaue i blebee.
Kada je ugledao kako se ogromna, blistava slika njega samoga
upalila na nebu, to mu je reklo da je, sa jedne strane, verovatno u pravu
to se tie arlaukanja i blebetanja, ali je po svoj prilici bio u zabludi to
se tie pravca u kome se zaputio.
Duboko udahnuvi, on se okrenu i poe u pravcu neobjanjive
svetlosne predstave.
"U redu, ta bi to trebalo da dokae?" htela je da zna Nasumica.
Cinjenica da je slika predstavljala njenog oca vie ju je pogodila nego
samo pojavljivanje slike. Prvi hologram videla je kada je imala dva
meseca, pa su je ak stavili u njega da se igra. Najnoviji je videla pre
otprilike jednog sata: svirao je mar anjakvantinske zvezdane garde.
"Jedino to da on nije tu nita vie ili manje nego zastor", ree ptica.
"Posredi je samo meudejstvo vode sa neba, koja se kree u jednom
pravcu, sa svetlou na uestalostima to ih tvoja ula mogu da opaze,
koja se kree u drugom. U tvom umu ovo obrazuje naizgled vrstu
sliku. Ali sve su to slike unutar Zbrke. Evo ti jo jedne."
"Moja majka!" ree Nasumica.
"Ne", ree ptica.
"Znam svoju majku kada je vidim!"
Slika je predstavljala enu koja izlazi iz svemirskog broda unutar
prostrane graevine nalik na hangar. Pratila ju je grupa visokih, mravih
ljubiasto-zelenih stvorenja. Bila je to sasvim sigurno Nasumicina
majka. Pa, gotovo sigumo. Trilijan ne bi ba toliko nesigumo koraala
pri niskoj gravitaciji, niti bi se obazirala oko sebe prema dosadnom,
starom okmenju za odravanje ivota, uz izraz silne neverice na licu, a
jo bi manje nosila tako prastam kamem.
"Pa ko je to, onda?" htela je da zna Nasumica.
"Ona je deo produetka tvoje majke na osi verovatnoe", ree pticaVodi.
"Nemam ni najblau predstavu o emu pria."
"Prostor, vreme i verovatnoa imaju ose du kojih je mogue kretati

se."
"Jo ne znam. Iako mislim da... Ne. Objasni."
"Mislila sam da hoe kui."
"Objasni!"
"Da li bi volela da vidi svoj dom?"
"Da ga vidim? Unitenje!"
"Ima prekid na osi verovatnoe. Gledaj!"
Neto vrlo neobino i divno sada upliva u vidik na kii. Bila je to
ogromna, plavozelena lopta, magliasta i pokrivena oblacima; okretala
se uz velianstvenu sporost spram crne, zvezdane pozadine.
"Sada je vidi", ree ptica, "sad je ne vidi."
Na neto manje od dve milje odatle, Artur Dent stajao je nepokretno
tamo gde se zatekao. Nije mogao da poveruje u ono to je video da
lebdi tamo, pod okriljem kie, ali tako blistavo i ivotno stvarno na
nonom nebu - Zemlja. Zinuo je pred tim prizorom. A onda, u trenutku
kada je zinuo, ona nestade. Zatim se opet pojavi. Potom, a to je bio deo
koji ga je naterao da odustane i da pone da upa kosu, Zemlja se
pretvori u kobasicu.
Nasumicu je isto prenerazio prizor ogromne, plave i zelene,
vodenaste i magliaste kobasice to je lebdela nad njom. Onda je to
postao niz kobasica, ili, tanije, re je bila o nizu kobasica u kome su
mnoge kobasice nedostajale. Citav blistavi niz okretao se i vrteo u
zbunjujuem plesu usred vazduha, da bi potom postepeno usporio,
postao nesutastven i nestao u blistavoj tmini noi.
"Sta to bi?" upita Nasumica tankim glasom.
"Pogled du ose verovatnoe na diskontinualno verovatan objekat."
"A, je li?"
"Veina objekata mutira i menja se du ose verovatnoe, ali svet
tvoga porekla ini neto neznatno drugaije. On poiva na neemu to
moe nazvati linijom rascepa u predelu verovatnoe, to znai da na
mnogim koordinatama verovatnoe itav naprosto prestaje da postoji.
Ima ugraenu nestabilnost, to je tipino za sve to poiva unutar onoga
to obino oznaavamo kao sektori Plurala. Ima li ovo nekog smisla?"
"Ne."
"Hoe da poe i da vidi sama?"
"Na... Zemlju?"
"Da."
"Da li je to mogue?"

Ptica-Vodi nije odmah odgovorila. Ona rairi krila i, uz lagani

sklad, die se u vazduh i odlete u kiu koja je opet poinjala da slabi.
Vinula se ekstatino u nono nebo, svetla su sevala oko nje, a
dimenzije se skupljale za njom. Sunovraivala se, pravila petlje, a onda
se ponovo okrenula i najzad vratila da otpoine na dve stope ispred
Nasumicinog lica, dok su joj krila lagano i nemo udarala.
Onajoj ponovo progovori.
"Tvoja Vaseljena prostrana je za tebe. Prostrana u vremenu,
prostrana u prostoru. To je zbog filtera kroz koje je prima. Ali ja sam
izgraena bez ikakvih filtera, to znai da primam zbrku koja sadri sve
mogue Vaseljene, ali koja sama po sebi uopte nema veliinu. Za
mene, sve je mogue. Ja sam sveznajua i svemona, izuzetno tata i,
tavie, isporuuju me u zgodnom samonoseem pakovanju. Mora
sama da odredi koliko je od gornjeg istina."
Lagani osmeh proiri se preko Nasumicinog lica.
"Ti prokleto stvorenjce. Zavitlavala si me!"
"Kao to rekoh, sve je mogue."
Nasumica se nasmeja. "U redu", ree ona. "Hajde da pokuamo da
vidimo Zemlju. Idemo na Zemlju u nekoj taki njene, ovaj..."
"Ose verovatnoe?"
"Da. Tamo gde nije raznesena. U redu. Znai, ti si 'Vodi'. Kako
emo da iskamimo vonju?"
"Povratni inenjering."
"ta?"
"Povratni inenjering. Za mene, protok vremena je nebitan. Ti
odlui ta eli. Ja onda naprosto obezbedim da se to ve dogodilo."
"ali se."
"Sve je mogue."
Nasumica se namrti. "Ti se zaista ali, zar ne?"
"Dopusti mi da to izloim na drugi nain", ree ptica. "Povratni
inenjering omoguuje nam da preskoimo ekanje na jedan od uasno
retkih svemirskih brodova koji prolaze kroz ovaj sektor Galaksije svake
godine, ili tu negde, da bi se odluili hoe li te povesti ili nee. Poeli
vonju, brod doe i poveze te. Pilot moe da misli da je imao jedan od
miliona razloga zbog koga je odluio da se zaustavi i poveze te. Pravi
razlog je taj da sam ja odluila da tako uini."
"Stvarno si izuzetno tata, zar ne, ptiice?"
Ptica je utala.
"U redu", ree Nasumica. "Zelim brod koji e me odvesti na
Zemlju."

"Moe li ovaj da proe?"

Svemirski brod u spustu bio je toliko tih da ga Nasumica nije
primetila sve dok se nije obreo gotovo povrh nje.
Artur ga je primetio. Sada je bio milju daleko i pribliavao se. Cim
se predstava sa osvetljenom kobasicom okonala, primetio je blede
odsjaje daljih svetlosti koji su se sputali iz oblaka i, u prvi mah,
pretpostavio je da je re o novom delu blistavih son et lumiFre.
Bio je potreban trenutak ili tako neto da mu svane da je to pravi
svemirski brod, a jo trenutak ili dva da uvidi kako se ovaj sputa pravo
na mesto na kome je pretpostavio da mu se nalazi kerka. To je bilo
kada je - kia ili ne, povreena noga ili ne, mrak ili ne - iznenada
stvamo poeo da tri.
Pao je gotovo smesta, okliznuo se i prilino gadno povredio koleno o
kamen. Otklizao je ponovo na noge i opet pokuao. Imao je uasan,
ledeni oseaj da e izgubiti Nasumicu zauvek. Uz hramanje i psovke,
nastavio je da tri. Nije znao ta je bilo u kutiji, ali na njoj je stajalo ime
Forda Prefekta, i to ime psovao je dok je trao.
Brod je predstavljao jedno od najprivlanijih i najdivnijih plovila
koje je Nasumica ikada videla.
Bio je zapanjujui. Srebrn, skladan, transcendentan.
Da nije znala bolje, rekla bi da je to jedan RW6. Kada je ovaj bez
zvuka sleteo kraj nje, ona shvati da to stvamo i jeste RW6 i jedva da je
mogla da die od uzbuenja. RW6 je od one vrste stvari kakve moete
videti samo po onoj vrsti asopisa koji su izmiljeni da izazovu
graanske nemire.
Bila je takoe izuzetno nervozna. Nain i vreme njegovog nailaska
bili su duboko uznemirujui. Ili je bila re o najbizarnijo| podudamosti,
ili se deavalo neto veoma neobino i zabrinjavajue. Cekala je malo
napeto da se otvori brodski kapak. Njen 'Vodi' - sada je o njemu
mislila kao o svome - lebdeo je lako nad njenim desnim ramenom, a
krila jedva da su mu treperila.
Kapak se otvori. Izbi malo slabane svetlosti. Prooe trenutak ili
dva, a onda izie jedna prilika. Putnik je na trenutak stajao nepokretno i
oigledno pokuavao da privikne oi. Onda opazi kako Nasumica stoji
tamo, to ga je malo iznenadilo. On poe prema njoj. Onda je odjednom
iznenaeno viknuo i potrao ka njoj.
No, Nasumica nije bila osoba ka kojoj je trebalo trati usred mrkle
noi, i to u vreme dok je bila malo previe napeta. Nesvesno je
opipavala kamen u depu jo od trenutka kada je videla kako se letelica

sputa.
I dalje trei, klizajui, padajui, naleui na drvee, Artur najzad
vide da je zakasnio. Brod je proveo na tlu samo oko tri minuta, a ve se,
nemo i skladno, ponovo dizao iznad drvea, glatko se okretao u finoj
izmaglici kie u koju je oluja sada oslabila, peo se, peo, podizao nos i,
odjednom, bez po muke, jurnuo kroz oblake.
Nestao je. Nasumica je bila unutra. Za Artura je bilo nemogue da to
zna, ali naprosto je nastavljao dalje i svejedno je to znao. Nestala je.
Imao je priliku da bude otac i jedva da je mogao da poveruje koliko se
loe pokazao. Pokuao je da nastavi trk, ali noge su mu se vukle, koleno
ga je bolelo kao zver, a i znao je da je zakasnio.
Nije mogao da zamisli da bi mogao da se osea propalije i groznije
od toga, ali greio je.
Najzad je othramao do peine u koju se Nasumica sklonila i otvorila
kutiju. Na tlu su se videli otisci svemirskog broda koji je sleteo pre
nekoliko minuta, ali nije bilo ni traga od Nasumice. Neuteno je odlutao
do peine, naao praznu kutiju i gomile graki nedostajue materije
rasute na sve strane. Pomalo se ljutio zbog toga. Pokuao je da je naui
da rasprema iza sebe. To to se oseao pomalo ljutito to se tako
nedolino ponaala pomagalo mu je da se osea manje oajno zbog
njenog odlaska. Znao je da nema naina d aje nae.
Stopalo mu udari u neto neoekivano. Sagao se da to podigne i
temeljito se iznenadio kada je otkrio ta je posredi. Bio je to njegov stari
'Autostoperski vodi kroz Galaksiju'. Kako to da se obreo u peini?
Nikada se nije vratio da ga uzme sa poprita pada. Nije eleo da ponovo
poseuje mesto pada i nije eleo da ponovo ima vodi. Verovao je da e
ostati ovde na Lemjueli i zauvek praviti sendvie. Kako se ovaj obreo u
peini? Bio je ukljuen. Rei na omotu treptale su BEZ PANIKE na
njega.
Iziao je ponovo iz peine na bledu i vlanu meseinu. Seo je na
jedan kamen da pogleda stari 'Vodi', a onda je otkrio da nije u pitanju
kamen, ve osoba.

18.
Artur skoi na noge uz uplaeni trzaj. Bilo je teko rei od ega se
vie prestravio: da je moda povredio osobu na koju je nehotino seo,
ili da e osoba na koju je nehotino seo da povredi njega zauzvrat.
Kada je bolje pogledao, video je da, kako izgleda, ima malo
neposrednih razloga za uzbunu. Ko god bio taj na koga je seo, sada je
bio bez svesti. Ta okolnost verovatno je predstavljala glavninu
odgovora na pitanje ta radi tu tako opruen. Ali inilo se da mu je
disanje u redu. Artur mu opipa puls. I to je bilo u redu.
Leao je na boku, napola sklupan. Artur je toliko davno i na toliko
udaljenom mestu poslednji put pruio nekome prvu pomo da nije
mogao da se seti ta bi trebalo da radi. Prva stvar koju je trebalo uiniti,
priseti se on, bila je da obezbedi pribor za prvu pomo. Prokletstvo!
Da ga okrene na lea ili ne? Sta ako ima slomljene kosti? Ili ako je
progutao vlastiti jezik? Sta ako ga bude tuio? Pre svega, ko je to?
U tom trenutku onesveeni ovek glasno zajea i okrenu se.
Artur se upita da li bi trebalo...
On ga pogleda.
Ponovo ga pogleda.
Ponovo ga pogleda, tek da bude krajnje siguran.
I pored injenice da je mislio kako se osea onoliko loe koliko je to
mogue, on najednom iskusi uasan oseaj propadanja.
Prilika ponovo zajea i lagano otvori oi. Bilo mu je potrebno
izvesno vreme da se usredsredi, onda zatrepta i ukoi se.
"Ti!" ree Ford Prefekt.
"Ti!" ree Artur Dent.
Ford ponovo zajea.
"Sta ovog puta treba da ti se objanjava?" upita on i sklopi oi u
nekoj vrsti oajanja.
Pet minuta sedeo je i trljao slepoonicu, na kojoj se videla prilino
krupna voruga.
"Ko je, do avola, bila ta ena?" upita on. "Zbog ega nas okruuju
veverice i ta, u stvari, hoe?"
"Citavu no me proganjaju veverice", ree Artur. "Sve vreme
pokuavaju da mi utrape asopise i razne druge stvari."
Ford se namrti. "Stvarno?" upita on.
"I parad krpa."
Ford razmisli.

"Oh", ree on. "Da li je ovo blizu mesta na kome ti se survao brod?"
"Da", ree Artur. Rekao je to malice napregnuto.
"To je verovatno posredi. Deava se. Roboti iz brodskih kabina
bivaju uniteni. Kiberumovi koji su ih kontrolisali preivljavaju i
poinju da zagauju lokalnu divlja. Deava se da pretvore itav
ekosistem u neku vrstu bespomone nametljive industrije za usluge,
koja prua vrue pekire i pia prolaznicima. Trebalo bi da donesu neki
zakon protiv toga. Verovatno su ga i doneli. Verovatno i zakon protiv
zakona protiv toga, tako da svi mogu da budu fini i veseli. Hej-ho. Sta
ree?"
"Rekao sam da je ta ena moja kerka."
Ford prestade da trlja glavu.
"Reci to jo jednom."
"Rekoh", ree Artur mrgodno, "da je ta ena moja kerka."
"Nisam znao", ree Ford, "da ima kerku."
"Pa, verovatno ima dosta toga to ne zna o meni", odvrati Artur.
"Kada to ve pominjemo, verovatno postoji i dosta toga to ja ne znam
o tebi."
"Gle, gle, gle. A kada se to desilo?"
"Nisam sasvim siguran."
"To mi zvui kao poznatija teritorija", ree Ford. "Da li je i mati
umeana?"
"Trilijan."
"Trilijan? Nisam mislio da..."
"Ne. Cuj, to mi je malice neprijatno."
"Seam se da mi je svojevremeno rekla da ima dete, ali samo onako,
u prolazu. Cujem se sa njom s vremena na vreme. Nikada je nisam
video sa detetom."
Artur ne uzvrati nita.
Ford malo zbunjeno poe ponovo da opipava glavu.
"Jesi li siguran da je to tvoja kerka?" upita on.
"Reci mi ta se desilo."
"Fruu. Duga pria. Doao sam da podignem paket koji sam poslao
sebi na tvoju adresu..."
"Kakav paket?"
"Mislim da bi to moglo biti neto nezamislivo opasno."
"I poslao si ga na moju adresu?" pobuni se Artur.
"Najbezbednije mesto koje sam mogao da smislim. Pomislio sam da
mogu da se oslonim na to da ga nee otvoriti, pa makar se na smrt
dosaivao. Uglavnom, dolazei nou, nisam mogao da naem to

naselje. Ravnao sam se po prilino gmbim podacima. Nisam mogao da

naem nikakav signal bilo koje vrste. Pretpostavljam da ovde nemate
signale i takve stvari."
"To mi se najvie i dopada."
"Onda sam uhvatio slabi signal iz tvog starog primerka 'Vodia', pa
sam se usmerio prema njemu, mislei da e me to odvesti do tebe.
Otkrih da sam sleteo u neku umu. Nisam mogao da ukopam ta se
deava. Izlazim ti ja, kad vidim kako ta ena stoji tamo. Poem da joj
kaem zdravo, a onda odjednom vidim da ona ima tu stvar!"
"Kakvu stvar?"
"Stvar koju sam ti poslao! Novi 'Vodi'! Stvorenje nalik ptici!
Trebalo je da ga dri na bezbednom mestu, ti idiote, ali ta ena ga je
imala odmah pokraj ramena. Potrao sam napred, a ona me odalamila
kamenom."
"Shvatam", ree Artur. "Sta si uinio?"
"Pa, razume se, pao sam. Bio sam prilino gadno povreen. Ona i
ptica pole su prema mom brodu. A kada kaem mom brodu, mislim na
RW6."
"Na ta?"
"Na RW6, za ime Zarkovo. Trenutno vlada divan odnos izmeu
moje kreditne kartice i centralnog kompjutera 'Vodia'. Ne bi
poverovao, Arture, dataj brod..."
"Znai, RW6 je svemirski brod?"
"Da! To je - oh, nije bitno. Cuj, bar se malo usredsredi, vai, Arture?
Ili bar napravi neku vrstu kataloga. U toj taki bio sam vrlo zabrinut. I,
mislim, imao sam blag potres mozga. Bio sam na kolenima i obilno sam
krvario, pa sam uradio jedino to sam mogao da smislim, a to je bilo da
molim. Rekao sam, molim te, u ime Zarkovo, nemoj mi uzimati brod. I
ne ostavljaj me naputenog usred neke tamo primitivne zarkovane ume
bez medicinske pomoi i sa povredom glave. Naao bih se u ozbiljnoj
nevolji, kao, uostalom, i ona."
"taje rekla na to?"
"Ponovo me je zviznula kamenom po glavi."
"Mislim da mogu da potvrdim da je to moja kerka."
"Slatko dete."
"Trebalo bi da je bolje upozna", ree Artur.
"Malo omeka s vremenom, je li?"
"Ne", ree Artur, "ali stekne bolji oseaj kada treba da se sagne."
Ford podie glavu i pokua da gleda pravo.
Nebo je rudilo na zapadu, to je bila strana na kojoj je sunce trebalo

da izie. Artur nije naroito udeo da ga vidi. Poslednja stvar koju je

eleo posle paklene noi bio je neki tamo prokleti dan koji nailazi i
navajjuje da zauzme upranjeno mesto.
"Sta radi na ovakvom mestu, Arture?" hteo je da zna Ford.
"Pa", ree Artur, "uglavnom pravim sendvie."
"ta?"
"Ja sam, odnosno verovatno sam bio, zaduen za pravljenje sendvia
za jedno malo pleme. Sve je to, u stvari, malo sramotno. Kada sam
doao,
to jest
kada
su
me
spasli
iz
olupine
onog
supervisokotehnolokog svemirskog broda koji im se sruio na planetu,
bili su veoma dobri prema meni i ja sam pomislio da bi trebalo malo da
im se oduim. Zna, ja sam obrazovan momak iz visokotehnoloke
kulture, mogao bih da im pokaem stvar ili dve. I, razume se, nisam to
bio u stanju. Kada se doe na to, nemam, u stvari, ni najblau predstavu
o tome kako bilo ta, zapravo, radi. Ne mislim na video rikordere, jer i
inae niko ne zna kako oni rade. Mislio sam naprosto na pera, arterske
bunare i takve stvari. Ni najmaglovitiju predstavu. Uopte nisam mogao
da im pomognem. Jednog dana mi se smrklo i napravio sam sebi
sendvi. To ih je naprasno strano uzbudilo. Nikada ranije nisu videli
sendvi. Bila je to zamisao koja im nikada nije pala na pamet, a desilo
se da ja ba volim da pravim senvie, pa se sve nekako razvilo iz toga."
"I ti si u tome uivao?"
"Ovaj, da, mislim da onako kao jesam, stvarno. Nabavio sam dobar
komplet noeva, zna, i sve takve stvari."
"Nisi, na primer, otkrio da je to razomo po um, eksplozivno,
zapanjujue, da otekne dosadno?"
"Pa, ovaj, ne. Ne ba tako. Ne da stvarno otekne."
"udno. Ja bih."
"Pa, pretpostavljam da imamo dmgaije poglede na stvari."
"Da."
"Kao pika-ptice."
Ford nije imao pojma o emu ovaj govori, niti je hteo da se
zamajava da pita. Umesto toga, samo je rekao: "Pa, kako emo onda, do
avola, da odemo odavde?"
"Mislim da je najjednostavniji put odavde da naprosto idemo niz
dolinu do zaravni; za to e nam verovatno biti potreban jedan sat, a
onda emo odatle da poemo okolo. Ne verujem da bih mogao ponovo
da se suoim sa usponom preko vrha putem kojim sam doao."
"Da idemo odande okolo - kuda?"
"Pa, nazad do naselja. Pretpostavljam." Artur uzdahnu malice

izgubljeno.
"Neu ni u kakvo prokleto naselje!" zarea Ford. "Treba da idemo
odavde!"
"Kuda? Kako?"
"Ne znam, ti reci meni. Ti ivi ovde! Mora postojati neki nain da
se ode sa ove zarkovane planete."
"Ne znam. Sta ti obino radi? Sedi i eka da naie svemirski brod,
pretpostavljam."
"Oh, da? A koliko je svemirskih brodova u poslednje vreme posetilo
ovu rupu punu buva koju je i Zarkon zaboravio?"
"Pa, pre koju godinu bio je tu moj, koji se survao ovde grekom.
Onda je tu bila, ovaj, Trilijan, onda isporuka paketa, pa sada ti i..."
"Da, ali izuzev uobiajenih osumnjienih?"
"Pa, ovaj, mislim uglavnom niko, koliko je meni poznato. Prilino je
mirno u ovim krajevima."
Kao da namemo hoe da dokae da grei, zaulo se dugo, udaljeno
valjanje grmljavine.
Ford gnevno skoi na noge i poe da koraa napred i nazad u
slabanom, bolnom svetlu rane zore koja je poivala isprugana preko
neba kao da je neko dovukao preko njega pare jetre.
"Ti ne shvata koliko je ovo bitno", ree on.
"Sta? Misli, moja kerka je tamo napolju, sama samcijata usred
Galaksije? Misli da ja ne..."
"Moemo li da oseamo saaljenje prema Galaksiji malo kasnije?"
upita Ford. "Ovo je stvamo veoma, veoma ozbiljno. 'Vodi' je promenio
upravu. Kupili su ga."
Artur skoi. "Oh, veoma ozbiljno", dreknu on. "Molim te, smesta me
obavesti o nekoj tamo politici korporacij skog izdavatva! Nemam rei o
tome koliko sam silno razmiljao na tu temu u poslednje vreme!"
"Ne shvata! Postoji itavjedan novi 'Vodi'!"
"Oh!" dreknu Artur ponovo. "Oh! Oh! Oh! Sav sam se obeznanio od
uzbuenja! Jedva ekam da izie, pa da otkrijem koji su to
najuzbudljiviji astrodromi po kojima se moe dosaivati usred nekog
zvezdanog jata za koje nikada nisam uo. Molim te, moemo li da
odjurimo do prodavnice koja ga je dobila evo ovog asa?"
Ford suzi oi.
"To je ona stvar koju zove sarkazam, je l'da?"
"Da zna", urlao je Artur, "sve mi se ini da jeste? Stvamo mislim da
to moda ona aava stvarica zvana sarkazam curka sa ivice mog
naina govora! Forde, proveo sam jebeno gadnu no! Hoe li, molim

te, da pokua da to uzme u obzir dok razmatra kakvim e sve

predivnim komadiima macinih bljuvotina od raznih tamo nepovezanih
triavosti dalje navaliti na mene?"
"Probaj malo da se odmori", ree Ford. "Treba da razmislim."
"Ma, zato mora da misli? Zar ne bismo mogli jednostavno da
sednemo i malo pravimo usnama badambadambadam? Zar ne bismo
mogli onako blago da balavimo i malo da ga ljuljamo neno nekoliko
minuta? Ne mogu to da podnesem, Forde! Ne mogu da podnesem sve to
razmiljanje i pokuaje da razaberem stvari. Moe misliti da ja to samo
tako stojim ovde i kevem..."
"Ma, ni na kraj pameti mi nije palo."
"... ali ozbiljno mislim! Cemu sve to? Pretpostavljamo da svaki put
kada neto uinimo znamo kakve e biti posledice, to jest manje ili vie
ono to smo eleli da budu posledice. To ne samo da nije uvek
ispravno. To je divljaki, ludaki, glupavo, razroko, blebetavo,
bubavablje pogreno!"
"Tano sam to i ja hteo da kaem."
"Hvala ti", ree Artur i ponovo sede. "Sta?"
"Temporalni povratni inenjering."
Artur se uhvati rukama za glavu i zavrte je blago tamo-amo.
"Postoji li ikakav ljudski nain", zajeao je, "kojim te mogu spreiti
da mi ispria ta je to taj temporalni povratni ta-li-mu-ga-prokletoznai-ing?"
"Ne", ree Ford, "i to zato to ti je kerka uhvaena usred svega
toga, a sve je smrtno, smrtno ozbiljno."
Grmljavina zatutnja u pauzi.
"U redu", ree Artur. "Ispriaj mi."
"Skoio sam sa prozora jednog ureda na velikoj visini."
Ovo razveseli Artura.
"Oh!" ree on. "Pa zato to ne uini ponovo?"
"I jesam."
"Hmmm", ree Artur razoarano. "Oigledno iz toga nije proisteklo
nita dobro."
"Prvi put, uspeo sam da se spasem zapanjujuom i - rei u to u svoj
skromnosti - velianstvenom domiljatou, hitrim razmiljanjem,
spretnou, vetim radom nogu i samoportvovanjem."
"U emu se sastojalo samoportvovanje?"
"Odbacio sam polovinu mnogo voljenog i, mislim, nezamenljivog
para cipela."
"A po emu je to samoportvovanje?"

"Zato to su bile moje!" odvrati Ford mrko.

"Mislim da imamo razliite sisteme vrednosti."
"E pa, moj je bolji."
"To pria prema svom... oh, nije bitno. I, dakle, spasavi se jednom
na vrlo prepreden nain, ti si veoma pametno otiao i ponovo skoio.
Molim te, ne reci mi zato. Samo mi ispriaj ta se onda desilo, ukoliko
ba mora."
"Pao sam pravo u otvorenu kabinu gradskog mlaznog auta u prolazu,
iji je pilot upravo sluajno pritisnuo dugme za katapultiranje kada je
hteo samo da promeni pesmu na stereu. E sad, ak ni ja ne mislim da je
to bilo naroito pametno sa moje strane."
"Oh, pa ne znam ba", ree Artur umorno. "Pretpostavljam da si se
verovatno uvukao u njegova mlazna kola prethodne noi i namestio
pilotovu najneomiljeniju pesmu ili tako neto."
"Ne, nisam", ree Ford.
"Samo proveravam."
"Mada, neobino, neko drugi to jeste uinio. I u tome je kvaka.
Mogao si da prati lance i grananja kljunih dogaaja i podudarnosti
unatrag i unatrag. Ispostavilo se da je to uinio novi 'Vodi'. Ona ptica."
"Kakva ptica?"
"Nisi je video?"
"Ne."
"Oh. Smrtonosna stvarica. Deluje slatko, govori krupne rei,
selektivno kolabira talasne oblike kako joj se prohte."
"tati to znai?"
"Temporalni povratni inenjering."
"Oh", ree Artur. "Oh, da."
"Pitanje je: za koga to, zapravo, radi?"
"Ja, zapravo, u depu imam sendvi", ree Artur, preturajui po
odei. "Da li bi hteo jedno pare?"
"U redu, vai."
"Malice je nagnjeen i mokar, bojim se."
"Nema veze."
Neko vreme su vakali.
"U stvari, ba je dobar", ree Ford. "Kakvo je to meso unutra."
"Savreno normalna zver."
"Nisam do sada naleteo na takvu. Dakle, pitanje je", nastavi Ford,
"za koga ptica, u stvari, sve to radi? Kakva je tu prava igra?"
"Mmm", jeo je Artur.
"Kada sam pronaao pticu", nastavi Ford, "to sam uinio nizom

podudarnosti koje su ve i same po sebi zanimljive, ukljuila je

najfantastiniju multidimenzionu pirotehniku predstavu koju sam
ikada video. Onda je rekla da e staviti svoje usluge meni na
raspolaganje u mojoj Vaseljeni. Kazao sam joj, hvala, ne treba. Ona
ree da e svejedno to uiniti, dopadalo se to meni ili ne. Ja rekoh neka
samo proba, a ona uzvrati da hoe i, zaista, ve je to uinila. Ja primetih
da emo jo videti u vezi sa time, a ona ree da hoemo. Onda sam
odluio da zapakujem stvar i da je odnesem odande. Pa sam je poslao
tebi radi bezbednosti."
" A J e li? ije?"
"Sta te briga. A onda, kad uzmem u obzir i ovo i ono, pomislio sam
kako bi bilo pametno kada bih ponovo skoio kroz prozor, budui da mi
je upravo ponestalo drugog izbora u to vreme. Sreom po mene, mlazna
kola bila su tu, inae bih ponovo spao na hitro razmiljanje, spretnost,
moda i drugu cipelu ili, ukoliko bi me sve izdalo, na tle. Ali to je
znailo da, dopadalo se to meni ili ne, 'Vodi'... pa... radi za mene, a to
je bilo duboko zabrinjavajue."
"Zato?"
"Zbog toga to ako ima 'Vodi', ti misli da on radi za tebe. Od tada
nadalje za mene je sve ilo opojno glatko, sve do onog trenutka kada
sam naleteo na ono malecko sa kamenom, a onda, bang, ja sam prolost.
Ispao sam iz petlje."
"Da li ti to pokuava da pomene moju kerku?"
"Sto pristojnije umem. Ona je sledea u lancu koja e misliti da za
nju sve ide boanstveno. Moe da mlati koga god hoe po glavi
komadiima pejsaa, sve za nju ima da klizi dok ne bude uinila ono to
je trebalo, a onda ima da doe kraj i za nju. To ti je povratni temporalni
inenjering i oigledno niko nije shvatio ta je to osloboeno!"
"Poput mene, na primer."
"Sta? Oh, probudi se, Arture. uj, daj da pokuam ponovo. Novi
'Vodi' iziao je iz istraivakih laboratorija. On koristi novu
tehnologiju nefiltrirane percepcije. Zna li ta to znai?"
"Ma, ia sam se bavio pravlieniem sendvia, za ime Boba!"
" K o tije ta j Bob?"
"Nema veze. Samo nastavi."
"Nefiltrirana percepcija znai da ona opaa sve. Kopa? Ja ne
opaam sve. Ti ne opaa sve. Mi imamo filtre. Novi 'Vodi' nema filtre
za ula. On opaa sve. Nije to bila sloena tehnoloka zamisao. Re je
bila samo o tome da se jedno pare izostavi. Kopa?"
"Zato naprosto ne kaem da sam ukopao, a onda e ti svejedno

nastaviti?"
"Dobro. E, sada, zbog toga to je ptica u stanju da opazi svaku
moguu Vaseljenu, onaje prisutnau svakoj moguoj Vaseljeni. Da?"
"D... a... a... a. Manje-vie."
"I onda se deava da papani iz odeljenja za marketing i
raunovodstvo kau, hej, pa to zvui dobro, zar to ne znai da treba da
napravimo samo jedan komad i da ga onda prodamo beskonaan broj
puta? Ne trepi na mene tako, Arture, tako raunovoe misle!"
" P a to je b a pametno, jel'da?"
"Ne! To je fantastino glupo. Cuj. Ta maina je samo mali 'Vodi'.
Ima unutra poneto stvamo mudro smiljene kibertehnologije, ali zbog
toga to ima nefiltriranu percepciju svaki i najmanji njen pokret ima
snagu virusa. Moe da se iri kroz vreme, prostor i milion drugih
dimenzija. Bilo ta moe se usredsrediti bilo gde na bilo koju Vaseljenu
po kojoj se ti i ja kreemo. Snaga joj je povratna. Zamisli kompjuterski
program. Negde postoji jedna kljuna naredba, a sve ostalo su samo
funkcije koje pozivaju same sebe, ili zagrade koje se beskrajno ire kroz
beskonaan adresni prostor. Sta se deava kada se zagrade ponite? Gde
je zavrno 'end if ? Da li za tebe ita od ovoga ima smisla? Arture?"
"Izvini, zadremao sam na as. Neto o Vaseljeni, da?"
"Neto o Vaseljeni, da", ree Ford umomo. Ponovo je seo.
"U redu", ree on. "Zna ta mislim koga sam video u uredima
'Vodia'? Vogone. Ah. Vidim da sam najzad izgovorio re koju
razume."
Artur skoi na noge.
"Ta buka", ree on.
"Kakva buka?"
"Grmljavina."
"ta s tim?"
"Nije to grmljavina. To je prolena seoba savreno normalnih zveri.
Poela je."
"Ma kakve su to ivotinje o kojima stalno pria?"
"Ne priam ja stalno o njima. Ja samo stavljam njihove parie u
sendvie."
"Zbog ega se zovu savreno normalne zveri?"
Artur mu ree.
Nije se esto deavalo da Artur ima zadovoljstvo da vidi kako se
Fordove oi ire od zapanjenosti.

19.
Bio je to prizor na koji se Artur nikada nije sasvim navikao, niti se
zamorio od njega. On i Ford otili su brzo stazom pored reice koja se
slivala niz dolinu, a kada su najzad stigli do ivice ravnice povukli su se
meu granje jednog velikog drveta da bi bolje videli jedan od
neobinijih i divnijih prizora koje je Galaksija imala da ponudi.
Ogromno, gromovito krdo hiljada i hiljada savreno normalnih zveri
u velianstvenom nizu prelazilo je preko ravnice Anhondo. U ranoj,
bledoj svetlosti jutra, dok su ogromne ivotinje juriale kroz finu paru
znoja svojih tela, izmeanu sa blatnjavom izmaglicom koju su im
podizala kopita to su tukla u tle, njihovo prisustvo svejedno je delovalo
malo nestvamo i sablasno, ali ono to je zaista izgledalo oamuujue u
vezi sa njima bilo je mesto odakle su dolazile i ono na koje su ile, a
naprosto se inilo da je to nigde.
Obrazovale su vrstu jurinu falangu otprilike stotinu jardi iroku i
pola milje dugaku. Falanga se nikada nije pomerala, osim to je
ispoljavala blagu tenju da postepeno skree na stranu i unazad tokom
osam ili devet dana koliko se redovno pojavljivala. Ali iako je falanga
ostajala manje ili vie stalna, ogromne zveri koje su je inile juriale su
ravnomerno navie brzinom od dvadeset milja na sat, pojavljivale su se
iznenada iz vazduha na jednom kraju ravnice i jednako naglo nestajale
na drugom kraju.
Niko nije znao odakle dolaze, niko nije znao kuda su se zaputile.
Bile su toliko vane za ivot Lemjuelanaca, da je delovalo kao da se
nikome nije dopadalo da to pita. Stari Trabarg rekao je jednom
prilikom da se ponekad desi da ti oduzmu pitanje ako primi odgovor.
Neki seljani u poverenju su mu kazali da je to jedina stvarno mudra
stvar koju su ikada uli od Trabarga, pa su, posle kratke rasprave, celu
epizodu pripisali igri sluaja.
Buka udara kopita bila je toliko jaka da se teko moglo uti ita
drugo osim nje.
"ta ree?" viknu Artur.
"Rekoh", viknu Ford, "izgleda da bi ovo mogla biti neka vrsta
dokaza dimenzionog pomaka."
"A ta je to?" viknu Artur nazad.
"Pa, mnogi ljudi poinju da brinu oko toga to vreme/prostor kao da
pokazuje znakove pucanja od svega to se deava po njemu. Ima mnogo
svetova na kojima moe videti kako su kopnene mase napukle i
pokrenule se naprosto od neobino dugakih ili krivudavih puteva

kojima idu ivotinje tokom seoba. Ovo bi moglo biti neto poput toga.
Zivimo u iaenom vremenu. Pa ipak, u nedostatku potenog
astrodroma..."
Artur ga pogleda nekako sleeno.
"Sta misli time da kae?"
"Kako to misli, ta time mislim?" viknu Ford. "Savreno dobro zna
ta sam mislio. Moramo da izjaemo odavde."
"Da li ti to ozbiljno predlae da pokuamo da zajaemo savreno
normalnu zver?"
"Aha. Da vidimo kuda idu."
"Pa, izginuemo! Ne", ree Artur odjednom. "Neemo izginuti. Bar
ja neu. Forde, jesi li ikada uo za planetu po imenu Stavromula Beta?"
Ford se namrti. "Mislim da nisam", ree on. Izvadio je sopstveni
pohabani primerak 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju' i ukljuio
ga. "Da li se pie na neki neobian nain?"
"Nemam pojma. Samo sam uo kako se izgovara, a to je izgovorilo
neto to je imalo puna usta zuba drugih ljudi. Sea se ta sam ti priao
o Agradagu?"
Ford razmisli naas. "Misli, onaj tip to je bio ubeen da ga stalno
iznova ubija?"
"Da. Jedno od mesta na kojima je tvrdio da je poginuo bila je
Stavromula Beta. Neko je pokuao tamo da me ustreli, kako izgleda. Ja
se saginjem, a Agradag, ili bar jedna od njegovih mnogih
reinkarnacija, biva pogoen. Izgleda da se to konano ipak dogodilo u
nekom trenutku vremena i zbog toga pretpostavljam da ne mogu da
poginem, bar dok se ne sagnem na Stavromuli Beti. Samo to niko
nikada nije uo za nju."
"Hmm." Ford jo nekoliko puta preduze pretraivanje 'Vodia kroz
Galaksiju', ali sve to je dobijao bila je samo belina.
"Nita", ree on.
"Samo sam se... ne, nikada nisam uo za to mesto", ree Ford najzad.
Pitao se zbog ega mu se ipak negde pali veoma, veoma slabana
svetiljkica.
"U redu", ree Artur. "Video sam kako lemjuelanski lovci hvataju
savreno normalne zveri. Ukoliko neku probode kopljem dok je u
krdu, samo e biti izgaena, i zbog toga ih mame napolje jednu po jednu
da bi ih ulovili. Veoma lii na nain na koji to rade matadori, zna, sa
dreavo obojenim ogrtaem. Navede jednu da navali na tebe, a onda
kroi u stranu i izvede elegantan okret ogrtaem. Ima li pri sebi ita
to podsea na dreavo obojen ogrta?"

"Moe ovo?" upita Ford i prui mu pekir.

20.
Skok na lea tonu i po teke savreno normalne zveri, koja se seli
kroz va svet gromovitom brzinom od trideset milja na sat, nije ba tako
lako izvesti, kako to moda iz prve moe da izgleda. Svakako nije
onoliko lako kako to deluje kod lemjuelanskih lovaca, a Artur Dent bio
je na pragu da otkrije kako bi se jo moglo ispostaviti da je posredi i te
kako teak poduhvat.
Ali ono to nije bio spreman da otkrije bilo je koliko je teko makar i
dospeti do tekog poduhvata. Bio je to onaj deo cele stvari koji je
trebalo da bude ponajlaki, ali se ispostavilo da je praktino nemogu.
Nisu mogli ni da privuku panju makar samo jedne jedine ivotinje.
Savreno normalne zveri bile su toliko posveene pravljenju dobre
grmljavine svojim kopitima, pognutih glava, izbaenih ramena, zadnjih
nogu koje su mlele tle u kau, da je bilo potrebno neto ne samo
zastraujue, ve, zapravo, geoloko da ih uznemiri.
Cista koliina grmljavine i tutnjave bila je, konano, vie od onoga
sa ime su Artur i Ford mogli da iziu nakraj. Poto su proveli gotovo
dva sata izvodei sve budalastije stvari sa cvetno dezeniranim pekirom
za kupanje srednje veliine, nisu uspeli da navedu nijednu od ogromnih
ivotinja koje su grmele i tutnjale kraj njih da makar baci nehajan
pogled u njihovom pravcu.
Nalazili su se na tri stope od vodoravne lavine znojavih telesa. Vee
pribliavanje znailo bi rizik trenutne smrti, pa bilo to hrono-logino ili
ne-hrono-logino. Artur je video ta ostaje od one savreno normalne
zveri koja, kao ishod nespretnog promaaja mladog i neiskusnog
lemjuelanskog lovca, biva probodena kopljem dok jo grmi i tutnji sa
krdom.
Bilo bi dovoljno da se jednom saplete. Nikakav prethodno zakazani
sastanak sa smru na Stavromuli Beti, gde god, do avola, bila ta
Stavromula Beta, ne bi spasao ni vas, niti bilo koga drugog od
gromovitog, drobeeg mlaenja tih kopita.
Najzad, Artur i Ford se zateturae unazad. Seli su, iscrpljeni i
poraeni, i poeli jedan drugome da kritikuju tehniku baratanja
pekirom.
"Mora vie da ga trese", poali se Ford. "Mora da ima potez vie
iz lakta ako hoe da ta prokleta stvorenja ita opaze."
"Iz lakta?" pobuni se Artur. "Tebi je potrebno vie gipkosti u
zglavku."
"Treba da vie mae na kraju", usprotivi se Ford.

"Treba ti vei pekir."

"Treba vam", ree drugi glas, "pika-ptica."
"Treba - ta?"
Glas je dopro iza njih. Okrenuli su se, a tamo, pozadi, na suncu
ranog jutra, stajao je Trabarg.
"Da privuete panju savreno normalne zveri", ree on dok je
koraao prema njima, "potrebna vam je pika-ptica. Ovakva."
Ispod grube, mantiji sline odore koju je nosio on izvadi malu pikapticu. Ova je nemimo sedela na aci starog Trabarga i napeto piljila u
Bob zna ta to je skakutalo na oko tri stope i est ina pred njom.
Ford smesta pree u neku vrstu napetog pognutog stava, to je voleo
da radi kada nije bio siguran ta se deava i ta treba da preduzme u vezi
sa tim. Veoma lagano, mahao je mkama oko sebe na nain za koji se
nadao da deluje zloslutno.
"Ko je to?" prosikta on.
"To je samo stari Trabarg", ree Artur tiho. "I ne bih se zamajavao
sa svim tim otkaenim pokretima. Isto toliko je iskusan folirant kao i ti.
Mogli biste zavriti tako to ete itav dan plesati jedan oko dmgoga."
"Ptica", siknu Ford ponovo. "Kakvaje to ptica?"
"Naprosto, ptica!", odvrati Artur nestrpljivo. "Poput bilo koje dmge
ptice. Polae jaja i vie ark na stvari koje ne moe da vidi. Ili kar ili rit
ili tako neto."
"Jesi li ikada video neku kako polae jaja?" upita Ford sumnjiavo.
"Za ime sveta, razume se da jesam", ree Artur. "I pojeo sam ih na
stotine. Daju prilino dobm kajganu. Tajna je u kockicama hladnog
maslaca, a onda lako ulupa masu sa..."
"Ne traim zarkovani recept", ree Ford. "Samo hou da budem
siguran da je re o pravoj ptici, a ne o nekoj vrsti viedimenzionog
kiberkomara."
On se lagano uspravi iz pognutog poloaja i poe da se isti od
praine. Meutim, jo je gledao pticu.
"Dakle", ree stari Trabarg. "Zar pisano je da Bob e sebi povui
blagoslov dini to Sendvia Tvorcu ga dade kada nam ga posla?"
Ford zamalo da se vrati u preanji poloaj.
"Sve je u redu", promrmlja Artur, "on uvek tako govori." Glasno je
rekao: "Ah, potovani Trabargu. Ovaj, da. Bojim se da mislim kako u
sada morati da odem. Ali mladi Drimpl, moj egrt, bie dobar tvorac
sendvia umesto mene. Poseduje nadarenost, duboku ljubav prema
sendviima, a vetine koje je do sada stekao, koliko god za sada bile
nerazvijene, kada za to doe as ve e sazreti i, ovaj, dakle, hou da

kaem da mislim da e se snai."

Stari Trabarg ozbiljno ga je gledao. Stare, sive oi tuno su mu se
kretale. On die ruke u vazduh; u jednoj je i dalje drao nemirnu pikapticu, a u drugoj tap.
"O, Tvore Sendvia koga nam Bob posla!" objavi on. Zastao je,
namrtio se i uzdahnuo kada je sklopio oi u poniznom razmiljanju.
"Zivot e", ree on, "biti mnogo, mnogo manje uvmut bez tebe!"
Artur je bio zapanjen.
"Zna li", ree on, "mislim da je to najlepa stvar koju mi je iko
ikada rekao?"
"Moemo li krenuti, molim?" upita Ford.
Neto se ve deavalo. Prisustvo pika-ptice na kraju Trabargove
pruene ruke odailjalo je drhtaje zanimanja kroz gromovito krdo.
Glave su se tu i tamo okretale na trenutak u njihovom smeru. Artur poe
da se prisea nekih odlazaka u lov na savreno normalne zveri kojima je
prisustvovao. Prisetio se, tako, da su, dok su lovci-matadori mahali
ogrtaima, iza njih uvek stajali drugi i drali pika-ptice. Uvek je
pretpostavljao da su ovi, poput njega, samo doli da gledaju.
Stari Trabarg poe napred, malo blie krdu koje se valjalo. Neke
zveri sada su zabacivale glave sa zanimanjem pred prizorom pika-ptice.
Ispruene ruke starog Trabarga tresle su se u zanosu.
Izgledalo je da samu pika-pticu ne zanima ono to se deava.
Nekoliko molekula vazduha nigde posebno privlailo je svu njenu
ivahnu panju.
"Sada!" uskliknu najzad stari Trabarg. "Sada ih moete privui
pekirom!"
Artur se priblii sa Fordovim pekirom, kreui se onako kako su to
inili lovci-matadori, nekom vrstom skladnog kooperenja koje mu
uopte nije bilo prirodno. Ali sada je znao ta da radi i to je bilo u redu.
Digao je pekir i protresao ga nekoliko puta, da bude spreman kada
kucne as, a onda je stao da eka.
Na odreenom rastojanju opazio je zver koju je eleo. Pognute
glave, galopirala je prema njemu, na samoj ivici krda. Stari Trabarg
tre pticu, zver podie pogled, zabaci glavu, a onda, upravo dok se
glava ponovo sputala, Artur stavi pekir u vidno polje zveri. Ova
ponovo zbunjeno zabaci glavu, a oi joj krenue za proletom pekira.
Privukao je panju zveri.
Od tog trenutka, izgledalo mu je najprirodnije da mami i privlai
ivotinju prema sebi. Glava joj je bila dignuta, neznatno naherena na
jednu stranu. Usporila je do kasa, a zatim do brzog hoda. Nekoliko

sekundi potom ogromno stvorenje stajalo je meu njima, frktavo,

zadahtano, oznojeno, njuilo je uzbueno pika-pticu, koja, izgleda,
uopte nije primetila njegovo prisustvo. Uz neobine, iroke pokrete
stari Trabarg je drao pika-pticu ispred zveri, ali uvek van domaaja i
stalno ju je povlaio sve nie. Uz neobine, iroke pokrete pekira,
Artur je privlaio panju zveri ovamo i onamo - uvek nanie.
"Mislim da u ivotu nisam video neto ovako glupavo", promrmlja
Ford za sebe.
"Zver se najzad spusti, zbunjena, ali dobroudna, na kolena.
"Idi!" proapta Trabarg napeto Fordu. "Idi! Idi sad!"
Ford skoi na lea ogromne zveri, grabio je po njenom gustom,
zamrenom krznu da bi se popeo, hvatao krupne pregrti ne bi li se
odrao jednom kada se naao na mestu.
"Sada, Tvore Sendvia! Poi!" Napravio je neki sloeni znak i
obredno se rukovao, to Artur nije bio u stanju ba da sledi, budui da je
stari Trabarg oigledno izmislio itavu stvar na licu mesta, a onda je
gurnuo Artura. Uz dubok uzdah, on se uspentra iza Forda na velika,
vrela, uznjihana lea i vrsto se uhvati. Ogromni miii veliine
morskih lavova talasali su se i savijali pod njim.
Stari Trabarg odjednom podie pticu u vazduh. Glava zveri suknu
navie da bi je sledila. Trabarg nastavi da die u vazduh ruku i pikapticu; i lagano, teko, savreno normalna zver die se sa kolena i najzad
stade, blago zanjihana. Njena dva jahaa drala su se silovito i nemirno.
Artur baci pogled preko mora ivotinja koje su juriale i pokua da
vidi ikakav trag mesta sa koga su dolazile. I dalje nita.
Artur povika Trabargu.
"Zna li odakle dolaze?" viknu on. "Ili kuda idu?"
"Kraljeva teritorija!" doviknu mu stari Trabarg.
"Kralj?" viknu Artur iznenaeno. "Kakav kralj?" Savreno normalna
zver nemimo se njihala i pokretala pod njima.
"Kako to misli, koji kralj?" viknu stari Trabarg. "Onaj kralj."
"Re je samo o tome da nikada nisi pomenuo nekog tamo kralja",
doviknu Artur, prilino zbunjen.
"Sta?" viknu stari Trabarg. Bilo je teko ita uti u tutnjavi hiljada
kopita, a starac je jo bio sav usredsreen na ono to je inio.
I dalje drei pticu u vazduhu, on povede zver lagano u kmg dok se
nije nala uporedo sa kretanjem velikog stada. On poe napred. Zver ga
je sledila. On nastavi napred. Zver ga je i dalje sledila. Najzad se zver
zatetura napred sa malim zaletom.
"Rekoh, nikada nisi pominjao tamo nekog kralja!" viknu Artur

ponovo.
"Nisam rekao nekog kralja", viknu stari Trabarg. "Rekao sam
kralja."
On zabaci ruku i onda svom snagom zavitla pika-pticu u vazduh nad
krdom. Izgledalo je da je to u potpunosti iznenadilo pika-pticu, budui
da uopte nije obraala panju na ono to se deava. Bio joj je potreban
trenutak ili dva da shvati ta se dogaa, a onda je razmotala mala krila,
rairila ih i poletela.
"Idi!" viknu Trabarg. "Idi i sretni se sa svojom sudbinom, Tvore
Sendvia!"
Artur nije bio ba siguran da eli da sretne svoju sudbinu kao takvu.
Samo je eleo da stignu tamo gde su se zaputili, da bi mogao ponovo da
sie sa tog stvorenja. Uopte se nije oseao bezbedno tamo gore. Zver
je ubrzavala dok je sledila pika-pticu. Onda se nala na ivici velike
plime ivotinja i, kroz trenutak ili dva, sputene glave, zaboravivi pikapticu, ponovo je trala sa krdom i brzo se primicala taki na kojoj je ovo
nestajalo usred vazduha. Artur i Ford drali su se ogromnog udovita
koliko im je ivot mio, okrueni sa svih strana planinama telesa u
punom zaletu.
"Idi! Jai tu zver!" viknu Trabarg. Njegov udaljeni glas slabano im
je odzvanjao u uima. "Jai tu savreno normalnu zver! Jai je, jai je !"
Ford dreknu u Arturovo uvo: "Kuda ree da idemo?"
"Priao je neto o nekom kralju", viknu Artur, oajniki se drei.
"Kakvom kralju?"
"Samo je to rekao. Rekao je onom kralju."
"Nisam znao da postoji neki tamo onaj kralj." viknu Ford.
"Ni ja", uzvrati Artur povikom.
"Osim, razume se, kralja", povika Ford. "A ne verujem da je mislio
na njega."
"Kakvog kralja?" viknu Artur.
Gotovo da su stigli do take izlaza. Neposredno ispred njih, savreno
normalne zveri galopirale su u nitavilo i nestajale.
"Kako to misli, koji kralj?" viknu Ford. "Ja ne znam kakav kralj.
Samo kaem da sigurno nije mislio na kralja, tako da stvarno ne znam
na ta je mislio."
"Forde, nemam pojma o emu pria."
"Pa?" upita Ford. A onda, uz nagli nalet, zvezde se pojavie,
okrenue i zavrtee oko njihovih glava, a potom, isto tako naglo,
pogasie se.

21.
Magliaste, sive zgrade uzdizale su se i treptale. Tako su poskakivale
gore-dole da je to stvarno bilo bruka.
Kakve su to bile zgrade?
Cemu su sluile? Na ta su je podseale?
Toliko je teko znati emu bi stvari trebalo da slue kada se
odjednom neoekivano pojavite na drugom svetu koji ima drugaiju
kulturu, drugaiji skup najosnovnijih pretpostavki o ivotu, a, osim
toga, i nemogue turobnu i bezveznu arhitekturu.
Nebo nad zgradama bilo je hladno i neprijateljski crno. Zvezde, koje
je trebalo da budu zaslepljujue blistave take svetlosti toliko daleko od
Sunca, bile su zamuene i oslabljene debljinom ogromnog zatitnog
mehura. Perspeks ili neto poput njega. Uglavnom, neto mutno i teko.
Tria ponovo namota traku na poetak.
Znala je da postoji neto udno u vezi sa tim.
Pa, zapravo, postojalo je otprilike milion stvari koje su bile blago
udne u vezi sa tim, ali jedna ju je ba grizla, a nikako nije mogla da je
dosegne.
Ona uzdahnu i zevnu.
Dok je ekala da se traka premota, raistila je deo prljavih
stiropornih aa za kafu koje su se prikupile na montanom stolu i
bacila ih u korpu.
Sedela je u malom montaerskom studiju jedne video kompanije u
Sohou. Izlepila je natpise 'Ne uznemiravaj' svuda po vratima i iskljuila
operatorsku tablu za sve pozive. Prvobitno je ovo preduzela ne bi li
zatitila svoje zapanjujue otkrie, ali sada je sve to sluilo drugoj svrsi:
da je zatiti od sramote.
Gledae itavu traku ponovo od samog poetka. Ukoliko to bude
mogla da podnese. Mogla bi tu i tamo da ukljui brzo premotavanje.
Bilo je otprilike etiri po podne, ponedeljak, a ona je oseala neku
vrstu munine. Pokuavala je da otkrije koji je razlog te munine, a
kandidati nisu nedostajali.
Najpre, sve je dolo povrh nonog leta iz Njujorka. Zakrvavljeno
oko. Taj je uvek bio ubica.
A onda, na njenom travnjaku spopali su je vanzemaljci i odneli je na
planetu Rupert. Nije bila dovoljno iskusna u toj vrsti stvari da bi bila u
stanju da sa sigumou kae da je i ova uvek delovala kao pravi ubica,
ali bila je spremna da se kladi da je proklinju oni koji su kroz nju
redovno prolazili. Po asopisima su stalno objavljivane karte stresa.

Pedeset stresnih poena za gubljenje posla. Sedamdeset pet za razvod

braka, promenu frizure i tome slino. Nijedna nije pominjala sluaj
kada vas spopadnu vanzemaljci na travnjaku i onda vas odnesu na
planetu Rupert, ali bila je siguma da vredi bar nekoliko desetina poena.
Nije bila stvar u tome da je putovanje bilo naroito naporno. U
stvari, bilo je izuzetno dosadno. Svakako nije izazivalo vie stresa od
puta preko Atlantika koji je upravo zavrila i za koji je bilo potrebno
otprilike isto vreme: nekih sedam sati.
E, to je bilo prilino zapanjujue, zar ne? Let do granica Sunevog
sistema za isto vreme koje je potrebno za let do Njujorka znaio je da
mora da su imali neki fantastini, neuveni pogon na brodu. Propitivala
je domaine o tome, a oni su se samo sloili da je prilino dobar.
"Ali kako radi?" uzbueno je pitala. Jo je bila prilino uzbuena na
poetku puta.
Nala je taj deo trake i pustila ga ponovo. Grebulonci, tako su
nazivali sebe, pristojno su joj pokazivali koju dugmad treba pritiskati da
bi brod poao.
"Da, ali na kom naelu mu se zasniva rad?" zaula je sebe kako pita
iza kamere.
"Oh, mislite da li je re o neemu kao pogon vorp ili tome slino?"
uzvratie pitanjem oni.
"Da", bila je upoma Tria. "Sta je posredi?"
"Pa, verovatno je neto od te fele", rekoe oni.
"Od kakve?"
"Pogon vorp, fotonski pogon, neto tako. Morali biste da pitate
inenjera za letove."
" A k o jeto ?"
"Ne znamo. Razumete, izgubili smo razum."
"Oh, da", ree Tria, pomalo slabano. "Rekli ste mi. Ovaj, a kako
ste to izgubili razum?"
"Ne znamo", odvratie oni strpljivo.
"Zato to ste izgubili razum", ponovi Tria turobno poput jeke.
"Hoete li da gledate televiziju? Let je dug. Mi gledamo televiziju. U
tome ba uivamo."
Sve te stvari koje su je toliko opinile nalazile su se na traci, ali
predstava ipak nije ispala sjajna. Najpre, kvalitet slike bio je izuzetno
jadan. Tria nije znala od ega to tano potie. Imala je oseaj da
Grebulonci koriste neznatno drugaiji opseg uestalosti svetlosti i da je
po okolini bilo mnogo ultraljubiastog, to je sredilo video-kameru.
Bilo i je mnogo interferentnih pruga i video snega. Verovatno neto u

vezi sa tim pogonom vorp o kome niko od njih nije imao pojma.
I zato je na snimku u sutini imala samo grupu donekle mravih i
bezbojnih ljudi koji su sedeli u krugu i gledali televizore na kojima se
prikazivao normalan TV program. Takoe je uperila kameru kroz
veoma uski prozor u blizini svog sedita i dobila lep, malice isprugan
prizor zvezda. Znala je da nije laan, ali trebalo bi najvie tri ili etiri
minuta da se napravi lanjak.
Na kraju je odluila da uva dragocenu traku za samog Ruperta, pa
se naprosto zavalila i gledala televiziju sa njima. Cak je malo i
zadremala.
Dakle, oseanje munine koje ju je obuzelo delimino je poticao od
saznanja da je toliko vremena provela u tuinskom svemirskom brodu
zapanjujueg tehnolokog dizajna samo da bi njegov najvei deo
protraila na dremanje ispred repriza 'MASH'-a i 'Kegni i Lesi'. Ali ta
je drugo mogla da uini? Napravila je i neke fotose, razume se, pa se
ispostavilo da su svi gadno zamueni kada ih je donela sa razvijanja.
Drugi deo njenog oseaja munine verovatno je poticao od sletanja
na Ruperta. To je bar bilo dramatino i da se kosa oveku digne na
glavi. Brod je najpre klizio nad mranim i turobnim predelom, terenom
toliko beznadeno udaljenim od topline i svetlosti svog roditelja Sunca
da je delovao poput mape psiholokih oiljaka na umu naputenog
deteta.
Svetlosti su blistale kroz sleenu tminu i navodile brod u otvor neke
peine koja kao da se otvarala da primi malu letelicu.
Na nesreu, zbog ugla prilaza i dubine na kojoj je mali prozor stajao
smeten u oplatu letelice, nije bilo mogue usmeriti video-kameru pravo
na bilo ta od svega toga. Prela je preko tog dela trake.
Kamera je bila usmerena pravo u Sunce.
To je u normalnim okolnostima veoma gadno za video kameru. Ali
kada je Sunce priblino treinu milijarde milja daleko, ovo ne moe da
napravi nikakvu tetu. U stvari, zvezda jedva da je stvarala ikakav
utisak. Dobijate samo malu taku svetlosti nasred kadra, a to bi moglo
biti bilo ta. Posredi je tek jedna od mnotva zvezda.
Tria ukljui brzo premotavanje unapred.
Ah. E, sledei deo ba je obeavao. Izili su iz broda u neko
prostrano, sivo zdanje nalik na hangar. Bila je to oigledno
vanzemaljska tehnologija u dramatinim razmerama. Ogromne, sive
graevine pod tamnim pokrivaem mehura od perspeksa - iste one koje
je gledala na kraju trake. Napravila je jo snimaka tih zgrada dok je
polazila sa Ruperta dva asa kasnije, upravo kad se spremala da se

ukrca na svemirsku letelicu koja e je odneti kui. Na ta su je

podseale?
Pa, vie od svega drugog podseale su je na kulise otprilike bilo kog
niskobudetnog naunofantastinog filma u poslednjih dvadeset godina.
Mnogo vee, razume se, ali sve je delovalo temeljito jeftino i
neubedljivo na video ekranu. Osim uasnog kvaliteta slike, morala je
jo i da se bori protiv neoekivanih dejstava gravitacije koja je bila
primetno nia nego na Zemlji; otkrila je da joj je veoma teko da sprei
poskakivanje kamere na sramotno neprofesionalan nain. Zbog toga je
bilo nemogue razaznati bilo kakvu pojedinost.
A sada je tu bio voa, prilazio je da je pozdravi, nasmeen i pruene
ruke.
To mu je bilo jedino ime. Voa.
Nijedan Grebulonac nije imao ime, uglavnom zbog toga to nisu bili
u stanju da ih smisle. Tria je otkrila da su neki pomislili da bi mogli da
se imenuju po likovima iz televizijskih programa koje su primali sa
Zemlje, ali koliko god se trudili da zovu jedan drugoga Vejn, Bobi i
Cak, neki ostatak neega to je poivalo duboko u kulturnoj podsvesti
koju su doneli sa sobom sa dalekih zvezda koje su im bile dom mora da
im je govorio da to, zapravo, nije u redu i da nee moi da upali.
Voa je izgledao manje-vie kao i ostali. Moda neto malo manje
mravo. Rekao je koliko je uivao u njenim emisijama na TV, da joj je
najvei oboavalac, koliko mu je drago to je mogla da doe na Ruperta
i koliko su se svi radovali njenom dolasku, koliko se nadao da joj je let
bio prijatan i tako dalje. Nije bilo nekog posebnog oseaja, bar koliko je
ona mogla opaziti, da je re o glasniku sa zvezda ili neem slinom.
Svakako, sada, dok ga je gledala na video traci, izgledao je kao neki
tip u kostimu i sa minkom, koji je stao ispred kulisa to se ne bi ba
dobro drale kada biste se naslonili na njih.
Sedela je i piljila u ekran, lica oslonjenog na ruke, i vrtela glavom u
laganoj zbunjenosti.
Bilo je grozno.
Ne samo da je taj deo bio grozan, ve je i znala ta dolazi sledee.
Bio je to deo u kome je Voa pita da li je gladna posle leta i da li bi
moda volela da doe i da neto pojede? Mogli bi da porazgovaraju o
stvarima posle male veere.
Prisetila se ta je mislila u tom trenutku.
Vanzemaljska hrana.
Kako li e izai nakraj sa time?
Da li e stvarno morati da je jede? Hoe li joj biti pristupana neka

salveta u koju bi mogla da ispljune stvar? Zar nee biti svih moguih
problema sa razliitim imunolokim sistemima?
Ispostavilo se, meutim, da je re o hamburgerima.
Ne samo da je bila re o hamburgerima, ve su hamburgeri o kojima
je bila re oigledno i van svake sumnje bili hamburgeri iz
'Mekdonalda', podgrejani u mikrotalasnoj penici. Nije posredi bio
samo izgled. Nije u pitanju bio samo miris. Bile su tu i kutije sa
poklopcem od stiropora u kojima su doli i po kojima je na sve strane
bilo odtampano 'Mekdonald'.
"Jedi! Uivaj!" ree Voa. "Nita nije previe dobro za cenjenu
gou!"
Bio je to njegov privatni apartman. Tria se obazirala sa zbunjenou
koja se graniila sa strahom, ali svejedno je sve nabacila na video traku.
Apartman je imao vodeni krevet. I midi stereo liniju. I jednu od onih
visokih, elektrino osvetljenih, staklenih stvarica koje stoje na stolu i
izgledaju kao da po njima plivaju krupne lopte sperme. Zidovi su bili
pokriveni pliom.
Voa se nasloni na smei jastuk tapaciran somotom i trcnu
osveiva daha u usta.
Tria odjednom oseti veliki strah. Bila je dalje od Zemlje nego to se
ijedno ljudsko bie ikada nalazilo, bar koliko je njoj bilo poznato, a
stajala je pred vanzemaljskim stvorenjem koje se naslanjalo na smei
somotski jastuk i trcalo osveiva daha u usta.
Nije elela da pravi pogrene pokrete. Nije elela da ga uzbuni. Ali
postojale su stvari koje je morala da zna.
"Kako ste... odakle ste dobili... ovo?" upita ona i pokaza rukom
nervozno po sobi.
"Dekor?" upita Voa. "Dopada ti se? Vrlo je otmen. Mi, Grebolunci,
otmen smo narod. Kupujemo samo otmena potroaka dobra...
pouzeem."
Tria u toj taki neobino lagano klimnu.
"Pouzeem..." ree ona.
Voa se zakikota. Bio je to jedan od onih tamnih, okoladnih,
umirujuih i svilastih kikota.
"Cini mi se da si pomislila kako nam ih dopremaju ovamo. Ne! Ha
ha! Otvorili smo poseban potanski fah u Nju Hempajru. Redovno
dolazimo da podignemo isporuke. Ha ha!" On se oputeno zavali na
jastuk, posegnu za podgrejanim pomfritom i gricnu jedan komad, dok
mu je preko usana lebdeo osmeh nekoga ko se dobro zabavlja.
Tria je oseala kako mozak poinje sasvim lagano da joj brboe. I

dalje je drala ukljuenu kameru.

"Kako, eh, ovaj, kako plaate te divne... stvari?"
Voa se zakikota.
"Ameriken ekspresom", ree on i nonalantno slee ramenima.
Tria ponovo lagano klimnu. Znala je da daju ekskluzivne kartice
otprilike svakom ivom.
"A ovo?" upita ona i podie hamburger koji joj je darovan.
"Veoma lako", ree Voa. "Cekamo u redu."
Ponovo, shvati Tria uz hladne marce koji su joj klizili niz kimu,
to objanjava strano mnogo toga.
Ona ponovo pritisnu dugme za brzo premotavanje. Tu nije bilo ba
niega to se moglo upotrebiti. Bila je u stanju da krivotvori neto to bi
bilo ubedljivije.
Novi oseaj munine stade da joj se prikrada dok je gledala tu
beznadenu, groznu traku; poela je, uz lagani uas, da shvata kako to
mora da je odgovor.
Mora da je...
Zavrtela je glavom i pokuala da se sabere.
Noni let na istok... Pilule za spavanje koje je uzela da ga prebrodi.
Votka kojom je morala da otprati pilule za spavanje.
Sta jo? Pa... Bilo je tu sedamnaest godina opsednutosti milju da je
blistavi ovek sa dve glave, od kojih je jedna bila preruena kao papagaj
u kavezu, pokuao da je pokupi na urki, ali je onda nestrpljivo odleteo
na neku drugu planetu leteim tanjirom. Odjednom joj se uini da
postoje sve mogue vrste zabrinjavajuih vidova te zamisli koji joj
nikada, zapravo, nisu pali na pamet. Nikada pali na pamet. Za
sedamnaest godina.
Ona zabi pesnicu u usta.
Mora da zatrai pomo.
Onda je tu bio Erik Bartlet i njegovo trabunjanje o vanzemalj skoj
letelici koja se spustila na travnjak. A pre toga... Njujork je bio, pa,
veoma vru i pun stresa. Velike nade i gorko razoaranje. Astroloke
stvari.
Mora da je doivela nervni slom.
To je bilo to. Bila je iscrpljena i doivela je nervni slom, pa je poela
da halucinira kada se vratila kui. Odsanjala je itavu priu.
Vanzemaljska rasa ljudi lienih sopstvenih ivota i istorije, zarobljenih
na dalekoj granici naeg Sunevog sistema i posveenih ispunjavanju
sopstvenog kulturnog vakuuma naim kultumim otpadom. Ha! Bio je to

nain na koji joj je priroda govorila da se to pre prijavi u neku skupu

medicinsku ustanovu.
Bila je vrlo, vrlo bolesna. Pogledala je koliko je kafe popila i
shvatila koliko teko i ubrzano die.
Deo reenja svakog problema, ree ona sebi, jeste uvianje da ga
ima. Poela je da uspostavlja kontrolu nad disanjem. Ulovila je sebe na
vreme. Videla je gde se zatekla. Vraala se sa ivice psiholoke provalije
na kojoj se nala, kakva god ova bila. Ona poe da se smiruje, da se
smiruje, da se smiruje. Zavalila se u stolicu i zatvorila oi.
Posle izvesnog vremena, sada kada je ponovo normalno disala, opet
ih je otvorila.
Odakle joj onda ta traka?
Jo je ila.
U redu. Lanjak je.
Sam aju je napravila, to je to.
Mora da ju je ona izradila, jer glas joj je bio na sve strane po snimku,
postavljao je pitanja. Tu i tamo kamera bi se spustila na kraju kadra i
ona bi tada videla sopstvene noge u sopstvenim cipelama. Krivotvorila
ju je i uopte se nije seala da ju je krivotvorila, niti je imala pojma
zbog ega bi tako neto uinila.
Disanje joj je ponovo postajalo uzbueno dok je gledala titravi,
snegom pokriveni ekran.
Mora biti da i dalje halucinira.
Zavrtela je glavom, pokuavajui da sve otera od sebe. Nije se seala
da je krivotvorila ijedan deo te veoma oigledno lane stvari. Sa druge
strane, izgledalo je da se sea da je ona veoma nalik lanjaku. Nastavila
je da gleda u zbunjenom transu.
Osoba za koju je zamiljala da se zove Voa ispitivala ju je o
astrologiji, a ona je odgovarala glatko i smireno. Samo je ona bila u
stanju da otkrije dobro prikrivenu rastuu paniku u sopstvenom glasu.
Voa pritisnu jedno dugme, a purpumi pliani zid skliznu u stranu i
otkri veliki niz ravnih TV monitora.
Svaki monitor prikazivao je kaleidoskop razliitih slika: nekoliko
sekundi iz nekog kviza, nekoliko sekundi iz policijske serije, nekoliko
sekundi iz sistema za obezbeenje supermarketa, nekoliko sekundi
neijih filmova sa odmora, nekoliko sekundi seksa, nekoliko sekundi
vesti, nekoliko sekundi komedije. Bilo je oevidno da je Voa veoma
ponosan na sve te stvari; mahao je mkama poput kompozitora, dok je
istovremeno nastavljao da pria potpune besmislice.
Jo jedan pokret mku, a svi ekrani ispraznie se da bi obrazovali

jedan jedini dinovski kompjuterski ekran koji je u vidu dijagrama

prikazivao sve planete Sunevog sistema i njihovu kartu na pozadini
zvezda u sazveima. Prikaz je bio potpuno nepokretan.
"Mi posedujemo velike vetine", govorio je Voa. "Velike vetine
prorauna, kosmoloke trigonometrije, trodimenzionog navigacionog
rauna. Velike vetine. Velike, velike vetine. Jedino to smo ih
pogubili. Ba teta. Dopada nam se da imamo vetine, samo to su
nestale. Tamo su negde, u svemiru, lete. Sa naim imenima i
pojedinostima o naim domovima i voljenima. Molim te", ree on i
pokaza joj da sedne za kompjutersku konzolu, "budi veta za nas."
Posle toga Tria je oigledno postavila video kameru na stativ da bi
uhvatila itav prizor. Onda je sama zakoraila u kadar i smireno sela
ispred dinovskog kompjuterskog displeja, provela nekoliko trenutaka
upoznavajui se sa interfejsom, a zatim glatko i sposobno poela da se
pretvara da ima makar i najblau predstavu o tome ta da radi.
U stvari, nije bilo teko.
Na kraju krajeva, bila je kolovani matematiar i astrofiziar i
iskusni televizijski komentator, a i bila je vie nego u stanju da
foliranjem nadoknadi ono to je pozaboravljala od nauke tokom godina.
Kompjuter za kojim je radila predstavljao je jasan dokaz da
Grebulonci potiu iz daleko naprednije i istananije kulture nego to je
to njihovo trenutno isprazno stanje nagovetavalo; uz njegovu pomo
bila je u stanju da za pola sata skrpi grub radni model Sunevog
sistema.
Nije bio naroito taan ili tako neto, ali izgledao je dobro. Planete
su se okretale po razumno valjanim simulacijama svojih orbita i mogli
ste posmatrati kretanje itavog virtualnog kosmolokog satnog
mehanizma iz bilo koje take unutar sistema - vrlo grubo. Mogli ste ga
gledati sa Zemlje, mogli ste ga gledati sa Marsa i tako dalje. Mogli ste
ga gledati i sa povrine planete Rupert. Tria je bila ba oduevljena
sobom, ali isto tako i vrlo oduevljena kompjuterskim sistemom na
kome je radila. Da je koristila kompjutersku radnu stanicu na Zemlji, za
isti zadatak verovatno bi joj trebalo bar godinu dana programiranja.
Kada je zavrila, Voa joj prie iza lea i stade da posmatra. Bio je
veoma zadovoljan i oduevljen onim to je postigla.
"Dobro", ree on. "A sada, molim te, voleo bih da mi pokae kako
da koristimo sistem koji si upravo nainila da za nae potrebe
prevedemo informacije iz ove knjige."
On lagano spusti jednu knjigu ispred nje.
Bila je to 'Vi i vae planete' od Gejl Endrijus.

Tria ponovo zaustavi traku.

Nepobitno se oseala veoma oamueno. Oseaj da je halucinirala
sada se povukao, ali za sobom nije ostavio nita lake ili istije u njenoj
glavi.
Odgumula je stolicu od montanog stola i upitala se ta da radi. Pre
toliko godina napustila je polje astronomskih istraivanja jer je znala,
bez ikakve sumnje, da se srela sa stvorenjem sa dmge planete. Na urki.
I takoe je znala, bez ikakve sumnje, da bi postala predmet pomge
samo da je to ikome rekla. Ali kako je mogla da prouava kosmologiju,
a da ne kae jednu jedinu najbitniju stvar koju je znala u vezi sa njom?
Povuklaje jedini potez koji je mogla. Sveje napustila.
A sada je radila na televiziji i ponovo joj se dogodila ista stvar.
Imala je video-traku, pravu video-traku najfantastinije prie u
istoriji... pa... svega: zaboravljena stanica vanzemaljske civilizacije,
zarobljena na najdaljoj planeti naeg Sunevog sistema.
Imala je priu.
B ilaje tamo.
V idelaje sve.
Snimila je na video, za ime Boje.
I kada bi to ikada pokazala ikome, postala bi predmet pomge.
Kako da dokae ita od svega toga? Nije ak vredelo ni razmiljati o
tome. Citava stvar predstavljala je mom iz bukvalno svakog ugla iz
koga bi je pogledala. U glavi poe da joj tue.
Imala je aspirina u torbici. Ona izie iz male montaerske radionice
do esme na kraju hodnika. Uzela je aspirin i popila nekoliko aa vode.
Mesto je delovalo veoma tiho. Obino se po njemu vrtelo mnogo
ljudi, ili se bar poneko vrteo. Ona promoli glavu kroz vrata susedne
montane radionice, ali tamo nije bilo nikoga.
Malice je preterala sa rasterivanjem ljudi od sopstvene radionice.
'NE UZNEMIRAVAJ', pisalo je na vratima. 'AK I NE POMILJAJ
DA UE. BA ME BRIGA TA JE POSREDI. BRII. ZAUZETA
SAM!'
Kada se vratila, primetila je da svetiljka za pomke na njenom
telefonskom lokalu mirka i pitala se koliko li je ve vremena
ukljuena.
"Halo?" upita ona devojku na prijavnici.
"Oh, mis Mekmilan, ba mi je drago to ste pozvali. Svi pokuavaju
da vas dobiju. Vaa TV kompanija. Oajni su to vas nema. Moete li

im se javiti?"
"Zato ih niste prebacili na moju vezu?" upita Tria.
"Rekli ste da ne smem da povezujem nikoga ni zbog ega. Rekli ste
da kaem da ak niste tu. Nisam znala ta da radim. Dola sam da vam
predam poruku, ali..."
"U redu", ree Tria, proklinjui sebe. Ona pozva telefonom svoj
ured.
"Tria! Gde si, jebem li ga krvavog?"
"U montanom..."
"Rekoe mi..."
"Znam. tajebilo?"
"taje bilo? Samo prokleti vanzemaljski svemirski brod!"
"ta? Gde?"
"Ridents Park. Velika, srebrna stvar. Neka devojka sa pticom.
Govori engleski, baca kamenice na ljude i hoe da joj neko popravi sat.
Ma, samo doi ovamo."
Tria je piljila u njega.
To nije bio grebulonski brod. Nije bila stvar u tome da je odjednom
postala strunjak za vanzemaljske letelice, ali ovaj brod bio je vitak i
divan, srebmast i beo, otprilike veliine krupne prekookeanske jahte, na
koju je najvie i podseao. U poreenju sa novom letelicom, graa
ogromnog, napola rastavljenog grebulonskog broda delovala je poput
topovskih kula na bojnom brodu. Topovske kule. Eto na ta su liile one
prazne, sive zgrade. A udno u vezi sa njima bilo je to to su promenile
poloaj do trenutka kada je ponovo prola kraj njih prilikom ukrcavanja
u malu grebulonsku letelicu. Te stvari brzo joj prooe kroz glavu dok
je istravala iz taksija do svoje ekipe kamermana.
"Gde je devojka?" viknu ona da nadglasa buku helikoptera i
policijskih sirena.
"Tamo!" dreknu producent dok je ton-majstor urio da joj okai
radio-mikrofon. "Kae da joj majka i otac potiu odavde iz neke
paralelne dimenzije ili tako neto, i da ima oev sat, i... ne znam. ta da
ti kaem? Odigraj neto. Pitaj je kako je to kada si iz dalekog svemira."
"Mnogo ti hvala, Tede", promrmlja Tria, proveri da li je mikrofon
dobro prikaen, dade ton-majstoru probni signal, duboko udahnu,
zabaci kosu unazad i prebaci se u ulogu profesionalnog reportera, na
poznatom terenu, spremna na sve.
To jest, gotovo na sve.
Osvrnula se da potrai pogledom devojku. To mora da je ona,

upave kose i divljih oiju. U istom asu devojka se okrenu prema njoj.
I zapilji se.
"Majko!" vrisnu ona trenutak potom i poe da gaa Triu kamenjem.

22.
Dnevno svetlo rasprsnu se oko njih. Vrelo, teko sunce. Pustinjska
ravnica prostirala se pred njima u izmaglici jare. Grmeli su prema njoj.
"Skai!" viknu Ford Prefekt.
"Sta?" viknu Artur Dent, drei se koliko mu je ivot mio.
Nije bilo odgovora.
"Sta si rekao?" viknu Artur ponovo, a onda shvati da Forda Prefekta
vie nema. Obazro se u panici i poeo da klizi. Shvativi da vie ne
moe da se dri, on se odgurnu to je jae mogao i otkotrlja u loptu
kada je udario u tle, pa je nastavio da se kotrlja i kotrlja, to dalje od
kopita koja su besomuno tukla.
Kakav dan, pomisli on kada je poeo mahnito da iskaljava prainu
iz plua. Nije imao ovako gadan dan jo od kako je Zemlja eksplodirala.
Zateturao se na kolena, a zatim na stopala i poeo da tri. Nije znao
odakle to ini niti kuda, ali izgledalo mu je da je tranje pametan potez.
Utrao je pravo u Forda Prefekta koji je stajao i osmatrao prizor.
"Gle", ree Ford. "Upravo nam je ono potrebno."
Artur iskalja jo malo praine, a obrisa je i iz kose i oiju. Okrenuo
se, zadihan, da pogleda ono to je Ford posmatrao.
Nije ba izgledalo poput zemlje nekog kralja, ili kralja, ili, pak, bilo
kakve vrste kralja. Ali ipak je delovalo sasvim primamljivo.
Najpre, okolina. Bio je to pustinjski svet. Pranjava zemlja bila je
tvrdo nabijena i glatko je izubijala svaki Arturov deli koji nije ve bio
izubijan zabavom iz prethodne veeri. Neto ispred njih nalazili su se
veliki obronci koji su delovali poput peara, erodirani u divljane i
fantastine oblike usled vetra i ono malo kie to je verovatno padalo u
tim krajevima; sasvim su se slagali sa oblicima dinovskih kaktusa
izraslih tu i tamo iz sunog, narandastog predela.
Na trenutak, Artur se usudi da se ponada kako su neoekivano stigli
u Arizonu, Novi Meksiko ili moda Junu Dakotu, ali bilo je mnogo
dokaza da nije tako.
Tu su, pre svega, bile savreno normalne zveri koje su jo grmele,
jo tutnjale. Hitale su u desetinama hiljada sa dalekog obzorja, potpuno
nestajale u duini od moda pola milje, zatim nastavljale da jure, grme i
tuku do udaljenog ruba sveta na drugoj strani.
Zatim su tu bili svemirski brodovi parkirani ispred bara i grila. Ah.
Bar i gril 'Kraljeva zemlja'. Malice antiklimaks, pomisli Artur.
U stvari, samo je jedan svemirski brod bio parkiran pred barom i
grilom 'Kraljeva zemlja'. Ostala tri bila su na parkiralitu pored bara i

grila. Ali onaj ispred ba je padao u oi. Divna stvar. Sumanuta peraja
na sve strane po njemu, daleko previe hroma po svim perajima, a
najvei deo trupa obojen u okantno ruiasto. Cuao je tamo poput
ogromnog, zamiljenog insekta, ba kao da e svakog asa skoiti na
neto daleko otprilike jednu milju.
Bar i gril 'Kraljeva zemlja' nalazio se nasred puta kojim bi juriale
savreno normalne zveri da nisu prolazile kroz mali transdimenzioni
poremeaj. Stajao je sam, nedirnut. Najobiniji bar i gril. Mesto gde
kamiondije ruavaju. Bogu iza lea. Tiho. Kraljeva zemlja.
"Ima da kupim taj svemirski brod", ree Ford tiho.
"Da ga kupi?" upita Artur. "To ne lii na tebe. Mislio sam da ih
obino manjava."
"Ponekad mora da pokae malo potovanja", ree Ford.
"Verovatno mora da pokae i malo gotovine", ree Artur. "Koliko,
do avola, ta stvar moe da kota?"
Malim pokretom, Ford izvadi iz depa kreditnu karticu Dine-ORaun. Artur primeti da mu ruka kojom je dri blago drhti.
"Nauiu ih ia kako da me postave za kritiara restorana..." dahnu
Ford.
"ta ree?" upita Artur.
"Pokazau ti", ree Ford sa opakim sjajem u oku. "Poimo da
napravimo neto trokova, vai?"
"Dva piva", ree Ford, "i, ne znam, dve lepinje sa govedinom, ta
god imate, oh, i onu ruiastu stvar tamo napolju."
On baci karticu na povrinu bara i nemamo se obazre.
Nastao je potpuni tajac.
Ni ranije nije bilo mnogo buke, ali sada je nepobitno nastao tajac.
Cak je i udaljena grmljavina savreno normalnih zveri koje su paljivo
izbegavale 'Kraljevu zemlju' zvuala malo prigueno.
"Upravo smo dojahali u grad", ree Ford, kao da nema ba nieg
udnog ni u pogledu toga, niti u pogledu bilo ega drugog. Naslanjao se
na ank pod luckasto oputenim uglom.
Unutra su bile otprilike tri muterije, sedele su za barom i pijuckale
pivo. Otprilike tri. Neki ljudi rekli bi da ih je bilo tano tri, ali ovde nije
bila re o mestu na kome bi vam se dopadalo da budete toliko odreeni.
U baru se nalazio i neki krupan tip koji je nametao stvari na maloj
pozornici. Stari komplet bubnjeva. Dve gitare. Stvari kao za kantri i
vestem.
Barmen se nije ba hitro pokrenuo da ispuni Fordovu narudbinu.

Zapravo, uopte se nije pokrenuo.

"Nisam siguran da je ta ruiasta stvar na prodaju", ree on najzad,
naglaskom koji je bio tako otegnut da se nastavljao tokom podueg
vremena.
"Ma sigurno jeste", ree Ford. "Koliko trai?"
"Pa..."
"Smisli broj, a ja u ga udvostruiti."
"Nije moj da ga prodajem", ree barmen.
"Pa ijije?"
Barmen klimnu prema krupnom tipu koji je nametao stvari po
pozornici. Krupni, gojazni tip, laganih pokreta, proelav.
Ford klimnu. Iscerio se.
"U redu", ree on. "Ovamo pivo, daj lepinje. Neka raun bude
otvoren."
Artur sede za bar i opusti se. Bio je naviknut da ne zna ta se dogaa,
ali poeo je da uiva u tome. Pivo je bilo prilino dobro i malo mu se od
njega prispavalo, to mu uopte nije smetalo. Lepinje sa govedinom
nisu bile lepinje sa govedinom. Bile su to lepinje sa nadevom od
savreno normalne zveri. On izmeni sa barmenom nekoliko
profesionalnih opaski u vezi sa pravljenjem lepinja i pusti Forda da radi
ta god je ve naumio.
"U redu", ree Ford kada se vratio za svoje sedite. "Sve je u redu.
Dobili smo ruiastu stvar."
Barmen je bio veoma iznenaen. "Prodao vam je?"
"Dao nam je besplatno", ree Ford i gricnu lepinju. "Hej, ne, neka
raun bude otvoren. Treba da dodamo na njega jo neke stavke. Dobre
su ti lepinje."
On povue dobar gutljaj piva.
"Dobro pivo", dodade Ford. "I dobar brod", ree on, odmeravajui
krupnu ruiastu i hromiranu insektoliku stvar, iji su se delovi mogli
videti kroz prozore bara. "Sve je dobro, i to prilino. Zna", ree on,
zamiljeno zavaljen, "u ovakvim trenucima nekako ti doe da se zapita
da li vredi brinuti se oko tkiva vreme/prostora i uzrono-posledine
celokupnosti
multidimenzione matrice verovatnoe,
mogueg
kolabiranja svih talasnih oblika u Citavoj Zbirci Opte Zbrke i svim tim
stvarima koje su me muile. Moda oseam da je ono to krupni dasa
govori istina. Pusti ga, neka ide svojim tokom. Zato je bitno? Neka
ide."
"Koji krupni dasa?" upita Artur.

Ford klimnu prema pozomici. Krupni dasa je nekoliko puta

izgovorio 'jedan, dva' u mikrofon. Sada su se na pozomici pojavila jo
dvatipa. Bubnjevi. Gitara.
Barmen, koji je utao trenutak ili dva, ree: "Kaete da e vam dati
taj brod da bude va?"
"Aha", ree Ford. "Ma neka ide sve, samo je to rekao. Uzmi brod.
Uzmi ga uz moj blagoslov. Budi dobar sa njim. Biu dobar sa njim."
On ponovo povue pivo.
"Kao to rekoh", nastavi on. "U trenucima poput ovog onako kao
pomisli, ma neka ide sve. Ali onda pomisli na tipove iz preduzea
TnfiniDim' i pomisli, nee se oni okoristiti. Ima da pate. To mi je sveta
i verska dunost, da vidim kako ti tipovi pate. Hej, daj mi to da dodam
neto na raun za pevaa. Zamolio sam ga da mi ispuni jednu posebnu
elju i dogovorili smo se. Stvar e da ide na raun. U redu?"
"U redu", ree barmen oprezno. Onda slee ramenima. "U redu,
koliko god hoe. Koliko?"
Ford izgovori brojku. Barmen se preturi meu boce i ae. Ford brzo
preskoi preko bara da proveri da li mu je dobro i da mu pomogne da se
podigne na noge. Ovaj je malo posekao prst i lakat i malice mu se
vrtelo, ali inae je bio dobro. Krupni tip poe da peva. Barmen odepa
sa Fordovom kreditnom karticom da dobije ovlaenje.
"Da li se to ovde deava neto o emu ja nita ne znam?" upita Artur
Forda.
"Zar nije obino tako?" odvrati pitanjem Ford.
"Nema potrebe da bude takav", ree Artur. Poinjao je da se budi.
"Zar ne bi trebalo da krenemo?" upita on. "Hoe li nas taj brod prebaciti
na Zemlju?"
"Jata", uzvrati Ford.
"Pa tamo je i Nasumica pola!" ree Artur i prenu se. "Moemo da je
sledimo! Ali... ovaj..."
Ford pusti Artura da sam promisli o stvarima dok je vadio svoje
staro izdanje 'Autostoperskog vodia kroz Galaksiju'.
"Ali gde smo na ovoj vranoj stvari od ose verovatnoe?" upita
Artur. "Hoe li Zemlja postojati ili ne? Toliko sam vremena proveo u
potrazi za njom. Pronalazio sam samo planete koje su joj bile pomalo ili
nimalo nalik, iako je, sudei po kontinentima, oigledno uvek posredi
bilo pravo mesto. Najgora verzija zove se StaSad i tamo me je ugrizla
neka vraja ivotinjka. Tako one razgovaraju, zna, grizui jedna drugu.
A pola vremena, razume se, Zemlja ak i ne postoji, jer su je razneli
prokleti Vogoni. Koliko besmisleno govorim?"

Ford nita nije uzvratio. Neto je sluao. Dodao je 'Vodi' Arturu i

pokazao ekran. Aktivna stavka glasila je: 'Zemlja. Uglavnom
bezopasni.'
"Hoe da kae da je tu!" ree Artur uzbueno. "Zemlja je tu! Tu se
Nasumica uputila! Ptica joj je pokazivala Zemlju za vreme oluje!"
Ford mahnu na Artura da vie malo manje glasno. Sluao je.
Artur je postajao nestrpljiv. I ranije je imao prilike da uje barske
pevae kako pevaju 'Voli me neno'. Malo se iznenadio da to uje na
ovom mestu, ma gde, kog avola, ono ve bilo, a svakako ne na Zemlji,
ali, sa druge strane, stvari ga nisu ovih dana toliko iznenaivale kao
nekada. Peva je bio ba dobar, kad se uporedi sa drugim barskim
pevaima i ukoliko vam se dopadaju takve stvari, ali Artur se nervirao.
Bacio je pogled na sat. To je posluilo samo tome da se podseti kako
vie nema sat. Nasumica ga je imala, ili bar njegove ostatke.
"Zar ne misli da bi trebalo da poemo?" upita on upomo.
"S!" ree Ford. "Platio sam da ujem ovu pesmu." Izgledalo je da
su mu oi pune suza, to je Artura pomalo uznemirilo. Nikada nije
video da je Forda dimulo ita izuzev veoma, veoma jakog pia.
Verovatno je to bilo od praine. Cekao je, iznervirano lupkajui prstima,
van takta muzike.
Pesma se okona. Peva pree na 'Hotel Srcolom'.
"Ionako", proapta Ford, "moram da napiem prikaz o restoranu."
"ta?"
"Moram da napiem prikaz."
"Da napie prikaz? O ovom mestu?"
"Prijem prikaza predstavlja ovem zahteva za nadoknadu trokova.
Sredio sam da se to deava potpuno automatski i bez traga. Ovom
raunu bie neophodno pomalo overavanja", dodade on tiho, zagledan u
svoje pivo s gadnim smekom.
"Za dva piva i lepinje?"
"I aavanje pevaa."
"Zato, koliko si mu dao?"
Ford ponovo izgovori broj.
"Ne znam koliko je to", ree Artur. "Koliko to vredi u funtama
sterlinga? ta bi mogao da kupi za to?"
"Verovatno bi mogao da kupi, onako okvimo... ovaj..." Ford podie
oi dok je obavljao neke proraune u glavi. "vajcarsku", ree on
najzad, a zatim uze 'Autostoperski vodi kroz Galaksiju' i poe da kuca.
Artur pametno klimnu. Bilo je trenutaka kada bi poeleo da razume
o emu, za ime sveta, govori Ford, ali i dmgih trenutaka, kao sada, kada

je oseao da je verovatno bezbednije da i ne pokuava. On pogleda

preko Fordovog ramena. "To nee potrajati dugo?"
"Ma ne", ree Ford. "Picin dim. Samo da pomenem da su lepinje bile
sasvim dobre, pivo dobro i hladno, mesna divlja fino iaena, peva u
baru najbolji u poznatom svemiru i to mu je otprilike to. Nije mnogo
potrebno. Tek overa."
On dodirnu povrinu na ekranu na kojoj je pisalo UNOS i poruka
nestade u smeru Sub-Ete.
"Znai, misli da je barski peva bio prilino dobar?"
"Aha", ree Ford. Barmen se vrati sa paretom hartije, koje kao da
mu se treslo u ruci.
On ga gurnu prema Fordu uz neku vrstu nervoznog drhtaja punog
pobonog potovanja.
"Smena stvar", ree barmen. "Sistem ga je odbacio prva dva puta.
Ne mogu rei da me je to iznenadilo." Kapljice znoja stajale su mu na
elu. "A onda, odjednom, o da, u redu je, i sistem ga... ovaj, overava.
Tektako. Hoete li da... potpiete?"
Ford brzo pree pogledom preko obrasca, pa uvue vazduh kroz
zube. "Ovo ima mnogo da zaboli TnfiniDim'", ree on sa zabrinutim
izrazom. "Eh, dobro", dodade, "nek' senose."
On potpisa uz irok smeak i prui obrazac nazad barmenu.
"Vie novca", ree on, "nego to je pukovnik zaradio u itavoj
karijeri pravljenja usranih filmova i koncerata po kazinima. I to za ono
to radi najbolje: stajanje i pevanje u baru. A jo je sve sam ugovorio.
Mislim da je ovo dobar trenutak za njega. Reci mu da mu se
zahvaljujem i da hou da mu kupim pie." On baci dva novia na bar.
Barmen ih odgurnu.
"Ne mislim da je to neophodno", ree on blago hrapavim glasom.
"Ovo ja astim", ree Ford. "U redu, briemo odavde."
Stajali su na jari i praini i posmatrali veliku ruiastu i hromiranu
stvar sa zapanjenou i divljenje. Ili ju je bar Ford posmatrao sa
zapanjenou i divljenjem.
Artur ju je samo posmatrao. "Ne misli da je sve to malo preterano,
a?"
Ponovio je to kada su se popeli unutra. Sedita i veliki deo komandi
bili su prekriveni finim krznom ili avoljom koom. Na glavnoj
komandnoj ploi nalazio se veliki, zlatni monogram: 'EP'.
"Zna", ree Ford dok je palio brodske motore, "pitao sam ga da li je
istina da su ga oteli vanzemaljci; i zna ta mi je rekao?"

"Ko?" upita Artur.

"Kralj."
"Koji kralj? Oh, ve smo vodili ovaj razgovor, zar ne?"
"Nije bitno", ree Ford. "Uglavnom, rekao je - ne. Sam je poao."
"Jo nisam siguran o emu pria", ree Artur.
Ford zavrte glavom. "Cuj", ree on. "Tamo u pregratku sa tvoje leve
strane ima nekih traka. Kako bi bilo da izabere malo muzike i pusti
je?"
"U redu", ree Artur i poe da prebira po kutijama. "Da li ti se
dopada Elvis Prisli?" upita on.
"Aha, dopada mi se, u stvari", ree Ford. "Sada. Nadam se da ova
maina moe da skae kao to izgleda da moe." On ukljui glavni
pogon.
"Jeeehaah!" dreknu Ford kada su suknuli navie razornom brzinom.
Mogla je.

23.
TV mree ne vole takve stvari. Smatraju ih traenjem. Jedan
neporecivi svemirski brod stie niotkud usred Londona i to je najvea
mogua senzacija. Drugi, potpuno drugaiji, stie tri i po sata kasnije,
ali nekako to vie nije to.
'NOVI SVEMIRSKI BROD!' govorili su naslovi i oglasne table nad
novinarnicama. 'OVAJ JE RUZICAST.' Da se stvar dogodila dva
meseca kasnije, izvukli bi iz toga mnogo vie. Trea svemirska letelica,
pola sata posle druge, mala etvorosedna jahta marke 'Hrundi', dospela
je samo do lokalnih vesti.
Ford i Artur stutie se uz urlik iz stratosfere i glatko parkirae na
trgu Portlend. Bilo je neto posle est i trideset uvee i bilo je slobodnih
mesta. Hitro su se izmeali sa gomilom koja je dola da pilji, onda su
glasno rekli da ako niko nee da javi policiji onda e to oni uiniti, pa
su lepo pobegli.
"Dom..." promuca Artur; hrapav prizvuk uvlaio mu se u glas dok se
obazirao, zamagljenih oiju.
"Ma ta si se sav raspilavio", zarea Ford. "Moramo da naemo
tvoju kerku i onu ptiju stvar."
"Kako?" upita Artur. "Ovo je planeta na kojoj ivi pet i po milijardi
ljudi i..."
"Da", ree Ford. "Ali samo jedna osoba od svih njih upravo je
doputovala iz svemira u pratnji mehanike ptice. Predlaem da naemo
televizor i neto da pijuckamo dok gledamo. Treba nam odlina sobna
usluga u hotelu.
Uzeli su prostrani dvokrevetni apartman u Langamu. Tajanstveno,
Fordova Dine-O-Raun kartica, izdata na planeti udaljenoj vie od pet
hiljada svetlosnih godina, kao da nije predstavljala nikakav problem za
hotelski kompjuter.
Ford smesta navali na telefone, dok je Artur pokuavao da pronae
televizor.
"U redu", ree Ford. "Hteo bih da naruim malo krekera. Dve krigle.
Dve 'kuvareve salate'. Patete od guije digerice koliko god imate. I
londonski zoo."
"Ona je na vestima!" viknu Artur iz susedne sobe.
"To sam rekao", ree Ford u slualicu. "Londonski zoo. Stavite ga na
raun za ovu sobu."
"Ona je... dobri Boe!" viknu Artur. "Zna li ko je intervjuie?"

"Zar imate tekoa sa razumevanjem engleskog jezika?" nastavi

Ford. "Re je o zoolokom vrtu odmah uz put odavde. Ma ba me briga
ako je ve zatvoren jer je kasno. Neu da kupim kartu, hou da kupim
zooloki vrt. Ba me briga ako ste zauzeti. Ovo je sobna usluga, ja sam
u sobi i hou vau uslugu. Imate pare hartije? U redu. Evo ta hou da
uradite. Sve ivotinje koje se mogu bezbedno vratiti u divljinu, da se
vrate. Da se naprave dva dobra tima ljudi koji e im nadgledati
napredovanje u divljini i potruditi se da se snau kako treba."
"To je Trilijan!" dreknu Artur. "To jest, da li je... ovaj... Boe, ne
mogu da podnesem itavu tu frku oko paralelnih svemira. Sve je to
toliko prokleto zbunjujue. Izgleda da je neka druga Trilijan. Ovo je
Tria Mekmilan, a tako se Trilijan zvala pre nego... ovaj... Zato ne
doe malo i pogleda? Da vidi moe li ti da se snae?"
"Samo as", viknu Ford, a onda se vrati pregovorima sa sobnom
uslugom. "Onda e nam biti potrebni prirodni rezervati za ivotinje koje
ne mogu da se snau u divljini", ree on. "Treba organizovati ekipu
koja e odrediti koja su mesta najpogodnija. Moda e biti potrebno da
kupimo neto poput Zaira, a moda i neka ostrva. Madagaskar. Bafin.
Sumatra. Takva mesta. Bie nam potreban irok opseg stanita. Cujte,
ne vidim zato smatrate da je to problem. Nauite se da uzimate
opunomoenike. Unajmite koga god hoete. Navalite na posao. Mislim
da ete utvrditi da mi je raun ispravan. I nadev od buavog sira za
salatu. Hvala."
On spusti telefonsku slialicu i prie Arturu, koji je sedeo na ivici
kreveta i gledao televiziju.
"Naruio sam malo patete od guije digerice za nas", ree Ford.
"Sta?" upita Artur, ija je panja bila u potpunosti okrenuta
televizoru.
"Rekoh, naruio sam malo patete od guije digerice za nas."
"Oh", ree Artur neodreeno. "Uvek mi je bilo malo nezgodno zbog
patete od guije digerice. Malice surovo prema guskama, zar ne?"
"Ma jebe ih", ree Ford i baci se na krevet. "Ne moe voditi rauna
o svakoj prokletoj stvari."
"Pa, lako je tebi datako kae, ali..."
"Mani se!" ree Ford. "Ako ti se ne svia, uzeu i tvoju porciju. Sta
se deava?"
"Haos!" ree Artur. "Potpuni haos! Nasumica sve vreme vriti na
Trilijan, ili Triu, ili ko god to bio, da ju je napustila, a onda trai od nje
da idu do nekog dobrog nonog kluba. Tria se rasplakala i govori da
nikada nije ni videla Nasumicu, a kamoli da ju je rodila. Onda

odjednom pone da urla o nekome po imenu Rupert i govori da je ovaj

izgubio razum ili tako neto. Taj deo nisam ba najbolje razumeo, da
budem iskren. Onda je Nasumica poela da baca stvari, pa su prebacili
na reklame dok ne srede itavu stvar. Oh! Upravo su se vratili na
studio! Umukni i gledaj."
Prilino uzdrmani voditelj pojavi se na ekranu i izvini gledaocima
zbog prekida prethodnog priloga. Izjavio je kako nema nikakvih
dovoljno jasnih novih vesti, samo da je tajanstvena devojka, koja naziva
sebe Nasumica Cesti Leta Dent, napustila studio da se, ovaj, odmori.
Tria MekMilan vratie se, nadao se on, sutra. U meuvremenu, stigli
su novi izvetaji o NLO pojavama...
Ford skoi sa kreveta, dograbi najblii telefon i nabode broj.
"Konsijer? Da li biste hteli da budete vlasnik ovog hotela? Va je
ukoliko moete da mi naete u roku od pet minuta u koje klubove je
ulanjena Tria MekMilan. Samo stavite itavu stvar na raun ove
sobe."

24.
Daleko, u mastiljavim dubinama svemira, odigravali su se nevidljivi
pokreti.
Nevidljivi za sve itelje neobine i vatrene zone Plurala, u ijoj je
ii poivalo beskonano mnotvo planeta zvanih Zemlja, ali ne i
nepovezani.
Na samoj granici Sunevog sistema, pogrbljen u zelenoj sofi od
vetake koe, mrgodno zagledan u niz TV i kompjuterskih ekrana,
sedeo je veoma zabrinuti voa Grebulonaca. Petljao se sa raznim
stvarima. Petljao se sa svojom knjigom astrologije. Petljao se sa
konzolom kompjutera. Petljao se sa displejima to su neprekidno
dobijali podatke sa svih grebulonskih ureaja za nadgledanje, koji su svi
bili usredsreeni na planetu Zemlju.
Bio je uznemiren. Zadatak im je bio da nadgledaju. Ali da
nadgledaju iz potaje. Iskreno, bilo mu je ve malo muka od tog zadatka.
Bio je prilino siguran da zadatak mora da mu je sadravao i neto vie
od pukog sedenja i gledanja televizije godinama i godinama. Oigledno
su imali i mnogo druge opreme, koja se tu sigumo nije bez veze nalazila
i o kojoj bi znali za ta slui samo da nisu izgubili i svaki trag sopstvene
svrhe. Bio mu je potreban oseaj svrsishodnosti u ivotu, i to je bio
razlog zbog koga se okrenuo astrologiji, ne bi li popunio zjapei procep
koji mu je postojao usred uma i due. To e mu svakako neto rei.
Pa, govorilo mu je neto.
Govorilo mu je, bar koliko je on mogao da razabere, da e imati
veoma rav mesec, da e se stvari kretati sa zla na gore, ukoliko ne
bude uspostavio kontrolu nad stvarima i ako ne pone da pravi neke
pozitivne korake i da osmiljava stvari za sebe.
Bilo je to istina. Bilo je veoma jasno, na osnovu karte zvezda koju je
napravio koristei knjigu o astrologiji i kompjuterski program koji mu
je nainila ona fina Tria MekMilan da retriangulie sve potrebne
astronomske podatke. Astrologija zasnovana na Zemlji morala se u
potpunosti preraunati da bi dala ishode koji su imali nekog smisla za
Grebulonce tu, na desetoj planeti, na ledenim granicama Sunevog
sistema.
Prorauni su krajnje jasno i nedvosmisleno pokazivali da e stvarno
imati veoma rav mesec, poev od danas. Zbog toga to je danas
Zemlja izlazila u Jarcu, a to je, za vou Grebulonaca, koji je iskazivao
sve karakterne znake da je klasini Bik, bilo zaista veoma ravo.
Sada je bilo vreme, govorio mu je horoskop, za preduzimanje

pozitivnih koraka, za donoenje tekih odluka, za utvrivanje toga ta

treba da se uini i za delanje. Sve to bilo je veoma teko za njega, ali
znao je da niko nikada nije rekao da raditi teke stvari nije teko.
Kompjuteri su ve predviali poloaj planete Zemlje i pratili je iz
sekunde u sekundu. On naredi da se velike topovske kule okrenu.
Zbog toga to je sva grebulonska oprema za nadgledanje bila
usredsreena na Zemlju, propustila je da zapazi da sada u Sunevom
sistemu postoji jo jedan izvor podataka.
Izgledi da opazi taj drugi izvor podataka - masivni, uti
konstruktorski brod - sluajno su bili praktino ravni nuli. Bio je isto
toliko daleko od Sunca kao i Rupert, ali gotovo dijametralno suprotno,
gotovo skriven iza Sunca.
Gotovo.
Masivni uti konstruktorski brod eleo je da bude u stanju da
posmatra dogaaje na planeti deset, a da ne bude opaen. To je postizao
veoma uspeno.
Postojalo je mnogo raznih pogleda u kojima je taj brod bio
dijametralno suprotan Grebuloncima.
Njegov voa, kapetan, imao je veoma jasnu predstavu o tome koji
mu je zadatak. Bio je veoma jednostavan i neposredan i on ga je sledio
na svoj veoma jednostavan i neposredan nain ve prilino vremena.
Svako ko je znao taj zadatak mogao je rei da je on besmislen i
ruan, da to nije zadatak od onih koji obogauju ivot, vraaju prolee u
korake, od koga ptice pevaju i cvee cveta. U stvari, pre je bilo obrnuto.
U potpunosti obrnuto.
Ali nije njegov posao bio da brine zbog toga. Posao mu je bio da radi
svoj posao, a to je bilo da radi svoj posao. Ukoliko je to dovodilo do
izvesnog suenja pogleda i ogranienosti misli, onda nije bilo njegov
posao da brine o takvim stvarima. Sve takve stvari na koje bi naiao
prosleivane su drugima koji su, sa svoje strane, imali druge kojima su
prosleivali takve stvari.
Na mnogo, mnogo svetlosnih godina odavde, zapravo, od bilo gde
drugde, poiva turobna i odavno naputena planeta, Vogsfera. Negde na
vlanim, maglovitim i muljevitim obalama na toj planeti nalazi se,
okruen prljavim, zdrobljenim i ispranjenim ljuturama poslednje
nekolicine kraba prekrivenih draguljima, jedan mali kameni spomenik
koji obeleava mesto na kome se, kako se mislilo, prvi put uzdigla vrsta
vogon vogonblurtus. Na spomeniku je urezana strelica koja pokazuje u
maglu i ispod koje su ravnim, jednostavnim slovima urezane rei: 'Ovde
se zaustavlja prebacivanje odgovornosti.'

Duboko u utrobi svog nevidljivog utog broda, vogonski kapetan

zagrokta dok je posezao za malo izbledelim paretom hartije sa
magareim uima koje je lealo pred njime. Naredba za ruenje.
Ukoliko ste eleli da odredite gde je poinjao kapetanov posao, a to
je bilo da radi svoj posao koji je bio da radi svoj posao, onda se sve
najzad svodilo na to pare hartije koje su mu jo davno uruile
neposredne stareine. Na paretu hartije nalazila se naredba, a njegov
zadatak bio je da naredbu sprovede u delo i da unese olovkom oznaku u
susedni kvadrati poto je bude sproveo u delo.
Sproveo je u delo naredbu jednom ranije, ali brojne problematine
okolnosti spreile su ga da bude u mogunosti da unese oznaku u
dotini kvadrati.
Jedna od problematinih okolnosti bila je pluralna priroda ovog
sektora Galaksije, gde se mogue neprekidno mealo sa verovatnim.
Jednostavno unitenje nije vas dovodilo nita dalje nego kad pritisnete
vazduni mehur ispod loe prilepljene trake tapeta. Sta god da unitite,
stalno se ponovo negde pojavljivalo. To e uskoro biti sreeno.
Drugu je predstavljala grupica ljudi koji su neprekidno odbijali da
budu tamo gde bi trebalo da budu i kada bi trebalo da budu. I to e
uskoro biti sreeno.
Trea je bila nervirajua i anarhina napravica zvana 'Autostoperski
vodi kroz Galaksiju'. To je sada bilo dobro i istinski sreeno i,
zapravo, zahvaljujui izvanrednoj moi temporalnog povratnog
inenjeringa, sada je predstavljalo sredstvo kojim e biti sreeno i sve
ostalo. Kapetan je naprosto doao da posmatra zavrni in te drame.
Sam nee pomeriti ni prst.
"Pokai mi", ree on.
Senovito oblije ptice rairi krila i die se u vazduh blizu njega.
Tmina proguta most. Slabane svetlosti nakratko zaplesae u cmim
oima ptice dok su se, duboko u njenom adresnom prostoru za naredbe,
zagrade za zagradom konano ponitavale, if naredbe najzad
okonavale, petlje za ponavljanje zaustavljale, rekurzivne funkcije
pozivale sebe poslednja dva puta.
Blistava slika osvetli se u tmini, vodenasto plava i zelena slika, cev
koja je lebdela u vazduhu, oblikovana poput iseckanog niza kobasica.
Uz groktavi zvuk zadovolj stva, vogonski kapetan zavali se da gleda.

25.
"Upravo tu, broi etrdeset dva", viknu Ford Prefekt vozau taksiia.
"Ba ovde!"
Taksi prikoi, a Ford i Artur iskoie. Uz put su se zaustavili kod
dobrog broja automata za gotovinu i Ford gumu vozau kroz prozor
punu aku novca.
Ulaz u klub bio je mraan, otmen i odbojan. Naziv mu je pisao samo
na najmanjoj ploici. Clanovi su znali gde se nalazi, a ukoliko niste bili
lan, onda vam znanje gde je nije nimalo pomagalo.
Ford Prefekt nije bio lan kod Stavra, iako je jednom bio u drugom
Stavrovom klubu u Njujorku. Imao je veoma jednostav nain
postupanja sa organizacijama iji nije bio lan. Naprosto je uleteo im
su se vrata otvorila, pokazao na Artura i kazao: "U redu je. Sa mnom
je."
Poao je niz tamne, uglaane stepenice, oseajui se vrlo frudno u
novim cipelama. Bile su od avolje koe i plave, a njemu je bilo veoma
drago to je, i pored svega to se zbivalo, bio dovoljno otrog vida da ih
opazi u izlogu prodavnice sa zadnjeg sedita jureeg taksija.
"Mislio sam da sam ti rekao da ne dolazi ovamo."
"ta?" upitaFord.
Mravi ovek, bolesnog izgleda, odeven u neto vreasto i
italijansko, koraao je uz stepenice kraj njih, palei cigaretu, a onda se
odjednom zaustavio.
"Ne ti", rekao je. "On."
Gledao je pravo u Artura, a onda je izgledalo da se malo zbunio.
"Izvinite", ree on. "Mora biti da sam vas zamenio sa nekim." On
ponovo poe uz stepenice, ali gotovo smesta ponovo se okrenu, jo
zbunjeniji. Piljio je u Artura.
"Sta sad?" upita Ford.
"taree?"
"Rekoh, ta sad?" ponovi Ford iznervirano.
"Da, tako i ja mislim", ree ovek, zaljulja se malo i ispusti kutiju
ibica koju je nosio. Usta su mu se slabano kretala. Onda je stavio ruku
na elo.
"Izvinite", ree on. "Oajniki pokuavam da se setim koju sam
drogu uzeo, ali mora da je posredi jedna od onih od koje nikako ne
moe da se seti."
On zavrte glavom i ponovo se okrenu, a zatim se pope prema
mukom toaletu.

"Hajde", ree Ford. Pourio je niz stepenice, dok ga je Artur

nervozno sledio. Susret ga je gadno prodrmao, a nije znao zbog ega.
Nisu mu se dopadala takva mesta. Uz sve snove o Zemlji i domu
koje je sanjao godinama, sada mu je gadno nedostajala koliba na
Lemjueli sa noevima i sendviima. Cak mu je nedostajao i stari
Trabarg.
"Arture!"
Bio je to zapanjujui uinak. Vikali su mu ime u stereo tehnici.
On se nakrivi da pogleda u jednom smeru. Na stepenicama iza sebe
ugleda Trilijan koja je urila prema njemu u najdivnije izguvanom
rimplonu. Odjednom je delovala zgroeno.
Nakrivio se u drugom smeru da vidi na ta to gleda odjednom
zgroeno.
Na dnu stepenita bila je Trilijan, odevena... Ne - bila je to Tria.
Tria koju je upravo video, histerinu od zbunjenosti, na televiziji. A iza
nje stajala je Nasumica, iji je pogled delovao sumanutije nego ikada.
Iza nje, u prostoru zgodnog, slabo osvetljenog kluba, druge muterije
veeri obrazovale su sleeni prizor, uznemireno zagledani u sukob na
stepenitu.
Nekoliko sekundi svi su nepomino stajali. Samo muzika iza bara
nije umela da se zaustavi.
"Pitolj koji dri", ree Ford tiho i blago klimnu prema Nasumici,
"jeste Vabanata 3. Bio je u brodu koji mi je ukrala. U stvari, prilino je
opasan. Ne miite se nijednog trenutka. Hajde da svi ostanemo mirni i
da otkrijemo ta je to uznemirava."
"Gde se uklapam?" vrisnu Nasumica odjednom. Ruka kojom je
drala pitolj silovito joj se tresla. Druga ruka zaroni joj u dep i izvadi
ostatke Arturovog sata. Protresla ih je prema njima.
"Mislila sam da u se ovde uklopiti", plakalaje, "na svetu koji me je
stvorio! Ali ispostavilo se da ak ni moja majka ne zna ko sam!" Ona
silovito baci sat u stranu i ovaj se razbi meu aama iza bara, rasuvu
svoju unutranjost.
Svi su jo trenutak ili dva bili veoma tihi.
"Nasumice", ree Trilijan tiho sa vrha stepenita.
"Umukni!" dreknu Nasumica. "Napustila si me!"
"Nasumice, veoma je vano da me saslua i da razume", ustrajala
je Trilijan tiho. "Nije nam preostalo mnogo vremena. Moramo otii. Svi
moramo otii."
"O emu pria? Stalno odlazimo!" Sada su joj obe ruke bile na
pitolju, i obe su se tresle. Nije ga uperila ni u koga posebno. Okrenula

ga je naprosto prema svetu uopte.

"Cuj", ree Trilijan ponovo. "Ostavila sam te zbog toga to sam
otila da izvetavam sa ratita za mreu. Bilo je izuzetno opasno. Ili sam
bar mislila da e biti. Stigla sam, a rat je odjednom prestao. Dolo je do
vremenske anomalije i... uj! Molim te, sluaj! Jedan izviaki ratni
brod nije se pojavio gde je trebalo, ostatak flote rasut je u farsinom
neredu. To se sada deava sve vreme."
"Ba me briga! Neu da sluam o tvom prokletom poslu!" dreknu
Nasumica. "Hou kuu. Hou da se negde uklopim!"
"Nije ti ovo kua", ree Trilijan, i dalje smirenim glasom. "Nema je.
Niko od nas je nema. Jedva da je iko danas ima. Nestali brod o kome
sam upravo govorila. Ljudi na tom brodu nemaju dom. Ne znaju odakle
su. Ne seaju se ak ni ko su ili ta im je zadatak. Veoma su izgubljeni,
zbunjeni i uplaeni. Nalaze se u ovom Sunevom sistemu i upravo se
spremaju da uine neto veoma... zavedeno, jer toliko su izgubljeni i
zbunjeni. Moramo... da... odemo... smesta. Ne mogu ti rei gde moemo
poi. Moda vie nemamo kuda. Ali ovde ne moemo ostati. Molim te.
Jo samo jednom. Moemo li poi?"
Nasumica je drhtala u panici i zbunjenosti.
"Sve je u redu", ree Artur blago. "Ukoliko sam ja ovde, bezbedni
smo. Ne pitajte me da sad objanjavam, ali ja sam bezbedan, prema
tome i vi ste bezbedne. U redu?"
"Sta to pria?" upita Trilijan.
"Svi se opustite", ree Artur. Oseao se veoma smireno. Zivot mu je
bio zaaran i nita od svega nije delovalo stvarno.
Lagano, postepeno, Nasumica poe da se oputa i da sputa pitolj,
palac po palac.
Dve stvari dogodie se istovremeno.
Vrata mukog toaleta na vrhu stepenica otvorie se, a ovek koji se
bio navrzao na Artura izie, mrkui.
Uplaena naglim pokretom, Nasumica podie pitolj upravo u trenu
kada je jedan ovek koji je stajao iza nje pokuao da ga dohvati.
Artur se baci napred. Zau se zagluujua eksplozija. On nespretno
pade kada se Trilijan sruila preko njega. Buka polako zamre. Artur
die pogled da bi video kako ga ovek sa vrha stepenita gleda
pogledom potpune zgranutosti.
"Ti..." ree on. Onda se lagano, jezivo raspade na delove.
Nasumica baci pitolj i pade na kolena, uz jecanje. "Zao mi je!" ree
ona. "Toliko mi je ao! Toliko, toliko mi je ao..."
Trilijanjoj prie. Triajoj prie.

Artur sede na stepenite sa glavom meu akama, nemajui pojma

ta da uini. Ford je takoe sedeo na stepenitu ispod njega. On podie
neto, pogleda sa zanimanjem i dodade to Arturu.
"Znai li ti ovo togod?" upita on.
Artur ga primi. Bile su to ibice koje je ispustio poginuli. Na kutiji je
bilo ispisano ime kluba. Bilo je ispisano i ime vlasnika kluba. Izgledalo
je ovako:
STAVRO MILER
BETA
Gledao je u to neko vreme, dok su stvari lagano poele da mu se
slau u umu. Pitao se ta da uini, ali to se pitao tek onako. Oko njega,
ljudi su poinjali da tre i da mnogo viu, ali iznenada mu je bilo veoma
jasno da se nita ne moe uiniti, ni sada niti bilo kada. Kroz novu
neobinost buke i svetlosti tek to je mogao da razazna oblije Forda
Prefekta, koji je sedeo zavaljen i divljaki se smejao.
Oseaj ogromnog mira potpuno ga preplavi. Znao je da je najzad,
jednom za svagda, sve konano gotovo.
U tmini mosta, u srcu vogonskog broda, Protetnik Vogon Jelc sedeo
je sam. Svetlosti nakratko zapalacae po ekranima za nadgledanje
spoljanjosti, nanizanim po jednom zidu. U vazduhu nad njim, prekidi u
plavoj i zelenoj vodenastoj kobasici razluie se. Mogunosti izbora
kolabirale su, verovatnoe se stapale jedna u drugu i najzad se sve
rastopi i prestade da postoji.
Spusti se veoma duboka tama. Vogonski kapetan sedeo je uronjen u
nju nekoliko sekundi.
"Svetla", ree on.
Nije bilo odgovora. I ptica je smrskana van svake verovatnoe.
Vogon sam upali svetlo. On ponovo podie pare hartije i unese mali
znak u kvadrati.
Dakle, sa tim je gotovo. Brod mu se odunja u mastiljavu prazninu.
I
pored toga to je preduzeo ono to je smatrao izuzetno pozitivnim
korakom, grebulonski voa ipak je dobio veoma rav mesec. Bio je
otprilike isti kao i prethodni meseci, osim to sada nije bilo niega na
televiziji. On umesto toga pusti malo lake muzike.