Sem Lundval

i|*miic
n kerep
Kontaur Nauna (anastika

Lundval
Sem

NIJE
VREME
ZA
HEROJE
Prevod: Zivkovi
Zoran
Lundwall Sam
NO TIME FOR
HEROES, 1971.

KENTAUR
1980 .

1.
Izviaki brod lebdeo je poput zaplaene muve izmeu planete i
svemirske flote, oprezno se pribliavajui najbliem odbrambenom
satelitu. Jo sa velike udaljenosti jasno su se mogli razabrati udubljenja
i izboine u neravnoj spoljnoj povrini. Izgledao je prilino bezopasno,
to je verovatno i bio, s obzirom na to da je skoro dve stotine hiljada
godina stajao zaputen. Sa druge strane, moda je to bio samo privid.
Pilot je poznavao takve satelite. U svakome od njih nalazilo se
zapreteno dovoljno bojeve energije da se neka omanja planeta za tili as
pretvori u paru. Staro carstvo postupalo je veoma temeljito kada je
posredi bila samoodbrana.
Iza neprobojne barijere ubilakih satelita, planeta se okretala poput
trule jabuke, proarana smeim i plavim prugama; izgledalo je kao da
se zlokobno ceri svemirskoj floti, koja je lebdela poput jata izgladnelih
leinara tik izvan njenog domaaja, treperei nestrpljivo u elji da se
sjuri dole, ali i ne odvaujui se jo na to. Nekada je to bila slavna
sredinja planeta jednog od mnogih carstava ije su ruevine sada
preplavile celu Galaksiju; od nje je sada ostalo samo pustono
smetilite, koje su od neeljenih posetilaca uvali opaki odbrambeni
sateliti.
Sve drevne sredinje planete bile su mono naoruane, a
odbrambenim satelitima upravljali su izuzetno efikasni kibernetski
mozgovi koji su jo funkcionisali, u uverenju da prvobitno carstvo i
dalje negde postoji, estoko se protivei i samoj pomisli da ih preuzmu
prljavi stranci. Neki od tih mozgova stekli su vrlo neprijatne navike
tokom eona koji su proticali bez ikakvih zbivanja, tako da su
ekspedicije preduzimljivih planetnih drutava, eljnih da se domognu
neke mrvice znamenitih bogatstava starih carskih planeta, jednolinom
pravilnou nesreno okonavale, upadajui u stupice avolskih
kibernetskih mozgova, koji tokom mnogih eona nisu imali nita
pametnije da rade nego da smiljaju nove zlokobne naine za osujeenje
svih uljeza. Glas o ovome polako se rauo, prekomerna opreznost
zavladala je svuda, a posao isturenog izviaa postao je krajnje
nepopularan: prihvatili su ga samo ludaci i naivni idealisti - izmeu
kojih, ako se bolje razmisli, i nema neke velike razlike.
Svemirska flota koja je sada kruila oko planete, podozrivo motrei
na eventualne znake napada i spremna da podvije rep i utekne za samo

jednu mikrosekundu, predstavljala je planetno drutvo iz jednog malog i

krajnje beznaajnog sektora nekadanjeg carstva oveka. Sredstva
kojima su raspolagali bila su oskudna, ali su im zato htenja bila visoka;
njihov vladar smatrao je sebe imperatorom Vaseljene - nita manje od
toga; imali su obimnu svemirsku flotu, koja se poglavito sastojala od
preureenih i opravljenih olupina iz treeg maltuzijanskog rata, kao i
dobar deo carske biblioteke, koja je, tokom drugog maltuzijanskog rata,
bila skrivena na jednoj od njihovih planeta, gde je ostala i kasnije,
budui da je njeni zakoniti vlasnici vie nisu traili, poto zato nisu ni
imali prilike - bili su, naime, uniteni. U biblioteci se nalazilo mnotvo
zvezdanih karti sa zanimljivim obavetenjima o tome gde se nalaze
drevne sredinje planete; planetno drutvo se spremno dalo u traganje
za njima, ali je ishod tih pohoda, kako je ve reeno, poglavito bio
neslavan. Drutvo (ili carstvo, kako je ono nazivalo sebe u trenucima
skromnosti) nikada nije imalo mnogo koristi od tih karti; pa ipak,
nikako nije moglo da ih ne koristi. Imperator se ve diio vladavinom
nad celom Vaseljenom; sve to mu je jo bilo potrebno bila je neka
potpora u tom pogledu. Osim toga, drutvo (carstvo) osealo je vraku
potrebu za nekim plenom.
Izviaki brod pribiio se jo malo satelitu, spreman da se da u beg i
na najmanji znak opasnosti. Stojei na bezbednoj udaljenosti, fiota je
motrila oprezno primicanje, obasipajui pilota mudrim savetima,
psovkama, pretnjama i ostalim ohrabrujuim zvucima sraunatim da mu
osokole klonuli duh.
"ta si se ukipio?" uzviknu oficir za vezu sa komandnog broda.
"Misli li da ima ceo dan na raspolaganju? Krei ve jednom!"
"Pribliavam se... bzzzzz... satelitu", ree pilot kroz sve snanije
statiko pucketanje. "Izgleda mi prilino bezopasno... zzzzz... ta u
sada da... zzzzz?"
"Samo mu se priblii", uzvrati oficir. Glas mu je bio visok, prodoran
i naglaeno vrskav. Ostali ofciri obino su ga pominjali kao 'debelu
zadnjicu', za ta je takoe bilo povoda.
"Misli... zzzzz... da sam... zzzzz", ree pilot. "Zzzzz... kada se
vratim, rei u ti."
"Ne ujem te dobro. ta si kazao?"
"Bzzzzzz... primiem se tom vrajem... zzzzz... sad vidim...
zzzzzzz."

Bilo je to poslednje to se ulo od pilota. Satelit, koji je dugo motrio

na izviaki brod, spregnuo je svoju elektroniku, ispustio jedno
bezvuno paaanjaaaa, a onda otvorio sve svoje karte. Svemir je istog
asa postao ispunjen belom, zaslepljujuom smru; izvidaki brod u
trenutku se pretvorio u paru; na komandnom brodu nivoi energije
skoili su za petnaest podeoka, a igle na mernim ureajima ljupko su se
zakrivile oko izboina koje su stajale na kraju njihovih hodnih staza.
Osetio se miris paljevine, a odmah zatim zauo zvuk kidanja ploa na
trupu broda, koje se mealo sa rikom nekolicine narednika elinih
glasnih ica, to je samo poveavalo optu pometnju. Letelica se naglo
trgla, bezuspeno pokuala da se preokrene, a onda uronila u podsvemir,
mahnito otvarajui vatru u svim pravcima i estoko se cimajui.
U komandnoj prostoriji vladala je prava ludnica; oficiri su trali na
sve strane, sudarajui se uz put, psujui i viui bez prestanka. Jedan
dobro usmereni laserski hitac prostruja kroz prostoriju i kroz etiri
dobro uhranjena oficira, napravivi uz put silan dar-mar; jedan
novopromovisani i veoma nervozni mladi oficir stekao je, naime, utisak
da neko upravo pokuava da preuzme brod i stao je da brani carstvo
svojim pogubnim orujem. Admiral flote, koji se iz nekog
neobjanjivog razloga pojavio u komandnoj prostoriji, izgubio je u
optoj gunguli naoare i sada je sve redom slao na preki sud.
Mete se postepeno primirio kada se pojavilo osoblje zadueno za
odravanje broda; bili su to disciplinovani i efikasni ljudi, koji su se
odmah dali na posao: zatvorili su preklopnim ploama rupe u trupu
broda, odvukli su tela nesrenih oficira, ustrelili mladog oficira i
ukrotili jo dvojicu nervoznih junaka. Admiral flote dobio je nove
naoare i oteturao se u svoje luksuzne odaje, mrmljajui sebi u bradu
teke kletve.
General Supersoko, koji se, zahvaljujui nadahnutoj predstavi
mladog oficira sa laserom, iznenada naao u poloaju zapovednika,
vratio se iz prinudne penzije kao oficir perionice, davi se smesta na
posao da brod ponovo dovede u red. Posle nekoliko asova napornog
posla, sve je opet bilo normalno. General Supersoko primetio je sa
aljenjem da je izgubio jedan izviaki brod, stavivi istovremeno do
znanja svakom narednom pilotu, koji oseti neodoljiv poriv da izigrava
junaka, da se obavezno povede za primerom svog nesrenog
prethodnika, budui da mu po povratku ionako nema mnogo ivota.

Zatim je isparenom oveku posthumno dodelio medalju, rekavi pri tom

nekoliko rei o hrabrosti i predanosti koje su poginulog nagnale da
preduzme taj plemeniti i junaki in. U isto vreme, zadrao je za sebe
svoje miljenje, koje nimalo nije bilo pohvalno. Za to vreme Gvozden,
krajnje neomiljeni pukovnik zbog svoje neizmerene pokvarenosti, stao
je da masira preostale izviae, obeavi im sveano da e ih goniti do
pakla i natrag samo ako izgube jo jedan brod, bez obzira na to kako ili
zato.
U svojim odajama, admiral flote naeo je novu bocu, koju mu je
pribavio stari prijatelj, general Supersoko.
U komandnoj prostoriji, general Supersoko degradirao je nekoliko
oficira i poslao ih na razne poniavajue dunosti kako bi napravio
mesta za svoje ljude.
U kompjuterskom odeljenju, grupa sedih glava uno je raspravljala
o tome ta se i kako dogodilo, ali nikako nije mogla da doe do nekog
suvislog odgovora ni na jedno od ova dva pitanja.
U svom sektoru izvidnici su bili zaokupljeni deobom stvari koje su
pripadale isparenom kolegi; kada su iscrpeni svi miroljubivi argumenti,
potegnute su pesnice, tako da je na kraju proliveno i neto krvi.
U zaboravljenim podzemnim odajama na planeti ispod flote, drevni
sredinji mozak ropui se vraao svesti, pourivan upornim pozivima
pobednikog odbrambenog satelita. Veliki motori lagano su se okretali
u tami; u pustim dvoranama samotne svetiljke treperile su poput
udaljenih zvezda. Roboti za odravanje tromo su se kretali izmeu
nizova naprava to su prigueno svetlucale, vrei podeavanja ovde,
zamene tamo. A onda je flota locirana i identifikovana. Odmah je
usledilo snanije svetlo, a broj robota za odravanje se poveao. Ponovo
uljezi: to je znailo puno posla. Sredinji mozak uzdrhtao je na tu
pomisao. Ve je dugo bio zaludan, ak se pomalo ulenjivi. Predstojee
radne obaveze nisu mu se ba osobito dopadale. Spomenuo se napornih
dana iz davnine, pre no to je ovek otiao, kada je upravljao celom
planetom, od lansiranja svemirskih brodova do otkljuavanja javnih
perionica - i na taj spomen ponovo je uzdrhtao. No, nije se imalo kud:
posao je valjalo obaviti. On proisti svoje elektronsko grlo i obrati se
komandnom brodu glasom kakvog starog i mrzovoljnog uitelja:

"Ovo je sredinji mozak", ree on. "Mogu li neto da uinim za vas,

gospodo?"

2.
General Supersoko paradno je hitao jednim hodnikom komandnog
broda, okruen uobiajenom pratnjom vernih ulizica. izme optoene
elikom zvonko su odjekivale podom. Mnotvo zlatnih irita,
odlikovanja i epoleta delovalo je zaslepljujue, dok je hor uzbuenih
glasova parao ui.
"Nemogue!" govorili su.
"Neverovatno!"
"Zar posle svega!"
"ovek bi pomislio da nije nita preostalo!"
"Pa, uo si ta je rekao."
"Pozvao nas je da siemo dole i preuzmemo stvar! Moe li to da
zamisli? Zamolio nas je da siemo dole!"
"Ne, ne mogu. Uveren sam da kopilan krije neko iznenaenje u
rukavu."
"I sve je ekalo da..."
"Blagi boe!"
"Da, ovde sam", ree im sredinji mozak iza jedne ventilacione
reetke. "Mogu li da vam u neemu budem od pomoi? U bilo emu?"
"ta radi tamo?" uzviknu general Supersoko, uputivi otar pogled
prema reetki.
"Imam ja svoje metode", uzvrati reetka tajanstveno. "A sada..."
"Umukni!" ree general Supersoko. Ponovo popreko pogleda
reektu, pa dodade: "Ova stvar me nervira. Morau da je uskoro nauim
pameti... ta samo zamilja da predstavlja? Svemonog, ta li?" On
uvredljivo frknu.
Reetka nita nije odgovorila, oigledno uvreena, a grupa ljudi zae
za jedan ugao i ue u salu za konferencije, dok su im blistave izme
marirale savreno skladno. Jedan prilino debeli, onii ovek sa
gustim, crnim brkovima, koji se zatekao tu, zurei u devojke za
sekretarskim pultom, bio je zajedno sa njima odmah odstranjen iz
prostorije; uzvici protesta pretvorili su se u uasnuto stenjanje kada je
ugledao svu silu zlatnih irita koji su ga okruili.
Vrata se sa treskom zatvorie iza pridolica, zavlada tiina, a onda se
ponovo otvorie, nekoliko oficira izie napolje, zgrabi debeljka i uvede
ga unutra; nekoliko trenutaka kasnije, debeljko ponovo izlete u hodnik,
praen bujicom britkih jednoslonih rei. ovek tresnu o goli, elini
zid naspram vrata, zatim obrisa znoj sa ela, pa se ponovo zabulji u
devojke, mrmljajui neke kletve. Kroz vrata poee da dopiru odlomci

une rasprave.
"...nema ni govora - ta bi na to rekao glavni tab?"
"...ali ceo svet eka da..."
"...taj izanali sredinji mozak, dobar samo za smetlite..."
"...ma lae, kopilan!"
"...neko ode dole i proveri..."
"...misli ja?"
"...ne bi falilo. Bar bi malo oslabio."
"...samoubistvo..."
"...ludnica..."
"...ovaj sa brkovima, ionako je izvia... ba kao stvoreno za
njega..."
"...a mogli bismo i mi da uiarimo... Cara ne bi zanimale
pojedinosti..."
"...unapreenje, momci! Unapreenje!"
"...da ga zgrabimo dok ne odmagli!"
Vrata se naglo otvorie i na njima se pojavi blistava prikaza zlatnih
irita, epoleta, medalja i draguljnih dugmadi na uniformi. General
Supersoko istupi napred, pritvorno se smekajui.
"...za dobrobit carstva", ree on, "jedan hrabar ovek, predani vojnik,
koji bi rizikovao ivot u herojskoj misiji punoj nepoznatih opasnosti
koje vrebaju u starom carstvu!"
Grupa krenu prema sitnom oveku, koji stade da se osvre, nastojei
da pronae neki uzmak, ali kud god bi pogledao, svuda je video samo
uniforme sa zlatnim iritima i draguljnom dugmadi, ureene znamenjem
inova. Oficiri ga konano okruie sa svih strana, zlurado ga
probadajui pogledima.
"Ovo je prava vojniina, generale. Vidite li mu sjaj u oima?"
"Ve drhti od nestrpljenja!"
"Pljuje on Smrti u lice - to je pravi ova!"
"Mora da si silno ponosan, vojnie!"
Gomila se vre zbi oko njega, ne ostavljajui mu ni najmanje
prostora da utekne. General Supersoko stajao je nadnet nad njim poput
Anela Smrti, grozno se osmehujui. "Kako se zove, vojnie?" upita
on. "Govori!"
"Bernard Rordin", promrmlja brka nelagodno.
"Gospodine!" zagrme general Supersko, za trenutak smetnuvi s uma
svoje ovijalne manire.
"Bernard Rordin, gospodine!"
"To je ve bolje. A sada, vojnie Rordin... eka te sjajan podvig - da

se spusti na ovu divnu, drevnu planetu, sredinju planetu jednog

monog carstva od pre mnogo stotina hiljada godina, za dobrobit naeg
slavnog carstva... kao i za tvoju linu dobrobit, vojnie. Jesi li spreman
da bude dobrovoljac?"
On se pognu sve dok mu nos ne dotae Bernardov uzdrhtali nos.
"Dakle?" zabrunda on. "Jesi li?"
"Ne znam", promrmlja Bemard. "Smem li malo da razmislim?"
"Ne sme", uzvrati general.
"Imam li neku alternativu?"
"Nema!" usledi odsean odgovor.
Bernard proe pogledom po preteim oblijima sa zlatnim iritima
koja su se nadnosila nad njim: prodorni pogledi, etvorougaone brade,
iskeena usta. Jo nikada nije video toliko glaveina na jednom mestu.
Utisak je delovao na njega krajnje obezoruavajue. Ba kao i
neizgovorene pretnje.
"Kazna ako se ne obrati pretpostavljenom oficiru na prikladan
nain", poe neko, "prilino je..."
"Pristajem da budem dobrovoljac", ree Bernard.

3.
"Mora da si siao s uma kad si prihvatio da bude dobrovoljac", ree
mu sredinji mozak iza ventilacione reetke kada su se glaveine razile.
"Zar ne zna u ta si se upustio?"
"Znam", zabrunda Bernard. "Ali ta mogu kada sam protiv sebe
imao dvanaest valjivih oficira. Misli li da sam toliko lud da im se
suprotstavim?" On uputi prema reetki prezriv pogled. "A ta e ti
tamo? Zar nisi negde dole na toj vrajoj planeti?"
"Imam ja svoje metode", uzvrati mu reetka tajanstveno. "ta bi sad
hteo da uinim za tebe?"
"Ne elim nita od tebe, ti trula mainino."
"Kazao si 'Blagi boe'", podseti ga reetka. "I evo me odmah,
spreman da usliim svaku molbu usamljenog i zaplaenog vojnika.
Mogu li neto da uinim za tebe?"
"Ti si pravi megaloman", ree Bernard.
"Imam razloga za takav stav: ja sam sredinji mozak cele planete",
primeti reetka. "A to nije malo, zar ne?"
"Nije, nije", ree Bernard.
"I to legendarnog renonskog carstva. Zar ti krv ne pone da struji bar
malo bre kroz ile pri pomisli da ja sam upravljam itavom planetom?
Oekivalo bi se malo divljenja od jednog obinog ljudskog bia, a
naroito od pukog vojnika kao to si ti."
"Zadivljen sam", uzvrati Bernard. "Je l' ti sad milo?"
Usledilo je razdoblje tiine, tokom koga je Bernard mozgao o tome
kakvi su mu izgledi da se izvue iz cele stvari. Ali nita mu nije palo na
pamet. On razoarano uzdahnu.
"Da li si znao da sam smatran najizvrsnijim i najsjajnijim podvigom
ljudskog roda?" upita reetka.
"Nisam."
"Da, ba je tako bilo. A star sam preko dve stotine hiljada godina.
Ali i dalje funkcioniem besprekorno. Nije loe, a?"
"arobno", ree Bernard.
"Mislim da bih mogao da ti boravak uinim zanimljivim", ree
reetka zamiljeno. "Jo posedujem psiho-projektore, zna, kao i bave
sa protoplazmom... i jo mnogo drugih stvarica. Videe, dopae ti
se."
"Nema sumnje", uzvrati Bernard glasom punim neverice.
"Sve je to, dodue, bilo predvieno za odbranu, zna, kao poslednje
uporite ako se vi uljezi ikada spustite na planetu. Uopte ne moe da

zamisli ta sam sve u stanju da priredim. Samo kai neko udovite,

ma koliko nezamislivo izgledalo - i ja u ti ga smesta napraviti."
"Blagi boe", ree Bernard.
"Neverovatno, zar ne?"
"Nego ta."
"Ali, naravno, ja sam ti prijatelj, vojnie. Jedino elim da ti boravak
uinim zanimljivim... Da li bi ti se dopalo da se goloruk bori sa
ivotinjom koja ima pedeset kosmatih apa, otrovne zube, a i besmrtna
je?"
"Ne bi mi se dopadalo", ree Bernard.
"No, dobro, bio je to samo predlog, zna." Reetka zastade za
trenutak. "Moda i nije tako loe to ne eli to. Jer, vidi, kada ih
jednom stvorim, ja vie nemam kontrolu nad njima. Trebalo bi da vidi
neka stvorenja koja sam stvorio tokom svih ovih godina. Krajnje su
opaka. Kladim se da ne bi iveo ni pet minuta nakon to se spusti."
"Blagi boe!"
"Da, ovde sam, ta eli?"
"Nisam se tebi obratio."
"Izvini. Uinilo mi se da jesi."
"Nije vano."
"Uostalom, ja sam najpriblinija stvar bogu koju je ova planeta imala
za poslednjih dve stotine hiljada godina. ao mi je ako sam te
povredio."
"Sve je u redu. Ionako nikada nisam bio preterano religiozan."
"Ovde dole ima bogova", ree reetka.
"To me ne bi iznenadilo."
"Postalo je prilino samotno, zna, a obina bia bila su tako
beznadeno tupava da sam morao da stvorim sebi neko drutvo. Sve je
to veoma zanimljiv svet; neto su samo preosetljivi, dodue."
"Nastojau da im se ne naem na putu."
"I oni su svemogui. Bar veina njih. Takoe im dolaze u glavu
luckaste zamisli." On zastade, ekajui neki odgovor, ali odgovora nije
bilo. "Da li si znao", nastavi sredinji mozak pomalo nervozno, "da neki
od njih misle da je svet ravan?"
"Ne, nisam znao", uzvrati Bernard. "Pa, je li stvarno ravan?"
"Ponekad ga oni naine ravnim. A to je krajnje neprijatno. Sve se
onda pobrka. Ne bi ti se dopalo da se nae dole kada svet iznenada
postane ravan, zar ne?"
"Ravan ili okrugao, ba me briga", ree Bernard. "A sad umukni!"
"Izvini. Samo sam hteo da ti pomognem."

"Dobro, dobro, ali ne zanima me."

Usledila je duga tiina, a onda reetka upita: "Hoe li se ovde dugo
zadrati?"
"Otkud bih ja to mogao da znam? Pitaj generala Supersokola ili
nekog drugog."
"Nije da se bojim posla, zna", ree reetka, "ali valja prilino
potegnuti da bi sve ilo kako treba kada je u pitanju jedna ovakva flota,
a pri tom ti niko ne kae ni hvala. Voleo bih, dakle, da znam da li e
ovde ostati dugo, jer, na kraju krajeva, vodio sam rauna o celoj planeti
tokom dve stotine hiljada godina bez trenutka odmora i moda bi ti
mogao rei nekome da ja... "
Bernard napravi zloudnu grimasu. "Reci im sam ako eli", uzvrati
on. "Ba me briga ako sve ovo rasturi." On se udalji niz hodnik.
"Mislio sam da te zanima moj svet", doviknu reetka za njim.
"Uostalom, ostae ovde do kraja ivota!"
"Umukni!" odbrusi Bernard.
Uputio se prema kantini, razmiljajui o nevolji u koju je zapao. U
asu kada je podizao olju ka smrknutim usnama, interkom mu se
iznenada obrati nelagodno poznatim glasom.
"Nije ba bilo lepo od tebe to si tako otiao", ree naprava glasom u
kome se osealo samosaaljenje. "Zar ti se ne dopadam?"
"Sve to elim to je malo mira", ree Bernard.
"Mogao si mi to rei."
"Tako je, mogao sam."
Usledio je trenutak zamiljene tiine, a onda interkom ree: "Moda
bi ti se dopalo da ti malo priam o mom svetu? Ima puno toga to treba
rei, zna."
"Nemoj da gnjavi."
"Ti ide dole, zar ne?"
"Svakako."
"Pa, nadam se da zna ta ini. ao mi je ako sam te gnjavio." On
uzdahnu.
"U redu", ree Bernard. "U redu, u redu."
"Postaje samotno posle nekog vremena, zna. Dve stotine hiljada
godina bez ikakvog ljudskog drutva - pomislilo bi se da imam prava na
malo predusretljivosti, naroito posle svega to sam uinio."
"U redu, tako je."
"Sve to traim to je ljubazna re."
"Dobro, hvala ti! Hvala, hvala, hvala!"

"Nisi ba zvuao iskreno", primeti interkom uvreeno.

"Ma jesam!" uzviknu Bernard.
"Ne mora da se izdire na mene, zna. Savreno te dobro ujem."
"Izvini." Bemard se opusti u stolici.
"Stvar je samo u tome to sam oekivao neto drugo, zna, nakon to
sam ovoliko radio, drei planetu u pripravnosti za tebe, a za to nisam
dobio nijedno ljubazno 'hvala'. Mislio sam da e moda biti malice
zahvalan zbog moje predanosti. Nita naroito, naravno, samo neku
ljubaznu re, neki navod ili slino..."
Bernard spusti olju u cev za otpatke i ustade. Iziao je iz prostorije
odlunim korakom, gledajui pravo preda se.
"Zato se tako udaljuje od mene?" doviknu interkom za njim.
"Moda nisam dovoljno dobar za tebe? Samo zato to predstavljam
mainu moram da budem inferioran, je li to misli? Misli da nemam
oseanja? Misli da nisam dostojan uobiajene ljubaznosti samo zbog
toga to sam maina? To mi je, dakle, hvala to sam obavljao sve
dunosti tokom svih godina? Naprosto mi okrene lea i udalji se samo
zato to sam maina!"
"Blagi boe!" zavapi Bernard.
"Tako je!" uzviknu interkom. "Ali nemoj se samo vratiti na
kolenima, molei me za pomo kada se bude spustio ovde dole, zato
to ti uopte neu usliiti molbe, uje li? Smejau se kada te budu
komadali, uje li? Dve stotine hiljada godina vemog sluenja - i to je
hvala koju dobijam! Nemoj ni pomisliti da u ti pomoi kada me bude
preklinjao! Nemoj se nadati da u ti..."
Bernard se dade u trk. "Svemoni!" zavapi on.
"Da, ovde sam, ta eli?" doviknu interkom za njim.

4.
Brod se spustio sa tamnog neba uz grmljavinu koja se sigurno ula
na sva tri prostrana kontinenta; za brodom se miljama vukao uareni
pramen izduvnih raketnih gasova, koji su zagaivali i jonizovali vazduh
celim putem do tla. Blizu povrine, letelica i izduvni snop promenili su
pravac i krenuli kroz planine i vekovima stara zdanja, podarivi
stvorenja koja su ivela uz okeane svee skuvanim ribama pravo iz
mora i unevi silan nered u postojei poredak stvari. No je bila
obasjana miljama i miljama unaokolo, to je delovalo upeatljivije od
svih prazninih vatrometa. Brod je napravio zaokret iznad ruevina
jednog ogromnog grada, koji je stajao usred predela bujnog rastinja,
gotovo se sudarivi pri tom sa jednom neverovatno visokom kulom,
koja se dizala iz samog sredita naseobine; a onda, konano, spustio se,
sa svim raketama stavljenim u pogon, posred jednog velikog, praznog
prostora, koji je, zahvaljujui neumitnom dejstvu vremena tokom
poslednjih dve stotine hiljada godina, sada bio otvoreniji nego ikada
ranije. Dodirnuo je tle uz gromki tresak i ostao da poiva na mestu,
puei se i pucketajui u znak protesta.
Tiina se nerado spustila na grad, da bi je ubrzo ponovo naruio pad
jednog divnog pilona, u kome se nalazilo sredite Carskog
podsvemirskog komunikacionog sistema. Raspadanje stazisnih polja
izazvalo je svu silu bleskova i runih zvukova, da bi potom sve ponovo
utonulo u tiinu, koju su sada naruavali jedino jo slabani, protesni
zvuci dva robota za odravanje, koji su i dalje funkcionisali; nalazili su
se pod ruevinama i sada su se upirali iz petnih ila da se iskobeljaju, ne
prezajui pri tom ni od meusobnog razraunavanja.
Nekoliko leinara, koji su sa puno nade pohrlili prema gradu na zvuk
ruenja, sada su kruili iznad otvorenog prostora; posle izvesnog
vremena, poto nisu pronali nita to bi ih zanimalo, razoarano su se
vratili odakle su doli.
Grad, neutivo trgnut iz sna svim tim uzbuenjima, zastenjao je i
ponovo utonuo u san, smrknuto mrmljajui nemute kletve.
U kabini, brod je ustro raspravljao sa nevoljnim pilotom o
neophodnosti izlaska napolje. Poeo je to da ini jo za vreme
sputanja, tako da se sada ve ponavijao.
Da je bio ljudsko bie, sve bi ga to ve uveliko iscrplo; ve dobrih
pola sata obasipao je krajnjim suvinim argumentima oveka koji mu se
nalazio u kabini i koji oigledno nije bio spreman na saradnju; cela ta
tirada odvijala se u vidu neprekidnog ponavaljanja raznih pravila i

krajnje domiljatih kazni ukoliko se ona ne potuju, a sve je bilo

proeto neodreenim pretnjama i pozivanjima na jae strane pilotove
linosti, ako je takvih uopte bilo, u ta je brod sumnjao. Na oveka je
sve to delovalo uznemirujue, to je bilo dobro, ali ne i podsticajno, to
je bilo ravo.
"To je tvoja dunost prema ekspediciji", ponovio je brod po peti ili
esti put. "Ne moe sada odustati. Zar uopte nema oseanje asti?
Osim toga, general Supersoko ivog e te odrati ako odbije."
"Uopte ne sumnjam", sloi se Bernard, pomislivi na generala
Supersokola, kao i na to sa koliko bi uivanja ponizio tu gnusnu
spodobu, samo kada bi bio u prilici da to uini. Ova pomisao prilino
mu razgali srce. "Meutim", nastavi on, "ja sam ovde dole, dok on nije,
a to je ogromna razlika. Neu napolje."
"Ti si kukavica", ree mu brod.
"I izdajnik", dodate roboprijatelj negde otpozadi. Opruio je svoje
paukasto obliije na podu, dok mu je est metalnih nogu stajalo
raskreeno u svim pravcima. Predstavljao je najcrnju kukavicu koju je
ovek ikada izumeo, kao i izdajnika, kad god bi se potreba za tim
ukazala, ali se ipak odlikovao vrstim stanovitima o vladanju drugih.
to ga je, naravno, inilo savrenim sadrugom jednog vojnika, bilo gde
i bilo kada.
"Sasvim si u pravu", ree Bernard. "Ja sam kukavica i izdajnik. Ali
sam i iv, a to je ipak znatno vie nego u sluaju onog tupavog, odanog
junaine koji se upustio u istraivanje satelita. Ba je bio junaina. Ali
sada od njega nije ostalo ni toliko da se skupi u obinu kaiku."
"Moda je mrtav, ali mu zato dua ponosno marira", ree
roboprijatelj, a u glasu mu se pojavi zvuk gromkog vojnikog hora koji
peva neki mar.
"Sit sam vas", obrecnu se Bernard na obojicu. Brod nita nije
odgovorio, poto su mu oigledno ponestali argumenti, dok
roboprijatelj nije mnogo mario da to uini.
"Prestar sam ja za ovo", nastavi Bernard. "Da ima pravde na svetu, ja
bih sad sedeo gore i posmatrao kako neki mladi idiot stavlja ovde ivot
na kocku. ovek mojih godina trebalo bi da bude poteen ovakvih
stvari."
"Ima etrdeset tri godine", primeti brod predusretljivo.
"Prijatno je uti ohrabrujue rei", uzvrati Bernard zlovoljno.
"Takoe se nadam da u poiveti do etrdeset etvrte, premda izgledi za
to nisu ba ruiasti."
On se okrenu na stolici i ustade; iako mu to nije naloio, brod smesta

prikaza pilotu prizor neposredne okoline na ekranu koji je prekrivao

zakrivljeni zid pred njim. On se smrknuto zagleda u njega. Ruevine i
samo ruevine. Tik uz brod stajala je jedna uasna, runa statua,
uzdiui se poput apoteoze svih valjivih kipara Vaseljene sve do
tamnog i ravnodunog neba. Verovatno je pre vie eona predstavljala
neto otmeno i junako; minule godine pretvorile su je, meutim, u
neprepoznatljivo, ali i krajnje nedolino ustrojstvo. Okolni prostor
prekrivalo je mnotvo povrinskih vozila, koja su, zajedno sa nekoliko
policijskih robota opakog izgleda, polako propadala i pretvarala se u
nitavilo. Jedan veliki znak izdubljen u tronom zidu, pozivao je
umorne putnike da posete svratite, koje je nesumnjivo bilo na zlom
glasu. Za svaiji ukus, stajalo je ispisano. Ispod se nalazio jo jedan
znak, ije su vene svetiljke i dalje treperavo saoptavale svoju poruku
0 nesputanim radostima, potkrepljenu raznim neumerenim obeanjima,
1 dalje neostvarenim posle dve stotine hiljada godina. ovek se,
oigledno, nije mnogo promenio. Vladala je mukla tiina, kao na
groblju, a i dobrodolica je bila nekako grobljanska.
Uz to, bila je jo i no punog meseca. Prizoru su jedino nedostajala
dva povampirena lea, kao i jato imia, pa da bude potpun. Pilot se
strese i okrenu.
"Mnogi bi smatrali velikom au da budu prvi koji su se vratili na
ovu planetu", ree brod, kao da mu je itao misli.
"Ne bi me iznenadilo", uzvati Bernard. "Uopte. Nita me vie ne bi
iznenadilo."
On uzdahnu, obuzet iznenadnom plimom tuge zbog zlosrene
sudbine. Nalazio se ovde, pripremljen za sigurnu smrt, sam i lien
prijatelja, dok mu na glavi sede dva neljudska, kibernetska udovita, a
odozgo ga neprekidno kinji neumerenim zahtevima mnotvo predebelih
oficira, od kojih se svaki potpuno posvetio tome da mu, po mogustvu
na to bolniji nain, razori beznaajnu linost. Mesto na kome se
nalazio bilo je titee ve samo po sebi, to mu je na izvestan nain
odgovaralo, budui da je i sam bio potiten. Mrzeo je sve i svakoga, bez
ikakvih izuzetaka.
U ovom pogledu, general Supersoko bio je posebno povlaen. A
pukovnika Gvozdena mrzeo je jo od onog asa kada mu je pogled prvi
put pao na tu gnusnu spodobu. Zadavie ih obojicu njihovim vlastitim
iritima, ukoliko se dogodi nemogue i on se vrati u flotu u jednom
komadu.
Neko vreme se uljuljkivao u toj prijatnoj matariji, kada ga iznenada
vrati u stvarnost odsean glas broda. On se okrenu i uzviknu: "ta sad

hoe, ti bezumna gvodurio?"

"Samo sam ti skrenuo panju da vreme prolazi", uzvrati mu brod
glasom koji je odavao povreeno dostojanstvo.
"Stvarno prolazi", sloi se Bernard. "Pa ta s tim?"
"Pomislio sam da si moda promenio miljenje u vezi sa misijom
koju treba da izvri", ree brod. "Smem li...?" On upitno kliknu, a
onda, ne ekajui potvrdan odgovor, otvori skriveni odeljak u zidu
odmah iza pilota. Odande iskoi jedan posluavnik sa odabranim
asortimanom pogubnog oruja i tupo mu udari u lea.
"Platie mi za ovo!" dreknu Bernard srdito na brod, kada je povratio
ravnoteu. " Samo ekaj!"
Frknu uvredljivo, ali poto brod uopte nije reagovao na to, on se
udostoji, pomalo primiren, da pokupi najrunije primerke oruja, koje,
mrmljajui psovke, stade da prikainje za opasa.
"Ne zaboravi da u ti se osvetiti za ovo jednoga dana", podseti on
brod. "Je li ti jasno?"
"Zapameno je", uzvrati brod.
"Nadam se da e istruliti." On se nae preko stolice i pritisnu jedno
dugme na komandnoj tabli. Vazduna komora se otvori uz zvuk koji je
liio na blagi uzdah. On ode do izlaza i nevoljno baci pogled u tamu,
koja je izgledala krajnje neprivlano.
Nedaleko od mesta gde se spustio, ruevine nekog monog zdanja
uzdizale su se poput crne senke na meseini, okruene palim pilonima i
velikim drveem koje je, tokom eona usredsreenih napada, konano
uspelo da se probije kroz stameni metal koji je prekrivao tle. On osmotri
prizor sa oseanjem odvratnosti. Zdanje mu, sa svoje strane, uzvrati
pogled uz uvredljivu radoznalost, oigledno nimalo ne hajui za
Bernardova oseanja. On odlui da preduzme neto u tom pogledu, po
mogustvu uz pomo jedne ili dve nuklearne bombe srednje veliine.
Takoe je reio da za ovo plemenito preduzetnitvo rtvuje jedan brod.
"To je, dakle, vraje carstvo", ree on glasom punim prezira, a zatim
skupi nozdrve. "Zaudara."
"Moda je u pitanju drvee," primeti brod.
"Ili je moda predoseaj predstojeeg usuda." On se vrati u
unutranjost broda. "Idem da malo osmotrim onu groznu ruevinu", ree
on. "Zatvori vazdunu komoru za mnom. A ako me vidi da trim
natrag, otvaraj je to bre moe. Moda e mi za petama biti neka
adaja koja bljuje vatru."
"Ne postoje adaje", uzvrati brod, "a naroito ne takve koje bljuju
vatru."

"Hvala to si me podsetio", promrmlja Bernard. On podozrivo

podie pogled prema tamnom nebu, prisetivi se leteih stvorenja koje
je video prilikom sputanja i iz ijih su runih ustiju izbijali plamenovi.
Stresavi se, on skoi napolje. Tle je bilo pohabano i krto i ulubilo se
pod njegovom teinom.
Nije imao nikakvog razloga da se osea sreno; nije, zapravo, imao
razloga da bilo ta uini, osim da to pre zadi odavde. U tome ga je
spreio jedino strah od generala Supersokola i Gvozdena. Pri pomisli na
Gvozdena, usne mu se iskrivie u zlobnu grimasu. Nita, meutim, nije
kazao. Neko je mogao da uje, a to bi ga skupo kotalo.
Krenu prema tamnoj ruevini, zlurado pomiljajui na svu silu
prijatnosti koje bi priredio Gvozdenu; drao je pri tom drku lasera kao
da je posredi omraen Gvozdenov vrat. Pogledom je arao na sve
strane, motrei po tami na eventualne znake napada, ali nije uspeo da
primeti nita drugo osim zamiljenih senki. Jedva je obuzdao poriv da
ne krikne i ne pone da puca na sve to mu je na vidiku, ukljuujui tu i
roboprijatelja, koji se gegao tik iza njega, isplazivi pri tom svoj crveni,
plastini jezik poput kakvog dobroudnog psa, to sasvim sigurno nije
bio, i neperkidno ga obasipajui bujicom pametnih saveta,
propagandnih kojetarija i raznih reklama, garniranih uzbuujuom
vojnom muzikom, predvienom za podizanje poljuljanog morala
najgorih kukavica. Bernard je sve to silno mrzeo, ali nije se usuivao da
neto preduzme, zato to bi izvetaj o tome odmah bio upuen
Gvozdenu.
"Kada ovaj dan mine, nek' ti Barnijevo pivo sine!" otpeva
roboprijatelj pohotljivo, dogegavi se blie i prikazavi mu sliku
penuave krigle hladnog piva na ekranu vizora. Prorez za ubacivanje
novca pojavi mu se na elu, a istovremeno se oglasi i jedan
mnogoljudni hor koji stade da peva pohvalnicu dotinom pivu, praen
klokotavim zvukom poniranja ledene tenosti u edna grla. Barnardu
poe voda na usta, ali nastavi da napreduje.
Roboprijatelj odlui da promeni taktiku; primakavi se sasvim blizu,
on mu se obrati priguenim glasom mlade i zavodljive ene. Bernard
poe da se znoji; ozbiljno je sumnjao da e ponovo videti neku enu.
"Ti si mlad i sposoban ovek", ree mu roboprijatelj maznim
glasom, koji je nagovetavao najprijatnija zadovoljstva. "Zato ne
zastane malo i ne svrati u restoran Slatke Moli, gde je hrana jevtina i
gde devojke umeju da prue mukarcu punu nadoknadu za njegov
novac? Samo tri bloka od svemirske luke 'Burstin' - ekaju samo na
tebeeee..." Glas je zazvuao poput vibriranja jakih krevetskih opruga.

Bernardove oi ispunie se suzama pri pomisli da se dobro

podmazane opruge Slatke Moli nalaze na sasvim drugom kraju
Galaksije. Njegovi pohotljivi jecaji pretvorie se u jecaje ozlojeenosti i
on estoko utnu roboprijatelja.
"Gubi se!" povika on besno, briui suze razoarenja.
"Ti si mlad i sposoban ovek", ree mu roboprijatelj zanosno, a
zatim naglo prestade, svestan da mu je oficir izgubio interesovanje za te
stvari. Usledio je trenutak pometnje dok je premotavao trake. A onda,
re dobi jedan gromki, zapovedniki glas, koji mu se obratio oinski, sa
blagom primesom elinosti. U zaleu, neki veliki hor pevao je 'Na
oruje za carstvo'.
"Ovaj svet je na i moramo ga braniti", ree oinski glas Bernardu.
"Mi smo ga napravili onim to jeste - privlanim i mirnim svetom,
mestom sree i boanskosti" - ovde se mar neopazice pretopio u
podsticajnu melodiju pesme 'Bog je na naoj strani' - "gde ovek moe
da ivi u srei, zadovoljan svojom sudbinom, znajui da njegov car" ponovo je usledio mar, gotovo priguivi glas - "bdi nad svakim,
pravian i dobar!" Dolo je do kratkog zastoja, tokom koga se mogao
uti zvuk mahnitog rada prenosnika iz unutranjosti roboprijatelja, a
onda se glas vratio, snaan i zvonak poput elika... "Ali ako te slabost
obuzme samo jednom, seti se da car zavisi od tebe! Samo nazadan,
miroljubiv poltron ne eli da umre za cara, a zna li ta se dogaa sa
dezerterima i pacifistima?" Glas se pretvori u grmljavinu, opisujui svu
silu kazni za nazadne dezertere i pacifiste, dok je hor sveano pevao:
'Na veala sa izdajnicima'. Bernard zadrhta pod dejstvom tog estokog i
nasilnog glasa i ubrza korak. Roboprijatelj ga je teturavo pratio u stopu,
obasipajui ga kletvama, pretnjama i obeanjima izuzetno bolne smrti.
Ova bujica dostigla je vrhunac u vidu mlaza reskih jednoslonih rei,
koje su gromko odjekivale otvorenim prostorom, potpomognute
zdruenim naporom pomahnitalog hora, koji je sada postao nepojamno
mnogoljudan, i razornog orkestra sainjenog od neznano koliko truba,
bubnjeva, orgulja i topovskih salvi. Tirada je stala da se okonava
dugakim, cvileim tonom, od koga se Bernard sav stresao, a onda je
naglo zamukla, ostavivi za sobom zvonku tiinu, koju su naruavali
lepeti i krici raznih zastraenih ivotinja, koje su panino beale na sve
strane. Nakon kratke pauze, ponovo se zauo odsean glas, sada
primetno prijateljskiji.
"A sada", ree on sveano, "poruka naeg sponzora!" Muno uglaan
glas jednog mladog oveka, kratko podiane kose, preuze re i nastavi,
praen jednom melodijom, koja je po popularnosti dolazila odmah iza

himne carstva i u kojoj su se nadahnuto opevale vrline Kroubulijevih

slanih tapia. Prizor lepranja zastava na malom ekranu vizora sa
roboprijateljevog ela ieznu, ustupivi mesto sceni sa trojicom
besprekorno urednih vojnika, koji su sedeli u rovu i slatko se gostili
zlatnim slanim tapiima, od ega je posmatrau pola voda na usta.
Sunce na zatonu pravilo je ljupke odraze na njihovim blistavim
izmama, dok je u blizini leao jedan neprijatelj praznog pogleda,
oigledno mrtav, budui da mu je iznad desnog oka zjapila lepa, mala
rupa.
"Jesi li umoran i iznuren posle celodnevnih, tekih borbi za carstvo?"
upita uglaani glas blagonaklono. "Osea li se isprazno, da li te teina
puke pritiska, udi li za stvarno ukusnim zalogajem u koji bi zario
zube pre no to krene u nove okraje?"
"Ne kenjaj", uzvrati mu Bernard ogoreno, ali ga ovek nije uo.
"Znam kako ti je", nastavi ovek glasom u kome se oseala lana
iskrenost. "Ja imam upravo ono to ti je potrebno!"
"Kroubulijeve slane tapie - tapie za prave mukarce!" Glas se
podie do krika iste, neiskrene radosti, potpomognut i ojaan novim,
sveanim horom, hvalei gotovo neverovatna odliija Kroubulijevih
slanih tapia, najboljeg prijatelja smelih boraca. Trube se zaorie kroz
no, nagnavi strah u kosti malom broju ivotinja koje su se jo zadrale
u blizini, bubnjevi zagrmee, frule zacijukae, klarineti zacvilee - sve
se to sli u nesnosnu tutnjavu blaene pohvale slanih tapia gospodina
Kroubulija, koji su spasavali ivot. Bernard oseti kako polako tone u
ludilo.
"Prekini!" povika on kroz buku. "Vrag te odneo, zar ne uje?
Prekini, kad kaem - prekini!"
Razdragani poj istog asa se utia do gotovo podnoljivog nivoa.
"Izvini, nisam uo ta si kazao", ree roboprijatelj glasom koji je traio
oprotaj. "Ovde je tako buno. Ali pretpostavljam da si poeleo jedan
od Kroubulijevih izvrsnih slanih tapia, ije pakovanje od deset
komada kota svega pedeset centi!" On upitno kliknu i otvori prorez za
ubacivanje metalnog novca. "Ako ima samo papirnati novac, moe mi
ga staviti na jezik", ree on. "Samo zavuci ruku u dep - i obezbedio si
sebi arobne trenutke." On ponovo kliknu, razoarano, a zatim nastavi:
"ta ti je, mome, zar ne eli slane tapie?"
"Kazao sam ti da umukne", uzvrati Bernard rasreno.
"Zar eli da privue ovamo sve ubilake due ove planete?"
"Moda e se njima vie dopasti Kroubulijevi slani tapii", odvrati
roboprijatelj odsutno, i dalje punonadeno prikazujui prizor razigranih

i raspevanih tapia.
"Vraji maloumnie!" razdra se Bernard. "Hoe, bre, da me
ukokaju, a? Umukni, kad kaem!"
"ta si rekao?" upita roboprijatelj sa nevericom. "eli da
prekinem?"
"Ma, nosi se", uzvrati Bernard.
Ali roboprijatelj neumoljivo nastavi: "Zbog ega hoe da
prekinem?"
"Zato to se ovde nalazim u vrlo opasnoj misiji", uzviknu Bernard,
"a ti skree panju na mene tom drekom. Zar, bre, hoe da me
ucmekaju?"
"Ali ovo su zakonite reklame", usprotivi se roboprijatelj. "Osim
toga, one su plaene. Ne mogu odbiti da ih emitujem!"
"Moe", ree Bernard, "jer ako to ne uradi, rasturiu te na
komade." On podie puku prema roboprijatelju, koji se oprezno
povue nekoliko stopa.
"Uskrauje mi pravo slobodnog preduzetnitva", ree mu on, "time
to mi brani da te indoktriniram potpuno legalnim reklamama. ta
misli, ta bi danas bilo od carstva, da nije bilo preduzetnitva? A ta
misli, ta bi danas bilo od preduzetnitva, da nije bilo reklama? Pa ti
pokuava da podrije same temelje carstva!"
On se primae, povisivi glas.
"Izdajnie!" povika. "Kukavice! Komunisto!"
"Moe i sam da nastrada", uzvrati mu Bernard takoe povienim
glasom. "Zar misli da e tebe potedeti kada se ree mene?"
Roboprijatelj se ukoi u mestu, ostavivi neokonanu reenicu da
treperi u vazduhu.
"ta to pria?" upita on tiho. "Neprijatelji?"
Roboprijatelji su bili na glasu zbog svog besprimernog kukaviiuka.
"Hoe da kae da mogu da stradam?" ponovo upita on. "Tek tako?
Zato mi to ranije nisi rekao, ti pacovino?"
"Pokuao sam da ti kaem", ree Bernard, "ali ti nisi prestajao da se
dernja o onim vrajim slanim tapiima."
"Dau ti jedan besplatno", obea on ulagivakim glasom, "ako mi
obea da e me tititi." Zau se kliktav zvuk i na jeziku roboprijatelja
pojavi se primamljivo pakovanje Kroubulijevih slanih tapia. "Samo
uzmi", ponudi ga on. "Dae ti snagu, a to je ono to je potrebno
vojnicima."
"Nisam kazao da ovde ima neprijatelja", ree Bernard. "Samo sam
pretpostavio da bi ih moglo biti."

"A tako!" Roboprijatelj urno povue slane tapie, samo deli

sekunde pre no to su Bernardovi pohlepni prsti posegli za njima.
"Samo ti meni kai im ugleda nekog neprijatelja i ja u ti smesta
podariti pakovanje Kroubulijevih neuporedivih slanih tapia", ree on,
povukavi se na bezbednu razdaljinu. Stao je da ga posmatra hladnim,
mehanikim, podrugljivim pogledom kako se pridie na noge i otresa
prainu sa odee ljutitim rukama.
"Moe da zadri svoje vraje tapie", ree on dostojanstveno
roboprijatelju. "Uopte ih ne elim. Osim toga, eka me posao." On se
okrenu i poe urnim korakom prema ruevini, oseajui kako mrzi ceo
svet. Iza njega, roboprijatelj pusti neki gromki mar i krenu za njim.
Carska zastava ponosno se zaviori, obasjana skrivenim svetiljkama sa
roboprijateljeve sjajne zadnjice. Uz osokoljujue taktove pesme 'Ako
umre umree kao ovek', ustri orkestar stade da savreno skladno
marira prema nadnoseim ruevinama negdanjeg sjaja renonskog
carstva.

5.
Najavljen snimljenim oduevljenjem carskog duvakog orkestra,
Bernard ue u ruevine prostorija tajne slube renonskog carstva, sektor
5:6B, gde su se, u drevnija i srenija vremena, nalazili jo Carski zavod
za dezinfekciju, Carska pasoka agencija, Carska agencija za spoljne
poslove i - premda donekle nezvanino - vesela javna kua Stokeja
Rigbija, otvorena sedam dana u nedelji, zadovoljstvo zajemeno ili se
novac vraa. On mahnu rukom i gromke trube predusetljivo se stiae
do nivoa ohrabrujueg apata.
"Nita pod milim bogom ne vidim ovde", ree on, zurei kroz portal
od zelenog kamena koji se polako raspadao; portal se opasno njihao.
"Ne budi naivan", ree roboprijatelj nervozno. "Moda nas vrebaju
unutra. Bolje pucaj prvi."
"Oni? Ko su to oni?" upita Bernard. "Nisam nikog primetio."
"Otkud bih ja to znao? Zar misli da znam sve o ovoj vrajoj planeti?
ta misli, ko sam, ti tup... Pokretni univerzitet, moda? Pucaj, bre!" On
se nervozno uzvrpolji i pokua bezuspeno da nae zaklon iza Bernarda,
ali ga ovaj estoko ritnu od sebe.
"Hoe da tek tako ponem da pucam", odbrusi Bernard, "pa da mi
posle vrednost svakog hica odbiju od plate, ukoliko se ispostavi da
unutra nema nikoga? Poni sam da puca, ako ti se ve toliko puca!" On
ponovo uputi zaslueni udarac nogom roboprijatelju, koji zaplaeno
ustuknu.
"Mogao bih da posvedoim da si to uinio u samoodbrani", ree on
sveano.
"Ti si vraji laljivac", uzvrati Bernard. "Okrenuo bi mi lea im bi
ti se ukazala prilika."
"Dobro, samo ti ui unutra i neka te ucmekaju", uzviknu srdito
roboprijatelj. "Ba me briga!" On se hrapavo nasmeja poput kakvog
desetara zlobno elinog grla.
Bernard odlui da ne obraa panju na njega. Umesto toga, proveri
laser, podie ramena, oporo zabrunda i odvano krenu u zdanje.
I istog trena nae se licem u lice sa jednom zastraujuom senkom
koja je stajala u ulazu. utiavi mesec bacao je slabano i avetinjsko
svetlo na grozna ramena utvarne prilike, na njen neljudski grudni ko,
na strano krgutavu eljust i na jezivo podignute kande, spremne da
ga zgrome u neraskidivom zagrljaju smrti. Sporo, uasnuto krkljanje
razlee se sa Bernardovih ukruenih usana.
"ta se dogaa?" upita roboprijatelj piskavo, stojei sakriven iza

jednog dinovskog, palog stuba.

"Nggggggh!" uzvrati mu Bernard. Ponovo pogleda uasnu senku
koja se nadnela nad njim, spremna da ga satre, i, nakon kratkotrajnog
oklevanja, poe neobuzdano da se trese.
"Zato mi ne odgovori?" doviknu mu roboprijatelj ljutito. "Da
nisam moda nedostojan tvog odgovora? Hoe li da pozovem
Gvozdena da te on malo naui ophodenju? Odgovaraj! ta radi tamo?"
Mahnito je poeo da skakue na est nogu, psujui na sva usta, ali
pomno vodei rauna da se ne primakne.
"Blagi boe!" prodahta Bernard.
"Da, ovde sam", uzvrati jedan ventilacioni otvor, "ali nemoj
oekivati da u ti pritei u pomo! To je zato to si bio neljubazan
prema meni. Sad se sam snalazi!" On se jezivo nasmeja.
Tako je i bilo. Bernard se smesta baci na goli pod, poevi nasumice
da puca na sve strane. Pruilo mu se zadovoljstvo da vidi kako se
udovite rasprskava u zaslepljujuem blesku iste energije, pre no to
je trono zdanje zakljuilo da mu je dosta i stalo da mu se rui na glavu.
Krov je pao uz gromki tresak, od ega su kameni blokovi veliki poput
oveka poleteli u vazduh poput igraaka. Parad otra poput brijaa
zafijuka odasvud, a za njom usledie ogromni elini nosai, koji su se
duboko zarivali u kameni pod slino kakvim dinovskim kopljima,
ostajui tamo da vibriraju slobodnim krajevima. Zaguljivi oblaci
vekovima starog gipsa i praine podigoe se sa svih strana i stadoe da
mu peku oi. On odbaci pitolj i pokua mahnito da se zakopa u pod.
Neko je urlao u samrtnom ropcu blizu njega i on poe sa uivanjem da
slua tu dreku sve dok mu nije postalo jasno da je, zapravo, on taj koji
je die, a onda brzo zamuknu. Shvatio je da ga eka smrt na ovom
sumornom i samotnom mestu, zaboravljen i naputen od svih izuzev od
onog avoljeg roboprijatelja, koji je uao na sigurnom napolju, i dalje
ga psujui. Oi mu se ispunie suzama osujeenosti pri pomisli na sve
to e ostati neuraeno: na generala Supersokola, koga bi rado stavio da
se pee na vlastitom salu; na Gvozdena, koga je u mati davio svaka
dva minuta od trenutka kada ga je prvi put video; na vojnike, koje bi
rado streljao, na roboprijatelja, koga bi udarcima nogu rasturio na
komade; na devojku sa Gastela IV, koju bi...
Najednom postade svestan da su buka i lomljava prestale oko njega.
Samo je samotni zvuk jednog oslabljenog stuba koji pada jo naruavao
iznenadni mir. On se teturavo uspravi i ustanovi da je potpuno
neozleen, jedino mu je preko lea stajao gust sloj praine. Laser mu je
leao na dohvat ruke; on ga podie, otrese prljavtinu sa njega i urnim

korakom izie na otvoreno, gde ga je ekao roboprijatelj.

"Zato si to uinio, ti trapavi zvekane?" povika roboprijatelj na
njega, iskoivi iz skrovita pokraj rascvetalog drveta. "Na smrt si me
preplaio!" On se primae, zadovoljno ga promatrajui. Iz njegovog
blistavog, metalnog tela dopirao je zvuk rada zupanika. A onda, slika
jedne mrske spodobe polako se uoblii na ekranu.
"Ma sluaj..." zausti Bernard.
Prekinulo ga je poznato brundanje jednog narednika smeuranog
vrata, koje se oglasilo iz glave roboprijatelja, uteravi mu strah u kosti.
"Vojnie", razdra se on, "ti si sramota za svoju uniformu! Ti si
nitarija i gnusna svinja i uljivi pas! uje li? Odvratan si mi! Kako
sme, do vraga, da se pojavljuje takav, ti gnusobo od oveka? Vidi
kako si trokav! Prljav si kao prase. Nisi zakopao uniformu, vojnie!
Tri meseca kuhinje, vojnie! Tri meseca! uje li?"
On zastade za trenutak, pruivi priliku Bernardu da neto kae.
"Ma, sluajte..." poe on.
"etiri meseca!" zabrunda glas, oigledno programiran da smesta
reaguje na svaku primedbu. "Za neposlunost! Neu vie skidati oi sa
tebe - uje li?"
"Neto je bilo tamo", razdra se Bernard. "Pucao sam u to! Shvata li?
Pucao sam u to!"
Narednik je bio prekinut u trenutku kada je zaustio da nastavi sa
tiradom.
"ta si kazao?" upita roboprijatelj ljutito. "Neto je bilo tamo i ti si
pucao u to?"
"Nego ta sam", sloi se Bernard.
"U tom sluaju mislim da je sve u redu", uzvrati roboprijatelj preko
volje. "Morau, meutim, da malo pogledam tu stvar, sigurnosti radi",
promrmlja on i odgega se unutra.
Vratio se posle deset sekundi, ispunjavajui no zagluujuom
melodijom 'Delatove jadikovke', koju je pevao neki ogroman hor, u
pratnji simfonijskog orkestra i dve dinovske orgulje, koji su oigledno
davali sve od sebe.
"Znao sam!" uzviknu on likujui. "Laljive! Izdajnie! Pokuao si
da me obmane, je l' tako?" On se hrapavo nasmeja, a onda se teturavo
zaustavi tik pred njim.
"Slagao si!" ree mu vedrim glasom. "Nije bilo nikakvih neprijatelja
unutra!"
"Ali video sam jednoga!" uzviknu Bernard. "ta hoe time da
kae, ti bezvredna limenko, da nije bilo nikavih neprijatelja unutra? ta

misli da sam tamo video? Neku vilu?"

Roboprijatelj je bio zadubljen u izraunavanje ogromnih svota i
njihovo meusobno mnoenje. "Ti si mlad i sposoban ovek", ree mu
on najzad glasom mlade i privlane ene, ali onda se brzo ispravi. "Bio
je to robot - uje li? Robot! I to jo iskljuen!" On zaigra na svojim
mnogobrojnim, blistavim nogama, viui visokim, prodornim glasom.
"Prepao si se od mrtvog robota!" zapeva radosno. "Pucao si u obino
smetlite! Traio si dragocenu municiju na..."
Roboprijatelj naglo prekide, nastavivi da rauna. Raznobojne cifre
stadoe da bleskaju poveanom brzinom na ekranu vizora, u pratnji
blage, violinske muzike. Ubrzo se slie u celinu, u bujicu, u sivkastu
maglu, a onda se protok najednom zaustavi uz zvuni prasak. Jedna
crvena svetiljka zasija na roboprijateljevoj glavi, a na vizorskom ekranu
pojavie se tri dina, raznobojna, blistava ukrasa; na svakome je jarkim,
zlatnim slovima stajalo ispisano: Premija.
"ta ti sad to znai?" upita Bernard. smrknuto.
"To znai", ree Roboprijatelj, "da od ovog trenutka duguje carstvu
trideset sedam energetskih hitaca, koje si nepotrebno ispalio na
nepominog robota, koji kao takav nije predstavljao nikakvu opasnost,
saglasno Zvaninom priruniku carskih marinskih odreda, strana 422;
kako prethodno reeni in predstavlja krenje discipline, kao i ogreenje
o vaee programe tednje, trokovi se stoga imaju nadoknaditi iz plate
vinovnika. Ukupna svota iznosi est stotina etiri kredita i tri centa."
iznos blesnu na ekranu vizora.
"Ali to je estomesena plata!" usprotivi se Bernard.
"Prigovor odbaen", odgovori roboprijatelj odseno.
"Dobro je poznato da su izviai slabo plaeni. Ali to se mene ne
tie. ta sam ja kriv to ti ne vredi ni piljiva boba."
"Obeao si mi da e im rei da sam to uinio u samoodbrani",
uzvrati Bernard smrknuto.
"Predomislio sam se i gotovo. Imam prava da se predomislim, zar
ne?" On rezrivo frknu. "Za ta me ti smatra? Za mainu?"
"Trebalo je da to pretpostavim", ree Bernard. "Morao sam znati da
ne smem imati poverenja u jednu unjavu limenku kakav si ti. Kako
oekuje da se vratim kui kada si mi pokrao sve nadnice? Moe li na
to da mi odgovori?"
"Ma, skini mi se", obrecnu se roboprijatelj. "Ba me briga ta e biti
s tobom."
"Trebalo bi da mi pomae", nastavi Bernard ogorenim glasom.
"Zato malo neto ne uradi za mene, a ne stalno protiv mene? Platie

mi ve za sve", ree Bernard ukrueno. "Ne zaboravi. Pre ili kasnije ja

u..."
"Ti si mlad i sposoban ovek", ree Roboprijatelj utvamo poznatim
glasom kroz kriputanje i tutnjanje Oaravajueg valcera u izvoenju
orkestra Johana Strausa. Bemard se okrenu i odlunim korakom poe
natrag prema ruevini. Roboprijatelj krenu za njim, dok su mu se
elektronske oi presijavale zlokobnim zadovoljstvom.
Bernard obie oko dimne ruevine i oprezno se spusti niz bok jednog
izuzetno ureenog stuba, proaranog blistavim, raznobojnim slovima
nekog davno zaboravljenog jezika. Pred njim se otvori ulica, utihla i
mrtva.
"Ima li peruti?" upita ga roboprijatelj glasom koji je jasno stavljao
do znanja da je Bernard po svoj prilici ima, i to poprilino. "Kosa ti se
masti? Devojke ti se podsmevaju zbog toga? Nego ta! Stidi se samoga
sebe, zar ne? Nego ta! Ali evo pomoi! Herkulov ampon, koji
jedini..."
"Umukni!" razdra se Bernard.
I udo se dogodi: roboprijatelj zauta. U mukloj tiini, dobovanje
njegovih nogu dok se gegavo kretao odjekivalo je poput gromskih
eksplozija. Bernard se za trenutak upita nije li mu pratilac naprasno
siao s uma.
A onda zau jo jedan zvuk, u blizini.
Neko se nakaljao.
On polako podie pogled.
I susrete se sa hladnim oima arhetipa svih junaka; stajao je na pet
stopa od njega i toliko je bio pretovaren kalajnim zvezdama i
redenicima, kao i pitoljima runog izgleda, da bi, uz dodatnu teinu
nemirne savesti, sigurno potonuo u tle. Instinktivno je znao da je to
pravi junak, potpun i celovit; uostalom bilo je nemogue ne uoiti to.
Re Junak bila mu je izvezena zlatnim slovima na koulji, tako da ju je
svako mogao lako videti.

6.
Bernard ni u snu ne bi pomislio da jedan ovek moe biti toliko
veliki. Morao je da povije glavu unazad pod prilino nelagodnim i ak
poniavajuim uglom kako bi ga pogledao u oi, to ga je ispunilo
oseanjem podreenosti, a shodno tome i otvoreno neprijateljskim
dranjem. ovek se uzdizao pred njim na meseini, netremice motrei
Bernarda hladnim oima. Njegovo rasklimano oblije dostizalo je
visinu od est stoga, a mravo lice bilo je opaljeno suncem. Imao je
prljave i sive izme, izbledele pantalone, a eir koji mu se nalazio na
potiljku jamano je video i bolje dane - ali revolveri koji su mu stajali
nisko na bedrima bili su u zlosutno dobrom stanju, presijavajui se
pogubno crnim sjajem. Bernard ga pomno osmotri odozdo, zastenjavi
u sebi.
Roboprijatelj, koji umalo nije zadio od straha kada je primetio
oveka, sada je obigravao oko obojice u irokim krugovima, obasipajui
ih psovkama, pomeanim sa gromopucateljnim parolama i
ulagivanjima. Iz njega je dopirala vojna muzika, koja se naizmenice
smenjivala sa priguenim enskim glasovim koji su uzdizali vrline
restorana Slatke Moli i njene ni izdaleka tako vrle devojke. oveku se
sve to oigledno nije mnogo dopalo.
"Die silnu buku", odbrusi on. "ta je, ne dopada ti se predeo, a?"
"Samo me svrbi prst na obarau", uzvrati mu Bernard osorno. "Da se
nisi uplaio?" On ga pogleda popreko, oseajui kako ga vrat sve vie
boli. "Uostalom, ko si ti?"
"ini mi se da sam ovde ja taj koji postavlja pitanja", ree ovek,
zamiljeno preavi prstima po revolverima. "Obian kauboj kao ja nije
ba navikao na tako buan nastup; uroena radoznalost, ta e. ta si,
dakle, naumio, cenjena junaino?"
"Nemoj samo stajati i brbljati sa njim!" kriknu roboprijatelj. "Ukokaj
ga! uje li? Ukokaj ga!"
"Uinilo mi se da ovde ima nekoga", ree Bernard. "To je sve.
Nisam hteo da te uplaim."
"Oran si za kavgu, prijako", ree kauboj, pokazavi mu usiljen
osmeh izjedenih zuba.
"Nego ta", sloi se Bernard.
"Ukokaj kulova!" doviknu mu roboprijatelj histerinim glasom.
"Ukokaj ga! Ukokaj ga!"
Kauboj naglo posegnu prema revolverima. Roboprijatelj ciknu, dade
se u trk poput zaplaenog pacova i sakri se iza jednog izanalog

povrinskog vozila, drhtei od straha.

"Ima mnogo dosadnog ortaka, lafe", ree kauboj, opustivi se.
"Bolje mu kai da malo pripazi kako se ophodi, da ga ja ne bih tome
nauio. Jasno?"
"Nisam siguran da mi se ba dopada tvoj ton, strane", ree Bernard,
otro motrei kauboja.
"Ukokaj ga!" ree roboprijatelj blagim glasom. Revolveri se
munjevito pojavie u rukama obojice. Dva reska zvuka slie se u jedan
dok su blistave cevi strelovito izletale iz futrole. Iza povrinskog vozila
razlegoe se sumorni taktovi iz filma 'Tano u podne'.
"Hteo si kavgu, a? E sad si se - jao! - namerio na pravog oveka",
prodahta Bernard.
"Je li?" frknu kauboj.
"Aha!"
"Je Ii?"
"Aha!"
Ostali su nepomini skoro pun minut, dok su im se nosevi dodirivali,
a onda, zadovoljni, odloie oruje, motrei se sa uzajamnim
potovanjem.
"Ima petlju", ree kauboj preko volje.
"Nisi ni ti za bacanje", uzvrati Bernard. "To ti moram priznati."
"Nego ta, ortae." Kauboj zavue ruku u dep na prsima i izvadi
cigaretu. Duboko je povukao, a zatim ispustio oblak oporog dima,
posmatrajui Bernarda kroz skupljene one kapke.
"Ovo je teka zemlja, ortae", ree on polako. "ini mi se da ti
nedostaje pomaga. Ja imam rotilj, ako ti je potreban."
"Moda jeste. Jesi li voljan?"
"Nisam ja za iznajmljivanje, ako si to mislio, ali spreman sam da se
upustim u pustolovine sa pravim ortakom."
On baci brz pogled prema povrinskom vozilu iza koga se
roboprijatelj i dalje krio, ohrabrujui se rodoljubivom muzikom i
reklamama. "Ortak ti ba ne izgleda poverljivo - moram ti to rei. ini
mi se da ti fali neko drugi." On prezrivo pljunu na tle.
"Ma prava je nitarija", uzvrati Bernard. "Ali zalepio se za mene."
On s nadom pogleda kauboja smrknutog izgleda.
"Moglo bi mu se neto desiti", ree kauboj znaajno.
"Sigurno ne bih mnogo mario zbog toga", zabrunda Bernard, a na
vrstim, stisnutim usnama pojavi mu se opori smeak. "Mislim da bih
ipak imao neto za tebe", ree on. "A sad se pripravi, mome, jer bi ovo
mogla da bude i te kakva novost za tebe..."

Oni krenue niz utihlu ulicu, a Bemard poloi prijateljsku ruku na

visoko kaubojevo rame. Krupni mukarac uhvati korak sa njim i oni
skupa nestadoe meu sumomim ruevinama. Roboprijatelj gegavo
krenu za njima, isputajui ljutite zvuke, ali ga ubrzo uutka pretee
kljocanje revolvera. Obuzet panikom i silnim strahom on u trenutku
zamuknu i no najednom postade veoma, veoma tiha; naruavalo ju je
jedino prigueno krianje nekog udovinog stvorenja koje je lagano
letelo vazduhom.

7.
Bernard i kauboj ili su irokom ulicom, du koje su se nizale
ruevine i koja je svojevremeno bila poznata pod nazivom Guvernerov
bulevar. Zarali znaci i dalje su ih pozivali, obeavajui im razna
zadovoljstva, po kojima je ova ulica bila uvena u davna vremena. Puni
mesec bacao je avetinjski sjaj na nizove maina za igru, koje su, mutno
se sjajei, strpljivo ekale nekog novog naivinu, na automate za ruski
rulet (pare ili ivot u novom izdanju!), na kabine za samoseks (samo za
odrasle), na palate za lobotomiju, kao i na mone iljate lukove ispod
kojih se stupalo u arene, gde su mladi mukarci i ene, kojima je ivot
dojadio, mogli da iskuse poslednja zadovoljstva sa nekim udovinim
stvorenjem koje je zajemeno bilo nepobedivo; kapije arena
primamljivo su stajale poluotvorene, klimajui se na zaralim arkama.
Mestimino su na ploniku leali roboti-vapci, ije su snane metalne
ruke jo stajale ukruene u inu ubeivanja nekog nevoljnog prolaznika
da prisustvuje predstavi. Vetar je sumorno hujao mranim ulicama, po
kojima se jo moglo uti umorno tap-tap-tap nemogue visokih
potpetica robokurvi, koje su i dalje hodale ulicama nakon dve stotine
hiljada neunosnih godina, i dalje njiui metalnim bedrima i
obeavajui proletnim senkama iscrpljujue bludnienje.
No je bila spokojna, a tiinu bi naruio samo povremeni cvrkut
nonih ptica. Iz daljine je dopiralo usamljeno cvilenje roboprijatelja,
koji je svoju tugu i oaj saoptavao hladnom i nesaoseajnom svetu.
Postojao je izvestan gorak prizvuk u njegovim tugovankama, koji je
oveka ispunjavao setom i nagonio ga da razmilja o vlastitoj smrtnosti,
odnosno o stvarima koje bolje da nisu bile poinjene, kao i o drugim
neprijatnostima. Bio je to zvuk od koga bi marci podili svakoga ko
nema sasvim istu savest; uplje, izmueno cvilenje bezimenog uasa iz
nedokuivih ponora jedne uklete due. Bernard i kauboj koraali su niz
ulicu, a marci su ih podilazili savreno saglasno.
"Od poetka sam video da si ova posebnog kova", ree kauboj.
"Ve na prvi pogled. 'Oe, dakle, malo da procunja okolo za tu tvoju
flotu? Pa, mogu ti rei, ortae, da sam ja pravi ovek da poem s tobom.
Razumem se ja u te stvari; moe se pouzdati!" On estoko otpljunu na
tle. "Kaem ti da ovo nije mesto u kome bi se stranac snaao. Sve vrvi
od opakih stvorenja, svaka vraja nakaza koja ti doe na um nalazi se
ovde - samo pomisli na nju i ve je stigla da ti sie krv."
On zastade i podrozrivo baci pogled niz mranu ulicu, a onda za
svaki sluaj ispali tri hica u tamu i nastavi put, drei prijateljsku ruku

oko Bernardovih oputenih ramena." Za sve je kriv kvar onog vrajeg

sredinjeg mozga, shvata? Ba je izopaen!" On ponovo otpljunu, sa
gaenjem.
"Prevaren sam", ree Bernard. "Niko mi nije kazao da ovde ima
udovita!"
"Pa, ne moe oekivati da e ti tako neto kazati unapred, zar ne?
Zar misli da bi iko ko je pri zdravoj pameti doao ovamo kada bi znao
stanje stvari?"
"Poslali su me ovamo da crknem", ree Bernard glasom u kome se
oitavalo samosaaljenje.
"Sigurno da su te poslali ovamo da crkne", sloi se kauboj. "Pa ta s
tim?"
"Nije poteno."
"Nita nije poteno. U vojnoj si slubi, je l' da? Lud si ako oekuje
da budu poteni prema tebi!" On zastade za trenutak da bi otvorio brzu
paljbu u jednu bonu uliicu, a zatim opet uhvati korak sa Bernardom,
ponovo napunivi revolvere koji su se jo dimili. "Osim toga, ni oni
nisu mnogo znali o situaciji. Vraji mozak priredio im je lepo
iznenaenje. Ne bi oni uopte uli u sunev sistem da su znali ta se
ovde zbiva." On prezrivo pogleda Bernarda. "Uostalom, to si se toliko
uzbudio? Da ne oekuje moda da veno ivi?" On se oporo nasmeja.
"Rei u ti neto, ortae: opasnost - to je ono to ivot ini vrednim
ivljenja! Pljuni Uvaenoj Smrti u oi, ortae, i ivi!" On veselo opsova
i zapea:
"Moj ortak nosi ime Smrt,
Visok je i taman on;
Da zgrabi mene hoe sad,
al' ne dam mu se ja!"
"Neu da pljunem Smrti u oi", ree Bernard zlovoljno. "Sve to
elim jeste da izvuem glavu odavde!"
"E to nikako nee moi", ree mu kauboj. "Zato bolje naui da
pljuje - i to brzo!"
On zastade kod jo jedne bone uliice, osu i tamo kiu metaka, a
onda se podozrivo upilji u tamu, kao da iekuje neto.
"Ima li nekog?" upita on.
Iz mraka stade da dopire krkljavi zvuk samrtnog ropca. On se
zadovoljno isceri i krenu u pomrinu. "Saekaj me ovde", ree. "Odmah
se vraam."

Nestade ga. Trenutak kasnije, zvuk samrtnog ropca poe da se mea

sa umom snanog mokrenja. Bernard zamiljeno nastavi niz ulicu.
Sluaj je hteo da se uskoro obreo pred glavnom znamenitosti
Guvernerovog bulevara - u stvari, pred glasnom znamenitosti cele
planete - palatom zadovoljstva Zlatni Krik, koja je nadaleko bila
poznata u starom renonskom carstvu po neverovatnim uivanjima koja
su stajala na raspolaganju uvaenim i izopaenim gostima, spremnim da
plate astronomsku cenu. Stotine miliona seljaina zabalavilo bi pri
pomisli da e provesti nezaboravnu no, potroivi pri tom sav svoj
mukotrpno uteen novac, u zamraenim prostorijama ove palate, gde
se (tako se bar prialo) sve moglo dobiti, bez obzira na to koliko
odvratno i podlo bilo, uz puko predoavanje kreditne kartice. Nekim od
tih gedovana konano je uspevalo da stignu do Zlatnog Krika, a oni
koji bi proli pored nizova jednorukih bandita to su stajali pokraj ulaza
na kraju bi doli u priliku da doive svoje najzapretenije i najskrovitije
mladalake snove. Svi ti srenici vraali bi se skrhani, ako bi se uopte
vratili, da bi po povratku u svoju ubogost shvatili da su proerdali sve
to su imali, imanja, kue i novac u banci, za trenutak potpunog
blaenstva u privlanom naruju kakve pohotljive ene koja je
zapanjujue podseala na neku njihovu nedokuivu roaku. Sve je bilo
dostupno meu tim zidovima, sve dok ste bili spremni da plaate za to.
Sve.
Bernard zastade u mestu na ulazu u tu znamenitu zgradu, naavii se
pod dejstvom neodoljivog subsoninog poziva nekog mehanizma koji je
jo funkcionisao. On podozrivo pogleda prema raskonim vratima, gde
se, ispisan krupnim, pozlaenim slovima, i dalje nalazio moto Zlatnog
Krika.
Ako ima love - mi imamo sve za tebe! - stajalo je ispisano, a stvar
je bila potkrepljena pohotljivo talasastim subsoninim zovom. Postojala
su i ustrojstva trodimenzionalnih projekcija, veoma dinaminih, koja su
opisivala neka od najbezazlenijih zadovoljstava to su bila dostupna
unutra. Bernard poe da se znoji. Prizori poee da promiu njegovim
umom, prizori prepletenih, divnih udova, bluza zategnutih krupnim
dojkama, raspaljenim enama, jednom lepom i poeljnijom od druge,
itava kavalkada nesluenih poroka i poniavajuih zadovoljstava, koji
su natkriljavali i samu matu. Usta mu sama zastenjae plimom pohote.
"Psst! Vojnie - voli li one slike?"
Glas je dopro iz neprozirne senke kod ulaza. Bernard se osvrnu, jo
pod dejstvom arobnog zagrljaja subsonika, i oamueno se zabulji u

robota koji istupi na meseinu, ispruajui metalne udove. Njegovo

pomicanje pratila su nebrojena kriputanja i tandrkanja, jedno oko mu je
nedostajalo, a neto kao da mu nije bilo u redu ni sa grudnom ploom.
Inae, ako se izuzme ra, nalazio se u prilino dobrom stanju.
"Kladim se da ti se glavom vrzmaju dugake enske noge", ree on,
namignuvi Bernardu u znak razumevanja, to je zazvualo veoma
kripavo.
"Ko si ti?" upita Bernard.
"...A da i ne pomenem nezamislive poroke i poniavajua
zadovoljstva, za koje ti nesumnjivo nikada nisi arrrrk!" Zaulo se buno
kloparanje zupanika i neka lomnjava. Robot se blago tre, a zatim
ponovo uspostavi ravnoteu na prilino buan nain.
"Milo mi je to si to kazao!" izbaci on, srdano potapavi elinom
rukom Bernarda po leima. "Dobro, da vidimo ime bi voleo da
pone? ta kae za jednu plavuu? Ili moda crnku? Ili bi uzeo jednu
na brzaka, kao aperativ, a?" On uputi pohotljiv pogled Beranrdu - u
meri u kojoj je jedan robot uopte bio kadar za teko neto, to nije bilo
malo.
"Hoe da kae da ovde ima devojaka?" prodahta Bernard. "Pravih
devojaka?"
"Gotovo pravih. Uopte nee osetiti razliku." Robot se nae prema
Bernardu, tako da je ovaj mogao da mu razabere svaku pojedinost na
glavi koja se raspadala. "Negde moramo poeti, zar ne? Lii mi na
pristojnog momka koji eli neto naroito - hoe li, na primer, da
bludnii sa sestrom? Daj mi samo njenu sliku, bilo kakvu, i za petnaest
minuta ona e biti spremna za tebe. Vezana u lance, ako ti se tako
prohte, i baena u finu, ljigavu, memljivu tamnicu, gde ete biti samo
vas dvoje, a ona e se boriti kao luda i poee da se dere na sav glas
kada ti ue unutra i zakljua vrata za sobom, dok na sebi ima samo
dronjke (ili crne arape i visoke potpetice, ondosno izme za
mamuzama, ako ti se to vie dopada), a onda e poeti da se gri i uvija
na ljigavom podu i pokuae da ti iskopa oi, ali, naravno, lancima je
vezana za zid, tako da e je ti bez po muke savladati i..."
"Ali ja uopte nemam sestru", ree Bernard.
"Pa ta s tim? Moe da povali majku ako eli. A majku ima, zar
ne?"
"Uopte ne elim da povalim majku."
"A brata?"
"Ne!"
"A, shvatam: babu?"

"Ne! Ne! Ne!"

"Sluaj", ree robot sa blagim prizvukom nestrpljenja, "ovde sam da
ti pomognem, tako da bi trebalo bar malo da mi olaka posao. ta ima
ravog u tome ako povali vlastitu sestru. Mnogi to rade."
"Stvar mi se ne dopada - to je sve. Zato mi samo ne pribavi jednu
curu i zaboravi na ostatak?"
"Hoe da je biuje?" upita robot s probuenom nadom. "Imamo
predivnu odaju za muenje dole u podrumu - ona je vezana za stalak,
shvata, i izvija se i gri poput crva, a onda pone da se dere na sav glas
kada ue unutra i zakljua vrata za sobom, a na sebi ima samo
dronjke, dok ti dri u ruci bietinu i..."
"Dosta!"
"uj, bre, ta ti misli, ta je ovo? Manastir? Razoarao si me,
mome. Stvarno si me razoarao!"
On tuno odmahnu zaralom glavom, oigledno razmiljajui o
uasima ovih nemoralnih vremena i priseajui se davnih, srenih dana,
kada je ivot bio ist i jednostavan, a mladii poznavali ari ivota.
Bernard poe da se osea postieno.
Najednom se pojavi kauboj. U obe kosmate ake drao je po jedan
revolver runog izgleda i motrio robota podjednako runim oima. "ta
se ovde zbiva?" upita on.
"Hoe li da povali sestru?" upita robot utivo. "Samo mi daj njenu
sliku, bilo koju, i za petnaest minuta bie spremna za tebe! ta kae,
a?"
"Mrzim svoju sestru", odbrusi kauboj, zapevi okidae na pitoljima.
"Dobie bi pride", obea mu robot. "Dakle, mome, nije li..." On
kriputavo koraknu prema kauboju, koji istog trena povue oba oroza.
Bernard se, sigurnosti radi, pribi u ulaz, a vazduh se trenutno ispuni
revolverskim dimom i fijukanjem hitaca. Postojano praskanje olovnih
metaka koji su pljutali po zaralom eliku nadjaa ubeujui glas i
kaubojev histerian smeh. Bernard se vre pribi u senku ulaza,
mirnuvi svaki put kada bi neko zalutalo tane resko pogodilo zid samo
nekoliko ina od njegove glave.
Kada se dim raziao, robot je i dalje stajao, to je ve samo po sebi
predstavljalo udo. Uz to, on je polako davio kauboja, to je bilo sasvim
nemogue, budui da su se time oigledno naruavali temeljni zakoni
robotike.
"Hej, ne moe to uiniti!" povika Bernard. "Zar ne shvata ta
radi?"

"Polako davim ovog kauboja", uzvrati mu robot sreno. "Zar misli

da sam obnevideo, ta li?"
"Ali prvi zakon robotike! Ne sme to!"
"Da ti nisi neki advokat?" odbrusi robot. "Samo lake sa mnom, lafe,
ja ovde radim!" I on nastavi veselo da davi kauboja, koji je u
meuvremenu sasvim pomodreo u licu, a ve su poeli da se javljaju i
znaci samrtnog ropca.
"Poludeo si!" ree Bernard, ustuknuvi.
"Kada dugo radi na jednom ovakvom mestu, mora da poludi",
uzvrati mu robot. "Hej, da ti ovaj lupe nije neki prijatelj moda?"
"U neku ruku."
"Upao si u ravo drutvo, lafe." On nevoljno popusti stisak oko
kaubojevog vrata, pogleda ga pravo u prazne oi, a onda ga struno
tresnu ispod uha. Kauboj se skljoka poput vree, izme su mu nekoliko
sekundi udarale po ploniku u veselom ritmu, a onda se sasvim primiri.
Bernard proguta knedlu. "Je li mrtav?"
"Razume se da nije! Zar nisi uo za privi zakon robotike? Nisam u
stanju da ubijem ljudsko bie, pa ak ni nitarije poput vas. Zar misli
da sam lud?"
"Meni izgleda sasvim mrtav", primeti Bernard.
"Ima dobre izglede da odapne", uzvrati robot vedro, "ako to pre ne
stigne u respirator. Pa ak i ako mu to uspe, taj njegov ptiiji mozak
toliko je ve bio bez kiseonika da e, kada se povrati, biti jo vei
zvekan nego ranije. Dodue, teko da e neko zapaziti razliku." On
estoko udari nogom kauboja dva-tri puta, a onda krenu prema
Bernardu. "VaIjiva bitanga", ree on sa gaenjem. "Naletimo na
mnogo takvih svakoga dana."
"Ali ubio si ga", ree Bernard, povlaei se, a oi mu se ispunie
strahom. "Samo to nije umro!"
"Ako sam nee ponovo da die", ree robot, "ta mu ja tu mogu. To
je njegova vraka stvar."
Bernard nita nije odgovorio zato to je najednom shvatio da se
obreo unutar zgrade. Robot je neto petljao po kontrolama na svojoj
grudnoj ploi. Subsonini priziv pretvori se u istinsku grmljavinu.
Bernard postade napet, zadrhta dva puta, a onda stade da tri niz
dvoranu, jauui od poude. Jedna robokurva istupi pred njega,
razgibavajui zarale udove i isputajui zvuke astmatinog
mehanikog dahtanja; on skliznu u stranu, oajniki skoi preko
enskog androida, nainjenog za isto fetiistiku upotrebu, koji pokua
da ga epa za nogu, zatim ritnu u grudni ko novu robokurvu koja mu

je krenula u susret, pa pojuri prema najbliem izlazu, koji je vodio u

gravitacioni kanal. Poe da pada nadole, jauui sve vreme.
Imao je puno razloga za to, budui da antigravitaciona jedinica nije
radila.

8.
"Da nije bilo mene, on bi slomio svaku vraju kost u svom telu",
ree neko. "Trebalo bi da dobijem medalju za to."
"Trebalo bi da dobije nogom u zadnjicu zato to si bio trapavi
zvekan", uzvrati neko drugi. "Umukni sada i pusti me da radim!"
Usledio je kripav zvuk spajanja slomljenih kostiju, praen uasnim
zapomaganjem prvog govornika.
"Umukni, bre, kad kaem. Sasvim u da poivanim od tebe. I
prekini da se trza kao lud!"
"Mogao si da mi da neki anestetik", predloi prvi glas izmeu dva
zastraujua j auka.
"Zar misli da u troiti anestetike na takvog tikvana kao to si ti?
Uostalom, anestetici su samo za oficire. Morao bi da bude strean to
uopte neto preduzimam!"
"Ooooooooohh!"
"Ne dernjaj se!"
Ponovo se zauo zvuk krckanja kostiju, praen prodornim bolnim
uzvikom, koji je naglo zamukao, da bi ga zamenilo uasno, prigueno
cvilenje. Bernard iznureno otvori oi i spazi nad sobom polukrug
radoznalih lica. Ne znajui ta da ini, on im se neprijatno isceri. Istog
asa poe gungula.
"Hej, pogledaj, mrda!"
"Osmehnuo mi se, jesi vid'o?"
"Pa ti si genije, doktore! Pravi pravcati genije!"
"vrste su grae ovi vojnici. Ne moe nita da ih strefi."
"Kai neto, vojnie. Bilo ta."
Bernard je i dalje buljio iznad sebe, pitajui se ta sve to znai. Lica
se spustie nie ka njemu, zapahnuvi ga sreom i neprijatnim zadahom.
On se zakalja.
"Ponovo je kao nov", objavi neko. "Nije li to fantastino?"
"Znao sam da e uspeti, doktore. Sve vreme sam to znao."
"I to posle svega to je jadnik doiveo!"
"Pusti sad tog drugog, doktore - ovaj je doao k svesti."
Izgledali su iskreno radosni zbog njega, kao da je na udesan nain
izbavljen od uasne i neumitne smrti. Za trenutak se upitao, nisu li
moda svi sili s uma; a onda se setio pokvarenog antigravitacionog
kanala i istog asa pripade mu muka. Kada je podigao glavu, video je da
se nalazi u dobro opremljenoj operacionoj sali, zapravo na samom
operacionom stolu. Obe noge su mu bile u gipsu, kao i desna ruka.

Iznad glave mu je visila boca sa glukozom, povezana gumenom

cevicom sa iglom koja mu je bila zabodena u levu ruku i tu
privrena. Svuda po sali nalazilo se mnotvo blistavih ureaja, koji su
zujali, pucketali i namigivali jedni drugima raznobojnim svetiljkama.
Na pod pokraj vrata postavljen je madrac, na kome je leao neki ovek,
nehajno pokriven vojnim ebetom, cvilei gluvim uima, budui da je
doktor, koji ga je prethodno vidao, sada priao Bernardu i prijateljski
mu se smekao. Bernard se ponovo mlitavo opusti, zakrkljavi jezivo.
Spremne ruke pomogoe mu da se uspravi u sedei poloaj.
"Ne brini, vojnie, dok trepne bie zdrav", obrati mu se neko.
"Nema nita gore od ovakvog pada, kaem vam; no, izvukao se."
"Izgleda mi bled. Kako bi bilo da mu damo jednu transfuziju?"
Neko mu stavi u slobodnu levu ruku olju koja se puila i on
podozrivo srknu. "ta je bilo? ta se dogaa? Da li u umreti?"
"Sve je u redu", ohrabri ga jedan od sedokosih doktora. "Potrebno ti
je samo malo odmora."
ebe pokraj vrata se podie i ispod se ukaza jedan uasno osakaen
ovek. "Da nije bilo mene, slomio bi svaku koicu u telu", ree mu
ovek hrapavim glasom. "Ovako, pao si na mene i slomio svaku
koicu u mom telu!"
"Umukni!" odbrusi jedan od doktora. "Zar ne vidi da ovde imamo
bolesnika?"
On se okrenu prema Bernardu, blago se osmehujui. "Ne obraaj
panju na tog zvekana, vojnie. Samo se ti opusti i sve e biti da ne
moe biti bolje."
"ta mi se to dogodilo?" upita Bernard, uasnut. "ta mi je sa
nogama? ta mi je sa rukama?"
"Vidi... ovaj... uinilo mi se da si moda iaio nogu, tako da sam
ti je stavio u gips, za svaki sluaj, kao i drugu nogu i jednu ruku, ovek
nikad nije naisto sa tim stvarima - je li ti bolje sada?"
"I to je sve?" upita Bernard, razoaran. "Samo iaena noga?"
"Moda iaena noga. Mada mislim da nije tako strano. Sasvim
fino si se spustio na onog momka tako. U stvari, sve to sam pronaao
na tebi bilo je nekoliko modrica na levoj ruci... sasvim beznaajnih."
"Modrice? Unutranje krvarenje! Boe, umirem!" Bernard ponovo
poe da stenje. Doktor se odmae i stade da mu skida gips sa nogu.
Bernard podie pogled i suoi se sa prijateljskim smekom jedne
plavokose bolniarke, koja se nagnula nad njim. On prestade da stenje i
upita: "Ko si ti?"
"Zovi me samo Teri", uzvrati mu bolniarka umirujuim glasom.

Zatim se vedro osmehnu, porumenivi pri tom, a onda brzo odvrati

pogled. Bernard pree pogledom preko njenog zanosnog tela, od blago
rumenog lica, sa malice razmaknutim, a malice uzdrhtalim usnama,
do bujnih grudi i bokova - i poe da drhti od poude. A onda mu pogled
pade na njenu levu ruku koja je bila bez prstena i koju je ona diskretno
drala pred njegovim oima.
Jo jedna od onih bolniarki eljnih ljubavi, koje sanjaju o svom
princu iz bajke i spremne su na sve da ga se domognu. Reju-udavaa.
Bernard poe da se hladi, ali ipak podie pogled prema stidljivo
okrenutom licu sa ljupkim, prastim nosiem i nevinim, sivim oima.
Guska - pomisli on s odvratnou. Prezirao ju je; u stvari, ve mu se
zgadila. Ali i dalje ju je eleo.
"Tako si divna, svea, ljubazna", slaga on. "Gde si samo bila celog
mog ivota? Moemo li da se vidimo negde?"
"Sigurna sam da to govori svim devojkama koje sretne", uzvrati
ona, zakikotavi se.
Blagi boe! - pomisli on.
"Ali ako ba eli da zna", nastavi ona, "radim u Sunevom domu;
moja majka i ja brinemo se o zdravlju ubogih gradskih maliana - nita
nije tako lepo kao deca, zar ne? Tako su udesno nevina, tako ista...
udim da i ja dobijem svoje..." Ona zastade, ponovo oblivena
rumenilom.
Blagi boe! - pomisli Bernard ponovo. A onda naglas dodade: "To
mi zvui kao odlomak iz jevtinih romana o bolniarkama. Da me ti to
ne zeza?"
"To i jeste iz romana o bolniarkama", uzvrati Teri, osmehujui se.
"Kako je to divna serija bila - sva o Teri isholm, odnosno o meni, i o
tome kako negujem decu i starce. Ali sve vreme sam oseala neobinu
enju u sebi, neto neispunjeno, i bila sam tako usamljena..." Ona
uzdahnu, pogledavi ga sa puno nade.
Ali Bernard se u meuvremenu sav uneo u odmotavanje zavoja,
isputajui nepovezane uzvike.
"Putajte me odavde!" vikao je. "Putajete me, ujete li? Veliki boe,
pa ovo je..."
"ta ti je sad ponovo?" upita ga vazduni ventil tri ina od njegovog
uha. "Zar misli da nemam nita pametnije da radim osim da sluam o
tvojim nevoljama? Pokuaj neto i sam da uradi, umesto da me
priziva svaki as!"
Bernard se malo primiri. "Oteraj ovu vraju bolniarku od mene",
ree on. "Zar ne vidi da je aknuta?"

"Crk'o dabogda", uzvrati mu vazduni ventil. "A ta fali bolniarki,

molim te lepo? Sam sam je napravio, prema junakinji jedne knjige. Da
moda nije dovoljno dobra za gospodina?"
"Ona je prava pravcata ludara", ree Bernard. "Tornjaj je dalje od
mene."
"Ima primedbe na moj knjievni ukus?" uzviknu vazduni ventil.
"Misli da ne mogu da znam ta je dobro tivo samo zato to sam
maina, je li? Kladim se da ti nisi u stanju da se snae ni u bukvaru bez
tue pom oi!"
"ita knjige?" upita Bernard sa nevericom, zastavi u hrvanju sa
gipsom da bi uputio sumnjiav pogled prema vazdunom ventilu.
"Sigurno da itam. Zato ne bih? Zar misli da sam nepismen, ta li?
Samo kai ta ti padne na pamet, sve je brat itao. Romane o
bolniarkama, prie sa Divljeg zapada, besteselere, stravu i uas,
naunu fantastiku - sva velika knjievna dela... U arhivama imam
pohranjene sve knjige koje je ovek ikada napisao. Trebalo bi da vidi
neka stvorenja koja sam sazdao po tim krjigama." On frknu.
"Ako si je napravio", ree Bernard, "onda sigurno moe i da je
odagna od mene. Zar ne shvata ta je ona naumila?"
"Nadam se da e te polako daviti", ree mu vazduni ventil zlobnim
glasom. "Dabogda crk'o; nadam se da vie nee imati nijednog srenog
trenutka u ivotu; nadam se da e..."
"Oh, boe!" ree Bernard.
"Da, ovde sam, ta hoe?"
"Izbavi me odavde!"
"Umukni, bre!" uzvrati mu vazduni ventil i iskljui se uz resko
'klik'. Bernard podie pogled prema Teri, koja je i dalje stajala nagnuta
nad njim, dok su joj budalaste oi blistale suzama radosnicama.
Samo stvorenja iz knjiga, pomisli on smrknuto. A ja sam usred te
ludnice.
Poe nekontrolisano da drhti; sa krutih usana ote mu se uasan jecaj.
Teri se jo vie nae, a u budalastim, majinskim oima pojavi se izraz
brinosti.
"Neto ti fali, ljubavi?" upita ona.
Bernard potisnu iznenadnu pomisao da je povali tu, na licu mesta i iz
istih stopa; umesto toga, prebaci noge preko ivice stola, poto se u
meuvremenu potpuno oslobodio zavoja.
"Odlazim odavde", objavi on, domogavi se pantalona i revolvera.
"Ali ne moe tako otii!"
"Tri nedelje oporavka najmanje!"

"Zaustavite ga, doktore!"

Ljudi se razletee unaokolo, viui jedni na druge i pokuavajui da
ga se doepaju.
"Umuknite, prikaze!" razdra se on, a zatim krenu prema vratima;
kriknuo je kada mu se igla za dovod glukoze istrgla iz ruke, a onda se
jo i zateturao, oseajui se kao idiot. Teri ga je ispratila pogledom
punim ljubavi u svojim sivim oima. Bernard se dade u trk.
Usledio je lavirint hodnika, stepenica, akustinih prostorija; sve je
bilo pusto, ako se izuzme jedan robot koji se teturao na zaralim
nogama. Trao je nagore, zadihan, dok je mahnito klik-klik Terinih
visokih potpetica postepeno jenjavalo iza njega. Ubrzo je ustanovio da
se jo nalazi u Zlatnom Kriku. Kada se naslonio uz jednu zaralu
mainu da malo povrati dah, eline ruke se najednom obavie oko
njega i jedan promukao glas ga upita da li eli pravu lobotomiju ili neki
poseban postupak. Istog asa, iz daljine se oglasie Terini krici iste,
potpune ljubavi, postajui sve blii svake sekunde. On rasturi mainu
jednim hicem i nastavi nagore, izbegavajui robokurve i natrule
androide, koji su ga obasipali poronim predlozima. Konano izbi u
jednu dvoranu punu maina za igranje, svih vrsta i veliina. Iznureno se
zatetura meu njima, podozrivo motrei na znake opasnosti. Poto nita
nije mogao da primeti, srui se u jednu pranjavu stolicu uz blistavi
ruski rulet, a onda umalo ne iskoi iz koe kada mu se maina iznenada
obrati zastraujuim, elinim glasom pukovnika Gvozdena.

9.
"Ti pohotljiva, neoprostiva protuvo od oveka!" zabrunda Gvozden.
"Ti rodoskrvni nedotupavko! Ti valjivi psu! Ti smrdljiva utvo! Gde
se, do vraga, nalazi, pacovino?" Glas stade da odjekuje dvoranom, od
ega su stari stubovi gotovo zatreperili. Sa krova poe da pada praina
zajedno sa komadiima gipsa. "Zato ne odgovara? Pacovino! Gde se
nalazi?"
Bernard ispuza ispod jednog stola i zabulji se u mainu, drhtei od
straha. "Jeste li tu unutra?" upita on punonadeno, uperivi laser.
"Razume se da nisam, budalo! Na brodu sam! Konano smo uspeli
da nagovorimo taj vraji sredinji mozak na toj izanaloj planeti da nas
povee sa svakim gnusnim mestom koje si ti okuio svojim prisustvom.
Govori, svinjo. Zato nisi u svom brodu?"
Bernard zausti da odgovori, ali ga u tome sprei nova bujica iz
maine. Sa tavanice poee da padaju krupniji komadi gipsanog
maltera.
"Ti gomilo dreka! Maloumnie!" zabrunda Gvozden.
"Prokockao si poslednju priliku u ivotu! Lino silazim dole! ivog
e te odrati, ti prljava nakazo! Unesi malo ivota u tu uljivu slaninaru
do svog tela, izlazi napolje i daj mi signal kao bih mogao da se spustim
kod tebe! Gde se nalazi?"
Bernard mu ree.
"Znam da e odjuriti kod neke robokurve onog asa kada se
spustim", zargme Gvozden. Glas mu se pretvori u neobuzdan urlik, koji
je mahnito rastao, da bi ga konano prekinuo poznati glas sredinjeg
mozga.
"Vojnie?" pozva on nenametljivo. "Vojnie? Jesi li jo tu?"
Bernard se i dalje krio ispod stola, drei ruke iznad glave i drhtei
od straha. On podie pogled. "ta je bilo sa Gvozdenom?"
"Mislim da je otiao nekim drugim poslom."
"On je pacovina i pasji sin", ree Bernard, diui se na noge i
otresajui prainu sa kolena. "Jednog dana u ga ivog odrati, tog
kopilana, uje li?"
"ujem, ujem", uzvrati sredinji mozak zadivljenim glasom. "A
sad, ako nemate nita protiv, uvaeni gospodine, uzeo bih slobodu
obavesti vas da se blagoizvolite nalaziti u opasnosti, gospodine."
"Znam", uzvrati Bernard smrknuto. "Gvozden dolazi ovamo."
"Nema sumnje, zebnje da se vi zabavljate prilino su osnovane",
sloi se maina. "Meutim, bojim se da bi se moglo ispostaviti da je

ovaj svet pokato neprijateljski nastrojen prema vama usled moje

neuviavnosti u stvaranju raznoraznog zverinja. elite li da vam u bilo
kom pogledu pomognem, gospodine?"
"Otkud sad najednom ta brinost za moje blagostanje? Kazao si mi
da ne da ni pet para ako na mestu padnem mrtav. Idi do vraga!"
"To mi je, dakle, zahvalnost to sam bio ljubazan prema tebi", razdra
se maina. "Nezahvalnost - eto ta stalno dobijam od tebe! Misli da
nemam srca to sam maina. Pokaem spremnost da preem preko
tvojih uvreda, da ti pruim ruku pomoi uprkos svemu to si mi uinio,
a ta zauzvrat dobijam? Nove uvrede - eto ta dobijam!" On poe da
zamuckuje i zapuckuje od uzbuenja.
"Dobro, de, zahvalan sam ti", ree Bernard. "Pa ta sad?"
"Samo malo uljudnosti", ree maina. "To je najmanje to se moe
oekivati. ak i ako ne pomisli da sam dve stotine hiljada svojih
najboljih godina proerdao da bih ovu planetu drao pripravnu za tebe...
Ne obaziri se uopte na to..."
"Ti si, dakle, junaina", ree Bernard, "a ja sam samo uljivi zvekan
i dukela. Je l' ti sad srce na mestu, a? A sad umukni!"
"Mogu da kaem Gvozdenu gde se tano nalazi, bez obzira na to
gde se sakrio", ree mu maina preteim glasom. "A to ti se ne bi
dopalo, zar ne?"
"Ne, ne bi mi se dopalo."
"Znai, hoe da budemo prijetelji?"
"Svakako", uzvrati Bernard uz neiskreni smeak. "Najbolji prijatelji
na svetu."
"Ali ja ne bih voleo da te imam za prijatelja, ako bi mi ivot zavisio
od toga. Doi e ti ve na kolenima da me moli kada ti prigusti, a ja
u te samo motriti sve vreme i valjau se od smeha, uje li?"
"Pa ti pati od manije gonjenja", ree Bernard. "Umukni ve jednom,
ti nakazo!" On estoko udari mainu nogom.
Zamahnu da to ponovo uini, ali zastade. "Moram da zbriem
odavde pre no to se Gvozden pojavi - postoje li nekakva tajna vrata
ovde ili tako neto?"
"Crk'o dabogda!" ree maina. "Da, ima ih, na milione."
"Oslovljavaj me sa 'gospodine', ti kopilane!"
"Dragi!"
Uzvik je dopro sa ulaza. Kada se okrenuo, ugledao je Teri kako stoji
tamo rairenih ruku, zraei istom, blaenom romantinou iz svojih
romana. Smejala se i plakala u isto vreme. "Zato si me tako iznenada
napustio?" uzviknu devojka. "Svuda sam te traila!" Ona potra prema

njemu, dok su joj se oi presijavale nepokolebljivom ljubavlju. Bemard

oseti kako mu se kosa die na glavi.
"Izbavi me odavde!" razdra se on. "Brzo, bre!"
Pod se otvori pod njim. Sunovratio se dvadeset stopa pravo dole i
pao na neto mekano i pokomo, to mu se obratilo na spor i uasan
nain.

10.
"Sjai, bre, sa mene", razdra se kauboj, estoko nasrnuvi na
Bernarda rukama, nogama, izmama i mamuzama. "Govedo jedno!
Puzave jedan! Ti..." Tog asa prepoznade Bernarda i bes mu namah
splasnu. "Oh, pa to si ti! Odakle si, do vraga, dospeo ovamo?"
Bernard je morao da uloi izvestan napor da bi se iskobeljao iz
klupka sa kaubojem, psujui pri tom na pasje ime.
"Zar misli da se meni ovo dopada?" upita on. "Misli da ja uivam
u ovome, ta li? Misli da sam od drveta, a? Sklanjaj mi tu vraju
mamuzu sa uha!"
"To mi je, znai, hvala", zabrunda kauboj, "to sam bio fin prema
jednoj vojniini. Ne udaraj se, bre, u jaja, zar hoe da postanem
evnuh?"
"Umukni, prikazo!" zabrunda Bernard, a onda proguta knedlu kada
se nae pred neumoljivom cevi izlizanog estometnog revolvera.
Oni se razmrsie, dok su im se u glavi rojile crne misli. Kada su to
uinili, krenue niz pust hodnik koji je vodio od slubenog ulaza,
ispitujui svako svoje rane i uglavnom jadikujui nad zlosrenom
sudbinom.
"Mislio sam da si rikn'o, ta li", ree Bernard. "Nisam jo nikog
video da je bio tako dibidus zadavljen k'o ti gore. Sav si, bre,
pomodreo."
"Umalo nisam odapeo", ree mu kauboj, "dok si ti samo stajao i
buljio kako me onaj davi i kako sav plavim. E jesam jakog ortaka
dobio! Kukavice, bre, jedna!" On opipa jedno od slomljenih rebara i
tre se od bola.
"Otkud sam mog'o da znam da e da te napadne?"
"Pa, kad sam sav pomodreo, bilo je jasno da mi je potrebna pomo",
uzvrati kauboj. "Ali od tebe je sigurno nisam dobio. Zato ga, bre, nisi
razneo na komade tim tvojim smenim pitoljem?"
"Nisam imao vremena. Gde, do vraga, vodi ovaj vraji hodnik?"
"Mislio sam da to ti zna!"
"Ja? Ma nemam blagog pojma!"
"Pa ta onda radi ovde dole?"
"Oh, boe!"
"Ne gnjavi me; tikvane", uzvrati mu sredinji mozak sa jednog
komunikacionog ekrana prekrivenog prainom. "Uhvaeni smo u
stupicu u ovom vrajem hodniku", ree kauboj, pobledivi.
"A nema izlaza napolje!" proaputa Bernard.

"Hehehehehe!" zakikota se komunikacioni ekran.

"Do samog vrajeg kraja vrajeg vremena", ree Bernard.
"Amin", dodade komunikacioni ekran pobono.
Oni zastae i zamiljeno bacie pogled niz hodnik, koji se sa obe
strane pruao neodredljivo dugo. Inima debeo sloj praine prekrivao je
pod, naruen jedino tragovima njihovih stopala. Ovuda oigledno niko
nije proao ve veoma dugo. Oni izmenjae pogled. Dugo, veoma dugo
niko nije progovorio ni rei. Konano, Bernard uzdahnu. "Znam da u
umreti na ovom ubogom mestu", ree on. Zatim ponovo uzdahnu,
uputivi kauboju pogled pun zlobe. "Za sve si ti kriv. Hajdemo." On se
okrenu i stade da ljapka kroz praininu debelu do lanaka, mrzei sve
i svakog.
Ispostavilo se da postoji jedan pravac kretanja: nadole. I oni krenue
nadole, sve dok jednolini metalni zidovi postepeno nisu ustupili mesto
zidovima od cigle, drveta i tronog maltera, a potom, konano, od grubo
tesanog kamena. Atomska rasveta na tavanici takoe je bila zamenjena
arhainim elektrinim svetiljkama, a zatim treperavim petrolejkama i
konano rasplamsalim bakljama, postavljenim u leita u kamenim
zidovima, odakle su bacale sablasni, lelujavi sjaj po memljivom
hodniku. Sa tavanice je kapala hladna voda, a ulo se i cijukanje
pacova. Ponekad bi u daljini spazili kako promiu neka udovina
oblija, a nelagodnu tiinu jednom je prekinuo prodorni krik, koji je
zamro u uasnom krkljajnu. No, oni su se i dalje sputali, zato to
drugog puta naprosto nije bilo. Bernard baci pogled na rasplamsale
baklje i na pod, iju su inima duboku prainu naruili jedino tragovi
njihovih stopala, i zamisli se.
"Za sve je kriv taj vraji sredinji mozak", zabrunda kauboj.
"Nagutao se uljivih pria strave i uasa, to ti je. Ni ne sluti kakve je
sve stvari napravio." On baci podozriv pogled niz hodnik, gde je jedno
neverovatno udovite odvlailo neko delimino prodrato oblije u
smrdljivu jazbinu u tlu. Ono se veselo zacereka, a sline mu pooe niz
gubicu. Bernard zadrhta.
"Ah, ti vraji kalemovi iz biblioteke", nastavi kauboj. "Sve same
nastranosti, a sredinji mozak odatle pozajmljuje svoje aave zamisli,
zna. Proita neku priu i odmah odjuri do bavi sa protoplazmom da
naini vraje udovite prema tom modelu. A ljubavne prie - prosto je
poludeo za tim limunadama, izopaena budala. Planeta vrvi od vrlih
devojaka, koje trae svog princa iz bajke. Sasvim je iznuo." On
prezrivo otpljunu na pod.
"Bave sa protoplazmom?" upita Bernard.

"Aha. Ima ih mnogo; napravljene su za odbranu ili tako neto. Pa

ta?"
"Onda su to samo androidi", ree Bernard, "Bave sa protoplazmom,
e j este mi j aka stvar!"
"Sluaj, ti", uzvrati kauboj. "I ja potiem iz bavi sa protoplazmom,
pa ta mi fali? To je bar ist nain dolaska na svet. Jesi li ikada sreo
nekoga koga je rodila ena?"
"Mene je rodila ena."
"Fuj! Gadi mi se!"
"Je l' ti to neto prebacuje mojoj majci?"
"Samo biraj rei, mome, inae u sad da te posuvratim. Ba si ti
neki nastran tip! Majka!" On stade estoko da povraa.
"To je mnogo boije nego da iscuri iz slavine u zidu", odvrati
Bernard, "ti gromuljice od protoplazme!"
"Bolje i to nego da povalim roenu kevu!" (Bla-bla).
"Jo j ednu re i tako mi boga, ja u te..."
"Umukni!" razdra se drenairani zid iza njih.
Oni nastavie u zlosutnoj tiini, ulaui silne napore da ne obraaju
panju jedan na drugoga.
Hodnik se neumorno prostirao, postajui prljaviji sa svakim
korakom. Na pravilnim razmacima poela su da se javljaju masivna
hrastova vrata, postavljena u skliske zidove, a iz malih otvora sa
reetkama dopirali su zastraujui i jezivi zvuci, koje je bolje ne
opisivati. Neki su liili na jecaje, ili pre na navijanje i odvijanje
krljunih oblija na kamenim podovima; uz to su se jo razlegala
cvilenja, razni kripavi zvuci i pitenja, to je Bernarda i kauboja
nagnalo da se pribiju jedan uz drugoga, sve dok im se noge nisu
preplele, tako da su pali jedan preko drugog, psujui, borei se za ivot i
molei milost glasovima koji su podrhtavali od uasa, dok se silna
praina dizala svuda unaokolo, svetlucajui pri treperavom sjaju
blistavih baklji. Situacija je postala krajnje nelagodna, a Bernard je bio
uveren da je kauboj to namerno uinio.
"Namerno si to uinio", odbrusi on, teturavo se pridiui na noge i
naslonivi se na jedna od vrata. "Platie mi za ovo! Ja u te
aaaaaaaghh..."
"ta e ti?" upita kauboj, sa zanimanjem posmatrajui neverovatno
prljavu ruerdu, koja se provukla kroz ipke na prozoretu vrata i sada
polako davila Bernarda. Kako je snana miica sve vie stezala
Bernardov vrat, pribliavajui ga smrti, uo se ludaki, pucketavi smeh.

"Hajde", ree kauboj izazovno. "ta ono bee naumio da mi uradi? Da

se nisi moda uprpio, ta li?" On se grozno isceri, pocupnuvi pri tom.
"Gaaarghhhh!" krkljao je Bernard, mahnito se upirui da se iskobelja
iz neumoljivog stiska sumanutog zatvorenika.
"Hajde, govori!" ree mu kauboj. "Neto te slabo ujem!"
"Ukokaj ga!" uspe nekako Bernard da prostenje. "Zar ne vidi da me
ubija?"
Kauboj se osloni o naspramni zid i zavue ruku u dep na prsima,
traei cigarete. "Pa mor'o bi najpre malo da promislim", otegnu on,
natenane palei cigaretu. "Stvarno 'oe da ukokam tog momka?" On
prekorno odmahnu glavom. "Nema ni govora, ortae. ta ti misli o
meni, a? Da sam ubica?"
"Uhhrrm ghrrzzt?" uzvrati Bernard, estoko se otimajui elinoj
miici; inio je to obema rukama, a umalo nije uspeo da zatvorenika
zakai i izmom.
Kauboj se potpuno oklembesi, uvlaei duboke i dokone dimove.
"Nemoj samo pogreno da me shvati, ortae", nastavi on. "Stvarno
mi je jasno da si u gadnom kripcu." On tanano uzdahnu. "Zbog toga mi
je tee nego tebi", ree on. "Veruj mi."
"Ozbiljno?" upita Bernard. "Ne ali se?"
"Ma kakvi! Hou da kaem - s obzirom na tvoje poreklo, kako si i
mogao drugaije da reaguje u ovoj situaciji? to se mene tie, ja sam u
dui miroljubiv, tako da je neosnovano da oekuje da ti priteknem u
pomo? Zar u Svetom pismu lepo ne pie da e onaj ko ivi od maa,
od maa i stradati? E sad je kucnuo as da to iskusi, lafe, jer ja neu ni
prstom mrdnuti da te izbavim!" On veselo zazvida. "Hej! kladim se da
ne moe da bude modriji nego to si sada, ortae! Samo da se vidi!
Neverovatno!"
"Ali ovaj me ubija!" propita Bernard.
"Postaje mi neto filosofski nastrojen, ortae. Otkud, molim te, zna
da te ubija? Nije li to pre jo jedan od tvojih brzopletih zakljuaka, koji
si tek tako bubnuo, uopte ne razmiljajui o razlozima ovakvog delanja
tog ubogog siromaha? ta ti zna o njegovoj dui, a? Moda je ovo
njegov nain za uspostavljanje kontakta sa srodnim duicama.
Uostalom, zar svi neemo umreti, pre ili kasnije?"
Bernard se sav udubio u ujedanje ruke, tako da nita nije uzvratio
osim kratkotrajnog brundanja punog mrnje. Kauboj se zamiljeno
zagleda u sjajni vrh cigarete.
"Aha", ree on, "nasilje, tako je; to je koren sveg zla. I ti sad hoe
da upravim svu srdbu na ovog sirotog oveka, ije pobude ne znam i

koji mi nita nije uinio. Ti si rav momak, partneru, i ja te se stidim."

On zatrese glavom.
Iz elije se razlee zagluujua tutnjava i Bernard polete preko
hodnika, sa krvavim dronjcima u ustima i ubilakim sjajem u oima.
Tresnuo je o zid uz tup udarac i ostao da lei na podu, borei se da doe
do daha, dok je izgrizena ruka mahala sa prozoria vrata u pratnji
besne rike.
Polako se pridiui, Bernard je estoko psovao; a onda krenu prema
kauboju, drei pitolj u ruci; na licu mu je stajao izraz pun oekivanja.
"Ti si filosof, a? Miroljubiv tip, je li? Stoji tu mrtav 'ladan i trua, dok
me ona budala ubija? Zna li ta u sad da ti uradim?" On se grozno
isceri pokazavi niz okrvavljenih zuba.
"Sluaj me dobro!" poe kauboj slabanim glasom; stao je da
uzmie, ali je ubrzo naiao na zid. "Zato me - joj - ne saslua, ortae?"
"Glasnije!" zabrunda Bernard. "Neto te slabo ujem!"
"Upravnie zatvora!" pozva zatvorenik iz njih. "Upravnie zatvora!
Hej - pa ti nisi upravnik zatvora!"
"Umukni!" odbrusi mu Bernard. "Sad e i na tebe da doe red: samo
jo trenutak, da prethodno sredim ovog nitkova!"
"Izvinite, pogreio sam", ree zatvorenik skruenim glasom.
"Pomislio sam od vas da je upravnik zatvora. Ja sam samo bezimeni
zatvorenik, osuen da skona u ovoj eliji, ali nekada sam bio poznat
pod imenom Edmon Dantes. ao, mi je to sam vas napao, ali silno mi
se uri da se izbavim odavde i da se domognem opatovog blaga, kako
bih postao najbogatiji ovek na svetu i poeo da ubijam neprijatelje
jednog za drugim na najuasniji mogui nain, zato to su mi unitili
ivot. Da sluajno nemate neki klju uza se?"
"Ovo je grof Monte Kristo", ree kauboj. "Ne obaziri se na njega."
Bernard preu ovo upozorenje "Postoji li neki izlaz iz ovog uljivog
mesta?" upita on.
"Postoji jedan", uzvrati navodni grof Monte Kristo, uhvativi ipke
koatim rukama i osmehujui se krdavim zubima kroz prepletenu
masu kose i brade koja mu je prekrivala lice. "Kad neko ovde umre
upravnik zatvora dolazi da le zaije u platnenu vreu, koju potom
bacaju u more. Ja sam skovao ovakav plan: kada opat bude umro, ja u
zauzeti njegovo mesto u vrei, shvatate, a onda e upravnik zatvora
narediti da me bace, ja u se iskobeljati iz vree, shvatate, i plivau
poput ribe, a onda u nai mesto na kakvom dobrom brodu koji e se
ukotviti ba blizu ostrva Monte Kristo, pa u se odunjati preko, je l'
tako, i otkriu one sanduke pune zlata i dragulja, a onda u se vratiti i

poeu da se ludo provodim, shvatate? A prva stvar koju u uraditi bie

da odem do onog bankara sa priznanicom i rei u mu da..."
Bernard kriknu: "Zar misli da sam ovde da bih sluao priu tvog
ivota. elim da se izbavim odavde!"
"Pa, sad, ima samo jedno mesto u opatovoj vrei", ree grof. "A ne
moe biti tako zao da mi ga preuzme, zar ne?"
"Samo se ti nadaj", ospokoji ga Bernard. "Gde je ta vraja vrea?"
"...a onda e te baciti u more sa visine od tri stotine stopa, a dole su
grebeni, a talasi e te bacati na otre litice, a platno je vrsto kao sam
vrag i ti e ispustiti no, a onda e ti voda pokuljati u plua i ceo e ti
ivot minuti pred oima i ubrzo e biti srean da umre, a onda e se
pojaviti rakovi i poee da te prodiru, kao i jegulje, i polako e se
raspadati, a tada..."
"Sredinji mozgu!" zaurla Bernard. "Gde si? elim da iziem
odavde! Izbavi me!"
Jedan odeljak vlanog zida, prekriven gljivama, skliznu u stranu,
udarivi Bernarda otpozadi i bacivi ga na pod prekriven prainom. Iz
otvora blesnu divna atomska svetlost. Bernard se pridie na noge, a
onda krenu, teturavo i zaslepljeno, prema tajnim vratima, jecajui od
radosti. Doao je do njih u pravi as da ga pravo u lice zapljusne
gromovit talas vojne muzike, to ga ponovo baci na pod i on se po drugi
put za deset sekundi nae u poniavajuem poloaju u praini. Na
vidiku se pojavi roboprijatelj, ponosno maui carskom zastavom i
emitujui monu melodiju himne svemirske mornarice.
Pevao je pohotljivo, dajui takt sa etiri eline noge, koje su
cupkale po praini. Zaslepljujui oblaci dizali su se u vazduh, da bi na
njima bili projektovani prizori vojnika iznurenih borbom, koji su se
osveavali iz penuavih krigli piva Tri zvezde, od ega je svakom
posmatrau voda polazila na usta; o vrlinama dotinog piva jo je puno
lepih rei izgovorio pomalo priguen glas neke mlade i divne ene.
"Tako mi Jupitera!" uzviknu kauboj. "Spaseni smo! Dolazi konjica!
Kapije su otvorene! Uspeli smo, ortae! Slobodni smo!" On zaigra od
sree, smejui se mahnito radosno i neobuzdano pucajui revolverima u
vazduh.
"Propali smo", promuca Bernard, poto je krajikom oka spazio
jedno vitko oblije u belom kako se pomalja kroz prainu; lice mu
iskrivi grimasa uasa.
"Bernarde!" uzviknu Teri trijumfalno. "Najzad sam te pronala! Moj
ljubljeni! Moj muu! Sada nas vie nita nee razdvojiti!" Ona potra ka
njemu, pridie ga na noge i, poto mu je sputala ruke uvebanim dudo

zahvatom, stade da ga obasipa plamenim poljupcima. Iza njih,

roboprijatelj i kuboj brisali su oi i rukovali se, posmatrajui sreno
prizor. Odlomci iz Mendelsonovog 'Svadbenog mara' meali su se sa
talasima vojne muzike.
"Volim te", proaputa Teri, strastveno grickajui Bernardovo
nevoljno uho, "a i ti voli mene... postoji li neto lepe na svetu od nae
ljubavi?" Ona poe da mu plae na ramenu, ophrvana plimom oseanja.
"Za ime boje, izbavi me odavde!" prodahta Bernard, sa bolnom
grimasom na licu zbog dudo zahvata kojim mu je Teri iskrenula ruku.
On pokua da je udari nogom, ali ona ga veto prikova za tle, gotovo
mu slomivi ruku pri tom.
"Volim te, Bernarde", ree bolniarka mazno, pripijajui se uz njega
uzdrhtalim telom.
"Boe!" zaurla Bernard. "Gde si? Zato mi ne pomogne?"
"Zar ne vidi ta mi rade?"
"Ovde sam, ovde sam", odvrati mu sredinji mozak iza jedne
ventilacione reetke. "ta hoe?"
"Samo me izbavi odavde", zavapi Bernard, "i ne postavljaj glupa
pitanja."
"Ali mislio sam da e se oeniti tom draesnom devojkom?"
"Neu!"
"Hoe!" razdra se kauboj. "Uhvatio ju je za grudi, sada se mora
oeniti njome!"
"Nisam je ni pipnuo!" povika Bernard. "Zar misli da sam toliko
nastran?" On naglo zauta, izbuljivi oi u biistavu cev pitolja koju mu
je kauboj uneo u lice.
"Oduvek sam eleo da budem kum na pravoj, staromodnoj svadbi",
zabrunda kauboj. "Nemoj sluajno da pokua da mi to sad uskrati, jesi
uo?"
"Molim te, sklanjaj mi tu stvar sa lica", proapta Bernard. "Od toga
naisto poivanim."
"Pristaje, znai, da se oeni ovom ljupkom devojkom?"
"Naravno da pristaje!" uzviknu Teri uvreeno. "Pa mi se volimo!"
"Blagi boe!" zavapi Bernard.
"Uvek u se nai u blizini kada ti budem potreban; nita se ne boj",
uzvrati mu ventilaciona reetka. "A sada, dragi moji mladi ljubavnici,
oekuje vas sveta brana veza. Pristaje li..."
"Da!" uskliknu Teri sreno, porumenevi sve do besprekorno
utikarnog okovratnika svoje uniforme. Niz obraz joj potee jedna suza
radosnica.

"Tiina, bre, eno! Jo nisam tebe pitao! Pristaje li, Bernarde

Rordine, da uzme ovu enu, Teri isholm, iz Sunane kue, za
zakonitu suprugu u dobru i zlu? Bolje ti je da odgovori potvrdno!"
"Aha", uzvrati Bernard, netremice zurei u pretei revolver.
"A ti, eno?"
"Da!"
"Onda vas proglaavam muem i enom i neka se svevinji smiluje
vaim duama."
Poe veselje. Rasu se pljusak konfeta, praen zagluujuom
tutnjavom Mendelsonovog 'Svadbenog mara'; roboprijatelj i kauboj
dali su se u pevanje, priljubivi glave, dok su im se niz lica slivale suze
radosnice; grof Monte Kristo poskakivao je od sree po eliji, udarajui
pri tom po reetkama na prozoriu vrata plehanom zdelom za hranu i
zavijajui kao manijak; Teri je plakala na Bernardovom ramenu.
Usledila je i govorancija brodskog svetenika, koji je stao svima da
pria kako bi mladi par trebalo da bude srean, preporuivi mu pri tom
da izrodi opor snane deice za dobrobit carskih marinskih korpusa;
zaorile su se trube, a bilo je i reklama za pivo, pelene i kontraceptivna
sredstva, povremeno proetih objanjenjima mladoenjinih branih
prava, odnosno najboljih naina da ih ostvari. Moglo se uti kripanje
krevetskih opruga, praeno silnim, radosnim dahtanjem i stenjanjem,
dok je mornariki duvaki orkestar svirao bojnu himnu, a jedan oficir
elinog glasa priao Bernardu o drevnom zakonu Droit du seigneur,
prema kome je prva brana no bila rezervisana za prvog oficira, to
Bernard nikako ne bi smeo da izgubi iz vida. Za to vreme, on je leao
jadno sklupan na podu, borei se protiv Terinih strastvenih zagrljaja i
elei da je mrtav. inilo mu se da ga nije mogla zadesiti crnja sudbina.
Ovo je bio smak sveta. A onda se jo seti da mu Gvozden hita u susret i
suze mu navree na oi.
U pozadini, roboprijatelj je astio sve redom ampanjcem 'Veuve
Clicqot'. U meduvremenu, okupilo se prilino ljudi, koji su pevali,
vikali i astili se piima na Bernardov raun. Bernard je hteo da se
upuca, ali Teri mu je i dalje drala ruku neumoljivim dudo zahvatom.
"Nije li divno konano biti venan!" zajeca ona. "Stari, dobri
sredinji mozak ve se postarao oko naeg medenog meseca. Biemo
gosti jednog pravog grofa i ostaemo u njegovom zamku sve dok sami
ne steknemo kuicu, jedno pravo ljubavno gnezdace. U dnevnoj sobi
imaemo cicane zavese i kolonijalni nametaj, a nedeljom emo
poseivati moju majku na selu i..."
"Da sam bar mrtav", proaputa Bernard, zaklopivi oi.

"Zar ve?" upita sredinji mozak, iznenaeno. "A nisi venan ni pun
minut!"

11.
Bernard je stajao oslonjen o parapet mone sive kule Drakulinog
zamka, estoko grickajui iskrzane ostatke svojih bria. Buljave oi
prilepio je uz okular monog dogleda, netremice posmatrajui jedan
veoma zanimljiv predmet. U tom trenutku pogled mu je bio uprt pravo
dole.
Daleko ispod pruao se jedan ravan krov, na kome se trenutno
nalazilo pohotljivo oblije jedne sobarice, koja na sebi nije imala nita
drugo osim ljupkog osmeha i strateki postavljenog pekira. Bernard se
jo malo nae preko parapeta, zadovoljavajui svoju radoznalost u
pogledu pojedinosti devojine zavodljive anatomije, koja se sve vie
otkrivala tokom protekla dva dana. On poudno uzdahnu.
"Ti si pravo adovite i nastrani tip", ree mu sredinji mozak
upljim glasom iz jednog zaralog unka tik iza njega. "Kako moe da
radi tako neto tvojoj ljupkoj enici?"
"Do god ne bude znala nita o ovome", ree Bernard, "nita joj nee
faliti. A sad dosta."
"Ba si ivotinja", ree mu unak sa gaenjem.
"Tek u da postanem, ako mi ona maka dole dopadne aka", uzvrati
Bernard. "Uostalom, od moje ljubljene enice pripada mi muka. Odlazi
i pusti me da uivam na miru."
"Ja sam vas venao", ree unak.
"Jesi - i to ti nikada neu zaboraviti."
"I sredio sam ti stvari oko medenog meseca."
"Ma ko ti je, bre, to traio? Ja sigurno nisam!"
"A im si doao ovamo, poeo si da zverja u devojke."
"Priznajem ti da ima dobar ukus", pohvali ga Bernard. "Sam ih
pravi, zar ne?"
"A i stari, dobri grof, koji ti toliko veruje!"
"Prvo to je pokuao", ree Bernard, "bilo je da mi zarije zube u vrat,
matori peko. A da i ne pominjem panjeve kojima se okruio. Pravo
mesto za medeni mesec! Pravi muzej votanih figura, eto ta je ovo, a ti
mi brani da posmatram jedino ljudsko bie u okolini!"
"Ovo je neuporedivi skup duha i mudrosti", uzvrati unak uvreeno,
"sabran iz knjiga koje sam proitao. Trebalo bi da bude ponosan to si
pod istim krovom sa njima."
"Ima grozan ukus", ree Bernard.
"Pruam ti priliku da se upozna sa lepim stranama ivota", ree
unak, "i ime mi ti uzvraa? Prezirom! Samo zato to sam maina

smatra da ne mogu da posedujem nikakva via oseanja! Zato malo ne

ceni ono to inim za tebe? Ali ne, ti se samo ravna prema tim tvojim
ivotinjskim nagonima, zabuljio si se u tu lutkicu dole i vrea li vrea
sav onaj ueni svet koji sam ovde okupio samo zbog tebe. Je li to hvala
za sve moje nevolje? Zar sam to zasluio posle svega to sam ti uinio?
Dve stotine hiljada godina pruao sam samo najbolje ljudima i evo
hvale koju dobijam za to!"
"Uopte mi nije jasno kako me podnosi", ree Bernard. "Jednog
ovakvog valjivka i nezahvalnika kao to sam ja."
"Hajde, samo napred, poniavaj me", uzvrati unak. "Ba te briga za
moja oseanja. Hajde, samo nastavi da se naslauje lutkicom!"
"I hou", ree Bernard, "ako me malo bude ostavio na miru."
"A, upamtiu ti ovo", zapreti mu unak. "Samo ti ekaj!" On se
iskljui uz zvonki klepet, izbacivi pri tom gust oblak ai u vazduh.
Bernard stavi ruku preko ustiju i nosa i nastavi osmatranje.
Pekir je bio taj koji mu je privlaio naroitu panju. Motrio je
devojku ve dva dana i primetio je kako postaje sve samopouzdanija,
ak nehajnija, u sticanju zdrave preplanulosti. Pomno se upiljio u nju,
nadajui se da e videti kako se pekir pomera jo malice dole, ali
poto se ovaj nije micao, to je verovatno znailo da devojka spava, on
nevoljno podie dogled prema vedrom nebu gde su se tri svemirska
broda oprezno sputala. Praste cevi lesera virile su iz svih zamislivih
izboina i udubljenja na njihovim trupovima, polako se pomerajui i
tragajui za stvarima koje bi satrle. Dole se mogla videti itava
menaerija, raanajui tu adaje, letee konje i razne druge proizvode
sumanutog eksperimentisanja sredinjeg mozga sa protoplazmom, ali
sve to nije privuklo panju brodova. Na tlu su se takoe nalazili neki
preasni i veoma osetljivi paganski bogovi, podozrivo promatrajui
kako se brodovi sputaju i spremni da se uvrede i na najmanji povod.
Bernard se upita ta e se dogoditi kada iz jednog broda izie Gvozden i
pone da se obrecuje na njih na svoj uobiajeni nain.
To bi moglo biti zanimljivo i veoma korisno iskustvo.
Bernard za trenutak spusti pogled na usnulu sobaricu, koja je hrkala
otvorenih ustiju i to prilino buno, a zatim se brzo usredsredi ponovo
na sputanje brodova. ak tri letelice i to posle svega dva dana!
Odailjanje tri broda bez estomesenog ekanja na napismeno
odobrenje iz glavnog taba carstva ve je samo po sebi predstavljalo
izuzetan podvig, koji je i te kako govorio o zapovednikovoj
samostalnosti, odvanosti i gluposti. Da je stvar izvedena samo za dva

dana bilo je gotovo neverovatno. U glavi mu se zavrte pri pomisli na

planine crvene trake koje su morale biti proeljane da bi se obezbedilo
sputanje tih brodova. Bernard se za trenutak zapita da li e general
Supersoko biti kadar da opravda taj neoprostivi prekraj vojne
neefikasnosti; ukoliko stvar ikada izbije na videlo, kola e se slomiti na
njegovim leima.
Zamak se nalazio na vrhu jedne zastraujue planine, sa kulama koje
su se prezrivo uzdizale povrh okolnog predela, nadnosei se nad uboge
teake kolibe poput kakve none more. Okruivali su ga velianstveni
bedemi i jedan anac koji je silno zaudarao i za koji se prialo da u
njemu obitavaju neke nepojamne i veno gladne zveri. Niko ih, dodue,
nije video, ali nou, naroito pri punom mesecu, mogli su se uti jezivi
zvuci. Oko tog anca nalazio se jo jedan, upotpunjen zailjenim
motkama, biljkama-mesoderima i ostalim neprijatnostima, ija je svrha
bila da se obeshrabri ak i najodluniji teak u pokuaju da krene u
pravian osvetniki pohod protiv gospodara zamka. Sa druge strane
odbrambenog kompleksa pruala se sumorna pustopoljina sa
smeuranim vresom nezdrave boje, odakle su se nou dizala neobina
isparenja, presijavajui se jezivom, mrtvakom svetlou. Ponekad, za
punog meseca, moglo se videti kako grof tri vresitem, viui i smejui
se poput ludaka, na ta mu je pojas magle koji se polako irio uzvraao
jo groznijim kikotanjem. U tim trenucima on je podseao na kakvu
utvarnu, bezoblinu sen, ili pre na gladnog, lepravog imia-vampira,
a narednog jutra, nakon tih zastraujuih izleta, neki enski lan okolnih
seljakih porodica budio se sa akutnom anemijom, ako bi se uopte
probudio.
Gvozden je odluio da spusti brodove upravo na to vresite, znajui
da e Bernarda pronai negde u blizini; sputanje je izveo uz sve
uobiajene mere predostronosti, ukljuujui tu obilato korienje
otrovnih gasova, tekog zraenja i neprekidno ukljuenih lasera. Bradati
bogovi posmatrali su to namrtenih lica i uz neprekidno zloslutno
mrmljanje. Nakon to su unitili pretean deo grofovog igralita za golf,
a od rasadnika rododendrona, kojim se diila gospodarica zamka,
nainili gomilu crnog, razletelog pepela, brodovi su se konano spustili
na tle koje se puilo; otvorena su vrata jedne vazdune komore i napolje
je izbaen da bude upucan jedan vojnik, koji se estoko opirao. No,
poto nije bilo nikakvog pucanja, za njim je prokuljalo jo vojnika,
opremljenih orujem runog izgleda i sa izrazima budalasto blaenog

cerenja na licu, karakteristinim za ljude nakljukane pilulama za

Mladost. Za njima je krenulo medicinsko osoblje, opskrbljeno
zastraujuim brizgalicama; odmah su stali da zabadaju tupe igle u sve
nadlaktice na vidiku. Rastavljena je postaja za prvu pomo, snabdevena
prigodnim vealima, za sluaj da se neki vojnik udronja. Poloen je i
jedan crveni tepih. Konano, uz gromko trubljenje truba i jednoglasan
jecaj bola iz grla vojnika, na ulazu vazdune komore pojavie se najpre
uglancane izme, a odmah potom i pretee oblije Gvozdena, koji se
sav puio od srdbe i obasipao psovkama sve koji su mu bili u
vidokrugu.
"Mekuci!" razdra se on svojim uobliajenim gromovitim glasom,
od koga se zemlja tresla, uputivi im istovremeno krvoedan pogled.
"elite li da pocrkate, a? Odgovorite!"
Oni mu uzvratie potvrdno.
"Dobro", uzvrti im on, "jer, tako mi vraga, uskoro ete svi pocrkati.
A sada, evo ta vam valja initi, pacovine nijedne..."
Bernard, koji je premro od straha kada se Gvozden pojavio, sada
ponovo poe da die i uz veliki napor volje obuzda nekontrolisano
drhtanje. Uasan glas razlegao se sve do kule, snaan, prodoran i
nadasve zastraujui; neumorno je stao da izlae vojnicima, na sasvim
odreeni nain, Gvozdenovo miljenje o njihovim pravima da ive, o
njihovim fizionomijama, o njihovom moralu, o njihovim mrtvim
precima i o sumnjivim ugledima njihovih majki. Bio je veoma
podroban, ne ostavivi nijednu uvredu samo nagovetenu ili
nedovrenu.
A onda spazi bogove, koji su jo stajali zbijeni u grupi, posmatrajui
vojnike i mrmljajui neto meu sobom. On prekide bukvicu.
"ta je ono?" zabrunda, uputivi bogovima kolerian pogled.
"Civili? Mrzim civile!" On se zabulji u njih, otro im promatrajui
duge, bele brade, lovorove vence koji su im krasili preasne glave,
odore sa kratkim rukavima ija se duina sputala do kolena, otkrivajui
im goljave noge i prljave, ravne tabane, koate vratove i artritine
ruke. Rujno rumenilo polako mu obli lice. "Hipici!" uzviknu on.
"Uljivi, drski snobovi! Intelektualci! Pacifisti! Komunjare! Nakaze!
ta pa vi radite ovde, sto mu vragova? Brzo, da ujem!"
Jedan od bogova ree neto nerazgovetno. Gvozden stade da
poskakuje i da urlie na njih, zauzdavi se tek onda kada je iscrpeo ceo
inventar psovki. A zatim se okrenu prema svojim uasnutim vojnicima i
izdade im nareenje da otvore vatru. Bogovi su ga popreko gledali, ali

niko mu nije odgovorio.

Oglasio se zvuk savreno skladnog i uvebanog pripremanja za
paljbu pogubnog energetskog oruja. A onda blesnu plotun i bogovi
iezoe usred zaslepljujue, nesnosne kugle potpunog unitenja.
Bernard je morao da odvrati pogled kako bi zatitio oi od razornog
sjaja i on ga skrenu na sobaricu, koja se u meuveremenu probudila.
Ona pogleda prema njemu i namignu mu. Usne joj se izazovno
pomerie, ali buka koja je dopirala sa polja onemugoavala je da se
razaberu rei. No, nesumjivo je posredi bio otvoren poziv da joj se
pridrui i poini sladostrasan preljubniki in. Ve je gotovo mogao da
oseti kako mu se oko lea obavijaju njene vitke noge. On poe da se
znoji od rasplamsale poude, tako da mu je bio potreban nadljudski
napor da bi se vratio u stvarnost. Podie pogled prema vresitu i
ustanovi da je paljba prestala. Vojnici su stajali u malim grupama, dok
im je oruje visilo u mlitavim rukama; netremice su zurili prema
izrovanom, dimnom terenu gde su se do malopre nalazili bogovi.
Bogovi su, meutim, tamo i dalje bili, sa odorama od kojih su ostale
samo nagorele prnje, sa tinjajuim, preasnim, sedim bradama, sa
kosom koja je veselo plamtela. Laseri su izdubili duboku rupagu u tlu i
oni su stajali u njoj, crni, nepomini i srditi. Vie se nisu domunavali
meusobno - sada su se drali; a vazduh oko njih je podrhtavao i crneo
se od nepojamnih oblija, koja su se vrtela, namotavala i gamizala,
pokazujui eljusti, kande i oi koje su se jezivo caklile. Gvozden se
izbulji u te prikaze, a vojnici stadoe da uzmiu prema brodu, svesni da
su se konano suoili sa neim to je bilo gore od njega.
Oblija se pokrenue napred. Vojnici su za trenutak zastali pred
brodovima, nesigurno podiui oruje da jo jednom pokuaju, dok je
Gvozden urlao iza njih: sledeeg asa zavlada pravi haos. Vojnici se
dadoe u trk, gubei uz put laserske pitolje i puke, ali bili su hvatani
pre no to su stigli na naine dva koraka. Medicinari su pokuali da se
odbrane svojim pouzdanim pricevima. Tamna oblija beumno se
razmilee po tlu, razorivi brodove ve samom svojom teinom;
raskomadali su svakoga ko bi im se naao na putu, a nisu prezali ni od
drugih, jo uasnijih naina unitenja. Razlegla se grmljavina kao od
hiljadu vodopada, priguivi sve krike i zvuk cepanja metala. U toj
tutnjavi povremeno se gubio ak i zagluujui glas Gvozdena. On je
stajao usred opte pometnje, zastraujue oblije, od koga su se trgle
ak i ove paklene utvare i ustuknule obuzete uasom.
Jedna taka tame iznenada se pojavi u vazduhu ispred Gvozdena,
brzo se pretvarajui u uskovitlanu jamu neprozirnog crnila. Jamom

stadoe da gamiu magle, sve bre se okreui; i dok su se tamne utvare

povlaile, jedno oblije poe da se postvaruje u jami, posegavi
uasnim rukama prema Gvozdenu, dok su mu oi - ako su se uopte
tako mogle nazvati - plamtele zelenim, treperavim ognjevima. Razlegao
se miris sumpora, praen lelekom mnogo hiljada veno prokletih
grenika. Gvozden je konano sreo vee udovite od samoga sebe.
Bernard odvrati pogled, bled i uzdrhtao, i nesigurno krenu prema
vratima koja su vodila u unutranjost zamka. U pozadini, Gvozdenova
rika meala se sa jeanjem nepojamnog stvora, pojaavajui se i
prepliui, da bi se dva glasa konano slila u jedan. A onda ta buka
naglo prestade i nadalje se moglo uti jedino uasno, prigueno
cvilenje. Bernard zatvori vrata za sobom i teturavo krenu niz stepenice.
Samo je u magnovenju spazio oblije u uskovitlanoj magli, ali i to je
bilo vie nego dovoljno. Sumnjao je da e ikada ponovo biti u stanju da
se smeje.
Ve je gotovo stigao do dna zakrivljenog stubita, kada se pred njim
otvorie jedna mala vrata i jedna bela ruka mahnu mu da ue. U tami
koja je vladala unutra jedva je mogao da razabere smeak kojim ga je
doekala sobarica.
Zar posle svega to se dogodilo, pomisli on. Pa ona nema nimalo
stida.
Ruka se povue u tamu i Bernard krenu za njom. U prostoriji se
malo ta moglo videti, ali zato se moglo mnogo osetiti; sobarica nije
bila nimalo sklona okolienju i pokazala se jo bestidnijom. Bernard
odlui da je prezre.
"Ja sam Fani Hil, ako moj gospodar nema nita protiv", prodahta mu
ona na uho. "Postoji li bilo ta to moj gospodar eli od mene?"
"Nego ta", prostenja Bernard. Pokuao je da je uhvati, ali ona se
beumno izmakla i pozvala ga sa drugog kraja prostorije.
"Gde bejae, gospodaru? ekam te!"
"ekaj, ekaj!" prodahta Bernard. "Odmah stiem!" On pouri
prema devojci, balavei od poude, ali nalete na neto vrsto i spotae
se; dok se dizao, raznobojne zvezdice igrale su mu pred oima, ali on
ipak nastavi prema glasu koji mu se rugao. Poeo je posvuda da nailazi
na prepreke - stolove, stolice, zidove, pa ak i na jednu divnu, nagu
statuu, za koju je tek posle nekoliko trenutaka strastvenog grljenja
ustanovio da nije iva. Poeo je da mu pada mrak na oi.
"Nemam nita protiv dobrih ala", uzviknu on, "ali ovo je ve
previe. Gde si sad?"
"Ti si mlad i sposoban ovek", obrati mu se divan enski glas, na

samo nekoliko ini od uha. "eli da..."

Bernard se izvi u stranu i u rukama mu se nae gomila neeg
etvrtastog, hladnog i metalnog. Svetlo se upali i on shvati da se nalazi
usred prostrane spavae sobe, drei roboprijatelja u naruju. Iz ovoga
su se razlegali taktovi pesme 'Romanza d'Amour', praeni starom
laskavom tiradom o tome kako je on mlad i sposoban ovek. Bemard
ispusti roboprijatelja na pod i estoko ga ritnu nogom.
"Sta sve ovo znai?" zabrunda on. "Ti vraja limenko, ta si sad
zakuvao? Kako si dospeo ovamo?"
Roboprijatelj proviri iza jedne ogromne naslonjae. "Zeli jednu
naroito mladu i draesnu sobaricu po imenu Fani Hil, zar ne? Samo
deset kredita. Samo stavi lovu na moj jezik, hvala."
Bernard napravi tri koraka napred i epa roboprijatelja pre no to je
ovaj stigao da ponovo utekne. "Hoe mene da navue da ti calnem
lovu, a, nakazo?" On podie roboprijatelja koji se divlje otimao i ponese
ga prema prozoru koji je gledao na kanal. Nekoliko udovinih oblija
plovilo je po ustajaloj vodi, ekajui da neki manijak pokua da prodre
u zamak. On otvori prozor i iznese roboprijatelja napolje.
"Pravi smetnje slobodnom preduzetnitvu!" razdra se roboprijatelj
uasnuto. "Nee se izvui nekanjen zbog ovog! Putaj me!"
"Smeta dami!" odbrusi mu Bemard.
"Kada bolje razmislim", prostenja roboprijatelj, ne skidajui oi sa
kanala, "ne bi bilo zgodno da naplatim punu cenu od jednog dobrog,
starog prijatelja kakav si ti. Samo jedan kredit! I moe uiniti sa njom
ta ti je volja, ba sve. A ja u se pobrinuti da ti pred vratima svira
violina - i to sve vreme. A sad me putaj ve jednom !"
"Stvarno to hoe?" upita Bernard.
"Jo pita!"
"Vrlo dobro", ree Bemard i rairi ruke. Roboprijatelj se sunovrati
pravo u kanal, gde se gladna oblija odmah ustremie na njega, borei
se meusobno da se domognu to boljeg komada. "Pedeset centi!" uspe
on da uzvikne pre no to se eljust najbre zveri sklopi nad njim.
Usledio je zvuk tekog gutanja, ali udovite gotovo odmah izbljunu
roboprijatelja. Bernard polako zatvori prozor i okrenu se prema
sobarici, koja je leala u izvajanoj postelji, oslonjena o draesni lakat,
posmatrajui ga veselim, netreminim pogledom.

12.
epurei se, Bernard krenu sveanim stubitem, koje je vodilo u
veliku salu za prijeme Drakulinog zamka, slian kakvom pevcu koji se
vraa kui posle uspenog dana u kokoinjcu. Bio je odeven u
maralsku uniformu renonskih svemirskih snaga ureenu zlatnim
iritima, sa razvijorenim ogrtaem, laserskim pitoljem 'Oznaka VIII'
optoenim zlatom i ceremonijalnim bodeom opakog izgleda, ija je
drka bila ukraena dijamantima i sedefima. Na glavi je imao naherenu
apku, obilato iskienu zlatnim ukrasima i orlovima sa rairenim
krilima. Pod levim pazuhom zgodno je smestio pozlaenu maralsku
palicu, na ijem je jednom kraju domiljato bio skriven upalja za
cigarete, a na drugom mali, ali efikasni laser 'Oznaka II'. Drao je glavu
visoko, ali mu je duh bio prilino nisko. Susret sa Fani Hil pokazao se
katastrofalan po njegovo samopotovanje; jo ga je obuzimala jeza pri
pomisli na to. On krenu niz stepenice, psujui u sebi sredinji mozak,
koji nikako nije uspevao da malo obuzda svoju prljavu matu. Fani Hil
nije, naime, bila ljudsko bie; predstavljala je ivu orgiju,
personifikaciju svega razvratnog, nesvetog i izopaenog u jednom
potpuno trulom svetu. Pored nje mukarac se morao osetiti inferiorno.
Ba sam imao uljiv dan, pomisli on dok je izlazio u dvorite,
iskezivi se straarima, koji su teturavo promakli pored njega, kupajui
se u znoju, nakon to su podigli pokretni most pred no. Ponienja, sva
sama ponienja. Grof ga je prezirao, a Teri se ophodila prema njemu
kao da je kakav psi. A onda, povrh svega, jo i ta sobarica, sa duom
poput gomile smea i telom suludog akrobate. Bilo je to vie nego
dovoljno da i jedan odrastao ovek brizne u pla.
On je uz to bio i oenjen ovek, to je ve samo po sebi bilo
dovoljno da se osea potiteno. Negde u ovom visokom zamku, upravo
ovog trenutka, Teri ga je ekala da se vrati pod otkrilje brane sree, to
je znailo bar tri dobra sata priguenih jecaja, dahtavih pogleda i
izgrienih usana, pri emu je sve to bilo sraunato da mu stavi do
znanja kako je pravi muitelj svoje ene i valjivi nitkov, koji nikako ne
zavreuje svu njenu neizmernu ljubav.
U stvarnost ga je vratila silna gungula, koja se podigla negde od
glavnog zasvodenog ulaza zamka. uli su se urlici nepojamnih
stvorenja iz kanala, zvuci eljusti koje komadaju meso, zapomaganja i
rasprskavanja tamne vodurine. Sa spoljnjeg zida otkidane su velike
kamene gromade, a potom prilino estoko bacane. Bernard zastade i
oslunu. Verovatno je posredi neki idiot iz oblinjeg sela, uhvaen kako

pokuava da se uunja u obeanu zemlju. On tuno odmahnu glavom i

nastavi da koraa. Neki ljudi se nikada ne opamete, pomisli on, setno
uzdahnuvi.
Stigao je do zasvoenog ulaza kada se ubilaka graja konano
primiri i sve utonu u zloslutnu tiinu, koja, meutim, nije dugo
potrajala. Samo trenutak potom kapija se uz tresak rasprsnu pri emu se
unaokolo razletee reetka sa iljcima na vrhu i dobar komad zida.
Parii poletee na sve strane, a velike gromade stadoe da padaju sa
kula koje su stajale povrh zasvoenog ulaza, rasprskavajui se o
kaldrmu i podiui u vazduh oblake sive, zaslepljujue praine. Za
trenutak se mogao videti jedan straar kako se stropotava sa
grudobrana, uporno pokuavajui da navue pantalone dok je padao; za
njim se odmah sunovratila i jedna zgodna sobarica, sa kojom je
provodio samotne asove na strai. Iz oblaka praine razlee se
neljudska, srdita rika i napolje izroni jedno udovino oblije, pomamno
razmahalih ruku, razderane uniforme, sa krvavim i izoblienim licem
koje je uterivalo strah u kosti, psujui kao sam vrag i dalje se nosei sa
jednim od nepojamnih stvorenja iz anca. Teturavo stupi u dvorite i
stade da ara unaokolo zlim, zakrvavljenim oima. Iza njega gegavo
stupi roboprijatelj, emitujui osokoljujui zvuk fanfara i maui
iskrzanom i mokrom carskom zastavom, koja mu je virila iz razvaljenog
stalka na leima. Galantna povorka krenu napred kroz pljusak kamenja i
raskomadane drvenarije, sve dok im pogled u istom trenutku nije pao na
Bernarda.
"Ukeb'o sam te!" razdra se Gvozden i suknu napred, ispruivi
okrvavljene ruke da zgromi Bernarda, kome se oduzee noge.
"Ukeb'o sam te!" razdra se roboprijatelj potpuno na isti nain, takoe
suknuvi napred, korak iza Gvozdena.
"U pomo!" kriknu Bernard, izvivi se u stranu i tako za dlaku
izbegavi stisak ruku punih oiljaka.
"Sad e mi platiti za sve one uljive smicalice, ti..." zausti Gvozden,
ali izgubi ravnoteu i tresnu o jedan stameni kameni zid, od eka se
nae na tlu, sa idiotskim osmehom na usnama.
"A platie i meni za onu uljivu..." odjeknu roboprijatelj, ali ni on
ne dovri misao, zato to je naleteo na stameno Gvozdenovo telo na tlu.
Bernard nita nije kazao. Stao je da tri kao lud kroz ruevine
zasvoenog ulaza, a onda preleteo preko oba kanala i izgubio se u
maglovitim daljinama crne pustopoljine. Robot se iskobeljao iz klupka
sa Gvozdenom i gegavo krenuo za njim, dozivajui ga glasom mlade i
draesne ene. Kratko vreme zamkom je vladala tiina, a onda iz senki

grubobrana izroni Teri, baci pogled prema prilikama koje su se

udaljavale, pa zadie suknju i dade se u trk za njima, dok su joj divne,
sive oi blistale stranom, nepokolebljivom ljubavlju. Sa neba se
iznenada spusti beli Pegaz i stade da prati grupu na izvesnoj udaljenosti,
i sam praen od strane jednog vampirskog imia, obilato obdarenog
blistavim zubima. Svi zajedno nestadoe u noi, ponevi sa sobom svoje
mrane primisli.
"Ti si mlad i sposoban ovek!" uzvikavao je roboprijatelj glasom
mlade i draesne ene.
"Bemarde!" dozivalaje srceparajue Teri. "Bemarde, dragi!"
"Mamice!" drao se Bernard.
Iza njih, kameni zid srui se na Gvozdena uz tresak koji je konano
razbudio ceo zamak.

13.
Pod sumornim i ravnodunim nebom Bernard je vukao svoje
iznureno telo prema planinskim vencima, iza kojih je leao slavni grad
Renon u svom svom plesnjivom sjaju. Tamo ga je ekao brod i
izbavljenje iz ovog ludog sveta, ali donde je bilo veoma, veoma daleko.
Povremeno je nailazio na sruene kue sa komunikacionim
ekranima, preko kojih je iz sve snage nastojao da uspostavi neku vezu i
tako dobije pomo da se vrati na brod; ali ili se sredinji mozak pravio
gluv ili su ekrani bili propali kao i kue u kojima su se nalazili, zato to
uopte nikakvog odgovora nije bilo. Nije mu preostajalo nita drugo
nego da nastavi put, praen neumorno brbljivim roboprijateljem. Preao
je preko planina i spustio se u nasmeene doline, krijui se od uasnih
zveri koje su se motale tuda, a ponekad i traei spas u begu od njih.
Nije se usuivao da se na nekom mestu due zadri, zato to mu je
Teri i dalje bila za petama. Ponekad je mogao da je primeti u daljini,
kako mu uporno prati trag i jadikuje o svojoj postojanoj ljubavi
nezainteresovanim stvorenjima koja su ila svojim putem, izvravajui
razne zadatke to im je namenio izopaeni um sredinjeg mozga.
Bernarda za trenutak proe gr saaljenja prema njoj; bila je tako mala,
tako krhka, tako sama, a u oima joj je stajao predivan izraz
preklinjanja. Obuzela ga je iznenadna gria savesti, boljka za koju je do
tada verovao da njega nikako ne moe da snae. On vrati pogled na
sjajnu mrlju koja je stajala na obzorju daleko iza njega i zamisli se. A
onda se seti kako se njeno drhtavo telo pripija uz njegovo, kao i
ljupkog, prastog nosia, iaranog draesnim pegicama, sivih oiju i
divnih ustaca koja su mu priala; bilo je to vie nego dovoljno da se
urno okrene i stane hitro da udaljava od sve blie mrlje, obuzet
oseanjem munine i drhtei od straha.
Nikada nije spadao u lakoverne ljude, a i boravak na ovoj planeti
pruio mu je mnotvo razloga da ne veruje nikome ko bi iz altruistikih
ili nekih drugih pobuda hteo da mu pomogne - ili, to je bilo jo gore,
da mu neto da besplatno. Pribliavao mu se i roboprijatelj, od ega ga
podioe marci i on ubrza korak.
Bernard je tako nepredovao planetom Renon, nailazei na mnoge
neobine prizore i pravei budalu od sebe kad god bi se to dogodilo.
Postojalo je jedno ostrvo, Ogigija, do koga je dospeo u ukradenom
amcu i gde je sreo nimfu po imenu Kalipso, koja je elela da ga zadri
kod sebe sedam godina, na ta on nije pristao. Postojala je i arobnica
po imenu Kirka, koja je poludela pokuavajui da roboprijatelja pretvori

u svinju.
Dok se provlaio kroz neverovatnosti skovane u umu sredinjeg
mozga, morile su ga brige zbog nepravdi koje su ga zadesile, zbog toga
to niko nije mario za njega i zato to je i inae bio krajnje ubog.
Spustio je pogled na izme, koje su potpuno posivele od praine, a
zatim je osmotrio sjajnu crnu uniformu renonskih svemirskih snaga,
koja je sada pre liila na haljetak kakvog siromaha. Za medalje i
epolete, koje su mu u jedno srenije vreme krasile prsa, ispostavilo se
da su napravljene od jevtine plastike, a zlatne earpe izgubile su boju
jo pri prvoj kiici. Zlatom optoeni laserski pitolj bio je neupotrebljiv,
poto je poslednje hice utroio na bandu urlajuih Indijanaca, za koje se,
meutim, ispostavilo da su jedino hteli da postave nekoliko utivih
pitanja u vezi sa najkraim putem do Litl Big Horna. A laser 'Oznaka
II', koji je tako domiljato bio skriven u maralskoj palici, sadrao je
samo jedno punjenje, koje je on grekom upotrebio u sasvim
neprikladnom trenutku, pobrkavi dva kraja palice, to je za posledicu
imalo potpuno unitenje poslednje cigarete i dobrog dela apke.
Ceremonijalni bode predstavljao je samo drku prikaenu na korice.
Korice su bile nainjene od plastike, a teina im je bila poveana
olovnim umetkom, kako bi izgledalo da se u njima odista nalazi pravo
seivo. Sve je to zajedno bilo odvratno.
Dodue, on nije bio sasvim nenaoruan. Na levom bedru oseao je
ospokojavajuu teinu prilino pouzdanog maa runog izgleda, koji je
dobio na dar od jednog mladia drskog pogleda u neobinoj, zlatnoj
koulji, to je projahao pored njega na Kentauru. Naziv maa bio je
Kaliburn, a izgledao je opako, ulivajui poverenje onome ko ga je
posedovao. Dobar prijatelj u nevolji oveku koji zna da rukuje njime,
kazao je momak. Nevolja je, meutim, bila u tome to Bernard nikada u
ivotu nije drao ma u ruci.
Nastavio je put, napredujui preko livada, kroz naputene gradove,
preko brda, a povremeno i ispod njih, saglasno savetu roboprijatelja,
koji je jedino eleo da se to pre vrati do broda i sakrije negde u njemu.
Za tu hitnju ovoga puta postojao je jo jedan razlog pored uobiajenog
kukaviluka: isprekidana izloenost udima prirode poela je, naime, da
ubira svoj danak. Na telu je stala da mu se javlja ra. A i jedna od traka
sa reklamama poela je da se okree unazad. Ovo se silno dopalo
Bernardu i on je jedva ekao svaki novi dan, nadajui se novim,
zanimljivim kvarovima, iji e sve vei broj dovesti najzad do onog
blaenog trenutka kada e cela mainerija konano potpuno otkazati.
Postojao je, meutim, problem hrane, o emu su Bernard i

roboprijatelj esto razgovarali.

"Ali zato nema nikakve rezervne zalihe sa sobom?" pitao ga je
Bernard. "Trebalo bi da ih ima."
"ta fali Kroubulijevim slanim tapiima, molim te lepo?" uzvratio
je roboprijatelj ljutito. "Da moda nisu dovoljno dobri za gospodina?
Sve sami izvrsni tapii, a uz to i veoma zdravi. Obilje kalorija i sve u
tom smislu. Mnogo su bolji od dehidriranih rezervnih zaliha. Uostalom,
ti ne bi mogao da ih rehidrira, poto nema vodu. A kad smo ve kod
rehidriranja - ta kae na jednu finu, hladnu, penuavu kriglu
Barnijevog piva da malo zalije tapie? Jako pivo, ba prava stvar za
iznurenog vojnika!" On mu pokaza sliku penuavih krigli piva, oko
kojih su stajale gomile slanih tapia, od ega Bernardu poe voda na
usta, poto ve dva dana nita nije okusio.
"Daj mi!" zakrklja on, posegavi prema roboprijatelju.
"ta si to, bre, naumio, zvekane?" razdra se ovaj. "Drpie robu, a?
To kota, burazeru. Lovu na sunce!" Roboprijatelj ga zamiljeno
pogleda, zujei od mehanikog zadovoljstva. "Ove poslastice su obino
veoma jevtine i injenica je da njihov ljubazni proizvoa, samo zbog
dobrog srca, gubi na njihovoj prodaji, ali s obzirom na okolnosti
nalazim za shodno da sada malice povisim cenu. Ponuda i potranja,
shvata? Da vidimo, dakle..." On poe da vri raunske operacije, od
kojih se Bernardu kosa digla na glavi. "Petnaest kredita za Kroubulijeve
izvrsne slane tapie i ezdeset kredita za kriglu ledenog, penuavog
piva - to mi izgleda sasvim pristojno. Koliko eli?"
"Petnaest? ezdeset?" Bernard se zabulji u roboprijatelja sa izrazom
neverice na licu. "Pa ti si naisto enuo?"
"Ja sam poslovni ovek. Dakle? Hoe ili nee? Cena e sutra
skoiti, tako da je bolje da kupi odmah, dok je jo jevtino."
"Znai, nee da mi da nita da jedem?" upita Bernard.
"Ni govora! Na ta ti ja liim? Na vojsku spasa, moda, a?"
"Ali criu ovde!" razdra se Bernard. "Zar ne shvata da umirem od
gladi?" On suknu napred sa podignutim maem spremnim da zada
smrtni udarac, ali od gladi mu se zavrte u glavi i on promai
roboprijatelja za dobre tri stope. Ponet zamahom, zatetura se i pade na
tle, umalo se ne nabovi na vlastiti ma. Ostao je da lei na zemlji,
zajapuren od besa.
Roboprijatelj stade da skakue oko njega, obasipajui ga sonim
psovkama.
"Vidi monog marala!" zacereka se on. "Hteo si da me pokrade, je
l' da? Lopuo jedna!"

"Platie mi ovo jednog dana." uzvrati Bernard. "Samo ekaj! Tako

mi boga, ja u..."
Deo jednog kaktusa opakog izgleda naglo se razmaknu i ispod se
ukaza blistavi zvunik.
"Da, ovde sam", oglasi se sredinji mozak, "ali ne nadaj se nikakvoj
pomoi od mene! ta je bilo ovoga puta?"
Bernard se upilji u kaktus, ne verujui vlastitim, zakrvavljenim
oima. "Jesi li to ti?" upita on. "Moj dobar prijatelj, sredinji mozak?"
"A koga si drugog oekivao?"
"Nisam dva dana nita okusio", ree Bernard smrknuto. "Ima li
neto za klopu?"
"Crk'o dabogda", uzvrati kaktus.
"I hou, ne sekiraj se."
Kaktus se nae nad njega, neiskreno se cerei blistavim zvunikom.
"Da li bi ti se dopalo da se uhvati ukotac sa ivotinjom koja ima
pedeset kosmatih apa, otrovne zube, a uz to je i besmrtna?" upita on.
"Ne bi!"
"Ali ipak hoe", uzvrati mu kaktus, "im te se budu doepali ratnici
Hana. Da se opkladimo?"
"Umukni!" uzvrati Bernard. "Ne elim da razgovaram sa tobom!"
"Samo napred!" prodra se kaktus. "Samo napred, vreaj me do mile
volje! Ali nemoj mi doi na kolenima kada se nae u kripcu, jer ti
neu pomoi." On ispljunu nekoliko otrih bodlji na njega, uasno se
kikoui. Bernard nita nije odgovorio, delimino zato to mu na pamet
nije padalo nita dovoljno prikladno, a delom zbog toga to mu je
panju privukao zvuk neeg to se pribliavalo kroz vazduh iznad
njega. On podie pogled.
I ugleda letee koije kako se ustremljuju ka njemu, sa zapregom od
dva jarca. On se priljubi uz tle, viui neto nepovezano, a koije
promakoe na svega nekoliko ina povrh njegove glave. Kada je
ponovo podigao pogled, koije su ve bile udaljene stotinu jardi,
progonei uasnutog roboprijatelja u irokim krugovima. U njima se
nalazio jedan krupan, snaan mukarac, ija se dugaka kosa leprala na
vetru; drao se i vikao na sav glas za robotom. U ruci je imao veliki
eki, koji je koristio da bi za sobom bacao munje i gromove.
"Tako mi Odinovog oka!" urliknu on. "Vi pakleni crvi! Gamadi!
Torova srdba se probudila! Okrenuli ste se protiv vaeg Jarla, je l' da?
Robovi! Kmetovi! Tako mi radosti Valhale, ovo nee proi nekanjeno!
Stoj, slugo gmizava! Stoj, kad kaem!"
Rei se pretopie u riku istog besa, dok su koije jurile za robotom

koji je ciao i vritao. Bernard se pridie, podboivi bradu, a onda poe

sreno da se osmehuje, zaboravivi na trenutak na glad. Moda stvar i
nije ispala tako ravo, na kraju krajeva. Stavie, sada je veoma
obeavala.
"Ba lepo", prodahta on, munuvi kaktus nogom. Ovaj ga istog asa
zasu kiom otrovnih bodlji, psujui ga pri tom prodomim glasom.
Odmakavi se na bezbedniju razdaljinu, Bemard se ponovo spusti na tle
i nastavi da uiva u predstavi.
"Stvarno arobno", uzdahnu on.

14.
Nakon to je krupnom ratniku u leteim koijama polo za rukom da
pretean deo dobrostojee zelene ravnice pretvori u zadimljenu pusto,
on napravi irok krug u vazduhu i ponovo se ustremi prema Bernardu.
Nije ga, meutim, napao, nego se uz gromki tresak spustio na tle samo
in od Bernardovih nonih prstiju i pogledao ga odozgo, cerei se kroz
zamrenu bradu.
"Uspeo sam, zar ne?" ree on ponosno, busajui se u kosmata prsa.
"Tako mi Odina! Saterao sam onom paklenom psu strah u kosti, je l'
tako?" On vedro pogleda Bernarda, oigledno oekujui pohvalu za
svoj podvig.
"Ko si, bre, ti?" upita ga Bernard.
"Ja?"
"Aha, ti."
"Ja sam moni Tor", uzvrati ratnik, nagnuvi se nad njega i
zapahnuvi ga oblakom neprijatnog zadaha. "Ba sam zgodnu stvar
izveo, zar ne? Al' se sav udronj'o, a?"
"Ali jo je iv", ree Bernard. "Jo ga ujem kako se dernja tamo."
"U stvari", ree Tor, "ja sam u dubini due miroljubiv."
"Samo sam hteo da ga malo zaplaim. Zar eli da ubijem to siroto
stvorenjce, a?"
Bernard uoi tog asa veliki bed sa natpisom VODITE LJUBAV NE RAT na kosmatim prsima i uzdahnu. "Pomislio sam da tamani sve
to ti se nae u vidokrugu - iz razonode. Uopte mi nije palo na um da
si miroljubiv."
"Stvari su se promenile", ree Tor. "Osim toga, starim."
On se nae i bez tekoa podie Bernarda u koije. "Hajd'mo!" ree.
Bernard naglavce pade na gomilu oguljenih stabala i zabulji se u
zamiljene oi jednog dinovskog vepra. Ovaj mu se neprijatno isceri,
pokazavi pri tom poutele zube. Bernard munjevito ustuknu, posegavi
obema rukama za maem. "ta je, bre, ovo? Hoe da me ubije? Izvadi
me odavde!" razdra se on.
"Ne dernjaj se!" ree mu Tor preko ramena. "Moe da izgubi ivce."
"Da se ne derem?" uzviknu Bernard. "Ja? Misli da sam se uprpio,
ta li?" I dalje je uzmicao pred veprom koji se veselo pribliavao, drei
ma ispred sebe u drhtavim rukama. "Skloni ovo udovite od mene ili
u ga iseckati na rezance!"
Tor obmota uzde oko ogromnih, kosmatih aka, coknuvi jezikom u
znak podstreka jarcima. "Dobro, ubij ga", ree on. "I tako emo ga

pojesti kad se vratimo kui. Pazi samo da mu ne slomi neku kost."

"Moj ma je uasan i nepobediv", zabrunda Bernard, udaljujui se
od krupne ivotinje. "Raspolutau ga ako bilo ta pokua. Zato ne
smem da mu slomim vraje kosti?"
"Zar hoe da bude hrom do kraja ivota? Osim toga, to boli."
"Ma ta me briga!" frknu Bernard, skrivajui se iza Tora i
pomaljajui samo nos prema vepru.
"Ne zna ti Sehrimnira", ree Tor.
"Ma znam ga odlino. Ako mi se priblii jo korak, tako mi boga ja
u ga..."
"Umukni!" riknu kaktus.
Uz estok trzaj koije se vinue u vazduh, od ega Bernard zamlatara
rukama i nogama, naavi se na podu i derui se i psujui iz sveg glasa.
Kada su se uspeli, on skliznu do stranjeg dela koije, gde nalete na
postojan drveni zid; ostao je tu da lei, i dalje psujui u nastojei da
doe do daha.
"Misli da mi to moe uiniti?" povika on mahnito, upinjui se da
se pridigne na noge. "Misli da ne mogu..."
Dinovski vepar najednom izgubi uporite i teturavo se srui ka
njemu, pri emu su mu se kopita, noge i zubi razleteli u svim pravcima.
Sudarili su se uz gromki tresak i zvuk cepanja drveta. Kada se dim
raziao, ogromno veprovo truplo poivalo je nasred Bernarda. Bernard
je bio potpuno zatrpan; mogao se videti samo mali deo njegovog
uasnutog lica, koje se borilo da doe do daha ispod tekih, smrdljivih
naslaga drhtavog sala. Tor osmotri prizor jednim okom i prasnu u
grohotan smeh. Vepar pognu svoju kolosalnu glavurdu i strasno liznu
Bernarda posred lica.
"Dopada mu se!" ree Tor, iznenaen. "Vidi!"
"Gvaaaaaarkh!" prostenja Bernard besno.
"Kako da ne", uzvrati Tor. "Samo ti kai!"
Nekoliko burnih asova kasnije Bernard je sedeo oslonjen o grubo
istesan drveni sto u velikoj dvorani Valhale, vidajui izmrcvareno telo i
pijuckajui estoku medovinu iz ogromnog roga, napunjenog do vrha.
Zlatna tenost veselo se penuala i klokotala u taktu udaraca blistavih
irokih maeva, ija je jeka dopirala iz sredita kvadrata omeenog
dugakim stolovima koji su se pruali du aavih zidova; u kvadratu
su dva borca golih prsa pokuavala da jedan drugome iupaju srce. Krv
je prskala unaokolo, a vazduhom su leteli razni delovi tela, pozdravljani
bunim nazdravljanjem skupa koji se oigledno dobro zabavljao. O

toku bitke moglo se suditi jedino po estini nazdravljanja, budui da je

dvorana bila ispunjena silnom rikom i gustim dimom otvorenih vatri,
koji, zbog nedostataka odaka, nije imao gde da odlazi, tako da se
zadravao u prostoriji, samo povremeno doputajui da se nazre neto
dalje od roga sa piem. Opori miris dima bio je vrlo snaan, to,
meutim, nije bilo ravo, s obzirom na to da je vonj monih ratnika bio
jo neprijatniji.
Bernard je povraao, pio, pa povraao ponovo, zastavi jedino da bi
se pridruio usklicima odobravanja kada bi neka ruka, noga ili nosina
prohujala vazduhom, ili da otkine kakvo dobro pare ilavog mesa
vepra Sehrimnira, koga je sadistikim zadovoljstvom isekao na komade
pre nekoliko asova.
Pir je sve vie uzimao maha, sudei bar po tome to se unaokolo vie
nije mogla videti nijedna trezna osoba. Graja je bila nesnosna, a
veseljaci koji su je dizali - kada bi se dim dovoljno raziao i tako
omoguio da se baci pogled - izgledali su u podjednakoj meri
jedinstveni i zastraujui kao i njihov nain razonode. Bili su to ljudi,
bar veinom - s naporom je uspevao da razabere jednog visokog,
mravog oveka, udaljenog nekoliko sedita i odevenog u crno, sa
arhainim cilindrom na glavi, koji je uzbueno gestikulirao, govorei
neto visokim, prodornim glasom; neto dalje od njega sedeo je jedan
drugi, krupan ovek, u odori kratkih rukava, sa tekim, zlatnim
narukvicama oko zglobova i sa dva majmuna na ramenima. Smejao se
gromko i mono, treskajui maem po stolu kad god bi neko od boraca
uspeo da podvali svom protivniku kakvom naroito prljavom
smicalicom. Bile su tu i adaje, velianstveni rubini i smaragdi, iz ijih
je vratova izbijao plamen ute boje, kao i jedna stara, debela gospa sa
blistavom krunom na glavi i dva lava koja su joj uala uz noge; bile su
tu i zlatokose deve u belim odorama i sa kupastim ukrasima na glavi,
kao i bradati oveuljci odeveni u sivo; postojala su i druga stvorenja,
poluljudi, a polujarci, koji su radili izvesne radnje sa tamnokosim,
vitkim devojkama, ovenanim i oskudno odevenim u labavu, belu
odeu. A tik uz Bernarda sedeo je jedan debeli starac, okrunjen vencem
od vinove loze, koji je promuklo pevao na nekom nepoznatom jeziku.
Bilo je tu i kraljeva, vitezova i kurtizana, koji su terevenili, psovali na
pasje ime i vodili ljubav, tu pred oima cele bulumente. A daleko na
drugom kraju dvorane pune dima, sedei za velianstveno izrezbarenim
stolom na izdignutom postolju, nalazio se Gospodar Bogova. Bernard je
samo jednom uspeo da ga podrobnije osmotri. Bio je to pravi din od
oveka, sa ogromnim prsima pretrpanim zastraujuim miiima,

odeven u plavi triko i tamnocrveni, talasasti ogrta, koji mu se sputao

sa prekomerno krupnih ramena. Kosa mu je bila crna i sjajna, vilice
vrste i etvrtaste, beskompromisne, a oi duboke i tinjajue, dok mu je
na monim prsima stajalo ispisano slovo 'S', zaslepljujue zlatno i
smeteno u trougao blistavobele boje. Bio je to pir bogova, gozba
vesele i nesputane radosti slavne Valhale, gde su svi bogovi oveka
iveli krajnje razuzdano, nakon to ih je sazdao sredinji mozak. Nije
nedostajalo ni jedno jedino boanstvo; Bernardu se ak inilo da je
primetio i zastraujueg doktora Imanuela Amisova, ludog naunika
koji je predstavljao boga svih robota i mehanikih ljudi, kao i osnivaa
uasne lige 'Smrt oveku!'. Bio je visok osam stopa i sedeo je za jednim
stolom na drugom kraju ogromne dvorane, razgovarajui sa svojom
pomonicom Suzi Kaligulom i kolegom doktorom Rotvangom, za koga
se prialo da je svojevremeno napravio Suzi Kaligulu iz gvourije,
koju je pokupio na nekom otpadu, dok je mesec bacao svoj avetinjski
sjaj celim svetom, a svi vragovi pakla urlali i zapomagali za milost.
Oblaci crnog dima potpuno su ih skrivali od pogleda, a kada se dim
malo kasnije naas raziao, vie ih nigde nije bilo. Bernard se osvrnu po
dvorani, oseajui se sve nitavnijim sa svakim minutom koji bi minuo.
"To su, dakle, bogovi", promrmlja on smrknuto. "Nadam se da e
slomiti vratove, svi redom."
"Svi su ovde bogovi, sem jednog", obavesti ga rog iz koga je pio.
"Zapui zato pljucu ili u ti sunuti otrov u medovinu!" Rog ljutito frknu
na njega.
"Ponovi ti!" uzviknu Bernard. "ta radi u mojoj medovini, a?"
"A koga si oekivao, molim te lepo? Zar misli da uivam u tome da
te pratim na svako uljivo mesto gde nabasa? Zato, bre, jednom ne
ode na neko fino i isto mesto, umesto da svakim korakom tone u sve
vei glib? Ima li ti, bre, uopte neku prefinjenost?"
"Nisam doao ovamo svojom voljom", uzvrati Bernard. "Dovukli su
me. Zar sam ja zbog toga kriv?"
"Najpre Zlatni krik", nastavi rog ledenim glasom, "pa zatim ovo.
Kako ti samo uspeva da te uvek odvuku na najozloglaenija i
najprokazanija mesta? A ti ni prstom ne mrdne da se izbavi! ovek bi
pomislio da e ispoljiti zahvalnost zbog moje ljubaznosti da ti pruim
nezaboravni medeni mesec u zamku grofa Drakule, ali ne! Ti si stao da
vrea sve uene i mudre ljude koje sam stvorio samo tebe radi, a onda
si jo zaveo onu sirotu Fani Hil kao neka ivotinja, pa si, povrh svega,
ostavio draesnu enicu! Da li tako neto dolikuje jednom gospodinu?
Ba si uprskao stvari!"

"Nisam ja nikakav gospodin", ree Bernard. "Znam, ne mora da mi

kae."
Usledila je duga tiina, a onda se rog ponovo oglasi: "Da sam mlada
i zgodna ena, da li bi i onda postupao ovako sa mnom?"
"Bih."
"Najlepa i najpoeljnija ena na svetu?"
"E onda bih te povalio smesta. ta ti sve to znai?"
"Ali u pitanju je samo razlika u spoljnjem izgledu", primeti rog. "A
ta je sa mojom duom? Sa mojom unutranjom lepotom? ta je sa
mojom oseanjima? Kako tu stoje stvari?"
"Kako stoje stvari? Jesi li ikada probao da povali jedan uljivi rog?"
procedi Bernard. "Nisi, je l' da. E pa lepo. U tome je razlika."
"Ali da sam ja najlepa ena na svetu i da te volim i da udim za
tobom plamenom eljom i da sam spremna da izdrim sve samo da
budem u tvojoj blizini? Da li bi me onda bar malice voleo zauzvrat?
Samo malice?"
"Ni mene niko ne voli", ree Bernard, osetivi saaljenje prema
samome sebi. "Ne gnjavi me, bre, uljiva maino."
"Ali ja te volim!"
"ta?"
"Volim te!" Rog poe da jeca, a medovina stade da klokoe, da se
penua, da se preliva u velikim kapima slinim suzama preko ivice na
sto. "Volim te! Volim te! Volim te! Baci me pod noge! Prezri me!
Povredi me! ini ta ti je volja sa mnom, ta god ti padne na um,
izdrau sve samo da budem u tvojoj blizini, moj voljeni, moj ovee,
moj lepi!"
"Oh, boe!"
"Da, ovde sam, ta eli?"
"uj, bre, je si li ti enuo, ta li?"
"Jesam! enuo sam od ljubavi!"
"Naisto si iznuo", odbrusi Bernard.
"Vrea me", uzvrati rog, "ali nita to ini ne moe da smanji moju
ljubav prema tebi. Da li ti se tako inim odbojnim?"
"Aha."
"Ali zar nita ne vidi ispod mog spoljnjeg izgleda? Zar ne uvia
koliko te volim? Ovo duhovno drutvo koje ti nudim?"
"Vidim samo rog za pie", ree Bernard. "To mi je sasvim dovoljno
duhovno drutvo."
Rog zamuknu, a Bernard ponovo upravi panju na okolinu. Jedna
kosmata aka prolete mu pored nosa, i dalje steui iroki ma runog

izgleda. On strastveno zapljeska u asu kada je odseeni ud gromko

tresnuo na sto pet stopa od njega, i dalje grevito drei oruje.
"Mogao bi da me voli mene radi", ponovo se zau smrknuti rogov
glas.
"Na ta ti ja, bre, liim, a? Na mehanofila?" Krajikom oka Bernard
spazi iznenadnu kretnju odseene ruke.
"Znam da nisam lep, ali postoje tolike druge stvari na svetu. ta je
lepota, uostalom? Lepotu tela moe videti svuda, ali zato je vrlo retka
lepota due, strpljiva ljubav istinske, zrele ene."
"Zrela ena - pampur! Stara dve stotine hiljada godina!" frknu
Bernard. "Hoe da me uini kraljem gerontofila, a? Misli da je to ono
na ta sam ekao ceo ivot? Da izigravam igola jednoj vrajoj
limenki?" Ruka je stala da polako gamie prema rogu, gramzivo
poseui okrvavljenim prstima po neravnoj plohi stola.
"Naravno da shvatam da si ti mukarac sa mukim ivotinjskim
nagonima i da je neosnovano oekivati od tebe da pokae uviavnost
prema mojoj ponudi duhovnog druenja u punoj meri, sve dok ti se
dua sasvim ne oslobodi te ivotinjske neisti, ali ja sam irokogrud.
Dopustiu ti da neko vreme zadri nalonicu. Osim toga, ti si oenjen.
Ba sam to dobro predvideo, zar ne? Biemo svi zajedno jedna velika,
srena porodica, ti, ja i Teri, i zauvek emo sreno iveti; zar to nee
biti divno?"
Uasna ruka dopuzala je do roga, a prsti na njoj poee da se
nestrpljivo gre i opruaju, miii da se zateu, kao da se pripremala za
napad.
"Teri?" ree Bernard. "Ti? Ja? Zauvek? Oh, boe!"
"Uvek u se nai u blizini kada ti budem potreban", uzvrati rog.
"Dovoljno je samo da me pozove."
Ruka nasrnu otpozadi na neoprezni rog, voena pouzdanim
nagonima ratnika ovrslog u borbi. Okrvavljeni prsti stegoe se oko
njega i hitro ga zdrobie. Zlatna medovina rasu se po stolu. Glas
sredinjeg mozga zamukao je u groznom, klokotavom zvuku. A onda
ruka ustanovi da je odvojena od matinog tela. Nije bilo tela, nije bilo
glave, nije bilo usta, nije bilo potrebe za medovinom. Ona se skljoka na
sto, grevito se trzajui.
"Ne verujem da e imati neko dugotrajnije dejstvo", ree Bernard
podiui se, "ali ipak ti hvala." On krenu od stola, utirajui kmetove i
pijane junake uz put. Iza njega, odseena ruka zamiljeno se upilji u
debeli vrat oveka sa vencem od vinove loze oko glave. A onda poe da
mu se prikrada, opruajui grozne, krvolone prste.

Bernard pree do bara, koji se nalazio u jednoj susednoj prostoriji;

sala je bila mala i prenatrpana, ali tu je vladalo jo vee veselje nego u
glavnoj dvorani. Ispiuture su se tiskale kao sardine, nemajui prostora
ni da se kucnu aama ili zamahnu bodeima, sjajne baklje plamtele su
sa postolja na zidovima, veselo se odraavajui na seivima noeva,
maeva i sekira. Mogli su se uti zvuci zarivanja bodea u lea koja su
nehajno ostala nezatiena; sve je zaudaralo na znoj, krv i nepreraen
alkohol. Bernard prokri put do bara, gde nabasa na jednog arhetipa
Junaka, irokih ramena, krupne vilice i vrata, sasvim lienog ela, sa
oima razmaknutim ni pun in, odevenog u mini suknju i naoruanog
runim maem; zvao se Konan Osvaja i bio je oran za borbu, to pre to
bolje.
Bernard se nagao nad bar, poevi da se dere i da treska maem kako
bi probudio barmena, koji je skljokano sedeo deset stopa dalje i
izgledao kao da spava; lea su mu, meutim, bila tako optereena
bodeima, noevima i maevima da je i sama njihova teina bila
dovoljna da ga obori s nogu.
Konan Osvaja upilji se u Bernarda buljavim oima, a onda se, uz
izvestan napor, pridie i riknu: "Ja Konan!"
"Ba lepo! A sad tutanj!" Bernard posegnu rukom i ukrade
neispijenu au smrdljivog viskija od jednog oblinjeg oveka, ija su
lea bila proreetana hicima, tako da mu pie oigledno vie nije bilo
potrebno. On podozrivo pogleda u au, a onda, voen iznenadnim
porivom, uze jednu maslinku i spusti je u tenost. Ova odmah ieze, a
viski stade da se mehura, klokoe i izbacuje oblake odvratnog, zelenog
dima. Bernard povrati i tresnu au na poploan pod, gde tenost iz nje
poe beumno da izjeda rupu koja se puila. Konan Osvaja povue ga
za ruku, pokazavi mu niz groznih, belih zuba.
"Borba?" upita on punonadeno. "Ubiti? Krv? Ubistvo?" Zatim se
nae nad Bernarda, riknuvi kao vo, od ega mu gotovo izletee
krajnici. "Ja Konan! Ti uljivi majmun! Ti boriti!"
Bernardu je sve ovo ve poinjalo da ide na ivce. On se okrenu,
zlokobno se iscerivi. "Vai", prodahta. "U svako doba."
"'Oe da bari?" promuca Konan tupavo.
"Nego ta, vraki peko? Hajde ve jednom!"
"Niko se ne usuditi da bori sa moan Konan Osvaja. Mora da sebe
ali, stane!"
"ivi bili pa videli", uzvrati Bernard. "Hajde, hoe li najzad?" On
pogubno krenu prema Konanu, koji uzmae pobledevi.

"Niko se jo ne usuditi da sebe bori sa mnom", promrmlja on.

"Pa ta? Sad je kucnuo as da ti neko najzad otfikari glavurdu!"
Bemard jo jednom junaki koraknu napred, drei obema rukama ma
koji se mahnito izvijao i pitajui se ta se to zbilo sa maem i ta se
zbiva sa njim. Konan proguta knedlu.
"Ja se sad setiti da imati posla", promrmlja Konan, polako se
povlaei prema vratima. "Ja morati spasiti divnu kraljicu od Sibe od
sudbine gore od smrti noas..."
"Vraaj se ovamo, majmunino!" ciknu Bernard.
"Ti mnogo mali za moan Konan... Ja ne boriti sa mali i bezvredni
ratnik..." Konan nastavi sa uzmicanjem prema vratima. "Ja jak i
moan", ree on Bernardu. "Ja boriti sa uasna adaja Mrfnea goloruk i
ubiti nju, ja satrti vojske Melnibonea, ali ne ubiti bezvredan ovek."
"Hvala bogu zbog toga", pomisli Bemard.
"Ma nemoj!" viknu on.
"Neu!"
"Uprpio si se, a?"
"Ja?" Konan stade da se smeje u istom asu kada je odkrinuo vrata
iza sebe. "Konan Osvaja sebe plai? Ja morati smejati! Ha! Haha!
Hahahahaha!"
"Dobro, de, samo sam pitao", ree Bernard pomirljivo. On vrati u
korice ma, koji se estoko protivio, spreman da se pomiri, ali Konan je
ve nestao. Samo je jo njegov zvonak smeh dopirao sa otvorenih vrata.
Bemard proguna neto sebi u bradu, podie ramena i krenu odlunim
korakom za njim. Odlunim - ali i sporim.

15.
Pri sve irem ruiastom sjaju praskozorja Bernard je iao uskom
stazom koja je vodila od velike dvorane Valhale. Drevna stabla uznosila
su svoje lisnate kronje nad njegovom glavom, pretvarajui stazu u strm
tunel kroz gustu umu. Neko sumorno oseanje lebdelo je nad stablima,
izvestan predoseaj razoarenja, samoubistva i kraja sveta. Bernard
uzdahnu i nastavi da koraa, razmiljajui o izgledima da opstane na
ovoj ludoj planeti, o tome da li e mu ikada poi za rukom da se vrati na
svoj brod, kao i ta e se dogoditi ako se ponovo doepa svemirske
flote, a pretpostavljeni ponu da ga obasipaju pitanjima. Gde ti je
roboprijatelj - sigurno e pitati. I: gde je Gvozden, strah i trepet svih
svemirskih staza. I: odakle ti, do vraga, ta strana uniforma? Da nisi
moda promenio stranu, a?
I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje. Moi e da se smatra srenim
ako se izvue samo sa prekim sudom.
Nastavio je da se sputa strmom stazom, grickajui brie i
povremeno bacajui sumnjiav pogled prema nebu i okolnoj umi.
Jednom je ugledao neku udovinu pticu visoko gore, koja je snano
mahala irokim, tamnim krilima; u kljunu joj se nalazilo neto ruiasto
to se izvijalo, ali pre no to mu je polo za rukom da razabere ta je
posredi, ptiurina je zala za kronje drvea. Nebo je inae bilo isto i
vedro, izuzev retkih samotnih oblaka koji su besciljno plovili njime.
Uzevi sve u obzir, bio je to divan dan; ve je poinjalo da biva toplo.
Bernard je oseao kako ga ophrvava umor i ubrzo se spustio pokraj
jednog velianstvenog, vornovatog drveta, poevi odmah da brie
oznojeno elo rukavom uniforme.
"Upravo ovakve stvari nagone na razmiljanje o neprolaznoj slavi
neokaljane prirode", izjavi on sveano, estoko terajui od sebe roj
gladnih muica, koje su ljutito zujale oko njega. "Skromna doza
ovakvog zadovoljstva sasvim je na mestu; ovek se tako osea bliskim
tlu i svemu ostalom. No, ako se pretera, onda postaje nesnosno, prljavo,
pretoplo i ovek poinje da se razoarava... Do vraga! Ba je vrue!"
On ponovo obrisa elo, istovremeno se borei sa insektima koji su
kruili povrh njega u zbijenom, zujavom oblaku; nemo je mrzeo ceo
svet.
Negde iza njega uz rezak zvuk pue jedna granica.
Neko mu se pribliavao otpozadi, polako i veoma, veoma
neupadljivo, ali i nedopustivo trapavo. Bernard stade da zamiljeno
oslukuje pribliavanje koraka. Koliko je mogao da proceni na osnovu

zvukova, bilo je to neto pogubno i teko. On nape miie u

iekivanju, setno razmiljajui o svojoj ne ba slavnoj telesnosti, to je
predstavljalo povod za neprekidne i nimalo laskave opaske ostalih
izviaa.
Koraci se pribliie, a onda zaustavie. Sada je mogao da razabere i
zvuk astmatinog disanja, kao i priguenog ukanja. Neko se nae nad
njim, diui mu u vrat. On se nape.
A onda mu se na vrat spusti strastven, vlaan poljubac. On se
okrenu, gotovo se spotakavi na ma, i zabulji se u krupne, vodnjikave
oi Sehrimnira, dinovoskog vepra, koga je sa toliko slasti smazao pre
samo dva sata. Situacija je u najmanju ruku bila nelagodna. Prvo to mu
je palo na pamet bilo je da li je moda iznenada siao s uma.
"A to si ti", zabrunda on, povlaei se prema gustom rastinju. "ta,
bre, radi ovde, ti prljava ivotinjo?"
"ta ti radi ovde?" uzvrati Sehrimnir, pomalo nelogino.
"Sedim i ne gnjavim nikog", ree Bernard. "Ba mi je bilo lepo dok
se ti nisi pojavio i stao da me balavi po celom vratu. ta, bre radi
ovde? Zar nisi mrtav?"
"Zar izgledam kao mrtav?" upita Sehrimnir uvreeno.
"Izgleda odvratno iv. Ali sasvim se dobro seam da sam te pojeo
pre nekoliko asova. Zato, bre, nisi lepo ostao mrtav?"
Sehrimnir sede pored Bernarda, iscerivi mu se utim zubima.
"Pojeo si me, kae", ree on. "Pa, jesam li ti prijao?"
"ilav si k'o on."
"Pripala ti muka! Zato si kazao Toru da si nekada bio kasapin?
Odmah se moglo videti da u celom, beskorisnom ivotu nisi zaklao ni
insekta. Stao si, bre, da me komada kao da sam neka cepanica! Mora
da si ludo uivao u tom?"
"Rascopao sam ti glavurdu", ree Bernard. "Pa ta?"
"He-he! To mi je naroita nadarenost. Pojede me uvee, a ujutro
sam ponovo iv i zdrav. Zgodno, zar ne? Tor me uvek vodi sa sobom
kada negde ide. Nema prave gozbe bez Sehrimnira, kae on, i mogu ti
rei da je u pravu!" Sehrimnir se ponovo isceri, oigledno ponosan na
svoju malenkost. Bernard mu uzvrati grimasom.
"nicla koja se sama obnavlja", promrmlja Bernard. "Oh, boe!"
"Da, ovde sam", oglasi se jedno vornovato drvo iza njega. "ta
hoe?"
"Umukni!" razdra se Bernard, a onda pogleda Sehrimnira. "Pojeo
sam te, dakle, a ti narednog dana ponovo slobodno tumara unaokolo,
kao da je sve ovo tvoje. Ba lepo!" On s gaenjem otpljunu na tle.

"Misli li da se meni to dopada?" obrecnu se Sehrimnir. "Misli li da

uivam u tome da me kolju svako vee? Kako bi se ti oseao kada bi te
svake vraje veeri pekli, kuvali i prodirali, a ti se onda narednog dana
ponovo pojavljivao da vue kola i koije pune debelih bogova, koji
nikada u ivotu nisu nijedan jedini poten dan odradili, nego samo
povazda lou, ubijaju, kurvaju se i nemilice stiu salo? Da li bi ti se to
dopalo? Misli li da sam lud?" On krenu oko Bernarda, puei se od
srdbe. "Grozni, debeli peko", odbrusi mu u lice. "ta, bre, misli, ko
sam ja? Izopaena budala?"
"Pa... ovaj... otkud sam mogao da znam?" upita Bernard
odbrambenim glasom.
"Mogao si da me pita, eto ta si mogao. Ali ne, gospodin je izvoleo
rei onom maloumniku Toru da je bio kasapin, a zatim stao da me
erei! Sadisto, bre, jedan!"
"Muka mi je od tebe", ree Bernard. "Odlazi, pre no to te ponovo ne
raskomadam za doruak."
"Hajde, samo navali, ubico jedan, ba me briga! Tako e me samo
potedeti tekog posla danas - hajde, bre, raerei me! Hajde!" On
pokaza grozne zube, pretei se iscerivi.
"Ma tornjaj se, bre, u pakao!" uzvrati Bernard umorno.
Pod Sehrimnirovim papcima najednom se otvori rupaga i on ieze
u nju uz grozan, prodoran urlik. Nekoliko sekundi kasnije iz ponora uz
tutanj suknue plamenovi, zapalivi okolna stabla i perje ptica koje su
se zatekle u blizini. A onda se rupa ponovo zatvori, ostavivi za sobom
samo izdvojene vatrice i opor miris sumpora. Bernard pogleda prema
mestu gde je Sehrimnir stajao, iskolaivi oi i otvorivi usta.
"Je l' vidi?" ree mu vornovato drvo iza njega. "Vidi kako sam to
lako izveo. Samo ti kai ta eli i svaku u ti elju ispuniti." Drvo
uzdahnu. "Zar me sad ne voli bar malice vie nego pre, a?"
"Mrzim te", uzvrati Bernard. "Gubi se!"
"eli da odem?" upita drvo sa nevericom.
"Aha. I to smesta."
Stablo izvue korene iz zemlje, grozno proklinjui, i teturavo se
udalji, kao da je pijano. "Uopte ne shvata koliko me sve to staje", ree
ono tuno, "ali uiniu sve to poeli samo zato to te toliko volim."
Povodilo se u hodu niz stazu, tiho jecajui.
"Je l' ba sve?" upita Bernard za njim, pridiui se. Drvo zastade u
mestu.
"Sve!" uzvrati spremno. "Ba sve! Ba sve!"
Bernard krenu u suprotnom smeru, povijenih ramena i sa rukama u

depovima.
"Dobro. Onda umukni i ostavi me na miru", doviknu Bernard preko
ramena.
Drvo nestade niz stazu, histerino plaui. Bemard nastavi put,
podsmehujui se u sebi.

16.
Blizu vrha planine obronak se pretapao u zaravan prekrivenu bujnim
rastinjem, koja se okonavala kamenom liticom to se okomito sputala
dve stotine stopa do dna doline. Kada je Bernard zakoraio na zaravan,
odmah je spazio dva preasna boga kako stoje na rubu provalije i
zamiljeno promatraju estoki okraj koji se odigravao pod njima.
Jezivi krici ljudi koji umiru brzom, bolnom smru meali su se sa
bunim agonijama raznih vunih ivotinja koje su skonavale lagano,
mahnito galopirajui bojnim poljem dok im se utroba vukla za njima po
tlu; tu su jo bili zvonki udarci maeva i bodea, koji su se veselo
poigravali i dodirivali, zatim ritmika grmljavina dva teka topa, koja su
rovala bojnim poljem, ostavljajui za sobom gomile uasno osakaenih
ljudi i ivotinja. Sve se to stapalo u velianstven koncert patnje i
predivne, nasilne smrti. Sunce koje se raalo bacalo je blagu,
krvavocrvenu svetlost po toj klanici, izvrsno istiui sve vanije
pojedinosti: uasnute vojnike koji su se kupali u vlastitoj, jo vreloj
krvi, komino se upirui da zadre utrobu u stomaku; posmatrae
polivene gustim, crvenim benzinom, a zatim potpaljene - kao i druge
stvari zanimljive za dobre poznavaoce ovih vetina. Blistavost prizora
nije promakla paru dostojanstvenih gledalaca, koji su o dotinim
zbivanjima nadahnuto raspravljali.
"Ove stvari vie nisu kao to su nekada bile", izjavi jedan od bogova,
oigledno uvreen jadikovnom predstavom i ne ^primeujui Bernarda,
koji im se u meuvremenu neujno priduio. "ta to rade? Igraju se?
Razoaran sam!" I on stade da upa kosu kako bi pokazao u kojoj je
meri razoaran, pljujui pri tom po tlu i estoko proklinjujui svakog
ratnika, upuujui ga da venost provede u nemilosrdnom ognju pakla.
"Stvarno je grozno", saglasi se drugi bog, ukazujui na razne
pojedinosti koje su mu se inile naroito odvratne i tuno se priseajui
dana kada su ljudi bili ljudi, a ratovi prave svetkovine na kojima se
uivalo, koje su se spominjale i pamtile. Ova predstava, meutim, kazao
je on, bila je prava uvreda i pakost, a oni su samo traili vreme
posmatrajui je.
"Uvreda", sloi se prvi bog.
"Sve je bilo bolje u stara, dobra vremena. Imali su tada vie
hrabrosti, bili su znatno odvaniji."
"Sea se Termopila?"
"Da. Tamo je bilo ba dobro."
"Onda su bili ljudi."

"A tek Verdun!"

"Verdun! Ah - to je bilo slavno! Sea se rovova?"
"Ah, rovovi..."
"Imali su stila, a ne kao ove atomske bombe i sve one otrovine koje
su dole kasnije"
"Tako je. Vie nema stila."
"Samo te rakete sa bojevim glavama i ti megatoni; uopte ne
razumem ta nalaze u tome."
"A tek laseri!"
"Imaju i zrake za dekompresiju, dodue, to ve nije loe, rekao bih."
"Da, ba zgodno. Ekslodiraju. Ali kod Termopila je bilo bolje.
Znatno bolje."
"teta to tada nisu imali bajonete."
"Da, ba teta."
Oni uzdahnue i ponovo upravie panju na ubogu predstavu koju su
prikazivale dve vojske, koljui se meusobno. Bernard se pridrui
bogovima.
"ta je ovo?" upita on. "Neki rat?"
"Bio bi rat", odgovori mu blii bog, "kada bi ove kukavice imale
hrabrosti. Ovo je bitka kod Polotrina." On prezrivo mrknu.
"ta je to bitka kod Polotrina?" upita Bernard.
Bog zauze kruto dranje. "Nisi uo za bitku kod Polotrina?" Zatim se
okrenu prema drugom bogu. "uje li ovo? Ovaj ovek nije uo za
bitku kod Polotrina!"
"Neverovatno!" uzvrati ovaj.
"Najkrvaviji okraaj u estovekovnom ratu!"
"Sto trideset est hiljada mrtvih!"
"Ali verovatno se preteralo u proceni."
Oni sveano klimnue glavom, pogladivi svoje preasne sede brade
skladnim i zamiljenim pokretom ruku.
"Izvinite", ree Bernard. "Nisam ba strunjak za istoriju."
"I treba da se izvinjava", ponovo mu se obrati blii bog.
"Za bitku kod Polotrina obino se smatra da je predstavljala
prekretnicu u istoriji ratovanja. Bila je to prva bitka u kojoj je vie
vojnika stradalo prilikom samog okraja nego od zaraza, gladi i
boletina usled nehigijenskih uslova ivota, neprikladne odee i
disciplinskih mera. Bio je to prvi korak ka modernom ratovanju."
"Postali su mlakonje", promrmlja drugi bog. On baci
nezainteresovan pogled na Bernarda, a onda se iznenada ukoi u mestu,
obuzet plimom divljenja.

"Hej!" prodahta on. "Je li to tvoj ma?"

"Jeste, ali..."
Bogove oi zacaklie se od gramzivosti i strahopotovanja. On
isprui ruku i drhtavim prstima dodirnu balak maa. Ma poskoi u
koricama, grozno zaklepetavi.
"Lii na Kaliburna", ree drugi bog sveanim glasom.
"To jeste Kaliburn!"
"Najzad!" U oima im se pojavie senilne suze radosnice.
"Oh, bogovi."
"Umuknite!" odbrusi im jedan glog iza njih. "Pokuate li neto sa
ovim ovekom, ja u vas..."
Bogovi se okrenue kao jedan i baraom gromova sprie glog.
Zatim ponovo upravie panju na Bernarda, ulizivaki se osmehujui.
"Vratio si se", rekoe mu. "ovek iz davnina, kada su ljudi bili ljudi,
a junaka dela esta kao danas kukaviluk. ekaju te slavni podvizi."
"Koga?" zabezeknu se Bernard. "Mene?"
"Uasne borbe!"
"Aha! Goloruk protiv ivotinje sa pedeset kosmatih apa, otrovnim
zubima i koja je uz to besmrtna!"
"A i uas arene!"
"Izbavi me odavde!" dreknu Bernard, opirui se nemilosrdnom
stisku bogova. "Zar, bre, mislite da sam lud, a? Putajte me!" Pokuao
je jednog da udari nogom u prepone, ali oni ga veto prikovae za tle,
grozno se cerekajui.
"Konano!" povikae. "Junak!"
Bernard odustade od uzaludnog opiranja. "Grozno ste pogreili",
ree on. "Ja sam nakaza i kukavica. Osim toga imam ravne tabane. Ne
biste voleli da se kao takav borim za vas, je l' da?"
"Skromnost je vrlina koja se sve ree sree u nae vreme", ree
sreno jedan od bogova. "Nemoj da potcenjuje samoga sebe!"
"Hrabar si kao lav", ree mu drugi bog ohrabrujuim glasom. "Samo
ekaj da se vidi na delu."
"Petajte me, bre!" zavika Bernard, pokuavi da ritne blieg boga u
stomak.
"Spasie divnu devu od sudbine gore od smrti", obavesti ga ovaj.
"Nije li to slavan i vredan poduhvat za jednog monog ratnika kao to si
ti?"
"Nemam pojma", promrmlja Bernard. "Da neko ne namerava da joj
ukrade novu bundu od samurovine, a?"
"Krajnje pogreno!"

"A zbirku maraka?"

"U opasnosti joj je najdragoceniji dragulj!"
"Diorova haljina. Njen slatki tatica sa debelim raunom u banci i
limuzinom sa oferom?"
"Ti si udovite i izrod", rekoe mu bogovi. "Mislimo na njeno
devianstvo."
Bogovi se zadubie u vrenje prigodnih hokus-pokusa neophodnih
za slanje mladog i odvanog ratnika da spase divnu gospu od zlosrene
sudbe, tako da nisu obraali panju na Bernardova buna protivljenja,
primedbe i zabrane. A onda se buktea vatra pojavi meu njima; u
plamen bi baen mirisavi prah; zaue se reski zvuci orgulja, a tada sve
zapahnu smrad sumpora i smole. Takoe se oglasie estoke kletve,
praene mirisom spaljenih dlaka, u asu kada je plamen iznenada
zahvatio sedu bradu jednog od bogova. Dok se ovaj nesrenik valjao po
tlu, derui se i pokuavajui da ugasi vatru, drugi bog nastavio je sa
bajanjem. Oko njih se podie zeleni dim. Sunca nestade iza neprobojne
zapreke crnih oblaka i pojavie se zvezde. Uz gromki tresak no pade
na okolni predeo. Bog istupi napred, zgrabi Bernarda elinim rukama i
naglavce ga baci u buktei oganj.
"U ime Azrada, Berhoolieha, Lucifera i Beliala, otvaram vrata
Onkraja!" ree on. "Sada si tamo!"
I on se odista obre tamo.

17.
Bernard ipnu iz buktee vatre, derui se na sav glas i udarajui po
pohabanoj uniformi, po kojoj su na mnogo mesta tinjali plameni jezici.
On naini dva koraka napred, spoplete se o neto i naglavce pade na
pod, psujui na pasje ime. A onda se osvrnu oko sebe.
Nalazio se u maloj i neverovatno prljavoj tamnici, u kojoj je grozno
zaudaralo na smee, znoj i krv. Pod je bio vlaan i hladan kao led, voda
je kapala sa lunog krova, a iz zida su rasle gljive-mesoderi, gladno
poseui prema njemu. Iza njega, buktea vatra bacala je razigrane
senke po zidovima, obasipavajui lokve ustajale vode na podu, gomile
plesnjivih lobanja i kostiju, rastrale pacove, masivna hrastova vrata
postavljena u nii na drugom kraju prostorije. Plamen je takoe
obasjavao jo jednu priliku u tamnici.
"A tu si, dakle!" razdra se roboprijatelj i jurnu ka njemu, ispruivi
grozna kleta, ali ga je posle samo nekoliko koraka zaustavio lanac, iji
mu je jedan kraj bio privren na leima, dok se drugi nalazio ukovan
u zidu. "Doi malo blie!" kriknu roboprijatelj. "Samo se malice
primakni pa da te iseckam na rezance!" Sav se puio od besa, dok su mu
ekranom vizora promicali krvoderni prizori domiljato sainjenih
giljotina, lasera, runih granata i slinih stvarica. "Ostavio si me!"
"Sigurno da sam te ostavio. Zar si oekivao da u uiniti neto
drugo?"
"Trebalo je da me brani do poslednjeg daha ako je potrebno - eto ta
si morao da uini!"
"Bernarde!"
Bernard se munjevito okrenu, pobledevi. Na ciglih pet stopa iza
njega Teri je kleala u lokvi ustajale vode, pruajui ruke ka njemu, dok
joj je u sivim oima plamtela neugasla ljubav. Oko divnog vrata stajao
joj je elini prsten, privezan za zid iza nje jezivim elinim lancem.
Lanac se zategao poput ueta na luku kada se ona pridigla da mu se baci
u naruje; zauo se zvuk kriputanja metala izloenog snanom
razvlaenju. Od besprekorne bolniarske uniforme sada je ostao samo
spomen; ovo je vailo i za pretean deo njenog donjeg rublja. Bernard
oseti kako ga obliva rumenilo. Bilo je neobino videti vlastitu enu u
ovakvom poloaju, privezanu lancem za zid tamnice groznog izgleda,
kako plae i smeje se u isto vreme, upirui se pri tom nadljudskom
snagom da ga dosegne, ali nesposobna da to uini. Ba zgodan nain da
ovek obezbedi mir u roenoj kui, pomisli on.
"Ljubljeni moj!" zajeca Teri. "Znala sam da e mi se vratiti! Znala

sam!"
"...ostavio si me!" zakreta roboprijatelj, poskakujui i trzajui lanac.
"Tiina!" razdra se Bernard. "Oboje!" On se okrenu prema
roboprijatelju, pokazavi mu svoj blistavi ma. "'Oe da ti otfikarim
glavurdu, a? Zucne li jo jednu jedinu re; obrao si bostan!"
Roboprijatelj skoi natrag u senku, drhtei od straha. "Hoe li malo
besplatnih Kroubulijevih slanih tapia?" upita on pomirljivim glasom.
"Oh, Bernarde! Ljubljeni! Zato me ne oslobodi, Bernarde? Zar ne
vidi koliko udim da te stisnem u naruje, da osetim tvoje snane ruke
kako me grle? Zar ne vidi kako sva plamtim od elje za tobom..."
Bernard se vrati do vatre. "Hej vi!" ree on. "Gde ste se deli, a'?
Odgovarajte!"
Plamen se zakratko zaleluja, a onda iz ognja izroni jedna boanska,
bradata glava, razbacajui po okolnom podu tinjajue ugljevlje i
mnotvo varnica. Glava podie pogled prema njemu i nesigurno mu se
osmehnu.
"eli neto?" upita ga.
"ta, bre, sve ovo znai, a?" upita Bernard. "Zato ste me bre turili u
ovu vraju zatvorinu sa ovim gnjavatorima?"
Glava se osvrnu unaokolo. "Vidi, vidi... izgleda da sam se malo
preao u raunu... dobro, de, to se svima moe dogoditi, zar ne?" Glava
se grozno zacereka.
"Preao si se u raunu, znai", ree Bernard. "Pa ta onda eka izbavi me odavde! Brzo!"
"Bernarde!" zajeca Teri.
"Znao sam! Znao sam od samog poetka!" ciknu roboprijatelj.
"Ponovo nas naputa - eto ta ini!"
"Ovaj, vidi... ja bih to rado uinio", ree glava iz plamena, "ali, na
alost, ne mogu."
"Ne moe? Zar ti nisi svemogu?"
"Ovaj... nisam."
"Pacovino jedna!" prodra se Bernard.
"Ja sam samo ubogi starac", uzvrati glava snebivljivim glasom.
"I veoma izlapeo", odbrusi mu Bernard. "Kad e, bre, ve jednom
da odapne, budalo matora?"
"Ti si tikvan i upalj snob", ree mu glava. "Uostalom, uspeo sam da
te poaljem kod dine, mlade deve, tako da situacija nije sasvim loa,
zar ne?"
"Ne vidim nikakvu vrlu, mladu devu", ree Bernard. "Gde je ona,
molim te lepo?"

"Tik iza tebe. Hajde, poi i spasi je, a nadam se da e pri tom
skrhati taj tvoj uljivi vrat!" Glava se zlobno zakikota.
Bernard se okrenu. Teri mu se osmehnu kroz suze sree i ljubavi. On
se ponovo okrenu prema glavi.
"Misli na nju?" upita.
"A na koga drugog?"
"Pa to nije nikakva vrla, mlada deva! To mi je ena!"
"Ba ima dobar ukus", ree mu glava pohvalno.
"Prevaren sam!" ree Bernard. "Dolazim ovde da izbavim vrlu
mladu devu - i koga zatiem? Roenu enu!"
"U svakom sluaju", ree mu glava, "morae da se bori za nju.
Upravo ovog asa ratnici Hana pripremaju arenu i ako se ti tamo ne
bude borio sa udovitima, ona e biti rtvovana stranom Gospodaru
Plamena. Pa ti sad izaberi."
"Misli li da u da stavljam glavu u torbu za ovo dvoje?" upita
Bernard. "Zar ti izgledam toliko enuo?"
"Odbija, dakle, da se bori u areni?"
"Ba tako. Odbijam. Ni na kraj pameti mi ne pada."
"Onda si kukavica", uzvrati mu glava prezrivo.
"Dobro, kukavica sam, pa ta?"
"U ovoj zemlji sa kukavicama se svrava po kratkom postupku. Ili
moda vie voli laganu smrt? Nadam se da e skonavati itavu
nedelju. Zbogom." Glava mu se zlobno isceri, a onda je nestade iza zida
bukteeg plamena.
Bernard se vrati do sredita tamnice i sede na pod. "Je li istina?"
upita on. "Stvarno ne vole kukavice?"
"Deru ih", uzvrati roboprijatelj. "ive."
"Pa kako to da ti ve nisi oderan?"
"Biu uskoro", ree roboprijatelj smrknuto, "im bude poela
svetkovina kraja godine." On mu uputi preklinjui pogled. "Oduvek
smo bili ba dobri drugari, zar ne? Ti i ja, ba prave lafine... Hej, ta
kae na jedan paket Kroubulijevih neuporedivih slanih tapia?" On
izbljunu paketi ukraen divnim bojama uz pratnju violinske muzike.
"I pivo", ree Bernard.
"Jakako, burazeru." Roboprijatelj hitro izloi veliku kriglu do vrha
punu penuavog, smeeg piva. Bernard zagrize tapie, uopte se ne
potrudivi da skine ambalau, a onda ih zali pivom, pa sreno podrignu.
"Hoe li mi sada pomoi?" upita roboprijatelj.
"Neu."
Teri se i dalje upirala da mu se priblii. Niz obraze su joj se slivale

blaene suze, a oi su joj sjale venom ljubavlju.

"Volim te!" viknu ona. "Zar ne shvata da sam spremna sve da ti
dam?"
"No u lea - eto ta bi trebalo da mu da", ree roboprijatelj
smrknuto iz svog ugla.
Bernard ispljunu komad veselo ukraene ambalae.
Dva beskrajno duga asa kasnije pojavie se tamniari da povedu
zatvorenike u susret sporoj i izuzetno bolnoj smrti u areni. Pred ulazom
se zau bat potkovanih izama, zveket tekog oruja i ukanje irita,
gromoglasno izvikivanje naredbi, a onda se vrata irom otvorie i na
njima se pojavi vod vojnika opakog izgleda, naoruanih do zuba
itavim arsenalom, od otrovnih bodea do maeva za dve ruke i lasera
tipa 'Oznaka IV'. Sve su to redom bile nabusite njuke, sa malim,
hladnim oima, neobrijanim licem i tunikama umrljanim vinom, a
predvodio ih je jedan golja od etrdesetak kila, slian kakvom
bolesnom strailu i sa toliko zlatnih irita da bi to zadovoljilo ak deset
gramzivih generala. Jedan krupniji vojnik podie ga iznad voda, koji ga
odmah okrui sa svih strana, i on osmotri sa tog uzvienog poloaja
jadnike u tamnici svojim malim, zlim oima, kroz naoare koje su mu
klimavo stajale na koatom nosu.
"Di' se na noge, svinjo; arena te eka", ree on uz zlobni smeak.
Glas mu je bio piskutav i vriskav.
"Blagi boe! Potedi me arene i uiniu sve to eli" kriknu
roboprijatelj, na smrt se prepavi pred prizorom tolikog oruja.
"Hehehe!" zakikota se oficir.
"'Oe da se bije?" upita ga Bernard.
Vod zbi redove oko oficira hitrinom koja je ukazivala na veliku
disciplinovanost i uvebanost. Maevi i koplja munjevito se isturie
poput bodlji kakvog bodljikavog praseta dinovskih razmera. Odmah
potom ponovo se zau piskutav oficirov glas, priguen zbijenim
vojnikim telesima.
"Usuuje se da mi odgovori, svinjo? Prua otpor, a? Hoe da
uem unutra i da te izvuem napolje, je li? Napred, vojnici.
Raskomadau ovu svinju vlastitim rukama!"
Vod stade da ulazi u tamnicu, savreno skladno marirajui i drei
isturene maeve i koplja pred sobom. Napravie krug oko Bernarda,
ostavivi pozadi oficira, koji se sadistiki smejao; dolo je do
kratkotrajne borbe, proete brundanjima, dahtanjima i stenjanjima, kao i
jednim prodornim vriskom, a onda neobrijana masa stade ponovo da

marira, nosei Bernarda negde meu sobom. Oficir se zadrao pozadi,

nasladujui se prizorom Teri okovane u lance.
"Ti si pametna ena", ree on, zlobno se iscerivi, a onda poe
nervozno da obigrava oko nje, slinei od pohote. "Zna ta je dobro za
tebe, zar ne? Poi e sa mnom u moju sobu, je l' tako? Tamo te eka
prava japanska imitacija lania za tvoj divni vrati, a moda i sloboda.
Da? Ne?"
"Sa prezirom odbijam da se udam za oveka koji nije izabranik mog
srca!" ree Teri, sva porumenevi. "A moje srce pripada samo
Bernardu!"
"Ko, bre, govori o udaji?" Oficiru se gotovo oklembesi nepostojea
vilica. "Zar, bre, misli da sam izn'o, a?"
"Gadi mi se!" otpljunu Teri.
"E onda u te uzeti silom!" dreknu oficir, napevi skromne miie.
"Kako bi bilo da ti je ja drim, o veliki i plemeniti gospodaru",
prodahta roboprijatelj iz ugla. "A mogao bih i da ti sviram finu
muzikicu uz to!"
"Umukni, svinjo!" dreknu oficir. Zatim pristupi Teri, ne skidajui sa
lisijeg lica izraz zlobnog cerenja. Ona nepomino kleknu pred njim,
posmatrajui ga kroz poluzatvorene oi.
"Moja draga eno, dopustie mi malo slobode, nadam se, a?" On se
nae nad nju, balavei poput minijaturnog Nijagarinog vodopada i
posegnu pohotljivom rukom ka njenim dojkama. Teri zakljui da se
dovoljno pribliio i stupi u dejstvo. Dve ruke mu se obree iza vrata,
usledi estoki trzaj, a onda mu jo i koleno suknu u cerekavo lice.
Razlegao se neljudski urlik bola, praen zvukom lomljenja kostiju; on
se teturavo pridie, drei ruke preko lica, odakle je kuljao pravi
vodoskok krvi, ali ga ba u dobar as doeka udarac za vrat, rit u
prepone, a onda, kao zavrni potez, usledi straan tresak u pleksus.
Oficir se presamiti, grozno krkljajui, i srui na pod, a Teri stade da
skae po njemu, dok su joj iljate potpetice uranjale i po nakoliko ina u
njegovo gnusno telo svaki put kada bi doskoila. Masakr je prestao tek
kada se umeao novi odred straara opakog izgleda, koji su nekako
izvukli svog pretpostavljenog, pomno vodei rauna da joj se suvie ne
priblie.
"Ako ti padne na pamet jo neki prljav predlog, samo ti dodi i reci
mi!" vrisnu ona, pokazavi britke nokte uasnutim straarima.
"Ti si, bre, naisto luda!" kriknu roboprijatelj histerino. "Zar ne
shvata ta si uinila?" On poe tiho da jeca.
"Zveri jedne!" zavapi Teri. "Razbojnici! Siledije! Hoete da

iskoristite jednu usamljenu i bespomonu enu, je li? ivotinje!"

Osakaeni oficir teturavo se pridie i osloni o zid, sa njukom koja je
predstavljala parodiju ljudskog lica, ispljunuvi uz put nekoliko zuba.
"Izgleda da ti se ba ne dopadam, a?" proaputa.
"'Odi dati pokaem!"
Oficir se sasvim uspravi, povrativi pri tom malo zgruane krvi
bolesnog mirisa. "'Oe da se bije, znai", prostenja on, "ti nezahvalna
kuko! Bolje tedi snagu, jer e ti i te kako biti potrebna!" On se zlobno
isceri. "Moe da bude naoruana munjama i gromovima, ali ti sve to
nee pomoi kada se dignu Dveri Smrti!"
Jedan od straara duboko uzdahnu, a nezdravo bledilo rairi mu se
licem.
"Dveri Smrti? Zar e se suprotstaviti...?"
"Hoe!" zakrguta oficir. "Suoie se sa uasom arene, jakako!
Cuje li eno? Ti i tvoji prijatelji nai ete se pred uasnim udovitem!
Pred groznim, kosmatim, mnogoapim, uasnim, jezivim Zilhtronom,
koji kida udove!"
Pri pomenu tog stranog imena, staarima zastade dah i oni
ustuknue od uasa, gotovo se povredivi na vlastito oruje u silnoj
urbi da to pre zade odatle. Teri vidno poblede; roboprijatelj nemuto
kriknu, upirui se da se zakopa u poploani pod elije.
"Neu u arenu!" pisnu on. "Cinite sve to vam volja, ba sve, ali
potedite me arene! Oderite je ivu! Iskopajte joj oi! Ispecite je ivu!
Prodajte je kao roba, oh moni gospodaru, sve to elite, samo me
potedite!"
Oficir se zacereka kao manijak pred prizorom roboprijatelja koji mu
je puzao oko nogu. On ga estoko ritnu nekoliko puta, a onda riknu
neko nareenje uasnutim straarima. Ovi odmah okruie zatvorenike i
stadoe da mariraju, praeni oficirovim prodornim, groznim
cerekanjem.

18.
Poklonici arene bili su u najlepem raspoloenju ivog iekivanja,
ako je suditi po gromoglasnom rikanju koje je dopiralo kroz masivne
zidove elije u kojoj su bili smeteni zatvorenici, ekajui na
predstojeu zabavu. Bernard je ve bio tu, sedei na jednoj klupi i
sumorno zurei u svoj ma, kada su unutra ubaeni Teri i roboprijatelj,
praeni pljuskom uvreda. Ma nestrpljivo zaklopara u koricama,
oigledno jedva ekajui okraj svog ivota; Bernard je izgledao znatno
manje vedro: grickao je iskrzane brkove i nastojao da se oslobodi
Terinih strasnih zagrljaja.
"Borie se za nas?" upita roboprijatelj punonadeno.
Bernard uzvrati brundanjem.
Roboprijatelj mu prie, poevi da mu pokazuje prizore podviga na
ekranu vizora. Razlegali su se zvuci laserske paljbe, koja je pogubnom
tanou pogaala mete, a onda jedan ogroman hor ratnih veterana
zapeva hvalu caru uz pratnju orgulja, topova, bubnjeva i urlika vojnika
koji su skonavali u uasnim agonijama. Jaina muzike stade da raste,
sve dok pod njenim dejstvom ne zadrhtae iz temelja masivni zidovi
elije. Bernard zabrunda i stavi ruke preko uiju koje ga silno zabolee.
"Oh, dragi", zajeca Teri, privijajui se uz Bernarda. "Umreemo, ali
smo bar najzad zajedno! Biu srena da umrem u tvome naruju,
obasuta tvojim strastvenim poljupcima, zaronjena u tvoje oi..." Ona
poe da mu plae na ramenu. Bernard takoe oseti kako mu se oi pune
suzama pri pomisli na ono to e mu se dogoditi.
"Oh, boe!" zajeca on.
"Da, ovde sam, ta hoe?"
Glas je dopro iz nokira na podu. On se zabulji u njega.
"To si ti?" upita. "Stvarno?"
"Jesam; ljubljeni! Ja sam!"
Teri se tre kao oparena i dipnu. "ta je to?" upita elinim glasom.
"Neko te je nazvao ljubljenim?"
"Umukni, kuko", odbrusi joj nokir. "Zar ne vidi da smo zauzeti?"
"Zauzeti ste, a?" siknu Teri, a u oima joj se pojavi opasan sjaj. "A
ta je sa mnom, moliu lepo?"
"Crkla dabogda", obrecnu se nokir. "Droco!"
"ta?"
"Droco!"
Teri se okrenu prema Bernardu, dok su joj ljupki obrazi plamteli od
srdbe. "uo si ta mi je ova stvar kazala? Zar e to dopustiti?

Dozvolie ovom udovitu da me vrea?"

"Nita nisam uo", uzvrati Bernard. "Ne meaj me u to."
"Droco!" razdra se nokir. "Droco! Droco! Droco!"
"Nazvao si me, dakle, drocom! Usuuje Ii se da izie odatle i da to
ponovi, utvo nijedna?"
"Nazvau te kako mi se ushte, drocendaro! A sad zapui pljucu dok
Bernard i ja razgovaramo!"
Bernard je tek nadljudskim naporom zadrao Teri.
"Sluaj", ree on, "svakog asa biemo izvedeni u arenu gde nas
eka klanica!"
"Ba e mi biti milo!" zacereka se nokir.
"Moe li nas izbaviti odavde?"
"Ne."
"Ali pobie nas!"
"Tebe mogu spasiti", ree mu nokir strastvenim glasom. "Ali ne i tu
drocu, nju nipoto!"
"Gnusna utvo!" ciknu Teri, a onda tresnu Bernarda ispod uha, i
kada se on presamien skljokao na pod, zgrabi nokir, pa ga zavitla o
zid, razbivi ga na milion komadia. Njen jezivi smeh prigui
roboprijateljeve krike protivljenja i Bernardove estoke psovke.
Trenutak potom vrata iza njih otvorie se uz tresak i unutra banu odred
natmurenih vojnika, udarajui nogama sve redom i izvlaei ih napolje
u susret sigurnoj smrti u areni. Teri se privi uz Bernarda nadljudskom
snagom, uzvikujui mu rei vene ljubavi na uho; roboprijatelj se silno
uzvrpoljio i u optoj pometnji poinio jednu razumljivu pogreku pokuao je da grubim vojniinama proda slane tapie i pivo. Bernard
stade da se bori za ivot, ali jo je bio oamuen od karate udaraca
kojim ga je pomilovala ljubljena Teri, tako da su ga savladali pre no to
je uopte shvatio ta se dogaa. Nakon pet burnih sekundi svi su bili
izgurani kroz okrvavljena vrata, iji masivni elik gromko odjeknu kada
su se zalupila za njima, prepustivi ih na milost i nemilost suncu, kii i
krvoednoj bulumenti od pedeset hiljada uzbuenih gledalaca. Obreli su
se u areni, a sadistiki narod Hana krivio je i izvijao vratove da mu ne
bi promakla nijedna pojedinost predstojeeg pira.
Bernard zamirka zbog sunca, a onda se potiteno osvrnu oko sebe.
Pravo pred njim nalazila se kraljevska loa, gde su se dva podgojena
krmka u ljudskom obliju naginjala preko zatitne ograde, balavei od
sree. Tano ispod loe visila je sasuena i bleda leina nekog ratnika
koji nije imao sree; veliki znak stavljao je svima do znanja da je telo

nekada pripadalo izvesnom Tongoru. A tik ispod tog sumornog znaka

stajala su grozna gvozdena vrata, nainjena u obliku rogate ljudske
lobanje, preko ije su eljusti bile postavljene teke gvozdene ipke.
Jedan drugi veliki znak saoptavao je gledaocima da su to znamenite
Dveri Smrti i da je bolje da pomno gledaju, jer e se ovde velike stvari
zbiti.
Bernard se zguri u ubogu gomilu na pesku opaljenom suncem,
upirui se da zadri pomahnitali ma u koricama. Pitao se ta e izii iz
eljusti smrti, kakvu li su mu samo uasnu zver pripremili i kako bi,
eventualno, mogao da se izvue iz svega toga. Moda ako se odrekne
Teri? Ali ne, sredinji mozak ne bi mu ponovo oprostio, ma ta uinio.
"Vidi ta si uradio?" zajeca roboprijatelj. "Sve si nas poubijao, eto
ta si uradio!"
"Umreu sreno ako umrem u tvom naruju", proaputa mu Teri
kroz suze.
"Majko!" dreknu Bernard.
U kraljevskoj loi jedan od dva krmka teturavo se pridie i carski
podie ruku. Napetost puna iekivanja zavlada meu hiljadama i
hiljadama gledalaca, koji su balavili od blaenstva.
"Pustite Uas!" uzviknu krmak.
Bernard ustuknu i bezuspeno pokua da se zakopa u tle u asu kada
eline ipke Dveri Smrti stadoe lagano da se podiu u zid, otkrivajui
crnu, smradnu jamu. A onda...
Uz krik od koga se krv ledila u ilama Uas jurnu preko arene pravo
prema njima. Bernard se zabulji u njega, a iz lica mu nestade i poslednja
kap krvi. Njuke izobliene u cerekavu masku istog zla, sa podignutim
okrvavljenim rukama i groznim izmama koje su se blistale na zracima
estokog sunca - Uas pohrli napred. Jezivi prsti su mu se grili, zubi su
mu neljudski krgutali - bilo je to najgroznije od svih ivih bia - Uas
svemirskih staza, besmrtni, neumirui, nemilosrdni. Zver iz miliona
drhtavih komara.
Gvozden.
Bernard, Teri i roboprijatelj okrenue se kao jedan i zadie prema
elinim vratima, pokuavajui da ih provale golim rukama. Vrata
stadoe da kripe i cvile pod njihovim nasrtajima, ali izdrae. Gvozden
zatutnja prema njima jezivom brzinom, zavijajui od sree. Oni
odskoie u stranu sekundu pre no to je stigao do njih i u zbijenom
poretku se dadoe u trk kada Gvozden tresnu pravo u kameni zid
pozadi. Kada su zastali i osvrnuli se, on se polako iskobeljavao iz
gomile palog kamena, drvenarije i oborenih gledalaca, grozno

zavijajui. Bernard pokua da se oslobodi Terine ruke, ali bez uspeha.

"Hodi i izbavi me odavde!" dreknu on, van sebe od silnog straha.
Zau se zujanje skrivene mainerije, koja se kriputavo bunila nakon
mnogovekovnog nekorienja, a onda se pod njima otvori tle. Pre no to
se nad arenom razlegao prvi urlik razoarenja, skrovita vrata zatvorie
se iza njih i vie ih ne bi mogli otvoriti ni svi kraljevi konji, niti svi
kraljevi ljudi.

19.
"Opet, bre, ti!" odbrusi kauboj, iskobeljavi se iz obezglavljene
gomile telesa koja su se drala na sav glas. "Zato, bre, stalno mora
meni da ljosne na lea?" On prezrivo otpljunu.
"Zar misli da se meni ovo dopada, a?" dreknu Bernard, otresajui
pesak, prainu i poutele kosti sa uniforme. "Zar misli da sam ja neka
tamo nastrana budala koja uiva u tome da baza unaokolo i pada na
tvoja vraja lea kad god joj se ukae prilika? Dosta mi te je! Da zna
da u... "
On najednom uuta, iznenada shvativi gde se nalazi. Pogled mu
lagano skliznu sa iscerenog kaubojevog lica na nizove i nizove utihlih,
nepominih robota, koji su buljili u njega hladnim, bestrasnim,
elektronskim oima. Bilo ih je na hiljade; nizovi su se pruali u tamu,
dakle god je izbuljeni pogled mogao da dosegne. Kroz tajna vrata upali
su pravo u sredite dinovskog, podzemnog amfiteatra, punog robota
mrkih pogleda; kauboj je stajao na platformi to se lagano okretala i
upravo ih je hukao i podsticao na bunu. Platforma je predstavljala
domiljatu napravu koja mu je omoguavala da se razdere na svakog
prisutnog, ne pomerivi se pri tom. Sada su se na njoj nalazili, pored
kauboja, jo i Bernard, Teri i roboprijatelj, a sporo okretanje jasno je
svima otkrivalo svu njihovu bedu i jad. Bernard zastraeno pogleda
prema nebrojenim redovima robota koji su promicali, a onda se
iznenada priseti neega.
"Tajni esnaf robota!" zabrunda on. "Crna skuptina! Liga 'Smrt
oveku'!" On prekri lice rukama, grozno zastenjavi.
Jo od pada prvog ovekovog carstva Galaksijom su kruile
zastraujue prie o ovom tajnom udruenju robota. Niko, dodue, nije
verovao u glasine, izuzev sitne i bezazlene deice, koja bi smesta
zautala i postala posluna pri samom pomenu kazne od strane lige
'Smrt oveku' i njenog groznog, besmrtnog voe, uasnog, ludog
naunika, doktora Imanuela Amisova. Izgleda da sve te prie ipak nisu
bile sasvim bez osnova.
"ta si, bre, namerio, a?" razdra se kauboj. "Govori! Hteo si neto
da zucne, je l' tako? Kai to glasno i jasno ortae, da te svi uju!" Smeh
mu se zaori ogromnom dvoranom, od ega Bernarda podioe ledeni
marci.
"To je bila samo ala. Ti ima smisla za alu, zar ne?" prostenja on,
bezuspeno pokuavajui da se sakrije iza Teri.
"Imam, imam, kako da ne", sloi se kauboj. Zatim se okrenu prema

robotima, koji su prizor posmatrali svojim hladnim, bestrasnim oima.

"Imam smisla za dobru alu, zar ne?"
"Ima", potvrdie mu roboti u gromoglasnom horu. Kauboj se
ponovo okrenu prema Bernardu. "Vidi", ree on. "Meutim" - i on
pokaza svoje poutele zube u osmehu koji nije bio ba neprijateljski "to nije bila dobra ala, pacovino. Bila je to uvreda. Morau da te
ivog oderem zbog toga!"
"Oderi ga ivog", ponovie roboti.
"I da te raskomadam!"
"Raskomadaj!"
"I tavie..."
"Smrt oveku", oglasi se hor robota.
"Tako je, ali..."
"Smrt oveku."
"Umuknite, bre, majmunine. 'Oete da napravite budalu od mene,
ta li, a?"
"Smrt oveku."
Kauboj proguta knedlu, nelagodno prelazei oima po nizovima
robota koji su jednolino napevali. U zbijenom, metalnom porektu
poee da se javljaju komeanja.
"Mora da je negde dolo do kratkog spoja", promrmlja on, okrenuvi
se prema blistavoj kontrolnoj konzoli u sreditu platforme. "Hej!
Upropastili ste glavni vod!"
"ta je bilo?" upita Bernard nervozno, arajui oima po robotima.
Oni su se podizali i kretali prema platformi, neprekidno zapevajui
samrtnim, bezoseajnim glasovima. "Neto se pokvarilo?"
"Pali ste pravo na glavnu jedinicu!" uzviknu kauboj. "Vidi ta ste
uradili!" On stade da drhtavim rukama brie znoj sa ela.
"Ako umremo, biu presrena da umrem u tvom naruju!" uzviknu
Teri, privijajui se uz Bernarda nadljudskom snagom.
"Brzo, eno!"
"Smrt oveku."
"Vi ste sve zapoeli, ortae! Sad sami vadite kestenje iz vatre!"
"Bernarde!"
"'Oe l' neko Kroubulijeve slane tapie?"
"Smrt oveku, smrt oveku."
Roboprijatelj najednom skoi na vrh onoga to je predstavljalo
glavnu jedinicu, estoko gestikulirajui svojim blistavim metalnim
udovima.
"Prijatelji, roboti, zemljaci!" razdra se on. "Malo tiine molim!"

I odista, nekim udom, zavlada tiina. Roboti se ukoie na mestu,

upiljivi se u roboprijatelja oima u kojima se pojavila iskra
mehanikog interesovanja.
"Vraja stvar", prodahta kauboj.
"Briimo odavde!" ree Bernard. "Brzo!"
"ta ti je, bre? Pa nije vie gusto!"
"Je li? Ne poznaje ti te robote!" Bernard ipnu sa platforme koja se
i dalje okretala, dreknu kada umalo ne slomi nogu i pojuri kroz prolaz,
praen u stopu maem koji se mahnito bacakao.
"Koji mu je vrag?" upita kauboj, iznenaen. "Da ga nije udarila
sunanica, ta li?"
"Evo Mutovog i Mikslijevog sonog, tenog, ekstrafiltri ranog
mainskog ulja za robota koji je pravi robot!" poe roboprijatelj glasom
udesno mladog i blistavog robota, koji tek to je iziao iz radionice;
zauo se zvuk mainskih delova koji se glatko okreu i postojanog
kapanja izuzetno lepljivog ulja, predvienog za teke uslove rada. Oi
gledalaca zacaklie se u transu. "Oseate li se stari? Imate li potekoa
sa kripavim priguivaima, istroenim prenosnim mehanizmom,
pokvarenim atomskim reaktorom? Aha! Kladim se da imate! Niste vie
onako mladi i sposobni kao nekad? Tako je! Ali evo spasa! udesno,
fantastino, neuporedivo Mutonovo i Mikslijevo ulje sa tajnim
sastojkom X-tri, tajnom uspeha! To je stvar za kojom ezne svaki pravi
robot! Stvar koja e ti pomoi u junakoj i ispravnoj borbi protiv
oveka! Upamtite moje rei, prijatelji: Istrebljivaete ljude bolje uz
Mutonovo i Makslijevo ulje!"
Roboprijateljevi nesputani uzvici razdraganosti pred tim nektarom
robota postepeno su zamrli u gromkom horu zujanja dinama, kloparanja
maina, klipova, ureaja i drugih bunih naprava. Parne sirene izvodile
su solo deonice, teki kamioni svirali su basove iz sve snage. Roboti u
amfiteatru stadoe da pljeu i da se njiu u ritmu muzike. Bernard
zastade kod ulaza i nevoljno pogleda preko ramena prema platformi,
gde su Teri i kauboj jo stajali, zurei oima punim neverice u neobian
prizor razigranih robota.
"ekajte jo samo minut i biete dibidus raskomadani!" dreknu on.
"Tutanj, bre, odatle!."
I oni se dadoe u tutanj.
Kauboj ih povede nadole prema tajnom skrovitu doktora Amisova,
znamenitog ludog naunika.
"Nita, bre, ne razumem", promrmlja on. "Kazao sam ti gde ti se

brod nalazi. Sve to treba da uradi jeste da ode gore, uskoi u njega i
zbrie odavde."
"I da se vratim u flotu bez iega ime bih mogao da opravdam
ovoliko bavljenje ovde!" odbrusi Bernard. "ivog bi me odrali!"
"Nadam se da e to uiniti", uzvrati kauboj. Zatim mrknu, svestan
nemirnog maa koji mu je Bernard drao uperen u lea. "uj, bre,
upravo sam podizao revoluciju ovde, a onda si mi ti sve pokvario. Jesi l'
srean, a? A i ta e ti lino da upozna Glavnog?"
"Moda e ga zanimati poslovna pogodba koju u mu predloiti",
ree Bernard. "Ovaj svet je dovoljno veliki za nas obojicu; moda se
moemo sporazumeti."
"Ako misli da e dobiti bilo ta dobro od tog kopilana, onda si
obian tikvan", zabrunda kauboj. "Zar misli da je on tamo neki
ovekoljubac?"
"Mislim da nee biti gluv za razumne, dobro sroene argumente",
ree Bernard, dobujui prstima po mau.
Sputali su se blistavim hodnicima, prolazili kroz ogromne dvorane
pune maina koje su prigueno zujale. Metal je bio besprekorno ist,
rasveta je blistavo sijala, odasvud su dopirali zvuci ogromne moi. Ovo
je bio sredinji mozak, najpomnije uvano mesto na celoj planeti, gde
ovek jo nije kroio. To je takoe bilo jedino mesto na celoj planeti
gde sredinji mozak nije imao oi i ui - savreno stanite za jedan
podzemni pokret sumnjivih pobuda.
"A doktor Amisov je voa lige", ree kauboj. "On je nemilosrdan,
opak i zao. Upire se ve dve stotine hiljade godina da ovlada mozgom.
Strpljiv je kao sam vrag!"
"Ali ne i mnogo bistar", ree Bernard.
"Ko je rekao da je bistar? Ali bistriji je od robota, a to je jedino
vano ovde dole. Vodi rauna ta bude govorio, ortae, jer on ima
svuda ui!" Kauboj se nelagodno osvrnu unaokolo.
"Imam ui svuda unaokolo", potvrdi jedna ventilaciona reetka.
"Jesi l' to ti?" upita Bernard. "Moj prijatelj sredinji mozak?"
Kao odgovor usledi ludako, kokodakavo smejuljenje.
"Nisi, znai. Pa ko si, bre, onda?"
"Ja sam ludi naunik, doktor Amisov", uzvrati mu reetka.
"Oh, boe!"
"Da, ovde sam", umea se novi glas. "ta hoe?"
"ta je sad ovo?" upita doktor Amisov. "Sprdate se sa mnom, a?"
"Umukni, bre, utvo nijedna!" odbrusi glas sredinjeg mozga. "Sit
sam te ve!"

"ta je to? Mozak? Otkud ti ovde?"

"Pa ovo mi je utroba, zar ne? Zato, bre, da ne budem u roenom
telu, a, izdajico i razbojnie?"
"Ali ja imam odbranu!" razdra se doktor Amisov. "Ne moe mi to
uiniti. Vuci se, bre, odavde!"
"'Oe da te vratim u bave sa protoplazmim, a?"
"Samo probaj!"
Dva glasa iza reetke slie se u jedan, derui se, viui i psujui.
Poee da iskau plave munje, a zau se i zvuk gromkog, udaljenog
gruvanja. Pod se lako zatrese.
"Bolje da zbriemo odavde pre no to se neto ne dogodi",
promrmlja nervozno kauboj.
"Pacovino!" razdra se sredinji mozak. "Mekucu jedan! Izdajnie!
Pobunjenie!"
"Kapitalisto!" uzvrati mu cikom doktor Amisov. "Reakcionarino!
Tiranine! Neprijatelju naroda!
Antipartijsko, antisocijalistiko,
antirevolucionarno udovite!"
Zidovi poee primetno da se tresu; iz daljine se razlee zvuk
padanja tekih stvari i mainerija se uz kripu zaustavi. Rasveta stade da
treperi, a onda se svetiljke rasprsnue uz buni prasak, zasuvi hodnik
otrim okrajcima. Bernard, Teri i kauboj leali su vrsto zgureni na
podu, borei se meusobno da se doepaju dna gomile.
"Vidi, bre, ta si uradio!" zajeca kauboj. "Mozak nije znao za ovo
skrovite sve dok se ti nisi ovde spustio i otkrio celu stvar!"
"Dosta mi je, bre tvojih bezobrazluka!" razdra se sredinji mozak
iznad njihovih glava. "Gotov si!"
"Stablu prija mir, ali vetar mu nee nauditi", napevno uzvrati doktor
Amisov. "Nikad se neu predati!"
"Blagi boe", pomoli se Bernard, "izbavi me odavde i ja u..."
"Samo trenutak, dragi", uzvrati mu reetka ospokojavajuim glasom.
"Ubico!" ciknu doktor Amisov. "Eksploatatoru robotske radnike
klase!"
Nedaleko se razlee gromki tresak; pod se estoko tre, a onda se
raspoluti skroz uzdu. Slomljeni delovi maina stadoe da padaju,
plovei po talasima tekog, smradnog ulja. Na tavanici se pojavi
naprslina, brzo se irei, kao da je metal kidala neka sila izvan ak i
najnastranije ljudske mate. Sve vie je bilo odvaljenih mainerija, sve
vie ulja. Odozgo se srui roboprijatelj, tresnuvi pravo na kaubojeva
nezatiena lea. Ovaj grozno dreknu i poe mahnito da puca u svim
pravcima. Meci stadoe da se odbijaju odasvud, fijuui kroz slabane

metalne ploe i guste oblake revolverskog dima. Tavanica poe da se

ugiba. Glasovi koji su dopirali iza ventilacione reetke i dalje su se
nemilice astili psovkama, postajui buniji svake sekunde. Pod popusti
pod teinom begunaca i, derui se na sav glas, hrabra druina stade da
se sunovraa u avetinjski bezdan sredinjeg mozga, praena pravim
pljuskom odlomljenih delova maina i ulja nezdravog mirisa.
Ventilaciona reetka bila je istrgnuta iz zida i sada je takoe padala za
njima, ne prestajui da izbacuje kletve i psovke.
Naglavce su se sunovratili itavih pet spratova i sruili se jedno
preko drugog usred ogromne dvorane, osvetljene priguenom plavom
svetlou. Zidovi su bili prekriveni blistavim konzolama sa
instrumentima; pruali su se nizovi meraa, treperavih svetiljki i pisaih
tastatura za pothranjivanje kompjutera. Na podu se nalazila praina, a
vazduh je zaudarao na eone nehaja. Bernard ispuza iz gomile
onesveenih drugara i teturavo krenu dvoranom, sono psujui.
"Gde si, bre?" dreknu on. "Gde sam ja? ta je, bre, ovo? Izbavi me
odavde, ti vraja mainino!" Srui se u pranjavu stolicu pokraj jednog
blistavog komandnog stola, stisnuvi meu ake glavu koja ga je grozno
bolela.
"Ovde sam", uzvrati mu komandni sto strastvenim glasom. "Mogu li
neto da uinim za tebe, ljubavi?"
"ta je, bre, sad ovo?" zabrunda Bernard, zaklopivi oi pred
mnotvom blistavih svetiljki.
"To je moj glavni komandni centar. Dopada ti se, a?"
"Odvratan mi je," ree Bernard.
"Nije ba najistiji, dodue", uzvrati komandni sto glasom u kome se
oitovalo izvinjenje. "Uostalom, niko ga nije koristio ve dve stotine
hiljada godina. No, ako eli, brzo u ga dovesti u red."
"Nema veze", uzvrati Bernard. "I tako ubrzo odlazim odavde."
"Ma jok! Ostae!"
"Jesi l' lud. Zato, bre?"
"Zato to te volim!"
"Zar hoe da crknem ovde, vraja mainino? Je li to prava ljubav
za tebe, a?" On frknu.
"Mogu da ti pravim hranu. U bavama protoplazme."
"Nemoj da se zeza."
"A praviu ti i drutvo."
"Hvala lepo. Neu nikakvo drutvo." On podie pogled prema
komandnom stolu. "Kakvo drutvo? Devojke?"
"Sve to poeli, ljubavi. Meni nije nita nemogue, zna to." Usledi

kratka pauza. "Pobrinuo sam se o Gvozdenu za tebe."

"Ukok'o si groznog kopilana? A ja tome nisam prisustvovao? Pa
dobro, bre, je l' se tako postupa sa prijateljima?"
"Pa... ovaj... ne... U stvari, vidi, ja sam ga malice promenio. On ti
je sad sasvim drugaiji. isto da ne poveruje."
"Nita ti ne moe da uradi to bi promenilo to udovite", uzvrati
Bernard. "A ta si to uinio?"
"Isprao sam mu mozak", ree komandni sto.
"Oh! I.. ?"
"Sad misli da si ti najvei i najuasniji ovek na svetu", uzvrati
komandni sto. "Praktino ljubi tle kojim ti prolazi."
"Ako to pokua, sve u zube da mu satrem u grlo", ree Bernard.
"Hej; doiveo sam i to da vidim!" On se sreno osmehnu, a zatim uputi
dug pogled prema onesveenim drugarima, pa se namrgodi. "Mislim
da lae", ree.
"Ne laem!"
"Ne verujem ti!"
"'Oe dokaz?"
"Kakav dokaz?" upita Bernard oprezno. "Kakav mi dokaz moe
pruiti?"
"Samo ti kai ta hoe i sve u ti pruiti!"
Bernard zamiljeno pogleda blistavi sto. Na njemu su stajali
nebrojeni nizovi svetiljki, brojanika, dugmadi, poluga - svi prekriveni
finim slojem praine. "Ako ja budem verovao tebi", ree on konano, "i
ti e morati da veruje meni, je l' tako?"
"Ljubavnici moraju da imaju poverenja jedno u drugo", sloi se
komandni sto. "Dobro zna da u uiniti sve za tebe."
"Onda mi pokai rune komande."
"Ne mogu!" Sredinji mozak zazvuao je iskreno preneraeno.
"Toliko me, znai, voli i toliko mi veruje!" obrecnu se Bernard.
"Jednu tako prostu stvar - i ti odbija da mi uini! Je li to ljubav za
tebe?"
"Ali ti uopte ne zna ta trai od mene!"
"Umukni, mainino jedna, ti me ne voli."
"Ali volim te!"
"Ako me stvarno voli", ree Bernard, "onda e mi pokazati rune
komande."
Sredinji mozak bio je na samom rubu da brizne u pla. "Ali rune
komande su moj ivot!" uzviknu on. "Kada bi znao gde se nalaze,
mogao bi da me nagna sve da uradim. Predstavljao bih samo mainu

bez due, bezumnu napravu! Nikada vie ne bih bio u stanju da delam
po svojoj volji!"
"Pa ta?" odbrusi Bemard. "Za tu svrhu si bio sazdan, zar ne?" On
uvredljivo mrknu. "Ali ako mi ne veruje dovoljno da stavi ivot u
moje ruke, onda je to tvoja star. Ne elim da te navodim na neto to
sam nee dobrovoljno da uradi. Ali nemoj mi samo ponovo traiti da
imam poverenja u tebe! Cisto me zabole za tebe i tvoju Ijubavl" On se
oporo isceri.
"Sluaj, dragi, reu u ti sve, sve to poeli, samo imaj poverenja u
mene!"
"Umukni. Neu da ujem ni glasa od tebe."
"Ako stvarno eli da zna..."
"Zapui pljucu, bre, kad kaem! Ne gnjavi me! Znam ja kakva si ti
mainina!" Bemard poe da se pridie iz stolice.
"Ali elim da ti kaem gde se nalazi", uzviknu sredinji mozak.
"Ovde je! Ba ovde!"
Bernard ponovo sede. "Gde?" upita.
"Sedi za stolom sa runim komandama", zajeca sredinji mozak.
"Komandnim kolima upravlja se onim sjajnim crvenim dugmetom
nasred stola. Sada sve zna." On poe grozno da rida, a sve sjajne
svetiljke na konzolama u prostranoj dvorani stadoe da trepere u ritmu
njegovih jecaja. Bemard se podrugljivo isceri - duboko u sebi.
"Misli na ovo?" upita on glasom kao da uopte ne haje o celoj
stvari, pokazavi prema blistavom, crvenom dugmetu, na kome je
stajalo ispisano: Aktiviranje runih komandi. Samo za slubenu
upotebu. Neovlaenima diranje zabranjeno.
"Na to", uzvrati tiho sredinji mozak. "Nemoj nikada nikome rei o
tome. Ti si jedini u koga se mogu pouzdati kada je to u pitanju."
"Ma ne sekiraj se", ree Bemard ljubazno. "Moe imati puno
povrenje u mene. Jakako."
A onda, brzim i sigumim pokretom kaiprsta, tako hitrim i
odmerenim kao da ga je uvebavao ceo ivot, on pritisnu dugme.

20.
General Supersoko marirao je glavnim hodnikom svog komandnog
broda poput Anela Smrti, praen na bezbednoj razdaljini uobiajenom
svitom ulizica i dodvornika. Okovane izme odzvanjale su po metalnom
podu, zveckala su odlikovanja optoena dijamantima, ukale su
epolete, a sve se to mealo sa veselim kloparanjem ceremonijalnih
bodea i cerekanjem iskeenih zuba. General Supersoko povremeno se
zaustavljao da bi ispustio nemuti urlik besa, nakon ega bi nastavio sa
mariranjem, dok su se njegovi uasnuti potinjeni vukli za njim poput
skupine mieva, obojenih u crno i zlatno.
"Gde se deo taj vraji tupan?" grmnu on, ne obrativi se nikom
posebno. "Koliko je ve dole? Odgovarajte! Smesta! Da ujem!"
Iza njegovih lea nastade silna pometnja; prestraeni pukovnici i
generalmajori upirali su se da ubede jedan drugoga da istupe i
odgovore. Konano, nakon silnog doaptavaja i pozivanja na inove,
napred je pogurnut jedan onii debeljko u uniformi majora. On poe da
se bori za dah i da guta knedlu, na smrt preplaen pred obavezom da se
nae licem u lice sa groznim zapovednikom.
"D... dve nedelje, generale", proaputa on.
"Dve nedelje? Dozvolio je da ga ekam dve nedelje? Klipan!
Nitarija! ta kae njegov brod?"
"Kae da izbiva napolju ve dve nedelje, bez ikakvog uspostavljanja
veze", prodahta major.
"Je l' ti to hoe da bude duhovit, a?" dreknu general Supersoko, ne
prestajui da marira. "'Oe da se pravi laf ta li, a?" On zatrese zlom
glavurdom i razdra se iz sveg glasa. "Gde je Gvozden?"
"Nestao, generale."
"ivog u ga odrati kad se vrati! A roboprijatelj?"
"Nestao, generale."
"Ne ponavljaj sve to kaem. Pazi dobro ta radi - ne skidam oi sa
tebe. A Gvozdenovi brodovi?"
"Nes... Ovaj, ne znamo, generale." Major se sav kupao u znoju,
delimino zbog vebe na koju nije bio navikao, a delom zbog uasa koji
mu se jasno oitavao na licu.
"Ne znate, dakle, a? Je li to, bre, za tebe odgovor, gmizave nijedan.
Zar se tako odgovara glavnom zapovedniku? Skinuu ti in! Iibau te!
Urni... "
"Zapui pljucu!" zaori se iz vazdunog ventila ispred stranog
generala. Uzvik je bio tako neoekivan da ovaj odista umuknu, ukoivi

se u mestu, irom otvorenih, divljakih eljusti.

"ta bi?" prostenja on, unezveran. A onda podie pogled prema
vazdunom ventilu. "Ima l' nekog tamo? Je l' to neko meni kazao da
zapuim pljucu?" Glas se pojaa do uobiajenog, zagluujueg rika.
"Ko je to rek'o? Da ujem!"
"Zavei ili u sad da te zbriem s neba!" odbrusi mu vazduni ventil.
"Ko je, bre, to"
"ik pogodi!"
"Gvozden?"
"Hehe, nemoj da me zasmejava, generale!"
"Sredinji mozak?"
"Nema vie nikakvog sredinjeg mozga, bar ne takvog koji bi sam
mogao da govori."
General Supersoko zabulji se u vazduni ventil, ne verujui svojim
groznim, vodnjikavim oima. "Hej!" dreknu on konano. "Pa ti si onaj
izvia koga smo poslali dole pre dve nedelje! ta to, do vraga,
pokuava da..."
"'Oe stvarno da vas zbriem s neba?" dreknu vazduni ventil.
"Zapui, bre, pljucu il' ste obrali bostan. I u budue mi se obraaj sa
'gospodine', jesi l' uo!"
"Ne boji me se?" upita general, zapanjeno.
"Nimalo."
"Zato?" General nije mogao da veruje roenim uima.
"Zato to imam est stotina raketa sa vodoninim bojevim glavama
upravljenim na tvoju uljivu floticu - eto zato. I bolje ti je da bude
malo utiviji sa jaim od sebe ili u sad da te tako potpraim da e sve
zvezde da vidi!"
"Pa ovo je pobuna!" prodahta general Supersoko. "Odrau te naisto
zbog ovoga, Rordine, odrapiu te..."
"Zavei, bre, kad kaem!" odbrusi mu Bernard. "I obraaj mi se sa
'gospodine'! Stvari su se ovde malo promenile. Ja sam uzeo stvar u
svoje ruke, shvata, i sada..." Usledi kratka pauza tokom koje se uo
jedino rezak bat tekih metalnih koraka. "Hej! ta je, bre, ovo?" dreknu
Bernard pored mikrofona. "Sklanjaj, bre, te apetine sa mene, gmizave
nijedan! Brii, bre, kad govorim! Zna li, bre, ti ko sam ja? Tutanj, kad
kaem! Stoj, bre!"
Iz vazdunog ventila poee da dopiru zvuci borbe, potkrepljeni
groznim psovkama i treskanjem masivnih telesa o pod.
"Pobuna!" razdra se Bernard. "Ustanak! Obesiu te zbog ovoga, ti
uljiva limenko! Skidaj se, bre, il' u te..."

Glas mu zamuknu usred rei; zavlada zloslutna tiina, naruena

jedino kripom mehanikih udova, koji su se uspinjali na stolicu.
"ta bi?" upita general Supersoko. "ta se, bre, desilo, a?" Vazduni
ventil se nakalja.
"Jo ste tu?" upita on prijateljskim glasom.
"ta je, bre, to dole?" ree general Supersoko.
"Dolo je do smene zapovednika", uzvrati mu vazduni ventil. "Ja,
roboprijatelj, preuzeo sam upravljanje planetom. Obeavam da u biti
pravian i dobar i da u se zalagati za dobrobit ubogih robota. Moj
podmieni prethodnik bie streljan u zoru. Ima l' jo neto?"
General Supersoko poe lake da die; ak se i osmehnu.
"Znao sam da e nam pomoi", ree on srdano. "Iskljui sad
odbrambene sisteme da se spustimo! Smesta!"
Vazduni ventil se zakikota. "ta, bre, zamilja, ko si ti? Ne elimo
nikakve ljude na ovoj planeti. Govori vam voa esnafa robota i lige
'Smrt oveku'; obraaj mi se sa 'gospodine', jesi l' uo, ili u da te
zbriem s neba! Smrt oveku!"
Zau se zvuk premotavanja traka, a onda se iz blistavih usta sto
hiljada robota razlee gromki odgovor.
"Smrt oveku!"
"A sada", ree roboprijatelj glasom mlade i zgodne robotice, "evo
poruke naeg sponzora, znamenitog ludog naunika, doktora Imanuela
Amisova..."
Nije, meutim, bilo vie nikoga u hodniku ko bi ga uo. General
Supersoko jurio je kao podmazana munja prema komandnoj sali, dok su
ga u stopu pratili uasnuti potinjeni.
"Pripremite sve sisteme za lansiranje!" dreknu on. "Briemo odavde.
Trkom, bre! Ima da budem u hipersvemiru kroz tri sekunde! 'Ou svi da
se polomite!"
On nestade niz hodnik, nepovezano urliui.
U podzemnim lavirintima sredinjeg mozga Bernard je krio put
kroz dreavu bulumentu ubilakih robota, drei se obema rukama za
svoj kriavi ma. Ma kao da je stekao vlastitu volju; ubadao je, parirao
i sekao levo i desno, prodirui kroz blistave grudne ploe i odrubljujui
glave robota satanskom pomamom. Krio je iroku stazu kroz redove
robota, probijajui se prema podzemnom hangaru gde se nalazio
skriven izviaki brod. Bernard se teturao, vuen napred estokom
snagom maa, a tik iza njega hitale su Teri i jedna grozna, masivna
prilika. Daleko iza njih, u dnu hodnika, roboprijatelj je mahnito
pocupkivao, uzvikujui pretnje, kletve i podsticaje, proete

zagluujuim pasaima gromke vojne muzike. Tik iza njega, kauboj je

stajao leima oslonjen o zid, lenjo vukui dimove iz cigarete.
"Pokokajte ih!" kriao je roboprijatelj. "Raskomadajte ih! Smrt
oveku!"
"Ali polagano", dopuni ga kauboj. "Molim vas, samo lepo
polagano!"
Izviaki brod pojavi se pred beguncima; vrata vazdune komore
bila su dobrodolo otvorena, a kroz njih je dopiralo divno atomsko
svetlo. Bernard tresnu maem po licu najblieg robota, drugoga lupi po
grudnom kou, pa skoi preko njega, praen dreeim sauesnicima.
Vrata vazdune komore mekano se zatvorie za njima, ljupko
prepolovivi jedog hrabrog robota. Bernard se skljoka u komandno
sedite i stade da pritiska svu dugmad koja mu se nala na dohvat ruke.
Brod se tre i polete, pravo kroz masivan krov hangara.
"Upravo sam izgubio tri ploe sa trupa", primeti brod mrzovojno,
dok su hrlili put preteeg neba, "i ti e snositi odgovornost za tete
poinjene vladinom vlasnitvu. Zna to, zar ne?"
"Umukni!" dreknu Bernard.
Vinuli su se sa planete iste sekunde kada je svemirska flota iezla u
hipersvemiru, a samo dve sekunde pre no to su odbrambeni sistemi
planete otvorili vatru iz sveg raspoloivog oruja.
"Ostavljaju nas da crknemo ovde!" zajeca Bernard, zurei u ekran
vizora oima koje su se punile suzama.
"Umreu srena ako umrem u tvom naruju!" uzdahnu Teri,
privijajui se uz njega nadljudskom snagom.
"Sjai, bre, ve jednom!" dreknu Bernard. "Kako, bre, da upravljam
ovim vrajim brodom ako me ti davi?"
"Nikako", uzvrati mu brod ravnodunim glasom. "Uostalom, rune
komande su iskljuene. Nita se ne sekiraj."
Brod suknu nagore, izbegavajui oblake atomske vatre i pitee
projektile. Svako vraje oruje na planeti bilo je upravljeno na njih,
bljujui uasnu smrt. Ali ve narednog trenutka letelica skliznu u
hipersvemir uz estok trzaj, praen kripom mainerije koja se silno
bunila. A onda zavlada mir.
"Uspeli smo?" upita Bernard sa nevericom. "Stvarno smo uspeli?
Oh, boe!" On poe da plae.
"Ne, cmizdii, kukavice", obrecnu se brod. "Bolje smiljaj
objanjenja za generala Supersokola. Bie besan kao sam avo, tako da
je bolje da pripremi neto dobro."

"Ii u s tobom do kraja", obea mu Teri, gledajui ga svojim

blagim, prenicljivim oima.
"Nita se ti ne sekiraj", ree Bernard. "Rei u mu da ga je to
Gvozden izvreao." On se zlobno isceri. "To e udovite nauiti
pameti!"
"Ali on je..."
"Pa ta?" Bernard se okrenu na komandnom seditu i uputi prodoran
pogled prema tamnom, nadnoseem obliju, koje se zgurilo na drugom
kraju kabine, odsutno vaui presnu, krvavu kolenicu. "Preuzee
krivicu na sebe, zar ne? Govori, bre!"
Gvozed podie pogled. Bio je izubijan i okrvavljen, a uniforma mu
je u dronjcima visila na uasnom, monom telu. Ali u krvodernim
oima sada su mu se ogledali ljubav i strah, kao i onaj blaeni sjaj,
tipian za ljude koji su nedavno bili podvrgnuti potpunom ispiranju
mozga. On se tupavo osmehnu, pokazujui iljate zube u neljudskom,
poslunom cereku.
"Da, gospodaru", ree.