Robert Silverberg

m li

Kentaur Nauna fantastika

Silverberg
Robert

NONA
KRILA
Prevod:
Zivkovi Zoran
Silverberg
Robert
NIGHTWINGS,
1969 .

^lt
KENTAUR
1984.

Prvi deo: NONA KRILA

1.
Roum je grad podignut na sedam breuljaka. Pria se da je bio
svetska prestonica u jednom od ranijih ciklusa. Nisam za to znao, zato
to se moj esnaf bavi Osmatranjem, a ne Pamenjem; pa ipak, kada sam
ga prvi put ugledao, dolazei sa juga u sumrak, odmah sam video da je
u minulim danima njegova vanost bila ogromna. On je jo i sada
predstavljao moan grad u kome je obitavalo mnogo hiljada dua.
Viljaste kule otro su mu se ocrtavale spram veernjeg neba.
Svetlosti su primamljivo mirkale. Sa moje leve strane nebo se oblilo
blistavou poslednjih sunevih zraka; ustreptale trake plave, ljubiaste
i rumene boje ukrtale su se i preplitale, zadubljene u nonu igru iz koje
se raala tama. Zdesna, mrak se ve spustio. Pokuao sam da razaberem
sedam breuljaka, ali mi to nije polo za rukom; pa ipak, pouzdano sam
znao da je preda mnom velianstveni Roum, ka kome vode svi putevi,
to me je ispunjavalo strahopotovanjem i dubokim uvaavanjem prema
delima naih davno iezlih otaca.
Zaustavili smo se uz kraj dugakog, pravog puta, posmatrajui
Roum. "Ovo je blagonaklon grad", rekoh. "Ovde emo nai posao."
Pokraj mene, Avluela je zaleprala svojim ipkastim krilima. "A
hranu?" upita ona svojim visokim, flautastim glasom. "A sklonite? A
vino?"
"I to", rekoh. "Sve to."
"Koliko ve idemo, Osmatrau?" upita ona.
"Dva dana. Tri noi."
"Da sam letela, bilo bi znatno bre."
"Da, ali samo za tebe", rekoh. "Ostavila bi nas daleko za sobom i
nikad nas vie ne bi videla. Je li to ono to eli?"
Ona mi se priblii i oea se o grubu tkaninu mog rukava, a zatim se
pripi uz mene poput make koja se umiljava. Krila joj se rairie u dva
iroka lista vilinske svilice, kroz koja sam lako mogao da razaberem
sunce na smiraju i veernje svetiljke, treperave, rastoene, magine.
Nozdrve mi ispuni opojni miris njene kose crne kao ugalj. Pruih ruke
prema njoj i obavih joj vitko, deako telo.
"Zna i sam da elim da ostanem s tobom zauvek, Osmatrau", ree
ona. "Zauvek!"
"Znam, Avluela."
"Da li emo biti sreni u Roumu?"
"Biemo sreni", uzvratih, putajui je iz zagrljaja.
"Da krenemo odmah u Roum?"

"Mislim da bi trebalo da saekamo Gormona", rekoh, odmahnuvi

glavom. "Uskoro e se vratiti iz istraivanja." Nisam eleo nita da joj
kaem o umoru koji me je skolio. Bila je jo dete, stara svega
sedamnaest leta; ta je mogla da zna o umoru ili bremenu godina? A
mene su godine pritisle. Nisam, dodue, bio star koliko i Roum, ali ipak
sasvim dovoljno.
"Dok ekamo", ree ona "smem li malo da letim?"
"Da, sme da leti."
unuo sam pokraj naih kolica i zagrejao ruke o kucajui generator,
dok se Avluela pripremala da poleti. Najpre je svukla odeu, zato to su
joj krila bila preslaba za bilo kakav dodatni teret. Gipko i spretno
skinula je staklene mehurove sa vitkih nogu, a zatim se oslobodila
rumenog jeleka i mekih, krznenih akira. Sve priguenija svetlost sa
zapadnog neba zaiskriila joj je du krhkog oblija. Kao i svi Letai,
ona je takoe bila liena svih suviaka telesnog tkiva: grudi su joj
predstavljale tek blaga ispupenja, stranjica joj je bila ravna, a butine
tako mrave da se izmeu njih video povei razmak kada bi stajala. Da
li joj je teina premaala jedan kvintal? Sumnjam. Posmatrajui je,
oseao sam se, kao i uvek, debeo i sazdan po meri povrinskog sveta, sa
prekomernom telesinom, premda uistinu nisam spadao u krupne i teke
ljude.
Uz kraj puta, ona se niice spusti do tla, poloi glavu na kolena i
stade da izgovara obredne rei Letaa. Bila je leima okrenuta prema
meni. Tanana krila joj zaleprae, ispunie se ivotom, podigoe se oko
nje poput ogrtaa zahvaenog lahorom. Nikako mi nije ilo u glavu
kako su tako krhka krila u stanju da podignu makar i nekog ko je tako
sitan kao to je Avluela. Nisu to bila sokolska ve leptirska krila,
proarana venama i prozrana, mestimino poprskana pigmentnim
pegicama, abonosna, tirkizna, skerletna. Snaan ligament spajao ih je sa
dva ravna miina korpusa ispod koatih lopatica; ono, meutim, to
joj je nedostajalo bila je masivna grudna kost leteeg stvorenja, snopovi
vretenastih miia neophodnih za letenje. Oh, poznato mi je da Letai
ne koriste samo miie da bi se vinuli u vazduh, da postoje mistine
discipline u njihovim misterijama. No, uprkos svemu tome, ja, koji sam
spadao u Osmatrae, bio sam i dalje skeptian prema fantastinijim
esnafima.
Avluela je prestala da govori. Kada se uspravila, lahor joj je
poduhvatio krila i ona se uzdigla nekoliko stopa iznad tla. Ostala je na
toj visini, kao ardak ni na nebu ni na zemlji, dok su joj krila mahnito
treperila. No se jo nije sasvim spustila, a Avluelina krila bila su samo

nona krila. Ona nije mogla danju da leti, zato to bi je uasan pritisak
sunevog vetra obarao na tle. Sada, negde izmeu sumraka i tame, jo
nije kucnuo pravi as da poleti. Video sam kako je poslednji ostaci
svetlosti na nebu potiskuju prema istoku. ustro se opirala ovoj sili
rukama i krilima; njeno malo, duguljasto lice bilo je napeto od
nastojanja da se usredsredi; na usnama su joj stajale rei esnafa kome je
pripadala. Ona se zgri, a zatim naglo oprui, pri emu joj glava polete
na jednu stranu, a stranji deo na drugu; narednog trenutka ve je
lebdela u vodoravnom poloaju, sa licem okrenutim nadole i krilima
koja su se hrvala sa vazduhom. Vini se, Avluela! Vini se!
I odista se vinula. Izgledalo je kao da je samo snagom volje
savladala plimu poslednjih ostataka svetlosti.
Ispunilo me je zadovoljstvo dok sam posmatrao njeno nago oblije
spram zalea tame. Jasno sam mogao da je razaberem, zato to
Osmatra ima otro oko. Dosegla je do visine koja je petostruko
nadmaala njenu i krila su joj se sada potpuno rairila, tako da su mi
tornjevi i kule Rouma postali delimino zaklonjeni. Mahnula mi je
rukom. Poslao sam joj poljubac i uputio rei ljubavi. Osmatrai se ne
ene, niti imaju decu, ali Avluela mi je ipak bila kao ker i ja sam se
ponosio njenim letenjem. Proteklo je tek godinu dana na zajednikom
putovanju, od onog asa kada smo se prvi put sreli u Aguptu, a meni se
inilo da je znam itav ivot. Ona me je napajala novom snagom.
Nisam, meutim, siguran ime sam ja nju napajao: bezbednou,
znanjem, povezanou sa danima pre njenog roenja. Jedino sam se
nadao da me i ona voli kao to ja volim nju.
Sada je ve uzletela prilino visoko. Vrtela se u vazduhu, hrlila uvis,
obruavala se, pravila piruete, plesala. Crna kosa leprala je za njom.
Telo joj je izgledalo samo kao sluajan prirepak dvama velikim krilima,
koja su se blistala, presijavala i treperila u noi. Hitala je u visine,
slavei nesputanost silom tee i pojaavajui u meni oseaj
nezgrapnosti; a onda, poput neke vitke rakete, ona najednom strelovito
suknu u pravcu Rouma. Spazio sam samo tabane njenih stopala i
krajike krila, a zatim je vie nisam video.
Uzdahnuo sam i zavukao ake ispod miki da bi im sauvao toplotu.
Kako to da mene proima studen, dok naga Avluela veselo leti nebom?
Upravo je kucnuo dvanaesti od dvadeset asova i ponovo je dolo
vreme da pristupim Osmatranju. Otiao sam do kolica, otvorio kovege
i pripremio ureaje. Korice nekih cifarnika bile su poutele i izbledele;
igle u njima izgubile su sjajnu presvlaku; mrlje koje je nanelo more
naruivale su futrole instrumenata; bila je to uspomena na ono doba

kada su me gusari napali nasred Okeana Zemlje. Pohabane i naprsle

poluge i ruke posluno su reagovale na moje pokrete dak sam obavljao
pripremne radnje. Najpre valja moliti za bistar i prijemiv um; zatim
treba postii visok stepen srodnosti sa ureajima; tek posle toga
zapoinje se samo Osmatranje - pomno ispitivanje zvezdanog svoda u
potrazi za neprijateljima oveka. To je bilo moje umee i moja vetina.
Odluno sam prionuo na poluge i ruke, otpoevi da ih napamet
pomeram i pripremajui se da postanem produetak svojih
instrumenata.
Tek to sam preao prag i stupio u prvu fazu Osmatrakog zanosa,
kada jedan dubok i zvonak glas ree iza mene: "Pa, kako je,
Osmatrau?"
Oslonio sam se o kolica. Kad vas neko ovako neoekivano izbaci iz
koloseka, uvek iskusite fiziki bol. Za trenutak sam osetio kako mi se
kande stiu oko srca. Lice mi se z^japurilo; oi su mi mutno gledale;
u ustima mi vie nije bilo pljuvake. to sam bre mogao, preduzeo sam
zatitne mere da spreim blokiranje metabolizma i da se odvojim od
ureaja. Prikrivajui drhtanje to sam bolje umeo, ja se okrenuh.
Ugledao sam Gormona, drugog lana nae male druine, koji je
eretski stajao pakraj mene. Usne su mu bile razvuene u podrugljiv
smeak i bilo je oigledno da ga uveseljava nevolja u koju sam zapao,
ali ipak nisam mogao da se naljutim na njega. Teko je ispoljiti ljutnju
prema nekome ko je izvan esnafa, ma koliko izazivako bilo njegovo
ponaanje.
S naporom, ja prozborih: "Da li si se lepo proveo?"
"Veoma. Gde je Avluela?"
Pokazao sam prema nebu. Gormon klimnu.
"ta si pronaao?" upitah ga.
"Ovo je sasvim pouzdano Roum."
"U to uopte nije bilo sumnje."
"Za mene jeste. Ali sada imam dokaz."
"Da?"
On izvue vreicu iz tunike, postavi je na tle pored mene i razrei
tako da je mogao da zavue ruku u otvor. Gunajui malo, on poe da
izvlai neto teko - neto od belog kamena - konano usledi dugaak
mramorni stub, ilebljen, nagrien vremenom.
"Potie iz jednog hrama Carskog Rouma!" ree ponosno Gormon.
"Nisi smeo da ga uzme."
"ekaj!" uzviknu on i ponovo zavue ruku u vreicu. Ovoga puta
izvukao je pregrt krunih metalnih ploica i zveckavo ih razastro oko

mojih nogu. "Novii! Pogledaj ih, Osmatrau! Svi su sa likovima

Cezara!"
"Koga?"
"Drevnih vladara. Zar ne zna istoriju prolih ciklusa?"
Podozrivo ga pogledah. "Tvrdi da si bez esnafa, Gormone. Zar je
mogue da spada u Pamtitelje i da to krije od mene?"
"Pogledaj moje lice, Osmatrau. Mogu li ja da pripadam bilo kom
esnafu? Zar bi neko uzeo Mutanta?"
"U pravu si", rekoh, posmatrajui njegov zlatni ten, debelu, votanu
kou, oi sa crvenim zenicama, krezuba usta. Gormon je odgojen na
teratogenetskim drogama; bio je udovite, lepo na svoj nain, ali ipak
udovite, Mutant, van ljudskih zakona i obiaja koji su na snazi u
Treem Ciklusu civilizacije. A Mutanti nemaju svoj esnaf.
"Postoji jo neto", ree Gormon. Izgleda da je kapacitet vreice bio
neogranien; ukoliko bi bilo potrebno, itav svet mogao je da stane u
njeno nabrano, sivo drelo, a ona i dalje ne bi bila vea od normalne
ake. Gormon izvadi delie neke mainerije, kalemove za itanje, jedan
uglasti predmet od smeeg metala, koji je mogao da predstavlja neku
drevnu alatku, tri kvadratia od sjajnog stakla, pet listova hartije hartije! - i jo mnotvo slinih drangulija iz starine. "Vidi?" ree on.
"Bila je to korisna etnja, Osmatrau! I ne samo nasumce odabran plen.
Sve je registrovano, sve naznaeno, sloj, procena doba, poloaj in situ.
Pred nama je mnogo hiljada godina Rouma."
"Zar je trebalo da uzme ove stvari?" upitah sumnjiavo.
"Zato da ne? Kome one nedostaju? Ko u ovom ciklusu mari za
prolost?"
"Pamtitelji."
"Njima nisu od velike pomoi materijalni predmeti."
"A ta e tebi te stvarice?"
"Prolost me zanima, Osmatrau. Na svoj bezesnafski nain ja se
bavim izuavanjima. Je li to pogreno? Zar udovita nemaju pravo na
znanje?"
"Svakako, svakako. Samo ti tragaj za im hoe. Usavravaj se na
svoj nain. Ovo je Roum. U zoru emo ui u njega. Nadam se da u
tamo nai posla."
"Moda nee biti ba najlake."
"Kako to?"
"U Roumu ve sigurno ima mnogo Osmatraa. Nee biti odve
potrebe za tvojim uslugama."
"Obratiu se za milost Princu od Rouma", rekoh.

"Princ od Rouma je nepristupaan, hladan i okrutan ovek."

"Ti ga poznaje?"
Gormon slegnu ramenima. "Pomalo." Poeo je da vraa u vreicu
stvari koje je izvadio. "Oprobaj sreu sa njim, Osmatrau. Zar ti
preostaje neto drugo?"
"Nita", uzvratih, na ta se Gormon nasmeja, ali ne i ja.
On je nastavio da prebira po relikvijama prolosti, dok je mene
obuzela duboka potitenost zbog njegovih rei. Izgledao je tako siguran
u sebe u jednom nesigurnom svetu - on, koji je bio bez esnafa,
mutantno udovite, ovek neljudskog lika; kako je samo mogao da
bude tako hladan, tako nehajan? iveo je, ne plaei se niega i izvrui
ruglu one koji su priznavali da se boje. Gormon je putovao sa nama
devet dana, od kada smo ga sreli u drevnom gradu ispod vulkana, juno
odavde, uz more. Ja ga nisam pozvao da nam se pridrui; on je to sam
predloio, a na Avluelino navaljivanje ja sam pristao. Drumovi su tamni
i hladni u ovo doba godine, a unaokolo se mota mnogo opasnog
zverinja, tako da bi starac koji putuje sa devojkom uvek mudro postupio
ako bi primio u drutvo neku snanu osobu poput Gormona. Postojali
su, meutim, trenuci kada sam se kajao zbog te odluke, a ovo je bio
jedan od njih.
Laganim korakom vratio sam se do opreme.
"Da li sam te prekinuo u Osmatranju?" upita najednom Gormon, kao
da je to tek tog trenutka shvatio.
"Jesi", uzvratih blago.
"ao mi je. Poni ponovo, neu ti vie smetati." Uputio mi je svoj
ljubak, naheren smeak, koji je bio tako armantan da je to ublailo
primetnu nadmenost njegovih rei.
Uhvatio sam poluge, stegao ruke, stao da osmatram cifarnike. Ali
nisam uao u Osmatraki zanos, zato to sam ostao svestan
Gormonovog prisustva; nije me naputala bojazan da e mi ponovo
naruiti koncentraciju u nekom bolnom trenutku, uprkos obeanju koje
mi je dao. S naporom sam odvojio pogled od aparata. Gormon je stajao
sa suprotne strane puta, krivei vrat ne bi li spazio Avluelu. U asu kad
sam se okrenuo prema njemu, on me pogleda.
"Neto nije u redu, Osmatrau?"
"Ne. Ovaj trenutak nije naklonjen mom poslu. Saekau."
"Kai mi", ree on. "Kada se naprijatelji Zemlje stvarno pojave sa
zvezda, da li e te maine obavestiti o tome?"
"Verujem da hoe."
"A onda?"

"Onda u obavestiti Branitelje."

"I time e biti okonano tvoje ivotno delo?"
"Moda", uzvratih.
"Dobro, a emu onda ceo esnaf? Zbog ega ne postoji jedan glavni
centar iz koga bi se vrilo Osmatranje? Kakva je svrha razaslati na sve
strane bulumentu Osmatraa-lutalica?"
"to je vie vektora otkrivanja", rekoh, "to su vei izgledi da se
invazija blagovremeno primeti."
"Zar se onda ne moe dogoditi da neki Osmatra upravi svoje
naprave prema nebu i da ne vidi nita, a da osvaja ve bude ovde?"
"Nije nemogue. Upravo zbog toga nas i ima mnogo."
"Ponekad mi se ini da je sve to jedno veliko preterivanje", ree
Gormon, nasmejavi se. "Da li stvarno veruje da nam predstoji
invazija?"
"Verujem", rekoh kruto. "U protivnom, moj ivot bi bio promaen."
"A zato bi itelji zvezda eleli Zemlju? ta mi to imamo osim
ostataka starih carstava? ta bi oni radili sa jadnim Roumom? Sa
Perisom? Sa Jorslemom? Truli gradovi! Budalasti prinevi! Ma hajde,
Osmatrau, priznaj i sam: invazija je puki mit i ti etiri puta dnevno
obavlja jalov posao, a?"
"Osmatranje je moja vetina i moja nauka. Tvoje je da se izruguje
tome. Svakom svoje, Gormane."
"Oprosti mi", uzvrati on s padsmeljivom poniznou. "Samo ti
nastavi da Osmatra."
"I hou."
Ljutito sam se okrenuo prema kovegu sa instrumentima, reen da ne
obraam panju na eventualna daljnja prekidanja, bez obzira na to
koliko ona bila napadna. Zvezde su se pojavile na nebu; bacio sam
pogled prema blistavim sazveima i moj um je automatski registrovao
mnogo svetova. Prionimo na Osmatranje, pomislih. Neka izrugivanje ne
osujeti nau budnost.
Uao sam u puni Osmatraki zanos.
Podesivi ureaje, dopustio sam da se kroz mene razlije plima
energije. Upravio sam um prema nebeskam svodu i stao da tragam za
neprijateljski nastrojenim stvorovima. Koje li blistavosti! Kakvog li
neverovatnog sjaja. Ja koji nikada nisam mrdnuo sa ove male planete
sada sam hrlio crnim razmeama praznine, prelazio sa jedne plamene
zvezde na drugu, posmatrao kako oko njih krue planete poput
neobinih glavica. Lica su mi uzvraala pogled dok sam klizio preko
njih, neka bez oiju, neka sa mnogo oiju; svekolika sloenost Galaksije

nastanjene mnotvom itelja najednom mi je postala pristupana.

Pomno sam motrio za eventualnim grupisanjem neprijateljskih sila.
Proveravao sam vojne poligone i uporita. itavog ivota, jo od
punoletstva, tragao sam etiri puta na dan za osvajaima, iji je dolazak
obean, za zavojevaima kojima je bilo sueno da se jednoga dana
domognu naeg tronog sveta.
Nisam pronaao nita, a kada sam se povratio iz zanosa, oznojen i
iznuren, ugledao sam kako se Avluela sputa.
Sletela je lako poput pera. Gormun ju je pozvao i ona je potrala,
bosonoga, dok su joj male grudi podrhtavale; privio je njenu siunu
priliku u svoje snano naruje i oni se zagrlie, ne strasno, ve radosno.
Kada ju je pustio, ona se okrenu prema meni.
"Roum", prodahta devojka. "Roum!"
"Videla si ga?"
"Celog! Mnotvo sveta! Svetlost! Bulevari! Jedna trnica! Oronula
zdanja stara mnogo ciklusa! Oh, Osmatrau, kada bi znao koliko je lep
Roum."
"Onda ti je let bio prijatan", rekoh.
"Pravo udo!"
"Sutra emo poi da se nastanimo u Roumu."
"Ne, Osmatrau, ne sutra: jo veeras!" Postala je devojaki
nestrpljiva, a lice joj je blistalo od uzbuenja. "Treba da prevalimo jo
samo mali komad puta. Vidi, eno ga tamo."
"Moramo se najpre odmoriti", rekoh. "Ne bi bilo dobro da stignemo
umorni u Roum."
"Moemo otpoinuti kada stignemo", uzvrati Avluela. "Hajdemo!
Spakuj se. Obavio si Osmatranje, zar ne?"
"Jesam. Jesam."
"Poimo onda! U Roum! U Roum!"
Potraio sam pogledom pomo od Gormona. Spustila se no; dolo
je vreme da podignemo bivak i da nekoliko sati otpoinemo.
Po prvi put, Gormon je bio na mojoj strani. "Osmatra je u pravu,"
ree on Avlueli. "Najbolje e biti da se svi najpre malo odmorimo.
Krenuemo u Roum u svitanje."
Avluela napui usta. U veoj meri nego ikada ranije izgledala je kao
dete. Krila su joj se zaklopila i telo joj se pogurilo. Nervoznom
kretnjom, sasvim je skupila krila, sve dok ona nisu postala dve gure
veliine pesnice na njenim leima, a zatim je pokupila odeu koju je
razbacala putem. Ponovo se obukla dok smo podizali bivak. Podelio
sam im tablete hrane, a onda smo se povukli na poinak. Imao sam

nemiran san: video sam Avluelu kako se ocrtava spram Meseevog

diska i Gormona koji je leteo pokraj nje. Dva asa pre svanua ustao
sam i izvrio prvo Osmatranje u novom danu. Zatim sam probudio i
njih, pa smo krenuli prema legendarnom carskom gradu, prema Roumu.

2.
Jutarnja svetlost bila je sjajna i otra, kao da je ovo bio neki mlad,
nedavno stvoren svet. Put je i dalje bio sasvim pust; ljudi se ne kreu
mnogo u poslednje vreme, osim ako nisu, slino meni, putnici po navici
i zvanju. Povremeno smo zastajali pokraj druma da bismo propustili
karuce nekog pripadnika esnafa Gaspodara, koje je vuklo desetak
bezizraajnih ukopljenika, poreanih u nizu. etiri ovakva vozila
projurila su mimo nas tokom prva dva asa dana; sva su bila dobro
zaptivena i zatvorena kako bi sakrila ponosno lice Gospodara od
pogleda tako prostog sveta kao to smo bili mi. Mimoilo nas je i
nekoliko teretnih kola natovarenih raznim proizvodima, a povrh nas
proletelo je nekoliko letaa. No, najvei deo vremena bili smo sami na
drumu.
Predgraa Rouma obilovala su relikvijama prolosti: izdvojeni
stubovi, delovi akvadukta koji nita ne prevozi niotkuda u nigde, ulaz u
neki iezli hram. To je bio najstariji Roum koga smo videli, ali
unaokolo je bilo ostataka i potonjih verzija grada iz novijih ciklusa:
kolibe teaka, kupole elektrana, trupla nobodera za stanovanje. Tu i
tamo nailazili smo na nagorele kosture nekih drevnih vazduhoplova.
Gormon je sve ispitivao, uzimajui uzorke s vremena na vreme. Avluela
je samo posmatrala, irom otvorenih oiju, ne govorei nita. Nastavili
smo da hodamo, sve dok nismo stigli pod gradske zidine.
Sastojale su se od plavog, uglaanog kamena, fino spojenog,
uzdiui se do visine od otprilike osam ljudi. Na drum okonavao se u
zidu sa ukraenim lukom; kapija je stajala otvorena. Kada smo se
sasvim primakli, jedna prilika nam poe u susret; bio je to neki ovek sa
kapuljaom i maskom, neobino visok, odeven u tamnu odoru esnafa
Hodoasnika. Sa pripadnicima ovoga reda ne treba prvi zapoeti
razgovor, ve samo uzvratiti ako budete oslovljeni. Hodoasnik nas je
oslovio.
"Odakle?" upita on kroz svoju govornu reetku.
"Sa juga. iveo sam u Aguptu neko vreme, a zatim sam preao
Mostozemlje do Talije", urvratih.
"Kuda?"
"Za sad u Roum."
"Kako ide sa Osmatranjem?"
"Kao i obino."
"Imate li gde da odsednete u Roumu?" upita Hodoasnik.
Odmahnuo sam glavom. "Uzdamo se u naklonost Volje."

"Volja nije uvek blagonaklona", uzvrati Hodoasnik odsutno. "Niti u

Roumu vlada velika potranja za Osmatraima. Zato putuje sa
Letaem?"
"Da bih imao drutvo, a i zato to je ona mlada i potrebna joj je
zatita."
"Ko je ovaj drugi?"
"On je bez esnafa, Mutant."
"To i sam vidim. Ali zato je sa tobom?"
"On je jak, a ja sam star, tako da putujemo zajedno. Kuda si se ti
zaputio, Hodoasnie?"
"U Jorslem. Postoji li neko drugo odredite za pripadnike mog
esnafa?"
Saglasio sam se sa njim, slegnuvi ramenima. "Zato ne bi poao u
Jorslem sa mnom?" upita me najednom Hodoasnik.
"Put me sada vodi na sever, a Jorslem je na jugu, blizu Agrupa."
"Bio si u Agrupu, a nisi svratio u Jorslem?" ree on iznenaenim
glasom.
"Tako je. Jo nije kucnuo moj as da vidim Jorslem."
"Poi sada. Hodiemo zajedno putevima, Osmatrau, i
razgovaraemo o minulim danima i danima to e doi, a ja u ti
pomagati prilikom Osmatranja, dok e se ti meni nai pri ruci kada
budem optio sa Voljom. Da li se slae?"
Bilo je to pravo iskuenje. Pred oima mi je iskrsla slika Zlatnog
Jorslema, punog svetih zdanja i crkava, sa mestima za podmlaivanje,
gde su starci postajali mladii, sa tornjevima i atrama. Iako spadam u
ljude koje nije lako skrenuti sa izabranog puta, ipak se neto pokolebalo
u meni i za trenutak mi se javila elja da ne uem u Roum, nego da
krenem sa Hodoasnikom u Jorslem.
"Ali moji saputnici..." rekoh.
"Ostavi ih. Zabranjeno mi je da putujem sa nekim ko je bez esnafa, a
sam ne elim da budem u drutvu ene. Jedino emo nas dvojica,
Osmatrau, poi u Jorslem."
Alvuela, koja je ostala po strani i mrtila se sve vreme naeg
razgovora, uputi mi iznenadan, uasnut pogled.
"Ne elim da ih ostavim", rekoh.
"Onda idem sam u Jorslem", uzvrati Hodoasnik. lz gustog haljetka
izvukao je koatu ruku sa dugakim, belim i vrstim prstima. Dodirnuo
sam vrhom mojih prstiju njegove, a onda Hodoasnik ree: "Neka ti
Volja bude milostiva, prijatelju Osmatrau. A kada jednom bude stigao
u Jorslem, svakako me potrai."

Zatim je poao svojim putem, ne rekavi vie ni rei.

"Hteo si da poe sa njim, zar ne?" upita me Gormon.
"Razmislio bih o tome."
"ta bi to mogao da nae u Jorslemu ega nema ovde? I ovo je sveti
grad kao i ono. U Roumu se moe malo odmoriti. Ne bi izdrao jo
jedan dug put."
"Moda si u pravu", sloih se i poslednjim ostacima snage krenuh
prema kapiji Rouma.
Podozrive oi posmatrale su nas iz proreza u zidinama. Kada smo se
nali nasred ulaza, zaustavio nas je jedan debeli, roavi Straar sa
upalim obrazima i zapitao nas kakvim poslom dolazimo u Roum. Kazao
sam mu kome esnafu pripadam i koje su mi namere, na ta se on
prezrivo obrecnuo.
"Poi negde drugde, Osmatrau! Ovde su nam potrebni jedino
korisni ljudi."
"Osmatranje je takoe korisno", uzvratih blago.
"Nesumnjivo. Nesumnjivo." On pokaza na Avluelu. "Ko je ovo?
Osmatrai su neenje, zar ne?"
"Ona je samo moj saputnik."
Straar se grohotom nasmeja. "Sad mi je jasno zato onda esto
putujete! Samo ona nije neto naroito. Koliko joj je godina: trinaest,
etrnaest? Hodi ovamo, dete. Moram da te pretresem i da utvrdim da li
neto krijumari." Brzo je stao da je opipava akama, namrgodivi se
kada joj je naiao na grudi, a zatim podigavi vee kada je osetio
ispupenja krila ispod lopatica. "ta je ovo? Sta je ovo? Vee je pozadi
nego spreda! Leta, dakle? Ba prljava rabota: Letai se spanavaju sa
matorim Osmatraima." On se zakikota i ponovo poe da opipava
Avluelu na nain koji je Gormena nagnao da se besno ustremi napred,
dok mu je ubilaki plam zaiskrio u oima.
Spreio sam ga na vreme, epavi ga iz sve snage za zglob i tako ne
dozvolivi da nas sve troje upropasti napadom na Straara. On me
estoko odgurnu, od ega umalo nisam pao; ali onda se primiri i
obuzda, posmatrajui ledenim pogledom kako debljko okonava
pretraivanje Avluele u potrazi za 'krijumarenom robom'.
Posle toga Straar se polako i sa neskrivenim gaenjem okrenu
prema Gormonu i ree: "Koji si ti vrag?"
"Ja sam bez esnafa, vaa milosti", uzvrati Gormon otrim tonom.
"Ponizan i bezvredan proizvod teratogeneze, ali i slobodan ovek koji
eli da ue u Roum."
"Zar malo udovita imamo ovde?"

"Ja malo jedem, a mnogo radim."

"Radio bi ti jo vie ukoliko bi bio ukopljen", uzvrati Straar.
Gormon se smrknu. Ja upitah: "Smemo li da uemo?"
"Trenutak." Straar stavi na glavu lem za prenos misli i zakilji
oima dok je upuivao poruku u rezervoare seanja. Lice mu se zgrilo
od naprezanja; zatim se opustilo i trenutak kasnije usledio je odgovor.
Nismo mogli da primetimo nikakav znak optenja; ali po njegovom
razoaranom izgledu postalo je jasno da nije pronaen nikakav razlog
koji bi se protivio naem pristupu u Roum.
"Hajde!" ree on. "Ulazite, svi troje. Brzo!"
Proli smo kroz gradsku kapiju.
"Mogao sam da ga satrem jednim udarcem", ree Gormon.
"I da bude ukopljen do veeri. Ovako, uz malo strpljenja, bez
problema smo uli u Roum."
"Ali kako je samo postupao prema njoj..."
"Tvoj stav prema Avlueli veoma je posesivan", rekoh mu. "Mora
stalno imati na umu da je ona Leta i da kao takva ne moe da ima
nikakve seksualne odnose sa stvorenjima bez esnafa."
Gormon pree preko moje primedbe. "Ona me ne uzbuuje nita
vie od tebe, Osmatrau. Ali boli me kada gledam kako neko postupa na
taj nain prema njoj. Ubio bih ga da me nisi zadrao."
"Gde emo se smestiti sada kada smo u Roumu?" upita Avluela.
"Najpre moram da naem centralu mog esnafa", uzvratih. "Ja u se
smestiti u Osmatrakom Svratitu. Posle toga emo moda svratiti do
Loe Letaa na obed."
"A onda emo", ree Gormon oporim glasom, "otii do Jazbine ljudi
bez esnafa i isprositi neto sitnia."
"Ja te saaljevam to si Mutant", rekoh mu, "ali smatram da je
nedostojanstveno da ti samoga sebe saaljeva. Hajdemo."
Krenuli smo jednom kaldrmisanom, krivudavom ulicom koja je
vodila u srce Rouma. Nalazili smo se u spoljnom prstenu grada,
stambenoj etvrti sainjenoj od niskih, zdapastih kua, na ijim je
krovovima bila smetena nezgrapna uma odbrambenih instalacija.
Prema centru uzdizali su se blistavi tornjevi koje smo sino videli
spolja; bili su to ostaci drevnog Rouma, briljivo ouvani tokom deset
hiljada ili jo vie godina; trnica, zona tvornica, komunikacioni centar,
hramovi Volje, rezervoari seanja, utoita spavaa, burdelji
vanzemaljaca, vladine zgrade, centrale raznih esnafa.
Na uglu, pored jednog zdanja iz Drugog Ciklusa, sa zidovima od
gumene opeke, pronaao sam javni lem za prenos misli i stavio ga na

glavu. Istog asa misli su mi zastrujale vodovima i stigle do

dispeerskog centra gde su dobile pristup do jednog od uskladitenih
mozgova rezervoara seanja. Pred oima mi se pojavila slika vijugave
modane mase, ije se bledo sivilo jasno ocrtavalo spram tamnozelenog
leita. Jedan Pamtitelj svojevremeno mi je kazao da su u prolim
ciklusima ljudi napravili maine da misle za njih, iako su one bile vraki
skupe, zahtevale su ogroman prostor i pohlepno gutale energiju. No, to
nije bila najravija ludost naih predaka; zato, meutim, praviti
vetake mozgove, kada smrt svakoga dana oslobaa mnotvo nita
slabijih, prirodnih, koji se mogu prikljuiti u rezervoare pamenja; da li
im je moda nedostajalo znanje da to urade? Teko sam mogao da
poverujem u to.
Dao sam mozgu moju esnafsku identifikaciju i zatraio koordinate
naeg svratita. Istog asa sam ih dobio i odmah smo krenuli; kao i
obino, ja sam iao u sredini, vukui kolica sa opremom, a sa strane su
koraali Avluela i Gormon.
U gradu je bilo mnogo sveta. Nikada nisam video takvu guvu u
pospanom, pretoplom Aguptu, niti bilo gde drugde na celom putu
prema severu. Ulice su vrvele od Hadoasnika, tajanstvenih i
maskiranih.
Tiskajui se meu njima, ili su uvek zaposleni Pamtitelji, natmureni
Trgovci, a s vremena na vreme promakla bi i nosiljka sa nekim
pripadnikom esnafa Gospodara. Avluela je primetila nekoliko Letaa,
ali joj dogma vlastitog esnafa nije doputala da ih pozdravi pre no to
obavi obredno proienje. Moram sa aljenjem da kaem da sam video
mnogo Osmatraa i da su mi svi redom uputili prezriv pogled, bez i
malo dobrodolice. Takoe sam uoio mnotvo Branitelja, kao i vei
broj predstavnika manjih esnafa, kao to su Prodavci, Sluge, Zanatlije,
Pisari, Komunikatori i Prevoznici. Razume se, unaokolo se muvalo i
mnotvo ukopljenika, a i prilino vanzemaljaca raznih vrsta razmilelo
se ulicama, od kojih su veina verovatno bili turisti, dok je manji broj
doao nekim retkim poslom koji se jo mogao obaviti sa zlovoljnim,
osiromaenim iteljima Zemlje. Opazio sam mnogo Mutanata kako se
kradomice gegaju kroz svetinu, ali niko od njih nije imao tako ponosno
dranje kao Gormon koji je iao pokraj mene. Bio je jedinstven u svojoj
vrsti; ostali, pegavi, areni, asimetrini, bez udova ili sa odve udova,
deformisani na hiljadu zamislivih i umetnikih naina, bili su unjavci,
kiljavci, gegavci, siktavci, puzavci, secikese, ispijai mozga, verglai,
okajivai, stecislavci - ali se niko od njih nije drao uspravno i smatrao
sebe za oveka.

Podaci dobijeni od mozga bili su tani i za manje od jednog sata

hoda stigli smo u Osmatrako Svratite. Ostavio sam Gormona i
Avluelu napolju i uvezao kolica unutra.
Desetak pripadnika mog esnafa sedelo je u glavnom holu. Uputio
sam im uobiajeni znak, na ta su oni mrzovoljno uzvratili. Zar su ovo
uvari od kojih zavisi bezbednost Zemlje? Budale i slabii!
"Gde treba da se prijavim?" upitah.
"Novajlija? Odakle?"
"Agupt je bio poslednje mesto gde sam se prijavio."
"Trebalo je da ostane tamo. Ovde nema velike potrebe za
Osmatraima."
"Gde treba da se prijavim?" upitah ponovo.
Jedan mladi kicokog dranja pokaza mi ekran u stranjem delu
velike prostorije. Otiao sam tamo, pritisnuo na njega vrhove prstiju,
bio podvrgnut ispitivanju, kazao ime, koje Osmatra sme da kae samo
drugom Osmatrau i to jedino pod okriljem nekog Svratita. Jedna
ploa se otvorila i neki buljavi ovek, koji je na desnom, ali ne i na
levom obrazu nosio amblem Osmatraa, ime je bio oznaen njegov in
u esnafu, najpre ponovi moje ime, a zatim ree: "Nije trebalo da doe u
Roum. Odavno smo preli kvotu."
"Zahtevam smetaj i posao."
"ovek sa tvojim oseanjem za humor trebalo je da se rodi u esnafu
Klovnova", uzvrati on.
"Ne vidim u ovome nita smeno."
"Shodno zakonima koje je proklamovao na esnaf na skoranjem
zasedanju, Svratite nije obavezno da primi na smetaj nove lanove
kada jednom popuni propisani kapacitet. A mi smo ga ve popunili.
Stoga, zbogom, prijatelju."
Bio sam zapanjen. "Ne znam ni za kakvo takvo pravilo! Pa to je
neverovatno! Zar esnaf da ne primi u Svratite svog sopstvenog lana,
kada ovaj doe podbijenih nogu i utrnuo od umora! ovek mojih
godina, koji je na putu iz Agupta preao Mostozemlje, da se osea kao
stranac i da gladuje u Roumu..."
"Zato nam se nisi najpre javio?"
"Nisam ni slutio da je tako neto neophodno."
"Nova pravila..."
"Neka Volja satre nova pravila!" uzviknuh. "Zahtevam smetaj!
Odbiti nekoga ko se bavi Osmatranjem jo pre no to si ti roen..."
"Polako, brate, polako."
"Siguran sam da ima neki kutak gde bih mogao da otpoinem...

nekoliko mrvica koje bih mogao da prezalogajim..."

Kako je moj ton doivljavao preobraaj iz dreke u moljakanje,
njegov izraz lica pretvarao se iz ravnodunosti u obian prezir.
"Nemamo soba. Nemamo hrane. Dola su teka vremena za na esnaf,
zna. Ve se govorka da emo potpuno biti ukinuti, kao beskoristan
luksuz, kao pijavica koja nemilice isisava zalihe Volje. Mogunosti i
sposobnosti veoma su nam ograniene. Kako Roum raspolae sa vie
Osmatraa nego to mu je potrebno, svi dobijamo umanjena sledovanja,
a ako ih jo budemo morali deliti i sa tobom, ta e od njih ostati?"
"Ali kuda sad da poem? Sta da radim?"
"Savetujem ti", ree on ravnodunim glasom, "da se obrati za milost
Princu od Rouma."

3.
Iziavi napolje, obavestio sam o svemu Gormona, koji se presamitio
od smeha, tako da su mu se brazgotine na upalim obrazima zajapurile
poput podlivenih masnica. "Milost Princa od Rouma!" stao je da
ponavlja. "Milost... Princa od Rouma..."
"Obiaj je da ovek koga snae neka nevolja potrai pomo lokalnog
vladara", uzvratih hladno.
"Princ od Rouma ne zna za milost", ree mi Gormon. "Princ od
Rouma bio bi kadar da te nahrani tvojim sopstvenim udovima kako bi ti
utolio glad!"
"Moda bismo", umea se Avluela, "mogli da potraimo Lou
Letaa. Tamo bi nas nahranili."
"Ne i Gormona", primetih. "Obavezni smo jedni prema drugima."
"Kako bi bilo da mu iznesemo neto hrane?" upita ona.
"Voleo bih da najpre obiemo dvor", bio sam uporan. "Uverimo se u
status koji uivamo. Posle toga moemo da pristupimo snalaenju, ako
bude potrebno."
Devojka je najzad popustila i mi krenusmo prema dvoru Princa od
Rouma, masivnom zdanju ispred koga se nalazio ogroman trg oivien
nizom stubova, na suprotnoj obali reke koja je prolazila kroz srce grada.
Na trgu su nas okruili prosjaci raznih vrsta, od kojih neki nisu ak bili
ni Zemljani; neto sa uastim pipcima i naboranim licem bez nosa
pripilo se uz mene i stalo da cvili za milostinju sve dok ga Gormon nije
odgurnuo; ali samo trenutak kasnije, jedan drugi stvor, podjednako
neobian, sa koom izbrazdanom sjajnim kraterima i udovima posutim
oima, obavio mi je kolena i zavapio za milost u ime Volje. "Ja sam
samo ubogi Osmatra", uzvratih, pokazavi na kolica, "koji je i sam
doao ovde da potrai milost." Ali stvor je bio uporan, jecajui o svojoj
nesrei i jadu nejasnim, mekim glasom, pa sam na kraju, na Gormonovo
veliko nezadovoljstvo, ubacio nekoliko tableta hrane u isturenu kesu na
njegovim prstima. Zatim smo laktovima stali da krimo put prema
kapiji dvorca. Kod trema smo naili na uasan prizor: jedan osakaen
Leta, iji su krhki udovi bili savijeni i izglobljeni, drao je jedno krilo
poluraireno, sa tekim oteenjima po nenom tkivu, dok mu je drugo
naprosto nedostajalo. Videvi Avluelu, jurnuo je prema njoj, pozvavi
je nekim drugim imenom, i stao da joj kvasi akire rojem krupnih suza,
tako da se krzno na njima sve slepilo i uebalo. "Zauzmi se za mene u
loi", zavapi on. "Izbacili su me zato to sam postao bogalj, ali ako se ti
zauzme za mene..." Avluela je objasnila da ne moe nita da uini, da

je stranac u ovdanjoj loi. Osakaeni Leta, meutim, nije hteo da je

pusti, tako da je Gormon morao, krajnje paljivo, da ga podigne kao
kakvu vreu suvih kostiju, to je u stvari i bio, i da ga odloi u stranu.
Tek to smo posle toga stupili na trem pred nama se stvorie tri
ukopljenika blagih izraza lica, koji su nas upitali zbog ega smo doli,
a zatim nas brzo uputili do naredne linije barijere, kod koje su stajala
dva suvonjava Indeksera. Govorei u glas, oni stadoe da nas ispituju.
"Traimo audijenciju", rekoh. "Potrebna nam je milost."
"Audijencija je kroz etiri dana", ree desni Indekser. "Uneemo tvoj
zahtev u spisak."
"Ali mi nemamo gde da spavamo", uzviknu Avluela. "Mori nas
glad! Mi..."
Ja je umirih. U meuvremenu, Gormon zavue ruku u otvor svoje
vreice i na dlanu mu zasvetlucae jarki predmeti: bili su to novii od
zlata, venog metala, na kojima je bio otisnut neki bradat lik sa
orlovskim nosem. Pronaao ih je prebirajui po ruevinama. Dobacio je
jedan novi Indekseru koji nas je odbio. Ovaj ga uhvati u letu, prevue
grubo dlanom preko njegove prednje strane i munjevito ga ubaci u
nabor svoje odore. Drugi Indekser nestrpljivo je iekivao. Osmehnuvi
se, Gormon prui i njemu jedan novi.
"Moda bismo mogli", rekoh "da ugovorimo posebnu audijenciju
samo za nas."
"Nije iskljueno", uzvrati jedan od Indeksera. "Uite i pokuajte."
I tako smo se obreli u brodu samog dvorca; zastali smo nasred
velikog prostora, punog objekta, gledajui niz sredinju osu prema
ograenoj loi sa prestolom kod apside. Ovde se nalazilo jo molilaca,
ovlaenih i sa naslednim dozvolama, ba kao i mnotvo Hodoasnika,
Komunikatora, Pamtitelja, Muziara, Pisara i Indeksera. Zauo sam
mrmljanje molitvi; osetio sam miris zainjenog tamjana; do mene je
doprlo vibriranje podzemnih gongova. U prolim ciklusima ovo zdanje
predstavljalo je crkvu neke drevne religije - hriana, kako mi je kazao
Gormon, pobudivi ponovo u meni sumnju da je on Pamtitelj koji se
izdaje za Mutanta - i jo je u izvesnoj meri zadralo svoj sveti karakter,
iako je danas sluilo kao sedite svetovne vlasti u Roumu. Ali kako
dopreti do Princa? Sa leve strane ugledao sam malu, ukraenu kapelu u
koju je lagano ulazila povorka Trgovaca i Zemljoposednika sa
zadovoljnim izrazima lica. Bacivi pogled pokraj njih, opazio sam tri
lobanje poloene na opremu za postavljanje pitanja - jedinica rezervoara
seanja - a pokraj njih jednog glomaznog Pisara. Rekavi Gormonu i
Avlueli da me saekaju u krilu crkve, stao sam u red.

Napredovalo se polako i proao je gotovo ceo as pre no to sam

stigao do opreme za postavljanje pitanja. Lobanje su slepo zurile u
mene; u tim zapretenim kranijama grgoljili su i pravili klobuke hranljivi
fluidi, napajajui mrtve, ali jo funkcionalne mozgove, ije su milijarde
milijardi sinaptikih jedinica sada sluile kao mnemonika naprava bez
premca. Pisar se zabezeknuo kada je u redu ugledao jednog Osmatraa,
ali pre no to je stigao da se usprotivi, ja mu brzo rekoh: "Doao sam
kao stranac da molim Prinevu milost. Moji prijatelji i ja ostali smo bez
smetaja. Moj esnaf mi je okrenuo lea. ta da radim? Kako da
obezbedim audijenciju?"
"Vrati se kroz etiri dana."
"Znatno sam vie dana proveo spavajui pokraj puta. Sada mi je
potreban neki ugodniji smetaj."
"Javno svratite..."
"Ali ja sam lan esnafa!" usprotivih se. "U javno svratite nee me
primiti sve dok moj esnaf dri svoje svratite u istom mestu, a tu ne
mogu da se smestim zbog nekog novog pravila i... nadam se da ti je
jasan moj poloaj."
"Onda podnesi molbu za specijalnu audijenciju", ree Pisar umornim
glasom. "Ona e biti odbijena, ali ti moe da je podnese."
"Gde?"
"Ovde. Objasni kojim poslom dolazi."
Kazao sam labanjama moju javnu oznaku, naveo sam imena i status
mojih dvoje saputnika i rastumaio sluaj. Sve je to bilo apsorbovano i
dostavljeno u rezervoare mozgova instaliranih negde u dubinama grada;
kada je sve bilo obavljeno, Pisar ree: "Ako molba bude prihvacna,
bie obaveten."
"A gde da budem u meuvremenu?"
"Savetujem ti da se ne udaljuje mnogo od dvorca."
Shvatio sam. Predloeno mi je da se pridruim legiji nesrenika koja
se tiskala na trgu. Koliko li je samo njih zatrailo neku posebnu milost
od Princa i jo ekalo ovde, posle mnogo meseci ili godina, da bude
pozvano u audijenciju? Spavati na ploniku, prositi za koricu hleba,
iveti u lanoj nadi!
Ali ve sam bio sasvim isceen. Vratio sam se Gormonu i Avlueli,
objasnio im situaciju i predloio im da pokuamo da se smestimo bilo
gde. Budui bez esnafa, Gormon je mogao da dobije utoite u ma kom
ubogom javnom svratitu to je stajalo na raspolaganju njegovoj sojti.
Avluela je verovatno mogla da se smesti u nekoj loi svog esnafa.
Jedino sam ja morao da se zadovoljim spavanjem na ulici - to ne bi

bilo prvi put. Ali jo sam gajio nadu da se neemo morati razdvojiti.
Ve sam se privikao da o nama mislim kao o porodici, iako je takva
jedna pomisao bila neobina za nekoga ko je Osmatra.
Dok smo ili prema izlazu, mera vremena tiho mi je stavio do
znanja da je kucnuo as za ponovno Osmatranje. Bila je to moja
obaveza i moje pravo da pristupim Osmatranju ma gde se nalazio, bez
obzira na okolnosti, kad god za to doe vreme; i tako sam zastao,
otvorio kolica, pripremio opremu. Gormon i Avluela stajali su pokraj
mene. Video sam podsmehe i otvoreno izrugivanje na licima onih koji
su ulazili ili izlazili iz dvorca; Osmatranje nije uivalo neki veliki ugled,
zato to se tom delatnou bavimo ve veoma dugo, a obeani
neprijatelj nikako da stigne. No, svako ima svoje dunosti, bez obzira
na to koliko one mogle da izgledaju komine drugima. Ono to je za
neke samo isprazan obred, za druge je ivotno zvanje. Uporno sam
prionuo na posao i ubrzo uao u stanje Osmatrakog zanosa. Sveta je
nestalo preda mnom, a na njegovo mesto raskrilila su se nebesa.
Obuzela me je paznata radost kada sam stao da prebiram po poznatim i
nekim jo nepoznatim mestima, dok mi je osnaeni um mahnito hrlio
kroz Galaksiju. Da li se to prikuplja armada? Postrojavaju li se trupe
pred osvajaki pohod na Zemlju? etiri puta dnevno preduzimao sam
Osmatranje, ba kao i drugi lanovi mog esnafa, svaki u nekom
razliitom intervalu, tako da je svakog trenutka neki um budno motrio
zvezdani svod. Ne verujem da je ovo bilo glupo zvanje.
Kada sam se povratio iz transa, zauo sam jedan drzak glas kako
uzvikuje: "...Princu od Rouma! Napravite mesta Princu od Rouma!"
Zamirkao sam, zadrao dah i pokuao da odagnam poslednje
ostatke sputanosti zanosom. Jedan pozlaeni palankin, koga je nosila
falanga ukopljenika, pojavio se na stranjem kraju dvorca i zaputio niz
brod u mom pravcu. etiri oveka u elegantnim kostimima i
brilijantnim maskama esnafa Gospodara ila su pokraj nosiljke, a ispred
su nastupala trojica Mutanata, krupnih i zdepastih, iji su vratovi bili
tako modifikovani da oponaaju grlene organe kreketua; oni su
emitovali zvuk slian trubi, koji je velianstveno odjekivao kako su
napredovali. Uinilo mi se krajnje neobino da je Princ uzeo Mutante u
svoju slubu, ak i neke koji su bili ovako nadareni.
Moja kolica su se ispreila na putu ove velelepne povorke i ja sam
stoga urno poeo da se pakujem, kako bih se povukao u stranu pre no
to parada stigne do mene. Od starosti i straha prsti su stali da mi drhte,
tako da nikako nisam mogao da obavim posao kako valja; sasvim sam
se ueprtljao i sve nespretnije pokuavao da se uklonim, a za to vreme

kreketavi Mutanti toliko su se pribliili da je buka koju su im stvarali

grleni organi postala zagluujua. Videvi da sam u ozbiljnoj neprilici,
Gormon je priskoio da mi pomogne, ali to me je samo nagnalo da
prosikem na njega kako je zabranjeno bilo kom izvan mog esnafa da
mi dodirne opremu. Odgurnuo sam ga, ali samo trenutak kasnije
predvodnik ukopljenika okomio se na mene, hotevi da me otera
udarcima bia. "Za ime Volje", povikah, "ja sam Osmatra."
Istog asa, kao odgovor odjeknu jedan dubok, miran, snaan glas:
"Pusti ga. On je Osmatra."
Sve kretnje se zaustavie. Princ od Rouma je progovorio.
Ukopljenici se povukoe. Mutanti prestae sa svojom muzikom.
Nosai palankina spustie svoj tovar na pod. Svi u brodu dvorca
ustuknuli su u stranu, osim Gormona, Avluele i mene. Svetlucav zastor
od lanaca na palankinu se raskrili. Dvojica Gospodara pohitae napred i
zavukoe ruke kroz soninu barijeru, ponudivi tako pomo monarhu.
Barijere nestade uz kriputav zvuk.
Iz nosiljke se pojavio Princ od Rouma.
Bio je tako mlad! Tako rei jo deak, guste i crne kose, mekanih
crta lica. Ali odmah se videlo da je roen da vlada: uprkos mladosti,
njegov nastup i dranje odravali su osobu naviklu da izdaje nareenja.
Usne su mu bile tanke i vrsto stisnute; orlovski nos bio mu je otar i
agresivan; u dubokim i hladnim oima videli su se bezdani kladenci.
Nosio je draguljima ukraenu odoru esnafa Vladara, ali mu je na obrazu
stajao i dvostruki krst Branitelja, dok je oko vrata imao taman al
Pamtitelja. Vladar je mogao da se ulani u koliko god hoe esnafa, a
bilo bi neobino da on nije i Branitelj; ipak me je iznenadilo kada sam
video da pripada i Pamtiteljima. To nije ba pravi esnaf za plahovite
ljude.
Pogledao me je gotovo nezainteresovano i rekao: "Izabrao si
neobino mesto za Osmatranje, stare."
"Trenutak bira mesto, gospodine", uzvratih. "Bio sam ovde kada mi
je kucnuo as. Nikako nisam mogao da pretpostavim da ete vi naii."
"Nema neprijatelje koji te ometaju u Osmatranju?"
"Nemam, gospodine."
Taman sam hteo da okuam sreu i da iskoristim neoekivanu
pojavu Princa da ga zamolim za pomo, ali njegovo zanimanje za mene
iznenada se ugasilo kao dogorela svea i ja se vie nisam usudio da ga
oslovim kada je okrenuo glavu na drugu stranu. Nekoliko dugih
trenutaka posmatrao je Gormona nabirajui vee i mrtei se. A onda
mu pogled pade na Avluelu; oi mu se razrogaie, miii oko ustiju

ukrutie, a tanke nozdrve rairie. "Hodi ovamo, mali Letau", ree on,
mahnuvi joj. "Jesi li ti prijatelj ovog Osmatraa?"
Ona prestravljeno klimnu.
Princ isprui ruku prema njoj i obujmi je, a zatim povue prema
palankinu; trenutak potom, uz zao osmeh koji je predstavljao pravo
olienje grenosti i pokvarenosti, mladi Vladar uvue devojku kroz
zastor. Istog asa, dva Gospodara ponovo ukljuie soninu barijeru, ali
povorka nije nastavila put. Nemo sam ostao da stojim. Gormon je
pokraj mene bio ukoen, drei snano telo ukrueno poput kakve
ipke. Ja se prvi prenuh i odgurah kola na manje prometno mesto. Dugi
trenuci su promicali. Dvoijani su ostali nepomini, na izgled besciljno
lutajui pogledima podalje od palankina.
A onda, konano, zastor se ponovo podie. Posrui i mirkajui
oima, Avluela je izila napolje, bledog lica. Izgledalo je da je
zasenjena. Niz obraze su joj se slivale grake znoja. Gotovo je pala, ali
ju je jedan ukopljenik pridrao i pomogao joj da sie do nivoa poda.
Pod jelekom, krila su joj stajala delimino podignuta, to joj je davalo
grbav izgled, ali je i meni stavilo do znanja da se devojka nalazi u stanju
velike uzbuenosti. Srditim korakom dola je do nas, uzdrhtala i bez
rei; uputila mi je jedan kratak pogled, a zatim je naslonila glavu na
iroka Gormanova plea.
Nosai su podigli palankin i trenutak kasnije Princ je bio iznesen iz
dvorca.
Kada je povorke nestalo, Avluela hrapavo promuca: "Princ nam je
obeao smetaj u kraljevskoj gostionici!"

4.
Razume se, upravnik gostionice nije nam verovao.
Prinevi gosti dobijali su smetaj u kraljevskoj gostionici, koja se
nalazila na stranjem kraju dvorca, u malom vrtu mraznog cvea i
rascvale paprati. Najei korisnici ovakve gostionice bili su Gospodari,
a povremeno i Vladari; ponekad bi i kakav izuzetno vaan Pamtitelj na
istraivakom putovanju dobio niu tu, ili neki visoki Branitelj, koji je
doao ovamo zbog stratekih planiranja. Ugostiti jednog Letaa u
kraljevskoj gostionici bilo je krajnje neobino; dopustiti u nju pristup
jednom Osmatrau bilo je sasvim neverovatno; a primiti na smetaj
jednog Mutanta ili neku drugu osobu bez esnafa bilo je ve potpuno
nezamislivo. Kada smo se pojavili, dakle, doekale su nas Sluge, koje
su se najpre site nasmejale ali koju smo im ispriali, da bi se potom
razljutile i konano izrazile svoj otvoreni prezir. "Gubite se odavde!"
dobacili su nam na kraju. "Ruljo! ljame!"
"Princ nam je obeao smetaj ovde", ree Avluela strogim glasom.
"Vi nam to ne smete odbiti!"
"Gubite se! Gubite se!"
Jedan krezubi Sluga podie neuralginu palicu i stade da mae njom
ispred Gormonovog lica, uputivi mu pri tom neku uvredljivu primedbu
na raun njegovog izbivanja iz svih esnafa. Gormon zgrabi palicu iz
ovekove ruke, kojom su se oigledno izazivala bolna peckanja, i udari
ga njome po stomaku, od ega se ovaj presamitio, a onda i tresnuo o tle,
poevi da povraa. Istog asa, iz gostionice pahrli bulumenta
ukopljenika. Gorman dohvati jednog od Slugu i baci ga posred njih,
napravivi neopisiv mete. Mahniti uzvici i ljutite psovke privukoe
panju jednog uvaenog Pisara, koji se pojavi na vratima, naredi da se
svi utiaju i stade da nas ispituje. "To je lako proveriti", ree on kada
mu je Avluela objasnila u emu je stvar. "Poalji misao Indekserima,
brzo!" naredi on jednom Slugi.
Nesporazum je tako bio izglaen i nama je doputen pristup. Dobili
smo zasebne, ali susedne sobe. Jo u ivotu nisam video takvu rasko i
sasvim je verovatno da mi se vie nikada nee ukazati prilika za tako
neto. Sobe su bile dugake, visoke i duboke. U njih se ulazilo kroz
krune otvore, ije su brave, u cilju obezbeenja privatnosti, radile na
vlasnikov termalni dodir. Svetla bi se palila na najmanji mig korisnika
sobe, budui da su se, obeene na plafonjere i smetene u kupolama po
zidovima, u prostoriji nalazile spikule ropske svetlosti, donete sa jednog
od svetova Sjajne Zvezde, koje su muenjem bile uslovljene da

izvravaju takva nareenja. Prozori su se pojavljivali i nestajali po

korisnikovom nahoenju; kada ne bi bili u upotrobi, skrivale bi ih trake
od kvaziosetljive, vanzemaljske gaze, koje ne samo da su na svoj nain
imale ukrasnu ulogu, ve su i funkcionisale kao monitori, proizvodei
opojne mirise prema zahtevima korisnika. Sobe su bile opremljene
pojedinanim lemovima za prenos misli koji su bili povezani sa
glavnim bankama seanja. Postojale su i veze za dozivanje Slugu,
Pisara, Indeksera ili Muziara, ve prema elji. Razume se, jedan
pripadnik mog poniznog esnafa nikada se nebi odvaio da zloupotrebi
druga ljudska bia na taj nain, iz straha da se ona ne bi ozlojedila;
dodue, teko da sam ja i imao potrebu za njima.
Nisam upitao Avluelu ta se dogodilo u Prinevom palankinu, te
nam donelo ovakvu milost. I sam sam to lako mogao da zamislim, ba
kao i Gormon, iji je teko obuzdan unutranji bes reito govorio o
njegovoj nikad nepriznatoj ljubavi prema mom bledom, vitkom, malom
Letau.
Ubrzo smo se smestili. Ostavio sam kolica pokraj prozora, navukao
zastore od gaze i sve pripremio za naredno razdoblje Osmatranja.
Oistio sam telo od blata, dok su stvorenja po zidovima pokuavala da
me primire i uspakoje svojim pojem. Zatim sam obedovao, a onda mi je
u posetu dola Avluela, osveena i odmorna; sela je pokraj mene i neko
vreme smo prepriavali ono to nam se dogodilo. Gormon se satima
nije pojavljivao. Pomislio sam da je napustio gostionicu, zakljuivi da
mu atmosfera ne odgovara, i da je potraio drutvo meu svojom
bezesnafskom sojtom. Ali kada smo u suton Avluela i ja izili u
unutranje dvorite gostionice i papeli se na jedan izdignut deo da
posmatramo kako se zvezde pojavljuju na nebu Rouma, ugledali smo
Gormona. Sa njim je bio jedan goljav i mrav ovek sa alom
Pamtitelja; neto su razgovarali priguenim glasom.
Gormon mi klimnu i ree: "Osmatrau, hodi da se upozna sa mojim
novim prij atelj em."
goljavko pokaza rukom na al: "Ja sam Pamtitelj Bazil", ree on
glasom koji je bio tanuan poput freske skinute sa zida. "Doao sam iz
Perisa da se uputim u misterije Rouma. Proveu ovde mnogo godina."
"Pamtitelj zna mnogo zgodnih pria", ree Gormon. "On je meu
najuenijim ljudima u svom esnafu. Ba sad, dok ste dolazili, opisivao
mi je tehnike kojima se otkriva prolost. Prokopa se rov kroz naslage
Treeg Ciklusa, a zatim se vakuumskim mainama vade molekuli
zemlje koji pripadaju starijim slojevima."
"Pronali smo", ree Bazil, "katakombe Carskog Rouma, raspadine

iz Doba Prevrata, knjige ispisane na listovima belog metala, negde pri

kraju Drugog Ciklusa. Sve to aljemo u Peris na ispitivanje,
klasifikovanje i deifrovanje, a zatim vraamo natrag. Zanima li te
prolost, Osmatrau?"
"U izvesnoj meri", rekoh, osmehnuvi se. "Ovaj Mutant pokazuje za
nju znatno vee zanimanje. Ponekad posumnjam da je taj za koga se
izdaje. Da li bi mogao da prepozna preruenog Pamtitelja?"
Bazil podozrivo osmotri Gormona, njegove neobine crte lica,
prenaglaen miini stas. "Nije on Pamtitelj", ree konano. "Ali slaem
se da ispoljava interesovanje za starinu. Postavio mi je mnoga mudra
pitanja."
"Kao na primer?"
"Raspitivao se o poreklu Esnafa. eleo je da zna imena genetskih
hirurga koji su odgajili prvi soj roenih Letaa. Zanimalo ga je zato
postoje Mutanti i da li su oni odista u nemilosti Volje."
"I jesi li mu odgovorio?" upitah.
"Na neka pitanja jesam", uzvrati Bazil. "Samo na neka."
"Poreklo esnafa?"
"Da bi se organizovalo i ponovo osmislilo drutvo koje je pretrpelo
poraz i razaranje", ree Pamtitelj. "Na kraju Drugog Ciklusa sve se
nalazilo u rasulu. Nijedan ovek nije znao svoje mesto, niti svoju svrhu.
Naim svetom krstarili su nadmeni vanzemaljci koji su nas smatrali
bezvrednima. U takvoj situaciji bilo je neophodno uspostaviti
referencijalne okvire, kako bi svako mogao da odredi svoju vrednost u
odnosu na druge. Tako su se pojavili prvi esnafi: Vladari, Gospodari,
Trgovci, Zemljoposednici, Prodavci i Sluge. Zatim su doli Pisari,
Muziari, Klovnovi i Prevoznici. Posle njih ustanovljeni su Indekseri, a
javila se potreba i za Osmatraima i Braniteljima. Kada su nam Godine
Magije dale Letae i Mutante, osnovani su i ti esnafi, a onda su stvoreni
i ukopljenici, lieni esnafa, tako da su..."
"Ali zar i Mutanti nisu bez esnafa?" umea se Avluela.
Pamtitelj je tek tada prvi put pogleda. "Ko si ti, dete?"
"Avluela, iz esnafa Letaa. Ja putujem sa Osmatraem i ovim
Mutantom."
"Kao to sam objasnio Mutantu", ree Bazil, "u poetku je i njegova
vrsta imala esnaf, ali on je pre hiljadu godina rasputen po nareenju
Vea Vladara, posle pokuaja jedne beasne frakcije Mutanata da
preuzme upravu nad svetim mestom Jorslemom; od tada su Mutanti
lieni esnafa i po statusu su jedino iznad ukopljenika."
"Nisam za to znao", rekoh.

"To je zato to nisi Pamtitelj", uzvrati Bazil filistarskim tonom.

"Jedino mi raspolaemo vetinom da otkrivamo prolost."
"Tako je. Tako je."
"A koliko danas ima esnafa?" upita Gormon.
Izbaen iz sedla, Bazil odgovori neodreeno: "Najmanje stotinu,
prijatelju. Neki su sasvim mali; drugi imaju samo lokalni karakter.
Lino sam upuen jedino u prvobitne esnafe i njihove neposredne
nastavljae; doga^ji iz poslednjih nekoliko stotina godina spadaju u
nadlenost drugih. eli li da ti pribavim te informacije?"
"Ne, ne mora", ree Gormon. "Samo sam onako pitao."
"Ima zdravu radoznalost", ree Pamtitelj.
"Smatram da je svet i sve na njemu izuzetno zanimljivo. Da li je to
greno?"
"Neobino je", ree Bazil. "Retko se dogaa da ljudi bez esnafa
imaju ire horizonte."
U tom asu pojavio se jedan Sluga. Sa meavinom straha i^prezira on
se prikloni kolenom pred Avluelom i ree: "Princ se vratio. eli da mu
pravite drutvo u Dvorcu ovog asa."
Uasnutost zaiskrii u Avluelinim oima. Odbijanje je, meutim,
bilo nezamislivo. "Treba li da poem sa tobom", upita ona.
"Molim vas. Moramo vas prikladno odenuti i namirisati. Princ
takoe eli da doete kod njega sa rairenim krilima."
Avluela klimnu i Sluga je povede prema Dvorcu.
Ostali smo na uzviici jo neko vreme; Pamtitelj Bazil priao nam je
o starim danima Rouma; ja sam sluao, dok je Gormon samo zurio u
sve guu tamu. Konano, poto se ve umorio, Pamtitelj se izvinio i
sveano udaljio. Nekoliko trenutaka kasnije u dvoritu pod nama jedna
vrata su se otvorila i na njima se pojavila Avluela, iziavi tako kao da
pripada esnafu Somnambulista, a ne Letaa. Bila je naga pod
prozranim draperijama, dok joj se telo avetinjski presijavalo pod
svetlou zvezda. Krila je drala rairena i ona su lagano podrhtavala u
mranim sistolama i dijastolama. Jedan Sluga drao ju je za oba lakta:
izgledalo je kao da e se njima otisnuti prema Dvorcu, poput kakvog
snenog faksimila same sebe, a ne stvarne ene.
"Poleti, Avluela, poleti", zabrunda Gormon. "Pobegni dok jo
moe."
Devojina figura izgubi se u jednom od bonih ulaza u Dvorac.
Mutant podie pogled prema meni. "Podala se Princu da bi nam
obezbedila smetaj."
"Izgleda."

"Mogao bih da sravnim sa temeljom ovaj Dvorac!"

"Voli je?"
"Zar se to ne vidi?"
"Priberi se", posavetovah ga. "Ti si neobian ovek, ali jedan Leta
jo nije za tebe. A naroito ne Leta koji je delio postelju sa Princom od
Rouma."
"Ona je prela iz mojih ruku u njegove."
Bio sam zapanjen. "Imao si je?"
"Vie puta", ree on, tuno se osmehnuvi. "U asu orgazma krila joj
zatrepere poput lia na snanom vetru."
Uhvatio sam se za ogradu malog uzvienja kako ne bih pao u
dvorite. Zvezde mi se zakovitlae iznad glave; stari Mesec i njegova
dva bezlina pratioca zanjihae se u ustalasae. Bio sam potresen, iako
nisam sasvim razumeo uzrok takvog stanja. Da li je posredi bila srdba
to se Gormon odvaio da oskrnavi jedan kanon zakona? Ili je u pitanju
bilo ispoljavanje nekih pseudoroditeljskih oseanja ko je sam gajio
prema Avlueli? Ili naprosto zavist prema Gormonu koji se drznuo da
poini greh za koji ja nisam bio kadar, mada sam mogao da ga poelim?
"Mogli bi da ti saeu mozak zbog toga", rekoh. "Mogli bi da ti
izvade duu. A kad samo pomislim da sam ti praktino bio sauesnik."
"Pa ta? Ono to Princ poeli, to i ima, ali ovde ga je neko
preduhitrio. Morao sam to nekome da ispriam."
"Dosta. Dosta."
"Da li emo je ponovo videti?"
"Princ se brzo zasiti svojih ena. Nekoliko dana, moda samo jedna
no... a onda e nam je vratiti. Nije iskljueno da emo tada morati da
napustimo ovu gostionicu." Uzdahnuo sam. "Bar emo provesti u njoj
nekoliko prijatnih dana..."
"Kuda e posle toga?" upita Gormon.
"Ostau u Roumu neko vreme."
"ak i ako bude morao da spava na ulici? Izgleda da ovde ne vlada
velika jagma za Osmatraima."
"Snai u se ve nekako", rekoh. "Posle u poi za Peris."
"Da neto naui od Pamtitelja?"
"Da vidim Peris. A ta je s tobom? ta e ti da radi u Roumu?"
"ekau Avluelu."
"Dosta o tome!"
"Dobro", uzvrati on uz gorak smeak. "U svakom sluaju ostau
ovde sve dok je Princ ne odbaci. Onda e ponovo biti moja i ve emo
nai naina da preivimo. Ljudi bez esnafa nisu ubogi, zato to inae

drugaije ne bi opstali. Moda emo se neko vreme zadrati u Roumu, a

zatim emo krenuti sa tobom put Perisa. Razume se, ako si voljan da
putuje sa jednim udovitem i jednim nevernim Letaem."
Slegnuh ramenima. "Videemo kada doe vreme."
"Da li si ikada ranije bio u drutvu nekog Mutanta?"
"Ne esto i ne dugo."
"To mi ini ast." On poe da dobuje po parapetu. "Nemoj me se
otresti, Osmatrau. Imam razloga to elim da ostanem sa tobom."
"Kakvog razloga?"
"Da bih ti video lice onog dana kada ti maine budu kazale da je
poeo pohod na Zemlju."
Malo sam se nagnuo napred, skupivi ramena. "Onda emo jo dugo
ostati zajedno."
"Zar ne veruje da nam invazija predstoji?"
"Jednoga dana, moda. Ali ne skoro."
Gormon se zakikota. "Grei. Ona samo to nije zapoela."
"Nemoj da me zasmejava."
"ta je s tobom, Osmatrau? Zar si izgubio veru? Pa to se zna ve
hiljadu godina: jedna druga rasa strasno udi za Zemljom i dobija je
putem pregovora, da bi onda, jednoga dana, dola po svoje. To je
neopozivo utvreno jo krajem Drugog Ciklusa."
"Poznato mi je sve iako nisam Pamtitelj." Okrenuh se prema njemu i
poeh da mu govorim rei za koje nikada nisam mislio da u biti kadar
da ih izustim: "Dva puta due nego to ti ivi, Mutante, ja oslukujem
zvezde i vrim Osmatranje. Kad se neto toliko radi, esto gubi smisao.
Ponovi vlastito ime deset hiljada puta i ono e se pretvoriti u prazan
zvuk. Ja sam Osmatrao, dobro Osmatrao, i u tamnim asovima noi
ponekad mi je padalo na um da to inim uzalud, da samo traim ivot
uludo. Postoji zadovoljstvo u Osmatranju, ali moda ne i prava svrha."
Njegova aka obavi mi se oko zgloba. "Tvoje priznanje podjednako
je okantno kao i moje. Ne gubi veru, Osmatrau. Invazija dolazi!"
"Otkud ti to moe da zna?"
"I ljudi bez esnafa imaju svoje nadarenosti."
Razgovor je poeo da me uznemiruje. "Da li je teko biti bez
esnafa?" upitah.
"ovek se pomiri sa tim. Osim toga, postoje izvesne slobode koje
nadoknauju nemanje statusa. Ja smem sa svima nesputano da
razgovaram."
"Primetio sam."
"Takoe uivam slobodu kretanja. Uopte ne brinem o hrani i

smetaju, premda hrana moe biti trula i buava, a postelja uboga. ene
me privlae uprkos svim zabranama. Moda upravo zbog njih. Nisam
optereen ambicijama."
"Zar nikad ne poeli da se izdigne iznad svog statusa?"
"Nikada."
"Modabi bio sretniji kao Pamtitelj."
"Srean sam ovako. Dostupna su mi zadovoljstva Pamtitelja bez
nj ihove odgovomosti."
"Kako je to uskogrudo!" uzviknuh. "Nainiti vrlinu od nemanja
esnafa!"
"Kako bi se inae podnelo breme Volje?" On baci pogled prema
Dvorcu. "Ubogi se uzdiu. Moni padaju. Shvati to kao proroanstvo,
Osmatrau: poroni Princ tamo unutra upoznae i drugo lice ivota jo
pre no to doe leto. Iskopau mu oi zato to mi je uzeo Avluelu!"
"Teke rei. Misli su ti pune izdajstva i verolomstva noas."
"Shvati to kao proroanstvo."
"Ali ne moe mu se ni pribliiti", rekoh. A onda, razljuen to sam
njegovo trabunjanje uzeo za ozbiljno, dodadoh: "I za ta ga to krivi,
molim te lepo? On naprosto radi isto to i svi ostali prinevi. Radije
okrivi devojku koja mu se podaje. Ona je mogla da ga odbije."
"Pa da izgubi krila. Ili da umre. Ne, ona nije imala izbora. Ja ga
imam!" U iznenadnoj, uasnoj kretnji, Mutant podie palac i kaiprst,
sa dugim, otrim noktima, i zari ih u zamiljene oi pred sobom. "Cekaj
samo", ree on, "i videe!"
U dvoritu se pojavie dva Vidovnjaka, postavie naprave svog
esnafa i upalie votanice da bi mogli da itaju izgled budunosti.
Nozdrve mi zapahnu neprijatan miris bezbojnog dima. Izgubio sam
najednom volju da nastavim razgovor sa Mutantom.
"Kasno je ve", rekoh. "Potreban mi je odmor, a uskoro moram i na
Osmatranje."
"Dobro Osmatraj", ree mi Gormon.

5.
Tokom noi, u mojoj sobi, pristupio sam etvrtom i poslednjem
Osmatranju tog dugog dana, i po prvi put u ivotu otkrio sam
nepravilnost. Nisam mogao nikako da je rastumaim. Bilo je to mrano
uvstvo, meavina ukusa i zvukova, oseaj kontakta sa nekom
kolosalnom masom. Zabrinut, ostao sam uz instrumente znatno due
nego obino, ali nisam stekao nikakav jasniji uvid na kraju seanse nego
na poetku.
Posle toga sam se presliao o obavezama u sluaju ovakvih situacija.
Osmatrai su od detinjstva obuavani da hitro podiu uzbunu; a
uzbuna se podie kada Osmatra proceni da je svet u opasnosti. Da li
sam sada bio obavezan da izvestim Branitelje? etiri puta u mom ivotu
data je uzbuna, ali uvek se ispostavilo da je bila lana, a sva etiri
Osmatraa koja su zapoela nepotrobnu mobilizaciju doivela su
zastraujui gubitak statusa. Jedan je priloio svoj mozak bankama
seanja; drugi je zbog sramote postao ukopljenik; trei je unitio svoje
instrumente i otiao da ivi meu ljudima bez esnafa; konano, etvrti
je pokuao da se i dalje bavi svojim izvornim zvanjem, ali sve je bilo
uzalud, zato to je ubrzo otkrio da ga sve kolege izvru ruglu. Nisam
video nikakvu vrlinu u tome da se ismevaju oni koji su podigli lanu
uzbunu, budui da je za Osmatrae oduvek bilo bolje da se to pre
oglase, nego da se uzdravaju. Ali takvi obiaji vladaju u naem esnafu
i oni su me sputavali.
Procenio sam svoj poloaj i zakljuio da nemam valjane osnove da
podignem uzbunu.
Uzeo sam u obzir i okolnost da mi je Gormon tokom veeri zaveo
um sugestivnim idejama. Sva je prilika da su moje reakcije uslovljene
njegovom podsmeljivom priom o neposredno predstojeoj invaziji.
Nisam mogao da delam. Nisam se usuivao da izloim opasnosti
svoj poloaj brzopletim istravanjem.
Nisam podigao uzbunu.
Uskipteo, zbunjen nemiran, sloio sam istrumente u kolica i utonuo
u san pod dej stvom droga.
Ujutro sam se probudio i pohitao do prozora, oekivajui da u na
ulici videti osvajae. Ali sve je bilo mirno; dvoritem je vladalo zimsko
sivilo, a pospane Sluge nagonile su na posao lenje ukopljenike. S
oseanjem nelagodnosti, izvrio sam prvo Osmatranje tog dana i na
moje olakanje nisam primetio neobinost koja me je dovela u
nedoumicu sino, premda nisam gubio iz vida da mi je osetljivost uvek

vea nou nego kad izie Sunce.

Obedovao sam, a zatim iziao u dvorite. Tu su se ve nalazili
Gormon i Avluela. Ona je izgledala umorno i snudeno, iznurena posle
noi provedene sa Princom od Rouma, ali ja joj to nisam pominjao.
Stojei nehajno oslonjen o jedan zid, ukraen opnama zrakastih
mekuaca, Gormon mi ree: "Kako ide Osmatranje?"
"Prilino dobro."
"ta e raditi danas?"
"Malo u cunjati po Roumu", uzvratih. "Hoete li i vi sa mnom?
Avluela? Gormone?"
"Svakako"; uzvrati on, dok devojka samo kratko klimnu; i tako, kao
obini turisti; mi krenusmo u obilazak blistavog grada Rouma.
Gormon je preuzeo na sebe ulogu vodia kroz nagomilane prolosti
Rouma, i dalje poriui da je ovde ve bio nekada ranije. Nita slabije
od ma kog Pamtitelja objanjavao nam je ono to smo videli dok smo
tumarali krivudavim ulicama. Pred nama su stajali izloeni svi razueni
slojevi minulih hiljada godina. Imali smo prilike da vidimo energetske
kupole iz Drugog Ciklusa, kao i Koloseum, gde su se pre nezamislivo
dugo vremena ljudi i zveri borili poput stvorenja iz dungle. U
razvalinama ovog zdanja uasa Gormon nam je priao o divljatvu tog
nepojamno davnog doba. "Borili su se", kazao je on, "nagi pred
mnogoljudnim gledalitem. Ljudi su se golih ruku suprotstavljali
ivotinjama zvanim lavovi, velikim kosmatim makama sa grivom oko
glave; kada bi se dogodilo da lav bude savladan, pobednik bi se okretao
prema Princu od Rouma i zatraio od njega da mu oprosti zloin koji ga
je doveo do arene. Ukoliko se hrabro drao Princ bi napravio pokret
rukom i ovek bi bio slobodan." Gormon nam je pokazao taj pokret:
palac podignut uvis, a zatim aka nekoliko puta zabaena preko desnog
ramena. "Ali ako se pokazao kao kukavica, ili ako se lav istakao po
nainu na koji je umro, Princ bi napravio jedan drugi pokret i ovek bi
bio osuen da ga prekolje neka druga zver." Gormon nam je pokazao i
tu kretnju: srednji prst upravljen iz stisnute pesnice, a zatim uz kratak i
odsean trzaj podignut uvis.
"Kako se o svemu tome zna?" upitala je Avluela, ali Gormon se
napravio da je nije uo.
Zatim smo ugledali niz fuzionih tornjeva podignutih poetkom
Treeg Ciklusa da bi se crpla energija direktno iz jezgra planete; oni su i
dalje bili u radnom stanju, premda ve zarali i natruli. Videli smo i
razmrskane ostatke jedne meteoroloke maine iz Drugog Ciklusa, koja
je i dalje predstavljala moan stub visok najmanje koliko i dvadeset

ljudi. Naili smo potom na brdo gde su se uzdizali beli, mramorni ostaci
Rouma iz Prvog Ciklusa, slini bledom mnotvu stabljika zimskog
samrtnog cvea. Kreui se prema unutranjem delu grada, doli smo
do bedema odbrambenih aplifajera, spremnih da srue puni gnev Volje
na mogue osvajae. Tu smo videli i trnicu gde su se posetioci sa
zvezde cenkali sa seljacima za iskopane relikvije iz starine. Gormon se
umeao u gomilu i pribavio nekoliko takvih stvarica. Doli smo i do
kue telesnosti za putnike iz daleka, gde se moglo kupiti sve od kvaziivota do gomila strasnog leda. Obedovali smo u jednom malom
restoranu na obali reke Tver, gde su osobe bez esnafa bivale krajnje
jednostavno posluivane; na Gormonovo navaljivanje uzeli smo obilate
porcije neke meke, testaste kae i zalili je kiselkastim, utim vinom, to
je predstavljalo lokalni specijalitet.
Posle toga smo se proetali kroz zasvoeni arkadni prolaz, u ijim su
mnogobrojnim bonim ograncima Prodavci torbarili zvezdana
boanstva, skupocene inuve iz Afrike, kao i nezgrapne rukotvorine
domaih zanatlija. Iz prolaza smo izbili na jedan trg na kome se nalazio
vodoskok u obliku amca, iza koga se uzdizao niz stepenica od
ispucalog i skrhanog kamena sve do vrha punog lomljenika i korova.
Gormon nas je pozvao i mi smo se nekako uspentrali uz tu sumornu
uzvisinu, a zatim brzo uputili ka mestu gde se jedna raskona palata,
koja je po izgledu pripadala ranom Drugom Ciklusu, ili ak Prvom,
nadnosila nad neko strmo brdo, obraslo rastinjem.
"Kau da je ovo sredite sveta", ree Gormon. "U Jorslemu takoe
postoji mesto koje se dii istom povlasticom. Taka je ovde ucrtana na
jedan globus."
"Kako to da svet ima sredite", upita Avluela, "kada je okrugao?"
Gormon se nasmeja i mi uosmo u zdanje. Unutra, u studenoj tami,
nalazila se jedna kolosalna, draguljima optoena kugla, koju je
obasjavao neki unutranji sjaj.
"Evo naeg sveta", ree Gormon, pokazavi na kuglu teatralnim
gestom.
"Oh!" ote se uzdah Avlueli. "Sve! Sve je ovde!"
Globus je predstavljao remek-delo umetnikog majstorstva.
Prikazivao je prirodne obrise i uzdignua, mora su mu izgledala kao
duboki zdenci tenosti, pustinje su bile tako sparuene da je to budilo
e u posmatrau, gradovi su odisali vrevom i ivotom. Razabrao sam
kontinente: Eiropu, Afreku, Aisu, Straliju. Uoio sam ogromnost
Zemljinog Okeana. Preao sam pogledom preko zlatnog raspona
Mostozemlja, kojim sam tako mukotrpno hodio tu nedavno. Avluela

pohrli napred i pokaza na Roum, na Agupt, na Jorslem, na Peris.

Dodirnula je globus na podruju visokih planina severno od Hinda i
tiho kazala: "Roena sam ovde, gde obitava led, gde vrhovi planina
doseu do Meseca. Tu se nalazi kraljevstvo Letaa." Stala je da pomera
prst na zapad, prema Farsu, a zatim kroz uasnu Arapsku Pustinju, sve
dok nije stigla do Agupta. "Ovamo sam letela. Nou, poto sam izila iz
devojatva. Svi moramo negde da letimo, a ja sam letela ovamo. Po
stotinu puta sam pomislila da u umreti. Tu, tu u pustinji, sa peskom u
grlu dok sam letela, sa peskom koji me je ibao po krilima... koji me je
nagnao da se spustim, da danima ostanem da leim naga na vrelom
pesku, sve dok me jedan drugi Leta nije primetio, a zatim se spustio do
mene, pomogao mi da se ponovo vinem; kada sam se ponovo nala u
vazduhu, snaga mi se vratila i mi smo skupa nastavili da letimo prema
Aguptu. Ali on je umro kada smo bili nad morem, ivot mu se okonao
iako je bio mlad i snaan, i sunovratio se u vodu, a za njim sam se
sjurila i ja. Voda je bila topla iako je bila no. Plovila sam tako niz
struju sve dok nije dolo jutro; a onda sam ugledala ivo kamenje kako
poput drvea raste iz vode i mnotvo arolikih riba koje su se ustremile
na njegovo telo dok je plutao sa rairenim krilima na povrini vode;
tada sam ga napustila, ostavila ga da poiva u miru tamo, vinuvi se
ponovo u vazduh i odletei put Agupta, sama i zastraena, gde sam srela
tebe, Osmatrau." Devojka mi uputi stidljiv osmeh. "Pokai nam mesto
gde si ti proveo mladost, Osmatrau."
Bolno, zato to su mi se kolena iznenada ukrutila, poao sam
nesigurnim korakom prema suprotnom kraju globusa. Za mnom je
krenula samo Avluela, dok je Gormon ostao gde je i bio, na izgled
potpuno nezainteresovan. Pokazao sam na ratrkana ostrvja koja su se u
dva dugaka niza dizala iz Zemljinog Okeana - ostatke Izgubljenih
Kontinenata.
"Ovde", rekoh, pokazavi na svoje rodno ostrvo koje je stajalo na
krajnjem zapadu. "Ovde sam se rodio."
"Toliko daleko!" uzviknu Avluela.
"I tako davno", dapunih je ja. "Sredinom Drugog Ciklusa, kako mi
se ponekad ini."
"Ne! To je nemogue!" Pogledala me je, meutim, na nain kao da
je za trenutak poverovala da sam star hiljadama godina.
Osmehnuh se i dodirnuh joj satenast obraz. "Samo mi se tako ini",
rekoh.
"Kada si otiao od kue?"
"Kada sam imao dva puta vie godina nego ti sada", uzvratih.

"Najpre sam poao ovamo." Pokazao sam prstom na istonu grupu

ostrva. Proveo sam desetak godina kao posmatra na Palau. Zatim me
je Volja nagnala da preem Zemljin Okean i da doem u Afreku. Tako
sam i uinio. Neko vreme sam iveo u toplim zemljama, a onda sam
poao u Agupt, gde sam sreo jednog malog Letaa." Zautavi, dugo
sam ostao zagledan u ostrva odakle sam poticao; u mislima mi se
predstava o meni samome promenila od usukane i oronule osobe to
sam sada bio, u stasitog i zgodnog mladia, koji se vere zelenim brdima,
pliva prohladnim morem i upranjava Osmatranje na rubu bele obale
koju zapljuskuju talasi."
Dok sam bio zadubljen u misli, Avluela se okrenula prema Gormonu
i kazala mu: "A sad je na tebe red. Pokai nam odakle si ti, Mutante!"
Gormon slegnu ramenima. "Izgleda da to mesto nije ucrtano na
globusu."
"Ali to je nemogue!"
"Misli?" upita on.
Ona je jo neko vreme navaljivala, ali on je ostao nepopustljiv, i mi
smo konano, kroz jedan boni izlaz, izili na ulice Rouma.
Mene je ve ophrvavao umor, ali Avluelina elja da to bolje upozna
grad jo nije jenjavala; izgledalo je kao da eli da obavi ceo posao samo
za jedno popodne i tako smo nastavili da tumaramo lavirintom
izukrtanih ulica u zoni blistavih zdanja Gospodara i Trgovaca kao i
kroz kvart zbijenih izbi Slugu i Trgovaca, koji je sezao i u podzemne
katakombe; zatim smo se obreli na mestu gde su navraali Klovnovi i
Muziari, a onda i na jednom drugom gde je esnaf Somnambulista
nudio svoju sumnjivu robu. Jedna podbula enska pripadnica
Somnambulista stala je da nas moljaka da uemo unutra i da kupimo
istinu koja se stie u transu; Avluela je predloila da pristanemo, ali je
Gormon odmahnuo glavom i samo se osmehnuo, tako da smo produili
put. Posle toga obreli smo se na rubu jednog parka nedaleko od sredita
grada. Ovde su se itelji Rouma etali, troei pri tom velike koliine
energije, to se retko moglo videti u toplom Aguptu; odluili smo da im
se i mi pridruimo.
"Pogledajte!" uzviknu jednog trenutka Avluela. "Kako je svetla!"
Pokazala je prema blistavom luku jedne merne sfere koja je
natkriljavala neku relikviju drevnog grada; zaklonivi oi, uspeo sam da
razaberem unutra jedan troan kameni zid i grupu ljudi. Gormon ree:
"To su Usta Istine."
"A ta je to?" upita Avluela.
"Hodi, pokazau ti."

Pred ulazom u sferu otegao se red. Stali smo na zaelje i ubrzo smo
stigli do ulaza, gde smo se zapiljili u bezvremenu zonu koja se pruala
sa druge strane praga. Nisam znao zbog ega je ovaj spomenik starine,
kao i jo nekoliko drugih, bio pod specijalnom zatitom; upitao sam o
tome Gormona, ije je znanje bilo nepredvidljivo duboko, kao i bilo
kog Pamtitelja, i on mi je odgovorio sledee: "Zato to je ovo carstvo
izvesnosti, gde je sve to neko kae potpuno saglasno sa stvarnim
stanjem stvari."
"Ne razumem", ree Avluela.
"Nemogue je lagati na ovom mestu", uzvrati joj Gormon. "Moe li
da zamisli neki drugi spomenik koji bi bio vredniji zatite?" On
zakorai kroz ulaz, koji se u tom trenutku prevukao kao nekom
koprenom, a za njim brzo prooh i ja. Avluela je oklevala. Proteklo je
nekoliko dugih trenutaka pre no to nam se i ona pridruila; zastavi
naas na samom pragu izgledala je kao da ju je pomeo vetar koji je
duvao du demarkacione linije izmeu spoljnjeg sveta i ove depne
Vaseljene u kojoj smo se obreli.
U unutarnjem odeljenju bila su smetena sama Usta Istine. Red
posetilaca vodio je do njih, a samo jedan Indekser kontralisao je priliv
sa ulaza do svetilita. Morali smo malo da saekamo pre no to nam je
bilo doputeno da uemo unutra. Konano smo se obreli pred divljom
glavom nekog udovita u dubokom reljefu, privrenom na nekom
starinskom zidu, nagrienom vremenom. eljust udovita bila je
razjapljena; otvorena usta predstavljala su tamnu i zlokobnu jamu.
Gormon klimnu dok ih je odmeravao pogledom, kao da mu je bilo milo
to je ustanovio da su upravo onakva kakvim ih je zamiljao.
"ta emo sad?" upita Avluela.
"Osmatrau", obrati mi se Gormon, "stavi svoju desnu ruku u Usta
Istine."
Namrgodivi se, ja ga posluah.
"A sada", ree Gormon, "neka neko od nas postavi pitanje. Ti mora
da odgovori na njega. Ako makar i malice bude skrenuo od istine,
eljust e se zaklopiti i odgristi ti ruku."
"Ne!" zavapi Avluela.
Sa oseanjem nelagodnosti upiljio sam se u kamena usta koja su mi
stajala obavijena oko ruke. Osmatra bez jedne ake nije vie ni za ta;
u vreme Drugog Ciklusa jo se mogla dobiti proteza, koja bi bila ak i
bolja od originala od kostiju i mesa, ali to razdoblje se davno okonalo,
a ovakve stvarice se danas vie nisu mogle pribaviti na Zemlji.
"Kako je tako neto mogue?" upitah.

"Volja je neuobiajeno snana u ovoj zoni", uzvrati Gormon. "Ona

pravi jasnu razliku izmeu istine i neistine. Iza ovog zida nalazi se troje
Somnambulista kroz koje Volja govori i oni kontroliu Usta. Boji li se
Volje, Osmatrau?"
"Bojim se sopstvenog jezika."
"Budi hrabar. Pred ovim zidom jo nikada nije izreena la. Niko jo
nije izgubio ruku."
"Hajdete, onda", rekoh.
"Ko e da mi postavi pitanje?"
"Ja u", ree Gormon. "Kai mi, Osmatrau: ako ostavimo po strani
sve kamuflae, da li bi smeo da ustvrdi kako je ivot proveden u
Osmatranju mudro proveden ivot?"
Ostao sam dugo bez rei, prebirajui po mislima i netremice zurei u
eljust.
Konano, progovorih: "Posvetiti se bdenju u korist drugih ljudi
predstavlja moda najotmeniju svrhu kojoj moe da se slui."
"Oprezno!" uzviknu Gormon u znak upozorenja.
"Jo nisam zavrio", rekoh.
"Nastavi."
"Ali posvetiti se bdenju kada je protivnik samo plod uobrazilje, onda
je to zaludan posao, a diiti se time to se dugo i valjano motrilo na
dolazak neprijatelja kojih nikako nema predstavlja neto budalasto i
greno. Ja sam uzalud straio ivot."
Usta istine nisu se zaklopila.
Izvukao sam ruku i zabuljio se u nju kao da mi je tek sad iznikla iz
zgloba. Najednom sam se osetio kao da sam star mnogo ciklusa.
Razrogaenih oiju i sa rukama preko ustiju, Avluela je izgledala
okirana onim to sam kazao. Najednom mi se javio utisak da moje
vlastite rei lebde smrznute u vazduhu pred ovim mrskim idolom.
"Poteno reeno", primeti Gormon, "iako nisi bio odve milostiv
prema samome sebi. Previe si strog sudija samome sebi, Osmatrau."
"Kazao sam to da bih spasao ruku", uzvratih. "Zar si eleo da
slaem?"
On se osmehnu, a zatim se obrati Avlueli. "Sad je na tebe red."
Primetno uplaen, mali Leta pristupi Ustima. Nena ruka joj je
drhtala dok ju je uvlaila u eljust od hladnog kamena. Jedva sam
obuzdao nagon da se bacim prema njoj i da je oslobodim iz te avolske
iscerene glave.
"Ko e joj pastaviti pitanje?" upitah.
"Ja", ree Gormon.

Avluelina krila blago zatreptae pod odeom. Lice joj postade bledo;
nozdrve stadoe da joj se ire i skupljaju; gornja usna skliznu joj preko
donje. Stajala je zgurena spram zida i uasnutim pogledom posmatrala
vrh ruke. Nejasna lica zurila su u nas sa druge strane prostorije; usne su
se pomicale, nesumnjivo izraavajui nestrpljenje zbog nae preduge
posete Ustima; ali nita nismo uli. Atmosfera oko nas bila je topla i
vlana, puna plesnjivih, otrih mirisa, poput onih koji bi dopirali iz
bunara prokopanog kroz tkivo Vremena.
Gormon ree lagano: "Sino si dopustila da ti telo paseduje Princ od
Rouma. Pre toga, zavetovala si se Mutantu Gormonu, iako ovakve veze
zabranjuju obiaji i zakoni. Znatno ranije, podala si se jednom Letau,
koji je sada pokojan. Moda si imala veze i sa drugim mukarcima, ali
ja o njima nita ne znam i za potrebe mog pitanja oni nisu bitni. Reci mi
sledee, Avluela: ko ti je od nas trojice pruio najsnanije fiziko
zadovoljstvo, ko ti je pobudio najdublja oseanja i koga bi najradije
izabrala kao ljubavnika?"
Hteo sam da se usprotivim to joj je Mutant postavio tri pitanja, a ne
jedno, te tako nepoteno iskoristio situaciju. Ali nisam stigao nita da
kaem, zato to je Avluela progovorila nepokolebljivo, ruke duboko
zavuene u Usta Istine. "Princ od Rouma pruio mi je vee telesno
zadovoljstvo od svih koja sam ranije iskusila, ali on je hladan i grub i ja
ga prezirem. Moj mrtvi Leta dobio je moju najdublju ljubav, ali bio je
slabaan, a ja ne bih volela slabia za ljubavnika. Ti mi, Gormone, jo i
sada izgleda kao stranac i ja oseam da ti ne poznajem ni telo ni duu,
pa ipak, iako je provalija meu nama duboka, jedino bih sa tobom
elela da delim svoje budue dane."
Ona izvue ruku iz Usta Istine.
"Dobro reeno," uzvrati Gormon, premda ga je preciznost i
odreenost njenih rei u podjednakoj meri ranila i zadovoljila.
"Najednom ti se jezik razvezao kada su okolnosti to nalagale. A sad je
na mene red da stavim na kocku vlastitu ruku."
Kada se pribliio Ustima, ja rekoh: "Postavio si prva dva pitanja.
eli li da okona posao i da postavi i tree?"
"Ne osobito", uzvrati on, napravivi sbobodnom rukom nehajan gest.
"Bolje se vas dvoje dogovorite i postavite mi zajedniko pitanje."
Avluela i ja se pribliismo, a onda, sa neuobiajenom dozom
preduzimljivosti, ona predloi pitanje; budui da sam i sam to isto eleo
da upitam, odmah sam se sloio i kazao joj da ga postavi.
Ona ree: "Kada smo stajali pred globusom sveta, Gormone,
zatraila sam da mi pokae mesto gde si se rodio, na ta si ti uzvratio

da ga ne moe pronai. To mi se uinilo krajnje neobino. Reci mi

sada: da li si ono za ta se izdaje, Mutant koji tumara svetom?"
"Nisam", uzvrati on.
U jednom smislu on je odgovorio na pitanje koje mu je Avluela
postavila; ali isto je tako bilo jasno da je odgovor nedovoljan i on stoga
nije izvadio ruku iz Usta Istine, ve je nastavio: "Nisam vam pokazao
moje rodno mesto na globusu zato to nigde na njemu nisam roen, ve
na svetu jedne zvezde, ije ime ne smem da pomenem. Nisam Mutant u
vaem smislu te rei, premda prema nekim definicijama jesam, zato to
mi je telo donekle prerueno, odnosno na matinom svetu ja imam
sasvim razliit telesni sklop. Ovde ivim ve deset godina."
"Sa kakvom si svrhom doao na Zemlju?" upitah ja.
"Obavezan sam da odgovorim samo na jedno pitanje", ree Gormon,
a zatim se osmehnu. "Ali ipak u ti i na to odgovoriti: upuen sam na
Zemlju u svojstvu vojnog posmatraa kako bih pripremio teren za
invaziju za kojom ti dugo traga, Osmatrajui, i u koju si prestao da
veruje, a koja e uslediti kroz svega nekoliko asova."
"Lai", razdrah se. "Lai!"
Gormon se nasmeja, a onda izvue ruku iz Usta Istine, nedirnutu,
neozleenu.

6.
Potpuno pometen, izjurio sam, vukui kolica sa instrumentima, iz
blistave kugle i obreo se na ulici, koja je najednom postala hladna i
tamna. No se spustila brzo, kako to ve biva zimi; malo je nedostajalo
do devetog asa, to je znailo da se primaklo vreme za moje novo
Osmatranje.
Gormonovo podrugivanje odzvanjalo mi je u glavi. Sve je to bilo
njegovo maslo: naveo nas je da uemo u Usta Istine, a zatim je iznudio
priznanje o izgubljenoj veri od mene, kao i priznanje drugaije vrste od
Avluele; konano, bez ikakve milosti, sam je pristao da nam saopti
stvari koje nije morao da otkrije, izgovorio je rei sraunate da me
sasvim dotuku.
Da li Usta Istine predstavljaju samo obmanu? Da li je Gormon
mogao da slae, a ipak da sauva nedirnutu ruku?
Nikada, od kada sam se prvi put latio ove dunosti, nisam pristupio
Osmatranju u neko drugo vreme osim u odreeni as. Ali sada su se
okolnosti okrenule naglavce; vie nisam mogao da ekam da kucne as;
unuvi posred vetrovite ulice, otvorio sam kolica, pripremio opremu i
poput ronioca zagnjurio se u Osmatraki zanos.
Pojaana svest pohrlila mi je prema zvezdama. Poput kakvog boga,
posegao sam prema beskonanosti. Osetio sam plimu Sunevog vetra,
ali nisam bio Leta koga bi satro ovaj pritisak; prostrujao sam kroz
njega i naao se izvan domaaja tih ljutitih estica svetlosti, u tami na
rubu Sunevog carstva. A tu je na mene poeo da dejstvuje jedan
drugaiji pritisak.
Zvezdani brodovi su se pribliavali.
Nisu to bile turistike letelice koje su prevozile radoznalce da
razgledaju na unien svet. Niti registrovani trgovaki transporteri,
dereglije koje sabiraju meuzvezdanu paru, odnosno pomoni brodovi
na svojim hiperbolinim orbitama.
Bile su to vojne letelice, mrane, strane, pretee. Nisam mogao da
procenim njihovu brojnost; jedino sam znao da hrle put Zemlje u
formaciji od mnogo svetala, potiskujui pred sobom kupu zakrivljene
energije; i upravo sam tu kupu osetio, iskusio je prethodne noi, kada
mi je doprla do svesti kroz instrumemte, obujmivi me poput kristalne
kocke, kroz koju su prostrujavala i sjajila ustrojstva bremenita silinom.
Ceo ivot sam proveo Osmatrajui da bih ovo ugledao.
Bio sam obuen da to osetim. Molio sam se da do toga nikada ne
doe, da bih potom, u trenucima beznaa, upuivao molitve da se ipak

dogodi, a onda sam, na kraju, izgubio veru. Kada je sve, meutim,

izgledalo gotovo, kanano mi se ukazala prilika, zahvaljujui milosti
Mutanta Gormona, da iskusim to uvstvo, samo zato to sam pristupio
Osmatranju pre zakazanog asa, uei u jednoj studenoj ulici Rouma,
pred samim ulazom u Usta Istine.
Tokom obuke, Osmatra biva upuen u to kako da se izvede iz stanja
transa, im pouzdano utvrdi da mu je Osmatranje urodilo plodom, kako
bi blagovremeno mogao da pozove na uzbunu. Pokorno sam izvrio sve
provere, prebirajui po svim kanalima i vrei triangulaciju; nije bilo
nikakve sumnje: svuda sam registrovao predskazanu senzaciju
dinovske snage koja se sunovraala ka Zemlji nepojamnom brzinom.
Ili sam ja bio rtva neke grozne obmane ili je invazija stvarno bila na
pragu. Nisam, meutim, mogao da se oslobodim transa da bih podigao
uzbunu.
Lagano i oprezno, napajao sam se podacima sa senzora; izgledalo je
kao da to traje satima. Zatim sam stao da gladim instrumente; crpao sam
iz njih potpunu potvrdu vere koju su mi pokazatelji povratili. Nejasno
sam opomenuo samoga sebe da traim dragoceno vreme, da je moja
sveta dunost da se otrgnem ovom raskalanom podavanju sudbini kako
bih to pre sazvao Branitelje.
I najzad, otrgnuo sam se iz Osmatrakog zanosa, vrativi se ponovo
svetu koji sam uvao.
Pokraj mene je stajala Avluela; bila je oamuena, uasnuta, drala
je zglavke prstiju na zubima, pogled joj je bio prazan.
"Osmatrau! Osmatrau, uje li me? ta se dogaa? ta sve ovo
znai?"
"Invazija", rekoh. "Koliko sam bio u transu?"
"Oko pola minuta. Ne znam. Oi su ti bile zaklopljene. Mislila sam
da si umro."
"Gorman je govorio istinu! Invazija samo to nije usledila. Gde je
on? Kuda je otiao?"
"Nestao je kada smo izili iz zdanja sa Ustima", praaputa Avluela.
"Osmatrau, bojim se. Oseam kako se oko mene sve rui. Moram da
poletim... ne mogu vie da ostanem ovde dole!"
"ekaj", rekoh, pokuavi uzaludno da je uhvatim za ruku. "Nemoj
sad da ode. Najpre moram da podignem uzbunu, a onda emo..."
Ali ona je ve svlaila odeu sa sebe. Skinula se do pasa i belo telo
joj se presijavalo na veernjem svetlu, dok su oko nas ljudi hrlili na sve
strane, nesvesni onoga to je uskoro trebalo da se dogodi. Hteo sam da
zadrim Avlualu uza se, ali vie nisam smeo da oklevam ni trenutka u

podizanju uzbune, tako da sam joj okrenuo lea i posvetio se svojoj

dunosti.
Kao kroz neki san roen u prekomernoj enji, posegao sam za
polugom koju jo nikad nisam upotrebio i koja e sve Branitelje na
celoj planeti podii na uzbunu.
Da li je, moda, uzbuna ve podignuta? Da li je neki drugi Osmatra
iskusio to i ja, a zatim, manje paralisan zaprepaenjem i
sumnjiavou, izvrio svoju krajnju dunost?
Ne. Ne Da je to bilo sluaj, ve bih uveliko uo urlike sirena kako se
oglauju iz orbitirajuih zvunika nad gradom.
Stegoh polugu. Krajikom oka video sam Avluelu, osloboenu svih
odevnih smetnji, kako klei i izgovara tajne rei svoga esnafa,
ispunjavajui krhka krila plimom snage. Jo samo trenutak, i nai e se
u vazduhu, izvan mog domaaja.
Reskim i odlunim pokretom ja ukljuih alarm. Istog asa postao
sam svestan jedne krupne prilike koja je grabila prema nama. Gormon,
pomislih; ustajui od opreme, koja je stajala razmetena po ploniku, ja
posegnuh ka njemu; eleo sam da ga se doepam i da ga osetim meu
akama. Ali ovek koji mi se pribliavao nije bio Gormon, ve neki
tupoglavi Sluga, zvaninog izraza lica, koji se obratio Avlueli: "Polako,
Letau, skupi svoja krila. Princ od Rouma me alje da te dovedem
njemu."
On isprui ruku i uhvati je; male grudi stadoe da joj se nadimaju, a
oi blesnue ljutnjom i srdbom.
"Dalje ruke od mene! Hou da poletim!"
"Princ od Rouma te zove", uzvrati joj Sluga, vrsto je obuhvativi
rukama.
"Princa od Rouma ekaju druge zabave noas", umeah se ja.
"Devojka mu nee biti potrebna."
Jo dok sam govorio, sirene su poele da zavijaju sa neba.
Sluga oslobodi Avluelu. Usta su mu se nekoliko trenutaka nemo
otvarala, a zatim mu ruke nainie jednu od zatitnih kretnji Volje i,
pogledavi prema nebu, on zabrunda: "Uzbuna! Ko je podigao uzbunu?
Jesi li to bio ti, stari Osmatrau?"
Na ulicu poee da istravaju unezvereni ljudi. Avluela, koju vie
niko nije drao, projuri pokraj mene trei, zato to jo nije stigla
sasvim da razvije krila, i nestade u svetini koja je hrlila odasvud.
Nadjaavajui uasnu pisku sirena, poele su da se oglaavaju poruke iz
javnih glasnogovornika, delei uputstva za odbranu i bezbednost. Jedan
suvonjav ovek sa igom esnafa Branitelja na obrazu naie u mom

pravcu, dovikujui mi neke nerazumljive rei, a zatim se izgubi niz

ulicu. Izgledalo je da je ceo svet siao s uma.
Jedino sam ja ostao pribran. Podigao sam pogled prema nebu,
gotovo oekujui da vidim crne brodove osvajaa kako ve lebde povrh
kula Rouma. Ali nisam spazio nita osim nonih svetiljki i slinih stvari
koje se mogu oekivati ako se pogleda iznad glave.
"Gormone?" pozvah. "Avluela?"
Bio sam sam.
Ophrvala me je neobina praznina. Ja sam bio taj koji je podigao
uzbunu; osvajai su hitali prema Zemlji, a ja sam izgubio posao koji
sam vrio. Vie nije bilo potrebe za Osmatraima. Pogladio sam rukom
pohabana kolica koja su mi bila sadrug toliko godina. Prevukao sam
prstima preko zaralih i okrnjenih instrumenata; a zatim sam odvratio
pogled i zauvek napustio dotadanje nerazdvojne pratioce, zaputivi se
niz tamnu ulicu, bez kolica i bez ikakvog bremena; bio sam ovek ije
je ivot u istom trenutku dostigao i izgubio vlastiti smisao. A oko mene
ve je vladao haos.

7.
Prema utvrenom planu, kada kucne as za odsudnu bitku na Zemlji,
trebalo je da budu mobilisani svi esnafi, sa jedinim izuzetkom
Osmatraa. Mi, koji smo toliko dugo predstavljali desnu ruku odbrane,
nismo imali nikakvog udela u strategiji okraja; naa demobilizacija
poklapala se sa podizanjem prave uzbune. Sada je doao red na esnaf
Branitelja da ispolji svoje vrednosti. Oni su itavih pola ciklusa proveli
u planiranju ta da rade u sluaju rata. Kakvim li e planovima sada
pribei? Kakve li e mere preduzeti?
Sve to sam eleo sada bilo je da se vratim u kraljevu gostionicu i da
saekam da kriza proe. Bilo je neosnovano nadati se da u sada
pronai Avluelu i ja sam sebe estoko prekorevao to sam joj dopustio
da utekne, onako naga i bez zatitnika, u ovom asu opte pometnje.
Kuda li je mogla da poe? Ko e da joj prui okrilje?
Jedan moj kolega Osmatra, vukui mahnito svoja kolica, umalo nije
naleteo na mene. "Polako!" odbrusih ja. On podie pogled, zadihan,
oamuen. "Je li istina?" upita me. "Je li uzbuna prava?"
"Zar ne uje?"
"ujem, ali da li je stvarno prava?"
Pokazah na njegova kolica. "Nita lake nego da to sam ustanovi."
"Kau da je ovek koji je podigao uzbunu bio pijan, neka matora
budala koju su jue izbacili iz svratita."
"Nije iskljueno", sloih se.
"Ali ako je uzbuna stvarna..."
Osmehnuvi se, ja rekoh: "Ako jeste, onda svi moemo da
otpoinemo. Do vienja, Osmatrau."
"Tvoja kolica! Gde su ti kolica?" doviknu on za mnom.
Ali ja sam ve proao pokraj njega i zaputio se prema monom,
izgraviranom, kamenom stubu, koji je prodstavljao neku relikviju
carskog Rouma.
U bareljefu su bili prikazani drevni prizori; bojevi i pobede, strani
vladari kako nastupaju u sramnim lancima kroz ulice Rouma,
pobedniki orlovi koji slave veliajnost cara. Obuzet onom neobinom,
novom smirenou, ostao sam da stojim neko vreme pred kamenim
stubom, divei se njegovim elegantnim gravirama. Pokraj mene se
najednom obrela jedna mahnita prilika u kojoj sam prepoznao
Pamtitelja Bazila; pozdravio sam ga, rekavi: "Doao si ba u pravi as!
Budi tako ljubazan i rastumai mi ove prizore, Pamtitelju. Opinili su
me i veoma pobudidi moju radoznalost."

"Da nisi moda siao s uma? Zar ne uje da je podignuta uzbuna?"

"Ja sam podigao uzbunu, Pamtitelju."
"Pohitaj onda! Osvajai dalaze! Moramo se boriti!"
"Ne ja, Bazile. Moje vreme je prolo. Kai mi neto o ovim
prizorima. O ovim poraenim kraljevima, o podjarmljenim carstvima.
Siguran sam da ovek tvojih godina nee uestvovati u okraju."
"Nareena je opta mabilizacija!"
"Osmatrai su izuzeti", uzvratih ja. "Zastani za trenutak. udnja za
prolou razbuktala se u meni. Gormon je nestao. Budi mi vodi kroz
ove izgubljene cikluse."
Pamtitelj estoko odmahnu glavom, obie oko mene i pokua da se
udalji. elei da ga uhvatim za koatu ruku i da ga tako zadrim, ja
posegoh za njim, ali on mi se izmae i ja epah samo njegov tamni al,
koji mi je ostao u aci. Trenutak kasnije ve ga nije bilo: hitro je grabio
na viljastim nogama niz ulicu i zaas mi nestao iz vidokruga. Ja
slegnuh ramenima i osmotrih al koga sam tako neoekivano stekao.
Bio je proaran blistavim metalnim preama, prepletenim u sloene
are, koje su draile oi: inilo mi se da svaka nit nestaje u gustom
tkanju, da bi panovo iznikla na nekom neverovatnom mestu, poput loze
neke dinastije koja neoekivano oivljava u dalekim gradovima. Bila je
to rukotvorina pravog majstora. Ja nehajno prebacih al preko ramena.
Nastavio sam da koraam.
Noge, koje me umalo nisu izdale ranije toga dana, sada su me
valjano sluile. Oseajui se ilo i bodro, hitao sam kroz grad kojim je
vladala pometnja; sada sam se ve snalazio u njemu sasvim lako. Iao
sam prema reci, a kada sam je preao, zaputio sam se, sa druge strane
Tvera, prema Prinevom dvorcu. Pomrina je bila gua nego obino,
zato to je veina svetiljki bila pogaena u saglasnosti sa nareenjima
mobilizacionog odbora; s vremena na vreme, potmuli prasak oznaio bi
eksploziju takozvane titne bombe povrh naih glava, koja je oslobaala
oblake tmine i tako obezbeivala grad od pretenog dela dugometnih
istraivanja. Po ulicama je takoe bilo manje prolaznika. Sirene su i
dalje zavijale. Po vrhovima zgrada odbrambena postrojenja stupala su u
dejstvo; zauo sam prodorne zvuke odbojnika koji se zagrevaju i
ugledao dugake paukaste krake na amplifikacionim jarbolima kako
sevaju sa kule na kulu, meusobno se povezujui kako bi obezbedili
maksimalnu snagu. Vie uopte nisam sumnjao da se invazija
pribliava. Moje instrumente je, dodue, mogla da obezvredi pometnja
koja je vladala u meni, ali sigurno je da se mobilizacija ne bi nastavila
do ovog stupnja da izvetaj koji sam ja poslao nisu potvrdile na stotine

drugih lanova mog esnafa.

Kada sam se pribliio dvoru, pred mene je izbilo dvoje zadihanih
Pamtitelja, za kojima su se leprali alevi. Obratili su mi se reima koje
nisam shvatio, nekim kodom njihovog esnafa, na ta ih je naveo, kako
sam ubrzo uvideo, Bazilov al koji sam sada nosio. Nisam znao ta bih
im uzvratio, to je njih uinilo jo upornijim i nestrpljivijim; konano,
preavi na jezik obinih ljudi, jedan od njih mi ree: "ta se dagaa s
tobom? Brzo na svoje mesto! Moramo sve da registrujemo! Moramo da
spremimo komentare! Moramo da posmatramo!"
"Posredi je nesporazum", uzvratih blago. "Zamenili ste me za
pripadnika vaeg esnafa zato to nosim ovaj al koga mi je va brat
Bazil ostavio na uvanje. Ja nemam mesto odakle bih pasmatrao ta se
dogaa u ovom asu."
"Osmatra!" povikae oni uglas; zatim mi je svako posebno uputio
po jednu psovku, a onda su se trei udaljili. Ja se samo nasmejah i
produih prema dvoru.
Kapije dvora zatekao sam otvorene. Ukopljenici koji su uvali
spoljne portale negde su nestali, ba kao i dva Indeksera koja su stajala
na samim vratima. Prosjaci koji su se motali po prostranom trgu
iskoristili su priliku da se uvuku u dvorac i tu potrae zatitu; ovo je
izazvalo ljutnju ovlaenih, naslednih molitelja, ije je uobiajeno
mesto okupljanja bilo u istom delu dvorca, i oni su se okomili na
novopridole begunce neoekivanim besom i estinom; video sam
sakate kako isteruju uljeze napolje, koristei svoje take kao motke;
video sam slepe kako dele udarce oko sebe iznenaujuom tanou;
krotki pokajnici opskrbili su se itavim arsenalom oruja, od kama do
soninih pitolja. Drei se podalje od ovog besramnog prizora, probio
sam se do unutranjih odaja dvorca i zavirio u kapele gde sam ugledao
kako se Hodaasnici mole za blagoslov Volje, a Komunikatori oajniki
trae duhovno pribeite od predstojeeg sukoba.
Najednom se zau rezak zvuk truba i oglasie se gromki uzvici:
"Mesta! Mesta!"
Kolona snanih Slugu umarirala je u dvorac i uputila se prema
Prinevim prostorijama u apsidi. Nekolicina njih drala je jednu priliku
sa poluotvorenim krilima, koja se borila, trzala i otimala: Avluelu!
Pozvah je iz sveg glasa, ali moj krik zamro je u optaj gunguli; takoe
mi nije polo za rukom da joj se pribliim, zato to su me Sluge
odgurnule u stranu. Povorka je nestala u Prinevim odajama. Uspeo
sam na kraju jo jednom da ugledam malog Letaa, bledog i siunog u
rukama otmiara, a zatim je nestala iza zatvorenih vrata.

epao sam jednog usplahirenog ukopljenika koji se nesigurno

kretao sa Slugama.
"Onaj Leta! Zbog ega su je doveli ovamo?"
"On... on... oni..."
"Reci mi!"
"Princ... njegova ena... u njegovim kolima... on. .. on... oni...
osvajai..."
Odgurnuo sam smuenog ukopljenika i pojurio prema apsidi.
Zaustavio me je mesingani zid, desetostruko vii od mene. Nalegao sam
se na njega. "Avluela!" povikah iz sveg glasa. "Av... lu... ela...!"
Nisu me ni primili unutra ni izbacili. Naprosto su me prenebregli.
Gungula sa zapadnih vrata dvorca sada se proirla i na glavni deo i
bone delove broda; kada su razbesneli prosjaci krenuli prema meni,
hitro sam se okrenuo i pronaao put napolje kroz jedna bona vrata.
Pometen i neodluan, obreo sam se u dvoritu koje je vodilo u
kraljevu gostionicu. Neobian elektricitet pucketao je u vazduhu.
Pretpostavio sam da je to emanacija neke od odbrambenih instalacija
Rouma, nekakav snop zraenja predvien da zatiti grad od napada. Ali
samo trenutak kasnije postalo mi je jasno da je posredi nagovetaj
neposrednog dolaska osvajaa.
Nebeskim svodom presijavali su se svemirski brodovi.
Kada sam ih primetio prilikom Osmatranja, izgledali su crni spram
beskrajne tame, ali sada su plamteli sjajem mnogo sunaca. Struja
blistavih, vrstih, draguljima slinih kugli rasprostrla se po nebu; stajali
su u pravilnom poretku, pruajui se sa istoka na zapad u neprekidnom
snopu i ispunjavajui ceo nebeski luk; kada su se svi istog asa
eruptivno pojavili, uinilo mi se da ujem grmljavinu i jeku nevidljive
simfonije koja obznanjuje dolazak osvajaa Zemlje.
Ne znam na kojoj su se visini nalazile zvezdane letelice, koliko ih je
bilo, niti kako su u pojedinostima izgledale. Jedino mi je bilo jasno da
su se pojavile u iznenadnoj, masivnoj velianstvenosti; da sam kojim
sluajem pripadao esnafu Branitelja, siguran sam da bih istog asa
premro od tog prizora.
Nebeskim svodom zasjala su arolika svetla. Boj je otpoeo. Nisam
mogao da prozrem taktiku naih ratnika, a u podjednakoj sam meri bio
nesposoban da razaberem smisao manevrisanja onih koji su doli da
ovladaju naom planetom, bogatom u pogledu istorije, iako sasvim
kratkotrajnom u vremenu. Na moju sramotu, osetio sam se ne samo
izvan bitke nego i iznad nje, kao da me se sve to nije ticalo. Jedino sam
eleo da Avluela bude pokraj mene, ali ona se nalazila negde u nedrima

dvorca Princa od Rouma. ak bi i Gormon sada predstavljao neku

utehu, Gormon Mutant, Gormon uhoda, Gormon udovini izdajnik
naeg sveta.
Najednom je odjeknuo dinovski pojaan glas: "Napravite mesta za
Princa od Rouma! Princ od Rouma predvodi Branitelje u odsudnoj
borbi za otadbinu!"
Iz dvorca se pojavilo jedno blistavo vozilo u obliku suze, na ijem je
svetlometalnom krovu postavljena prozrana ploa kako bi svi mogli da
vide vladaoca i da osete uzbuenje zbog njegovog prisustva. Za
komandnim ureajima vozila sedeo je lino Princ od Rouma, ponosito
uspravnog dranja, dok su mu okrutne, mladalake crte lica odavale
nepokolebljivu odlunost; a pokraj njega, odevenu kao caricu, ugledao
sam krhku figuru Letaa Avluele. Izgledala je kao u transu.
Kraljevo vozilo pohrlilo je uvis i izgubilo se u tami.
Uinilo mi se da se pojavila jo jedna letelica koja je krenula
njegovim tragom, zatim da se ponovo videlo Prinevo vozilo, odnosno
da su dve letelice stale da lete u uskim krugovima, kao da su se, na
izgled, uhvatile ukotac. A onda su oblaci plavih iskrica obavili oba
protivnika, da bi trenutak potom oni suknuli visoko put neba i nestali sa
mog vidika negde iza jednog od breuljaka Rouma.
Da li je okraj sada besneo preko cele planete? Da li se Peris nalazio
u opasnosti, i sveti Jorslem, pa ak i usnula otoja Izgubljenih
Kontinenata? Da li su svemirske letelice svuda stajale na nebu. Nisam
imao pojma. Bila su mi dostupna bivanja samo na jednom malom
odseku neba iznad Rouma, pa su ak i tu moje predstave o onome to
se stvarno zbiva bile maglovite, nesigurne, nedovoljne. Povremeno bi
blesnule snane munje i tada bih ugledao bataljone Letaa kako struje
preko neba; posle toga bi ponovo zavladala tama, kao da je neko ceo
grad zastro tamnim pokrovom. Video sam velike maine nae odbrane
kako neprekidno bljuju vatru sa vrhova kula; zvezdani brodovi su,
meutim, ostajali nedirnuti, neoteeni i nepomini. Dvorite u kome
sam se nalazio bilo je opustelo, ali su iz daljine dopirali glasovi,
preplaeni, puni zlih slutnji, piskutavi, kao da to meusobno opte
ptiice. Povremeno bi se oglasio potmuo prasak koji bi protresao itav
grad. U jednom trenutku, vod Somnambulista promarirao je blizu
mesta na kome sam se ja nalazio; na trgu ispred dvorca ugledao sam
neto to je liilo na veu grupu Klovnova koji su izvodili nekakvu
vojnu vebu; pri blesku jedne munje spazio sam troje Pamtitelja kako se
voze na gravitacionoj platformi i pomno belee sve to se zbiva.
Izgledalo je - premda nisam bio siguran - da se u jednom trenutku

vratila letelica Princa od Rouma i da je prohujala preko neba, sa

goniocem koji je bio tik iza nje. "Avluela", proaputao sam kada su dve
takice svetlosti nestale sa mog vidnog polja. Da li se iz svemirskih
letelica iskrcavaju trupe? Da li se kolosalni stubovi sile spiralno
sputaju iz tih orbitirajuih svetionika da bi dodimuli povrinu Zemlje?
Zato je Princ uhvatio Avluelu? Gde je bio Gormon? Sta preduzimaju
nai Branitelji? Zato neprijateljski brodovi nisu ve uklonjeni sa neba?
Stojei na drevnom ploniku dvorita, posmatrao sam kosmiku
bitku tokom duge noi, uopte ne shvatajui nita.
Svanula je zora. Pruge blede svetlosti sukljale su sa kule na kulu.
Dodirnuo sam prstima oi, shvativi tog asa da sam izvesno vreme
spavao stojeki. Moda bih na osnovu toga mogao da zatraim lanstvo
u esnafu Somnambulista, pomislih. Poloio sam ruke na pamtiteljski al
koji mi je stajao obavijen oko ramena i odjednom se naao u nedoumici
odakle mi on. A onda mi je sinuo odgovor.
Podigao sam pogled prema nebu.
Stranih svemirskih letelica je nestalo. Ugledao sam jedino obino
jutarnje nebo, kroz ije se sivilo mestimino probijala ruiasta boja.
Uhvatio me je neki gr u utrobi i ja se osvrnuh da potraim kolica; ali
onda sam se setio da vie ne moram da vrim osmatranje, to me je
ispunilo prazninom, koja je bila znatno dublja od one to se obino oseti
u takvim trenucima.
Da li je borba okonana? Da li je neprijatelj poraen?
Da li su brodovi osvajaa smaknuti sa neba i ostavljeni da kao
olupine Iee negde izvan Rouma?
Sve je bilo utihlo. Vie nisam uo nebeske simfonije. A onda je iz
mukle tiine dopro novi zvuk, klopotav zvuk kola sa tokovima koja
prolaze ulicama grada. Istog asa, nevidljivi Muziari odsvirali su
zavrnu notu, duboku i zvonku, koja je hrapavo zamukla, kao da su sve
strune najednom pokidane.
Iz zvunika koji su se koristili za javni razglas zaule su se neumitne
rei:
"Roum je pao. Roum je pao."

8.
Kraljevu gostionicu niko nije uvao. Ukopljenici i lanovi esnafa
Slugu negde su se razbeali. Branitelji, Gospodari i Vladatelji mora da
su asno pali u borbi. Nije bilo ni traga od Pamtitelja Bazila, odosno od
bilo koga iz njegove bratije. Otiao sam do svoje sobe, oprao se i
osveio, a zatim okrepio, pokupio stvari i kazao zbogom raskoi u kojoj
sam tako kratko uivao. Bilo mi je ao to sam imao tako malo vremena
da posetim Roum; jedina uteha bila je to to je Gormon izvrsno odigrao
svoju ulogu vodia, tako da sam ipak mnogo video.
Izgledalo mi je najbolje da nastavim put.
Nije bilo odve mudro zadravati se u osvojenom gradu. lem za
prenos misli u mojoj sobi nije odgovarao na pitanja koja sam mu
postavljao, tako da jo nisam imao tanu predstavu o razmerama
poraza, ni ovde niti u drugim oblastima, ali mi se inilo oiglednim da
se bar Roum vie ne nalazi pod naom kontrolom, to me je nagonilo da
to pre krenem. Razmislio sam najpre o tome da poem u Jorslem, kao
to mi je predloio onaj visoki hodoasnik na ulazu u Roum; no, kada
sam bolje promislio, ipak sam se odluio da se uputim na zapad, u
Peris, koji ne samo to je bio blii nego se u njemu i nalazio glavni tab
Pamtitelja. Moje preanje zanimanje vie nije postojalo; ali, tog prvog
jutra posle osvajanja Zemlje, najednom sam osetio snaan i neobian
poriv da se smerno stavim na raspolaganje Pamtiteljima i da zajedno sa
njima krenem u traganje za znanjem o naoj svetlijoj prolosti.
Gostionicu sam napustio u podne. Najpre sam otiao do dvorca, koji
je i dalje stajao otvoren. Unaokolo su leali ratrkani molioci, neki
drogirani, neki usnuli, ali veinom mrtvi; na osnovu nasilnog karaktera
njihovog smaknua zakljuio sam da su se jamano meusobno poklali,
zahvaeni panikom i mahnitou. Jedan Indekser potitenog izgleda
uao je pokraj tri lobanje, opreme za postavljanje pitanja u kapeli.
Kada sam uao, on ree: "Nema svrhe. Mozgovi ne odgovaraju."
"Kako staje stvari sa Princom od Rouma?"
"Mrtav je. Osvajai su ga oborili sa neba."
"Sa njim je bio i jedan mlad Leta. Zna li neto o njoj?"
"Nita. Verovatno je i ona mrtva."
"A ta je sa gradom?"
"Pao je. Osvajai su posvuda."
"Ubijaju?"
"ak ni ne pljakaju", uzvrati Indekser. "Veoma su dobroduni.
Naprosto su nas pokupili."

"Je li to sluaj samo u Roumu ili svuda?"

ovek slegnu ramenima, a zatim poe u ritmu da se klati naprednazad. Ostavio sam ga i uputio se dublje u dvorac. Na moje
iznenaenje, Prineve carske odaje bile su nezakljuane. Uao sam
unutra; zapanjila me je neverovatna rasko zastora, draperija, svetiljki,
nametaja. Iao sam iz prostorije u prostoriju, stigavi na kraju do
kraljevske lonice; prekrivka na postelji predstavljala je telo nekog
dinovskog mekuca donetog sa planete neke druge zvezde; prosto je
mamila da je ovek dodirne i ja pogledah neizmerno nenu tvar pod
kojom je leao Princ od Rouma; tog trenutka pade mi na um da je tu
leala i Avluela i da sam bio neto mlai sigurno bih zaplakao.
Iao sam iz dvorca i lagano preao preko trga, krenuvi na put prema
Perisu.
Upravo kad sam polazio, prvi put sam primetio nae osvajae. Jedno
vozilo neobine konstrukcije zaustavilo se uz rub firga i iz njega je
izilo desetak prilika. Sasvim su mogle da prou kao ljudska bia. Bile
su visoke i pleate, ba kao i Gormon; a jedino ih je neuobiajena velika
duina ruku odmah isticala kao vanzemaljce. Koa im je bila neobinog
sastava, a da sam se nalazio blie verovatno bih ugledao oi, usne i
nozdrve tamo gde se ne nalaze kod ljudi. Uopte ne obraajui panju
na mene, preli su preko trga, kreui se neobinim, krupnim korakom,
to me je neodoljivo padsetilo na Gormonov hod, a zatim uli u Dvorac.
Nisu izgledali ni razmetljivo niti ratoborno.
Turisti. Velianstveni Roum jo jednom je delovao svojim
neodoljivim magnetom na strance.
Ostavivi nae nove gospodare njihovoj zabavi, ja sam nastavio put
prema predgrau. Pusto vene zime uvukla mi se u duu. Zapitao sam
se: da li mi je ao to je Roum pao? Iii mi je teko zbog gubitka
Avluele? Ili je moda stvar naprosto bila u tome to sam ve propustio
tri Osmatranja zaredom, tako da su me, slino nekom narkomanu,
poele da more muke zbog duge apstinencije.
Konano sam zakljuio da je u pitanju bilo sve troje. Ali najvie ovo
poslednje. Nikoga nisam video dok sam iao prema gradskim kapijama.
Strah od novih gospodara nagnala je itelje Rouma da se zavuku u
miije rupe. Povremeno bi mimo mene prolo neko vozilo
vanzemaljaca, ali niko me nije uznemiravao. U pozno popodne najzad
sam stigao do zapadne gradske kapije. Bila je otvorena i kroz nju se
ukazao preda mnom blago uzdignut breuljak, na ijim je padinama
raslo drvee sa tamnozelenim kronjama. Proao sam kroz kapiju i
nedaleko od zidina spazio figuru jednog Hadoasnika koji je gegavo

odlazio iz grada.
Lako sam ga stigao.
Njegov posrui, nesiguran korak uinio mi se neobian, jer ak ni
gusta smea odeda nije mogla da prikrije snagu i mladost ovekovog
tela; imao je uspravno dranje, ramena su mu bila uzdignuta, a lea
prava, ali je ipak koraao oklevajuim, drhtavim korakom starca. Kada
sam poeo da idem ukorak sa njim, uspeo sam da zavirim pod kapuljau
i tada mi je sve postalo jasno; privren za bronzanu masku koju nase
svi hadoasnici nalazio se jedan odbojnik kakvog nose svi slepci da bi
ih upozorio na prepreke i smetnje na putu. Postao je svestan mog
prisustva i obratio mi se: "Ja sam slepi Hodoasnik. Molim te da mi ne
nanese nikakvo zlo."
To nije bio glas Hodoasnika. Bio je to snaan, odsean i vladalaki
glas.
Ja uzvratih: "Nikome nisam nikada naneo zlo. Ja sam Osmatra koji
je prole noi izgubio svoje zanimanje."
"Mnogo zanimanja izgubljeno je minule noi, Osmatrau."
"Ali ne i hodoasniko."
"Ne", ree on. "Ne i hodoasniko."
"Kuda si krenuo?"
"to dalje od Rouma."
"Nema neki poseban smer puta?"
"Ne", uzvrati mi Hodoasnuk. "Nemam. Lutau."
"Moda bismo mogli zajedno da idemo", predloih mu, zato to se
smatralo da donosi sreu putovati sa Hodoasnikom; osim toga, budui
da sam ostao bez svog Letaa i svog Mutanta, bio bih prinuen da
putujem sam. "Moje odredite je Peris. Da li ti to odgovara?"
"Odgovara mi kao i bilo ta drugo", uzvrati on gorko. "Da. Poi
emo zajedno u Peris. Ali kakav posao jedan Osmatra moe da ima
tamo?"
"Osmatrai vie nigde nemaju posla. Idem u Peris da bih se ponudio
u slubu Pamtitelja."
"Ah", ree on. "I ja sam pripadao tom esnafu, ali samo honorarno."
"Sada kada je Zemlja pala, eleo bih da nauim neto vie o njenim
slavnim danima."
"Dakle, cela Zemlja je pokorena, a ne samo Roum?"
"Pretpostavljam", rekoh.
"Ah", uzvrati Hodoasnik. "Ah!"
Utonuo je u utanje i mi smo utke nastavili put. Pruio sam mu
ruku i on vie nije teturavo iao, ve je hodio odsenim korakom

mladog oveka. S vremena na vreme oteo bi mu se uzdah ili prigueni

jecaj. Kada sam ga upitao za pojedinosti njegovog Hodoaa, poeo je
da mi daje uvijene odgovore ili naprosto da prelazi preko pitanja. Posle
jednoasovnog putovanja od zidina Rouma, kada smo ve zali u ume,
on iznenada ree: "Ova maska mi stvara bol. Da li bi mi pomogao da je
podesim?"
Na moje zaprepaenje, on poe da je skida. Ostao sam bez daha,
zato to je Hodoasniku zabranjeno da obznanjuje svoje lice. Da li je
smetnuo sa uma da ja nisam slepac kao on?
Kada je maska bila uklonjena, on ree: "Nee ti se dopasti ovaj
prizor."
Bronzana reetka skliznu mu sa lica i ja najpre ugledah oi koje su
nedavno bile oslepljene - dve prazne one duplje u koje nije prodro
hirurki no, ve znatno pre neiji prsti - a zatim otar, kraljevski nos, i
najzad izvijene, tanke usne Princa od Rouma.
"Vaa visosti!" ote mi se uzvik.
Preko obraza su mu stajali tragovi usirene krvi. Oko jo sveih rana
u onim dupljama imao je masne mrlje. Verovatno ga nije mnogo
bolelo, pomislih, zato to je utihnuo bol tom zelenom mau, ali je zato
mene duboko i stvarno zabolelo.
"Nisam vie visost", ree on. "Pomozi mi oko ove maske." Ruke su
mu drhtale dok ju je pruao napred. "Ove preage se moraju proiriti.
Veoma mi pritiu obraze. Ovde... ovde..."
Brzo sam podesio reetku, kako ne bih dugo morao da gledam
unakaeno lice.
On vrati masku na mesto. "Sada sam Hodoasnik", ree tiho. "Roum
je ostao bez Princa. Izdaj me ako eli, Osmatrau; u protivnom,
morae mi pomagati sve do Perisa; a ako ikada budem povratio svoje
moi, bie bogato nagraen."
"Ja nisam izdajnik", rekoh mu.
Nastavili smo put u tiini. Nisam znao kako bih poveo razgovor o
bezazlenim stvarima sa takvim ovekom. Po svemu sudei, predstojalo
nam je napeto putovanje do Perisa; ali sada mi je bilo sueno da mu
budem vodi. Na um mi pade Gormon i ja pomislih kako je on samo u
potpunosti ispunio svoj zavet. U misli mi takoe doe Avluela i dugo
mi je stajalo na vrh jezika da pitam palog Princa ta je bilo sa njegovom
nalonicom, Letaem, u noi poraza, ali to ipak nisam uinio.
Poelo je da se sputa vee, premda nas je sunce i dalje obasjavalo
svojim zlatno-crvenim zracima nisko sa zapada. Iznenada, ja zastadoh i
iz grla mi se ote hrapav uzvik iznenaenja kada povrh nas prolete jedna

senka.
Visoko gore promakla je Avluela. Koa joj se presijavala svim
prelivima sunevog smiraja, a krila su joj stajala potpuno rairena,
odravajui sve nijanse spektra. Nalazila se na visini od moda stotinu
ljudi iznad tla i jo se uspinjala, tako da sam joj verovatno izgledao
samo kao mrljica meu drveem.
"ta je?" upita Princ. "ta si to video?"
"Nita."
"Reci mi ta si video!"
Nisam mogao da ga obmanjujem. "Video sam jednog Letaa, vaa
visosti. Jednu tanunu devojku visoko na nebu."
"Onda je sigumo pala no."
"Nije", uzvratih. "Sunce je jo iznad obzoija."
"Kako je to mogue? Ona moe da ima samo nona krila. Sunce bi
je oborilo natle."
Oklevao sam. Nisam mogao da se upustim u objanjenje kako to da
Avluela leti po danu kada ima samo nona krila. Nisam mogao da
kaem Princu od Rouma da je pokraj nje, bez krila, leteo osvaja
Garmon, kreui se bez napora kroz vazduh, drei ruke obavijene oko
devojinih tankih ramena, pomaui joj, podupirui je, omoguujui joj
da se odupre pritisku sunevog vetra. Nisam mogao da mu saoptim da
njegova Nemezida upravo prolee povrh naih glava sa poslednjom
nalonicom koju je on imao.
"No?" upita on. "Kako to da leti po danu?"
"Ne znam", rekoh. "To je tajna za mene. Sada ima mnogo stvari koje
vie nisam u stanju da razumem."
Izgledalo je da je Princ prihvatio to objanjenje. "Tako je,
Osmatrau. Ima mnogo stvari koje niko od nas vie ne razume."
Ponovo je utonuo u utanje. Gotovo sam zaustio da pozovem
Avluelu, ali znao sam da me ona ne bi ni mogla niti htela da uje, i tako
sam samo produio put u pravcu zalaska Sunca, vodei sa sobom slepog
Princa. A iznad nas, Avluela i Garmon takoe su hitali u daljinu, jasno
ocrtani spram poslednjeg sjaja dnevne svetlosti, sve dok se nisu uspeli
tako visoko da su mi nestali sa vidika.

Drugi deo: MEU PAMTITELJIMA

1.
Putovati sa palim Princom nije laka stvar. On je, dodue, izgubio oi,
ali ne i ponos; slepilo ga nije nauilo poniznosti. Nosio je na sebi
haljetak i masku Hodaasnika, ali u njegovoj dui bilo je sasvim malo
ljubaznosti, dok samilost uopte nije postojala. Iza maske on je i dalje
drao sebe za Princa od Rouma.
Ja sam sada bio ceo njegov dvor i mi smo ili putem prema Perisu u
rano prolee. Vodio sam ga pravim putevima; kada bi mi naredio,
zabavljao bih ga priama sa mojih ranijih putovanja; zabavljao sam ga
kad god bi ga obuzela turobna raspoloenja. Zauzvrat sam dobijao
sasvim malo, izuzev jemstva da u redovno jesti. Niko nije uskraivao
hranu Hodoasniku i u svakom selu na koje bismo uz put naili
zaustavljali smo se u krmama, gde je on bivao nahranjen, a sa njim i ja,
kao njegov pratilac. Jednom prilikom, na poetku naeg puteestvenija,
on se nabusito obrecnuo na vlasnika neke kime: "Postaraj se da mi i
sluga bude dobro nahranjen!" Slepi princ nije, na alost, mogao da vidi
taj izraz krajnje neverice - jer, zaboga, otkud jednom Hodaasniku
sluga? - ali ja sam se osmehnuo krmaru, namignuo mu i potapao se po
elu, tako da je ovek shvatio i posluio nas obojicu, ne uputajui se u
raspravljanje. Kasnije sam objasnio Princu gde je pogreio, tako da me
je posle toga predstavljao kao svog pratioca. Pa ipak, znao sam da za
njega i dalje predstavljam samo obinog slugu.
Vreme je bilo lepo. U Eiropi je postajalo sve toplije kako je godina
odmicala. Vitke vrbe i topole poele su da olistavaju du puta; dodue,
od Rouma naovamo uglavnom smo viali gusto zvezdano drvee,
uvezeno tokom vedrih dana Drugog Ciklusa, ije je plavo i otro lie
lako izdravalo slabanu eiropsku zimu. Ve su se vratile i ptice iz svog
prekomorskog zimovnika u Afreki. Prhtale su na sve strane pojei i
izmenjujui misli o promeni gospodara sveta. "Podsmevaju mi se",
kazao je Princ jedne zore. "Pevaju mi i ikaju me da vidim njihov sjaj!"
Oh, bila je to ogorenost, ali sa valjanim razlogom. On, koji je toliko
imao, a zatim sve izgubio, jamano je imao sad za im da jadikuje. to
se mene tie, poraz Zemlje doneo mi je samo promenu navika; sve
ostalo je inae bilo isto: vie nisam morao da vrim Osmatranja, ali i
dalje sam lutao svetom, oseajui se sam ak i onda kada sam, kao sada,
imao saputnika.
Bio sam u nedoumici da li Princ zna razlog zbog ega je oslepljen.
Pitao sam se da li je, u trenutkn trijumfa, Gormon objasnio Princu da ga
je neto tako elementarno kao to je ljubomora zbog ene stajalo oiju.

Uzeo si Avluelu, mogao je da mu kae Gormon. Ugledao si malog

Letaa i pomislio si da e te ona lepo zabavljati. Kazao si joj: Hodi,
devojko, hajdemo u moju postelju! Uopte nisi pomislio o njoj kao o
nekome ko ima svoju linost, svoje ja. Uopte ti nije palo na um da ona
moda eli nekog drugog. Ponaao si se onako kako to prilii Princu od
Rouma - vladalaki. Pa, evo ti sad, Prine!
...a zatim brz, neumitan pritisak dugakih prstiju.
Ali nisam se usudio da pitam. Premnogo je strahopotovanja ostalo u
meni prema ovom palom monarhu. Da prodrem u njegov privatan ivot
i da zapodenem razgovor sa njim o nesrei koja ga je snala kao da je
on kakav obian saputnik - ne, to naprosto nisam mogao. Govorio bih
samo onda kada bih prvi bio oslovljen. Razgovarao bih o raznim
stvarima samo kada bi mi to bilo nareeno. Inae, neprekidno sam
utao, kao valjan dvorjanin u prisustvu carskog visoanstva.
No, svakoga dana neto nas je podsealo na to da Princ od Rouma
vie nije carsko visoanstvo.
Nad nama su proletali osvajai, nekada u lebdelicama ili drugim
prevoznim sredstvima kroz vazduh, a nekada svojom vlastitom snagom.
Saobraaj je bio gust. Oni su, oigledno, vrili inventar novosteenog
sveta. Senke su promicale iznad nas, stvarajui siuna pomraenja;
podizao sam pogled da vidim nae nove gospodare, ali, zaudo, nisam
oseao ljutnju prema njima, ve samo olakanje to se dugotrajno
bdenje nad Zemljom najednom okonalo. Sa Princom je bilo drugaije.
Izgledalo je da uvek zna kada neko od osvajaa prolazi povrh nas i tada
bi stisnuo pesnice, namrgodio se i stao da apue grozne psovke. Da li
je njegov oni ivac i dalje na neki nain registrovao kretanje senki? Ili
su mu se preostala ula u toj meri izotrila posle gubitka vida da je
mogao da dokui neujno zujanje lebdelice i da oseti miris koe visoko
uzletelih osvajaa? Nisam ga o tome nita pitao. Gotovo da nikakva
pitanja nisam postavljao.
Ponekad nou, kada mu se inilo da sam zaspao, stao bi da jeca.
Saaljevao sam ga tada. Bio je odve mlad da bi izgubio ono to je
izgubio, na kraju krajeva. Nauio sam tada, u tim tamnim asovima, da
ak ni jecaji jednog Princa nisu jecaji obinog oveka. On je jecao
prkosno, ratoborno, ljutito. Ali to su ipak bili jecaji.
Najvei deo vremena izgledalo je da stoiki podnosi svoj gubitak.
Nogu pred nogu, iao je uporedo sa mnom, udaljavajui se svakim
odsenim korakom od svog velikog grada Rouma, a pribliavajui se
Perisu. Povremeno se, meutim, inilo da je mogue prodreti pogledom
kroz bronzanu reetku njegove maske i spaziti iznurenu duu unutra.

Napadi zlovolje i srdbe naglo bi ga obuzimali. Tada bi me ismejavao

zbog mojih godina, zbog niskog drutvenog statusa, zbog sadanje
ispraznosti mog ivotnog cilja, koga je takvim uinila invazija na iji
sam dolazak straio itav vek u Osmatranju.
"Reci mi kako se zove, Osmatrau!"
"To je zabranjeno, visoanstvo."
"Stari zakoni vie ne vae. Hajde, reci, ekaju nas jo meseci
zajednikog putovanja. Zar treba da te sve vreme nazivam
Osmatraem?"
"To nalau obiaji mog esnafa."
"A obiaji mog esnafa", ree on, "nalau mi da izdajem nareenja
koja se moraju izvriti. Dakle, kako se zove?"
"ak ni esnaf Vladalaca nema prava da sazna ime Osmatraa bez
valjanog razloga i pismenog naloga gospodara esnafa."
On otpljunu. "Ba si pravi akal kad mi odrie poslunost dok sam u
ovakvom stanju. Nikad se ne bi odvaio na tako neto da se sada
nalazimo u mom dvorcu."
"U vaem dvorcu, visoanstvo, vi mi ne biste uputili tako nepravian
zahtev pred svojim dvorjanima. I Vladari imaju odreene obaveze.
Jedna od njih je da potuju pravila niih esnafa."
"On mi jo dri predavanje", ree Princ. Najednom, on se ljutito baci
pokraj puta. Opruivi se na travnatoj ledini, zavalio se unazad,
dodirnuo jedno od zvezdanih stabala, otkinuo sa njega pregrt otrih
listova i stao da ih stiska u dlanu, to mora da je veoma bolno peckalo.
Ja sam stajao pokraj njega. Pored nas je tog trenutka protutnjalo jedno
teko povrinsko vozilo, prvo koje smo tog jutra videli na pustom
drumu. U njemu su se nalazili osvajai. Neki su nam domahnuli. Prolo
je dugo vremena pre no to me je Princ ponovo oslovio lakim, gotovo
ulagujuim tonom: "Ja se zovem Enrik. Kai mi sada kako je tebi ime."
"Molim vas da me potedite toga, visoanstvo."
"Ali ti si uo moje ime. I meni je u podjednakoj meri kao i tebi
zabranjeno da ga otkrijem!"
"Ja vam to nisam traio."
Na kraju mu ipak nisam otkrio kako se zovem. Odbiti ovakvo
obavetenje Princu bez moi predstavljalo je sasvim siunu pobedu, ali
on mi ju je hiljadostruko naplatio na raznim sitnicama. Kinjio me je,
gnjavio, muio, psovao i stalno neto zakerao. Govorio je sa
omalovaavanjem prema mom esnafu. Traio je da mu obavljam ropske
usluge. Podmazivao sam mu metalnu masku; stavljao sam mu mast u
izranjavljene one duplje; inio sam i druge stvari, odve poniavajue

da bih ih se sada priseao. I tako smo ili sporim korakom prema

Perisu, jedan prazan starac i jedan ispranjeni mladi, puni meusobne
mrnje, ali i vezani potrebama i dunostima saputnitva.
Vremena su bila teka. Morao sam da se prilagoavam njegovim
promenljivim raspoloenjima kada bi uzletao do kosmikih zanosa zbog
svojih planova da se ponovo domogne vlasti nad osvojenom Zemljom,
odnosno kada bi padao u ponore oajanja, shvativi da je poraz nae
planete neopoziv. Morao sam da ga titim od njegove sopstvene
prenagljenosti u raznim selima, gde se ponekad ponaao kao da je jo
Princ od Rouma, izdajui nareenja metanima, delei im ak bubotke,
to nimalo nije pristajalo svetom oveku. Jo gore, morao sam da se
pretvorim u njegovog svodnika, da mu pribavljam ene koje bi ga
pohaale u mraku, nesvesne da imaju posla sa nekim ko se izdavao za
Hodoasnika. Kao Hodoasnik bio je varalica, zato to uza se nije nosio
zvezdani kamen, kojim Hodoasnici opte sa Voljom. Nekako sam mu
pomogao da prebrodi sve te krize, pa ak i trenutke kada smo uz put
naili na jednog drugog, pravog Hodoasnika. Bio je to opak i svadljiv
starac, sa mnotvom teolokim smicalica u rukavu. "Hajde da
porazgovaramo o imanenciji Volje", kazao je on Princu, koga strpljenje
nije ba najbolje sluilo tog popodneva i koji je takoe samo ekao
povod za razmirice. U potaji sam utnuo prinevsku cevanicu i obratio
se zbunjenom Hodoasniku. "Na prijatelj se ne osea najbolje danas.
Prole noi bio je u vezi sa Voljom i dobio otkrovenje koje mu je
uznemirilo duh. Molim te da nas pusti da produimo svojim putem i
nemoj mu nita govoriti o svetim stvarima sve dok ponovo ne pronae
duevni mir."
Ovakvim improvizacijama obezbeivao sam nesmetan tok naeg
puta.
Kako je postajalo sve toplije, Princ je polako omekavao u svojim
nazorima. Moda je stekao pravi uvid u katastrofu koja ga je zadesila,
ili je - ko zna - u slepoj tamnici svoje lobanje kovao nove taktike za
opstanak u ovim izmenjenim uslovima. Gotovo zlurado je govorio o
sebi, o svom padu, ponienju. Priao je o moi kojom je raspolago na
nain koji je jasno stavljao do znanja da nema nikakvih iluzija o tome
da e je se ikada vie domoi. Govorio je o svom bogatstvu, enama,
draguljima, neobinim napravama, Mutantima, Muziarima i Slugama,
Gospodarima, pa ak i o kolegama Vladarima koji su kleali pred njim.
Neu rei da mi se tada dopadao, ali sam bar u tim trenucima dokuivao
u njemu, iza bezoseajne maske, ljudsko bie koje pati.
Konano, i njemu je polo za rukom da u meni vidi ljudsko bie,

premda znam da mu to nije bilo nimalo lako.

Jednom mi je rekao: "Nevolja koja prati mo, Osmatrau, ogleda se
u tome to te ona odsee od sopstvenog naroda. Ljudi ti onda postaju
stvari. Uzmimo tebe, na primer. Za mene, bio si samo maina koja
vrlja
unaokolo,
Osmatrajui
eventualan
dolazak
osvajaa.
Pretpostavljam da si ti imao svoje snove, htenja, ljutnje i sve ostalo, ali
ja sam te video samo kao usukanog starkelju, bez ikakvog nezavisnog
postojanja izvan dunosti koju ti je dodelio esnaf. Sada, meutim, kada
ne vidim nita, vidim znatno vie."
"ta vidite?"
"Jednam si i ti bio mlad, Osmatrau. Imao si grad koji si voleo.
Porodicu. ak i devojku. Izabrao si, ili su ti drugi izabrali esnaf, poao
si na egrtovanje, borio si se, glava te je bolela, utroba ti se kidala, bilo
je mnogo crnih trenutaka kada si se sigurno pitao ta je sve to i emu
sve to. Povremeno si viao nas, Gospodare i Vladare, kako poput
kometa proleemo pokraj tebe. Pa ipak, evo nas sada zajedno, noeni
istim talasom na putu za Peris. I ko je sada sreniji od nas dvojice?"
"Ja sam sa one strane sree i tuge", rekoh.
"Je li stvarno tako? Je li stvarno tako? Da nije to moda maska iza
koje se krije? Reci mi, Osmatrau: znam da ti tvoj esnaf brani da se
oeni, ali da li si ikada voleo?"
"Ponekad."
"Da li si sada izvan toga?"
"Star sam", odgovorih, izvrdavajui mu.
"Ali mogao bi da voli. Mogao bi da voli. Vie te ne obavezuju
zaveti tvog esnafa, zar ne? Mogao bi da stekne nevestu."
Nasmejah se. "Ko bi mene poeleo?"
"Ne govori tako. Nisi tako star. Jo ima snage u tebi. Video si svet,
pronikao u njega. Pa, u Perisu bi mogao da nae neku bludnicu koja..."
On zastade. "Da li si ikada doao u iskuenje dok si jo bio vezan
zavetima?"
Upravo tog trenutka, jedan Leta prolete nam iznad glave. Bila je to
ena srednjih godina, koja je letela sa izvesnim naporom, zato to je
neto dnevne svetlosti jo bilo preostalo i vrilo joj izvestan pritisak na
krila. Neto kao da me ignu i ja poeleh da kaem Princu: da, da,
doao sam u iskuenje, postojao je jedan mali Leta, ne tako davno,
jedna devojka, jo dete, zapravo, Avluela; na svoj nain, ja sam je
voleo, premda je nikada nisam dodirnuo; i jo je volim.
Ali nita nisam kazao Princu Enriku.
Umesto toga, podigao sam pogled prema Letau, koji je bio

slobodniji od mene zato to je imao krila, i u toplini te prolene veeri

najednom sam osetio studen samotnosti kako me okruuje.
"Da li je jo daleko do Perisa?" upita Princ.
"Peaiemo i jednog dana emo stii."
"A onda?"
"Meni predstoji egrtovanje u esnafu Pamtitelja, novi ivot. ta ete
vi raditi?"
"Oekujem da tamo naem neke prijatelje", ree on.
I tako smo nastavili put, peaei mnogo asova svakog dana. Bilo je
onih koji su ili u istom pravcu i nudili se da nas povezu, ali mi smo
odbijali, zato to bi na vanim takama puta osvajai sigurno jedva
ekali da se domognu takvih putnika kao to su svrgnuti vladari. Proli
smo kroz jedan miljama dugi tunel prokopan kroz veoma visoke
planine, iji su vrhovi bili optoeni Iedenom korom, i stigli u neku
ravnicu punu obradive zemlje i vrednih ratara, gde smo zastali pokraj
jedne nanovo probuene reke da bismo malo rashladili noge. A onda je
dolo zlatno leto. Kretali smo se kroz svet, ali kao da u njemu nismo
bili; nisu se mogle uti vesti o osvajanju, premda je bilo oigledno da se
sva vlast nalazi u rukama osvajaa. Mogli su se videti svuda u svojim
malim lebdelicama kako razgledaju i nadziru na svet koji je sada
preao u njihovo vlasnitvo.
Izvravao sam sve Prineve zapovesti, ukljuujui tu i neprijatne.
Nastojao sam da mu ivot uinim to manje turobnim. Pokuavao sam
da mu stvorim privid da je jo vladar - makar samo jednog izanalog,
starog Osmatraa. Takoe sam ga nauio kako najbolje da igra ulogu
Hodoasnika. Na osnovu svog oskudnog znanja, uputio sam ga u to
kakav stav da zauzme, koje fraze da koristi, kako da se moli. Bilo je
oigledno da je proveo malo vremena u kontaktu sa Voljom dok je bio
na vlasti. Sada se pretvarao da veruje, ali to je bilo neiskreno, samo deo
opte kamuflae.
U gradu po imenu Dijon, on mi ree: "Ovde u kupiti oi."
Ne prave oi. Tajna pravljenja takvih zamena nestala je u Drugom
Ciklusu. Gore, meu srenijim zvezdama, svako udo se moe nabaviti
po odreenoj ceni, ali naa Zemlja je nitavan i zanemarljiv svet u
kosmikim koordinatama. Princ je mogao da se otisne tamo negde u
danima pre osvajanja i da stekne nove oi, ali najbolja stvar koja se
mogla dobiti u ovom asu bila je zamena koja je omoguavala
razlikovanje svetla od tame. I to je bilo dovoljno da mu prui
rudimentaran vid; u ovom trenutku nije imao nikakvog drugog vodia
do odbojnika koji ga je upozoravao na prepreke na putu. Kako je,

meutim, znao da e u Dijonu nai zanatliju koji e biti dovoljno vet u

svom poslu? I ime e platiti njegov trud?
On ree: "Ovdanji ovek je brat jednog od mojih Pisara. On je lan
esnafa Zanatlija i ja sam esto kupovao njegove rukotvorine u Roumu.
On e imati oi za mene."
"A ta je sa plaanjem?"
"Nisam sasvim bez sredstava."
Zaustavili smo se na jednom polju vornovate plutae i Princ se tu
svukao. Pokazavi jedno mesto na mesnatom delu butine, on ree:
"Ovde drim rezervu za sluaj nude. Daj mi no!" Ja mu ga pruih, a
on uhvati drku i pritisnu na njoj jedno dugme; istog asa, iz drke
suknu hladan, otar snop svetlosti. Opipao je levom rukom butinu,
traei tano mesto; a onda, naboravi kou izmeu dva prsta, napravio
je hirurki precizan rez dugaak dva ina. Nije istekla ni kap krvi, niti je
bilo ikakvog znaka da je osetio bol. Posmatrao sam zabezeknuto kako je
zavukao prste u prorez i malo ga rairio, kao da razvezuje neku vreicu.
Zatim mi vrati no.
Narednog trenutka, iz butine mu potee blago.
"Dobro motri da se nita ne izgubi", naredi mi on.
Po travi se rasulo sedam blistavih dragulja neobinog porekla, jedan
mali i izvanredno fino nainjen nebeski globus, pet zlatnih novia iz
carskog Rouma pre mnogo ciklusa, prsten sa blistavim kamenom
kvaziivota, boica nekog nepoznatog mirisa, grupa minijaturnih
muzikih instrumenata izraenih u skupocenom drvetu i metalu, osam
statua ljudi kraljevskog izgleda i jo nekoliko stvarica. Sakupio sam
sva ta udesa na sjajnu gomilu.
"Naroita vreica", ree Princ, "koju mi je jedan vet Hirurg
implantirao u telo. Predvideo sam da e doi krizno doba, kada u
moda morati urno da napustim dvorac. Stavio sam unutra sve to sam
mogao; na alost, ostalo je neuporedivo vie tamo gde sam uzeo ove
sitnice. Reci mi, reci mi ta sam sve poneo!"
Izloio sam mu ceo inventar. Pomno je sasluao do kraja liste; znao
sam da je odlino upamtio sve to je poneo sa sobom i da je ovo,
zapravo, samo proveravanje mog potenja. Kada smo sa tim zavrili, on
zadovoljno klimnu. "Uzmi globus", ree mi, "i prsten... i dva najsjajnija
dragulja. Sakri ih u svoju odoru. Ostalo ide natrag u butinu." Ponovo je
razvezao telesnu vreicu i ja sam jednu za drugom stavio u nju sve
stvarice, koje su se pridruile ko zna jo kakvim dragocenostima to
lee u drugoj dimenziji, ija je veza sa ovim svetom bila otelovljena u
Princu. itava polovina njegovog dvorca mogla je na ovaj nain da mu

stane u butinu. Na kraju je pritisnuo ivice reza i one su se spojile bez

ikakvog traga ili oiljka pred mojim oima. Sam se obukao.
U gradu smo lako pronali duan Bordoa Zanatlije. Bio je to zdepast
ovek pegavog lica, ekinjave brade, spljotenog nosa i sa jednim okom
koje je stalno mirkalo, ali su mu zato prsti bili neni kao u ene. Duan
mu je predstavljao mrano mesto sa pranjavim drvenim policama i
malim prozorima; to je lako moglo biti zdanje staro deset hiljada
godina. Pogledu muterija bilo je izloeno nekoliko elegantnih
rukotvorina; no, veina je ostala skrivena. Pogledao nas je padozrivo,
oigledno zauen injenicom da su kod njega doli jedan Osmatra i
jedan Hodoasnik.
Na Prinev znak ja rekoh: "Mom prijatelju su potrebne oi."
"Ja pravim zamenu, to je tano, ali ona je veoma skupa i potrebno je
mnogo meseci da bi se napravila. To sigurno daleko premaa platene
sposobnosti jednog Hodoasnika." Ja poloih jedan dragulj na
politiranu tezgu. "Imamo sredstva."
Zbunjen, Bordo podie dragulj, stade da ga zagleda sa svih strana i
primeti kako u njegovom srcu plamte udni plamenovi.
"Ako se vratite kad lie bude poelo da opada..."
"Nemate oi u zalihama?" upitah ga.
On se osmehnu. "Dobio sam nekoliko narudbina za te stvarice.
Imamo neto rezervi."
Ja stavih na tezgu nebeski globus. Bordo je odmah shvatio da je
posredi delo pravog majstora i donja vilica mu se opusti. Stavio ga je na
jedan dlan; dok je drugim poeo da trlja bradu. Dopustio sam mu da ga
posmatra dovoljno dugo kako bi se zaljubio u njega, a zatim mu ga uzeh
i rekoh: "Dugo je ekati do jeseni. Ne moemo do tada da ostanemo
ovde. Idemo dalje, za Peris." Uhvatih Princa za lakat i mi krenusmo
prema vratima.
"Stanite!" povika Bordo za nama. "Dopustite mi da proverim!
Moda se negde zametnuo jedan par..." I on poe mahnito da pretura po
vreicama koje su stajale okaene na stranjem zidu.
Razume se, na zalihama je pronaao par oiju i mi sklopismo
pogodbu za globus, prsten i jedan dragulj. Princ nije ni rei progovorio
za vreme trampe. Insistirao sam da odmah budu nametene i Bordo,
klimnuvi uzbueno, zatvori duan, stavi na glavu lem za prenos misli
i pozva jednog Hirurga bledog lika. Ubrzo je poelo sa pripremama za
operaciju. Princu je naloeno da legne na duek u jednu hermetiki
zatvorenu i sterilnu sobu. Zatim je skinuo odbojnik i masku; kada su
konano Prineve crte lica izbile na videlo, Bordo - koji je ranije

odlazio na dvor - ispustio je uzvik iznenaenja i taman je zaustio neto

da kae, ali ja ga nagazih na nogu. Bordo outa to to je hteo da kae,
tako da je Hirurg, koji nita nije primetio, mirno poeo da isti oteene
one duplje.
Nove oi predstavljale su biserno-sive kuglice, manje od stvarnih
oiju i proarane poprenim prorezima. Nisam imao pojma kakav se
mehanizam nalazi unutra, ali su sa stranjeg dela virile tanke, zlatne
iice, koje je trebalo povezati sa ivcima. Princ je spavao tokom prvog
dela operacije, dok sam ja stajao i posmatrao, a Bordo pomagao
Hirurgu. Zatim je bilo potrebno da ga probudimo. Lice mu se zgrilo od
bola, ali on je tako brzo uspostavio kontrolu nad bolom da je Bordo
promrmljao molitvu na tu vanrednu demonstraciju samoobuzdavanja.
"Malo svetla ovamo", ree Hirurg.
Bordo primae jednu svetiljku. Princ ree: "Da, da, vidim razliku."
"Moramo da proverimo. Moramo da podesimo", uzvrati Hirurg.
Bordo izie napolje i ja pooh za njim. ovek je drhtao, a lice mu je
pozelenelo od straha.
"Hoete li nas ubiti sada?" upita on.
"Razume se da neemo."
"Prepoznao sam..."
"Prepoznali ste jednog jadnog Hodoasnika", rekoh ja, "koji je
doiveo uasnu nesreu tokom puta. Nita vie. Ba nita."
Proveo sam neko vreme u prouavanju Bordoovog duana. Zatim su
uli Hirurg i njegov pacijent. Princ je sada nosio biserne kugle u onim
dupljama, sa meniskusom lanog mesa oko njih, kako bi se vrsto
drale. Izgledao je vie kao maina nego kao ovek, sa tim mrtvim
stvarima ispod svojih vea, a kada bi pomicao glavu prorezi bi se
proirivali, suavali, pa ponovo proirivali, beumno, neopazice.
"Gledaj", ree on i krenu preko sobe, pokazujui predmete, pa ih ak i
imenujui. Znao sam da vidi kao kroz neki gusti veo, ali je i to bilo
bolje od potpunog slepila. Ponovo je stavio masku i kada je pala no
krenuli smo iz Dijona.
Princ je u prvi mah izgledao razdragano. Ali ono to mu se nalazilo
u glavi predstavljalo je jadnu zamenu za ono to mu je Gormon uzeo, i
on je to ubrzo ustanovio. Te noi, dok smo spavali u plesnjivim viseim
posteljama u svratitu esnafa Hodoasnika, Princ je zavikao nemutim
zvucima srdbe i uz nemirnu svetlost jednog pravog i dva lana meseca
ja sam ugledao kako mu se ruke diu, prsti gre, nokti poseu prema
zamiljenom neprijatelju, poseu, poseu...

2.
Bio je ve kraj leta kada smo konano stigli u Peris. Doli smo u
grad sa juga, idui irokim, pravim putem, oivienim drevnim drveem;
padala je sitna kia. Naleti vetra zasipali su nas uvelim liem. Ona no
uasa, kada smo obojica krenuli iz osvojenog Rouma, sada je izgledala
gotovo kao san; ovrsnuli su nas prolee i leto provedeni u peaenju, a
sivi tornjevi Perisa kao da su predstavljali obeanje novog poetka. No,
mislim da smo se tada samo zavaravali, jer ta od sveta mogu da
oekuju jedan svrgnuti princ, koji jedino razabire senke, i jedan
Osmatra, ije su prave godine odavno minule?
Ovaj grad bio je mraniji od Rouma. ak i usred zime, nebo nad
Roumom bilo je vedro i kupalo se u sjaju sunca. Peris je naprotiv
izgledao veno oblaan, a zgrade i ulice stalno turobne. ak su i
gradske zidine bile pepeljasto sive i nisu se nimalo sjajile. Gradska
kapija stajala je irom otvorena. U straarskoj karauli stajao je jedan
onii, zdepasti ovek u odori esnafa Straara, koji nita nije preduzeo
kada smo se nali pred njim. Ja mu uputih upitan pogled, na ta on samo
odmahnu glavom.
"Samo ti ui, Osmatrau."
"Bez ikakve provere?"
"Zar nisi uo? Svi gradovi su proglaeni otvorenim pre est noi.
Nareenje osvajaa. Kapije se vie uopte ne zatvaraju. Polovina
Straara ostala je bez posla."
"Mislio sam da osvajai tragaju za neprijateljima", rekoh.
"Za preanjim velmoama."
"Negde drugde imaju kontrolna mesta i za to uopte ne koriste
Straare. Grad je otvoren. Samo uite. Samo uite."
Kada smo zakoraili u gradski atar, ja se osvrnuh i upitah ga: "A
zato si onda ti ovde?"
"Ovo je bilo moje straarsko mesto itavih etrdeset godina", ree
Straar. "Gde da sad idem odavde?"
Napravio sam znak koji mu je stavio do znanja da sauestvujem u
njegovoj tuzi, a zatim Princ i ja uosmo u Peris.
"Pet puta sam dolazio u Peris na junu kapiju", ree Princ. "Uvek u
kolima, sa Mutantima koji su ili preda mnom, svirajui muziku iz
svojih grla. Produili bismo do reke, pokraj drevnih zdanja i spomenika,
i stigli do dvorca Konta od Perisa. Kad bi se spustila no, igrali bismo
na gravitacionim platoima visoko iznad grada, a zatim gledali baletsku
predstavu Letaa, dok bi sa Kule Perisa za nas bila izvedena naroita

aurora. A vino, crveno vino Perisa, pa ene u svojim izazovnim

odorama, sa nabreklim bradavicama na dojkama, tako slatkim. Kupali
smo se u vinu, Osmatrau." On pokaza u neodreenom pravcu. "Je li to
Kula Perisa?"
"ini me se da je to ruevina gradske meteoroloke maine", rekoh.
"Meteoroloka maina predstavljala bi uspravan stub. Ono to ja
vidim die se iz prostrane osnove do sasvim vitkog vrha, ba kao Kula
Perisa."
"A ono to ja vidim", uzvratih blago, "jeste uspravan stub, visok
najmanje kao tridesetorica ljudi, koji se okonava prelomljenim vrhom.
Kula Perisa nije se nalazila toliko blizu junoj kapiji, zar ne?"
"Tako je", ree Princ i promrmlja neto sebi u bradu. "Onda je,
dakle, meteoroloka maina. Izgleda da ne mogu da vidim ba najjasnije
Bordoovim oima, a? Samo se zavaravam, Osmatrau. Samo se
zavaravam. Pronai lem za prenos misli i vidi da li je Kont uspeo da
umakne."
Posmatrao sam jo nekoliko trenutaka okrnjeni stub meteoroloke
maine, te fantastine naprave koja je zadala toliko jada svetu u
Drugom Ciklusu. Pokuao sam da prodrem pogledom kroz njene glatke,
gotovo mramorne strane i da razaberem usko meanu unutranjost tog
tajanstvenog ureaja, kadrog da potopi itave kontinente, koji je pre
mnogo vremena pretvorio moju rodnu grudu na zapadu iz planinske
zemlje u lanac ostrva. Konano, okrenuo sam se odatle, pronaao javni
lem za prenos misli, upitao za Konta, dobio odgovor koji sam oekivao
i na kraju zatraio adresu mesta gde bismo mogli da potraimo utoite.
"Dakle?" upita me Princ.
"Kont od Perisa zaklan je za vreme osvajanja zajedno sa svim
sinovima. Njegove dinastije je nestalo, titula mu je ukinuta, a dvorac
pretvoren, po nalogu osvajaa, u muzej. Ostalo perisko plemstvo je ili
mrtvo ili uspelo da pobegne. Pronaao sam mesto za tebe u svratitu
Hodoasnika."
"Ne. Povedi me sa sobom kod Pamtitelja."
"Je li to esnaf u koji sada eli da se ulani?"
On nestrpljivo odmahnu rukom. "Ne, budalo! Ali kako mogu da
ostanem sam u stranom gradu, kada su mi svi prijatelji nestali? ta da
kaem pravim Hodoasnicima u njihovom svratitu? Ostau sa tobom.
Pamtitelji teko mogu da otkau utoite jednom slepom Hodoasniku."
Nije mi ostavio nikakvog izbora i tako je poao sa mnom u Dvoranu
Pamtitelja.
Morali smo da propeaimo pola grada i na to nam je otiao skoro

ceo dan. Stekao sam utisak da u Perisu vlada prilini nered. Dolazak
osvajaa poremetio je ustrojstvo naeg drutva, ostavivi bez posla
veliku masu ljudi, a u nekim sluajevima cele esnafe. Primetio sam na
ulicama desetak mojih kolega Osmatraa, od kojih su neki jo tumarali
unaokolo sa svojim kolicima punim instrumenata, dok su se drugi, kao i
ja, oslobodili tog tereta, premda i dalje nisu znali ta da ine sa sobom.
Imali su tupe i prazne izraze lica; mnogima su oi bile vodnjikave od
odavanja piu, kome su se priklonili kada je cela disciplina ukinuta. U
slinoj situaciji bili su i Straari, koji su se vrteli besciljno i pometeno,
zato to vie nije postojalo nita to bi uvali; ponajgore je bilo sa
Braniteljima, koji su jo bili prestraeni i oamueni neslavnim krajem
odbrane Zemlje. Nisam primetio nijednog Gospodara, a jo manje
Vladara, ali je zato bilo mnotvo nezaposlenih Klovnova, Muziara,
Pisara, kao i drugih dvorskih funkcionera koji su se bezglavo vrzmali
unaokolo. Bile su tu i horde tupavih ukopljenika, ija su se bezumna
tela otromboljila usled neuobiajenog nekorienja. Izgledalo je da
jedino Prodavci i Somnambulisti bez problema obavljaju svoj
uobiajeni posao.
Osvajai su se mogli primetiti na svakom koraku. Po dvoje ili troje,
oni su krstarili svakom ulicom, dugonoga stvorenja, sa rukama koje su
gotovo dopirale do kolena; oni kapci su im bili teki, nozdrve skrivene
u filterskim kesama, usne pune i jedre; kada ne bi bile rastavljene,
izgledale su savreno spojene, bez ikakvog traga da ih ima dve. Veina
ih je bila odevena u istovetnu uniformu tamnozelene boje, koja je
predstavljala znamenje vojne okupacije; mali broj ih je nosio revolvere
neobino primitivnog tipa, velike i teke predmete, obeene o kai na
leima, koji su po svoj prilici pre imali ukrasnu nego odbrambenu
funkciju. Izgledali su prilino oputeni dok su se kretali meu nama mudri osvajai, sigurni u sebe i ponosni, sasvim osloboeni straha od
eventualnog nasilnog ponaanja poraenih Zemljana. Pa ipak, injenica
da nikada nisu ili sami svedoila je da nisu sasvim lieni zebnji. Nisam
oseao odbojnost prema njima zato to su bili ovde, niti je na mene
delovala nepritajena arogantnost njihovih posesivnih pogleda kojima su
prosto gutali drevne spomenike Perisa; Princ od Rouma, meutim,
kome su sve prilike naprosto predstavljale uspravne ipke tamnosive
boje spram svetlosivog polja, instinktivno je oseao njihovu blizinu i
tada bi se uvek neprijateljski naroguio.
Takoe se moglo videti znatno vie nego to je to uobiajeno
vanzemaljskih posetilaca, na stotine vrsta stvorova sa drugih zvezda, od
kojih su neki bili kadri da diu na vazduh, dok su drugi ili u

hermetikim
kuglama,
malim,
piramidalnim
boksovima
ili
mermbranastim odelima. Nimalo nije bilo udno videti ovakve strance
na Zemlji, razume se, ali je njihova mnogobrojnost postala zapanjujua.
Bilo ih je posvuda: motali su se po zdanjima starih religija Zemlje,
kupovali blistave modele Kule Perisa od Prodavaca na ulinim
uglovima, oprezno se peli na gornje nivoe tratoarnih traka, buljili u
okupirano stanovnitvo, snimali na sve strane, menjali novac kad
lukavih ifti, avrljali sa Letaima i Somnambulistima, stavljali ivote
na kocku u naim restoranima, ili po grupama u razgledanje. Izgledalo
je kao da su nai osvajai mono razglasili po celo Galaksiji: VIDITE
SADA STARU ZEMLJU. POD NOVOM UPRAVOM.
U takvoj situaciji posao je cvetao jedino naim prosjacima. Oni sa
drugih svetova uzaludno su vukli za rukave strane davaoce milostinje,
ali su zato Zemljani bili srenije ruke, sa izuzetkom Mutanata, koji nisu
uvek prepoznavani kao domaa sojta. Video sam nekoliko takvih
nesrenika, razoaranih to su bili odbijeni, kako se okomljuju na one
koji su imali vie sree i obaraju ih na tle, dok galaktiki turisti sve to
pomno snimaju za uveseljavanje na dalekim kunim sedeljkama.
Na vreme smo stigli u Dvoranu Pamtitelja.
Bilo je to nemogue zdanje, to i nije bilo neobino, budui da se u
njemu nalazila celokupna prolost nae planete. Uzdizalo se do
ogromne visine na junoj obali Sine, tano sa suprotne strane
podjednako masivnog Kontovog dvorca. Ali nastamba pogubljenog
Konta predstavljala je staru zgradu, veoma staru, zapravo jo iz Prvog
Ciklusa, dugaku, zavojitu strukturu od sivog kamena sa zelenim,
metalnim krovom u tradicionalnom periskom stilu, dok je Dvorana
Pamtitelja bila konstrukcija uglaane beline, sa povrinom nenaruenom
prozorima, preko koje se od vrha do dna sputala zlatna spirala od
poliranog metala sa upisanom istorijom oveanstva. Gornji deo spirale
bio je prazan. Sa udaIjenosti na kojoj sam se nalazio nisam mogao da
razaberem nita i zapitao sam se da li su se Pamtitelji pomuili da upiu
na svoju zgradu-hroniku epizodu o konanom porazu Zemlje. Kasnije
sam saznao da to nije sluaj - da se pria, naime, zavrava na kraju
Drugog Ciklusa, i da o svim potonjim jadima i bedi nema mnogo rei.
Sputala se no. Peris, koji je izgledao tako sumorno po oblanom i
kinom danu, najednom se prolepao, poput bogate udovice, koja se
vratila iz Jorslema sa povraenom mladou i pohotljivou. Gradske
svetiljke bacale su mekan, ali oamuujui sjaj, koji je magino
osvetljavao stara, siva zdanja, umekavajui uglove, prikrivajui
oronulost starine, pretapajui runou u lepotu. Kontova palata

preobraena je iz masivne zgradurine tekih zidova u vazduastu bajku.

Kula Perisa, oiviena, svetiljkama spram tamnog zalea, nadnosila se
nad nama sa istoka poput kakvog dinovskog, tankog pauka, ali pauka
koji je u isti mah ljubak i armantan. Belina Dvorane Pamtitelja postala
je sada nedopustivo lepa, a spirala sa istorijskim napisima vie nije
izgledala kao da se zavojito uspinje do vrha, ve se sticao utisak da se
direktno zariva u gledaoevo srce. U ovo vreme, Letai Perisa ve su se
vinuli put neba, izvodei nad naim glavama draesnu baletsku
predstavu; njihova membranasta krila bila su sasvim rairena kako bi
uhvatila to vie svetlosti koja je dopirala odozdo, dok su im vitka tela
stajala pod odreenim uglom u odnosu na obzorje. Kako su se samo
zabavljala, ta genetski izmenjena deca Zemlje, ti sreni pripadnici
jednog esnafa, koji je od svojih lanova traio jedino da uivaju u
ivotu! Oni su zraili lepotom na sumoran donji svet poput mnotva
malih meseca. U njihovom vazdunom plesu pridruili su im se i
osvajai, koji su leteli na neki meni nepoznati nain, dugakih nogu
privuenih sasvim uz telo. Primetio sam da Letai ne ispoljavaju
odbojnost prema onima koji su doli da podele njihove radosti, ve su,
naprotiv, sa dobrodolicom doekivali vanzemaljce, doputajui im da
uzmu udela u plesu.
Jo vie, na zaleu samog nebeskog svoda, okretala su se dva lana
meseca, crna i uglaana, kreui se sa zapada na istok. Grumuljice
pravilno ustrojene svetlosti vrtele su se usred atmosfere na nain za koji
sam ja pretpostavio da predstavlja uobiajenu i tipinu perisku zabavu;
zvunici koji su lebdeli ispod oblaka zasipali su nas blistavom
muzikom. Odnekud se zauo devojaki smeh; osetio sam miris opojnog
vina. Ako ovako izgleda osvojeni Peris, upitao sam se, kakav li je tek
onda bio dok je uivao slobodu?
"Da li smo stigli do Dvorane Pamtitelja?" upita nestrpljivo Princ
Enrik.
"Da, stigli smo", uzvratih ja. "Veliko, belo zdanje."
"Znam kako izgleda, budalo! A koja je... znatno slabije vidim kada
padne mrak... ona zgrada tamo?"
"Pokazujete na Kontov dvarac, visoanstvo."
"Tamo je, dakle."
"Da."
"Zato ne poemo dalje?"
"Posmatram Peris", rekoh. "Nikada jo nisam video takvu lepotu.
Roum je takoe privlaan, ali na jedan drugi nain. Roum je car; Peris
je kurtizana."

"Postao si pesnik, izanali starkeljo!"

"Oseam se znatno mlai. Mogao bih sada da igram po ulicama.
Ovaj grad meni peva."
"Hajdemo unutra. Hajdemo unutra. Ovde smo da bismo videli
Pamtitelje. Kasnije e biti vremena za pesmu."
Uzdahnuo sam i poveo ga prema ulazu u veliku dvoranu. Uspinjali
smo se plonikom od nekog crnog, uglaanog kamena, dok su snopovi
svetlosti arali po nama, ispitivali nas i snimali. udovina abonosna
vrata, iroka pet ovekovih visina, a visoka deset, pokazala su se samo
kao projektovana opsena, jer kad smo im se pribliili, osetio sam im
dubinu, ugledao im zasvoenu unutranjost i shvatio da su samo
prikaza. Iskusio sam nejasnu toplinu i neki udan miris kada smo proli
kroz njih.
Unutra se nalazilo mamutsko predvorje, od koga je u podjednakoj
meri zastajao dah kao i od velikog unutranjeg prostora dvorca Princa
od Rouma. Sve je bilo belo, kamen je zraio nekim unutranjim sjajem,
koji je sve oblivao blistavou. Desno i levo od nas teka vrata vodila su
u krila zdanja. Iako je pala no, mnotvo prilika tiskalo se oko prisutnih
pultova postavljenih na stranjem zidu predvorja, gde su im ekrani i
lemovi omoguavali da stupe u vezu sa masivnom arhivom esnafa
Pamtitelja. Sa zanimanjem sam primetio da su veina onih koji su
ovamo doli sa pitanjima o prolosti oveanstva bili osvajai.
Koraci su nam odjekivali dok smo koraali preko poploanog poda.
Nisam primetio nijednog Pamtitelja i tako smo doli do prijemnog
pulta, gde sam stavio lem za prenos misli i obavestio mozak sa kojim
sam dobio vezu da traim Pamtitelja Bazila, koga sam na kratko sreo u
Roumu.
"Kakav posao ima sa njim?"
"Kod mene je njegov al, koga mi je ostavio na uvanje kada je
otiao iz Rouma."
"Pamtitelj Bazil vratio se u Roum da zavri svoja istraivanja, po
doputenju osvajaa. Poslau ti jednog drugog lana esnafa da uzme
al."
Nismo morali dugo da ekamo. Stajali smo zajedno u stranjem delu
predvorja i ja sam posmatrao gungulu osvajaa eljnih da to vie
naue, kada se pred nama pojavio jedan demekast ovek stroga lica,
neto mlai od mene, ali nipoto vie mlad, sa ceremonijalnim alom
svog esnafa oko irokih ramena.
"Ja sam Pamtitelj Elegro", objavi on sveanim glasom.
"Doneo sam vam Bazilov al."

"Hodite. Poite za mnom."

Iznikao je iz jednog neupadljivog mesta u zidu, gde se jedan
klizajui blok okretao oko pivota. Sada je ponovo proao istim putem i
brzo krenuo niz jedan hodnik. Doviknuh mu da mi je saputnik slep i da
ne moe da dri njegov korak, na ta se Pamtitelj Elegro zaustavi i uputi
nam oigledno nestrpljiv pogled. Usne, koje su mu bile zakrivljene
nadole, zgrie se i on poe da eprka kratkim prstima po gustoj, crnoj
bradi. Kada smo ga sustigli, nastavio je sporije da koraa. Ili smo tako
beskrajnim hadnicima, sve dok na kraju nismo stigli do Elegrovog
obitavalita, negde visoko u zdanju.
Soba je bila tamna, ali puna ekrana, lemova, oprema za pisanje,
glasnih kutija i drugih pomagala za uenje. Zidovi su bili zastrti nekom
tamno crvenom tvari, oigledno ivom, budui da su joj nabori na
rubovima podrhtavali u pulsirajuem ritmu. Tri pokretne svetiljke nisu
u dovoljnoj meri osvetljavale prostoriju.
"Evo ala", rekoh.
Izvadio sam ga iz vree koju sam nosio sa sobom. Zabavljalo me je
da ga nosim neko vreme tokom prvih pometenih dana posle osvajanja uostalom, Bazil ga je ostavio u mojim rukama kada je odjurio niz ulicu,
a ja svakako nisam imao nameru da prisvojim njegovu stvar, premda je
bilo oigledno da on ba ne mari mnogo zbog gubitka - ali ubrzo sam ga
odloio, zato to je ovek u odori Osmatraa sa alom Pamtitelja
dovodio druge u zabunu. Elegro ga je osorno uzeo od mene i odmotao
ga, paljivo ga zagledajui, kao da trai vake.
"Odakle ti ovo?"
"Bazil i ja smo se sreli na ulici u samom trenutku invazije. Bio je
veoma uzbuen. Pokuao sam da ga zaustavim i primirim, ali on je
samo projurio pored mene, a meni je u prolazu ostao u ruci njegov al."
"On nam je to drugaije objasnio."
"ao mi je ako sam ga kompromitovao", rekoh.
"U svakom sluaju, ti si vratio al. Obavestiu Roum noas o tome.
Oekuje li nagradu za to to si uinio?"
"Da."
Ozlovoljen, Elegro ree: "ta?"
"Da mi bude doputeno da kao egrt pristupim esnafu Pamtitelja."
On me pogleda zaueno. "Ti ima svoj esnaf."
"Biti Osmatra u ovo vreme isto je to i biti bez esnafa. ta sada da
Osmatram? Razreen sam zaveta koje sam dao."
"Moda. Ali prestar si da potrai novi esnaf."
"Ne ba sasvim prestar."

"Na esnaf nije lak."

"Spreman sam na teak rad. elim da uim. Pod stare dane prabudila
mi se radoznalost."
"to ne postane Hodoasnik kao tvoj prijatelj? Tako bi video
sveta."
"Ve sam ga video. Sada elim da se pridruim Pamtiteljima i da
steknem uvid u prolost."
"To moe da uradi i ako dole zatrai informacije. Naa znanja
stoje ti na raspolaganju, Osmatrau."
"To nije isto. Ulani me u va esnaf."
"Zato ne pokua kod Indeksera", predloi mi Elegro. "Posao je
slian, a ne zahteva ovoliko truda."
"elim ovde da se ulanim."
Elegro teko uzdahnu. Stao je da kri prste, da klima glavom i gricka
usne. To mu je oigledno bilo svojstveno. Dok je tako razmiljao, jedna
unutranja vrata se otvorie i u prostoriju ue jedna ena-Pamtitelj,
nosei u obema rukama malu, tirkiznu muziku kuglu. Napravila je
etiri koraka i zastala, oigledno iznenaena injenicom da Elegro ima
posetioce.
Klimnula je u znak izvinjenja: "Navratiu kasnije."
"Ostani", ree joj Pamtitelj, a zatim se okrenu prema Princu i meni.
"Moja ena. Pamtitelj Olmein." Onda se ponovo obrati supruzi: "Ovo su
putnici koji su upravo prispeli iz Rouma. Doneli su nam Bazilov al.
Osmatra sada trai da ga ulanimo u na esnaf. ta mi savetuje?"
Bele vee Pamtitelja Olmein se skupie; ona odloi muziku kuglu u
jednu tamnu, kristalnu vazu; dok je to inila, nehotice ju je ukljuila i iz
nje zastruja desetak iskriavih nota pre no to je bila iskljuena. Zatim
ona stade da paljivo osmatra nas, a mi nju. Bila je primetno mlaa od
svog supruga, koji je ve duboko zaao u srednje godine, dok ona tek
to je izila iz prvog cveta mladosti. Pa ipak, zraila je nekom
unutarnjom snagom koja je govorila o znatno veoj zrelosti. Moda je,
pomislio sam, boravila u Jorslemu da bi se podmladila; ali ako je to
posredi, onda je bilo udno to se i on nije podvrgao istom tretmanu,
izuzev ako nije odve uvaavao izgled koji su mu pruale poodmakle
godine. Ona je neosporno bila privlana. Imala je krupno lice, sa
visokim elom, naglaenim jabuicama, irokim, senzualnim usnama i
istaknutom bradom. Kosa joj je bila blistavocrna, stvarajui snaan
kontrast sa bledilom koe. Ovako bela koa predstavlja retkost meu
nama, premda sada znam da je to bila znatno ea pojava u drevnim
vremenima, kada je pasmina bila razliita. Avluela, moj ljupki, mali

Leta, takoe se odlikovala istom kombinacijom crnog i belog, ali sve

slinosti su tu prestajale, zato to je Avluela predstavljala olienje
krhkosti, za razliku od Pamtitelja Olmein, koja je sva bila satkana od
snage. Ispod dugakog, vitkog vrata telo joj se prelivalo u lepo
oblikovana ramena, vrste grudi, vitke noge. Dranje joj je bilo
kraljevsko.
Dugo nas je promatrala, sve dok se ja na kraju nisam odvaio da
podignem pagled do njenih iroko razmaknutih, crnih oiju. Konano,
ona ree: "Da li se Osmatra smatra pozvanim da nam se pridrui?"
Izgledalo je da je pitanje upueno svakom od nas ko eli da
odgovori. Ja sam oklevao; sa Elegrom je bio isti sluaj; najzad, oglasio
se Princ od Rouma svojim uobiajenim, zapovednikim tonom:
"Osmatra je pozvan da se pridrui vaem esnafu."
"A ko si ti?" upita Olmein.
Kada je ponovo progovorio, Princ je znatno umerio glas: "Jedan
slepi Hodoasnik, gospo, koji je dopeaio dovde iz Rouma, u drutvu
ovog oveka. Ako je na meni da procenim, neete pogreiti ako ga
uzmete na egrtovanje."
Elegro ree: "A ti? Kakvi su tvoji planovi?"
"Ja ovde jedino elim utoite", ree Princ. "Dojadilo mi je
potucanje, a eka me i puno razmiljanja. Moda mi moete pronai
neke sitne poslove koje bih obavljao kod vas. Ne bih eleo da se
razdvojim od svog druga."
Olmein se okrenu prema meni i ree mi: "Razmotriemo tvoj sluaj.
Ukoliko ti bude odabreno, poslaemo te na testove. Ja u ti biti
sponzor."
"Olmein", ote se Elegru, koga je ovaj obrt oigledno zbunio.
Ona nam samo uputi jedan vedar osmeh. Izgledalo je da predstoji
porodina rasprava; ali do nje ipak nije dolo i Pamtitelji nam ponudie
gostoprimstvo, sokove, otrija pia i noni smetaj. Obedovali smo
odvojeno od njih u jednom delu stana, dok su se u drugom u
meuvremenu sakupili ostali Pamtitelji da razmotre moju nepravilnu
molbu za pristup u njihov esnaf. Princ je izgledao neobino uzbuen;
prosuo je hranu na pod, izlio vino iz boce, nespretno petljao priborom
za jelo, neprestano prinosio prste svojim sivim, metalnim oima, kao da
ga tamo neto nesnosno svrbi.
Konano, on mi ree priguenim, nestrpljivim glasom: "Opii mi je!"
Uinio sam ono to je eleo, i to podrobno, paljivo birajui rei
kako bih mu to ivlje predoio sliku.
"Prelepa je, zar ne?"

"Jeste. Poznato vam je, dodue, da ovek mojih godina ima posla
samo sa apstrakcijama, zato to mu lezde vie ne vre staru funkciju."
"I sam njen glas me uzbuuje", ree Princ. "Ona ima mo. Prava je
kraljica. Mora da je prelepa; ne bi bilo pravino kada joj telo ne bi bilo
u skladu sa glasom."
"Ona je", rekoh tekim glasom, "supruga drugog oveka i na
gostoprimljivi domain."
Na um mi pade onaj dan u Roumu kada je Prinev palankin iziao iz
dvorca, a on ugledao Avluelu i naredio joj da doe k njemu, uvukavi je
kroz zastore da bi je iskoristio. Vladar moe da manipulie niim
klasama na taj nain, ali ne i jedan Hodoasnik; poznavajui Princa,
meutim, poeo sam da se pribojavam njegovih planova. Ponovo je stao
da dobuje po metalnim oima. Miii na licu su mu titrali.
"Obeajte mi da se neete uvaljivati u nevolju sa njom", rekoh.
Uglovi usana mu se zgrie i on zausti da uzvrati nekom ljutitom
opaskom, ali se u poslednji as obuzda. Posle nekoliko trenutaka, uz
oigledan napor, on ree: "Pogreno si me procenio, stare. Pokoravau
se ovdanjim pravilima gostoprimstva. A sada, budi tako dobar i natoi
mi jo malo vina."
Zavirio sam meu zalihe i izvukao odande novu bocu. Bilo je to
jako, crveno vino, a ne zlatni napitak iz Rouma. Nalih ga u ae; ubrzo
smo iskapili i tu bocu. Ja je uhvatih du linija gde je bila spojena,
snano je stisnuh i ona pue kao mehur od sapunice. Nekoliko trenutaka
kasnije, u obedovaonicu ue Olmein. U meuvremenu se preobukla;
prethodno je nosila popodnevnu odeu tamne boje i grubog tkanja, a
sada je imala na sebi skerletnu haljinu, koja je kopom bila privrena
meu dojkama, otkrivajui mi obline i senke njenog tela; iznenadilo me
je kada sam video da je izabrala da zadri pupak. On joj je naruavao
glatki pregib stomaka na nain koji je bio tako izazovan, da je to gotovo
uticalo i na mene.
Ona mi se obrati zadovoljnim glasom: "egrtovanje ti je odobreno
pod mojim sponzorstvom. Testiranje e biti obavljeno noas. Ako ga
bude proao, bie dodeljen naem odeljku." Oi joj zatreptae u
iznenadnoj plimi pakosti. "Mora da zna da se sve to uopte ne dopada
mom suprugu. Ali toga se uopte ne treba bojati. A sada, obojica poite
sa mnom."
Ona isprui obe ruke, davi jednu meni, a drugu Princu. Prsti su joj
bili studeni. Iznenada me je proela neka unutarnja groznica pri dodiru
sa ovom enom, koja je u meni raspalila plam nove mladosti - bez
ikakve pomoi vode iz kue podmlaivanja u svetom Jorslemu.

"Hajdemo", ree Olmein i povede nas do mesta za testiranje.

3.
I tako sam preao u esnaf Pamtitelja.
Testovi su bili prilino povrni. Olmein nas je dovela u jednu krunu
prostoriju negde blizu vrha velikog zdanja. Zakrivljeni zidovi bili su
obloeni retkim, raznobojnim drvetom, a iz poda su nicale sjajne klupe;
u sreditu se uzdizala spirala visine oveka, sa natpisima koji su bili
odve sitni da bi se mogli proitati. U prostoriji se nalazilo jo pet ili
est Pamtitelja, okupljenih ovde oigledno samo po Olmeininom efu,
koji nisu pokazivali ni najmanje zanimanje za ovog starog i otrcanog
Osmatraa, ijeg se sponzorstva ona latila iz krajnje neobjanjivih
pobuda.
Pruen mi je jedan lem za prenos misli, a zatim mi je kroz njega
neki hrapav glas postavio desetak pitanja, ispitujui moje tipine
reakcije i utvrujui biografske pojedinosti. Dao sam svoju esnafsku
identifikaciju, kako bi mogli da stupe u vezu sa lokalnim gospodarem
esnafa, provere moje bona fiaes i dobiju ispisnicu. Obino se ne moe
dobiti osloboenje od Osmatrakih zaveta, ali ovo vie nisu bila obina
vremena, a osim toga znao sam da je moj esnaf ve gotovo rasputen.
Jedan as kasnije sve je bilo sreeno. Lino mi je Olmein obavila al
oko ramena.
"Dobie spavaonicu blizu naih odaja", ree ona. "Morae da
preda svoju Osmatraku uniformu, ali e prijatelj moi da ti zadri
hodoasniku odedu. Obuka e ti poeti posle pripremnog razdoblja. U
meuvremenu, imae slobodan pristup do bilo kog naeg rezervoara
seanja. Jasno ti je, naravno, da e proi deset ili vie godina pre no to
ti bude doputeno potpuno ukljuenje u esnaf."
"Jasno mi je", rekoh.
"Od sada e se zvati Tomis", ree mi Olmein. "Jo ne Pamtitelj
Tomis, ve samo Tomis od Pamtitelja. Postoji razlika izmeu toga
dvoga. Tvoje bive ime vie ne vai."
Princ i ja smo zatim bili povedeni do male prostorije koju emo
deliti. Bilo je to prilino skromno prebivalite, ali je ipak raspolagalo
esmom, prikljucima za lemove za prenos misli, odnosno za druge
informacione ureaje, kao i alterom za dostavljanje hrane. Princ Enrik
stao je da vrlja po sobi, dodirujui stvari, izuavajui njenu geografiju.
Ormanii, postelje, stolice, skladine jedinice i drugi delovi nametaja
poeli su da se pojavljuju iz zidova kada je on stao da pipa po
kontrolnoj tabli. Konano se zadovoljio tom igrom; ne pipajui
nasumice vie, aktivirao je jedan krevet i iz zida iskoi udobna postelja.

On se oprui.
"Reci mi neto, Tomise od Pamtitelja."
"Da?"
"elim da zadovoljim radoznalost koja me kopka. Kako si se zvao u
prethodnom ivotu?"
"To vie nije vano."
"Nikakav zavet te sada ne obavezuje na tajnost. Zar i dalje eli da
me mui?"
"Stara navika me sputava", rekoh. "Tokom vremena koje dvostruko
premaa tvoj ivotni vek bio sam uslovljen da nikada ne izgovorim
svoje ime izuzev kada me na to zakon obavezuje."
"Izgovori ga sada."
"Vueling", rekoh.
Bilo je neobino oslobaajue izvriti taj in. inilo mi se da mi
preanje ime lebdi u vazduhu pred usnama; da se rasprhnulo
prostorijom poput ptice-dragulja putene iz kaveza; da uzlee, pa se
onda otro vraa, da udara u zid, a potom rasprskava u komadie uz lak,
pucketav zvuk. Telo mi uzdrhta. "Vueling", rekoh ponovo. "Zvao sam
se Vueling."
"Ve nisi Vueling."
"Da, sada sam Tomis od Pamtitelja."
I mi obojica prasnusmo u smeh, a oslepeli Princ skoi na noge i
pljesnu svoje dlanove o moje, kako to ve ine stari drugari, i mi
stadosmo da uzvikujemo najpre moje ime, pa njegovo, pa opet moje,
poput dekia koji su iznenada nauili magine rei, ali i otkrili u isti
mah koliko su one, u stvari, malo magine...
I tako je zapoeo moj novi ivot meu Pamtiteljima.
Izvesno vreme uopte nisam izlazio iz Dvorane Pamtitelja. Dani i
noi bili su mi potpuno ispunjeni, tako da sam praktino ostao stranac u
Perisu. Isti je sluaj bio i sa Princom, koji, dodue, nije bio toliko
zauzet, ali je ipak gotovo stalno ostajao u zdanju, izlazei jedino onda
kada bi ga obuzeli bes ili dosada. Povremeno je Pamtitelj Olmein
izlazila sa njim, ili on sa njom, tako da nije ostajao sam u tami slepila;
znao sam, meutim, da je nekoliko puta sam izlazio napolje, hotevi
time da mi prkosno pokae da ak i slep moe da se uhvati ukotac sa
izazovima grada.
Vreme kada sam bio budan provodio sam obavljajui sledee
delatnosti:
Osnovna orijentacija
Prosta zaduenja egrtnitva

Privatna istraivanja
Bez mnogo iznenaenja sam ustanovio da sam ubedljivo najstariji
egrt u celoj instituciji. Veina ostalih bila je veoma mlada: to su bili
potomci samih Pamtitelja; oni su me zbunjeno posmatrali, nesposobni
da shvate da im je jedan takav starkelja kolski drug. Bilo je i nekoliko
prilino odraslih egrta, koji su se opredelili za zvanje Pamtitelja tek u
srednjim godinama, ali oni se ni izbliza nisu mogli porediti sa mnom.
To je i uslovilo da imam malo drutvenih veza meu ostalim pitomcima
esnafa.
Jedan deo dana provodili smo u uenju tehnika pomou kojih
Pamtitelji dorukuju prolost Zemlje. Imao sam razrogaene oi dok su
mi pokazivali laboratorije u kojima se vrila analiza uzoraka sa ovog
polja; video sam tada detektore koji su, posredstvom raspadanja
nekoliko atoma, odreivali starost pojedinih artefakata; posmatrao sam
kako snopovi raznobojne svetlosti, emitovani iz prstenastog izvorita,
pretvaraju iverak u pepeo i tako ga primoravaju da otkriva svoje tajne;
video sam same slike minulih zbivanja izvaene iz neive supstance.
Ostavljali smo za sobom tragove, ma kuda poli: estice svetlosti
odvojene od naih lica fotonski fluks prikivao je za sredinu. Pamtitelji
su ih odvajali odatle, kategorizovali ih, fiksirali. Uao sam u jednu
prostoriju gde se fantazmagorija lica micala po masno-plavoj magli:
iezli kraljevi i upravljai esnafa, minule vojvode i junaci drevnih
vremena. Posmatrao sam tehniare hladna pogleda kako crpu istoriju iz
pregrti estica sa elektrinim nabojem. Video sam neugledne
grumuljice smea kako priaju prie o revolucijama i ubistvima, o
promenama u kulturi, o svrgavanju monih.
Zatim sam povrno bio upuen u tehnike discipline. Posredstvom
vetih simulacija prikazani su mi Pamtitelji kako rade sa vakuumskim
jezgrima, kopajui po ostacima velikih, minulih gradova Afreke i Aise.
Uestvovao sam kao tobonji zamenik u podmorskim traganjima za
ostacima civilizacija Izgubljenih Kontinenata; ekipe Pamtitelja ulazile
su u prozrana vozila, oblika suze, slina grudvicama zelenog elatina,
a zatim se zapuivala u dubine Okeana Zemlje, sve nie i nie, do
muljem optoenih prerija preanjeg kopna, gde su nemirnim
snopovima ljubiaste sile kopali kroz naslage morskih nanosa da bi
prodrli do zapretenih tajni. Posmatrao sam sakupljae ljutura, kopae
senki, sakupljae molekularnih opni. Jedno od najboljih orijentacionih
iskustava koje sam stekao bila je sekvenca u kojoj odista herojski
Pamtitelji iskopavaju meteoroloku mainu u donjoj Afreki, razgrnuvi
najpre osnovu titanske stvari, a zatim je naroitim dizalicama izvadivi

iz tla; bio je to tako moan prizor vaenja da je i sama Zemlja

verovatno kriknula u trenutku otcepljenja. Podigli su visoko masivnu
relikviju iz Drugog Ciklusa, pravo olienje ljudske gluposti, dok su
strunjaci obavijeni u alove stali da se sputaju u njeno bive leite da
bi ispitali kako je taj stub prvobitno bio uspravljen. Netremice sam
posmatrao ceo prizor.
Napustio sam predavanje ispunjen oseanjem strahopotovanja
prema esnafu koji sam izabrao. Pamtitelji koje sam ranije upoznao
izgledali su mi uglavnom nadmeni, prezrivi, oholi, ili naprosto daleki
ljudi; nisam ih smatrao za armantne. Celina je, meutim, vea od zbira
delova - i ja sam poeo da na ljude poput Bazila i Elegra, koji su bili
tako nehajni, tako nezainteresovani, tako po strani od obinih ljudskih
poslova i briga, gledam kao na deo kolosalnog preduzetnitva i napora
da se od venosti vrati nae blistavo jue. Ovo istraivanje kroz
izgubljena vremena bilo je velianstveno, jedina prava zamena za
preanje delatnosti oveanstva; izgubivi nau sadanjicu i budunost,
nuno smo morali da sva naa nastojanja upravimo prema prolosti,
koju nam niko nije mogao oduzeti, pod uslovom da smo u dovoljnoj
meri bili budni.
Proveo sam mnogo dana u apsorbovanju pojedinosti ovih
sveobuhvatnih napora, pratei pomno ceo proces, poev od sakupljanja
zrnaca praine na nekom lokalitetu, preko njihove obrade i analize u
laboratoriji, pa sve do zavrne instance, sinteze tumaenja, koje su
obavljali stariji Pamtitelji na najviem nivou ovog zdanja. Imao sam
priliku da samo zakratko osmotrim te mudrace: uveli i sasueni, toliko
stari da bi mi mogli biti dedovi, sedih glava povjenih unapred, tankih
usana koje neprestano mrmljaju komentare i tumaenja, doskoice i
ispravke. Neki od njih, saznao sam prislukujui doaptavanja,
podmlaeni su u Jorslemu dva i tri puta, tako da se taj postupak vie
nije mogao primeniti na njih, to je znailo da se nalaze u fazi
poslednjeg starenja.
Zatim smo bili upoznati sa rezervoarima seanja u koje Pamtitelji
uskladituju svoja otkria i iz kojih se izdaju obavetenja po elji
radoznalaca.
Kao Osmatra, nisam se ba odlikovao velikom ljubopitljivou i
nekim osobitim zanimanjem za rezervoare seanja. Razume se, nikada
jo nisam video nita slino, budui da rezervoari Pamtitelja nisu
predstavljali ture skladine jedinice sastavljene od tri ili pet mozgova,
ve mamutske instalacije od stotinu ili vie mozgova povezanih u nizu.
Prostorija u koju su nas odveli - jedna od desetak ispod zgrade, kako

sam saznao - bila je duguljasta komora, razvuena ali ne visoka, gde su

leita mozgova bila poreana u nizove od po devet; ovi nizovi gubili
su se u slabo osvetljenoj dubini prostorije. Perspektiva je tu stvarala
neobine varke; nisam mogao da razaberem da li je bilo deset ili
pedeset redova, a prizor tih bledih kupolica izgledalo je zastraujue
veliki.
"Jesu li ovo mozgovi ranijih Pamtitelja?" upitah.
"Neki jesu", uzvrati mi vodi. "Ali nema potrebe da koristimo samo
Pamtitelje. Dobar je i bilo koji drugi ljudski mozak; ak i mozak
obinog Sluge ima znatno vei skladini kapacitet nego to biste
pomislili. U naim kolima ne dolazi do redundance, to nam omoguuje
da iskoristimo pune potencijale svih raspoloivih mozgova."
Pokuao sam da zavirim kroz teki blok od nekog prozranog
materijala koji je titio od oteenja rezervoare seanja. "ta se uva u
ovoj komori?" upitah.
"Imena itelja Afreke tokom razdoblja Drugog Ciklusa, kao i
onoliko podataka o njima koliko smo do sada uspeli da pribavimo. No,
kako ove elije nisu u potpunosti optereene, privremeno smo
uskladitili u njih izvesne geografske pojedinosti o Izgubljenim
Kontinentima, kao i informacije vezane za stvaranje Mostozemlja."
"Mogu li se te informacije lako pretvoriti iz privremenih u stalne?"
upitah.
"Da, sasvim lako. Sve se ovde temelji na elektro magnetizmu. Nae
injenice predstavljaju, u stvari, agregate naboja; prebacujemo ih sa
mozga na mozak naprosto tako to menjamo polaritet."
"ta bi se dogodilo ako bi dolo do nekog pogrenog elektrinog
spoja?" upitah ponovo. "Kazali ste da ovde nema redundance. Zar ne
postoji mogunost trajnog gubljenja podataka nekim nesrenim
sluajem?"
"Ni najmanja", uzvrati vodi spremno. "Raspolaemo nizovima
naroitih jedinica koje obezbeuju stalan priliv energije. A koristei
organsko tkivo za skladine elije, dobijamo najpouzdanije jemstvo
bezbednosti: sami mozgovi bi, naime, zadrali svoje podatke u sluaju
da doe do prekida u prilivu energije. Bilo bi, dodue, sloeno, ali ne i
nemogue ponovo doi do njihovog informacionog sadraja."
"Da li ste", upitah, "imali nekakvih potekoa za vreme invazije?"
"Mi se nalazimo pod zatitom osvajaa, koji na posao smatraju
vitalnim i za vlastite interese."
Nedugo potom, prilikom generalne skuptine Pamtitelja, nama
egrtima bilo je dozvoljeno da bacimo pogled sa jednog balkona na

glavnu dvoranu esnafa; pod nama, u punom sjaju, nalazili su se lanovi

esnafa, sa prebaenim alovima, a meu njima i Elegro i Olmein. Na
jednom uzdignuu, na kome se nalazio simbol spirale, bio je Kancelar
Kenial od Pamtitelja, stroga i zapavednika prilika, dok je uz njega
stajala jedna jo podozrivija prilika od onih vrsta koje su osvojile
Zemlju. Kenial je kratko govorio. Zvonkost njegovog glasa nije u
potpunosti prikrila ispraznost rei; slino svim upravnicima bilo gde na
svetu, on je prvo sluaoce obasuo raznim trivijalnostima, a zatim je
odrao samome sebi jedan implicitan hvalospev na taj nain to je
estitao esnafu na uspenom radu. Potom je predstavio osvajaa.
Vanzemaljac je najpre ispruio svoje ruke, sve dok nije izgledalo da
su one dodirnule zidove auditorijuma.
"Ja sam Manrule Sedam", ree on tiho. "Ja sam Prokurator Perisa, sa
posebnom odgovornou za esnaf Pamtitelja. Razlog mog dolaska
danas ovde jeste da vam saoptim odluku privremene okupacione vlade.
Vama, Pamtiteljima, odobreno je da potpuno neometano obavljate svoj
posao. Imaete slobodan pristup svim mestima na ovoj planeti, odnosno
na bilo kojoj drugoj planeti ili svetu, gde bi mogli da se nalaze podaci
vezani za prolost vae planete. Sva dokumentacija stajae vam na
raspolaganju, izuzev one koja se odnosi na organizaciju samog
osvajanja. Kancelar Keniel me je obavestio da osvajanje lei izvan
oblasti vaeg sadanjeg istraivanja, tako da neemo imati nikakvih
potekoa. Mi u okupacionoj vladi svesni smo vrednosti rada vaeg
esnafa. Istorija ove planete je od velikog znaaja i mi elimo da vi
ustrajete u svojim nastojanjima."
"Kako bi Zemlja postala jo vea turistika atrakcija", ree ogoreno
Princ od Rouma, koji je stajao pokraj mene.
"Kancelar mi je naloio da vas obavestim", nastavio je Manrule
Sedam, "o jednoj upravnoj promeni koja nuno proishodi iz novog
statusa vae planete. U prolosti, sve raspre do kojih je dolazilo meu
vama reavao je sud vaeg esnafa, u okviru koga je Kancelar Keneal
imao presudnu re. Radi to efikasnije uprave, nalazimo se pred
obavezom da esnafu nametnemo nau jurisdikciju. Shodno tome,
Kancelar e preneti na nas svoja prava, koja vie nee spadati u domen
njegove vlasti."
Pamtitelji se uzmuvae. Najednom je usledilo blago komeanje i
beumna izmena pogleda u parteru pod nama.
"Kancelar abdicira!" promrmlja jedan egrt pokraj nene.
"Pa kakvog izbora ima, budalo?" prekori ga apatom jedan drugi
glas.

Skuptina se okonala u izvesnoj pometnji. Pamtitelji su stali da se

razilaze hodnicima, ivo gestikulirajui, raspravljajui, prepirui se.
Jedan uvaeni nosilac ala bio je tako pogoen obrtom zbivanja da je
unuo i stao da mae unaokolo kako bi odrao atmosferu, ne hajui za
guvu oko sebe. Plima ljudi pokuljala je prema nama, egrtima,
nagonei nas da uzmaknemo. Pokuao sam da zatitim Princa,
pobojavi se da e ga oboriti na tle i izgaziti; ali gomila nas je razdvojila
i ja sam ga neko vreme izgubio iz vida. Kada sam ga ponovo ugledao,
stajao je sa Pamtiteljem Olmein. Lice joj se zarumenilo, a oi blistale;
govorila je neto brzo, a Princ ju je pomno sluao. Potraio je oslonac,
uhvativi je za lakat.

4.
Poto se okonalo uvodno razdoblje orijentisanja, dodeljeni su mi
neki laki poslovi. Poglavito mi je bilo nelagano da obavljam stvari koje
su u ranijim vremenima u potpunosti izvravale maine: na primer, da
nadgledam napojne vodove kojima su se dovodili hranljivi sastojci u
kontejnere sa mazgovima rezervoara seanja. Po nekoliko asova
svakoga dana provodio sam etajui se uskim hodnikom inspekcionih
panela i tragajui za eventualnim zaguenjima u vodovima. Stvar je bila
tako ureena da kada bi dolo do blokiranja nekog voda, du cevi bi se
obrazovala ara koju su obasjavali snopovi naroito polarizovane
svetlosti da bi uvar mogao da uoi kritino mesto. Obavljao sam taj
jednolini posao, otkrivajui povremeno zaguenje, a i vrio sam jo
itav niz slinih, beznaajnih zadataka, koji su spadali u nadlenost
egrta.
No, i pored toga, imao sam prilike da se posvetim i sopstvenim
istraivanjima vezanim za zbivanja u prolosti moje planete.
Ponekad se ne stekne svest o vrednosti nekih stvari sve dok one ne
postanu izgubljene. itavog svog veka radio sam kao Osmatra,
provodio dane i noi u bdenju, kako bih mogao da podignem
blagovremenu uzbunu o oekivanoj invaziji na Zemlju; pri tom,
meutim, gotovo da uopte nisam mario za to ko bi i zato eleo da nas
osvoji. Sve vreme sam imao nejasnu predstavu o tome da je Zemlja
upoznala i slavnija razdoblja od Treeg Ciklusa, u kome sam ja bio
roen, ali nikada me nije zagolicala radoznalost da saznam neto vie o
tim danima, kao i o uzrocima koji su nas doveli do sadanjeg stanja.
Tek kada su se zvezdani brodovi osvajaa pojavili na nebu, u meni se
najednom probudila elja da dokuim tajnu nae izgubljene prolosti. I
tako sam sada, ja, Tomis od Pamtitelja, najstariji meu egrtima, stao da
preturam po arhivama minulih vremena.
Svi graani imaju pravo da koriste javne lemove za prenos misli i
da zatrae informaciju od Pamtitelja o bilo emu to ih interesuje. Nita
se nije skrivalo. Ali Pamtitelji nisu dobrovoljno pomagali; morali ste
znati kako da postavite pitanje, to je znailo da ste morali znati ta da
pitate. Do injenica je valjalo dolaziti postupno, korak po korak. To je,
dodue, korisno za one koji ele da se obaveste, recimo, o dugoronom
ustrojstvu klime u Aguptu, o simptomima kristalizacione bolesti, ili o
ogranienjima u domenu povlastica nekog od esnafa; od male je,
meutim, pomoi onima koji pokuavaju da saznaju odgovore na ira
pitanja. Za tako neto bilo bi potrebno hiljadu informacija samo da se

stvar zapone. Oigledno je da bi trokovi bili preveliki, tako da je malo

ljudi marilo za sline probleme.
Kao egrt u esnafu Pamtitelja, imao sam slobodan pristup do svih
podataka. No, jo je vanije bilo to to sam imao pristup i do indeksa.
Esnaf Indeksera podreen je esnafu Pamtitelja; rad u njemu bio je
veoma teak i zamoran, zato to je dunost lanova bila da registruju i
klasifikuju ono to esto nisu razumeli; zavrni proizvod njihovog
mukotrpnog posla sluio je pretpostavljenom esnafu, ali indeksi nisu
bili otvoreni za sve. Bez njih, meutim, ovek teko da moe da se
uhvati ukotac sa istraivakim problemima. Neu prepriavati sve
stepenice na mom putu do saznanja - asove provedene u tumaranju
prepletenim hodnicima, odbijanja, zabune, lupanje glavom. Kao glupi
novajlija, spao sam na milost i nemilost raznih dokonih pomonih
radnika, a mnoge moje kolege egrti, pa ak i jedan ili dva lana esnafa
namerno su me zaveli u pogrenom pravcu, naprosto iz iste obesti.
Ubrzo sam, meutim, nauio kojim putevima da idem, kako da
sastavljam delove pitanja, kako da pratim sve vie i vie stepenice
referenci, sve dok se istina ne bi pojavila preda mnom u svom svojem
sjaju. Vie upornou nego nekom velikom inteligencijom, konano
sam uspeo da rekonstruiem, na osnovu arhiva Pamtitelja, prilino
koherentnu priu o padu oveka.
Evo kako ona izgleda:
Postojalo je jedno vreme u minulim razdobljima kada je ivot na
Zemlji bio grub i primitivan. Taj period nazivamo Prvim Ciklusom. Ne
govorim o razdoblju pre civilizacije, o vremenu groktanja i kosmatosti,
peina i kamenog orua. Smatra se da je Prvi Ciklus poeo kada je
ovek prvi put nauio kako da registruje informacije i da kontrolie
svoju sredinu. To se dogodilo u Aguptu i Sumiru. Prema naem nainu
raunanja, Prvi Ciklus je zapoeo pre priblino etrdeset hiljada godina;
nismo, meutim, sigurni koliko je trajao prema tadanjim merilima,
budui da se trajanje godine izmenilo potkraj Drugog Ciklusa, a mi jo
nismo u stanju da odredimo koliko je vremena, u ranijim razdobljima,
bilo potrebno naem svetu da napravi krug oko Sunca. Taj period je
verovatno bio neto dui nego danas.
Prvi Ciklus bilo je vreme carskog Rouma i prvog procvata Jorslema.
Eiropa je ostala na stadijumu divljatva jo dugo poto su Aisa i delovi
Afreke bili civilizovani. Na zapadu, dva velika kontinenta zauzimala su
dobar komad Okeana Zemlje i na njima su iveli divljaci.
Ustanovljeno je da u tom ciklusu ljudi nisu imali nikakvog kontakta
sa drugim svetovima ili zvezdama. Ovakvu samotnost teko je razumeti,

ali upravo je tako bilo. Ljudi tada nisu imali nikakvog drugog naina da
proizvedu svetlost osim putem vatre; nisu umeli da lee bolesti; ivot se
nije mogao podmlaivati. Bilo je to doba bez udobnosti, veselo i teko u
svojoj jednostavnosti. Umiralo se rano; tek to bi ovek ostavio za
sobom nekoliko potomaka, ve se nalazio na zatonu ivota. ivelo se u
strahu, premda najee ne od neeg konkretnog i stvarnog.
Dananji ovek sigurno zazire od jednog takvog razdoblja. Sa druge
strane, stoji injenica da su u Prvom Ciklusu osnovani velianstveni
gradovi 'Roum, Peris, Atin, Jorslem', kao i da su preduzimani sjajni
poduhvati. Nemogue je ne iskusiti strahopotovanje prema naim
precima, smrdljivim (nesumnjivo), nepismenim, bez maina, ali ipak
kadrim da se uhvate ukotac sa svojim svetom i da u izvesnoj meri
ovladaju njime.
Ratovi i jadi predstavljali su konstante tokom Prvog Ciklusa.
Razaranja i podizanja odvijala su se gotovo istovremeno. Plamen je
prodirao najslavnije ovekove gradove. Haos je stalno pretio da uniti
red i poredak. Kako li je ljudima samo polo za rukom da opstanu u tim
uslovima tokom hiljada godina?
Pred kraj Prvog Ciklusa primitivizam gotovo da je u potpunosti
iezao. Izvori moi konano su postali dostupni oveku; bio je to
poetak pravog transporta; postalo je mogue komunicirati na velikim
udaljenostima; mnotvo izuma preobrazilo je svet u kratkom razdoblju.
Metodi voenja rata drali su korak sa tehnolokim napretkom u drugim
oblastima; ali globalna katastrofa ipak je izbegnuta, premda je u
nekoliko navrata izgledalo da se nalazi na pragu. U zavrnoj fazi ovog
ciklusa dolo je do kolonizovanja Izgubljenih Kontinenata, kao i
Stralije, a uspostavljen je i prvi kontakt sa susednim planetama u
Sunevom sistemu.
Prelaz iz Prvog u Drugi Ciklus arbitrarno je odreen; on se dogodio
onog trenutka kada se ovek prvi put susreo sa razumnim stvorenjima
sa dalekih svetova. Pamtitelji danas smatraju da se to odigralo manje od
pedeset pokoljenja poto su pripadnici Prvog Ciklusa ovladali
elektronikom i nuklearnom energijom. Stoga se s pravom moe rei da
su rani itelji Zemlje pravo iz divljatva uskoili u galaktiki kontakt ili,
u neto blaoj formi, da su tu provaliju premostili u nekoliko brzih
koraka.
Ovo je takoe razlog da budemo ponosni. Jer ako je Prvi Ciklus bio
veliki uprkos nevoljama sa kojim se suoavao, Drugi Ciklus nije znao
ni za kakve nevolje, a ostvario je udesa.
U tom razdoblju ovek se vinuo prema zvezdama, a i zvezde su

dole u pohod oveku. Zemlja je postala trnica dobara sa mnogo

svetova. uda su postala svakodnevna. Svako se mogao nadati da e
iveti stotinama godina; oi, srce, plua, bubrege bilo je podjednako
lako zameniti kao i stare cipele; vazduh je bio ist, niko nije gladovao,
ratovi su zaboravljeni. Raznovrsne maine stajale su na usluzi oveku.
Ali maine nisu bile dovoljne i tako su itelji Drugog Ciklusa poeli da
odgajaju ljude koji su bili maine, ili maine koje su bile ljudi: stvorenja
koja su u genetskom pogledu bila ljudi, ali su vetaki roena, a potom
uslovljena drogama, koje im nisu doputale odravanje trajnog
pamenja. Ova bia, analogna naim ukopljenicima, bila su kadra da
rade odreeni posao celog dana, ali ne i da steknu trajno ustrojstvo
iskustva, seanja, oekivanja i odreenih sposobnosti, to predstavlja
karakteristino obeleje ljudskog stvora. Milioni ovakvih nepotpunih
bia preuzeli su na sebe teke i jednoline poslove, bez kojih se
svakodnevica nije mogla zamisliti, oslobaajui pri tom druge da u
potpunosti i ukupnosti proive svoj ivot. Posle stvaranja podljudi
usledilo je stvaranje superivotinja koje su, putem biohemijske
manipulacije mozga, postale sposobne da obavljaju poslove, nekada
sasvim izvan domaaja njihove vrste: psi, make, mievi i stoka bili su
na taj nain regrutovani za prisilni rad, dok su neki vii primati stekli
funkcije ranije rezervisane samo za ljude. Ovim potpunim
iskorienjem pogodnosti prirodne sredine, ovek je na Zemlji stvorio
raj.
Ljudski duh vinuo se do najviih vrhova za koje je znao. Pesnici,
umetnici i naunici blistavo su uestvovali u tome. Sjajni gradovi nicali
su celim svetom. Populacija je bila ogromna, ali je ipak bilo dovoljno
mesta za sve, a ni zalihe nisu nedostajale. ovek je mogao da
udovoljava svojim efovima do mile volje; bilo je mnogo
eksperimenata u domenu genetske hirurgije, kao i sa mutagenetskim i
tetra genetskim drogama, tako da je ljudska vrsta usvojila mnotvo
novih oblika. No, tada jo nije nastalo nita slino mnogostrukoj
raznolikosti oblika iz naeg ciklusa.
Nebom su se u postojanoj povorci kretale svemirske stanice, sluei
svim zamislivim potrebama. Upravo u to vreme napravljena su i dva
nova meseca, premda Pamtitelji jo nisu uspeli da ustanove da li im je
svrha bila funkcionalna ili estetska. Aurore koje se sada svake noi
pojavljuju na nebu verovatno su vetaki izazvane u istom razdoblju,
premda meu Pamtiteljima ima i takvih koji smatraju da prisustvo
aurora u umerenim zonama poinje sa geofizikim prevratom, koji je
nagovestio kraj ciklusa.

U svakom sluaju, u to doba je ivot bio najbolji.

'Vidi Zemlju i umri', glasio je slogan vanzemaljaca. Niko ko je
pravio velike turistike ture po Galaksiji nije se usuivao da iz svog
programa izostavi ovu planetu uda. Mi smo sa dobrodolicom primali
strance, njihove komplimente i novac, omoguavali im da se oseaju
udobno kao kod kue i ponosno paradirali onim ime smo se mogli
podiiti.
Princ od Rouma moe na vlastitom primeru da posvedoi da je
sudbina monih da na kraju pretrpe krah; to neko vie posee za sjajem
i moi, to e njegov pad biti katastrofalniji. Posle nekoliko hiljada
godina slave van moje moi poimanja, srenici iz Drugog Ciklusa
prevazili su sami sebe i poinili dve greke: jednu nastalu iz budalaste
nadmenosti, a drugu iz prekomernog samopouzdanja. Cenu ovih
pogreki Zemlja plaa upravo sada.
Posledice prve nisu se odmah osetile. Stav Zemljana prema drugim
vrstama u Galaksiji lagano se menjao tokom Drugog Ciklusa od
strahopotovanja, preko ravnodunosti, do prezira. U poetku ciklusa,
neiskusna i naivna Zemlja obrela se najednom u Galaksiji punoj
razvijenih rasa, koje su odavno bile u meusobnoj vezi. To je lako
moglo da dovede do pogubne traume, ali je umesto toga izazvalo
agresivan poriv za nadmaivanjem i prevazilaenjem. I tako se dogodilo
da Zemljani ubrzo ponu da na veinu itelja Galaksije gledaju kao na
sebi ravne, a zatim, kako je napredak na Zemlji tekao dalje, i kao na
inferiorne. A ovo je lako uvreilo prezriv: stav prema 'niim' rasama.
Odatle je potom potekla ideja o osnivanju 'studijskih logora' na
Zemlji sa uzorcima niih rasa. U ovim logorima stvarali su se prirodni
ivotni uslovi pojedinih rasa i one su stavljane na raspolaganje
izuavaocima koji su ih ispitivali. Meutim, trokovi prikupljanja i
odravanja uzoraka ubrzo su postali tako veliki da se pokazalo
neophodnim otvoriti logore za javnost, koja bi se tu zabavljala. I tako su
se tobonji nauni logori za kratko vreme pretvorili u zooloke vrtove
inteligentnih vrsta.
U poetku su samo istinski razliita i strana bia bila sabirana, ona
koja su u velikom obimu odstupala od ljudskih biolokih i psiholokih
normi, tako da ih je bilo pomalo opasno smatrati ljudima. Stvorenja sa
mnogo udova, koja su ivela u tankovima sa metanom pod visokim
pritiskom, nisu mogla da raunaju sa nekom veom naklonou onih od
kojih se moglo oekivati da e dii glas protesta protiv ropstva
inteligentnih stvorenja. Ukoliko bi se dogodilo da takvi itelji metanske
sredine imaju sloenu civilizaciju koja bi jedino mogla da nastane u tim

neobinim uslovima, uvek se moglo istupiti sa argumentom da je

veoma vano duplirati na Zemlji njihovu prirodnu sredinu, kako bi se
to temeljitije mogla prouiti civilizacija iznikla iz nje. Tako se
dogodilo da su se u ranim logorima nalazila iskljuivo krajnje neobina
bia. Sa druge strane, i sami skupljai bili su ogranieni na ona
stvorenja koja jo nisu vlastitim snagama dosegla stupanj galaktikog
putovanja. Ne bi bilo nimalo uputno kidnapovati one oblike ivota iji
su se roaci nalazili meu turistima, dolim sa zvezda u posetu Zemlji,
od kojih je svetska ekonomija u sve veoj meri zavisila.
Uspeh prvih logora doveo je do zahteva za formiranje drugih; sada
su se ve postavljali manje kritiki standardi; ne samo to su bila
skupljana krajnje neobina i groteskna bia, ve i uzorci svih oblika
galaktikog ivota koji nisu bili u poloaju da uloe diplomatski protest.
Kako se, potom, odvanost i drskost naih predaka poveavala, tako su
poputale stege koje su sputavale sakupljanje, sve dok se na Zemlji nisu
nali uzorci sa hiljadu svetova, ukljuujui tu i neke ije su civilizacije
bile starije i sloenije od nae.
Arhive Pamtitelja pokazuju da je irenje naih egzotinih logora
dovelo do uznemirenja u mnogim delovima svemira. Bili smo nabeeni
kao razbojnici, kidnaperi i gusari; osnivani su komiteti koji su izlagali
kritici nae obesno krenje prava razumnih stvorenja; Zemljani koji su
putovali po drugim planetama bivali su esto napadani od strane
neprijateljski nastrojenih lokalnih itelja, koji su zahtevali da smesta
oslobodimo zarobljenike koje smo drali po logorima. Ovi gnevnici,
meutim, bili su samo manjina - dok je pretean deo Galaksije
uglavnom nelagodno prelazio preko naih logora. Oni su alili zbog
njihovog varvarizma, ali su im zato neizostavno odlazili u pohode
prilikom posete Zemlji. Gde se jo, uostalom, za samo nekoliko dana,
moglo videti na stotinu ivotnih oblika, sabranih sa svih strana
Galaksije. Nai logori predstavljali su vrhunsku atrakciju, jedno od
priznatih kosmikih uda. Po preutnoj zaveri, nai galaktiki susedi
esto su dizali glas protiv amoralnosti osnovnog ustrojstva ovakvog
zoolokog vrta, samo da bi iskusili zadovoljstvo prilikom inspekcije
zatvorenika.
U arhivama Pamtitelja postoji snimak jedne posete podruju logora.
To je j edan od naj starij ih vizuelnih dokumenata koj e poseduj e esnaf i j a
sam uspeo da bacim pogled na njega tek uz velike tekoe i posle
direktne intervencije Pamtitelja Olmein. Iako se u lemu koristi
dvostruki filter, prizor se vidi sasvim zamagljeno; ali i to je dovoljno
jasno. Iza zakrivljenog titnika od nekog providnog materijala nalazi se

pedesetak ili vie bia sa nekog nepoznatog sveta. Tela su im

piramidalna, sa tamno plavim povrinama i ruaastim delovima pri
vrhu; kreu se na tankim, kratkim nogama; na svakoj povri imaju po
par udova-hvataljki. Premda je nezahvalno pokuati rastumaiti
unutarnja oseanja vanzemaljskih stvorenja, ipak je, u ovom sluaju, na
njima bilo mogue razabrati obuzetost krajnjim oajanjem. Kroz teke,
zelene gasove njihove prirodne sredine oni su se kretali sporo, tromo,
bez imalo ivosti. Nekolicina je drala spojene vrke, to je oigledno
predstavljalo nain komuniciranja. Jedan je izgledao kao da je nedavno
umro. Dvoje su bili povijeni prema tlu, poput ofucanih igraki, ali su im
se udovi micali, tako da je izgledalo kao da se mole. Bio je to krajnje
neprijatan i muan prizor. Kasnije, otkrio sam jo takvih dokumenata u
nekim zabitim uglovima zdanja. Iz njih sam mnogo nauio.
Vie od hiljadu godina Drugog Ciklusa ovi logori su doivljavali
neometan procvat, sve dok je svima, izuzev samim rtvama, izgledalo
logino i prirodno da Zemlja vri tako okrutne eksperimente u ime
nauke. A onda, na jednom dalekom svetu gde Zemljani jo nisu stigli,
otkrivena su izvesna bia primitivne vrste, koja su se donekle mogla
uporediti sa ljudima iz ranih razdoblja Prvog Ciklusa. Ona su po obliku
bila priblino humanoidna, neosporno inteligentna i krajnje divlja. Po
cenu gubitka nekoliko ivota, jedan sakupljaki tim uspeo je da se
domogne jedne rasplodne kolonije ovih ljudi i da je prebaci na Zemlju,
gde je trebalo da bude smetena u logor.
Bila je to prva od dve fatalne greke Drugog Ciklusa.
U trenutku kidnapovanja, stvorenja sa ovog drugog sveta - koji
nikada nije poimenice pomenut u dokumentima, ve se jedino navodi
pod ifrovanom oznakam H362 - nisu imala nikakvu priliku da se
usprotive ili da preduzmu kaznene korake. No, njih su ubrzo posetili
emisari sa nekih drugih svetova, politiki ujedinjenih protiv Zemlje.
Pod vostvom ovih emisara, bia sa H362 uloila su zahtev da im se
vrate njihovi ljudi. Zemlja je to odbila, pozivajui se na dugu listu
svetova koji su se sloili da njihovi predstavnici ostanu u logorima.
Usledila su duga diplomatska natezanja, tokom kojih je Zemlja naprosto
ostala pri svom stavu da je postupila shodno vaeim obiajima.
itelji sveta H362 uzvratili su pretnjom. "Jednoga dana", kazali su
oni, "nagnaemo vas da zaalite zbog ovoga. Osvojiemo i pokoriti
vau planetu, osloboditi sve nasilne itelje logora i pretvoriti samu
Zemlju u dinovski logor vaeg naroda."
Pod tadanjim okolnostima, to je zvualo krajnje aljivo.
Tokom narednih nekoliko milenijuma malo se ulo o razljuenim

iteljima sveta H362. Za to vreme oni su brzo napredovali, u svom

dalekom kutku svemira, ali s obzirom na to da bi im, prema svim
proraunima, bio potreban kosmiki period da postanu stvarna pretnja
Zemlji, niko na njih nije obraao panju. Kako se neko mogao bojati
divljaka koji su se jo sluili kopljima?
Zemlja je nekako u to vreme prihvatila jedan novi izazov: potpunu
kontrolu planetne klime.
Modifikovanje vremena u malim razmerama primenjivano je u
praksi poev od poznog Prvog Ciklusa. Bilo je, na primer, mogue
navesti oblake, koji su sadrali potencijalnu kiu, da je puste iz sebe;
mogla se raspriti magla; grad je postao manje razoran. Preduzeti su
takoe izvesni koraci u pravcu smanjenja polarnog leda i preobraaja
pustinja u plodna podruja. Sve ove mere su, meutim, bile strogo
lokalnog karaktera i, uz izvesne izuzetke, nisu imale trajnog uticaja na
sredinu.
Poduhvat zapoet u Drugom Ciklusu nalagao je podizanje
dinovskih stubova na vie od stotinak mesta irom globusa. Nepoznate
su nam visine ovih stubova, zato to nijedan nije sauvan neokrnjen, a
specifikacije su izgubljene, ali zasigurno se smatra da su dostigli ili
premaili najvia zdanja koja su ikada podignuta; prema nekim
slobodnim procenama, dostizali su dve ili ak tri milje. U tim
stubovima nalazila se oprema koja je, izmeu ostalog, trebalo da
izazove premetanje polova Zemljinog magnetskog polja.
Koliko je nama jasna svrha meteorolokih maina, njima je trebalo
modifikovati geografiju planete prema jednom briljivo razraenom
planu proisteklom iz podele onoga to mi nazivamo Okean Zemlje u
izvestan broj veih tela. Iako meusobno povezani, ovi podokeani
smatrani su za zasebne celine, budui da su najveim delom graninih
podruja bili odseeni od ostatka Okeana Zemlje velikim kopnenim
masama. Na severnom Izgubljenom Kontinentu (poznatom pod
nazivom Usa-amrika) na zapadu, i na mestu gde su se sretale Usaamrika i Eiropa na istoku, ostali su samo uski provodnici gde se polarna
voda mogla meati sa onom iz toplijih okeana koji su okruivali
Izgubljene Kontinente.
Manipulisanje magnetskim silama izazvalo je oslobaanje Zemlje iz
njene orbite, to je, prema proraunima, trebalo da razbije severnu
polarnu ledenu kapu i omogui hladnoj vodi zarobljenoj u njoj da doe
u kontakt sa toplom vodom iz drugih podruja. Uklanjanjem severne
ledene kape, odnosno isparenjem severnog okeana, tamo bi se uveliko
poveao obim padavina. Da bi se spreilo da ove padavine ponovo

zaspu sever u vidu snega, valjalo je preduzeti dodatne manipulacije

kako bi se izmenilo ustrojstvo preovlaujuih zapadnih vetrova, koji su
nosili padavine u pravcu umerenih podruja. Valjalo je obezbediti
prirodan odvod koji bi padavine iz polarnog regiona usmerio prema
oblastima na niim geografskim irinama, koje su oskudevale u vlastitoj
vlazi.
Razume se, plan je bio neuporedivo obimniji i razraeniji od ovog
povrnog pregleda. No, naa znanja o pojedinostima sasvim su oskudna
i neodreena. Poznati su nam projekti za pomeranje okeanskih struja,
putem uranjanja ili izranjanja delova kopna, zatim predlozi za
prebacivanje suneve toplote iz tropskih u polarna podruja, kao i itav
niz drugih, slinih preureenja. Pojedinosti tu i nisu bitne. Ono to je od
znaaja za nas jesu posledice ovog grandioznog plana.
Posle razdoblja priprema koje je trajalo stoleima i posle
angaovanja sredstava i napora u daleko veem obimu nego i za jedan
drugi projekat u ljudskoj istoriji, meteoroloke maine stavljene su u
dejstvo.
Ishod ovog dejstva bila je prava pusto. Katastrofalan eksperiment u
klimatskim preinaenjima planetnih razmera rezultirao je u pomeranju
geografskih polova, u dugom razdoblju glacijalnih uslova na pretenom
delu severne hemisfere, u neoekvanom potapanju Usa-amrike i njenog
suseda Sud-amrike, u stvaranju Mostozemlja koji spaja Afreku i Eiropu,
kao i gotovo unitenju ljudske civilizacije. Ove kataklizme nisu se,
meutim, zbivale velikom brzinom. Projekat se, naime, glatko odvijao
tokom prvih nekoliko stolea; polarni led se otapao, a odgovarajue
podizanje nivoa mora produpreeno je konstruisanjem fusionih
isparivaa - zapravo malih sunaca - na izabranim takama okeana. Tek
je sasvim lagano postajalo jasno da meteoroloke maine dovode do
arhitektonskih promena u Zemljinoj kori. Za razliku od klimatskih
promena, meutim, ove poslednje su se pokazale neopozivim.
Usledilo je razdoblje besnih uragana, koji su se smenjivali sa
beskrajnim suama; stotine miliona ivota bilo je izgubljeno; dolo je
do potpunog kraha svih komunikacija, do paninih masovnih migracija
sa ukletih kontinenata. Svuda je vladao haos. Blistava civilizacija
Drugog Ciklusa nala se pred rasulom. Logori vanzemaljskog ivota
bili su uniteni.
Da bi spasile ono to se jo spasiti moglo, nekoliko najmonijih
galaktikih rasa preuzelo je komandu nad naom planetom. One su
podigle energetske stubove da bi stabilizovale Zemljino osno zanoenje;
iskljuile one meteoroloke maine koje nisu bile unitene pri planetnim

potresima; nahranile gladne, odenule gole i ponudile zajmove za

rekonstrukciju. Za nas je to bilo Vreme Nedaa, kada je dolo do
unitenja svih struktura i konvencija preanjeg drutva. Ne vie
gospodari vlastitog sveta, prihvatili smo milosre stranaca, bespomono
gamiui unaokolo.
Pa ipak, kako smo jo bili ista ona rasa, uspeli smo da se povratimo
u izvesnoj meri. Proerdali smo glavnicu nae planete, tako da smo
doveka bili osueni da budemo samo bankroti i sirotinja, ali smo na
ponizan nain ipak ili u Trei Ciklus. Preostale su nam neke naune
tehnike iz ranijih vremena. Druge su bile ponovo pronaene, premda su
esto radile na razliitim naelima. Esnafi su osnovani da bi se u
drutvu zaveo red: Vladari, Gospodari, Trgovci i ostali. Pamtitelji su
utemeljeni da bi se iz drela prolosti otrglo to se vie moe.
Dugovi naim spasiocima bili su ogromni. Kao bankroti, nismo imali
naina da ih isplatimo; zato smo se i nadali osloboenju od njih,
oprotenju. Pregovori o tome ve su bili u toku, kada je dolo do
iznenadne intervencije. itelji sveta H362 stupili su u vezu sa odborom
poverilaca Zemlje i ponudili da plate sve njene dugove - pod uslovom
da sva prava i zahtevi nae planete preu na H362.
Tako je i bilo.
H362 s razlogom se sada smatrao vlasnikom po ugovoru naeg
sveta. Celoj Galaksiji stavljeno je do znanja da on zadrava pravo da
preuzme svoje vlasnitvo u bilo kom trenutku u budunosti. To, dodue,
nije moglo uslediti odmah, zato to u to vreme itelji H362 jo nisu
ovladali tehnikama meuzvezdanog putovanja. No, bez obzira na ovu
okolnost, H362 smatran je od tada zakonitim vlasnikom svih dobara
Zemlje, kao njen jedini jemac pri bankrotstvu.
Nikome nije promaklo da je na ovaj nain H362, zapravo, ispunio
svoju pretnju da e 'pretvoriti samu Zemlju u dinovski logor', kao
osvetu za nepravdu koju mu je naneo na sakupljaki tim u davnoj
prolosti.
U meuvremenu, na Zemlji, drutvo Treeg Ciklusa poelo je da se
konstituie u pravcu u kome danas funkcionie, sa strogom
stratifikacijom esnafa. Pretnja H362 shvaena je ozbiljno, zato to je
na svet ve uveliko bio ukroen, tako da se vie nije podrugljivo
smejao nijednoj pretnji, ma koliko bezazlena ona bila; osnovan je i
naroiti esnaf Osmatraa, zaduenih da budno motre na nebo, kako bi
blagovremeno primetili osvajae. Zatim je sledilo osnivanje Branitelja,
pa redom svih ostalih esnafa. U nekoliko manjih domena uspeli smo da
ispoljimo nau staru nadarenost za lucidnu imaginaciju, naroito tokom

Godina Magije, kada je jedan nadahnuti podsticaj stvorio

samoobnavljajui, mutantski esnaf Letaa, paralelan esnafu Plivaa, o
kome se danas malo uje, kao i jo nekoliko drugih varijeteta, meu
kojima i neugodan i nepredvidljiv esnaf Mutanata, ije su genetske
karakteristike bile krajnje nepravilne.
Osmatrai su osmatrali. Vladari su vladali. Letai su leteli. Zivot je
tekao, iz godine u godinu, u Eiropi i Aisi, u Straliji i Afreki, u
razuenom arhipelagu koji je predstavljao jedine ostatke izgubljenih
kontinenata Usa-amrike i Sud-amrike. Zavet sveta H362 preao je u
domen mitologije, ali ipak nismo odustali od bdenja. A daleko u
drugom delu kosmosa nai neprijatelji sakupljali su snagu, sustigavi
nas u izvesnoj meri u pogledu moi kojom smo vladali tokom Drugog
Ciklusa. Nikada nisu zaboravili dan kada smo njihove sunarodnike
odveli u nae logore.
I najzad, jedne noi uasa, oni su doli po svoje. Sada su nai
gospodari, a njihov zavet je ispunjen, pravo ostvareno.
Sve to, i jo mnogo drugog, saznao sam dok sam prekopavao po
nakupljenom znanju esnafa Pamtitelja.

5.
U meuvremenu, bivi Princ od Rouma raskalano je
zloupotrebljavao gostoprimstvo naeg ko-sponzora, Pamtitelja Elegra.
Trebalo je da budem svestan onoga to se dogaa, zato to sam bolje od
bilo koga drugog u Perisu poznavao Princa i njegov nain ivota. Ali
bio sam odve zaokupljen radom u arhivama, stiui znanja o prolosti.
Dok sam ja izuavao pojedinosti protoplazmatskih nizova i
regeneracionih vorita Drugog Ciklusa, njegove duvae vremenskih
vetrova i fiksere fotonskih odvodnika Princ Enrik bavio se zavoenjem
Pamtitelja Olmein.
Slino veini drugih zavoenja, pretpostavljam da ni ovo nije ilo
protiv obostrane volje partnera. OImein je bila senzualna ana, iji je
odnos prema suprugu bio naklon, ali i patronski. Ona je Elegra javno
smatrala za neefikasnog, lentinu; Elegro, sa svoje strane, ija oholost i
strog izgled nisu uspevali da prikriju odsustvo jakog ivotnog cilja, kao
da je to zasluivao. Nije me se ticalo na ta je liio njihov brak, ali bilo
je jasno da je u njemu ona jaa strana, kao i da on nije kadar da udovolji
njenim zahtevima.
Tu je, zatim, bilo i pitanje, zbog ega je Olmein prihvatila da bude
na sponzor prilikom prijema u esnaf.
To sasvim sigurno nije bilo iz elje za dronjavim, starim
Osmatraem. Sasvim je izvesno da je posredi bila radoznalast da se
dokui neto vie o neobinom, slepom Hodoasniku, koji je bio u
Osmatraevom drutvu i koji je imao tako neobian, zapovedniki nain
ophoenja. Bilo je, dakle, jasno da je jo od poetka Princ Enrik
izgledao privlano Olmeini; a njemu je, razume se, bio potreban tek
sasvim mali podsticaj da prihvati dar koji mu je ona nudila.
Nije iskljueno da su bili ljubavnici jo od onog trenutka kada smo
stigli u Dvoranu Pamtitelja. Ja sam se bavio svojim poslovima, Elegro
svojim, Olmein i princ Enrik svojim, a u meuvremenu leto se pretoilo
u jesen, jesen u zimu. Sa strastvenim nestrpljenjem pronalazio sam
stalno nove dokumente o prolosti. Jo nikada nisam u toj meri bio
zaokupljen neim, bio proet tako neutaivom radoznalou. Iako se
nisam ni pribliio Jorslemu, uveliko sam se oseao podmlaenim.
Princa sam neredovno viao i nai susreti obino su prolazili u utanju;
nije bilo na meni da ga pitam o onome to radi, a on nije oseao potrebu
da me o tome dobrovoljno obavesti.
Povremeno sam razmiljao o svom preanjem ivotu, o
putovanjima iz mesta u mesto, kao i o Letau Avlueli, za koju sam sada

pretpostavljao da je nalonica jednog od naih osvajaa. Kako li se sada

zvao Mutant Gormon, kada je skinuo obrazinu pod kojom se krio i
pokazao se u svom pravom liku, kao jedan od itelja sveta H362? Kralj
Zemlje Devet? Gospodar Okeana Pet? Natovek Tri? Ma gde da se
nalazio, sigurno je bio zadovoljan, pomislih, potpunim uspehom
osvajanja Zemlje.
Pred kraj zime saznao sam za aferu izmeu Pamtitelja Olmein i
Princa Enrika od Rouma. Do mene su doprla aputanja i govorkanja
najpre u prostorijama egrta; zatim sam primetio smeke na licima
drugih Pamtitelja kada bi se negde zajedno pojavili Elegro i Olmein;
konano, primetio sam osobeno ponaanje Princa i Olmein jedno prema
drugom. Bilo je oigledno. Ti neni dodiri rukom, te tajnovite izmene
lozinki i privatnih fraza - nita drugo nije moglo da bude posredi.
Meu Pamtiteljima zavet braka dran je za svetinju. Kao i kod
Letaa, ovakvo vezivanje je doivotno, a i ne oekuje se izneveravanje
partnera, kao to je to Olmein uinila. A kada je jo brani drug neko iz
reda Pamtitelja - to je bio obiaj u esnafu, ali ne i strogo pravilo - onda
se ta veza smatrala jo svetijom.
Kakvu je osvetu mogao Elegro da preduzme u trenutku kada sazna
istinu?
Sluaj je hteo da i ja budem prisutan kada je situacija konano
prerasla u sukob. Bilo je to jedne noi u rano Prolee. Radio sam dugo i
naporno u najzabitijim delovima rezervoara seanja, prebirajui po
podacima o kojima niko nije mario jo od kada su uskladiteni; sa
glavom punom prizora haosa, iao sam kroz sjajnu perisku no, elei
da se malo nadiem sveeg vazduha. Tumarao sam, kada mi je priao
jedan agent Somnambulista i ponudio mi da mi proda uvid u svet snova.
Zatim sam naiao na jednog usamljenog Hadoasnika kako predano i
pobono stoji pred hramom tela. Primetio sam dva mlada Letaa kako
su mi promakla iznad glave, to mi je na oi nateralo nekoliko
samosaaljivih suza. Zaustavio me je jedan turista sa zvezda, u masci za
disanje i tunici optoenoj draguljima; uneo je svoje izbrazdano crveno
lice u moje i zapahnuo mi halucinacijama nozdrve. Konano sam se
vratio do Dvorane Pamtitelja i otiao do odaja mojih sponzora da im
izrazim potovanje pre no to se povuam na poinak.
Unutra su se nalazili Olmein i Elegro. Tu je bio i Princ od Rouma.
Olmein me je primila brzom kretnjom vrha jednog prsta, ali vie nije
obraala panju na mene, ba kao ni ostala dvojica. Elegro je napeto
koraao napred-nazad, nastupajui tako teko da su delikatni ivotni
oblici na tepihu stali da nabiraju i opruuju svoje latice u mahnitom

ritmu. "Hodoasnik!" uzviknu Elegro. "Da je to bila neka nitarija iz

reda Prodavaa, onda bi samo bilo poniavajue. Ali Hodoasnik? Pa to
je udovino!"
Princ Enrik stajao je sa prekrtenim rukama, nepominog tela. Bilo
je nemogue dokuiti izraz njegovog lica pod maskom Hodoasnika, ali
odavao je utisak potpuno staloene osobe.
Elegro ree: "eli li da porekne da si neovlaeno posegao u
svetost moje brane zajednice?"
"Ne poriem nita. Ne potvrujem nita."
"A ti?" upita ponovo Elegro, okrenuvi se svojoj supruzi. "Istinu na
sunce, Olmein! Bar jednom budi iskrena! Koliko ima istine u priama
koje se ispredaju o tebi i ovom Hodoasniku?"
"Nisam ula ni za kakve prie", uzvrati Olmein umilnim glasom.
"Kau da on deli tvoju postelju? Da zajedno ispijate ljubavni
napitak! Da skupa doivljavate vrhunac!"
Olmeinin osmeh nije se pokolebao. Njeno iroko lice ostalo je
spokojno. U tom trenutku uinila mi se lepa nego ikada pre.
Elegro oajniki i ljutito povue krajeve svog ala. Njegovo grubo,
zabraeno lice smrailo se u plimi besa i razgnevljenosti. Ruke mu
zaas nestadoe u tunici, a zatim se ponovo pojavie; na dlanu je drao
sjajnu kuglicu vizione kapsule koju isprui prema nabeenom paru.
"Zato da troim rei?" upita on. "Sve je ovde. Kompletni snimak u
fotonskam fluksu. Bili ste pod prismotrom. Zar ste stvarno mislili da se
neto moe sakriti na jednom ovakvom mestu? Kako je mogao da ti se
dogodi takav previd, Olmein, Pamtitelju?"
Olmein je iz daljine osmotrila kapsulu, kao da je posredi neka
tempirana bamba. Prezrivim tonom, ona konano ree: "Kako ti se
dopalo da nas uhodi, Elegro? Da li si stvarno uivao, posmatrajui nas
u naoj radosti?"
"ivotinjo!" zavapi on.
Vrativi kapsulu u dep, on krenu prema nepominom Princu.
Elegrovo lice bilo je sada izoblieno grimasom pravednog gneva.
Zaustavivi se na dva koraka od Princa, on ree ledenim glasom: "Bie
strano kanjen za ovo prevrtnitvo. Svuiemo sa tebe odedu
Hodoasnika i prepustiti te sudbini namenjenoj udovitima. Volja e ti
unititi duu."
"Umukni!" odbrusi kratko Princ Enrik.
"Umukni? Kako to razgovara sa mnom? Hodoasnik koji se
okoristio enom svog domaina... koji je gnusno pogazio svetinju... i
koji uza sve to nimalo ne preza od lai i licemerstva?" Elegrove vee se

nabarae. Preanje hladnoe nestade. Poinjala je polako da ga

obuzima mahnitost, a odsustvo samokontrole otkrivalo je njegove
unutranje slabosti. Nas troje stajali smo nopokretno, zbunjeni
njegovom bujicom rei; samo trenutak kasnije, meutim, ove
ukoenosti je nestalo kada je Pamtitelj, ponesen plimom gneva, zgrabio
Princa za ramena i stao estoko da ga trese i cima.
"Dalje od mene, gnusobo", razdra se Enrik. "Kako se usuuje da me
dodirne rukama!"
Udarivi iz sve snage Elegroa pesnicama po grudima, on ga odbaci
na drugi kraj sobe. Elegro tresnu o jednu obeenu policu, sa koje od
udarca pade ceo red boca sa vodenim artefaktima; tri boce sa nekim
iskriavim fluidom razbie se i rasue svoj sadraj; tepihu se na to ote
priguen krik bolnog protesta. Zadihan i zapanjen, Elegro poloi jednu
ruku na grudi i pogleda prema nama, oekujui pomo.
"Fiziki napad..." promrmlja on. "Sramni zloin!"
"Ti si ga prvi napao", podseti Olmein supruga.
Pokazujui drhtavim prstima, Elegro prostenja: "Nema oprotaja za
ovo, Hodoasnie!"
"Prostani da me zove Hadoasnikom", ree Enrik. On posegnu
rukama prema reetki na masaki.
Olmein kriknu, pokuavi da ga sprei, ali ljutiti bes nije mu vie
doputao da se obuzda. Tresnuo je masku o pod i prkosno stao,
pokazavi svoje uasno unakaeno lice, iju su odbojnost pojaavali
srdita grimasa i sive, mehanike kugle u onim dupljama. "Ja sam Princ
od Rouma", uzviknu on grlenim glasom. "Na kolena preda mnom! Na
kolena preda mnom! Brzo, Pamtitelju, hou da te vidim kako mi niice
pada pred noge i ponizno puzi!"
Elegro zinu razrogaenih oiju. Lice mu je izraavalo krajnju
nevericu; a zatim, on odista niice pade na pod i podstaknut refleksom
zapanjenosti obavi ritualno priklanjanje pred zavodnikom svoje ene.
Bio je to prvi put posle pada Rouma da se Princ pozvao na svoj
preanji status, a zadovoljstvo koje je iskusio pri tom bilo je tako
vidljivo na njegovom izranjavljenom licu da se uinilo da mu ak i
bezizraajne one jabuice zrae kraljevskim ponosom.
"Napolje", naredi mu Princ. "Ostavi nas."
Elegro izjuri.
Ja sam ostao, zapanjen, zbunjen. Princ mi kurtoazno klimnu. "Da li
bi bio tako ljubazan da nas izvini, stari prijatelju, i da nam omogui da
nekoliko trenutaka ostanemo nasamo?"

6.
Slabi moe biti izbaen iz sedla iznenadnim napadom, ali posle
toga on obino zastane, porazmisl i pone da kuje osvetnike planove.
Tako je bilo i sa Pamtiteljom Elegrom. Izbaen iz vlastitih odaja od
strane demaskiranog Princa od Rouma, on je uspeo ponovo da stekne
pribranost i snagu im vie nije bio u prisustvu tog zastraujueg
oveka. Kasnije iste noi, kad sam se ja ve smestio u svom poivalitu
i utonuo u san pomou droge, Elegro me je probudio i pozvao u svoju
istraivaku eliju na jednom od niih nivoa zdanja.
Tu sam ga zatekao kako sedi meu opremom i priborom svog
esnafa: namotaji i kalemovi, listovi sa podacima, kapsule, lemovi, niz
meusobno povezanih lobanja, red ekrana za oitavanje, mala ukrasna
spirala i sva sila sline aparature za prikupljanje informacija. U rukama
je drao kristal za ublaenje napetosti, jednog od svetova Oblaka;
njegova mlena unutranjost brzo se oblivala tamnim prelivima dok je
kristal izvlaio uznemirenost iz ovekovog duha. Ponovo je imao izgled
stroge ozbiljnosti, kao da je smeo s uma da sam ga nedavno video u
punom sjaju njegovog poniavajueg poraza.
On ree: "Da li si znao za pravi identitet ovog oveka kada si sa
njime doao u Peris?"
"Jesam."
"Nikoga nisi obavestio o tome."
"Niko me nije pitao."
"Jesi li svestan kakvoj si nas opasnosti sve izloio, dopustivi da
nehotice pruimo gostoprimstvo jednom Vladaru?"
"Mi smo Zemljani", rekoh. "Zar vie ne priznajemo autoritet
Vladara?"
"Ne vie, posle osvajanja. Uredbom osvajaa sve preanje vladine
institucije su rasputene, a njihove glaveine pohapene."
"Ali mi jamano moramo da se odupremo takvom poretku stvari!"
Pamtitelj Elegro me podozrivo pogleda. "Od kada spada u
nadlenost Pamtitelja da se meaju u politiku? Tomise, mi se
pokoravamo onoj vladi koja ima mo, ma ta da je ona i bez obzira na
koji se nain domogla kontrole. Ovde nema ni pomena od nekog
pokreta otpora."
"Shvatam."
"Prema tome, smesta se moramo otarasiti tog opasnog begunca.
Tomise, nalaem ti da iz ovih stopa ode do okupacionog glavnog taba
i da obavesti Manruela Sedam da smo uhvatili Princa od Rouma i da

mu ga elimo predati."
"Ali zato to ja da inim?" pobunih se. "Zato slati jednog starca kao
glasnika u no? Zar nije jednostavnije posluiti se lemom za prenos
misli?"
"Odve je rizino. Stranci bi mogli da prislukuju nae
komuniciranje. Esnaf nam se ne bi dobro proveo ukoliko bi se ovo
proulo. Stvar se mora obaviti lino."
"Ali... nije li neobino izabrati jednog beznaajnog egrta za tako
odgovornu misiju?"
"Samo nas dvojica znamo", ree Elegro. "Ja neu ii. Prema tome,
mora ti."
"Ali ja nikada nisam bio predstavljen Manruelu Sedam; bez toga me
nee pustiti k njemu."
"Obavesti njegove pomonike da raspolaem informacijama koje bi
mogle dovesti do hapenja Princa od Rouma. Bie sasluan."
"Treba li da pominjem vae ime?"
"Ako bude neophodno. Moe rei da Princa drim kao zatvorenika
u mojim odajama uz saradnju moje supruge."
Gotovo sam se nasmejao na ovo. No, ipak mi je uspelo da se
obuzdam pred ovim kukavikim Pamtiteljem, koji se ak nije odvaio
da poe sam i denuncira oveka koji ga je uinio rogonjom.
"Princ e", rekoh, "na kraju shvatiti ta smo uinili. Je li pravo to
traite od mene da izdam oveka koji mi je bio saputnik tokom mnogo
meseci?"
"Ovde nije u pitanju izdaja. Posredi je obaveza prema vladi."
"Ne oseam nikakvu obavezu prema ovoj vladi. Moja odanost
pripada esnafu Vladara. Upravo je to razlog to sam pruio pomo
Princu od Rouma u trenutku kada se naao u pogubnoj opasnosti."
"To bi moglo", ree Elegro, "da te kota ivota pred naim
osvajaima. Jedina ti je jo nada da prizna greku i da im prui punu
saradnju u njegovom hapenju. Poi sada!"
Tokom celog mog dugog i veoma popustljivog ivota nikoga nisam
toliko prezirao kao Pamtitelja Elegra tog trenutka.
Shvatio sam, meutim, da nemam mnogo izbora koji bi bili
prihvatljivi. Elegro je eleo da vidi kanjenog svog dumanina, ali mu
je nedostajalo hrabrosti da ga sam prijavi; prema tome, ostalo je na
meni da izdam invazionim vlastima onoga koga sam titio i pomagao i
prema kome sam oseao odgovornost. Ukoliko bih odbio, Elegro bi me
moda izruio osvajaima, koji bi me onda jamano kaznili kao
Prinevog pomagaa prilikom bekstva iz Rouma; ili bi, eventualno,

pokuao da mi se osveti u okviru mainerije samog esnafa Pamtitelja.

Ako, meutim, posluam Elegra, zauvek bi mi ostala mrlja na savesti, a
i u sluaju ponovnog uspostavljanja vlasti Vladara ne bih se ba
najbolje proveo.
Dok sam odmeravao mogunosti, u sebi sam proklinjao nevernu
suprugu Pamtitelja Elegra i njenog supruga, beskimenjaka.
Stao sam da oklevam. Elegro je nastavio da me ubeuje, zapretivi
mi da e pred esnafom podii protiv mene optubu zbog neovlaenog
pristupa u tajne arhive, kao i zbog nepravilnog uvodenja pod okrilje
reda jednog prokazanog begunca. Zapretio mi je da e me zauvek
odvojiti od informacionih rezervoara. Poeo je neodreeno da govori i o
odmazdi.
Konano sam mu kazao da u poi osvajaima i da u uiniti ono to
trai od mene. U meuvremenu sam smislio jednu izdaju koja e, nadao
sam se, prikriti izdaju na koju me je nagonio Elegro.
Praskozorje je bilo blizu kada sam iziao iz zdanja. Vazduh je bio
blag i prijatan; dugaki pramenovi magle gamizali su ulicama Perisa,
oblivajui ih tanunim svetlucanjem. Nijedan mesec nije se mogao
videti. Osetio sam se nelagodno, idui pustim ulicama, iako sam stalno
ponavljao u sebi da niko ne bi mario da nanese zlo jednom starom
Pamtitelju; ali bio sam naoruan jedino malim bodeom, a plaio sam se
bandita.
Put me je vodio jednom od peakih rampi. Malo sam se zaduvao
dok sam iao uzbrdo, ali kada sam stigao na ravan nivo oseao sam se
znatno sigurnije, zato to su se tu na pravilnim razmacima nalazile
patrole, a bilo je i retkih nonih prolaznika. Proao sam pored jedne
avetinjske prilike zabraene u beli saten kroz koji su zurile neke
vanzemaljske oi: jedan duh, jedan prikazni itelj neke planete iz Bika,
gde je reinkarnacija uvrean obiaj i gde niko ne ide u svom
prvobitnom telu. Takoe sam promakao pokraj tri enska bia sa jedne
planete Labuda, koja su se doteturala do mene i pitala me da li sam
video mujake njihove vrste, budui da im je dolo vreme sjedinjavanja.
Proao sam i pored jednog para Mutanata, koji me je podozrivo
osmotrio, a zatim zakljuio da na meni nema nieg vrednog to bi se
moglo pokrasti i udaljio, dok su im se aroliki podvaljci tresli, a blistava
koa mestimino bleskala poput svetionika.
Konano sam stigao do masivne, oktagonalne zgrade u kojoj je
obitavao Prokurator Perisa.
Straa se ba nije najpomnije drala. Izgledalo je da su osvajai
uvereni da mi nismo kadri ni za kakav protivnapad i sva je prilika da su

bili u pravu; planeta koja se moe osvojiti od sumraka do zore moe se

potpuno zanemariti kao leglo potonjeg pokreta otpora. Oko zgrade se
uzdizao bledi sjaj zatitnih skanera. U vazduhu se oseao miris ozona.
Na velikom trgu preko puta Trgovci su ve razmetali svoje tezge za
predstojee jutro; video sam kako tamnopute Sluge istovaruju burad sa
zainom i kako kolone ukopljenika prebacuju neke neobine, crne
kobasice. Zakoraio sam kroz snop skanera i istog trena jedan osvaja
izie mi u susret.
Objasnih mu da nosim hitne vesti za Manrulea Sedam i po kratkom
postupku, uz zauujue malo posredovanje, bejah odveden pred
Prokuratora.
Osvaja je namestio svoje odaje jednostavno, ali sa puno ukusa. U
prostoriji gde sam ja bio uveden nalazili su se iskljuivo predmeti
napravljeni na Zemlji: draperija afrekih tkaa, dve alabasterske posude
iz drevnog Agupta, jedna mermerna statuica koja je mogla da potie iz
ranih dana Rouma, kao i jedna tamna vaza iz Talije sa buketom uvelog
mrtvog cvea. Kada sam uao, izgledao je zadubljen u kocke za slanje i
primanje poruka; kako sam uo, osvajai su preteni deo svog posla
obavljali nou, tako da se nisam iznenadio videvi ga kako radi.
Trenutak kasnije, on podie pogled prema meni i ree: "ta je posredi,
stare? Kakva je ta pria o beguncu Vladaru?"
"U pitanju je Princ od Rouma", rekoh. "Znam gde se nalazi."
Hladne oi najednom mu zaiskriie zanimanjem. On prevue rukom
sa mnogo prstiju preko stola, na kome su stajali amblemi veeg broja
naih esnafa, meu kojima i Prevoznika, Pamtitelja, Branitelja i
Klovnova. "Nastavi", ree mi on.
"Princ je u ovom gradu. Nalazi se na jednom posebnom mestu i
nema naina da odande umakne."
"A ti si doao da mi otkrije gde je to?"
"Ne", uzvratih. "Doao sam da otkupim njegovu slobodu."
Manrule Sedam najednom dobi zbunjen izraz lica. "Postoje trenuci
kada me vi ljudi sasvim zbunite. Najpre kae da ste uhvatili tog
obeglog Vladara, iz ega ja zakljuim da hoete da nam ga prodate, a ti
onda izjavi kako si doao da ga otkupi. ta je, zapravo, posredi? Da
sve ovo moda nije neka ala?"
"Da li biste mi dopustili da vam objasnim?"
Zamiljeno je posmatrao u plohu od ogledala na svom radnom stolu,
dok sam mu u saetom obliku priao o mom putovanju iz Rouma sa
oslepelim Princom, o naem dolasku u Dvoranu Pamtitelja, o tome kako
je Princ Enrik zavoleo Olmein, kao i o Elegrovoj bednoj, uskipeloj elji

za osvetom. Jasno sam mu stavio do znanja da sam doao kod osvajaa

iskljuivo pod prinudom, odnosno da to uopte nije bila moja ideja da
izruim Princa u njihove ruke. Na kraju, rekoh jo i ovo: "Znam da ste
sve Vladare stavili izvan zakona. Ali ovaj je ve platio visoku cenu za
svoju slobodu. Molim vas da obavestite Pamtitelje da je Princ od
Rouma pod amnestijom i da mu dozvolite da kao Hodoasnik krene na
put u Jorslem. Na taj nain e Elegro izgubiti mo nad njim."
"A ta nam ti nudi", upita Manrule Sedam, "kao nadoknadu za
amnestiju tvog Princa?"
"Vrio sam neka istraivanja u rezervoarima seanja Pamtitelja."
"I?"
"Pronaao sam ono za im vai ljudi tragaju." Manrule Sedam me
paljivo odmeri pogledom:
"A otkud ti zna za im mi tragamo?"
"U jednom zabitom kutku Dvorane Pamtitelja", rekoh ja tihim
glasom, "postoji snimak logora u kome su obitavali vai kidnapovani
preci dok su bili zarobljenici na Zemlji. Na njemu se veoma podrobno
vide njihove patnje. To je neopozivo opravdanje za osvajanje Zemlje od
strane sveta H362."
"Nemogue! Ne postoji nijedan takav dokumenat!"
Na osnovu estine kojom je osvaja reagovao, zakljuio sam da sam
ga pogodio u bolno mesto.
On nastavi: "Temeljito smo pretraili celu arhivu. Postoji samo jedan
dokunent o ivotu u logoru, ali se na njemu ne vide nai ljudi. Na njemu
je prikazana neka nehumanoidna rasa piramidalnog oblika, po svoj
prilici sa jednog od svetova Sidra."
"Video sam ga", rekoh mu. "Postoje, meutim, i drugi. Proveo sam
mnoge sate tragajui za njima, nagonjen jedino udnjom da to vie
saznam o nepravdama iz nae prolosti."
"Ali indeksi..."
"...su ponekad nepotpuni. Pronaao sam kljuni snimak sasvim
sluajno. ak ni sami Pamtitelji ne znaju za njega. Izruiu vam ga...
ako potedite Princa od Rouma."
Prokurator nita nije rekao nekoliko trenutaka. "Zbunjuje me",
promrmlja on konano. "Ne mogu da razaberem da li si obian podlac
ili ovek najvie vrline."
"Ja poznajem pravu odanost."
"Ali ipak odaje tajne svog esnafa..."
"Ja jo nisam Pamtitelj, ve samo egrt. Ranije sam bio Osmatra.
Ne bih voleo da nanesete zla Princu zbog hira jedne prevarene budale.

Ali Princ je u njegovim rukama; sada ga jedino vi moete izbaviti, tako

da mi ne preostaje nita drugo nego da vam predam dokument."
"Koji su Pamtitelji briljivo uklonili iz svih indeksa kako nam ne bi
pao u ruke."
"Koji su Pamtitelji nebriljivo zaturili i zaboravili."
"Sumnjam", ree Manrule Sedam. "Nije to nebriljiv svet. Oni kriju
taj snimak; a zar ti nee biti izdajnik matinog sveta ako nam ga
preda? Zar tako nee postati saradnik omraenog neprijatelja?"
Ja slegoh ramenima. "Jedino me zanima da oslobodim Princa od
Rouma. Druga sredstva i ciljevi me ne interesuju. Saznaete gde se
nalazi dokument ukoliko mu zajemite amnestiju."
Na osvajaevom licu pojavi se grimasa koja se mogla protumaiti
kao ekvivalent smeka. "Ne ide nam ba u raun da dopustimo
lanovima biveg esnafa Vladara da ostanu na slobodi. Tvoj poloaj
nije nimalo zavidan. Mogao bih na silu da iupam iz tebe tajnu gde se
nalazi dokument, a i da zadrim Princa."
"Mogli biste", sloih se. "Raunao sam s tim rizikom. Pretpostavljao
sam samo da e ljude, koji su doli da osvete jedan drevni zloin, krasiti
izvesno potenje. Ja sam u vaoj moi i vi sad odista moete u svako
doba da na silu izvuete iz mene tajnu koju krijem."
Kada sam zavrio, on se nasmeja na nain koji je nedvosmisleno
odavao dobro raspoloenje.
"ekaj malo", ree kada je prestao da se smeje. Kazao je nekoliko
rei na svom jeziku u jednu ilibarnu komunikacionu napravu i
nekoliko trenutaka kasnije jedan drugi pripadnik njegove vrste ue u
prostoriju. Prepoznao sam ga istog asa, iako vie nije imao na sebi
delove opreme za preruavanje koje je nosio kada je putovao sa mnom
kao Gormon, tabonji Mutant. Uzvratio mi je svojim osobenim
dvosmislelnim smekom i rekao: "Pozdravljam te, Osmatrau."
"Pozdravljam i ja tebe, Gormone."
"Ja se sada zovem Viktorijus Trinaest."
"A moje novo ime je Tomis od Pamtitelja", rekoh.
"Otkud se vas dvojica tako dobro poznajete?" upita Manrule Sedam?
"Iz vremena osvajanja", ree Viktorijus Trinaest. "Dok sam vrio
dunost izviaa, sreo sam ovog oveka u Taliji i putovao sa njim do
Rouma. Bili smo, meutim, znatno pre saputnici, a ne prijatelji."
Ja zadrhtah. "Gde je Leta Avluela?"
"U Parsu, pretpostavljam", uzvrati on nehajno. "Kazala je da e se
vratiti u Iind, odakle su njeni saplemenici."
"Znai da si je onda voleo samo kratko?"

"Bili smo pre drugovi nego ljubavnici", ree osvaja. "Za nas je ta
veza bila samo prolazna."
"Moda za tebe", rekoh.
"Za nas."
"I zbog te prolazne veze ti si jednom oveku iskopao oi?"
Stvorenje koje je pre bilo Gormon slegnu ramenima. "Uinio sam to
da bih jednoj ponositoj osobi odrao lekciju iz ponosa."
"U ono vreme si govorio da e to uiniti iz ljubomore", podsetih ga.
"Tvrdio si da e delati iz ljubavi."
Kao da je najednom izgubio dalje interesovanje za mene, Viktorijus
Trinaest okrenu se prema Manruleu Sedam i ree: "Zbog ega je ovaj
ovek ovde? Zato si me pozvao?"
"Princ od Rouma je u Perisu", re Manrule Sedam.
Na licu Viktorijusa Trinaest iznenada se pojavi izraz iznenaenja.
Manrule Sedam nastavi: "On je zarobljenik Pamtitelja. Ovaj ovek
nam nudi neobinu pogodbu. Ti najbolje poznaje Princa meu nama;
potreban mi je tvoj savet."
Prokurator poe ukratko da objanjava situaciju. Bivi Gormon je
paljivo sluao, ne ovorei pri tom nita. Na kraju, Manrule Sedam
ree: "Problem je, dakle, u sledeem: da li dati amnestiju prokazanom
Vladaru?"
"On je slep", ree Viktorijus Trinaest. "Izgubio je svu mo. Pristalice
su mu rasturene. Moda je u duhu jo bodar i io, ali vie ne predstavlja
nikakvu opasnost po nas. Predlaem da prihvatimo pogodbu."
"Postoje administrativni rizici ukoliko jednog Vladara potedimo
hapenja", primeti Manrule Sedam. "Pa ipak, slaem se. Prihvatiemo
pogodbu." On se zatim okrenu prema meni i ree mi: "Kai nam gde se
nalazi dokument koji elimo."
"Sredite najpre stvari oko osloboenja Princa od Rouma", uzvratih
mirno.
Oba osvajaa se osmehnue. "Poteno", ree Manrule Sedam. "Ali
pazi: kako emo biti sigurni da e odrati re? S tobom se svata moe
dogoditi tokom narednog sata dok budemo oslobaali Princa."
"Imam jedan predlog", umea se Viktorijus Trinaest. "To nee biti
toliko stvar meusobnog nepoverenja, koliko oslanjanja na vreme.
Kako bi bilo, Tomase, da zabelei poloaj dakumenta u kocku sa
tempiranim mehanizmom na est asova. Programiraemo tako kocku
da ona moe da otkrije informaciju koja je u njoj zapretena samo ako joj
to, tokom narednih est sati, Princ od Rouma, i niko drugi, bude to
naredio. Ukoliko ne budemo pronali i oslobodili Princa u tom roku,

kocka e sama sebe unititi. Ako, pak, sve bude u redu sa Princom,
kocka e nam otkriti informaciju, ak i ukoliko bi se... ah... neto
dogodilo sa tobom u meuvremenu."
"Predvideo si sve mogunosti", rekoh.
"Jesmo li se sloili?" upita Manrule Sedam.
"Sloili smo se", rekoh.
Doneli su mi kocku i zajemili mi neometanost dok sam na njenoj
bisemoj povrini ispisivao numeriku ifru dokumenta koji sam otkrio.
Trenuci su prolazili; kocka se najzad posuvrati i informacija nestade u
njenim sivim dubinama. Ja im je onda predah.
I tako sam izdao svoje zemaljsko naslee i uinio uslugu naim
osvajaima iz odanosti prema jednom slepom Princu enskarou.

7.
U meuvremenu je svanulo. Nisam poao sa osvajaima u Dvoranu
Pamtitelja; nije bio moj posao da nadgledam sloeni tok dogaaja koji
e uslediti, a i ne bi mi se mnogo dopalo da budem tamo. Padala je sitna
kia dok sam koraao sumornim ulicama koje su ile uz bok mrane
Sine. Bezvremena reka, iju su ravnu povrinu sada remetile sitne kapi
kie, jednolino je proticala ispod kamenih lukova nastalih u Prvom
Ciklusu, mostova koji su se tu uzdizali ve neznano koliko milenijuma,
preivelih jo iz onih vremena kada je oveanstvo imalo problema
jedino sa samim sobom. Jutro se rasprostrlo gradom. Teran starim i
neizbrisivim instinktom, gotovo sam posegao za instrumentima da bih
zapoeo Osmatranje, ali tada sam morao da se podsetim da je to
razdoblje sada daleko iza mene. Osmatrai su rasputeni, neprijatelj je
stigao, a stari Vueling, sada Tomis od Pamtitelja, prodao se dumanima
ljudskog roda.
U senci jednog religijskag zdanja sa dva istovetna tornja, koji je
pripadao drevnim hrianima, dopustio sam da me namame u atru
Somnambulista. Sa ovim esnafom nisam ba esto imao pasla; na svoj
nain, ja zazirem od arlatana, a arlatani su se veoma namnoili u
naem vremenu. Somnambulisti, u stanju transa, tvrde da vide ono to
je bilo, to jeste i to e biti. I sam sam neto malo upuen u tajne
transa, zato to sam kao Osmatra etiri puta dnevno zapadao u to
stanje; ali Osmatra koji dri do svoje vetine nuno mora da prezire
prevrtljivi moral onih koji koriste taj drugi vid za sticanje dobiti, kao to
to ine Somnambulisti.
Od kako sam se, meutim, naao meu Pamtiteljma, saznao sam, na
vlastito iznenaenje, da se esto koristi pomo Somnambulista prilikom
iskopavanja raznih lokacija, kao i da oni prilino dobro slue Pamtitelje.
Iako i dalje skeptiki nastrojen, ipak sam hteo da i ja okuam sreu.
Osim toga, u ovom trenutku bila mi je potrebna zatita od oluje koja se
nadvila nad Dvoranom Pamtitelja.
Jedna izvetaena, neprirodna prilika, odevena u crno, pozdravila me
je podrugljivim naklonom kada sam uao u nisku atru.
"Ja sam Samit od Somnambulista", ree prilika visokim, cvileim
glasom. "elim ti dobrodolicu i dobre vesti. Ovo je moj sadrug,
Somnambulist Murta."
Somnambulist Murta bila je masivna ena u lakovanoj odori. Lice
joj je bilo izrazito puno, sa dubokim, tamnim prstenovima oko oiju,
dok joj je iznad gornje usne stajao upadljiv nagovetaj bria.

Somnambulisti su obavljali svoj posao u timovima, na taj nain to je

jedan mamio muterije, a drugi izvodio seansu; veina ovih timova
sastojala se od mua i ene, kao to je ovde bio sluaj. Um mi se
pobunio pri pomisli na injenicu da su ovo brdo mesa Murta i siuni
Samit vodili ljubav, ali sve to ipak nije bila moja stvar. Seo sam na
mesto koje mi je Samit pokazao. Na jednom oblinjem stolu ugledao
sam nekoliko raznobojnih tableta hrane; bilo je oigledno da sam
porodicu prekinuo usred doruka. Murta, duboko u transu, ila je
prostorijom tekim koracima, tu i tamo blago okrznuvi neki komad
nametaja. Kau da ima Somnambulista koji u normalnom stanju
provedu samo dva ili tri asa od dvadeset, jedino zato da bi obedovali i
obavili ostale telesne potrebe; postoje i takvi koji se neprekidno nalaze
u transu; o njima se brinu i hrane ih pomonici.
Gotovo da uopte nisam sluao Samita od Somnambulista dok je
brzo i grozniavo izgovarao ritualne tirade rei. One su bile sraunate
da obrlate neznalice; Somnambulisti uglavnom imaju posla sa Slugama,
Klovnovima i slinim prostim svetom. Konano, verovatno osetivi
moje nestrpljenje, on skrati svoje nabrajanje Murtinih umenosti i vrlina
i zapita me ta bih eleo da saznam.
"Siguran sam da Somnambulist to ve zna", rekoh.
"Hoete, dakle, optu analizu?"
"elim da ujem neto o sudbini ljudi iz moje blizine. Posebno hou
da se Somnambulist usredsredi na dogaaje koji se sada zbivaju u
Dvorani Pamtitelja."
Samit zadobova dugakim noktima po glatkoj plohi stola i baci
ispitivaki pogled prema kravastoj Murti. "Jesi li u vezi sa istinom?"
upita je.
Odgovor joj je bio dug, paperjast uzdah iznedren iz samog jezgra te
treperave mase mesa.
"ta vidi?" upita je on ponovo.
Ona poe neto nerazgovetno da mrmlja. Somnambulisti u transu
govore jednim jezikom koji inae ne koriste; posredi je hrapav govor
pun odsenih zvukova, za koji neki tvrde da potie od jezika koji se u
davna vremena govorio u Aguptu. Ja ne znam nita o tome. Meni on
zvui nesuvislo, fragmentarno, bez velikih izgleda da sadri znaenje.
Samit ju je sluao nekoliko trenutaka, a zatim zadovoljno klimnu i prui
dlan prema meni.
"Ima mnogo zanimljivosti", ree on.
Usledio je kratak razgovor o ceni usluge, zapravo cenkanje, a onda
smo uspeli da se dogovorimo. "Hajde", rokoh mu. "Rastumai mi

istinu."
On oprezno poe: "Neki vanzemaljci su upleteni u celu stvar, kao i
nekoliko lanova esnafa Pamtitelja." Ja sam utao, ne ohrabrujui ga ni
na koji nain. "Medu njima se zapodela ozbiljna rasprava. Predmet
svae je jedan ovek bez oiju."
Ja se naglo uspravih.
Samit se samo osmehnu, izraavajui hladni trijumf. "ovek bez
oiju bio je nekada monik, ali to vie nije. On je, da tako kaemo,
Zemlja koju su pokorili osvajai. Njegovo vreme pribliilo se kraju. On
pokuava da se domogne svog preanjeg poloaja, ali zna da je to
nemogue. Nagnao je jednog Pamtitelja da pogazi svoj zavet. U tab
njegovog esnafa dolo je nekoliko osvajaa da... da ga kazne? Ne. Ne.
Da ga oslobode zatoenitva. Da li da nastavim?"
"Brzo!"
"Dobio si sve ono za ta si platio."
Ja se namrgodih. Ovo je bila prava iznudica; pa ipak, Somnambulist
je jasno videla istinu. Ovde, dodue, nisam saznao nita to ve ranije
nisam znao, ali je i to bilo sasvim dovoljno da mi stavi do znanja kako
mogu da doznam znatno vie. Izvrih traenu doplatu.
Samit stisnu u pesnicu moj novac i ponovo stade da razgovara sa
Murtom. Ovoga puta, ona je govorila polako, ali je po njenim kretnjama
bilo oigledno da je uzbuena. Zateturala se u nekoliko navrata a
jednom se ak estoko sudarila sa pohabanim divanom.
Samit ree: "ovek bez oiju naao se izmeu jednog mukarca i
jedne ene. Ozlojeeni suprug trai kaznu; vanzemaljci e ga osujetiti u
tome. Vanzemaljci tragaju za skrivenim istinama; pronai e ih uz
pomo jednog izdajnika. ovek bez oiju udi za slobodom i moi; on
e nai mir. Bestidna ena trai zadovoljstvo; nju ekaju tekoe."
"A ja?" zavapih u nemilosrdnoj i skupoj tiini. "Nije bilo ni rei o
meni!"
"Uskoro e napustiti Peris, na isti nain na koji si i doao u njega.
Nee otii sam. Niti e pripadati istom esnafu iji si sada lan."
"Kuda u poi?"
"Zna to podjednako dobro kao i mi; zato onda da trai novac da
bismo ti to kazali?"
On ponovo zauta.
"Reci mi ta e mi se dogoditi na putu za Jorslem", kazah mu.
"Ne moe da dozvoli sebi takvu informaciju. Budunost je skupa.
Savetujem ti da se zadovolji onim to sada zna."
"Imao bih jo nekoliko pitanja o onome to mi je ve reeno."

"Mi ni po koju cenu ne razjanjavamo saopteno."

On se isceri. Osetio sam snagu njegovog prezira. Somnambulist
Murta, jo tumarajui po sobi, mrmljala je i krkljala. Sile sa kojima je
bila u kontaktu najednom kao da poee da joj saaptavaju novu
informaciju; ona zajeca, zadrhta, ispusti nejasan, kikotav zvuk. Samit
joj se obrati na njihovom jeziku. Prolo je nekoliko dugih trenutaka pre
no to mu je odgovorila, a onda se on zagleda u mene: "Dobie
besplatno poslednju informaciju. ivot ti nije u opasnosti, ali duh jeste.
Spasie ga ako to bre bude uspostavio mir sa Voljom. Povrati
moralnu ispravnost. Seti se prave odanosti. Pokaj se za hotimice
poinjene grehe. Vie ne mogu nita da ti kaem."
I odista, Murta najednom klonu i kao da se probudi iz dubokog sna.
Njeno mesnato lice i telo stalo je da se trese i podrhtava kako su poeli
da je proimaju grevi prilikom izlaenja iz transa. Oi joj se otvorie,
ali videle su se samo beonjae: uasan prizor. Debele usne joj se
iskrivie, otkrivajui krezave zube. Samit mi uputi znak svojom
tanunom rukom da brzo iziem. Posluah ga i obreh se u tamnom
jutru, vlanom od kie.
urno sam se vratio u Dvoranu Pamtitelja; stigao sam tamo
zadihano, oseajui rezak bol ispod grudne kosti. Zastao sam nekoliko
trenutaka pred velikom zgradom da bih malo povratio snagu. Lebdelice
su promicale odozgo, izlazei iz zdanja sa jednog od gornjih nivoa.
Hrabrost me je gotovo izdala; ali konano, ipak uoh u Dvoranu i
popeh se do nivoa na kome su se nalazile Elegrove i Olmeinine odaje.
U hodniku sam zatekao vei broj uzbuenih Pamtitelja. Sa svih
strana dopirali su aputavi zvuci priguenih razgovora. Ja krenuh
napred, ali jedan ovek, u kome sam prepoznao visokog lana vea
esnafa, podie ruku i ree mi: "ta ti ovde radi, egrte?"
"Ja sam Tomis, iji je sponzor Pamtitelj Olmein. Soba mi se nalazi
blizu ovde..."
"Tomise!" viknu jedan glas.
Ruke me zgrabie i ugurae u poznatu prostoriju, koja je sada
predstavljala poprite pustoi.
Unutra se nalazilo desetak Pamtitelja, koji su pometeno uvrtali
rubove svojih aleva. Prepoznao sam meu njima krutu i elegantnu
priliku Kancelara Keniala, ije su sive oi sada izgledale potamnele od
uasa. Ispod jednog arava levo od ulaza leala je zgrena figura u
odedi Hodoasnika: Princ od Rouma, mrtav u lokvi vlastite krvi.
Njegova blistava maska, sada okrvavljena, stajala je pokraj njega. Na
suprotnoj strani sobe, opruen pokraj jednog ukraenog kredenca,

punog predivnih artefakata iz Drugog Ciklusa, nalazio se Pamtitelj

Elegro; imao je u isti mah besan i iznenaen izraz lica, a odavao je
utisak kao da spava. Vrat mu je bio zaseen jednim kratkim i reskim
ubodom neeg tankog. Pozadi, sa dvojicom krupnih Pamtitelja koji su
joj stajali sa svake strane, nalazila se Pamtitelj Olmein; izgled joj je bio
divalj i uznemiren. Skerletna haljina bila joj je spreda razderana,
otkrivajui visoke, bele grudi; crna kosa stajala joj je razbaruena, dok
joj se satenasta koa presijavala od znoja. inilo se kao da je u snu,
daleko od svega to ju je okruivalo.
"ta se dogodilo ovde?" upitah.
"Dvostruko ubistvo", ree Kancelar Kenial slomljenim glasom. On
krenu prema meni: visok i koat ovek, sede kose, iji je jedan oni
kapak imao nekontrolisane tikove. "Kada si poslednji put video ove
ljude ive, egrte?"
"Noas."
"Kako to da si se naao ovde?"
"Doao sam u posetu."
"Da li je bilo neke guve?"
"Jeste", priznadoh. "Pamtitelj Elegro i Hodoasnik su se prepirali."
"Oko ega?" upita Kancelar priguenim glasom.
Uputih nelagodan pogled prema Olmein, ali ona nije ni videla, niti
ula bilo ta.
"Oko nje", rekoh.
Ostali Pamtitelji stadoe prituljeno da se smekaju. Priklanjali su
glave jedni drugima, doaptavali se, ak se tu i tamo nasmejali; potvrdio
sam skandal. Kancelar zauze sveaniji stav.
On pokaza na Prinevo telo.
"Ovo ti je bio saputnik kada si doao u Peris", ree on. "Da li si znao
za njegov pravi identitet?"
Ja ovlaih usne. "Podozrevao sam."
"Da je..."
"Odbegli Princ od Rouma", rekoh. Nisam se usudio da vrdam; status
mi je bio u opasnosti.
Usledila su nova doaptavanja i nova klimanja. Kancelar Kenial
ree: "Ovaj ovek bio je pod poternicom. Nisi smeo da prikriva da ti je
poznat njegov identitet."
Ostao sam bez rei.
Kancelar nastavi: "Bio si odsutan nekoliko asova iz ove zgrade.
Ispriaj nam ta si radio poto si napustio odaje Elegroa i Olmein."
"Otiao sam kod Prokuratora Manrulea Sedam", rekoh.

Senzacija.
"Zbog ega?"
"Da bih ga izvestio", rekoh, "da je uhvaen Princ od Rouma i da se
nalazi u odajama jednog Pamtitelja. Uinio sam to po nalogu Pamtitelja
Elegroa, Poto sam preneo poruku, nekoliko narednih asova besciljno
sam lutao ulicama, a zatim se vratio ovde i naao..."
"Sve u haosu", ree Kancelar Kenial. "Prokurator je doao ovamo u
zoru. Posetio je ove odaje; i Elegro i Princ su tada sigurno jo bili ivi.
A potom je otiao u nae arhive i uzeo... i uzeo... materijal od izuzetne
vanosti... izuzetne vanosti... uzeo ga je... materijal za koji smo
smatrali da je dobro skriven... od izuzetne vanosti..." Kancelar klonu.
Poput neke sloene mehanike naprave koju je iznenada zahvatila ra,
on uspori kretnje, stade da isputa nepovezane zvuke i najednom se
nae na rubu nervnog sloma. Nekoliko visokih lanova esnafa
Pamititelja sjatie se oko njega da mu pomognu; jedan od njih ubrizga
mu u miicu neku drogu. Nekoliko trenutaka kasnije Kancelaru je ve
bilo bolje. "Ubistva su se dogodila poto je Prokurator napustao
zgradu", ree on. "Pamtitelj Olmein nije bila u stanju da nam prui
nikakvo obavetenje. Moda ti, egrte, zna neto to je od koristi za
rasvetljavanje cele stvari."
"Ja nisam bio prisutan. Dvoje Somnambulista blizu Sine potvrdie
vam da sam se nalazio sa njima kada se zloin odigrao."
Neko ispusti prezriv uzdah kada sam pomenuo Somnambuliste. Ne
mari; u ovakvim trenucima ponajmanje mi je stalo da sauvam
dostojanstvo. Bio sam u ozbiljnoj opasnosti.
Kancelar lagano ree: "Idi sada u svoju sobu, egrte, i ostani tamo
dok ne bude pozvan na puno sasluanje. Posle toga e napustiti
zgradu, a zatim i Peris u roku od dvadeset etiri asa. U skladu sa
ovlaenjima kojima raspolaem, obznanjujem da si prognan iz esnafa
Pamtitelja."
Iako me je Samit upozorio na ovakav obrt dogaaja, ipak sam bio
iznenaen.
"Prognan? Zato?"
"Vie ne moemo imati poverenja u tebe. Okruuje te premnogo
tajanstvenosti. Doveo si u nae okrilje jednog Princa i prikrio da
podozreva njegov pravi identitet; bio si prisutan prilikom pogubne
svae; posetio si Prokuratora usred noi. Nije iskljueno da ima
umeane prste i u katastrofalni gubitak koji je jutros zadesio nau
arhivu. Ne elimo da u svojim redovima imamo zagonetne ljude.
Prekidamo sve odnose sa tobom." Kancelar napravi irok gest rukom.

"Poi u svoju sobu sada, saekaj na sasluanje, a zatim idi odavde!"

Izveli su me iz prostorije. Dok su se vrata zatvarala za mnom,
osvmuo sam se i ugledao Kancelara; lice mu je bilo bledo i pridravale
su ga mnoge ruke njegovih saradnika. Istog trenutka, Pamtitelj Olmein
trgla se iz ukoenosti, pala na pod i poela da vriti.

8.
Kada sam se naao sam u sobi, proveo sam dugo vremena u
pakovanju svojih stvari, premda sam, istini za volju, posedovao sasvim
malo. Jutro je ve bilo dobrano odmaklo kada je kod mene doao jedan
Pamtitelj koga nisam poznavao; sa sobom je doneo opremu za
sasluanje. Obuzelo me je oseanje nelagodnosti kada sam je video,
zato to mi je bilo jasno da je sa mnom svreno ako se Pamtitelji
domognu dokaza da sam ja bio taj koji je osvajaima izdao ifru pod
kojom se krio snimak iz drevnog logora. Oni su ve sumnjali na mene;
Kancelar je oklevao da me optui samo zbog toga to mu je izgledalo
udno da se jedan egrt kao ja upustio u samostalno prebiranje po
arhivama esnafa.
Ali srea me je pratila. Islednika koji me je sasluavao zanimale su
jedino pojedinosti vezane za dvostruko umorstvo; im se uverio da ja o
tome stvarno ne znam nita, digao je ruke od daljeg ispitivanja,
upozorivi me da napustim zgradu u odreenom roku. Kazao sam mu
da u tako uiniti.
Ali prethodno mi je bio potreban odmor. Prethodne noi oka nisam
sklopio; popio sam tabletu za troasovno spavanje i smesta utonuo u
san bez snova. Kada sam se probudio, pokraj mene je stajala jedna
prilika: Pamtitelj Olmein.
Izgledala je znatno oronulija i starija nego sino. Bila je odevena u
jednostavnu tuniku tamne boje i na sebi nije imala nikakve ukrase. Crte
lica bile su joj krute. Prikrio sam iznenaenost to je ovde vidim,
uspravio se i promrmljao neto u znak izvinjenja to nisam odmah
primetio da je ula.
"Sve je u redu", ree ona blago. "Da li sam te probudila?"
"Spavao sam taman koliko je potrebno."
"A ja nisam oka sklopila. Ali kasnije e biti vremena za poinak.
Mislim da jedno drugome dugujemo objanjenja, Tomise."
"Da", uzvratih, nesigurno se pridiui. "Da li vam je sada dobro?
Video sam vas ranije i izgledali ste mi kao u punom transu."
"Dali su mi neke lekove", ree ona.
"Ispriajte mi sve to znate o minuloj noi."
Oi joj se za trenutak zaklopie. "Bio si tamo kada nas je Elegro
zatekao i kada ga je Princ izbacio. Nekoliko asova kasnije, Elegro se
vratio. Sa njim je bio Prokurator Perisa i jo nekoliko osvajaa.
Elegrovo lice zrailo je vedrim raspoloenjem. Prokurator je izvadio
jednu kocku i naloio Princu da stavi ruku na nju. Princ se u prvi mah

usprotivio, ali Manrule Sedam konano ga je nagnao na poslunost.

Kada je dodirnuo kocku, Prokurator i Elegro su izili, ostavivi mene i
Princa same i bez ikakvog objanjenja. Pred vratima su postavljene
strae kako bi se Princu spreio izlazak. Nedugo potom, Prokurator i
Elegro su se vratili. Elegro je sada izgledao pometen i zbunjen, ali je
zato Prokurator bio veoma zadovoljan. U naoj sobi Prokurator je
proglasio amnestiju za biveg Princa od Rouma i izdao nareenje da
niko ne sme da mu naudi. Posle toga su svi osvajai otili."
"Nastavite."
Olmein je poela da govori kao Somnambulist. "Elegro izgleda da
nije shvatio ta se dogodilo. Stao je da vie kako je poinjena izdaja i
kako je on obmanut. Usledio je muan prizor. Elegro je poeo da se
ponaa na enski nain u svom besu, dok je Princ zauzeo osoran i
prezriv stav; obojica su jedan drugome naredila da iziu iz sobe. Svaa
je postala tako estoka da je i sama zastirka poela da umire. Latice su
otpadale, a ustaca su se nemono otvarala. Klimaks je usledio brzo.
Elegro je zgrabio oruje i zapretio da e ga upotrebiti ako Princ smesta
ne izie. Princ je pogreno procenio stepen Elegrove rasrenosti,
verovao je da samo blefira i krenuo prema njemu kao da eli da ga
izbaci. Ali Elegro se nije alio: preklao je Princa. Trenutak kasnije,
zgrabila sam jednu strelicu sa police gde smo drali artefakta i hitnula je
Elegrou u vrat. Vrh strelice bio je premazan otrovom, tako da je umro
istog trenutka. Zatim sam pozvala ostale i vie se niega ne seam."
"udna no", rekoh.
"Veoma udna. Reci mi neto, Tomise: zbog ega je Prokurator
doao i zato Princ nije bio odveden u zatvor?"
"Prokurator je doao zato to sam ga ja to zamolio", uzvratih, "po
nareenju vaeg pokojnog supruga. Prokurator nije uhapsio Princa zato
to je Prineva sloboda bila otkupljena."
"Po koju cenu?"
"Po cenu stida jednog oveka", rekoh.
"Govori u zagonetkama."
"Istina bi me obeastila. Molim vas da me ne nagonite na to."
"Kancelar je neto govorio o jednom dokumentu koji je Prokurator
uzeo..."
"S tim je u vezi", priznadoh; Olmein je na to samo pogledala u pod i
nije me vie ispitivala.
Konano, ja rekoh: "Vi ste, dakle, ubica. Kakva e vas kazna snai?"
"Zloin je poinjen u uzbuenju i strahu", uzvrati ona. "Civilna
vlada nee me progoniti zbog toga; prognana sam, meutim, iz esnafa

zbog preljube i ina nasilja."

"ao mi je zbog toga."
"Takoe mi je naloeno da poem u Hodoae u Jorslem, kako bih
tamo oistila duu. Moram da krenem jo danas, inae e esnaf
raspolagati mojim ivotom."
"Ja sam takoe prognan", rekoh joj. "I ja u poi u Jorslem, ali po
vlastitom izboru."
"Moemo li da putujemo zajedno?"
Oklevanje me je izdalo. Putovao sam ovamo sa slepim Princom;
gotovo da uopte nisam mario da se otisnem na novi put sa enom koja
je bez esnafa i koja ima ljudski ivot na dui. Moda je kucnuo as da
putujem sam. Somnambulisti su, meutim, kazali da u imati saputnika.
Olmein ree mirnim glasom: "Ne izgleda ba oduevljen. Moda
bih mogla da ti povratim raspoloenje." Ona razgrnu tuniku. Ispod
snenih bregova njenih dojki ja ugledah jednu sivu vreu. Nije me
kuala svojim telom, ve dragocenostima. "Ovde se nalazi", ree ona,
"sve to je Princ od Rouma nosio u svojoj butini. Pokazivao mi je to
blago i ja sam mu ga izvadila iz tela dok je leao mrtav u mojoj sobi. Tu
su i neke moje stvari. Nisam ja bez sredstava. Putovaemo prilino
ugodno. Slae li se?"
"Teko mogu da odbijem."
"Dobro, budi spreman kroz dva asa."
"Spreman sam odmah", rekoh.
"Onda me saekaj."
Izila je i ostavila me samog. Vratila se kroz skoro dva asa, sa
maskom i odorom Hodoasnika na sebi. Preko ruke je nosila jo jedan
komplet hodoasnike opreme koji je donela za mene. Da: sada sam bio
bez esnafa, a u tom svojstvu nije bilo osobito bezbedno putovati. Ii u,
dakle, kao Hodoasnik u Jorslem. Obukoh neobinu opremu, a zatim
pokupismo stvari.
"Prijavila sam nas u esnaf Hodoasnika", ree mi ona kada smo izili
iz Dvorane Pamtitelja. "Zvanino smo registrovani. Neto kasnije
dobiemo zvezdane kamenove. Kako ti se ini maska, T0mise?"
"Udobna je."
"Tako i treba."
Put iz Perisa vodio nas je preko velikog trga ispred sive, drevne,
svete zgrade stare vere. Tu se sakupila masa sveta; primetio sam
osvajae usred grupe. Prosjaci su zadovoljno tumarali meu okupljenim
ljudima. Na nas nisu obraali panju, zato to niko ne prosi od
Hodoasnika; ja, meutim, zaustavih jednog lupea roavog lica i

rekoh: "Kakva se ceremonija odvija ovde?"

"Sahrana Princa od Rouma", uzvrati on. "Po nareenju Prokuratora.
Dravna sahrana uz svu prigodnu pompu. Napravili su pravu
svetkovinu od svega toga."
"Ali zato se odrava u Perisu?" upitah. "Kako je Princ umro?"
"Sluaj, prijako. Kako bi bilo da se raspita kod nekog drugog?
Mene eka posao."
On mi se otre i umea se u masu sveta.
"Da li da prisustvujemo sahrani?" upita Olmein.
"Boljene."
"Kako eli."
Krenuli smo prema masivnom, kamenom mostu koji je opkoraivao
Sinu. Iza nas, blesnuo je jarki, plavi sjaj u asu kada je potpaljena
lomaa ispod mrtvog Princa. Taj oganj obasjavao nam je put dok smo
lagano napredovali kroz no, idui na istok prema Jorslemu.

Trei deo: PUT ZA JORSLEM

1.
Na svet bio je sada stvarno njihov. Tokom celog puta kroz Eiropu
mogao sam da se uverim da su osvajai uzeli pod svoje doslovce sve;
mi smo im pripadali takoe, kao to domae ivotinje iz tale ili
dvorita pripadaju zemljoradniku.
Oni su nicali odasvud, kao to krupan korov hvata korena posle
neobine oluje. Nastupali su sa hladnom samouveremou, stavljajui
nam do znanja glatkoom svojih pokreta da nam je Volja uskratila svoju
naklonost i poklonila je njima. Nisu bili grubi prema nama, ali su nas
ipak liavali svake vitalnosti samim prisustvom meu nama. Nae
sunce, nai meseci, nai muzeji drevnih relikvija, nae ruevine
preanjih ciklusa, nae palate, naa budunost, naa sadanjost i naa
prolost - sve je to promenilo vlasnika. Naim ivotima sada je
nedostajao smisao.
Nou nam se izrugivao sjaj zvezda. Svekolika Vaseljena postala je
svedok naeg srama.
Studeni zimski vetar kazao nam je da smo slobodu izgubili zbog
grehova koje smo poinili. Blistava vrelina leta kazala nam je da smo
ponieni zbog prekomernog ponosa.
Tumarali smo izmenjenim svetom, lieni svojih minulih 'ja'. Ja, na
primer, koji sam prebirao po zvezdama svakoga dana, sada sam izgubio
to zadovoljstvo. Na putu za Jorslem, jedinu utehu naao sam u nadi da
u kao Hodoasnik moda zasluiti spasenje i podmlaenje u tom
svetom gradu. Olmein i ja smo se svake noi molili za to obrednim
reima Hodoasnika:
"Sagledavamo Volju."
"Sagledavamo Volju."
"U svim stvarima, velikim i malim."
"U svim stvarima, velikim i malim."
"I traimo oprotaj."
"I traimo oprotaj."
"Za uinjene i budue grehe."
"Za uinjene i budue grehe."
"I molimo za razumevanje i mir."
"I molimo za razumevanje i mir."
"Tokom svih naih dana, sve dok iskupljenje ne doe."
"Tokom svih naih dana, sve dok iskupljenje ne doe."
Tako smo govorili te rei. Izriui ih, stiskali smo hladnu, izgla anu
kuglu zvezdanog kamena, ledenu poput mraznog cvea, i sjedinjavali se

sa Voljom. I tako je teklo nae putovanje za Jorslem, irom ovoga sveta

koji vie nije pripadao oveku.

2.
Stigli smo upravo do mesta gde Talija izbija na Mostozemlje kada je
Olmein prvi put iskuala na meni svoju okrutnost. Olmeinina okrutnost
bila je uroena; mogao sam u to sasvim dobro da se osvedoim u
Perisu; pa ipak, takom prvih meseci naeg zajednikog Hodoaa, dok
smo iz Perisa putovali na istok najpre preko planina, a zatim du cele
Talije do Mosta, ona je dobro krila svoju pravu narav. Pokazala ju je tek
kada smo stigli do Mostozemlja.
Povod za to bila je injenica da nas je zaustavila druina osvajaa
koji su ili na sever iz Afreke. Bilo ih je dvadesetak, visokih i sa grubim
crtama lica, ponosnih to su sada gospodari osvojene Zemlje. Putovali
su u nekom blistavom, zatvorenom vozilu, proizvedenom na njihovom
svetu, dugakom i uskom, sa niskom malih prozora i dubokim,
peanim tragom. Videli smo vozilo izdaleka kako podie za sobom
oblak praine, pribliavajui nam se.
Bilo je toplo doba godine. I samo nebo bilo je boje peska, optoeno
lelujavom koprenom toplotnog zraenja - koja se mestimino
ispoljavala u vidu tirkiznih i zlatastih pruga jarke i snane energije.
Nas podesetak stajalo je pokraj puta; za nama smo ostavili tle Talije,
a pred nama se pruao afreki kontinent. Grupa je bila prilino arolika:
nekoliko Hodoasnika ilo je, ba kao Olmein i ja, prema svetom gradu
Jorslemu, ali veina je predstavljala nasuminu meavinu obinog
sveta, mukaraca i ena koji su tumarali sa kontinenta na kontinent,
nemajui nikakav pametniji cilj. Izbrojao sam u tom drutvu pet bivih
Osmatraa, nekoliko Indeksera, jednog Straara, dvoje Komunikatora,
jednog Pisara, pa ak i izvestan broj Mutanata. Stajali smo zbijeni po
strani, prepustivi silom prilika put osvajaima.
Mostozomlje nije iroko, tako da putem nije moglo ii mnogo ljudi u
isto vreme. Pa ipak, u normalnim vremenima, saobraaj je tekao u oba
smera istovremeno. Danas smo se, meutim, bojali da nastavimo put,
zato to su osvajai bili odve blizu, tako da smo plaljivo stali u stranu
i posmatrali kako nam se zavojevai pribliavaju.
Jedan od Mutanata izdvoji se iz svog drutva i krenu prema meni. Za
svoj soj bio je nisko rasta, ali su mu zato ramena bila iroka; koa mu je
izgledala odve napeta s obzirom na to kako je bio graen; imao je
krupne oi, uokvirene zelenom bojom, dok mu se nos jedva mogao
primetiti, tako da se inilo da mu nozdrve direktno izlaze iz gornje usne.
Uprkos svemu ovome, meutim, on je odavao manje groteskan utisak
od veine Mutanata. Imao je svean izraz lica, ali i izvesnu primesu

neobine vragolastosti koja je zraila iz njega.

Obratio mi se glasom koji je bio tek neto jai od paperjastog apata.
"Misli li da e nas dugo zadrati, Hodoasnie?"
U ranijim vremenima, nije bio obiaj da se prethodno neoslovljeni
obratite jednom Hodoasniku, a pogotovo ne ako ste sluajno Mutant.
Krenje ovog obiaja nije me, meutim, pogodilo, ali se zato OImein
prezrivo okrenula na drugu stranu.
"ekaemo ovde dok nam gospadari ne dopuste da proemo", rekoh.
"Imamo li neki izbor?"
"Nikakav, prijatelju, nikakav."
Na to 'prijatelju' Olmein se ponovo narogui i prostreli pogledom
malog Mutanta. On se tada okrenu prema njoj, oigledno takoe
razljuen, jer je iznenada est uporednih pruga skerletnih pigmenata
jarko zasijalo ispod glatke koe na njegovim obrazima. Ali jedini javan
odgovor koji joj je uputio bio je utiv naklon. "Dopustite da se
predstavim", ree on. "Ja sam Bernalt, bez esnafa od roenja, iz Najruba
u Dubljoj Afraki. Ne pitam za vaa imena, Hadoasnici. Idete li za
Jorslem?"
"Da", uzvratih ja, a Olmein se ponovo okrenu, udostojivi nas svojih
lea. "A ti? Natrag u Najrub posle dugih putovanja?"
"Ne", uzvrati Bernalt. "I ja u u Jorslem."
Istog trena postao sam hladan i odbojan, a moja prvobitna
predusretljivost kojom sam reagovao na prijatan Mutantov arm
najednom iile. Ve sam imao prilike da mi saputnik bude jedan
Mutant, bez obzira na to to se njegov identitet kasnije pokazao kao
laan; i on je posedovao arm, ali mi je njemu slinih bilo dosta.
Pomalo grubo i odbojno, ja ga upitah: "Smem li da te pitam kakvog
posla jedan Mutant ima u Jorslemu?"
On je odmah razabrao iznenadnu hladnou u mom glasu i u
njegovim krupnim oima pojavi se tuga. "Dopusti da te podsetim da je i
nama doputeno da posetimo sveti grad. ak i naoj sojti. Zar se boji
da e se Mutanti ponovo doepati hrama podmlaivanja, kao to smo
uinili pre hiljadu godina, pre no to smo postali lieni esnafa?" On se
oporo nasmeja. "Nikome ne pretim, Hodoasnie. Imam neprijatno, ali
ne i opasno lice. Neka ti Volja podari ono za im traga, Hodoasnie."
On napravi kretnju koja je izraavala potovanje, a zatim se vrati grupi
svojih Mutanata.
Istog trena, Olmein se ljutito okrenu prema meni.
"Zato razgovara sa tim ivotinjskim stvorovima."
"ovek mi je uljudno priao i ponaao se sasvim pristojno. Svi smo

ovde u istom abru, Olmein, i..."

"ovek. ovek! Jednog Mutanta naziva ovekom?"
"Ali oni jesu ljudi, Olmein."
"Teko, Tomise. Gadim se takvih udovita. Sva se najeim kada mi
se nau u blizini. Kada bih samo mogla, najurila bih ih sa ovog sveta!"
"Gde ti je ona vedra popustljivost koja mora da krasi jednog
Pamtitelja?"
Osetivi podrugljivost u mom glasu, ona planu: "Nismo obavezni da
volimo Mutante, Tomise. Oni su jedno od prokletstava koja lee na
naoj planeti... parodije ljudskog oblija, neprijatelji istine i lepote.
Prezirem ih!"
Ovo nije bio ba redak stav. Ali sada nije bio as da prekorevam
Olmein zbog njene nepopustljivosti; vozilo osvajaa ve se sasvim
pribliilo. Nadao sam se da emo moi da nastavimo putovanje kada
ono bude prolo. Vozilo je, meutim, usporilo, a zatim se i zaustavilo i
iz njega izie nekoliko osvajaa. Poli su bez urbe prema nama,
mlatarajui dugakim rukama kao kakvim labavim konopcem.
"Ko je ovde voa?" upita nas jedan od njih.
Niko nije odgovorio, zato to smo meusobno nezavisno putovali.
Nekoliko trenutaka kasnije, osvaja nestrplivo nastavi: "Niko nije
voa? Nema voe? Dobro, onda me svi ujte. Put mora da ostane
slobodan. Sa suprotne strane dolazi konvoj. Vratite se u Palerm i
saekajte do sutra."
"Ali ja moram stii u Agupt do..." poe Pisar.
"Mostozemlje je zatvoreno danas", ree osvaja. "Vratite se u
Palerm."
Glas mu je bio staloen. Osvajai se nikada ne ponaaju nadmeno i
drsko. Krasi ih dranje i samouverenost ljudi sigurnih u svoj posed.
Pisar zadrhta, vilica mu se opusti i on vie ne izusti ni rei.
Nekolicina drugih koji su stajali pokraj puta izgledalo je kao da e
ipak da se usprotive naredbi. Jedan Straar se okrenu u stranu i
otpljunu. ovek koji je na obrazu drsko nosio znak rasputenog esnafa
Branitelja stisnu pesnice, s naporom obuzdavajui plimu besa. Mutanti
stadoe da se meusobno doaptavaju. Bernalt mi se gorko osmehnu i
samo slegnu ramenima.
Vratite se u Palerm? Izgubiti itav dan peaenja po ovoj vruini?
Zbog ega? Zbog ega?
Osvaja mahnu rukom, dajui nam znak da se raziemo.
Tog asa, Olmein je poela da iskaljuje svoju srdbu na meni.
Priguenim glasom, ona ree: "Objasni im, Tomise, da si pod zatitom

Prokuratora Perisa i onda e nas dvoje pustiti da proemo."

Tamne oi zasjae joj podrugljivou i prezirom.
Ramena mi se povie, kao da mi je na njih natovarila breme od deset
godina. "Zato tako govori?" upitah je.
"Vruina je. Umorna sam. Idiotski je od njih da nas sad alju natrag
u Palerm."
"Slaem se. Ali ja nita ne mogu da uinim. Zato me onda vrea?"
"Da li te je istina stvarno toliko povredila?"
"Ja nisam saradnik okupatora, Olmein."
Ona se nasmeja. "Ba si to lepo rekao! Ali ipak jesi, Tomise, jesi!
Prodao si im ona dokumenta."
"Da bih spasao Princa, tvog ljubavnika", podsetih je.
"Ipak si urovao sa osvajaima. Bez obzira na to kakve su ti pobude
bile, ta injenica ostaje."
"Prekini, Olmein."
"Je li ti to meni nareuje?"
"Olmein... "
"Poi do njih, Tomise. Prodstavi im se u pravoj svetlosti i kai im da
nas puste da proemo!"
"Kanvoj bi nas pregazio na putu. U svakom sluaju, nemam
nikakvog uticaja na osvajae. Ja nisam Prokuratorov ovek."
"Umreu pre nego da se vratim u Palerm!"
"Umri, onda", uzvratih ja umornim glasom i okrenuh joj lea.
"Izdajnie! Matora nevernika budalo! Kukavice!"
Pretvarao sam se da je ne primeujem, ali opako me je pekao plamen
njenih rei. U njima nije bilo neistine, ve samo zlobe. Ja jesam urovao
sa osvajaima, jesam izdao esnaf koji me je titio, jesam se ogreio o
kod koji je nalagao mrgodnu pasivnost kao jedini vid otpora zbog
poraza Zemlje. Sve je to bilo tano; pa ipak, nije bilo poteno od nje da
mi to prebacuje. Priznajem da se nisam prekomerno bavio uzvienim
sferama rodoljublja kada sam pogazio veru; jedino sam pokuao da
spasem oveka za koga sam bio vezan, oveka, tavie, u koga je ona
bila zaljubljena. Olmein nije postupila pravino to me je sada
optuivala za izdaju, to mi je optereivala savest, samo zbog toga to
ju je obuzeo bes izazvan taplotom i prainom na putu.
Ali ova ena je hladnokrvno ubila vlastitog supruga. Zato onda ne
bi bila zlobna u jednoj neuporedivo bezazlenijoj situaciji?
Osvajai su ostvarili svoj naum; okrenuli smo se i krenuli natrag u
Palerm, tmuran, cvrav, usnuli grad. Te veeri, kao da je htelo da nas
utei, pet Letaa, koji su u formaciji proleteli nad nama, malo je

uveselilo umalu varo; u noi bez meseca stali su da araju nobom, tri
mukarca i dve ene, avetinjski, krhki, divni. Stajao sam i posmatrao ih
vie od jednog asa, sve dok mi se nije uinilo da se dua odvojila od
mene i pohrlila put svoda nebeskog, Letaima u susret. Njihova velika,
svetlucava krila gotovo da nisu predstavljala nikakvu prepreku svetlosti
zvezda, dok su im se bleda, uglasta tela kretala u ljupkim likovima; ruke
su drali pripijene uz bokove, a noge skupljene, dok su im lea bila
blago povijena. Prizor njih petoro probudio je u meni seanje na
Avluelu, to me je ispunilo nelagodnim uvstvima.
Letai poslednji put promakoe spram zalea zvezda, a zatim
nestadoe. Ubrzo potom, na nebu se pojavie lani meseci. Otiao sam u
nae svratite i stao da se pripremam za poinak, kada se na vratima
moje sobe iznenada pojavi Olmein.
Izgledala je skrueno i pokajniki. Nosila je pljosnatu, osmougaonu
bocu punu zelenog vina; nije to bio plod talijanskih vinograda, ve
napitak uvezen sa nekog drugog sveta i sigurno preskupo plaen.
"Da li bi mi oprostio, Tomise?" upita ona. "Evo znam da voli ova
vina."
"Vie bi mi se dopalo da nije dolo do onih rei pre, ni do ovoga
vina sada", rekoh joj.
"Lako se uzbudim na ovoj vruini. ao mi je, Tomise. Kazala sam ti
puno glupih i netaktinih stvari."
Oprostio sam joj, nadajui se da e time nae potonje putovanje biti
manje nelagodno, i u to ime ispili smo gotovo sve vino; posle toga, ona
je otila do svoje oblinje sobe na poinak. Hodoasnici moraju da ive
isposnikim ivotom; nije stvar bila u tome to Olmein ne bi nikada
vodila ljubav sa jednim starim fosilom, kakav sam bio ja, ve su stroga
pravila esnafa kome smo se prikljuili spreavala da uopte doe do
izgleda za tako neto.
Dugo sam ostao budan, optereen bremenom krivice. U svom
nestrpljenju i besu, Olmeim me je pogodila u najbolnije mesto: bio sam
izdajnik oveanstva. Rvao sam se sa tom morom skoro do zore. "ta
sam uinio?" Uruio sam naim zavojevaima izvestan dokument.
"Da li su osvajai imali moralno pravo na taj dokument?"
On je govorio o sramnom tretmanu koji su oni doiveli pod naim
precima.
"Zato, onda, nije trebalo da im ga uruim?"
Zavojevaima se ne pomae ak ni onda kada su moralno nadmoni.
"Da li je mala izdaja tako ozbiljna stvar?"
Ne postoje male i velike izdaje.

"Moda bi trebalo preispitati sloenost cele stvari. Ja nisam delao iz

ljubavi prema neprijatelju, ve da bih pomogao jednom prijatelju."
Pa ipak, bila je to saradnja sa zavojevaima.
"To samoblaenje, tvrdoglavo i upomo, odie grenim ponosom."
Ali oseam da sam kriv. Ispunjava me sram zbog toga.
Na ovaj necelishodan dijalog sa samim sobom protraio sam skoro
celu no. Kada je svanuo dan, ustao sam, pogledao u nebo i pomolio se
Volji da mi pomogne da naem iskupljenje u vodama kue
padmlaivanja u Jorslemu, na kraju mog Hodoaa. Zatim sam otiao
da probudim Olmein.

3.
Mostozemlje je bilo otvoreno taga dana i mi se pridruismo mnotvu
sveta koje je prevaljivalo put od Talije do Afreke. Ovo je bio drugi put
da putujem Mostozemljem, budui da sam pre godinu dana, koja je sada
izgledala kao daleka prolost, preao iz suprotnog smera, idui iz
Agupta za Roum.
Postoje dva glavna puta kojima Hodoasnici putuju iz Eirope u
Jorslem. Severna trasa vodi kroz Tamne Zemlje istono od Talije, zatim
sedanje na feribot u Stanbulu i nastavak puta zapadnom obalom
aisiskog kontinenta do Jorslema. Da sam bio sam, ja bih jamano
izabrao tu marrutu, budui da od svih velikih svetskih gradova jo
jedino nisam posetio Stanbul. Ali Olmein je boravila tamo da bi vrila
neka istraivanja u vreme kada je jo bila Pamtitelj i njoj se taj grad nije
dopadao; to je bio razlog to smo krenuli junom trasom - preko
Mostozemlja u Afreku, a zatim du obale velikog Medit Jezera, kroz
Agupt i rubove Arban Pustinje do Jorslema.
Pravi Hodoasnik putuje iskljuivo peice. Olmein se, meutim, nije
mnogo obazirala na ovo pravilo, tako da smo, premda smo i prilino
peaili, koristili svaku priliku da se malo povezemo. Ona se nimalo
nije ustezala niti stidela prilikom obezbeivanja prevoza. Ve drugog
dana naeg putovanja uspela je da nam pronae mesta kod jednog
bogatog Trgovca koji je iao u pravcu obale; ovek je oigledno poao
na put sa namerom da ni sa kim ne deli svoje raskono vozilo, ali ipak
nije mogao da odoli senzualnosti Olmeininog dubokog, melodinog
glasa, iako je on dopirao iza aseksualne maske jednog Hodoasnika.
Trgovci su ljudi koji imaju stila prilikom putovanja. Kad bi se sudilo
samo po njima, nikad se ne bi zakljuilo da je dolo do osvajanja
Zemlje, pa ak ni do duge dekadencije tokom mnogih stolea Treeg
Ciklusa. Njegova samohodna, povrinska kola dostizala su
etvorostruku duinu oveka i bila dovoljno prostrana da potorici ljudi
obezbede udobno putovanje; osim toga, ona su podjednako dobro kao i
materica titila od spoljnjeg sveta one koji su se vozili. Napolje se nije
moglo direktno videti, ve samo posredstvom niza ekrana koji su
prenosili komandnim ureajima spoljne prilike. Temperatura nikada
nije varirala izvan izabrane norme. Iz naroitih slavina tekli su likeri i
estoka pia; tableta hrane bilo je u izobilju; dueci pod vazdunim
pritiskom obezbeivali su putnike od nezgoda izazvanih neravninama
na putu. to se rasvete tie, ona se stvarala putem ropskog svetla, iju je
snagu Trgovac podeavao po svom nahoenju. Pored glavnog dueka

nalazio se jedan lem za prenos misli, ali ja nisam uspeo da razaberem

da li Trgovac dri negde u unutranjosti kola privatan mozak samo za
linu upotrebu ili mu na raspolaganju stoji nekakva beina veza sa
rezervoarima seanja u gradovima kroz koje smo prolazili.
Bio je to gizdav i krupan ovek, koji je oigledno uivao u svom
telu. Tamnomaslinasta koa, gust pokrov crne kose, dobro zaglaene
uljem, tamne, podozrive oi - sve je to govorilo da je posredi osoba koja
dri do svog imunog statusa i kontrole u jednom nesigurnom svetu.
Bavio se, kako smo saznali, trgovinom hrane sa drugim svetovima;
trampio je nae uboge poljoprivridne proizvode za delikatese itelja
dalekih zvezda. Sada je iao u Marsaj da bi ispitao tovar halucinogenih
insekata koji tek to su prispeli sa jedne od planeta Pojasa.
"Dopadaju vam se kola?" upita on, primetivi nae zaprepaenje.
Olmein, kojoj rasko takoe nije bila strana, zagledala se u debelu zidnu
oplatu od brokata optoenog dijamantima, sa izrazom zapanjenosti na
licu. "Pripadala su Kontu od Perisa"; nastavi on. "Da, ba tako: Kontu
od Perisa. Pretvorili su njegov dvorac u muzej, znate."
"Znam", uzvrati Olmein blago.
"Ovo su bila njegova kola. Trebalo je da i ona budu smetena u
muzej, ali uspeo sam da ih otkupim od jednog lakomog osvajaa. Niste
znali da i meu njima ima lupea, a?" Trgovev gromki smeh nagnao je
osetljivu oplatu unutranjih zidova kola da prezrivo ustukne. "Ovaj je
bio Prokuratorov momak. Oh, da, i takvi se nalaze meu njima. Bio mi
je potreban neki pomodni koren koji raste na jednoj od planeta Riba da
mu pojaa i istakne mukost, znate, a saznao je da ja kontroliem
sveukupne zalihe ovde, i tako smo doii u priliku da izvrimo malu
nagodbu. Razume se, morao sam da dam da mi se kola malo adaptiraju.
Kont je drao etiri ukopljenika na prednjem delu i pokretao motor
pomou energije njihovog metabolizma, razumete, neto u vezi sa
termalnim diferencijalima. To je sasvim zgodan nain za vonju kola
ako ste Kont, ali tako se troi premnogo ukopljenika godinje i ja sam
doao do zakljuka da bih, ukoliko bih pokuao neto slino, prekoraio
vlastiti status. Verovatno je da bih zbog toga imao problema sa
osvajaima. I tako sam skinuo blok preanjeg motora i zamenio ga
standardnim automobilskim motorom za teku vuu... to je bio stvarno
pipav posao... i evo nas sad u novim kolima. Imate sree to ste unutra.
To je samo zbog toga to ste Hodoasnici. Ja nemam obiaj da primam
usputne putnike, zato to ih po pravilu obuzme zavist, a zavidljivi ljudi
umeju da budu opasni prema oveku koji je uspeo u ivotu. No, Volja
mi je ipak dovela vas dvoje. Idete za Jorslem, a?"

"Da", uzvrati Olmein.

"I ja u, ali ne jo! Hvala lepa, ali ne jo!" On se potapa po struku.
"Zasigurno u otii tamo kada bude kucnuo as da se podmladim, ali do
tada je jo daleko, tako mi Volje! Jeste li vas dvoje dugo Hodoasnici?"
"Nismo", uzvrati Olmein.
"Mnogo sveta je prelo u Hodoasnike posle osvajanja,
pretpostavljam. Ja ih ne krivim zbog toga. Svako se na svoj nain
prilagoava novim vremenima. Kaite mi, jesu li to oni kamenii koje
svi Hadoasnici nose?"
"Jesu", ree Olmein.
"Da li biste imali neto protiv ako malo pogledam jedan? Te
stvarice su me oduvek oaravale. Bio je neki trgovac sa jednog od
svetova Tamne Zvezde... malo, mravo kopile sa koom slinom
blatnjavom katranu... koji mi je ponudio deset kvintala tih kamiaka.
Tvrdio je da su pravi, da omoguuju istinsko optenje sa Voljom, ba
kako to tvrde Hodoasnici. Ali odbio sam ga zato to nisam hteo da
teram egu s Voljom. Neke stvari se ne rade, ak ni zbog unosne zarade.
Ali posle mi je bilo ao to nisam uzeo bar jedan za uspomenu. Nikada
nisam ni dotakao te stvarice." On isprui ruku prema Olmein. "Smem
li?"
"Ne smemo dopustiti drugima da diraju na zvezdani kamen", rekoh.
"Neu nikome rei da sam to uinio!"
"Zabranjeno je."
"Sluajte, ovde smo sigurni... ovo je najbezbednije mesto na svetu
i... "
"Molim vas. To to traite je nemogue."
Lice mu se smrklo i ja za trenutak pomislih da e zaustaviti kola i
izbaciti nas napolje, to me uopte ne bi raalostilo. Zavukoh ruku u
kesu i dodirnuh hladnu kuglu zvezdanog kamena koju sam dobio
prilikom polaska na Hodoae. Spoj sa tajanstvenom tvari izazvao je u
meni blagu rezonancu transa optenja i ja zadrhtah od zadovoljstva. On
ga ne sme imati, zakleh se tog trenutka. Ali kriza je prola bez
incidenta. Ispitavi nas i naiavi na otpor, Trgovac je zakljuio da e
najbolje biti ako dalje ne sili stvar.
Nastavili smo put prema Marsaju.
On nije bio prijatan ovek, ali je posedovao izvestan arm i njegove
rei su nas retko vreale. No, Olmein, koja je uostalom bila izbirljiva
ena i koja je dobar deo dosadanjeg ivota provela u luksuznoj
izdvojenosti Dvorane Pamtitelja, tee je mogla da ga podnese nego ja;
otricu moje nepopustljivosti potpuno je otupeo ivotni vek proveden u

lutanjima. Pa ipak, Trgovac je ak i Olmeini izgledao zabavan kada je

neumorno priao o svom imetku i uticaju, o enama koje jedva ekaju
da im on doe na mnogim svetovima, kada je nabrojao svoje kue,
svoje trofeje i upravnike esnafa koji su traili njegov savet, kada se
diio prijateljstvom sa preanjim Gospodarima i Vladarima. Gotovo je
iskljuivo govorio o sebi, a retko o nama, na emu smo mu bili
zahvalni; jednom nas je, na primer, upitao kako to da jedan Hadoasnik
i jedna Hadoasnica putuju zajedno, nagovetavajui da smo jamano
ljubavnici; priznali smo da je ta kombinacija pomalo mimo pravila, a
onda brzo preli na neku drugu temu; mislim da je on ostao u uverenju
o naoj nemoralnosti. No, ta zlurada nagaanja nisu me nimalo dirala, a
verujem ni Olmein. Imali smo na savesti dalko ozbiljnije krivice.
ivot naih Trgovaca izgledao je zavidno neporemeen padom nae
planete: bili su podjednako bogati kao i ranije, podjednako su se
lagodno oseali i raspolagali istom slobodom kretanja. Ali ak i na
ljubazni domain nije bio poteen glavobolje zbog prisustva osvajaa,
to smo utvrdili jedne noi nedaleko od Marsaja, kada smo bili
zaustavljeni na jednoj kontrolnoj stanici pokraj puta.
pijunski skaneri primetili su da dolazimo, uputili odgovarajui
signal mainama za preu i sa jednog na drugi kraj druma munjevito se
isprela zlatna pauina. Senzori u kolima su je registrovali i odmah
izvrili zaustavljanje vozila. Na ekranima se pojavilo desetak bledolikih
ljudskih prilika, koje su napolju stajale u grupi.
"Banditi?" upita Olmein.
"Jo gore", ree Trgovac. "Izdajnici." On se namrgodi i okrenu se
prema kamunikatoru. "ta je bilo?" upita.
"Inspekcija. Izidite."
"Po ijem nalogu?"
"Prokuratora Marsaja", usledio je odgovor.
Bio je to muan prizor: ljudska bia u ulozi saobraajnih agenata
vanzemaljaca. Bilo je, meutim, neizbeno da ponemo da stupamo u
njihovu civilnu slubu, zato to je vladala nestaica posla, naroito za
one koji su radili u odbrambenim esnafima. Trgovac je pristupio
sloenom postupku otvaranja kola. Na licu mu se oitavao bes, ali
nalazio se u stupici, budui da nikako nije mogao da proe kroz
postavljenu mreu. "Naoruam sam", proaputa on. "Ostanite unutra i
ne bojte se nita."
Iziao je napolje i zapodeo dug razgovor sa saobraajnim agentima,
koji mi uopte nismo mogli da ujemo. Kanano, nekakav orsokak u
koji se zapalo naloio je potrebu za intervencijom viih vlasti; iznenada

su se pojavila tri osvajaa, naloila svojim iznajmljenim saradnicima da

se udalje i okruila Trgovca. Njegovo dranje namah se izmenilo; lice
mu je postalo uljano i ljigavo, ruke su mu se urno pokretale, pravei
reite gestove, oi su poele da mu cakle. Poveo je trojicu ispitivaa
prema kolima, otvorio ih i pokazao im dvoje putnika unutra, odnosno
nas. Osvajae je doveo u nodoumicu prizor Hodoasnika u takvoj
raskoi, ali nam nisu naloili da iziemo napolje. Posle dodatnog
kratkog objanjavanja, Trgovac nam se pridruio i zatvorio iznutra kola;
mrea je bila skinuta i mi smo nastavili put za Marsaj.
Dok smo dobijali na brzini, on je najpre mrmljao neke psovke i
kletve, a zatim je rekao: "Znate li kako bih ja postupio sa onim
dugorukim gadovima? Sve to nam je potrebno to je koordinirani plan.
No dugih noeva: po deset Zemljana preuzima odgovornost da svri
stvar sa jednim osvajaem. Tako bismo im doli glave svima."
"Zato jo niko nije organizovao takav pokret?" upitah ja.
"To je posao Branitelja, a polovina njih je mrtva, dok se druga
polovina nalazi na platnom spisku onih. Nije na meni da organizujem
pokret otpora. Ali, u svakom sluaju, stvari tako treba urediti. Gerila pre
svega: priunjate im se iza lea i krk! No meu rebra. Munjevito.
Dobri, stari metodi iz Prvog Ciklusa; njihova vrednost do danas nije
opala."
"Posle toga bi dolo jo vie osvajaa", ree Olmein mrzovoljnim
glasom.
"I s njima treba svriti na isti nain!"
"Ali oni bi uzvratili istom merom. Unitili bi ceo svet", ree ona.
"Osvajai se prave da su civilizovani, civilizovaniji od nas", uzvrati
Trgovac. "Takav varvarski postupak izneo bi ih na rav glas pred
milionima svetova. Ne, ne bi se oni usudili da uzvrate istom merom.
Osim toga, oni su se ve umorili i od ovog osvajanja i teko da jo
jednom mogu dopustiti sebi da pretrpe velike gubitke. Nee im preostati
nita drugo do da se povuku, a onda bismo mi ponovo bili slobodni."
"Povukli bi se, iako nas nisu nagnali da okajemo grehe predaka?"
upitah ja.
"ta ree, stare? ta ree?"
"Nije vano."
"Nadam se da nijedno od vas dvoje ne bi prelo na njihovu stranu
ako bismo se odluili da ih napadnemo?"
Ja rekoh: "U preanjem ivotu bio sam Osmatra koji se potpuno
posvetio zatiti ove planete od njih. Nita vie ne volim nae gospodare
od vas, niti manje udim da oni odu. Ali va plan nije samo

nepraktian: on je takoe moralno bezvredan. Otpor koji bi doveo do

krvoprolia doao bi u sukob sa sudbinom koju nam je Volja namenila.
Slobodu moramo da steknemo na otmeniji nain. Ovo prokletstvo nije
palo na nas samo da bismo doli u priliku da malo vebamo klanje i
ubijanje."
On me prezrivo pogleda, a onda frknu. "Nisam smeo izgubiti iz vida
da razgovaram sa Hodoasnicima. U redu. Zaboravite sve to je reeno.
U svakom sluaju, samo sam se alio. Ko zna, moda se vama dopada
upravo ovakav svet."
"Meni se ne dopada", uzvratih ja.
On skrenu pogled prema Olmein. Uinio sam isto, gotovo oekujui
da e ona saoptiti Trgovcu kako sam ja ve uluio priliku da saraujem
sa osvajaima. No, sreom, Olmein se uopte nije izjasnila u tom smislu
i taj stav je zadrala narednih nekoliko meseci, sve do onog nesrenog
dana kod Mostozemlja kada me je, obuzeta nestrpljenjem, zajedljivo
stala da pecka zbog poinjene greke.
Ostavili smo naeg dobroinitelja u Marsaju, proveli no u
hadoasnikom svratitu i narednog jutra nastavili put peice du obale.
I tako smo putovali, Olmein i ja, ljupkim predelima punim osvajaa; as
smo peaili, as smo se vozili nekim seljakim kolima, a jednom smo
ak bili gosti nekih osvajaa-turista. U irokom luku obili smo Roum
kada smo se obreli u sredinjoj Taliji i skrenuli na jug. Konano smo
stigli do Mostozemlja, gde nas je ekala ve pomenuta neprijatnost i
gde su se nai odnosi delimino ohladili da bi nam narednog dana bilo
dozvoljeno da nastavimo put uskim mostobranom peanog tla koje
spaja jezerom odeljene kontinente. Posle toga, najzad smo se obreli u
Afreki.

4.
Prve noi nakon prelaska na drugu stranu, posle dugog i pranjavog
prelaska, nabasali smo na jednu ubogu krmu nedaleko od obale jezera.
Bila je to etvrtasta, okreena, kamena zgrada, praktino bez prozora i
sa hladnim unutranjim dvoritem. Pretean deo klijentele bili su
Hodoasnici, ali primetio sam i pripadnike drugih esnafa, uglavnom
Prodavce i Prevoznike. U jednoj prostoriji blizu jednog od etiri ugla
zgrade sreli smo nekog Pamtitelja, od koga se Olmein odmah udaljila,
iako ga nije poznavala; nije, naprosto, elela da je bilo ta podsea na
preanji esnaf.
Meu onima koji su na istom mestu potraili svratite bio je i Mutant
Bernalt. Saglasno sa novim zakonima koje su doneli osvajai, Mutanti
su stekli pravo da odsedaju u javnim krmama, a ne vie samo u onima
rezervisanim iskljuivo za njihovu sojtu; pa ipak, izgledalo je pomalo
neobino videti ga ovde. Sreli smo se u hodniku. Bernalt mi je uputio
neodluan smeak, kao da je ponovo hteo da mi se obrati, ali onda je
tog prijateljskog gesta nestalo sa njegovih usana, a oi su mu izgubile
sjaj. Kao da je u magnovenju shvatio da ja nisam spreman da prihvatim
njegovo prijateljstvo. Ili se moda prisetio da pravila esnafa nalau
Hodoasnicima da se odve ne meaju sa spodobama bez esnafa. Ova
pravila jo su bila na snazi.
Olmein i ja obedovali smo za veeru neku masnu supu i kuvano
meso. Posle toga, otpratio sam je do sobe i taman zaustio da joj poelim
laku no, kada mi ona ree: "ekaj. Zajedno emo optiti sa Voljom."
"Ali videli su me kako polazim sa tobom u sobu", pobunih se ja.
"Poee ogovaranja ako se due zadrim."
"Onda emo poi u tvoju sobu!"
Olmein baci pogled prema holu. Sve je bilo isto: ona me uhvati za
zglob i mi pohitasmo prema mojoj sobi, sa druge strane. Zatvorivi i
zakljuavi iskrivljena vrata, ona ree: "Daj zvezdani kamen!"
Izvadio sam kamen iz skrovita gde sam ga drao u naborima odore,
na ta ona takoe uze svoj i nae se ruke obavie oko njih.
Tokom ovog Hodoaa naao sam u zvezdanom kamenu veliku
utehu. Mnogo vremena je prolo od kada sam poslednji put uao u
Osmatraki trans, ali jo se nisam sasvim oporavio od naglog prekidanja
sa starim navikama; zvezdani kamen predstavljao je u tom smislu
svojevrsnu zamenu za uzvienu ekstazu koju sam doivljavao prilikom
Osmatranja.
Zvezdano kamenje poticalo je sa jednog od spoljnih svetova... ali

vam ne mogu tano rei sa koga... i mogao se dobiti jedino pristupom u

ovaj esnaf. Sam kamen je odreivao da li kandidat moe da postane
Hodoasnik, zato to bi progoreo ruku svakome koga bi smatrao
nedostojnim da nosi ovu odoru. Kau da je svako, bez izuzetka, ko je
eleo da pristupi esnafu Hodoasnika, iskusio veliku nelagodnost kada
mu je kamen bio prvi put ponuen.
"Kada su ti ga dali", upita Olmein, "da li si bio zabrinut?"
"Razume se."
"Ja takoe."
ekali smo da nas obuzme uticaj kamenova. Ja sam svoj vrsto
stezao. Taman, blistav, glai od stakla, presijavao mi se u aci poput
komadia leda i ja osetih kako me polako preplavljuje mo Volje.
Najpre sam iskusio pojaanu percepciju svega onoga to me je
okruivalo. Svaka pukotinica u zidovima ove prastare krme poela je
da mi izgleda kao prava provalija. Blag um vetra koji je dopirao spolja
prerastao je u urnebesno zavijanje. U priguenom sjaju sobne svetiljke
uspeo sam da razaberem boje koje su stajale sa one strane spektra.
Svojstvo iskustva koje je pruao zvezdani kamen bilo je potpuno
razliito od onog to se sticalo posredstvom instrumenata za
Osmatranje. I u ovom sluaju je, dodue, dolazilo do prerastanja granica
vlastitog bia. U punom stanju Osmatrakog zanosa postajao sam
sposoban da se odvojim od svog ovozemnog identiteta i da se vinem
beskonanom brzinom kroz beskrajna prostranstva, registrujui pri tom
svaku sitnicu oko sebe; bilo je to najvee priblienje boanskom statusu
do koga je jedan ovek mogao doi. Zvezdani kamen nije obezbeivao
nijedan visoko specifian podatak koji se sticao putem Osmatrakog
transa. Pod njegovim punim dejstvom nita nisam mogao da vidim, niti
sam bio kadar da razaberem bilo ta oko sebe. Jedino sam znao da sam
od trenutka kada sam se prepustio uticaju zvezdanog kamena, postao
okruen neim znatno veim od sebe, neim to me je dovodilo u
neposrednu vezu sa samim ustrojstvom Vaseljene.
To se zvalo optenje sa Voljom.
Kao iz velike daljine, zauo sam kako mi Olmein kae: "Veruje li u
ono to neki ljudi kau o ovim kamenovima? Da, u stvari, ovde nije
posredi nikakvo mistino optenje, ve najobinija elaktrina obmana?"
"Nemam nikakvu teoriju o tome", uzvratih. "Manje me zanimaju
uzroci nego posledice."
"Skeptici kau da su zvezdani kamenovi samo obine naprave za
pojaivanje koji hvataju, a zatim vraaju ovekove modane talase
natrag u njegov um; zastraujui okeanski entitet sa kojim se stupa u

vezu, tvrde ti podrugljivci, naprosto su gromovito reciklirajue

oscilacije jednog jedinog, optonog, elektrinog impulsa proisteklog
ispod pokrova Hodoasnikove lobanje. Moda."
Olmein isprui aku u kojoj je drala kamen i ree: "Dok si bio meu
Pamtiteljima, Tomise, da li si se bavio prouavanjem istorije stare
religije? Od osvita vremena, ovek je teio za spajanjem sa
beskonanou. Mnoge religije... ne sve... podsticale su nadu u jedan
ovakav boanski spoj."
"A postojale su i droge", promrmljah ja. "Izvesne droge, da,
omiljene zbog svoje sposobnosti da u onome ko ih uzima izazovu
trenutnu senzaciju jedinstva sa Vaseljenom. Zvezdani kamenovi,
Tomise, predstavljaju poslednje u dugom nizu sredstava za
prevazilaenje najveeg od svih ljudskih prokletstava: naime,
ogranienosti na vlastitu duu u pojedinanom telu. Naa uasna
izolovanost od nas samih, kao i od Volje, breme je koje veina
kosmikih rasa ne bi bila kadra da podnese. Izgleda da je u tom pogledu
oveanstvo j edinstveno."
Glas joj je postao paperjast i neodreen. Rekla je jo mnogo stvari,
govorei mi na osnovu mudrosti koju je stekla meu Pamtiteljima, ali
mi je smisao svega toga izmicao; uvek sam bre uspevao da stupim u
optenje od nje, zbog iskustva steenog kao Osmatra, tako da obino
njene poslednje rei nisu ni dospevale do mene.
Te noi, ba kao i ostalih, stisnuo sam kamen, iskusio mrzlost,
zaklopio oi i zauo udaljeni odjek nekog monog gonga,
zapljuskivanje talasa po nekoj nepoznatoj obali, apat vetra u nekoj
stranoj umi. Osetio sam prizivanje. Prepustio sam se. Uao sam u
stanje optenja i predao se potpuno Volji.
Pohrlio sam kroz slojeve vlastitog ivota, kroz mladost i zrelo doba,
kroz lutanja, kraz stare ljubavi, kroz nemire, radosti, nelagodne pozne
godine: izdaje, nedovoljnosti, tuge, nesavrenstva.
Oslobodio sam se od samoga sebe. Izgubio sam vlastito bie. Spojio
sam se. Postao sam jedno sa hiljadama Hodoasnika, ne samo sa
oblinjom Olmein, ve i sa svima ostalima, bilo da su se u ovom asu
verali po planinama Hinda, gazili po pesku Arba, hitali prema dalekim
odreditima u Aisi, Palau i Straliji, ili u Jorslem... ili putem koji se u
nekim sluajevima okonavao posle nekoliko meseci, u drugim nakon
vie godina, a u treim nikada. Sa svima njima delio sam ovaj trenutak
uranjanja u Volju. U jezgru tame ugledao sam dubok purpurni sjaj na
obzorju... ija se jaina poveavala sve dok se nije pretvorio u
sveobuhvatni crveni blesak. Uao sam u njega, iako nedostojan, neist,

uhvaen u zamku tela, prihvatajui u potpunosti ponueno optenje i

elei nikakvo drugo stanje vlastitog bia do ovo razdvajanje
samoga sebe.
Bio sam proien.
Probudio sam se sam.

5.
Dobro sam poznavao Afreku. Jo kao mladi, proveo sam mnogo
godina u tamnom srcu kontinenta. Nemir me je konano nagnao da
krenem odatle i ja sam se otisnuo na put prema Aguptu, gde su najbolje
na svetu bile ouvane drevne relikvije iz doba Prvog Ciklusa. U to
vreme me, meutim, starina nije osobito zanimala. Vrio sam
Osmatranje i iao iz mesta u mesto, budui da Osmatra ne mora da ima
stacionirani poloaj; sluaj me je doveo u vezu sa Avluelom ba kada
sam se spremao da se ponovo otisnem na lutanja i tako sam poao iz
Agupta za Roum, a odatle za Peris.
Sada sam se vratio natrag sa Olmein. Poglavito smo se drali obale,
izbegavajui peane pustinje dublje u kopnu. Kao Hodoasnici, bili
smo poteeni veine opasnosti koje mogu da se doive na putovanju:
nikada nismo ostali gladni, niti bez sklonita, ak ni u mestima gde nisu
postojala svratita naeg esnafa, i svi su prema nama ispoljavali
potovanje. Olmeinina velika lepota mogla je da joj stvori neprilike,
budui da je putovala bez pratnje, odnosno samo u drutvu jednog
oronulog starca, ali iza maske i odore Hodoasnika bila je bezbedna.
Retko smo skidali maske i to nikada u prisustvu drugih.
Nisam imao nikakve iluzije o tome koliko sam vaan Olmeini. Za
nju sam predstavljao naprosto deo putne opreme... nekoga ko e joj se
nai pri ruci prilikom optenja i obreda, ko e joj obezbediti smetaj, ko
e joj dugo putovanje uiniti lakim i snoljivijim. Ta uloga mi je
odgovarala. Znao sam da je ona opasna ena, puna neobinih efova i
nepredvidljivih kaprica. Nisam eleo nikakve sukobe sa njom.
Nedostajala joj je hodoasnika istota. Iako je prola test zvezdanog
kamena, ipak nije trijumfovala - to Hodoasnici moraju - nad vlastitim
telom. Povremeno bi se potajno iskradala i odsustvovala pola noi ili
due; zamiljao sam je tada kako na nekom travnjaku dahe: i uzdie u
naruju nekog Sluge. To su bile potpuno njene stvari; nikada je nita
nisam pitao o tim izlascima kada bi se vratila.
I u svratitima gde smo se zaustavljali nije vodila rauna o svom
dobrom glasu. Nikada nismo delili sobu, zato to to vlasnik
hodoasnikog svratita ne bi dozvolio, ali smo obino dobijali susedne
prostorije i ona me je zvala u svoju ili bi dolazila u moju kad god bi
osetila potrebu za tim. Neretko se dogaalo da je bila neodevena; seam
se grotesknog prizora jedne noi u Aguptu kada sam je zatekao samo sa
maskom na sebi: bletava belina njenog tela stajala je u oprenosti sa
bronzanim sjajem reetkaste maske koja joj je skrivala lice. Samo joj se

jednom uinilo da bih ja mogao biti dovoljno mlad da mi se javi elja.

Bacila je pogled na moje smeurano, oronulo telo i rekla: "Pitam se
kako e izgledati kada se podmladi u Jorslemu? Pokuavam da te
zamislim kao mladog, Tomise. Da li e mi onda pruiti zadovoljstvo?"
"Pruao sam zadovoljstvo u svoje vreme", rekoh neiskreno.
Olmeini se nije dopalo toplo i suvo vreme u Aguptu. Poglavito smo
putovali nou, a danju odsedali u svratitima. Na drumovima je uvek
bilo puno sveta. Navala Hodoasnika u pravcu Jorslema bila je izuzetno
velika, kako je izgledalo. Olmein i ja smo razmiljali o tome koliko e
nam vremena biti potrebno da pod ovakvim okolnostima dospemo do
voda podmlaivanja.
"Nisi se ranije podmlaivao?" upita me ona.
"Nisam."
"Nisam ni ja. Kau da se ne udovoljava svima koji se prijave."
"Podmlaivanje je povlastica, a ne pravo", rekoh. "Mnogi su
odbijeni."
"Takoe sam ula", ree Olmein, "da meu onima koji steknu
povlasticu da uu u vode podmlaivanja ima i takvih kod kojih uspeh
nije zajemen."
"Malo znam o tome."
"Neki ostare umesto da se podmlade. Neki se podmlade prebrzo,
tako da nestanu. Postoje odreene opasnosti."
"Zar se boji da preuzme rizik?"
Ona se nasmeja. "Samo bi budala oklevala."
"Tebi jo nije neophodno podmlaivanje", primetih. "Upuena si u
Jorslem za dobrobit svoje due, a ne tela, ako se dobro seam."
"Pozabaviu se i duom kad stignem u Jorslem."
"Govori, meutim, tako kao da je kua podmlaivanja jedini hram
koga namerava da poseti."
"Ona je najvanija", ree Olmein. Zatim ustade, isteui pohotljivo
svoje gipko telo. "Moram, dodue, da sredim stvari oko pokajanja. Ali
zar stvarno misli da sam prevalila itav ovaj put do Jorslema samo
zarad moje due?"
"Ja jesam", primetih.
"Ti! Ti si star i osedeo! Ti i treba da se postara oko due... ba kao i
oko tela. Ne bih imala nita protiv da skinem koju godinu. Ali ne
mnogo. Osam ili najvie deset. Zapravo, samo one godine koje sam
straila sa Elegrom. Nije mi potrebno potpuno podmlaivanje. U pravu
si: jo sam u pravom dobu." Lice joj se natmuri. "Grad je pun
Hodoasnika, tako da me moda uopte nee pustiti u kuu

podmlaivanja! Rei e mi da sam premlada... da se vratim kroz

etrdeset ili pedeset godina... Tomise, da li e stvamo biti takvi prema
meni?"
"Teko mogu da procenim."
Ona zadrhta. "Ali tebe e pustiti. Ti si ve ivi le: tebe moraju
podmladiti! Ali ja... Tomise, neu im dopustiti da me odbiju! Ako
budem morala da prevrnem ceo Jorslem, kamen po kamen, i to u
uiniti, ali u nekako uspeti!"
Zapitao sam se u sebi da li joj je dua u odgovarajuem stanju za
nekoga ko istie svoju kandidaturu za podmlaivanje. Poniznost je
preporuljiva kada se pristupi Hodoasnicima. Ali nisam vie eleo da
Olmein iskaljuje na meni svoj bes, tako da sam to preutao. Moda e
joj ipak, bez obzira na sve mane, dopustiti pristup u kuu
podmlaivanja. Ja sam morao da brinem vlastite brige. Olmein je pola
na put nagnana tatinom; moje pobude su bile razliite. Ja sam dugo
lutao i mnogo uinio, premda sve nije bilo najvrlije; u svetom gradu mi
je moda vie bilo potrebno ienje savesti nego smanjenje godina.
Ili je i kod mene bila tatina to sam tako mislio?

6.
Nekoliko dana hoda istono od ovog mesta, dok smo Olmein i ja ili
sprenom ravnicom, deca iz oblinjeg sela, viui u strahu i uzbuenju,
pojurie nam u susret.
"Molimo vas, doite, doite!" dozivala su nas ona. "Hodoasnici,
doite!"
Olmein stade da se ljutito i rasreno osvre oko sebe kada su
maliani stali da je vuku za odeu.
"ta kau, Tomise? Ne mogu da ih razumem zbog tog vraijeg
agupatskog naglaska!"
"Hoe da im pomognemo", rekoh. Stao sam da sluam njihovo
nepovezano dovikivanje. "U njihovom selu", nastavio sam da prevodim
Olmeini, "izbila je kristalizaciona bolest. ele da se u ime obolelih
pomolimo za milost Volje."
Olmein ustuknu. Nije bilo teko zamisliti prezrivu grimasu iza njene
maske. Ona poe da se otima rukama, branei se da je deca ne dodirnu.
"Ne moemo da poemo tamo", ree.
"Moramo."
"Ali uri nam se! U Jorslemu je guva; neu da traim dragoceno
vreme u ovoj sumornoj selendri."
"Potrebni smo im, Olmein."
"Jesmo li mi hirurzi?"
"Mi smo Hodoasnici", uzvratih tiho. "Koristi koje stiemo tim
statusom nalau nam izvesne obaveze. Ako imamo pravo da od svih
koje sretnemo zatraimo i dobijemo gostoprimstvo, onda moramo i nae
due da stavimo na puno raspolaganje ponienima i unesreenima.
H odi!"
"Neu!"
"Kako e to zvuati u Jorslemu, kada bude polagala rauna o sebi,
Olmein?"
"To je opaka bolest. ta ako se i mi zarazimo?"
"To te, dakle, mui. Imaj poverenja u Volju! Kako moe da
oekuje podmlaenje ako ti dua tako oskudeva u milosru?"
"Crkni, Tomise", ree mi ona tihim glasom. "Od kada si ti postao
toliko poboan? Sve to radi namerno, zbog onoga to sam ti rekla kod
MostozemIja. Narugala sam ti se u glupom trenutku i ti nas samo zbog
toga sada oboje izlae opakoj boletini... samo da bi mi se osvetio. Ne
ini to, Tomise!"
Preao sam preko njene optube. "Deca su veoma uznemirena,

Olmein. Hoe li ovde da me saeka ili vie voli da nastavi put do

susednog sela i da me tamo saeka u svratitu?"
"Ne ostavljaj me samu u ovoj pustinjetini."
"Ja moram da poem obolelima", rekoh.
Konano, ona je krenula sa mnom, ali ne, kako mi se ini, iz neke
naprasno probuene elje da unesreenima prui pomo, nego iz straha
da bi njeno sebino odbijanje moglo na neki nain da bude upotrebljeno
protiv nje u odsutnom trenutku u Jorslemu. Ubrzo smo stigli u selo,
koje je bilo malo i oronulo, zato to se Agupt nalazi u uasno toplom
pojasu i malo se menja tokom milenijuma. Postoji velika razlika izmeu
ovog podneblja i ivahnih gradova sa dubljeg juga Afreke, gradova koji
su u stalnom procvatu zahvaljujui raskonim proizvodima iz velikih
Radionica.
Podrhtavajui od toplote, poli smo za decom do domova obolelih.
Kristalizaciona bolest predstavlja omraeni poklon sa zvezda. Nema
mnogo zaraza sa drugih svetova kojima su podloni Zemljani; ali sa
jedne od planeta Koplja dola je ova boletina, verovatno posredstvom
turista, i rairila se meu nama. Da se to dogodilo tokom slavnih dana
Drugog Ciklusa, mogli smo da je iskorenimo za samo jedan dan; ali
nae moi su sada otupele, tako da nije bilo godine kada zaraza negde
ne bi izbila. Olmein je doslovce bila prestravljena kada smo uli u prvu
od glinenih koliba gde su unesreeni drani.
Nema nikakve nade za onoga ko se zarazi ovom boleu. Tada se
jedino valja moliti da zdravi ostanu potedeni; no, sreom, bolest nije
veoma zarazna. Ona se iri podmuklo, prenosi na nepoznati nain, esto
ne prelazei sa mua na enu, nego pojavljujui se na suprotnom kraju
grada, moda ak u nekoj drugoj zemlji. Prvi simptom je ljutenje koe;
svrab, ljuspice na odei, zapaljenja. Zatim sledi slabost u kostima
izazvana razlaganjem kalcijuma. Zaraeni poinje da hramlje i da se
povija, ali to je jo rana faza. Ubrzo dolazi do ovrenja gornjeg tkiva.
Debele, neprozirne membrane obrazuju se na povrini oiju; nozdrve se
zatvaraju i zaepljuju; koa postaje gruba i hrapava. U ovoj fazi
prorokovanje je opta pojava. Oboleli poinju da raspolau
sposobnostima Somnambulista i izriu proroanstva. Dua moe da
luta, odvojena od tela i po nekoliko asova odjednom, iako se ivotni
procesi nastavljaju. Zatim, dvadesetak dana posle zaraenja, dolazi do
kristalizacije. Dok se struktura skeleta razlae, koa se raspucava i
postaje krta, obrazujui sjajne kristale u strogim geometrijskim
oblicima. rtva je prilino lepa u to vreme i lii na vlastitu statuu
isklesanu u dragom kamenju. Kristali se oblivaju snanim unutarnjim

sjajem, ljubiastim, zelenim i crvenim; njihove otre facete stiu nova

ustrojstva iz asa u as, i najslabije osvetljenje u sobi uslovljava da
oboleli zrai blistavim odsjajima koji zasenjuju i oaravaju oko. Sve to
vreme, unutarnje telo neprekidno se menja, kao da se obrazuje neka
neobina ahura. Na udesan nain, organi odravaju ivot kroz sve te
transformacije, iako u fazi kristalizacije oboleli vie nije u stanju da
opti sa drugima, a verovatno nije ni svestan promena koje se zbivaju u
njemu. Konano, metamorfoza zahvata vitalne organe, to izaziva
obustavljanje glavnih procesa organizma. Strani uljez nije kadar da
preoblikuje te organe, a da pri tom ne uniti telo u kome se nastanio.
Kriza kratko traje: snano grenje i poslednje oslobaanje energije kroz
nervni sistem kristalisane osobe, a zatim brzo raspadanje tela praeno
tananim, reskim zvucima lomljenja stakla - i sve je gotovo. Na planeti
odakle potie kristalizacija, ona nije bolest, ve prava metamorfoza,
ishod hiljadama godina duge evolucije prema simbiotikom odnosu. Na
alost, meu Zemljanima ovakav evolucioni smer je nepoznat, tako da
izaziva promene neumitno izaziva fatalan kraj osobe u kojoj se javio.
Budui da je proces ireverzibilan, Olmein i ja nismo mogli da
uradimo nita to bi bilo stvarno vredno, osim da ponudimo utehu tim
primitivnim i zastraenim ljudima. Odmah sam primetio da je bolest
prisutna u selu ve izvesno vreme. Videli su se nesrenici u svim
fazama bolesti, od prvih simptoma do zavrne kristalizacije. Bili su
rasporeeni u kolibi prema teini zaraze. Sa moje leve strane bio je
tmuran niz novih rtava, potpuno pri svesti, koje su grozniavo krile
ruke, pomiljajui na uase koji im predstoje. Du stranjeg zida
nalazilo se pet uzvienja na kojima su leali seljani u fazi svraba koe i
prorokavanja. Desno od mene bili su bolesnici u razliitim stepenima
kristalizacije, na ijm se elu nalazio ovek iji su asovi oigledno ve
bili izbrojani. Njegavo telo, optoeno lanim emeraldima, rubinima i
opalima, blistalo se u gotovo balnoj lepoti; uopte se nije micao; u opni
udesnih boja, bio je izgubljen u nekom ekstaznom snu, naavi tako na
kraju svog veka vie strasti, vie uivanja nego u celom preanjem,
tegobnom, teakom ivotu.
Olmein prestraeno ustuknu kod vrata.
"Uasno", proaputa ona. "Ne elim da uem!"
"Moramo da uemo. Obavezni smo da to uinimo."
"Uopte nisam htela da budem Hodoasnik!"
"Htela si okajanje grehova", podsetih je ja. "Ono se mora zasluiti."
"I mi emo se zaraziti!"
"Volja moe bilo gde da baci na nas ovu zlu kob, Olmein. Ona

nasumce bira rtve. Nita manjoj opasnosti nismo izloeni unutra nego
negde u Perisu."
"Zato je onda toliko metana ovoga sela zaraeno?"
"Zato to je ono zbog neega navuklo na sebe gnev Volje."
"Kako samo misticizam deluje na tebe, Tomise", ree ona ogoreno.
"Pogreno sam te procenila. Mislila sam da si bistar ovek. Ba je ruan
taj tvoj fatalizam."
"Bio sam svedok potlaenja vlastitog sveta", uzvratih. "Video sam
kako je doiveo propast Princ od Rouma. Takve nesree nagone oveka
da zauzme slian stav. Uimo sada, Olmein."
Iako jo nevoljno, Olmein je pola za mnom. I mene je poeo da
obuzima strah, ali sam ga ja prikrio. Ponaao sam se gotovo filistarski u
toj pobonoj pozi dok sam se raspravljao sa lepom Pamtiteljkom koja
mi je bila saputnik, ali nisam mogao da poreknem kako me proima
jeza.
Nagnao sam sebe da budem miran i pribran. Postoje okajanja i
okajanja grehova, rekoh sam sebi. Ako ova bolest treba da bude izvor
moga, moja vera u Volju ipak se nee poljuljati.
Moda je i Olmein dola do neke sline odluke, kada smo konano
uli unutra, ili ju je naprosto izraen oseaj za dramatino nagnao da
prihvati neeljenu ulogu milosrdne gospe. Pola je sa mnom u obilazak
bolesnika. Ili smo od postelje do postelje, pokunjenih glava, drei
zvezdane kamenove u rukama. Izgovarali smo rei. Osmehnuli smo se
kada nas je novooboleli zamolio za spasenje. Izricali smo molitve.
Olmein se zaustavila pred jednom devojkom u drugoj fazi bolesti, ije
su se oi ve prevlaile skramom od ronastog tkiva, kleknula pokraj
nje i dodirnula je zvezdanim kamenom po krastavom obrazu. Devojka
je tog asa stala da izrie proroanstva, ali, na alost, na nekom jeziku
koji mi nismo razumeli.
Konano smo stigli do poslednjeg sluaja - do bolesnika koji je sam
sebe sazdao u sjajan sarkofag. Najednom, kao da sam bio osloboden
straha, ba kao i Olmein, i mi smo ostali dugo da stojimo pred tim
grotesknim prizorom, ne govorei ni rei; najzad, ona proaputa: "Kako
je to uasno! Kako je arobno! Kako je divno!"
Posle prve, ekale su nas jo tri sline kolibe. Metani su se sakupili
pred vratima. Kad god smo izlazili iz pojedinih koliba, zdravi seljani
popadali bi oko nas i stali da nas vuku za rubove odore, grozniavo nas
preklinjui da se zauzmemo za njih kod Volje. Uzvraali smo im reima
koje su nam se inile prikladne i ne odve neiskrene. Oni u kolibama
prihvatali su nae rei ravnoduno, kao da im je ve postalo jasno da za

njih vie nema nikakve nade; ljudi spolja, koji nisu bili zaraeni, gutali
su svako slovo koje bismo izrekli. Poglavar sela - odnosno vrilac
dunosti ove funkcije, budui da je pravi leao kristalisan - neprekidno
nam se zahvaljivao, kao da smo bili od neke stvarne pomoi. Dodue,
nae rei pruile su im nekakvu utehu, to nije bilo zanemarljivo.
Kada smo izili iz poslednje kolibe, ugledali smo kako nas iz daljine
promatra jedna vitka prilika: Mutant Bernalt. Olmein me munu laktom.
"Ovaj stvor nas prati, Tomise. Celim putem od Mostozemlja!"
"I on putuje za Jorslem."
"Da, ali zato se zaustavio ovde? U ovom uasnom selu?"
"Tie, Olmein. Ponaaj se uljudno prema njemu sada."
"Da se ponaam uljudno prema jednom Mutantu?"
Bernalt nam je priao. Bio je odeven u mekanu, belu odoru koja je
ublaavala neobinost njegovog izgleda. Tuno je klimnuo u pravcu
sela i rekao:
"Velika tragedija. Volja kao da je proklela ovo mesto."
Objasnio nam je da je stigao ovamo pre nekoliko dana i da je sreo
jednog prijatelja iz svog rodnog grada Nairuba. Pretpostavio sam da ima
na umu nekog Mutanta, ali ne, Bernaltov prijatelj bio je Hirurg, kazao je
on, koji se zaustavio ovde da uini to bude mogao za zaraene
metane. Pomisao o prijateljstvu izmeu jednog Mutanta i jednog
Hirurga uinila mi se pomalo neobinom; izgleda da je za Olmein to
bilo krajnje neshvatljivo, budui da se vie uopte nije trudila da prikrije
svoju odvratnost prema Bernaltu.
Jedna delimino kristalisana prilika teturavo izie iz oblinje kolibe i
stade da kri krastave ruke. Bernalt joj pristupi i blago je povede natrag.
Vrativi se do nas, on ree: "Postoje trenuci kada je oveku milo to je
Mutant. Mi, naime, ne moemo da se zarazimo ovom boleu." U
oima mu se pojavi iznenadni blesak. "Da li vam se, moda, nameem,
Hodoasnici? Izgledate nepomini kao kamen iza tih maski. Nisam
mislio nita loe; treba li da se povuem?"
"Razume se da ne treba", rekoh, mislei pri tom suprotno. Njegovo
drutvo me je uznemiravalo; moda je uobiajen prezir prema
Mutantima predstavljao zarazu koja me je konano zahvatila. "Ostani
neko vreme. Pozvao bih te da putuje sa nama do Jorslema, ali i sam
zna da je nama to zabranjeno."
"Svakako. Potpuno vas razumem." Bio je hladno utiv, ali je
uzavrela ogorenost u njemu ve bila na granici izbijanja. Veina
Mutanata predstavlja tako degradirana, bestijalna stvorenja da naprosto
nisu u stanju da shvate u kojoj meri ih preziru normalni mukarci i ene

koji pripadaju nekom esnafu; no, Bernalt oigledno nije pripadao tom
soju; neke stvari on je isuvie dobro shvatio. Osmehnuo nam se, a zatim
rekao: "Prijatelj mi je ovde."
Tri prilike nam prioe. Jedna od njih bio je Bernaltov Hirurg, vitak,
tamnoputi ovek, mekog glasa, umornih oiju i proreene ute kose. Sa
njim je bio jedan zvanini predstavnik osvajaa, kao i jedan drugi
vanzemaljac sa neke nepoznate planete. "uo sam da je dvoje
Hodoasnika pozvano u ovo mesto", ree osvaja. "Zahvalan sam vam
na utesi koju ste doneli ovim paenicima. Ja sam Ertkleim Devetnaest;
ova oblast nalazi se pod mojom upravom. Da li biste bili moji gosti na
veeri?"
Naao sam se u nedoumici da li da prihvatim osvajaevo
gostoprimstvo, a Olmeinino iznenadno stezanje pesnice oko njenog
zvezdanog kamena stavilo mi je do znanja da ona takoe okleva.
Izgledalo je da Ertkleim Devetnaest arko eli da prihvatimo njegov
poziv. On nije bio visok koliko i veina predstavnika njegove vrste,
tako da su mu nesrazmerne ruke dopirale ispod kolena. Pod bletavim
agupatskim suncem njegova debela, votana koa postala je veoma
sjajna, premda se on nije znojio.
Dugu, napetu i nelagodnu tiinu prekinuo je Hirurg: "Nema potrebe
da se usteete. U ovom selu smo svi braa. Pridruite nam se veeras."
Uinili smo tako. Ertkleim Devetnaest smestio se u jednoj vili
nedaleko od obale Medit Jezera; pri bistroj svetlosti poznog popodneva
uinilo mi se da mogu da razaberem kako mi se sa leve strane uzdie
traka Mostozemlja, pa ak i da nazrem Eiropu na suprotnom kraju
jezera. Saekali su nas lanovi esnafa Slugu koji su nam izneli hladne
napitke u otvoreno dvorite. Osvaja je imao mnogobrojno osoblje, koje
se u potpunosti sastojalo od Zemljana; za mene je to bio jo jedan znak
da je nae potlaenje postalo institucionalizovano i da ga je ve uveliko
prihvatila iroka masa populacije. Razgovarali smo dugo posle
sumraka, ispijajui ae sve do trenutka kada se na obzorju pojavila
razigrana aurora da obznani dolazak noi. Bernalt, Mutant, ostao je po
strani, verovatno se oseajui nelagodno u naem prisustvu. Olmein,
takoe, nije bila u dobrom raspoloenju i drala se povueno; u ukletom
selu nju su istovremeno obuzele potitenost i uzbuenost, a prisustvo
Bernalta za veerom nagnalo ju je da uti, zato to nije znala kako da
bude utiva u drutvu jednog Mutanta. Osvaja, na domain, bio je
armantan i paljiv, a i pokuavao je da je malo oraspoloi. Ve sam
imao prilike da vidim armantne osvajae. Putovao sam sa jednim
takvim koji se izdavao za Gormona, Mutanta roenog na Zemlji, u

danima pre invazije. Ovaj sada, Erbkleim Devetnaest, bio je u to vreme

pesnik na svom matinom svetu. Ja rekoh: "Izgleda mi neprilino da
ovek vaih sklonosti uzme udela u jednoj vojnoj okupaciji."
"Sva iskustva osnauju umetnost", uzvrati Ertkleim Devetnaest.
"Nastojim da proirim svoje vidokruge. U svakom sluaju, ja nisam
ratnik, ve upravitelj. Je li zbilja tako udno da pesnik bude upravitelj, a
upravitelj pesnik?" On se nasmeja. "Meu vaim mnogobrojnim
esnafima nema esnafa Pesnika. Zbog ega?"
"Postoje Komunikatori", rekoh. " Oni slue vaoj muzi."
"Ali na religijski nain. Oni su tumai Volje, a ne vlastitih dua."
"To dvoje je nerazluivo. Stihovi koje oni piu boanski su
nadahnuti, ali niu iz srca svojih tvoraca", rekoh ja.
Ertkleim Devetnaest izgledao je neubeen. "Pretpostavljam da
moete ustvrditi kako je svekoliko pesnitvo u osnovi religijsko. Ali to
to piu vai Komunikatori ima ograniene ciljeve. Ono je usredsreeno
jedino na stapanje sa Voljom."
"Paradoks", ree Olmein. "Volja obuhvata sve, a vi ipak kaete da
nai Komunikatori imaju ograniene ciljeve."
"Postoje i druge teme za pesnitvo osim uranjanja u Volju, prijatelji.
Ljubav jedne osobe prema drugoj, radost zbog odbrane vlastitog doma,
uenje prilikom nagog stajanja pod ponosnim zvezdama... " Osvaja se
nasmeja. "Da li je mogue da je Zemlja pala tako brzo samo zato to su
njeni jedini pesnici bili pesnici potinjavanja sudbini?"
"Zemlja je pala", ree Hirurg, "zato to nam je Volja naloila da
okajemo greh naih predaka poinjen kada su oni postupali prema
vaim precima kao prema ivotinjama. Svojstva nae poezije nemaju
nikakve veze sa tim."
"Volja je naloila da ete izgubiti od nas zbog kazne, a? Ali ako je
Volja svemona, onda je ona i nagnala vae pretke na greh, koji je
uslovio postojanje kazne. Tja! Volja se igra sama sa sobom. Nadam se
da uviate potekoe vezane za verovanje u boansku silu koja odreuje
sva zbivanja. Gde je tu inilac izbora koji osmiljava patnju? Nagnati
vas najpre u greh, a zatim vam naloiti da ga okajete... to mi lii na
presipanje iz upljeg u prazno. Oprostite mi zbog ovog bogohuljenja."
Hirurg ree: "Bojim se da ste pogreno razumeli. Sve to se dogodilo
na ovoj planeti predstavlja deo procesa moralnog uenja. Volja ne
oblikuje sva zbivanja, velika i mala; ona samo daje sirov materijal
dogaaja i doputa nam da idemo onim putem kojim elimo."
"Na primer?"
"Volja je obdarila Zemljane vetinama i znanjem. Tokom Prvog

Ciklusa uspeli smo se iz divljatva u kratkom roku; u Drugom Ciklusu

dostigli smo velike visove. U trenutku najveeg trijumfa oholost nas je
zaslepila i mi smo izabrali da prekoraimo vlastita ogranienja.
Zatamniili smo razumna stvorenja sa drugih svetova pod izgovorom da
elimo da ih 'prouavamo', a iza svega se, zapravo, krila arogantna elja
za zabavom; pored toga, poigrali smo se sa klimom naeg sveta, to je
izazvalo spajanje okeana i potapanje kontinenata, odnosno krah nae
civilizacije. Na taj nain, Volja nam je ukazala na granice ljudskih
ambicija."
"Jo manje mi se dopada ta mrana filosofija", ree Erkleim
Devetnaest. "Ja..."
"Dopustite mi da zavrim", ree Hirurg. "Propast Zemlje iz Drugog
Ciklusa predstavljao je nau kaznu. Poraz Zemlje iz Treeg Ciklusa od
strane doljaka sa zvezda jeste upotpunjenje te ranije kazne, ali i
poetak nove faze. Vi ste orua naeg iskupljenja. Donevi nam
poslednje ponienje potlaenja, bacili ste nas na samo dno; dublje se
nema gde i mi sada poinjemo da obnavljamo nae due, da se
uspinjemo, prekaljeni nesreom koja nas je zadesila."
Zapanjeno sam pogledao Hirurga, koji je glasno izrekao ideju to je
leala u meni celim putem za Jorslem - ideju o dvostrukom iskupljenju:
pojedinanom i planetnom. Gotovo da nisam obraao panju na ovog
oveka ranije.
"Dopustite mi da neto kaem", ree iznenada Bernalt, oglasivi se
prvi put posle mnogo vremena.
Svi ga pogledasmo. Pigmentne pruge na njegovom licu bile su
zaarene, otkrivajui da je uzbuen. Klimnuvi prema Hirurgu, on ree:
"Prijatelji vi govorite o iskupljenju Zemljana. Mislite li pri tom na sve
Zemljane ili samo na one koji pripadaju nekom esnafu?"
"Na sve Zemljane, razume se", ree Hirurg blago. "Zar nismo svi u
podjednakoj meri potlaeni?"
"Jesmo, ali zato nismo jednaki u drugim stvarima. Moe li da bude
iskupljenja za planetu koja milione svojih itelja dri u bezesnaflju?
Razume se, govorim o svom soju, Mi smo zgreili davno kada smo
reili da se dignemo protiv onih koji su nas stvorili kao udovita.
Ustali smo da preuzmemo Jorslem od vas; i za to smo bili kanjeni, a
naa kazna potrajala je hiljadu godina. Mi smo jo otpadnici, zar ne?
Gde je leala naa nada u iskupljenje? Moete li se vi, koji pripadate
nekom esnafu, smatrati okajanim i oisenim od svih grehova posle
ovih kratkotrajnih patnji, kada nas jo tlaite i gazite?"
Hirurg je izgledao preneraen. "Brzopleto govori, Bernalte. Znam

da se Mutantima jo ine nepravde. Ali jasno ti je, ba kao i meni, da je

as osloboenja blizu. U danima to dolaze nijedan Zemljanin nee te
prezirati i mi emo svi stajati rame uz rame kada budemo postali
slobodni."
Bernaltov pogled bio je uprt u pod. "Oprosti mi, prijatelju. Razume
se, razume se, ti zbori istinu. Ja sam malo zastranio. Vruina... ovo
izvrsno vino... ba sam budalasto govorio!"
Ertkhim Devetnaest ree: "Da li vi to hoete da kaete da se
organizuje pokret otpora koji treba da nas zbaci sa vae planete?"
"Govorio sam samo apstraktno", ree Hirurg.
"Mislim da e i va pokret otpora biti potpuno apstraktan", uzvrati
osvaja. "Oprostite mi, ali ne ini mi se osobito snanom planeta koja se
moe osvojiti samo za jednu no. Mi oekujemo da e naa okupacija
Zemlje biti duga i da neemo nailaziti na neki vei otpor. Tokom
meseci koje smo ve proveli ovde nije bilo znakova poveanja
neprijateljstva prema nama. Sasvim suprotno: Zemljani nas sve vie
prihvataju."
"To je deo procesa", ree Hirurg. "Kao pesnik, vi biste morali znati
da rei imaju mnogovrsna znaenja. Mi ne moramo da zbacimo nae
strane gospodare da bismo ih se oslobodili. Je li to dovoljno pesniki za
vae ui?"
"Izvrsno", ree Ertkleim Devetnaest, ustajui. "A sad predlaem da
poemo na veeru."

7.
Nije bilo vraanja na preanju temu razgovora. Teko je voditi
filosofsku raspravu za veernjim obedom; osim toga, bilo je oigledno
da se naem domainu nije odve dopala izvrena analiza Zemljine
sudbine. On je ubrzo ustanovio da je Olmein pripadala Pamtiteljima pre
no to je pristupila Hodoasnicima i posle toga usredsredio je pretean
deo svoje panje na nju, postavljajui joj pitanja o naoj istoriji i ranom
pesnitvu. Kao i veina osvajaa, on je takoe ispoljavao strastvenu
radoznalost za nau prolost. Olmein se polako otkrivala iz povuenosti
koja ju je obuzela i stala je nairoko da pria o svojim istraivanjima u
Perisu. Veoma upueno je govorila o nepoznatim pojedinostima iz
prolosti Zemlje, a Ertkleim Devetnaest povremeno ju je prekidao
domiljatim i zanimljivim pitanjima; mi smo za to vreme obedovali
delikatese sa mnogo svetova, koje je moda uvezao isti onaj debeli,
neosetljivi Trgovac to nas je povezao od Perisa do Marsaja; u vili je
bilo prijatno svee, a Posluga je bila spretna i brza; ubogo teako selo,
koga je zahvatila pogubna zaraza, iako je bilo na samo pola asa hoda
odavde, moglo je da se, s obzirom na nae trenutno raspoloenje i
zanimanje, nalazi i u nekoj drugoj galaksiji.
Kada smo ujutro napustili vilu, Hirurg nas je zamolio za doputenje
da nam se pridrui na naem Hodoau. "Ovde vie ne mogu da budem
ni od kakve koristi", objasnio je on. "Kada je bolest izbila pohitao sam
iz svog doma u Najrubu i proveo sam ovde mnogo dana, razume se vie
utehe nego stvarne pomoi radi. Sada sam pozvan u Jorslem. Meutim,
ukoliko se to kosi sa vaim zavetima da nikog stranog ne moete imati
za saputnika... "
"Ali, molim vas, samo vi poite sa nama", rekoh mu ja.
"Imaemo jo jednog saputnika", ree nam Hirurg.
Imao je na umu treu osobu sa kojom smo se sreli u selu:
tajanstvenog vanzemaljca, koji jo nije izustio ni re u naen prisustvu.
Bilo je to zdepasto, paukoliko stvorenje, neto vie od prosenog
oveka, sa tri povezane, angularne noge; mesto njegovog porekla bilo je
negde u Zlatnoj Spirali; koa mu je bila gruba i jarkocrvena, a uspravni
nizovi staklastih, ovalnih oiju sputali su mu se na tri strane sa vrha
njegove kupaste glave. Nikada ranije nisam video takva bia. Prema
Hirurgovim reima, neznanac je doao na Zemlju u misiju prikupljanja
padataka i ve je obiao dobar deo Aise i Stralije. Sada je obilazio
zemlje du obala Medit Jezera; kada bude video Jorslem, krenue u
velike gradove Eirope. Sveanog dranja, nepokolebljiv u svojoj stalnoj

pozornosti, nikada ne trepui mnogobrojnim oima, niti doputajui da

se dokui ta se iza njih krije, vie je liio na neku neobinu mainu,
nekakvu ulaznu jedinicu za informacije kod rezervoara seanja, nego na
ivo stvorenje. No, ipak nije bilo nikakvog razloga da mu ne dopustimo
da sa nama poe u sveti grad.
Hirurg se oprostio sa svojim prijateljem Mutantom, koji je krenuo
sam ispred nas, a zatim je poslednji put posetio kristalisano selo. Mi mu
se nismo pridruili, zato to za to nije bilo nikakvog razloga. Kada se
vratio, lice mu je bilo smrknuto. "etiri nova sluaja", izvesti nas.
"Nestae itavo selo. Nikada jo na Zemlji nije izbila ovako snana
epidemija."
"Da nije, moda, posredi neki novi vid zaraze?" upitah. "Da li e se
sada epidemija svuda rairiti?"
"Ko zna? Ja niko nije zahvaen boleu u susednom selu. Ovaj
oblik je jo nezabeleen: zaraza hara samo u jednom selu i nigde vie
osim tu. Metani shvataju situaciju kao boansku odmazdu za neznane
grehe."
"ta su ti seljani mogli da uine", upitah, "to bi na njih navuklo tako
poguban gnev Volje?"
"I oni se sami to pitaju", ree Hirurg.
"Ako ima novih sluajeva", primeti Olmein, "onda je naa jueranja
poseta bila uzaludna. Izloili smo sebe riziku, a njima nismo pomogli."
"Niste u pravu", ree joj Hirurg. "Ti sluajevi su ve bili u inkubaciji
kada smo mi stigli. Jo ima mesta nadi da se bolest nee proiriti i na
one koji su trenutno potpuno zdravi."
Ni on sam, meutim, nije izgledao ubeen u to.
Olmein se iz dana u dan temeljito ispitivala u potrazi za simptomima
bolesti, ali se oni nisu pojavili. S tim u vezi, zadala je Hirurgu mnogo
glavobolje, gnjavei ga neprestanim pitanjima o pravim ili umiljenim
mrljama na koi; jednom ga je dovela u nezgodnu situaciju, skinuvi
pred njim masku kako bi mogao da utvrdi da li neka bubuljica na
njenom obrazu predstavlja prvo znamenje kristalizacije.
Hirurg je sve to blagonaklono primio, jer, za razliku od vanzemaljca
ija je panja iskljuivo bila vezana za prikupljanje padataka, on je bio
predusretljiv, strpljiv i uviavan ovek. Rodio se u Afreki i otac ga je
odmah uveo u esnaf, kako bi se nastavila duga porodina lekarska
tradicija. esto putujui, video je veliki deo naeg sveta i malo od toga
zaboravio. Priao nam je o Roumu i Perisu, o poljima mraznog cvea u
Straliji, o mom rodnom mestu u zapadnoj grupi ostrva Izgubljenih
Kontinenata. Sa puno takta upitao nas je za zvezdane kamenove, kao i

za dejstva koja oni stvaraju - primetio sam da arko eli da i sam iskua
kamen, ali to je, razume se, bilo zabranjeno za sve koji ne pripadaju
esnafu Hodoasnika - a kada je saznao da sam ja u preanjem ivotu
bio Osmatra, postavio mi je mnoga pitanja u vezi sa instrumentima
pomou kojih sam pretraivao nebesa, elei da sazna ta sam pri tom
zapaao, kao i ta mislim kako se to zapaanje izvodilo. Objasnio sam
mu stvari to sam bolje umeo, iako sam, zapravo, malo znao.
Najee smo ili zelenim pojasom plodne zemlje koji se pruao du
obale jezera, ali smo jednom, na Hirurgovo navaljivanje, skrenuli u
vrelu pustinju da bismo videli neto za ta je on tvrdio da e nas
zanimati. Nije hteo odmah da nam kae ta je posredi. U tom trenutku
putovali smo iznajmljenim kolima sa otvoremim gornjim delom, tako
da nas je otar vetar ibao naletima peska po licu. Primetio sam da
pesak kratkotrajno prijanja za vanzemalj eve oi, koje je on efikasno
istio uestalim plavim suzama svakih nekoliko trenutaka. Mi ostali
smo se umotali u svoje odore i povijali glave pri svakom snanijem
naletu.
"Stigli smo", objavi konano Hirurg. "Kada sam putovao sa ocem
pre mnogo vremena, najpre smo posetili ovo mesto. Sada emo ui
unutra, a onda ete nam vi, preanji Pamtitelji, rei gde se nalazimo."
Bilo je to neko dvospratno zdanje, sazdano od opeke od belog stakla.
Vrata su izgledala zakljuana, ali su se otvorila pri slabom pritisku.
Istog trenutka kada smo uli unutra, svetla su se upalila.
U dugakom brodu zgrade, blago prekrivenom peskom, nalazili su
se stolovi sa nekim instrumentima. Nisam prepoznao nijedan od tih
ureaja. Postojale su naprave u obliku aka, u koje smo mogli da
zavuemo ruku; vodovi su vodili iz ovih neobinih, metalnih rukavica
do blistavih komora, a postrojenje ogledala odailjalo je slike iz njihove
unutranjosti na dinovske ekrane, koji su stajali gore. Hirurg zavue
ake u rukavice i pokrenu prste; ekrani istog trena oivee i ja ugledah
prizor siunih igala kako se kreu kroz plitke lukove. Zatim on ode do
drugih maina i pusti odlive nepoznatih fluida; posle toga, dodirnu neku
dugmad, proizvevi muzike zvuke; sigurno se kretao kroz tu
laboratoriju udesa, oigledno veoma staru, koja je jo izgledala sasvim
uredno i kao da eka na povratak onih koji su je nekada koristili.
Olmein je bila veoma uzbuena. Ila je za Hirurgom od stola do
stola, pomno ispitujui sve.
"Dakle, Pamtitelju?" upita on konano. "ta je ovo?"
"Hirurka sala", ree ona priguenim glasom. "Hirurka sala iz
Godina Magije!"

"Tano! Izvrsno!" I on je izgledao u neobino uzbuenom stanju.

"Ovde smo mogli da stvaramo neverovatna udovita! Mogli smo da
inimo uda! Letae, Plivae, Mutante, Blizance, Ognjare, Penjae...
izmislite sopstveni esnaf, uobliite ljude po svom nahoenju! Ovo je
bilo pravo mesto!"
Olmein ree: "ula sam mnogo o ovim Hirurkim salama. Preostalo
ih je ukupno est, zar ne, jedna u severnoj Eiropi, jedna na Palau, jedna
ovde, jedna daleko na jugu u Dubokoj Afreki, jedna u zapadnoj Aisi..."
ona neodluno zastade.
"I jedna u Hindu, najvea od svih!" ree Hirurg.
"Tako je, naravno, Hind! Dom Letaa!"
Njihovo uzbuenje postalo je zarazno. Ja rekoh: "Je li ovo mesto gde
se menjao oblik ljudi? Kako se to inilo?"
Hirurg slegnu ramenima. "To umee je izgubljeno. Godine Magije
su davno prole, stare."
"Da, da, znam. Ali ako instrumenti jo postoje, moda bismo mogli
odgonetnuti kako... "
"Ovim noevima", ree Hirurg, "mogli smo da reemo po jo
neroenoj tvari, da preureujemo ljudsko seme. Hirurzi su zavlaili
ake ovde", on uini istu kretnju, "a u ovim inkubatorima noevi su
vrili svoj posao. Odatle su izili Letai i svi ostali redom. Neke vrste su
danas iezle, ali Letai i Mutanti vode poreklo iz ovakvih zgrada.
Mutanti su, razume se, bili sluajna greka Hirurga. Nije im trebalo biti
doputeno da ostanu u ivotu."
"Mislio sam da ta udovita predstavljaju proizvode teratogenikih
droga koje su im davane dok su jo bili u materici", rekoh. "Vi mi,
meutim, sada kaete da su Mutante stvorili Hirurzi. ta je, zapravo,
posredi?"
"I jedno i drugo", uzvrati on. "Svi sadanji Mutanti predstavljaju
potomke onih koji su nastali iz greaka to su ih poinili Hirurzi iz
Godina Magije. Meutim, majke u toj nesrenoj grupi neretko su
poveavale udovinost svoje dece raznim drogama, kako bi mogla da
imaju bolju prou. Kao to vidite, to je opak soj ne samo po izgledu.
Nije stoga nikakvo udo to im je esnaf rasputen i to su stavljeni
izvan drutva. Mi..."
Neto sjajno suknu kroz vazduh, promaivi njegovo lice za manje
od irine ake. On se istog asa baci na pod i povika nama ostalima da
potraimo sklonite. U trenutku kad sam padao na tle, prema nama
polete drugi projektil. Vanzemaljsko stvorenje, jo posmatrajui ta se
zbiva oko njega, nepomino je zurilo u hitac u trenutku ivota koji mu

je jo preostao. Tane ga je pogodilo na dve treine njegove visine iznad

tla i trenutno raspolutilo. Usledila je kia novih projektila, koji su
udarili o zid iza nas. Ugledah nae napadae: grupa krvoednih, groznih
Mutanata. Mi smo bili nenaoruani. U asu kada su krenuli ka nama, ja
sam se pripremio da umrem.
Tog trenutka, jedan glas zagrme sa ulaza: poznat; glas, koji je
izgovarao teke i nepoznate rei iz jezika kojim Mutanti razgovaraju
meu sobom. Napad odmah prestade. Oni koji su se ustremili na nas
okrenue se prema vratima. U veliki hoI ue Mutant Bernalt.
"Primetio saan vae vozilo", ree on. "Pomislio sam da ste moda
ovde i verovatno u neprilici. ini mi se da sam stigao u pravi as."
"Ne sasvim", ree Hirurg. On pokaza na palog vanzemaljca, kome
vie nije bilo pomoi. "Ali emu ovaj napad?"
Bernalt podie ruku: "Oni e vam rei."
Osvrnusmo se i ugledasmo petoro Mutanata koji su stajali po strani.
Oni nisu pripadali obrazovanoj i civilizovanoj vrsti kao Bernalt, a i svih
petoro bilo je razliitog soja; svako je na svoj nain predstavljao
izvitopereno, deformisano izrugivanje ljudskog oblija; jedan je imao
uaste pipke koji su mu nicali iz brade, drugome je lice predstavljalo
bezoblinu prazninu, treem su ui bile dinovske olje i tako dalje. Od
stvorenja koje nam je bilo najblie, iz ije su koe na hiljadama mesta
nicale siune platforme, saznali smo zbog ega smo bili napadnuti. Na
grubom agupatskom nareju objasnio nam je da smo oskrnavili hram
koji Mutanti smatraju za svetinju. "Mi se drimo podalje od Jorslema",
ree nam on. "Zato vi onda navraate ovamo?"
Pitanje je bilo sasvim na mestu. Zamolili smo ih za oprotaj to smo
iskrenije umeli, a Hirurg je dodao da je on posetio ovo mesto pre
mnogo godina i da ono u to vreme nije predstavljalo hram. To je,
izgleda, zadovoljilo Mutante, koji su priznali da njihova svojta tek
odnedavno koristi ovo zdanje kao svetilite. Zadovoljstvo im se jo vie
povealo kada je Olmein otvorila svoju kesu, koju je drala meu
dojkama, i ponudila im nekoliko blistavih, zlatnih novia, deo blaga
koje je ponela sa sobom iz Perisa. To je bila vie nego dovoljna
otkupnina neobinim, deformisanim stvorovima i oni nam dopustie da
iziemo iz zgrade. Mi bismo, razume se, bili poneli sa sobom i mrtvog
vanzemaljca, ali tokom objanjavanja sa Mutantima njegov le je
gotovo iezao; na peanom podu ostala je, naime, samo slabana, siva
mrlja, oznaavajui mesto gde je on pao. "Mrtvaki encim", objasni
nam Hirurg. "Aktivira ga prekidanje ivotnih procesa."
Ostali lanovi ove mutantske druine koja je obitavala u pustinji

unjali su se oko zgrade kada smo izili. Bilo je to komarno pleme, sa

koom svih oblika i boja, krajnje nasuminih fizikih svojstava, s
beskrajnom raznovrsnou genetskih improvizacija organa i telesnih
izrataja. ak je i sam Bernalt, premda njihov brat, izgledao preneraen
ovom udovinou. Oni su ga posmatrali sa izrazom strahopotovanja
na licu. Kada smo se mi pojavili, nekolicina njih se mai oruja, ali je
odsena Bernaltova komanda spreila eventualne neprijatnosti.
On ree: "ao mi je zbog neprilika koje ste doiveli, kao i zbog smrti
vanzemaljca. Bilo je, meutim, opasno ui na mesto koje nazadan i
ratoboran narod dri za sveto."
"Nismo imali pojma o tome", ree Hirurg. "Nikada ne bismo ovamo
svraali da smo znali... "
"Naravno. Naravno." Da li je postojalo neto patronsko u
Bernaltovom blagom, uljudnom tonu? "Pa, elim vam ponovo srean
put."
"Ne", uzviknuh ja iznenada. "Putuj sa nama u Jorslem. Smeno je da
zasebno idemo u isto mesto."
Olmein se narogui. ak je i Hirurg izgledao nezadovoljan. Jedino je
Bernalt ostao miran. On ree: "Zaboravio si, prijatelju, da je za
Hodoasnika neprilino da putuje u drutvu osobe bez esnafa. Osim
toga, ja sam doao na poklonjenje u ovo svetilite, tako da u morati
izvesno vreme da ostanem. Ne bih eleo da dangubite zbog mene." On
isprui ruku prema meni, a zatim se okrenu i ue u drevnu Hirurku
salu. Za njim nahrupi mnotvo ostalih Mutanata. Bio sam zahvalan
Bernaltu na njegovoj taktinosti. Moja impulsivna ponuda da nam se
pridrui kao saputnik, premda iskreno reena, bila je za njega
neprihvatljiva.
Posedali smo u kola. Istog trenutka, do nas je dopro zastraujui
zvuk: neskladna himna Mutanata u slavu ne usuujem se ak ni da
pomislim kog boanstva, grub, kripav, atonalan napev, podjednako
deformisan kao i oni iz ijih je grla izlazio.
"ivotinje", promrmlja Olmein. "Svetilite! Hram Mutanata! Koje li
odvratnosti! Mogli su da nas pobiju sve odreda, Tomise. Kako ovakva
udovita uopte mogu da imaju neto to se zove religija?"
Nisam joj nita odgovorio. Hirurg je tuno pogledao Olmein i samo
odmahnuo glavom, oigledno raaloen tako drastinim odsustvom
milosra kod osobe koja se izdaje za Hodoasnika.
"I oni su ljudska bia", ree on posle kraeg oklevanja.
U narednom gradu na naem putu izvestili smo okupacione vlasti o
smrti stvorenja sa zvezda. A zatim, rastueni i utihli, nas troje preivelih

nastavili smo putovanje prema mestu gde linija obale vie ne ide na
istok, nego skree na sever. Iza nas je ostajao usnuli Agupt i sada smo
ulazili u zemlju u kojoj lei sveti grad Jorslem.

8.
Grad Jorslem nalazi se prilino uvuen u kopno od Medit jezera, na
jednom sveem proplanku, oivienom prstenom niskih, goletnih,
krevitih planina. Uinilo mi se da je itav moj ivot predstavljao samo
pripremu za onaj as kada u prvi put ugledati ovu zlatnu varo, iji
sam izgled veoma dobro poznavao. I tako, kada sam spazio njegova
kubeta i parapete kako se ocrtavaju spram istoka, nisam u toj meri
iskusio strahopotovanje, koliko oseaj da se vraam kui.
Krivudavi drum, koji je vodio kroz okruna brda, doveo nas je do
grada, ije su zidine bile nainjene od kockastih blokova nekog finog
kamena tamnoruiaste i zlataste boje. Od istog kamena sazdane su
kue i hramovi. Drvored je oiviavao put, ali to nije bilo zvezdano
drvee, ve izvorna stabla iz Zemlje, to je i priliilo ovom najstarijem
od svih ovekovih gradova, starijem od Rouma, starijem od Perisa, iji
korenovi seu duboko u Prvi Ciklus.
Osvajai su otroumno postupili kada su odluili da se ne meaju u
upravu Jorslema. Grad je ostao pod nadzorom upravnika esnafa
Hodoasnika, tako da je ak i osvajaima bilo potrebno da trae
njegovu dozvolu kako bi uli meu gradske zidine. Razume se, ovo je
bila isto formalna stvar; upravnik esnafa Hodoasnika, ba kao i
Kancelar Pamtitelja, predstavljao je samo lutku ije su konce vukli
osvajai. Ali ova okrutna injenica drana je u tajnosti. Osvajai su
ostavili po strani na sveti grad i nisu se mogli primetiti kako u
naoruanim grupama tumaraju ulicama Jorslema.
Kada smo stigli do zidina, zatraili smo od Straara koji je stajao na
gradskoj kapiji formalno doputenje da uemo. Iako je drugde veina
straara ostala bez posla, zato to su gradovi ostali otvoreni po
zapovesti naih gospodara, ovaj ovek je zadrao sve prerogative svog
esnafa, tako da je mirno insistirao na uobiajenoj proceduri. Olmeini i
meni, kao Hodoasnicima, bio je zajemen automatski pristup u
Jorslem; pa ipak, on nam je naloio da pokaemo zvezdane kamenove
kao dokaz da smo na poten nain doli do naih odora i maski, a zatim
je stavio na glavu lem za prenos misli da bi proverio naa imena u
arhivama esnafa. Proteklo je izvesno vreme pre no to smo dobili
njegov pristanak. Naeg saputnika, Hirurga, ekao je laki postupak; on
je unapred najavio svoj dolazak dok je jo bio u Afreki, tako da je bila
dovoljna samo brza provera pa da bude puten unutra.
Unutar zidina sve je odavalo izgled velike starine. Jorslem je jedini
meu velikim svetskim gradovima sauvao pretean deo arhitekture iz

Prvog Ciklusa; nisu to bili samo slomljeni stubovi i oronuli akvadukti,

kao u Roumu, ve itave ulice, prekrivane arkade, kule, bulevari, koji
su preiveli sve nedae to su zadesile na svet. I tako, kada smo
jednom zakoraili u grad, krenuli smo ispunjeni udom kroz njegove
neobinosti, ulicama poploanim klesanim kamenom, uskim alejama
zakrenim decom i prosjacima, trnicama punim finih mirisa zaina.
Posle jednoasovne etnje zakljuili smo da je dolo vreme da
potraimo utoite; bio je to ujedno as da se rastanemo sa Hirurgom,
zato to njemu ne bi bilo doputeno da odsedne u hodoasnikom
svratitu, dok bi, sa druge strane, bilo preskupo i budalasto od nas
ukoliko bismo pokuali da se smestimo negde drugde. Otpratili smo ga
do krme gde je unapred rezervisao sobu. Zahvalio sam mu na
saputnitvu, na ta je i on izrazio svoju zahvalnost i izrazio nadu da
emo se ponovo videti u Jorslemu jednog od narednih dana. Zatim smo
se Olmein i ja oprostili od njega i iznajmili sobe u jednom od
mnogobrojnih svratita predvienih za Hodoasnike.
Grad je postojao jedino da bi stajao na usluzi Hodoasnicima i
sluajnim turistima, tako da se retko dogaa da ovek ostane bez
utoita; Hodoasnici u odorama podjednako se esto mogu sresti na
ulicama Jorslema kao i Letai u Hindu. Smestili smo se i malo
odmorili; potom smo veerali, pa krenuli u etnju jednom irokom
ulicom iz koje smo mogli da vidimo, na istoku, sredinji i najsvetiji deo
Jorslema. Ovde, naime, postoji grad u gradu. Najstariji deo, tako mali
da se za nepun as mogao prepeaiti, opasan je vlastitim zidinama. U
njemu se nalaze hramovi i crkve preanjih religija Zemlje: Hristana,
Jevera, Mislama. Kau da je tu i mesto gde je umro bog Hristana, ali to
je sigurno neko izvitopereno predanje, jer kakav je to bog koji moe da
umre? Na jednom uzdignutom mestu u uglu Starog Grada stoji
pozlaena kupola sveta Mislama, o kojoj pomno brine obian puk
Jorslema. A sa prednje stane tog uzvienog mesta nalaze se veliki, sivi
blokovi jednog kamenog zida koga oboavaju Jeveri. Ove stvari su
ostale, ali su zato ideje to su stajale iza njih izgubljene; nikada dok sam
bio meu Pamtiteljima nisam sreo nijednog izuavaoca koji bi umeo da
mi objasni svrhu oboavanja jednog zida ili pozlaene kupole. Pa, ipak,
stara svedoanstva uveravaju nas da su ove tri vere iz Prvog Ciklusa
bile veoma duboke i rasprostranjene.
U Starom Gradu takoe se nalazi jedno mesto iz Drugog Ciklusa
koje je bilo od znatno neposrednijeg interesa za Olmein i mene. Dok
smo urili kroz mrak prema svetoj zoni, Olmein ree: "Trebalo bi sutra
da se prijavimo u kuu podmlaivanja."

"Slaem se. Sada udim da se otarasim izvesnog broja godina."

"Da li e i mene primiti, Tomise?"
"Neuputno je razmiljati o tome", rekoh joj. "Poi emo, prijaviemo
se, a onda e na tvoje pitanje biti odgovoreno."
Ona je uzvratila na to neto, ali ja je nisam uo, jer tog trenutka troje
Letaa proletelo je iznad mene, idui na istok. Jedan je bio mukarac,
dok su dve bile ene; leteli su nagi, saglasno obiaju njihovog esnafa;
Leta u sreditu trolane formacije bila je jedna vitka, krhka devojka,
sazdana gotovo samo od kostiju i krila, koja se kretala sa takvom
ljupkou da je to bilo izuzetno ak i za njenu vrstu.
"Avluela!" ote mi se uzdah.
Troje Letaa nestade iza parapeta Starog Grada. Zapanjen, uzbuen,
naslonih se na jedno drvo da ne bih pao i pokuah da povratim dah.
"Tomise?" ree Olmein. "Tomise, je li ti zlo?"
"Znam da je to bila Avluela. Kau da se vratila u Hind, ali ne, to je
bila Avluela! Zar bih mogao da je zamenim za nekog drugog?"
"To si kazao za svakog Letaa koga smo videli po odlasku iz
Perisa", uzvrati Olmein hladno.
"Ali ovoga puta sam siguran! Gde se nalazi najblii lem za prenos
misli? Moram da proverim kod Loe Letaa smesta!"
Olmein je zadrala ruku na mojoj miici. "Kasno je, Tomise.
Postupa brzopleto. Uostalom, zato se uopte toliko uzbuuje oko tog
krljavog Letaa? ta ti ona znai?"
"Ona..."
Zastadoh, nesposoban da misli pretoim u rei. Olmein je znala priu
o mom putovanju iz Agupta sa devojkom, o tome kako sam ja, stari
Osmatra neenja, osetio oinsku naklonost prema njoj, kako sam
moda iskusio neto jo dublje od toga, kako sam je izgubio kada se
pojavio lani Mutant Gormon, kao i kako ju je potom on izgubio kada
je na scenu stupio Princ od Rouma. Ali, uza sve to, ta je Avluela meni
znaila? Zato me je samo prisenak nekoga ko je mogao, ali ne i morao
da bude Avluela u toj meri pomeo? Prebirao sam po simbolima u svom
haotinom umu, ali nisam naao odgovor.
"Vratimo se u svratite i odmorimo se", ree Olmein. "Sutra moramo
da krenemo u podmlaivanje."
Ja sam, meutim, ipak najpre pronaao lem za prenos misli i
uspostavvo kontakt sa Loom Letaa. Misli su mi zastrujale kroz
vodove ureaja do skladinog mozga u centrali esnafa; postavio sam
pitanje i dobio odgovor koji sam traio. Avluela od Letaa sada je
odista bila itelj Jorslema. "Prenesite joj ovu poruku", rekoh ja.

"Osmatra sa kojim je bila u Roumu sada je ovde kao Hodoasnik i eli

da se sretne sa njom pred kuom podmlaivanja sutra u podne."
Kad sam to obavio, poao sam sa Olmein do naeg konaita. Ona je
izgledala pokunjeno i smrknuto, a kada je u mojoj sobi skinula masku,
na licu joj je stajao izraz - ljubomore? Da. Za Olmein su svi mukarci
bili podanici, ak i neko tako oronuo i u godinama kao ja; nije mogla da
podnese injenicu da je neka druga ena mogla da raspali takav plamen
u meni. Kada sam izvadio svoj zvezdani kamen, Olmein u prvi mah nije
htela da mi se pridrui u optenju sa Voljom. Tek kad sam ja otpoeo sa
ritualima, ona mi se pridruila. Ali bio sam toliko napet te noi da
nisam nikako mogao da se spojim sa Voljom, a ni ona nije bila kadra da
to uini; i tako smo proveli pola asa, netremice zurei jedno u drugo,
da bismo konano odustali od daljih pokuaja i otili na poinak.

9.
ovek mora sam poi u kuu podmlaivanja. Probudio sam se u
zoru, izvrio kratko i ovoga puta uspenije optenje sa Voljom i krenuo
bez doruka i bez Olmein. Pola asa kasnije stigao sam do zlatnog zida
Starog Grada; proteklo je jo pola sata dok sam traio put kroz uske
uliice unutar drevnih zidina. Proao sam pored sivog zida, tako dragog
starim Jeverima, a zatim nastavio do uzviice, gde se nalazila pozlaena
kupola iezlih Mislama; posle toga skrenuo sam nalevo i prikljuio se
reci Hodoasnika koja je ve u ovaj rani as hrlila prema kui
podmlaivanja.
Ova kua predstavlja jedno zdanje iz Drugog Ciklusa, budui da su
procesi podmlaivanja pronaeni u toj epohi; od svih naunih udesa iz
tog doba jedino je podmlaivanje dolo do nas u priblino istom obliku
u kome je upranjavano u izvornoj verziji. Slino ostalim malobrojnim
zdanjima koja su opstala iz Drugog Ciklusa, kua podmlaivanja je
glatka i obla, arhitektonski siromana, sa zgodnim krivinama i
jednoobraznog sklopa; na njoj nema nijednog prozora, niti bilo kakvih
spoljnih ukrasa. Ali zato postoji mnotvo vrata. Stao sam u red pred
najistonijim ulazom i jedan as kasnije uao sam unutra.
Na samom ulazu pozdravio me je jedan lan esnafa Podmlaivaa,
odeven u zelenu odoru, prvi iz ovog soja koga sam do sada video.
Podmlaivai se regrutuju iskljuivo iz redova Hodoasnika koji su
voljni da ceo ivot provedu u Jorslemu, pomaui ostalima prilikom
podmlaivanja. Njihov esnaf nalazi se pod istom upravom kao i esnaf
Hodoasnika; isti upravnik esnafa nalazi se na elu i jedne i druge
grupe; ak im je i grb istovetan, odnosno razlikuje se samo po boji. U
stvari, Hodoasnici i Podmlaivai predstavljaju jedan esnaf, odnosno
dve razliite faze istog udruenja. Ali njihove posebnosti stalno se
istiu.
Podmlaivaev glas bio je lak i prijatan. "Dobrodoao u ovu kuu,
Hodoasnie. Ko si i odakle si?"
"Ja sam Hodoasnik Tomis, ranije Tamis od Pamtitelja, a jo ranije
Osmatra pod imenom Vueling. Roen sam na Izgubljenim
Kontinentima i putovao sam mnogo po celom svetu pre i poto sam
krenuo u Hodoae."
"ta trai ovde?"
"Podmlaenje. Iskupljenje."
"Neka ti Volja ispuni elju", ree Podmlaiva. "Podi sa mnom."
Poveo me je kroz uzan, slabo osvetljen prolaz do jedne male,

kamene elije. Tu mi je Podmlaiva naloio da skinem masku, da

uem u stanje optenja i da saekam. Oslobodio sam se bronzane
reetke koju sam drao preko lica i vrsto obavio ruke oko zvezdanog
kamena. Obuzela me je poznata senzacija optenja, ali nije dolo do
spajanja sa Voljom; umesto toga, osetio sam kako se u meni obrazuje
specifina spona koja me je povezivala sa umom jednog drugog
ljudskog bia. Iako je sve izgledalo maglovito i tajanstveno, nisam
pruio nikakav otpor.
Neto je stalo da mi ispipava duu. Sve to je tamo lealo zapreteno
sada je bilo izvadeno i poloeno na pod elije, spremno za ispitivanje:
moji inovi sebinosti i kukaviluka, moje greke i nedostaci, moje
sumnje, oaji - a povrh svega, moj najsramniji akt, izruenje
dragocenog dokumenta Pamtitelja u ruke volje osvajaa. Kada mi je sve
to stalo pred oi, shvatio sam da sam nedostojan podmlaivanja. U ovoj
kui ljudski ivot mogao se obnoviti dva ili tri puta; ali zato bi
Podmlaivai ponudili takvu povlasticu nekome ko je u toj meri ne
zasluuje kao ja?
Ostao sam dugo da razmiljam o svojim gresima. A onda se kontakt
prekinuo i u eliju je uao jedan novi Podmlaiva, ovek izrazito stasit.
"Volja je milostiva prema tebi, prijatelju", ree on, ispruivi svoje
izuzetno duge prste da bi njima dodirnuo vrhove mojih.
Kada sam zauo taj dubok glas i ugledao te bele prste, odmah mi je
postalo jasno da sam u drutvu oveka koga sam nakratko ve sreo
ranije, dok sam stajao pred kapijama Rouma, jo pre dolaska Osvajaa
na Zemlju. On je tada bio Hodoasnik i pozvao me je da mu se
pridruim na putovanju za Jorslem, ali ja sam odbio taj poziv, zato to
me je oblinji Roum neodoljivo privlaio.
"Da li ti je Hodoae bilo lako?" upitah ga.
"Bilo je korisno", uzvrati on. "A ti? Vidim da vie nisi Osmatra."
"Ovo mi je trei esnaf ove godine."
"Ali ne i poslednji: bie jo jedan", ree on.
"Znai li to da u ti se pridruiti meu Podmlaivaima?"
"Nisam imao na umu ovaj esnaf, prijatelju Tomise. Ali o tome emo
vie razgovarati kada postane znatno mlai nego sada. Drago mi je to
mogu da ti saoptim da ti je odobreno podmlaivanje."
"Uprkos mojim gresima?"
"Upravo zbog njih, takvih kakvi jesu. Sutra ujutro ui e u prvi tank
za podmlaivanje. Ja u ti biti vodi tokom tvog drugog roenja. Ja sam
Podmlaiva Talmit. Poi sada i potrai me kada se bude vratio."
"Jedno pitanje..."

"Da?"
"Bio sam Hodoasnik zajedno sa jednom enom; zove se Olmein i
ranije je bila Pamtitelj u Perisu. Moe li mi rei da li je, moda, i njoj
odobreno podmlaivanje?"
"Ne znam nita o toj Olmein."
"Ona nije dobra ena", rekoh ja. "Tata je, despotska, okrutna. Pa
ipak, mislim da za nju jo ima nade. Moe li nekako da joj
pomogne?"
"Nemam nikakvog uticaja u tim stvarima", ree Talmit. "Kao i svi
drugi, ona takoe mora da bude podvrgnuta ispitivanju. Mogu ti,
meutim, ovo rei: vrlina nije jedini kriterijum kojim se zavreuje
podmlaivanje."
Ispratio me je do izlaza iz zgrade. Hladna suneva svetlost
obasjavala je grad. Oseao sam se iscrpljeno i iznureno, odve prazan
da bih se radovao to mi je odobreno podmlaivanje. Bilo je podne;
setih se zakazanog sastanka sa Avluelom i stadoh da kruim oko kue
podmlaivanja, dok je uzbuenje raslo u meni. Da li e doi?
ekala me je kod proelja zgrade, pokraj jednog blistavog
spomenika iz doba Drugog Ciklusa. Grimizna jakna, krznene akire,
staklene sandale na stopalima, izdajnike grbine na leima: iz priline
daljine jasno se moglo razabrati da je u pitanju Leta. "Avluela!"
uzviknuh ja.
Ona se okrenu. Izgledala je bleda, siuna, ak mlaa nego kada sam
je poslednji put video. Pogledom je traila moje lice, ponovo
maskirano, obuzeta trenutnom nedoumicom.
"Osmatrau?" ree ona. "Osmatrau, jesi li to ti?"
"Zovem se Tomis sada", rekoh joj. "Ali isti sam onaj ovek sa kojim
si bila u Aguptu i Roumu."
"Osmatrau! Oh, Osmatrau! Tomise!" Ona mi se privi na grudi.
"Koliko je samo vremena proteklo! I koliko se stvari zbilo!" Poela je
sva da blista i bledilo joj je nestalo sa obraza. "Hodi, naimo jednu
krmu, mesto gde emo sesti i razgovarati! Kako si me otkrio ovde?"
"Preko tvog esnafa. Video sam te kako leti sino."
"Zimus sam dola ovde. Bila sam neko vreme u Parsu, na pola puta
za Hind, ali onda sam se predomislila. Nije bilo svrhe vraati se kui.
Sada ivim blizu Jorslema i pomaem oko... " Ona najednom prekide u
pola reenice. "Da li ti je odobreno podmlaivanje, Tomise?"
Sili smo sa uzviice gde se nalazila kua podmlaivanja u jedan
skromniji deo unutranjeg grada. "Da", rekoh joj. "Podmladiu se.
Vodi mi je Podmlaiva Talmit... sreli smo ga kao Hodoasnika pred

Roumom, sea li se?"

Nije se seala. Seli smo u batu jedne krme, a Sluge su nam donele
hranu i vino. Njena radost bila je zarazna; osetio sam se podmlaenim
ve od samog njenog prisustva. Priala mi je o onim poslednjim,
kataklizminim danima u Roumu, kada je kao konkubina bila odvedena
u prinev dvorac, o uasnim trenucima kada je Mutant Gormon porazio
Princa ad Rouma u sumrak dana osvajanja... otkrivi se ne vie kao
Mutant, ve kao prerueni zavojeva i uzevi od Princa istovremeno
njegov presto, komkubinu i vid.
"Da li je Princ umro?" upita ona.
"Jeste, ali ne od slepila." Ispriao sam joj kako se taj ponosit ovek
iskrao iz Rouma preruen kao Hodoasnik i kako se, dok smo bili meu
Pamtiteljima, spetljao sa Olmein, da bi ga zbog toga zaklao njen suprug,
koga je opet, zbog ovog ubistva, usmrtila njegova supruga. "Video sam
i Garmona u Perisu", rekoh joj. "Njegovo sadanje ime je Viktorius
Trinaest. Zauzima visok poloaj u upravi osvajaa."
Avluela se osmehnu. "Gormon i ja smo samo kratko ostali zajedno
posle osvajanja. On je eleo da putuje po Eiropi; odletela sam sa njim u
Donsk i Sved i tu je on izgubio interesovanje za mene. Upravo se tada u
meni rodila potreba da se vratim u Hind, ali sam se kasnije
predomislila. Kada ti poinje podmlaivanje?"
"Sutra ujutro."
"Oh, Tomise, kako e to izgledati kada bude mlad? Da li si znao da
sam te volela? Sve vreme naeg putovanja, dok sam delila Gormonovu
postelju i bila Prineva nalonica, elela sam jedino tebe! Ali, naravno,
ti si bio Osmatra i to je bilo nemogue. Osim toga, bio si tako star. AIi
sada vie ne Osmatra i uskoro vie nee biti star i... " aka joj ostade
na mojoj. "Nije trebalo da se rastajemo. Tako bismo se potedeli
nepotrebnih patnj i."
"Patnje su nas uinile mudrijima", rekoh ja.
"Da. Da. Jasno mi je. Koliko e trajati tvoje podmlaivanje?"
"Uobiajeno vreme, pretpostavljam."
"A posle, ta e posle raditi? Koji e esnaf izabrati? Vie ne moe
da bude Osmatra."
"Ne, a neu biti ni Pamtitelj. Moj vodi Talmit govorio je o nekom
drugom esnafu, koji nije imenovao; izrazio je verovanje da u posle
podmlaivanja u njega pristupiti. Pretpostavio sam da je imao na umu
da u ostati ovde i pridruiti se Podmlaivaima, ali on mi je kazao da
je posredi jedan drugi esnaf."
"Nisu to Podmlaivai", ree Avluela, a onda mi se prikloni blie.

"U pitanju su Spasitelji."

"Spasitelji? Nisam uo zataj esnaf."
"Nedavno je osnovan."
"Nijedan nov esnaf nije osnovan vie od..."
"Talmit je imao na umu ovaj esnaf. Bie dobro doao lan u njemu.
Vetine koji si usavrio dok si bio Osmatra ine te izuzetno korisnim."
"Spasitelji", ponovih ja, ispitujui tajnu. "Spasitelji. Sta taj esnaf
radi?"
Avluela se vedro osmehnu. "Spasava zabludele due i izbavlja
nesrene svetove. Ali jo nije vreme da podrobno porazgovaramo o
tome. Zavri posao zbog koga si doao u Jorslem i sve e ti posle toga
postati jasno." Ustali smo. Usne joj dodimue moje. "Sada te poslednji
put vidim kao starca. Bie neobino, Tomise, kada se bude
podmladio!"
Zatim se okrenu i udalji.
U smiraj dana vratio sam se u konaite. Olmein nije bila u svojoj
sobi. Jedan Sluga mi je kazao da je izbivala celi dan. Cekao sam
prilino dugo, a onda sam izvrio optenje sa Voljom i otiao na
poinak. Ujutro, kada sam polazio, zastadoh pred njenim vratima; bila
su zakljuana. Ne preduzevi nita, ja se okrenuh i pohitah u kuu
podmlaivanja.

10.
Podmlaiva Talmit saekao me je kod ulaza i poveo jednim
hodnikom sa zelenim emajliranim ploicama do prvog tanka za
podmlaivanje. "Hodoasniku Olmeini", obavesti me on, "odobreno je
podmlaivanje i ona e ga zapoeti danas neto kasnije." Bila je to
poslednja opaska o nekoj drugoj osobi koju sam uo za izvesno vreme.
Talmit me je uveo u jednu malu, nisku sobu, zatvorenu i vlanu,
osvetljenu priguenim sjajem ropskog svetla i punu blagih mirisa
rascvalog mrtvog cvea. Skinute su mi odora i maska, a Podmlaiva
mi je prekrio glavu finom, zlatasto-zelenom mreom od nekog tankog
metala kroz koji je pustio struju; kada je sklonio mreu, nestala mi je
sva kosa, a glava mi je postala podjednako glatka kao zidovi od emajla.
"Postavljanje elektroda ovako je jednostavnije", objasnio je Talmit.
"Sada moe da ue u tank."
Blago zakoenom rampom uspeo sam se do tanka, koji je, u stvari,
predstavljao neveliku kadu. Osetio sam pod stopalima toplo i meko
gibanje mulja, a Talmit mi klimnu i ree da je to ozraen, regenerativni
mulj, koji e podsticati proces deobe elija, na emu se zasnivalo moje
podmlaivanje, i ja to prihvatih. Ispruio sam se na dnu tanka, ostavivi
samo glavu iznad iskriavog tamnoljubiastog fluida koji se u njemu
nalazio. Mulj je obavio i optoio moje umorno telo. Talmit se nagao
nada mnom, drei u ruci neto to je liilo na sveanj prepletenih
bakarnih ica, ali kada im je vrhove pritisnuo o moju oianu glavu, oni
sami oivee i stadoe da mi prodiru kroz kou, pa kroz lobanju, sve do
skrivene, sive, vijugave mase. Osetio sam jedino slabano peckanje.
"Elektrode", objasnio mi je Talmit, "tragaju za centrima starenja u tvom
mozgu; mi emo poslati signale koji e izazvati promenu smera
normalnog procesa raspadanja i mozak e ti izgubiti percepciju pravca
protoka vremena. Telo e ti na taj nain postati prijemivije za
stimulacije koje e primati iz tanka za podmlaivanje. Zaklopi oi."
Stavio mi je na lice masku za disanje, a zatim me je blago gurnuo, tako
da mi se glava odmae od ruba tanka i ja poeh da plutam njegovom
sredinom. Taplota je stala da se poveava. Kao iz daljine, do mene su
dopirali umovi grgoljenja. Zamiljao sam kako iz mulja izniu crni,
sumporni mehurovi i hrle kroz fluid ijom sam povrinom plutao;
zamiljao sam kako fluid menja boju mulja. Leao sam na povrini
mora, lienog plima i oseka, tek neodreeno svestan da kroz elektrode
prolazi struja, da mi neto dobuje po mozgu, da me obujmljuje mulj i
neto to je lako moglo biti amniotiki fluid. Kao iz velike udaljanosti

zauo sam duboki glas Podmlaivaa Talmita kako me priziva ka

mladosti, kako me vraa kroz desetlea, skidajui sa mene naslage
vremena. U ustima mi se nastanio slan ukus. Ponovo sam prelazio
Okean Zemlje, bio napadnut od gusara, branio moju Osmatraku
opremu od njihovih nasrtaja i kidisanja. Ponovo sam se obreo pod
toplim agupatskim suncem i po prvi put sreo Avluelu. Jo jednom sam
iveo na Palau. Vratio sam se u rodno mesto u zapadnom ostrvlju
Izgubljenih Kontinenata, tamo gde je nekada bila Usa-amrik. Po drugi
put sam posmatrao pad Rouma. Delii seanja nadirali su kroz moj
umekani um. Nije postojao sled, racionalno nizanje dogaaja. Bio sam
dete. Bio sam oronula starkelja. Bio sam meu Pamtiteljima. Posetio
sam Somnambuliste. Video sam Princa od Rouma kako pokuava da
kupi oi od Zanatlije iz Dijona. Cenjkao sam se sa Prokuratorom Perisa.
Podesio sam ruke na instrumentima i uao u Osmatraki trans. Jeo sam
poslastice sa dalekih svetova; udahnuo sam miris prolea na Palau,
zadrhtao sam u starakoj zimi, zaronio sam u ustalasano more, a zatim
srean stao da plutam po njegovoj povrini; pevao sam; plakao;
odolevao iskuenju; poputao iskuenju; prepirao se sa Olmein; grlio
Avluelu; opaao varljivo smenjivanje dana i noi, dok mi je bioloki
asovnik kucao neobinim ritmovima, izokrenutim i ubrzanim. Stale su
da me pohaaju prikaze. Sa neba je kiio plamen; vreme je hrlilo u vie
pravaca; postao sam mali, a zatim ogroman. uo sam glasove kako
govore u skerletnim i tirkiznim senkama. Krzava muzika razlegala se
planinama. Zvuk dobovanja mog srca bio je napet i gromovit. Bio sam
uhvaen u procep vlastitog uma, ruku priljubljenih uz telo, kako bih
zauzimao to je mogue manje prostora, dok se on zbijao, zbijao,
zbijao. Zvezde su zadobovale, saele se i istopile. Avluela ree blago:
"Zavreujemo drugu mladost posredstvom blaenih, milih impulsa
Volje, kao i putem vrenja pojedinanih dobrih dela." Olmein ree:
"Kako sam glatka postala!" Talmit ree: "Ove oscilacije percepcija
oznaavaju samo rastakanje volje u pravcu samounitenja to lei u srcu
procesa starenja." Gormon ree: "Ove percepcije oscilacija znae samo
samounitenje volje u pravcu rastakanja to lei u procesima staranja
srca." Prokurator Manrule Sedam ree: "Upueni smo na ovaj svet kao
orua vaeg oienja. Mi smo instrumenti Volje." Ertkleim Devetnaest
ree: "Sa druge strane, dopustite mi da se ne sloim. Presek Zemljine i
nae sudbine sasvim je sluajan." Moji oni kapci se okamenie.
Siuna stvorenja nastanjena u mojim pluima poee da cvetaju. Koa
stade da mi otpada, otkrivajui vence miia, priljubljene uz kosti.
Olmein ree: "Pore mi postaju manje. Telo mi ovrava. Dojke mi se

smanjuju." Avluela ree: "Posle e leteti sa nama, Tomise." Princ od

Rouma prekri lice rukama. Kule Rouma zanjihae se pod naletima
sunevih vetrova. Ja zgrabih al od jednog Pamtitelja koji prohuja pored
mene. Klovnovi poee da plau na ulicama Perisa. Talmit ree:
"Probudi se sada, Tamise, doi k sebi, otvori oi."
"Ponovo sam mlad", rekoh.
"Podmlaivanje ti je tek poelo", ree on.
Vie nisam mogao da se pokreem. Bolniari me podigoe i uvie u
porozan omota, a zatim stavie na kolica sa tokovima i prebacie do
drugog tanka, mnogo veeg, po kome je plutalo na desetine
Hodoasnika, svaki u snenoj izdvojenosti od ostalih. Obrijane lobanje
bile su im naikane elektrodama; oi su im bile prekrivene ruiastom
vrpcom; ruke su im spokojno bile prekrtene na prsima. Stavili su me u
taj tank i vie nije bilo opsena, ve samo dugo spavanje lieno snova.
Ovoga puta probudio sam se na zvuk gromovitog talasanja i ustanovio
kako, sa stopalima napred, prelazim kroz uski vod u jedan zapreteni
tank, gde sam poeo da diem sam fluid i gde sam ostao tek neto due
od jednog minuta i tek neto krae od jednog stolea, dok su mi se sa
due ljutili slojevi koe. Bio je to spor, lenj proces. Hirurzi su obavljali
svoj posao sa udaljenosti, sa akama u rukavicama preko kojih se
upravljalo siunim noevima; tanune otrice oslobaale su zlo sa
svakim rezom, odsecajui od mene krivicu i tugu, ljubomoru i srdbu,
poudu, pohotu i nestrpljenje.
Kada su zavrili sa mnom, otvorili su poklopac tanka i izvadili me
napolje. Nisam bio kadar sam da stojim. Privrstili su instrumente za
moje udove, koji su mi blago gnjeili i masirali miie, vraajui ih u
ivot. Ponovo sam prohodao. Spustio sam pogled na svoje nago telo,
snano, napeto, vrsto. Talmit mi prie i baci pregrt ogledalaste
praine u vazduh kako bih mogao da se vidim; i kako se ona slagala, ja
poeh polako da razabirem svoj blistavi odraz.
"Ne", rekoh ja. "Lice je pogreno. Nisam tako izgledao. Nos mi je
bio otriji... usne nisu bile tako pune... ni kosa tako tamna..."
"Radili smo na osnovu dokumentacije esnafa Osmatraa, Tomise.
Predstavlja taniju repliku svog tela iz mladosti nego to ti je to u
pamenju zabeIeeno."
"Da li je mogue?"
"Ako bi ti se vie dopalo, moemo da te preoblikujemo tako da vie
odgovara vlastitoj predstavi o samome sebi, nego stvarnom izgledu.
Ali to bi bilo frivolno i zahtevalo bi mnogo vremena."
"Ne", rekoh ja. "U stvari, nije vano..."

On se sloio, a zatim me obavestio da u morati da ostanem u kui

podmlaivanja jo neko vreme, sve dok se potpuno ne budem
prilagodio samome sebi. Dobio sam neutralnu odeu osobe bez esnafa,
zato to sada nisam pripadao nijednom udruenju; moj status
Hodoasnika okonao se samim inom podmlaivanja i sada sam
mogao da se prijavim u svaki esnaf koji bi me primio kada iziem iz
ove kue. "Koliko je trajalo moje podmlaivanje?" upitah Talmita dok
sam se oblaio. On uzvrati: "Doao si ovamo u leto. Sada je zima.
Nismo ba tako brzi."
"A kako je sa mojim saputnikom, Olmein?"
"Nismo uspeli sa njom."
"Ne razumem."
"Da li bi voleo da je vidi?" upita Talmit.
"Da", uzvratih, pamislivi da e me povesti do Olmeininog tanka.
Stajali smo na jednoj rampi pored koje se nalazio zatvoreni kontejner;
Talmit mi pokaza na teleskop i ja pogledah kroz njega. Ugledao sam
Olmein, odnosno ono to je trebalo da poverujem da je ona. Naga
devojica, ne starija od jedanaest godina, glatke koe i bez dojki, leala
je zgrena u tanku, kolena primaknutih uz grudi i sa palcem u ustima. U
prvi mah nisam shvatio. A onda se dete pomeri i ja prepoznah
embrionalne crte kraljevske Olmein koju sam dobro poznavao: iroka
usta, snana brada, otre, istaknute jagodice. Obuze me iznenadni,
uasni ok i ja rekoh Talmitu: "ta je to?"
"Kada je dua prekomerno zaprljana, Tomise, moramo duboko da
kopamo da bismo je oistili. Tvoja Olmein bila je teak sluaj. Nije
trebalo da pokuavamo sa njom; ali ona je insistirala, a bilo je i nekih
indikacija da bismo mogli da uspemo. Na alost, kao to vidi,
indikacije su bile pogrene."
"Ali ta se dogodilo sa njom?"
"Podmlaivanje je ulo u nepovratnu fazu pre no to smo uspeli da iz
nje iistimo otrove", uzvrati Talmit.
"Otili ste predaleko? Prekomerno ste je podmladili?"
"Ba tako."
"I ta sad? Zato je ne izvadite odatle i ne omoguite joj da ponovo
odraste?"
"Trebalo bi da me paljivije slua, Tomise. Kazao sam da je
podmlaena nepovratno."
"Nepovratno?"
"Ona je izgubljena u snovima detinjstva. Svakog dana postaje
godinama mlaa. Unutranji asovnih nekontrolisano se okree. Telo

joj se smanjuje; mozak joj se rastereuje od seanja. Uskoro e se vratiti

u najranije detinjstvo. Nikada se nee probuditi."
"I na kraju..." Ja skrenuh pogled. "Sta e biti na kraju? Spermatozoid
i jajace razdvojeni u tanku."
"Retrogresija nee ii toliko daleko. Umree kao novoroene.
Mnoge smo izgubili na ovaj nain."
"Govorila je o rizicima podmlaivanja", rekoh.
"Ali je ipak insistirala da pokuamo sa njom. Dua joj je bila
mrana, Tomise. Zivela je samo sebe radi. Dola je u Jorslem da se
oisti i sada je stvamo oiena i u miru sa Voljom. Jesi li je voleo?"
"Nikada. Ni za trenutak."
"Pa ta si onda izgubio?"
"Deli vlastite prolosti, moda." Ponovo primakoh oko teleskopu i
pogledah Olmein, nevinu sada, vraenu u devianstvo, aseksualnu,
oienu. U miru sa Voljom. Netremice sam pasmatrao njene neobino
izmenjene, ali ipak poznate crte lica, koje su odraavale neznane snove.
Da li je znala ta joj se dogodilo dok je bespomono hrlila prema ranom
detinjstvu? Da li je zavapila u uasu i izbezumljenju kada je osetila
kako joj ivot izmie kao voda kroz razmaknute prste? Da li je stara,
kraljevska Olmein imala jo jedan, poslednji trenutak trijumfa pre no
to je utonula u ovu neeljenu istotu? Dete u tanku se osmehivalo.
Neno, malo telo se zakratko opruilo, a zatim ponovo loptasto zgrilo.
Olmein je bila u miru sa Voljom. Najednom, kao da je Talmit rasprio
novo ogledalo u vazduh, ja pogledah u novoga sebe i shvatih ta je
uinjeno za mene, shvatih da mi je podaren jo jedan ivot uz obavezu
da ga bolje iskoristim nego prvi; osetih se tog trena ponienim i zarekoh
se da u sluiti Volji, na ta me obuze radost koja me je zapljuskivala
monim talasima, slinim dinovskim valovima Zemljinog Okeana, i ja
se oprostih od Olmein, zamolivi Talmita da me povede na neko drugo
mesto.

11.
Avluela mi je dola u posetu, u moju sobu u kui podmlaivanja, i
oboje smo bili uplaeni kada smo se sreli. Ogrta koji je nosila nije joj
pokrivao rairena krila; izgledalo je kao da uopte nisu pod kontrolom,
budui da su nervozno treperela, odraavajui veliko uzbuenje
tanunim podrhtavanjem svoje vilinske svilice. Oi su joj bile krupne i
sveane; lice joj je izgledalo mravije i izduenije nego ikada pre. Dugo
smo u tiini netremice posmatrali jedno drugo; osetio sam kako u meni
poinju polako da se razbuktavaju plamenovi iju snagu nisam iskusio
ve decenijama; iako sam im se obradovao, ipak sam ih se i pribojavao.
"Tomise?" ree ona konano, na ta ja klimnuh.
Ona stade da mi dodiruje ramena, ruke, usne. A onda joj i ja poloih
prste ako struka, bokova i, oklevajui, na nevelike dojke. Poput dva
stvorenja koja su izgubila vid, poeli smo da se dokuujemo dodirom.
Bili smo stranci. Sedi, stari Osmatra koga je ona poznavala i moda
volela nije vie postojao, zato to mu je oduzeto pedeset ili vie godina,
tako da e se u preanji oblik vratiti tek kroz isto toliko vremena, a na
njegovo mesto doao je neko tajanstveno preobraen, nepoznat, stran.
Stari Osmatra bio joj je kao otac; a ta bi trebalo da joj bude ovaj mladi
Tomis, koji jo nije pripadao nijednom esnafu? A ta je ona
predstavljala meni, sada kada mi vie nije mogla biti ker? Sada kada ni
ja samoga sebe nisam poznavao? Sada kada mi je vlastita glatka i
zategnuta koa izgledala strano i neobino? Bio sam pometen i oaran
sokovima koji su ponovo tekli mojim telom, snagom i poletom koje
sam gotovo zaboravio.
"Oi su ti iste", ree ona. "Uvek bih te prepoznala po oima."
"ta si radila tokom svih ovih meseci, Avluela?"
"Letela sam svake noi. Stigla sam do Agupta i jo dublje u Afreku.
Zatim sam se vratila i odletela do Stanbola. Kada bi se smrklo, ja bih se
vinula uvis. Zna li, Tomise, da se oseam istinski ivom jedino kada
sam visoko gore?"
"Pripada soju Letaa. U prirodi je tvog esnafa da se tako osea."
"Jednoga dana leteemo zajedno nebom, Tomise."
Ja se nasmejah. "Stare Hirurke sale su zatvorene, Avluela. Ovde su
u stanju da prave udesa, ali niko ne moe da me preobrati u Letaa.
ovek se mora roditi sa krilima."
"Nisu potrebna krila da bi se letelo."
"Znam. Osvajai se kreu kroz vazduh bez pomoi krila. Video sam
te jednog dana, odmah posle pada Rouma... ti i Gormon ste zajedno

leteli nebom... " Ja zatresoh glavom. "Ali ja nisam osvaja."

"Letee sa mnom, Tomise. Vinuemo se put neba, i to ne samo
nou, iako su moja krila samo nona krila. Leteemo usred vedrog,
sunanog dana."
Njeno matarenje mi je prijalo. Uzeh je u naruje i osetih njeno
hladno i krhko telo, od ega mi celo bie obli nova toplina. Vie nismo
razgovarali o letenju, ali ja nisam uzeo ono to mi je ona ponudila tog
trenutka, ve sam se zadovoljio samo time da je milujem. Ne treba se
naglo probuditi iz dugog i dubokog sna.
Zatim smo krenuli u etnju hodnicima, sreui uz put druge koji su
takoe nedavno podmlaeni, da bismo na kraju stigli u veliku, sredinju
prostoriju, kroz iju je tavanicu dopirala svetlost zimskog sunca; zastali
smo tu da bismo se jo jednom podrobno osmotrili pod tim
promenljivim, bledim sjajem, a potom smo nastavili etnju i ponovo
zapodeli razgovor. Iao sam blago oslonjen o njenu ruku, zato to jo
nisam bio sasvim pri snazi, a to je ujedno stvaralo prisenak minulih
vremena, kada je devojka pomagala u hodu jednom klecavom starkelji.
Kada me je otpratila natrag do sobe, ja rekoh: "Pre no to sam zapoeo
podmlaivanje, kazala si mi za neki novi esnaf Spasitelja. Ja..."
"Bie za to kasnije vremena", prokide me ona, nevoljnim glasom.
Uavi u sobu, zagrlili smo se i ja najednom osetih kako me estoko
proima plamen podmlaenog tela; pobojah se u prvi mah da bih mogao
da saeem njeno hladno, vitko telo, ali ovo je bio plamen koji ne
sagoreva... on samo potpaljuje slian oganj u drugima. Kako joj je
uzbuenje raslo, krila su joj se sve vie obavijala oko mene, da bi me na
kraju sasvim obmotala svojom svilastom mekoom. U asu kada sam se
potpuno prepustio silini radosti i strasti, shvatio sam da vie neu morati
prilikom koraanja da se oslanjam na njenu ruku.
Vie nismo bili stranci; prestali smo da oseamo strah jedno od
drugog. Dolazila je svakoga dana kod mene u vreme predvieno za
vebanje i ja sam etao sa njom, sve uspenije drei korak. A plam se
sve vie i strasnije raspaljivao u nama.
Talmit me je takoe esto poseivao. Upuivao me je u tajne
korienja mog podmlaenog tela i uspeno mi je pomogao da doem u
punu mladalaku snagu. Odbio sam njegov poziv da jo jednom vidim
Olmein. Jednog dana mi je kazao da je retrogresija dola do kraja.
Nisam osetio tugu zbog toga, ve samo neobian trenutak ispraznosti
koji je brzo minuo.
"Uskoro e moi da izie odavde", ree mi Podmlaiva. "Osea
li se spremnim za to?"

"Da."
"Jesi li razmiljao o tome kuda e poi?"
"Moram da potraim novi esnaf, znam."
"Mnogi esnafi bi te rado primili, Tomise. Ali koji bi ti voleo?"
"Onaj u kome bih najbolje sluio oveanstvu", uzvratih. "Dugujem
ivot Volji."
Talmit ree: "Da li ti je devojka-Leta govorila o mogunostima koje
stoje pred tobom?"
"Pomenula je jedan novoosnovani esnaf."
"Da li ti je rekla kako se zove?"
"Esnaf Spasitelja."
"ta zna o njemu?"
"Gotovo nita", rekoh ja.
"eli li da sazna neto vie?"
"Ako ima neto vie da se sazna."
"Ja pripadam esnafu Spasitelja", ree Talmit. "Ba kao i Leta
Avluela."
"Ali vi ve imate svoje esnafe! Kako je mogue da pripadate dvama
esnafima? Jedino je Vladarima doputena takva sloboda; pa ak i oni..."
"Tomise, esnaf Spasitelja prihvata lanove iz svih drugih esnafa. To
je vrhovni esnaf, kao to je nekada bio esnaf Vladara. U njegovim
redovima su Pamtitelji i Pisari, Indekseri, Sluge, Letai,
Zemljoposednici, Somnambulisti, Hirurzi, Klovnovi, Trgovci, Prodavci.
Ima i Mutanata, ba kao i..."
"Mutanata?" promucah ja. "Ali oni su stavljeni izvan svih esnafa!
Kako jadan esnaf moe da prima Mutante?"
"Ovo je esnaf Spasitelja. ak i Mutanti mogu da zavrede iskupljenje,
Tomise"
"I Mutanti, dakle", rekoh pomirljivim glasom. "Ali veoma je udno
pomisliti na takav jedan esnaf!"
"Da li bi prezreo esnaf koji u svojim redovima ima i Mutante?"
"Ne, samo teko uspevam da shvatim takav esnaf."
"Razumevanje e doi u pravo vreme."
"A kada e doi pravo vreme?"
"Onog dana kada bude iziao odavde", ree Talmit.
Taj dan je ubrzo doao. Avluela je dola po mene. Nesigurno sam
iziao u jorslemsko prolee da bih okonao ritual podmlaivanja.
Talmit ju je uputio kako da me vodi. Povela me je kroz grad do svetih
mesta, kako bih mogao da se poklonim u svakom hramu. Kleao sam
pred zidom Jevera i pod pozlaenom kupolom Mislama; zatim sam

siao u donji deo grada, proao kroz trnicu i stigao do sive, tamne
staromodne zgrade, podignute na mestu gde kau da je umro bog
Hristana; posle sam otiao do izvora znanja i vrela Volje, a potom do
glavnog taba esnafa Hodoasnika da predam masku, odoru i zvezdani
kamen, da bih se na kraju uputio do zidina Starog Grada. Na svim tim
mestima ponudio sam sebe Volji reima koje sam dugo ekao da
izgovorim. Hodoasnici i obini itelji Jorslema okupljali su se na
pristojnoj udaljenosti; znali su da sam nedavno podmlaen i nadali su se
da e im neka emanacija iz mog podmlaenog tela doneti sreu.
Konano, ispunio sam sve svoje obaveze. Bio sam slobodan ovek, u
naponu zdravlja, kadar sada da izabere ivot koji mu najvema
odgovara.
Avluela ree: "Da li bi sada eleo da pode sa mnom do Spasitelja?"
"Gde se oni nalaze? U Jorslemu?"
"Da, u Jorslemu. Zakazan je sastanak kroz jedan as u ast tvog
ulanjenja."
Ona izvadi iz tunike neto malo i sjajno, to sam sa zaprepaenjem
prepoznao kao zvezdani kamen. "Odakle tebi to?" upitah je. "Samo
Hodoasnici..."
"Poloi ruku na moju", ree ona, ispruivi pesnicu u kojoj je drala
zvezdani kamen.
Posluah je. Njeno sitno, duguljasto lice za trenutak postade napeto
od napora izazvanog usredsreivanjem. Zatim se opusti i odloi
zvezdani kamen.
"Avluela, ta...?"
"Signal esnafu", ree ona blago. "Javila sam im da se sakupe budui
da stiemo."
"Odakle ti taj kamen?"
"Poi sa mnom", ree ona. "Oh, Tomise, kad bismo samo mogli da
odletimo tamo! Ali nije daleko. Sastaemo se gotovo u senci kue
podmlaivanja. Hajde, Tomise. Hajde!"

12.
U prostoriji nije bilo svetlosti. Avluela me je dovela u podzemnu
tamu i kazala mi da sam stigao u glavni tab esnafa Spasitelja; stala je
nepomino pokraj mene i upozorila me: "Ne mrdaj."
Osetio sam prisustvo drugih osoba u prostoriji oko mene. Ali nisam
ni uo ni video nita.
Neto je bilo pomereno prema meni.
Avluela ree: "Isprui ruke. ta osea?"
Dodirnuo sam neki etvrtasti ormani koji je, moda, poivao na
nekakvom metalnom postolju. Na njegovoj povrini napipao sam
poznate ruke i poluge i vrsto ih stisnuo. Najednom, kao da uopte nije
bilo mog podmlaivanja i kao da Zemlja jo nije bila padjarmljena:
ponovo sam bio Osmatra, jer ovo nije moglo biti nita drugo do
Osmatraka oprema!
Ja rekoh: "Nisu to ona kolica koja sam nekada imao, ali se mnogo ne
razlikuju."
"Da li si zaboravio svoju vetinu, Tomise?"
"Mislim da je jo sa mnom."
"Upotrebi mainu onda", ree Avluela. "Izvri ponovo Osmatranje i
kai mi ta vidi."
Lako i radosno poeh da upranjavam stari zanat. Brzo sam izvrio
preliminarne rituale, oistivi um od sumnji i trvenja. Iznenaujue
jednostavno doveo sam svoj um u stanje Osmatrakog zanosa; nisam to
pokuavao jo od pada Zemlje, ali mi se ipak inilo da sam kadar da
bre dostignem kljunu fazu nego u starim danima.
Jo sam vrsto drao ruke. Kako su mi neobino izgledale! Nisu se
zavravale ispupenjima, kao to sam navikao: umesto toga, neto
hladno i tvrdo bilo je postavljeno na vrhu svake ruke. Nekakav dragi
kamen, moda. Nije iskljueno da je posredi bio ak zvezdani kamen,
pomislih. Ruke mi lagano skliznue na hladne produetke i istog trena
obuze me neka nejasna bojazan, ak sirov strah. Ali onda uspeh da
povratim neophodnu pribranost i dua mi uroni u napravu preda mnom,
zapoevi Osmatranje.
U Osmatrakom zanosu nisam se, meutim, vinuo u pravcu zvezda,
kao to bi se to dogodilo u starim danima. Iako sam ostvario uvid, vidno
polje mi je bilo ogranieno na neposrednu okolinu ove prostorije.
Zaklopljenih oiju, tela obuzetog transom, ja pohrlih napred i pravo
naioh na Avluelu; bila je pokraj mene, gotovo nada mnom. Jasno sam
je video. Ona se osmehnu, a zatim klimnu; oi su joj se caklile.

"Volim te."
"Da, Tomise. Zauvek emo ostati zajedno."
"Nikada se jo nisam oseao tako blizu drugom."
"U ovom esnafu svi smo veoma bliski, sve vreme."
"Mi smo Spasitelji, Tomise. Mi smo novi. Nita slino ovome nije
do sada postojalo na Zemlji."
"Kako ti ja ovo govorim, Avluela?"
"Tvoj um obraa se mome posredstvom ove maine. A jednoga dana
maina vie nee biti potrebna."
"A onda emo leteti zajedno?"
"Znatno pre toga, Tomise."
Zvezdani kamenovi postae topli u mojim rukama. Sada sam jasno
razabrao instrument: Osmatraka kolica, ali sa izvesnim prepravkama,
meu kojima je najvanija bila instaliranje zvezdanih kamenova na
ruke. A onda skrenuh pogled od Avluele i izgledah druga lica, koja
sam dobro poznavao. Stroga prilika Podmlaivaa Talmita stajala je s
moje leve strane. Pokraj njega se nalazio Hirurg, sa kojim sam
doputovao u Jorslem, a uz ovoga Mutant Bernalt; konano mi je postalo
jasno kakvim su poslom njih dvojica prevalili put od Najruba do svetog
grada. Ostale nisam poznavao; bili su tu jo dva Letaa, jedan Pamtitelj
sa alom u rukama, jedan enski Sluga i mnogi drugi. Sve sam ih video
zahvaljujui unutranjoj svetlosti, budui da je u prostoriji jo bilo
tamno kao onog asa kada sam uao. I ne samo da sam ih video, nego
sam ih i dodirivao, umom o um.
Um koji sam prvi dodirnuo bio je Bernaltov. Dotakao sam ga lako,
ali plaljivo, povukao sam se, a zatim ponovo ostvario kontakt.
Pozdravio me je i poeleo mi dobrodolicu. I tog trenutka sam shvatio
da u, jedino ako budem kadar da na ovog Mutanta gledam kao na
brata, moi - i to ne samo ja, nego i cela Zemlja - da zasluim
iskupljenje. Jer sve dok ne budemo istinski jednaki ne moe da bude ni
govora o okonanju kanjavanja.
Pokuao sam da uem u Bernaltov um, ali bojao sam se. Da li u
moi da prikrijem sve one predrasude, sav onaj besmislen prezir, onaj
uslovni refleks koji je uvek prisutan kad god razmiljamo o Mutantima?
"Nemoj nita kriti", posavetova me on. "Te stvari nisu tajna za mene.
Odbaci ih i pridrui mi se."
U meni se vodila borba. Odagnavao sam demone iz sebe. Prizvao
sam u seanju onaj trenutak ispred svetilita Mutanata, poto nas je
Bernalt spasao, kada sam ga pozvao da nam se pridrui na putu za
Jorslem. ta sam tada oseao prema njemu? Da li sam ga, makar i za

trenutak, smatrao za brata?

Pojaah taj trenutak zahvalnosti i prijateljstva. Pustih ga da se otisne,
da blesne, i on odagna od mene oplatu od prezira i nipodatavanja; i ja
ugledah ljudsku duu ispod neobine mutantske povrine, probih se
kroz tu povrinu i naoh put do iskupljenja. On me povue ka svom
umu.
Pribliih se Bernaltu i on me prigrli u svoj esnaf. Sada sam i ja
pripadao Spasiteljima.
U umu mi zadobova jedan glas i u prvi mah nisam mogao da
razaberem da li to ujem grlenog Talmita, suv, ironian ton Hirurga,
kontrolisano mrmljanje Bernalta ili blagi apat Avluele, zato to su
posredi bili svi ti glasovi odjednom, i drugi s njima, i oni rekoe:
"Kada celo oveanstvo bude ukljueno u na esnaf, vie neemo
biti potlaeni. Kada svako ponaosob bude deo svih ostalih, naim
patnjama doi e kraj. Nema potrebe da se borimo protiv osvajaa, zato
to emo ih apsorbovati, jednom kada svi budemo Spaseni. Pristupi
meu nas, Tomise, koji si ranije bio Osmatra Vueling."
I ja pristupih meu njih.
I postadoh Hirurg i Leta i Podmlaiva i Mutant i Sluga i svi ostali.
A oni postadoe ja. Dok god su moje ruke drale zvezdane kamenove
bili smo jedna dua i jedan um. Ovo nije bilo uranjanje u optenje, kada
Hodoasnik anonimno ulazi u Volju, ve spajanje punopravnih bia,
koja zadravaju svoju nezavisnost u okviru vee zavisnosti. Bila je to
otra percepcija koja se dobija u Osmatranju, zajedno sa uranjanjem u
jedan vei entitet, to se ostvaruje optenjem, i ja shvatih da je posredi
neto potpuno novo na Zemlji - ne puko osnivanje jo jednog u nizu
esnafa, ve zainjanje novog ciklusa ljudskog postojanja, roenje
etvrtog Ciklusa na poraenoj planeti.
Glas ree: "Tomise, spaemo najpre one kojima je to najpotrebnije.
Poi emo u Agupt, u pustinju gde se nalaze jadni Mutanti u drevnom
znanju koje oboavaju, i prikljuiemo ih sebi da bismo ih ponovo
oistili. Zatim emo nastaviti na zapad, do ubogog sela zaraenog
kristalizacionom boleu, gde emo posegnuti za duama metana i
osloboditi ih propasti, posle ega e kristalizacija prestati, a njihova tela
ozdraviti. Onda emo poi izvan Agupta, u sve zemlje sveta, da bismo
pronali one koji su bez esnafa i one koji su bez nade i one koji su bez
sutranjice - i svima emo vratiti ivot i smisao postojanja. Na kraju e
kucnuti as kada e cela Zemlja biti Spasena."
Pred oi mi stavie viziju preobraene planete, okrutnih osvajaa
koji nas ponizno mole da i njih ukljuimo u tu novu stvar koja je iznikla

usred njihovog osvajanja. Pokazali su mi Zemlju koja je bila oiena

od starih grehova.
A onda osetih da je vreme da sklonim ruke sa maine za koju sam se
drao i ja to uinih.
Vizija iili. Sjaj se rastoi u tamu. Pa ipak, ja vie nisam bio sam u
svom umu, jer izvestan kontakt je jo postojao a i prostorija je prestala
da bude tamna.
"Kako se to dogodilo?" upitah. "Kada je poelo?"
"U danima posle osvajanja", uzvrati mi Talmit. "Zapitali smo se
zato smo tako lako pali i kako se moemo izdii iznad onoga to smo
bili. Uvideli smo da nam esnafi nisu pruili valjan obrazac ivota i da
nam iskupljenje lei jedino u prisnijem sjedinjavanju. Imali smo
zvezdane kamenove; imali smo Osmatrake instrumente; preostalo nam
je samo da ih poveemo u celinu."
Hirurg ree: "Bie nam vaan, Tomise, zato to ume da isprui
svoj um. Traimo ranije Osmatrae. Oni su jezgro naeg esnafa. Nekada
ti je dua tumarala meu zvezdama, nastojei da otkrije neprijatelje
oveanstva; sada e tumarati Zemljom da bi ujedinila ceo ljudski rod."
Avluela ree: "Pomoi e mi da letim, Tomise, ak i po danu. A i ti
e Ieteti pokraj mene."
"Kada kreete?" upitah.
"Odmah", ree ona. "Ja u poi u Agupt, do svetilita Mutanata, da
im ponudim ono to imamo za njih. I svi emo se udruiti da bismo
meni dali snagu, a ta snaga bie fokusirana kroz tebe." Njene ruke me
dodirnue. Usne joj se spojie sa mojima. "Zivot na Zemlji ponovo
poinje, sada, ove godine, ovog novog ciklusa. Oh, Tomise, svi smo mi
preporoeni!"

13.
Ostao sam sam u prostoriji. Ostali su se razili. Avluela je otila
gore, na ulicu. Ja uhvatih zvezdane kamenove na kolicima i ugledah je
podjednako jasno kao da stoji tik uz mene. Pripremala se za let. Najpre
je svukla odeu i nago telo joj blesnu na popodnevnom suncu. Njen
sitan stas izgledao je nestvarno tanan; pomislih kako bi je i malo jai
vetar oduvao. Ona zatim klee, pognu se i pristupi vrenju rituala.
Govorila je sebi u bradu, ali ja sam ipak uo njene rei, rei koje Letai
izgovaraju kada se spremaju da se vinu sa tla. Svi esnafi su jedno u
ovom novom esnafu; nemamo nikakvih tajni jedni pred drugima; ne
postoje zagonetke. I dok se ona molila za naklonost Volje i podrku cele
njene vrste, ja joj se pridruih u tome.
Avluela ustade i razvi krila. Jedan prolaznik je zbunjeno pogleda, ne
zbog toga to je prizor nagog Letaa na ulicama Jorslema bio iole
neobian, ve zato to je svetlost sunca bila odve jaka, a njena
prozrana krila, blago proarana pigmentima, oigledno su predstavljala
nona krila, nasposobna da se odupru pritisku solarnog vetra.
"Volim te", rekosmo joj mi i ruke nam poee blago da je miluju po
satenastoj koi.
Nozdrve joj se rairie od prijatnosti. Male, detinje dojke poee da
joj se nadimaju. Krila su joj sada bila potpuno rairena i udesno su se
presijavala na svetlosti sunca.
"Sada letimo za Agupt", promrmlja ona, "da Spasemo Mutante i da
ih sjedinimo sa nama. Tomise, da li e poi sa mnom?"
"Biu sa tobom", rekosmo mi i ja vre stisnuh zvezdane kamenove
i pomnije se nagnuh nad kolica sa instrumentima u tamnoj prostoriji
ispod mesta gde je ona stajala. "Leteemo zajedno, Avluela."
"Uvis, onda", ree ona, a mi dodadosmo: "Uvis!"
Krila joj zaleprae, zakrivie se da bi se usaglasila sa vetrom i mi
osetismo napor u prvom trenutku i dodasmo joj snagu koja joj je bila
potrebna i ona je uze, posredstvom mene, od nas, a zatim se vinusmo
visoko. Tornjevi i parapeti zlatnog Jorslema poee brzo da se smanjuju
i grad se uskoro pretvori u ruiastu taku posred zelenih bregova;
razmahana Avluelina krila hitro su je nosila prema zapadu, u pravcu
smiraja sunca, ka zemlji Agupta. Njena ekstaza razlila se po svima
nama. "Vidi li, Tomise, kako je udesno i divno biti iznad svega?
Osea li to?"
"Oseam", proaputah. Hladan vetar spram nagog tela... vetar koji
mi mrsi kosu... idemo niz vazdunu struju, plovimo, letimo... "Avluela,

letimo!"
U Agupt. Prema zalasku sunca.
Bacimo pogled nadole, u pravcu blistavog Medit Jezera. Negde u
daljini bilo je Mostozemlje. A severno odavde, Eiropa, dok se na jug
pruala Afreka. Negde daleko napred, tamo iza Okeana Zemlje, leala
je moja domovina. Doi e as kada u se vratiti u nju, letei na zapad
sa Avluelom i nosei sa sobom dobre vesti o preobraaju Zemlje.
Sa ove visine nikada se ne bi moglo zakljuiti da je na svet osvojen.
Odavde se jedino vidi lepota boja zemlje i mora, a ne i kontrolne stanice
osvajaa.
Te kontrolne stanice nee jo dugo postojati. Osvojiemo nae
osvajae, ali ne orujam nego ljubavlju; a kada Spasenje Zemlje postane
univerzalno, radosno emo primiti u nae novo bie ak i ona stvorenja
koja su nam zaposela matinu planetu.
"Znala sam da e jednoga dana leteti pokraj mene, Tomise", ree
Avluela.
U mojoj tamnoj prostoriji ja poslah prema njenim krilima nove
impulse snage.
Lebdela je nad pustinjom. Uskoro e se na vidiku pojaviti stara
Hirurka sala, hram Mutanata. Bilo mi je ao to emo tada morati da se
spustimo. Voleo bih kada bismo gore mogli da ostanemo zauvek,
Avluela i ja.
"I hoemo, Tomise, hoemo", ree mi ona. "Nita nas vie ne moe
razdvojiti. I ti veruje u to, zar ne, Tomise?"
"Da", rekosmo mi, "i ja verujem." I mi poesmo da je polako
sputamo kroz sve tamnije nebo.