Baravel Rene

NEOPREZNI
PUTNIK
Prevod: Pavlovi Nikola
Barjavel Rene
VOYAGEUR
IMPRUDENT (LE),
1958 .

KENTAUR
1979.

Prvi deo: UENJE

1.
Bilo je hladno kao u ratu. Rano ujutro narednik Moste otkri jednog
vojnika, polunagog, zgrenog na liu. Mraz koji se dizao iz snega
smrtno ga je epao. Njegove butine na dodir prstiju, odjekivale su kao
daske. Podigoe ga etiri oveka. Onaj koji ga je uhvatio za glavu
polomi mu ui.
Ve dva meseca pirinejski lovci 27. bataljona bili su u zauzetom selu
Vanes na ivici njive sa repom. Tog dana trebalo je da ga napuste da bi
krenuli u nepoznatom pravcu. Kaplar iz odreda, Pjer Sen-Menu,
zavuen u slamu tale, spavao je malo, izmuen brigom oko svoje
sedme seobe. Bio je odgovoran za sedamnaest vozaa mitraljeske ete,
za njihove konje i njihova kola. U civilu, predavao je matematiku u
liceju Filip-Ogist.
Uzrok njegove velike uznemirenosti bila je kuhinja. Njegovi kuvari
su uvek kasnili. On strese slamu i ode prema pokretnoj kuhinji. Drhtao
je. Pokuavao je da smanji svoje visoko mravo telo da bi ga manje
izloio hladnoi. Trei ukruenih nogu kao roda proao je preko
dvorita, ruku zavuenih u depove injela, pogrbljen, beretke navuene
do obraza.
"Dakle, da li uopte pomiljate da se spremate? Neu da opet
izvuem grdnju zbog vas!"
Krpar Kredan, inae kaplar, udari ga po ramenu.
"Ne sekiraj se, stari! Bie! I mir e takode biti jednog dana. Skoro je
kraj."
Smejao se kezei zelene zube.
"Nee li prezalogajiti?"
On u ognjitu poljske kuhinje nabode jedan biftek koji, je pekao na
samom plamenu i zagrize pocrnelo meso. Iz njegove manjerke koja se
puila na jednoj cepanici dopirao je izmean miris kafe i vina.
Sen-Menuu se smui.
"Pitam se kako moe da pije tu gadost. Smrdi na povraanje
pijanice."
Nekoliko gavranova proletee ispod samih oblaka, poput crnih
grozdova sletee na brest usred ravnice. To je bilo jedino drvo koje je
proli rat ostavio uspravno. Poe da pada snena praina, zakloni vidik
oko farme, prigui agor koji je dopirao iz sela, viku razdraenih ljudi
koji su se izdirali na stoku i viku podoficira koji su pretili svojim
ljudima.
Ispod sklonita kuvari su tovarili jedina kola kojima su raspolagali,

dvokolicu koja je kripala i klatila se.

"Ona je sigurno bila u ratu 1914, a moda ak i 1870!" cerio se
Kredan.
On pomoe svojim ljudima da uguraju vree sa kafom, eerom,
pirinom, krompirom, grakom, boranijom, soivom i kante sa mau,
burence smrznutog vina, burence ruma, dve govee polutke, sanduke sa
konzervama i biskvitima, sto dvadeset hlebova, bale sena, svenjeve
drveta, ne zaboravljajui kaicu slaice, rezervu soli, luka, kvintal
mrkve, kondenzovano mleko, okoladu, sklepanu radio-stanicu sa
baterijama i akumulatorom i svu opremu koju su po bivacima sakupili
kuvari i on lino.
Sen-Menu je obilazio oko kola.
Dvadeset puta je otvorio usta da neto kae, i uutao, svestan svoje
nestrunosti. Krajem popodneva utovar je bio zavren. Mala kola su
primila tovar koji se ne bi mogao smestiti u jedan vagon. U trenutku
kad su zatezali ciradu, stie narednik-raunovoa, drhtei i kaljui sa
opukom cigarete zadenutim za uho. Kancelarijski kamionet odbijao je
da krene. Mraz mu je otetio hladnjak. Trebalo je njegov tovar prebaciti
na kola kuvara: dvanaest sanduka arhive, formulara, knjiice matrikule,
mastionice i kone jastuie za sedita stolica, kapetanove kofere i
sandue porunika, poljski krevet i kofere narednika-raunovoe.
Sen-Menu beznadeno die ruke i vrhove svojih mravih prstiju
ugrize kroz postavljene rukavice. Snene pahuljice su sve gue padale,
Krov farme gubio se u sivom nebu. Kuvari su psovali, Kredan izgrdi
raunovou koji se provue kroz sneg i nestade. Jedna grupa donese
sanduke. Nekim udom bili su zakaeni, stavljeni, uvezani na
namirnicama. Jedna cirada prekrivala je ogromnu gomilu.
"Ostaje mi jo samo da preem", ree Poline, koija.
Sneg je ublaavao praskozorje, davao mu neki oblik nepokretnog
izgleda. Dva oveka kod svakog toka, dvojica pozadi pomagali su
Papijonu da krene. To je bio jedan stari bezuhi konj, pomalo orav,
dlake boje zemlje. Otkad je nastala ova hladnoa Poline ga nikad nije
izvodio a da mu to bolesno oko ne zatiti trakom iseenom iz njegovog
plavog vunenog pojasa. Neko veliko prijateljstvo vezivalo je ovog
seljaka sa tom sipljivom ivotinjom. Rat ih je otrgao od istih radova,
ugurao u iste neshvatljive bede. Oseali su se kao nesrena braa.
ovek je krupnim koracima iao napred. Konj je dahtao, kaljao, vukao.
Da bi iao za svojim gospodarem on bi spremno vukao i itavu planinu.
Povorka je stigla, na izlazu iz sela, konvoj od svih kola bataljona.
Trebalo je da zajedno stignu do eleznike stanice Tramplen-I'O,

udaljene etrnaest kilometara da bi se tu ukrcali. Neki su ekali ve

itav sat. Sneg ih je prekrivao.
"Poljska kuhinja, pobogu! Poljska!" vikao je Sen Menu. "ta eka taj
Pilastr? On e opet biti poslednji..."
"Evo ga", ree Kredan mirno.
Prilazio je Pilastr sa svoja dva konja. Vodio ih je na ularu. Nije imao
poverenja u njih. On je po zanimanju bio metalostrugar. Njegov gazda
mu je obeao da e ga ponovo vratiti u fabriku. Nije uopte znao kako
se treba ponaati prema ivotinjama. Nije ih voleo. On nije trebalo da
bude tu. Besneo je. Njegove ivotinje nisu htele da ga prepoznaju.
Jedan je bio boje plamena, drugi vran. Oni su se mrzeli isto koliko su ga
se bojale. Upregnuti ih nije bio mali posao. Pilastr ih je pesnicom
udarao po njukama. Konji su se povlaili, propinjali, pokuavajui
uzalud da ga ujedu.
Poljska kuhinja bila je neka vrsta oklopnjae, spomenika od gvoa i
elika, naikana sa tri hiljade glava zavrtnja, noenih na etiri okovana
toka, debelih kao butine. Pilastr i njegova dva konja usred dvorita
igrali su svoj balet besa. Iza njih etiri kuvara, sa lemomma na glavi, i
pukama okaenim o ramena, injela pocrnelih od masti, darali su po
vatri bacajui panjeve jedan za drugim u vatru koja je umela ispod dva
ogromna lonca u kojima se kuvala orba i kafa za sledovanje pred
ukrcavanje.
Pilastr se ispe na sedite, uvi se u tri ebeta, zgrabi jedan tap i poe
da udara. Sapi poletee, sneg se rasprta, lanci zazveketae, ruda
zakripa. Poljska kuhinja nije se micala. Svaka ivotinja vukla je na
svoju stranu i svojim naporom nitila napor druge.
Kredan izvadi lulu iz usta i pljunu.
"Divljaci!" ree. "Kakve ivotinje!"
Voza se ispravi i udvostrui udarce. Od mrnje su mu upadali
obrazi i oi. Sluajem osam kopita se odjednom zaustavie u snegu.
Poljska kuhinja naglo krenu, a Pilastr se srui na svoje sedite. Dva
snana konja projurie dvoritem u galopu. Uz huku ekspresnog voza
kuhinja prelete preko gomile smrznute stajske balege, otkide ulazna
reetkasta vrata, skrenu pored samog jarka i raznese nultu oznaku
kilometrae. Raspirena vatra iz ognjita utala je po snegu. Uskljuale
orbe i kafe odbacie poklopce i izmeae se. Sa kutlaama u rukama,
uzdignutih araa, kuvari su trali, vikali zbog katastrofe. Kredan je
trao iza njih psujui i smejui se. Sen-Menu je trao iza Kredana. On
ulete u no po stazi uglja koji se dimio. Iza njegovih lea se spusti
zavesa snega.

Tako je on poeo to putovanje koje e ga odvesti toliko daleko.

2.
Na stranici Trampen-l'O pirinejski lovci se ukrcae bez sledovanja
orbe i kafe. Oko deset asova oekivan je konvoj poljskih kuhinja i
kola. On nije stigao kad je u pono prvi voz otiao.
Okovani tokovi vozila gazili su po snegu, dopirali do sloja leda i
polako klizili u jarak. Zbog jednog furgona koji je bio u opasnom
poloaju, ceo konvoj se zaustavio. Narednik, zapovednik konvoja trao
je, mlatarao svojim fenjerom sa sveom, oko kojeg su se igrali beli
leptirovi. Dvadesetoro ljudi se prihvati tokova. Povorka kola ponovo
krenu. Sto metara dalje jedna druga kola se pokvarie.
Posle devet asova mara, zaustavljanja, tapkanja u mestu, konvoj
ue u Tramplen-l'O. Grad ja spavao zatvorenih kapaka, uvajui toplotu
kua. Stanica je bila na kraju grada, na vrhu jedne okomite padine. Prva
kola koja su krenula, popela su se pet metara i ponovo spustila.
Zapovednik konvoja naredi da se ispregnu etiri para konja. Osam
ivotinja odvukoe prvi furgon do stanice i ponovo sioe po sledei. S
obzirom na takav ritam, svanue pre poslednjih kola.
Ljudi, premoreni, posedae na stepenike, oslonie se na rukunice,
zaspae zgureni ili stojei. Konji opustie glave. Uporni sneg poe da
zatrpava konvoj.
Sen-Menu iznuren od umora i samoe, nastavi svojim putem u sivu
no, izbi ispred kolone, prestie skamenjene konje, privienje od kola,
za koja su se drale ljudske, maglovite prilike.
Od disanja planinski titnik mu se sledio uz beretku, navuenu kao
nona kapa. Iza tog lema od mraza su mu ispucale usne. Ekseri sa
cokula mrzli su mu noge. Hladnoa se pela uz listove na nogama i kao
otrim seivom klizila do pleke, grizla bokove i u depovima mrvila
njegove prste u rukavicama.
Povijenih lea pod teretom noi Sen-Menu je hodao, prestigao prva
kola i poeo da se penje, gazei kroz bezbrojne rupe na snegu. Do kraja
zamiljenog vidika, do kraja sveta, uo je ogroman i mekan pad
pahuljica.
Njegova noga udari o neku prepreku. Umalo nije pao, razaznade
neko stepenite kom su se stepenici peli prema jednim vratima. On
odahnu. Crna rupa otvora uini mu se kao eljeno sklonite, u kom ga
nita nee uznemiravati. On se pope uz tri stepenika, sede na najvii,
zgri se uz toplotu svog trbuha i vie se ne pomae.
Ugledao je kako se sa donjeg dela padine neki zaslepljujui auto
kree. Njegovi farovi beleli su no. Milijarde pahuljica vrtele su se u

kupi svetlosti. Tle je bilo kao prostrti arav. Pribliavajui se vrhu auto
je usporavao. Zaustavi se sasvim. Dalje nije mogao. Motor je zvijao.
Zalupie se jedna vrata. Neki oficir iskien iritima ue u polje svetlosti.
Sneg je dobio boju zlata. Oficir je otvarao usta, izvikivao nareenja
svom oferu. Sneg je jeo njegove rei. Sen-Menu nita nije uo. Nije ni
eleo da uje. Bilo mu je dobro. Vie nije oseao svoje noge, ni svoja
lea. Auto poe polako da ide unazad, da klizi du padine. Oficir je
mahao svojim zlatnim rukama, poigravao, trao prema svetlosti koja je
beala sve bre i bre. On postade majuan i sasvim nestade na kraju
hladnoe.
Sen-Menu se uvue u odmor. Njegova put prestade da pati. Postade
lak, neosetljiv, slian perjanom jastuku usred nekog mekanog svemira
ispunjenog pamukom. Odjednom izgubi ravnoteu. Vrata iza njega
otvorie se. Obuhvati ga talas toplote i izgubi se na ulici. Jedan
pravougaonik sunca ocrta se na snegu. Sen-Menu uini veliki napor,
die se i okrete. Ispred njega je stajala neka cmomanjasta devojka,
veoma mlada, lepa kao privienje. Uzdignute ruke visoko je drala
lampu. Svetlost je klizila niz njenu kosu do ramena, odsjajivala se u
njenim krupnim cmim oima. Ona mu dade znak da ue; on ue i
zatvori vrata ispred noi.

3.
Nedeljama i nedeljama je po danu iveo napolju, a nou u tali.
Zaboravio je kako se ljudi ponaaju u kuama. Njegove noge ostavljale
su lokvice na ploicama predsoblja. Ekseri njegovih cipela kripali su.
Oseao se teak kao medved. Devojka ga je posmatrala; njeno lice je
bilo sastavljeno od jednostavnih crta, umivenih mirnoom. Videi
njegovu zbunjenost ona se milo nasmei, ne otvarajui usta.
On poe za njom u jednu sobu, u kojoj su se parket i nametaj blago
sjajili na svetlosti jedne lampe obavijene ruiastom ipkom. Jedan
starinski okrugli sto od svetlog drveta divlje trenje jedva je dodirivao
pod vrhovima svojih tananih nogu. Jedan ovek obuen u sivo koji je
sedeo u kolicama izmeu stola i pei od fajasa posmatrao je Sen-Menua
koji je ulazio.
"Dobar dan, gospodine!" ree ovaj kroz sleeni zimski titnik.
ovek ga je posmatrao klimajui glavom. Bio je ogroman. Njegov
trbuh irio je naslone, gurao levo i desno njegove rairene butine.
Zlatasta brada poput lepeze pela se unazad na njegovo elavo teme,
skrivala njegove obraze, usta, ceo donji deo lica, irila se preko grudi u
irokim talasima koji su sjajili na svetlosti lampe, kao opaljeno drvo
astala, dekora emaljirane pei, njegove rumene i glatke ele. Kratak sedi
pramen inio je polumesec oko brade, stapajui se u zlato brade.
Nogavice sivih pantalona, deformisane od masnih kukova i kolena,
izlazile su iz kao grane okruglih lanaka. Na kraju tih lanaka nije
uopte bilo stopala. Na jednom konom jastuiu oslanjala su se dva
patrljka obavijena vunenim omotima. Taj ovek zavue jednu ruku u
svoju bradu, iz nje izvue naoare, stavi ih na nos koji je jedva virio iz
dlakavog klubeta, komotno se zavali u naslonjau.
Sen-Menu se nakalja. Njegov injel je oko njega kapao i puio se.
Neki talas otvori plavu bradu i otkri lepe bele zube. ovek se
smeio. Njegove oi uveane staklom naoara ukazivale su na ivu
inteligenciju i na pomalo ironinu blagonaklonost.
"Oekivao sam vas, gospodine Sen-Menu", ree on. "Od pre tri
meseca znao sam da ete doi ove noi, sesti na prag moje kue. I
veoma sam se obradovao. Ja znam jo mnogo drugih stvari. Na primer,
da e va konvoj poeti da se ukrcava tek u pet asova i trideset osam
minuta. Imate vremena da se raskomotite, da se okrepite, i da me
sasluate. Kad me budete uli, ni za ta vie nee vam nedostajati
vremena... "
Ealonski kaplar, diplomirani matematiar, iz tih udnovatih rei

shvati da neko tvrdi da ima vremena da se raskomoti i da sedne. Vie

nije ni traio.
On skinu pojas, otkopa se, skide remenje, karabin, spusti puku,
uturu, torbu, masku, lopatu, bajonet, injel, rukavice, lem, beretku,
opasa. On tako izgubi dve treine svoje zapremine. Bio je toliko vitak
da je njegov visok stas postao jo dui. Njegov koporan mogao je da
obavije etiri tela kao to je njegovo, ali rukavi mu nisu dostizali do
aka.
Bio je malo poguren, moda od uobiajenog straha da e se sudariti
sa ragastovom nekih vrata, ili sa nekom tavanicom. Plavetnilo njegovih
lepih oiju bilo je veoma bledo, lice belo, nos i usne tanke. U svoju
svetloplavu kosu, koju je beretka tu i tamo spljotila u pramenovima, on
gurnu aku mravih prstiju.
Njegovu opremu devojka stavi na naslon jedne naslonjae pored
pei. Na nogama je imala papue od ruiastog satena i neujno je
hodala. Energinim pokretima uzimala je predmete, ni polako niti
nervozno brzo. Sen-Menu, za kog se od detinjstva nije brinula neka
ena, pratio ju je pogledom, divio se njenoj tihoj gracioznosti i oseao
da se njegova zbunjenost gubi. Ona mu prinese jednu stolicu i stavi
pred njega olju sa kafom. On sede i poe da pije. I ona sede, taman
toliko daleko da bi mogla da ga posmatra i ne uznemirava. Na sebi je
imala belu haljinu. Imala je oko petnaest godina.
"Ona sigurno jo nije ni prestala da raste", pomisli Sen-Menu. Ona
ga je mirno gledala u oi. Ona je bila dete koje nije nauilo da se stidi.
Bogalj uze sa stola jednu etku od bele svile, sa drkom od krljuti i
naviknutim pokretom poe da etka svoju zlatnu bradu.
"Hm!" ree, "moda smo se dovoljno gledali! Sad, kad ste nas videli,
dozvolite mi da se predstavimo. Aneta je moja ker. Ja se zovem Noel
Esejon..."
"Noel Esejon!" uzviknu Sen-Menu, zgranuto. "No, no, ekajte,... pa
to ste vi... koji ste mi u februaru 1939. odgovorili u Matematikoj
reviji?"
ovek je glavom govorio 'da, da' i smeio se, oigledno veoma
srean zbog tolikog kaplarevog iznenaenja.
"Kakav zanimljiv odgovor", ree ovaj, kad je njegova iznenaenost
ustupila mesto radosti. "Ah, vi ste ovek sa kojim sam najvie eleo da
se upoznam!"
On se die. Zaboravio je na svoje patnje, svoju stidljivost, rat i
neobinost svoje prisutnosti na ovom mestu. Bio je samo odsutan
ovek, strastan matematiar, ije su teorije pre godinu dana

skandalizovale nauni svet. Niko ga nije razumeo sem ovog Noela

Esejona ije su primedbe otvorile novi put za teoretisanje njihovog
duha.
On mu uzbueno stisnu ruke. Bogalj je izgleda bio srean isto toliko
koliko i on.
"Rat je prekinuo va rad", nastavi debeljko. "Ja sam mogao moj da
nastavim i doao sam do senzacionalnih rezultata. No, vi mora biti da
ste gladni, jadni moj prijatelju, koliko se dugo samo vuete po
drumovima! Aneta, na ta misli?"
Devojka se udalji na nekoliko minuta, vrati se sa toplom kajganom,
donese pola hladnog pileta, sireve, kola i bocu alzakog vina.
"Jedite! Jedite!" ree Esejon srdano, "i sasluajte me. To to u vam
rei nije nimalo obino."
Sen-Menua nije trebalo za to moliti.
"Vi ste matematiar. Ja sam fiziar i hemiar. Ja sam sa svoje strane
vrio istraivanja koja ni do ega ne bi dovela da mi nisu osvetlili put
vai lanci u Matematikoj reviji. Zahvaljujui vama mogao sam da
savladam izvesne prepreke koje su mi izgledale nesavladive. I doao
sam do sledeeg: napravio sam jednu supstancu koja mi dozvoljava da
po vlastitom nahoenju raspolaem vremenom!"
Sen-Menu spusti svoju viljuku, ali debeljko mu ne prui mogunost
da ga prekine. Veoma ponet, on nastavi sa svojim govorom. Katkad se
hvatao za svoju bradu kao za neki snop, delio je na dva dela i guvao je
meu prstima. Ili, je, pak, zastajao da bi uzeo daha, a njegovo je kratko
disanje sa laganom tihom vatrom stvaralo jedine umove u odaji.
Njegova ker je sedela malo iza njega u polumraku. Drala se pravo na
stolici, aka poloenih na kolena, ozbiljna kao dete koje slua neku
priu. Ona je gledala as u jednog as u drugog oveka, ali naroito
novu osobu koja je ula u priu, visokog mravog vojnika kose boje
lana. Povremeno se neujno dizala da bi obrisala elo svog oca, ili
promenila tanjir posetiocu. I nita od sveg toga za nju nije bilo kuluk ili
navika. Probuditi se novog dana, otii u grad, vratiti se natovarena
hlebom i povrem, jesti, hodati, videti susetku u prolazu, sluati
izvinjavanja prodavca svenjeva drva, raditi u laboratoriji, to je bio njen
ivot, pria koju je ivot gradio za nju, nikad sura ili obina, u ovom
dekoru tople svetlosti, ili na suncu ili snegu, iljatih krovova s ogolelim
drveem ili buketima zelenila u kojima graju ptice.
Sen-Menu, potpuno obuzet izlaganjem svog domaina, nije vie
obraao panju na pogled uperen u njega, ali je oseao devojino
prisustvo u sobi kao prisustvo nekog dragocenog predmeta, nekog kipa

pozlaenog starim zlatom koje neno sjaji u nekom udubljenju punom

senke, ili neke tapiserije ije vunene linosti na zidu igraju farandolu.
"Odakle mi potiemo?" nastavio je bogalj, "gde smo bili pre no to
smo se rodili u svesti ovog sveta? Religije govore o nekom izgubljenom
raju. To aljenje proganja ljude svih rasa. Taj izgubljeni raj ja nazivam
potpunim svemirom. Svemir ne ograniavaju ni vreme ni prostor. On ne
raspolae sa tri ili etiri dimenzije, ve svim dimenzijama. Svetlost koja
ga osvetljava sastavljena je ne od sedam ili dvadeset, ili sto, ve od svih
boja. Sve to jeste bilo je ili bie, ispunjava ga, a takoe i ono to nikad
nee biti. Nita u njemu nije oblikovano, jer su u njemu svi oblici
moguni. On se sastoji u atomu, a na beskraj ne uspeva da ga ispuni.
Za duu koja uestvuje u tom svetu, budunost niti prolost ne postoje,
ni blizina ni daljina. Sve je kod njega prisutnost..."
Sen-Menu je zaboravljao da jede. On kao u snu spazi Anetine bele
ruke koje mu sipaju pie, u njegov tanjir stavljajui pilei batak.
"Zamislite sad", nastavio je bogalj, "(zbog kog greha protiv
savrenstva?), tu duu osuenu na pad. Ona se uvlai u ono to mi
nazivamo ivotom, to je za nju neka vrsta hodnika, okomitog tunela
iji materijalni zidovi kriju od nje uspomene na divan boravak. Ona ne
moe ni da se ispne niti da se kree udesno ili ulevo. Nju neumitno
privlai smrt, nadole, prema drugom kraju tunela koji izbija, Bog e
znati gde, u neki uareni pakao ili na ponovo pronaeni raj. Ta dua ste
vi, to sam ja za vreme naeg zemaljskog ivota, mi koji u slobodnom
padu padamo u vreme, kao kamiak koji je ispao iz boijih ruku."
On podie svoju bradu, i opusti je da bi upotpunio sliku. Ona se
polako vrati u svoje prvobitno stanje. Sen-Menu gotovo pohlepno ispi i
poslednje kapi svetlog vina.
"Ako uspem", nastavi Esejon, "da promenim gustinu te due, tog
kamika, bie mi moguno bilo da ubrzam njegov pad, bilo da ga
zaustavim. Mogu ga ak osloboditi tee koja ga privlai prema
budunosti i vratiti ga prema prolosti! Ve dvadeset godina radim na
nainu kojim bih uspeo u toj intervenciji! I uspeo sam!"
Iz ruku svoje keri uze maramicu, obrisa glavu i vrat i mirnijim
glasom dodade:
"Shvatam da vam to izgleda nemoguno. Tako, pre no to vam jo
stvari kaem, prikazau vam neto."
On povue zlatnu zavesu koja je zaklanjala njegove grudi, otkri
vuneni prsluk, depova naduvenih kao bradavice. Njegovi prsti
zaeprkae po predmetima koji su ih ispunjavali, povukoe se stiskajui
jednu pljosnatu kutiju koju prui Sen-Menuu. On podie poklopac i

ugleda gomilu malih lopti razliitih boja, postavljenih na pamunu

podlogu.
"Ako progutate jednu od tih pilula", ree Esejon, "vi ste odmah
podmlaeni, ve prema njenoj boji, za jedan as, za jedan dan, za jednu
nedelju, za jedan mesec, za jednu godinu."
On iz depa izvue jednu drugu kutiju. U njoj su bile druge pilule,
duguljastog oblika.
"Ove jajaste stvaraju suprotan efekat. One ubrzavaju hod prema
budunosti."
On iz kutije izvadi dve ljubiaste pilule i dve jajaste iste boje i stavi
ih pred Sen-Menua:
"Pokuajte", ree.
"Ja?" ree zaprepaeni kaplar.
"Da, to mi je jedini nain da vas ubedim. Eto ime se moe napraviti
prema prolosti skok od dva asa i ime se moe odmah vratiti ako to
elite. Jeste li se odluili?"
Sen-Menu je posmatrao okrugle bogaljeve prste koji su po svetlom
astalskom drvetu prema njemu gurali etiri zrnca boje ametista. Oseti da
crveni od zbunjenosti, kao da mu je bilo predloeno da uestvuje u
nepristojnim igrama. Taj ovek mora da je lud.
On podie pogled prema lampi, i pree preko svega to je ona
svojom svetlou dodirivala, po skromnom nametaju, po debelom
zadihanom oveku, preko njegove tihe keri ije su crne oi ozbiljno
gledale. I u tim mirnim oima on ugleda udvostruenu sliku graanske
lampe. Njegov duh matematiara lako je pratio govor njegovog
domaina. Ali njegov zdrav razum odupirao se da prihvati njegove
zakljuke. Moda je u tim pilulama bio otrov. Ili su moda bile
jednostavne bombone kupljene u bakalnici...
Meutim, sa kakvim je udnim reima bio primljen u ovu kuu!
Vie nije znao ta da misli. Njegova oklevanja zabavljala su njegovog
domaina koji poe da se smeje. Trbuh mu se tresao odozgo do dole,
tresao se njegov sivi sako.
Sen-Menu se naglo odlui i stavi svoju mravu aku na etiri pilule.
Radoznalost je bila jaa od straha da ispadne smean.
"Vrlo dobro!" ree Esejon.
Aneta donese jedan koverat. Mladi u njega stavi dve jajaste pilule,
stavi ga u dep, zgrabi okrugle pilule i proguta ih.

4.
On oseti kako je nekom uasnom snagom povuen za lea. On izlete
iz svoje stolice, svetlost se zamrai, neka vrata lupie, neki mu ledeni
vetar zabubnja u uima, koji fijue pun psovki, krika i hiljadu galopa.
Sneg mu ogreba lice. Oseti kako su mu prsti u noge veoma hladni. Oseti
da e kaljati, nakalja se, odozgo sa sedita svoje poljske kuhinje obrati
mu se Pilastr:
"Kaplare, verujete li da emo noas stii?"
"Stii emo kad se bude moglo, dobri moj stari!"
Pre no to su ove rei izale iz njegovih usta on ih prepoznade. On je
ve odgovorio istom reenicom. Saeka na vozaev refleks.
"Do avola!" stie za etvrt sekunde.
Konvoj je iao kroz no. Jo jedan kilometar ih je odvajao od
Tramplen-l'O-a. Sen-Menu je znao da e biti potrebno vie od jednog
asa da bi se prelo tih hiljadu metara, i da e se zaustaviti etiri puta
pre no to stignu do uspavanog grada. Jedan voza pripali svoju lulu.
Na svetlosti ibice kroz pahuljice kaplar konvoja ugleda modar nos i
dva ledena visuljka koji su visili na jednom brku. On je ve video isto
lice osvetljeno istim plamikom. No, ovog puta, sa licem ovog oveka
iz Overnja njegovo seanje uporedi jedno drugo, lice jedne devojice
osvetljeno ruiastom lampom. On je uistinu poeo da ponovo ivi dva
asa svog postojanja. Sekund po sekund, korak po korak, ponovo e
doiveti dogaaje kojih se seao. Obuze ga neko udesno ushienje,
koje otera hladnou iz njegovog tela. inilo mu se da je iao okruen
svetlou. No, hladnoa, bol, prljavtina, glupo neznanje budunosti
prema kojoj se slepo uri, sve to, to je bila stvar drugih ljudi, stada. On
se oseao lak i moan kao neki polubog, razliit od vozaa isto toliko
koliko su oni bili razliiti od njihovih mazgi.
Odjednom mu naie jedna misao.
"Ako sad", ree on sebi, "promenim put? Ako bez zadravanja
proem pored tri stepenika arobnjakove kue? Slobodan sam da
skrenem. Mogu izbei dogaaje koje predviam da e nastupiti, mogu
da promenim moju sudbinu, da ostanem vojnik kao ostali, za kog se
vreme meri nagomilavanjem patnji. Mogu otii i ukrcati se ne posetivi
Noela Esejona..."
Mislio je: "Ja sam slobodan, ja mogu..." U stvari, on vie nita nije
mogao. Radoznalost ga je odsad vezivala. Nita na svetu ne bi ga moglo
naterati da se odrekne nastavka ovog iskustva.
urilo mu se da vie sazna, da napusti taj sneg i tu hladnou, ovo

tapkanje. On potrai pilule za ubrzanje, zatrepta zbog pahuljica i istrese

koverat izmeu usana.
Pilule mu skliznue niz jezik. Napregnutih miia u oekivanju oka,
on ih proguta sa gutljajem pljuvake. Osetio je kako mu klize niz
jednjak. Doprle su, tople i svetle, u njegov eludac. Njihova svetlost se
preli van njega, ispuni odaju u kojoj je bio. Noel Esejon ga je gledao,
pomalo podsmeljivo. Iznad debeljkovog ramena on primeti lice
devojke koja se smeila. Uini mu se da su joj oi ispunjene velikom
blagou. On uzdahnu od zadovoljstva i nasmei se.
"Evo, vratio sam se", ree im. "Niste li me dugo ekali?"
"Tek to ste otili!" odgovori mu bogalj. "Vi ste nas napustili
zabrinuta izgleda, a vraate se sa osmehom. Jedva da smo imali
vremena da primetimo da je vaa stolica prazna. Ne pitam vas da li ste
se ubedili... "
Sen-Menu se die da bi se rukovao sa Esejonom. Dobio je elju da
ga poljubi. Pomisli da bi to bilo smeno. Nije mu polazilo za rukom da
izrazi svoje uzbuenje. Peom svog koporana on prevrnu jednu olju.
Izvini se. Aneta se smejala.
"Povratite se, dragi moj prijatelju", ree mu Esejon. "Vaa
uznemirenost pogaa me vie od vaih komplimenata. Vrlo sam srean
to vidim da ste toliko oduevljeni. Kako ne biste bili, uistinu, posle
jednog takvog iskustva? Da li sad razumete znaaj mog otkria? Kad
budete imali etrdeset godina, odluujete da ponovite svoj ivot.
Vraate se u svoju mladost. U nov ivot ulazite sa potpuno novim
telom. Vi izbegavate nevolje koje su vas pogaale u vae prvo vreme, vi
hvatate srene momente koji su vam izmakli. Vi ponavljate sto puta,
hiljadu puta. Vi posedujete sve nauke sveta, govorite sve jezike, voleli
ste sve ene, bili ste na 'ti' sa svim savremenicima. Vi ste sve videli, sve
uli, sve upoznali. Vi ste bog..."
Esejon se ponovo prepusti svom ushienju. Izglealo je kao da je
spreman da se digne, da se poput nekog atlete otkine od svog
bezoblinog tela.
"Jednog dana, moda", nastavio je, "umorni od ove zemaljske
venosti, vi ete se prepustiti da budete poneti u smrt, koja e biti jedina
stvar koju niste jo okuali..."
"Ako verujem svojim oima", upita snebivajui se Sen-Menu, "vi
lino niste jo 'ponovo poeli'..."
Njegov pogled pree debeljkovo lice, njegov trbuh, njegove
zarubljene lanke na nogama.
Bogaljeva estina oslabi. On se udobno smesti u svojoj naslonjai,

pouta nekoliko trenutaka, i tihim glasom nastavi:

"Ne, ne... nisam mogao. Iao sam na kratka putovanja u prolost.
Tamo se uvek vraam ako je potrebno za moja istraivanja. No, ja nita
nisam promenio u mojoj sudbini. Nisam imao hrabrosti...
Svakako vam se ini da mi hrabrost nije bila potrebna da bih
napustio ovaj bezoblian kostur, iz kog bi trebalo sa zadovoljstvom da
pobegnem. Trebalo je da zbog tog mogu promeniti moje srce... Nisam
mogao da se odluim da se odvojim od mog deteta. Nisam hteo da
izbegnem udes koji je od mene uinio bogalja. U stvari, zahvaljujui
njemu upoznao sam Anetinu mater, ona je bila moja bolniarka. Oenio
sam je. Umrla je na poroaju ovog blaga..."
On prui ruke. Rukavi njegovog sakoa, skraeni naborima u
laktovima, otkrie njegove ruke bele kao bedra neke bebe. Njegova ker
doe i klee pored njega i nasloni svoju glavu na njegova kolena.
Esejon je dugo milovao crne kovrde koje su se meale sa zlatnim
talasom njegove brade.
"Evo", ree on, "veza koje su me vezale za sadanjost. Nisam mogao
da se pomirim sa milju o nekom drugom ivotu u kom moje dete ne bi
bilo pored mene."
Sen-Menu potvrdi glavom. "Ja vas razumem!"
Esejon nastavi svojim jasnim glasom naunika. "Maloas sam
dozvolio da me ponese moj san", ree. "U stvari, ja ne verujem da bi
jedan ovek koji ima moje pilule, ma koliko bio sebian, bio toliko
reen, da bi mogao njima da se slobodno slui. On e uvek naii na
neku ljubav ili neku mrnju koje e ga vezivati. Uostalom, ono to ja
traim nije tajna besmrtnosti i svemoi. Ja ne radim za sebe, ve za
sve...
Ja sam takoe ispitao budunost", nastavi on, "ali krajnje obazrivo,
jer ne znam gde me smrt oekuje. Nisam iao suvie daleko. Svakog
minuta bojao sam se da u premaiti moje vreme ivota. Sve u svemu,
moj pronalazak koji vas toliko zadivljuje uopte me ne zadovoljava. Ta
supstanca, kojoj sam dao ime noelit, utie u granicama naeg ivota.
Ona nam ne dozvoljava da izaemo iz tog tunela kroz koji padamo
prema smrti, da se vinemo kroz beskrajnost vremena, zadravi pri tom
nau sadanju linost. Meutim, to je ono to me zanima. Moje pilule
mogu sluiti samo u sebine svrhe. Sanjam da budem koristan
oveanstvu. Ne znam da li e to biti moguno. Ljudi su uvek odbijali
oslonac koji je hteo da ih izvue iz njihove muke, i trali po tragu onih
koji su ih odvlaili u nesreu. Pa ipak, pa ipak..."
On zauta na asak, njegove zelene oi utonule u san traile su neku

udnu viziju. On pree masnom rukom preko temena i nastavi tiho:

"Nije mi zabranjeno da se nadam da u poto sam putovao kroz
vekove, prouavao u njenoj sri istoriju prolosti i budunosti i
istraivao tane uzroke ratova, revolucija, velikih beda, biti moguno
izbei neke od njih... Moda ubrzati progres pozajmiti od naih unuka
pronalaske ili reforme koji e ih uinti srenim, da bismo ih pruili
naim dedovima. Zato da ne?"
On ponovo uuta. Sen-Menu, uzbuen zbog ovih rei, vie nije
video bogalja. On je zaboravio na njegove sakate noge, njegov
izoblien trbuh, njegovo lice koje je izraavalo toliko skepticizma,
njegove gojazne ruke gurmana. U njegovom mozgu se ocrtavala slika
jednog drugog Esejona, jednog diva, uspravnog, slavnog, koji je pruao
ruke mnotvu pogruenih. Genije, kao oni to su se meu ljudima iz
veka u vek pojavljivali da bi im izmenili sudbinu...
Esejon udari rukom u naslon svoje naslonjae.
"Jeste", ree on vrstim glasom, "ja hou, ja moram pronai neku
supstancu koja e nam uiniti propustljivim zidove naeg ivota. Znam
da u je pronai ali u morati jo dugo da radim. Koliko vremena? Malo
je vano, ja raspolaem venou. Ja mogu beskrajno poinjati isti dan,
u njemu drati itav vek, u svakom sluaju vas sam izabrao da mi
asistirate u istraivanjima koje nameravam da preduzmem kad budem
uspeo. Ja od vas ne traim va odgovor, ja ga znam. Vaa inteligencija,
vaa nauna formacija, doputaju mi da velike nade polaem u vau
saradnju. Ve blagodarei vaim lancima mogao sam dovesti do kraja
moje prethodne radove koji bi bez tog tapkali u mestu. Ubudue
raunam na vau linost. Evo ta sam odluio."
On se ispravi u svojoj naslonjai. Brada mu potee kao neka reka.
Pogled mu je bio ispunjen ozbiljnou i nekom plemenitou koje nisu
doputali Sen-Menuu da stavi i najmanju primedbu.
"Vi ne treba da izbegnete svoju dunost prema otadbini. Vi ete
ponovo ui u svoju kou vojnika, ponovo otii u no i hladnou. Vi ete
ratovati. Znajte da ete se vratiti nepovreeni. Uostalom, noelit e vam
omoguiti da kroz rat proete toliko brzo da ete za njega znati samo po
seanju. Dau vam sada dve godinje pilule. Uzmite ih odjednom... Tek
kroz dve godine samo srediete se u Parizu. Pridruiu vam se. Dok
budete vodili munjeviti rat, ja u uivati deset, sto, hiljadu godina, sve
potrebno vreme do ishoda mojih istraivanja. Hajdete, mali moj,
obucite se ponovo. Vreme je da nas napustite i ponovo poete."
Sen-Menu, vrlo uzbuen, ispravi se. Aneta mu prui njegov injel.
Morala je da veoma visoko digne ruke. Odeven u vunu koja se puila,

on baci poslednji pogled na odaju u kojoj je lebdela neka miasta para,

savi do pola svoja velika lea da bi poljubio vrhove prstiju devojice.
On na trenutak zastade. Ne ljube se ruke devojicama, pomisli. Istina
je da ja nisam ovek, ve vojnik... On zavri svoj pokret i zagnjuri se u
ledenu no... Odmah ga zahvati meava.
Kroz dve godine? pomisli on naglo. Znai rat e se zavriti kroz dve
godine...
Vide sebe kako defiluje Jelisejskim poljima, beretke nakrivljene na
jedno uho, posle slavnog mara do srca protivnike nacije. Zatim ree
sebi da to nema neku veliku vanost. Zadatak koji ga je ekao imao je
izgled neke druge veliine!
Jedna pahuljica se spusti na njegovu jagodicu, natera ga da spusti
kapke. Jedna smrznuta suza slepi njegove trepavice. Neki topot konja
proe pored njega u noi, praen psovkama, kripom ratne opreme i
ruda. On navue svoju vunenu kapu i proguta dve pilule. Jedna od njih
mu u prolazu zagolica resicu. Zagrcnu se.

5.
"Psee vreme!" ree. I taj prozor koji se ne zatvara! On pree malom
sobom trljajui ruke da bi se zagrejao. Vuneni al bio mu je triput
obavijen oko njegovog vrata i peo mu se do oiju. On podie zavesu
plavu kao more koja je skrivala prozor, pokua da jo vie gurne krila
nabrekla od mraza. Mlaz vazduha prostruji u visini njegovog trbuha. On
ponovo kinu, vrati se i sede za sto od belog drveta. Lampa koju je
prekirivao abaur od neprovidne kovine, stajala je pored kancelarijskog
kalendara. Pokazivao je 21. februar 1942. Bio je jedan as posle ponoi.
Poinjao je 22, februar. Sen-Menu okrenu list.
Prole su dve godine od trenutka kad je u snegu Tremplen-I'O-a
progutao pilule noelita. Da li je zbilja proao brzinom koju je obeao
Esejon? Od snega Sampanje do pariskog snega - nije li to bio jedan
skok preko dugih meseci? Meutim, kakve je uspomene sauvao od
uzbune od 10, maja 1940, od poverenja sa kojim je uao u Belgiju, o
strahovitom iznenaenju. Nebo puno aviona, bombe koje su padale kao
grad, smrskana kola, est njegovih vozaa ubijeno. I povlaenje u
neredu do logora u Suu blizu Bordoa, muve koje su kao ilim
pokrivale pesak logora izmeanog sa izmetom, dizenterija,
beznadenost, polazak na Pirineje, demobilizacija, njegovo mesto u
Parizu zauzeo neko ko nije bio mobilisan, naimenovanje u jednom
provincijaskom koleu, najzad njegov povratak u prestonicu poetkom
te godine.
Sigurno, on je sve to doiveo. On se pogleda u ogledalo. Imao je crte
lica oveka koji je muno nauio da rauna sa stvarnou. Lice mu je
sauvalo otisak patnji. Onda, da li je ona no u Tramplen-l'O-u bila san?
Dovoljno mu je bilo da zamuri da bi ponovo video bogalja sa
njegovom bradom boje vatre i njegovim trbuhom kao bundevom na
naslonjai. I tihu devojku...
Vie nije znao u ta da veruje. Na njegovom stolu bili su ispravljeni
zadaci. etrdeset aka Vie matematike kole starih od osamnaest do
dvadeset godina. Proveo je deo noi nad njihovim zadacima. No, dve
godine, sekund. Vreme potrebno da se proguta pljuvaka. Vreme? ta je
vreme? Na zadacima se sjajio jedan mali predmet, srebrn, materijalni
dokaz njegovog boravka kod Esejona, kafena kaiica, koju je sluajno
poneo. On je uze u ruku. Bila je ledena. Drhtei svue se, ostajui u
vunenim gaama, navue zguvanu pidamu, ne ba istu. Pidamu
neenje. On sede na svoj jastuk. Kolena kao u skakavca savijenih prema
bradi, vrhovima prstiju na nogama opipa ledene arave, uvue se u

krevet kao u vodu neke reke. Nije mu uspevalo da se ugreje. Zaali za

slamom iz tale u Vanesu, toplinom i zadahom konja. Ta uspomena mu
se inila sasvim bliska. To je bilo jue...
Cuo je kad odzvoni tri asa, etiri asa. Casovi beskrajni. Da li je
zbilja preao dve godine kao munja? Zimski vetar je fijukao nad
zaspalim gradom. Iza tankog zida hrkao je g. Miale, njegov sused sa
stepenita...
Ako Esejon odri svoje obeanje, doi e ovog istog dana. Esejon i
njegova ker Aneta.

6.
Razbudila ga je kucnjava u vrata njegove sobe. On doviknu: "Evo!
Dolazim."
To su oni, pomisli.
On skoi. Na pola puta do vrata, postide se svojih crnih nogu, vrati
se do kreveta i navue arape. Cvokotao je zubima od uzbuenja i
hladnoe. Skide jedno ebe, uvi se u njega i otra da otvori.
"Gospodin Sen-Menu?" upita jedan prijatan glas.
Sebi do pojasa ugleda slubenu kapu i crven nosi jednog malog
raznosaa telegrama.
"Da, to sam ja."
"Izvolite, gospodine!"
U rukavici bez prstiju deak mu prui hitnu poiljku, okrete se u
mestu i sjuri niz stepenice pevajui neku pesmicu...
Sen-Menu u glas svoje stanodavke koja ga je grdila u prolazu. Ruke
su mu drhtale. Na poiljki je bila poiljaoeva adresa: Noel Esejon,
Ulica Rasin 7, Pariz (XVI).
Dragi moj prijatelju,
Evo nas vernih na sastanku. ekamo vas na ruak.
Va odani
Noel Esejon
"Pa, dragi moj susede, nadam se da su to dobre vesti."
Kad je uo da ga neko zove, Pjer shvati da je ostao na pragu svoje
sobe. On zatvori svoja vrata mrmljajui: "Hvala, hvala." Pramenovi
blede kose padali su mu preko oiju.
G. Mile slee ramenima i sie na doruak. G. Mile, nesreni
arhitekt je u pedesetoj godini izgubio svu svoju klijentelu i gotovoo celu
imovinu. On je stanovao u ovoj nametenoj sobi na bulevaru Sen-ak,
jer se na drugoj strani bulevara izdizala jedna od zgrada raena prema
njegovim planovima. Neka vrsta planinskog letnjikovca sa kulama i
malim zvonicima, okruena sa metar i po neeg to je liilo na vrt,
ukletena izmeu jednog skladita za nametaj i skladita za ugalj. Sa
prozora njegove sobe, iznad metroa, g. Mile je mogao da itav dan
posmatra svoje remek-delo. Ostala mu je samo ta srea. Godine i
nedae su ga smeurale. Njegova konfekcijska odela izgledala su
prevelika za njega. Njegov sivi eir koji je prelazio u prljavu mrku boju

padao mu je do uiju. Lice mu je izgubilo svaku boju. ak i njegove oi

bile su neke neodreene boje, kao one lokve kojima se blatnjavo dno
vidi kroz nekoliko sunanih odsjaja. G. Mileovi brkovi u njegovoj
mladosti mora biti da su izgledali trijumfalno. Sad su bili obeshrabreni i
uporedo padali do gornjih uglova usta, do ravo obrijane brade. Ona je
na krajevima bila seda i boje opuka du cele usne.
Da bi se osvetio zlobi sudbine, g. Mile je svakom priao priu
svojih nedaa. On se hvatao za stanare u zgradi, za prolaznike malo
raspoloene da bi sasluali njegove prve reenice. Poeo je da se tei
svako jutro kod posetilaca male pivnice u kojoj je pio svoju narodnu
kafu.
Stizao je nestrpljiv, pre no to se razdani kad je aparat za kuvanje
kafe poinjao da piti a vlasnik zevao, reajui na anku ae u kojima
su kaiice zveckale. Ponovo je zatekao iste zimogroljive radnike koji
e otii jednim od prvih metroa. Njegov gabarden se, pored anka,
uvlaio meu njihove otrcane kapute i meu njihove plave
kombinezone. Vodoinstalater mu dodade sud koji trca saharin i udari
ga akom po leima upitavi ga 'da li stvari bolje stoje?' Tad bi g. Mile
poeo da govori o svim nesreama. Ponekad bi ga neki neutivko
prekinuo: "Znamo tu tvoju priu." Cak i ako mu nita ne bi govorili,
nisu ga sluali. Putali bi ga da pria. Oni su razgovarali o ratu. Svako
je znao kako e se zavriti.

7.
Jedna aleja se otvarala izmeu dve kue smrznutog izgleda. Ona je
naputala graansku ulicu i zavlaila se meu drvee. Dva zida koja su
imala retka vrata i reetkaste ograde pruale su se sa svake strane
prekrivene naslagom snega koje su komadii razbijenih boca sekli
svojim otrim nosevima. Nekoliko koraaja ugazili su stazu na belom
tepihu koji je pokrivao plonik. Drvee je sastavljalo svoje ogolelo
granje visoko na nebu. Tiina ume vladala je ovim komadiem
zaboravljene prirode u gradu.
Sen-Menu je morao traiti brojeve ispod upletenog korenja brljana.
Izmeu stabala i masiva video je izolovane kue. Kod br. 5 tri vujaka
dotrae iz dubine parka i bacie se na vrata. Skakali su na ogradu,
izmeu ipki provlaili svoje otvorene njuke, divlje reali,
pokuavajui da ujedu ne lajui.
Broj 7 bila je poslednja ograda od reetki ona koja se sa dva krila
zatvarala na kraju aleje. Sen-Menu zazvoni. Zau se uurban bat koraka
po snegu. Pojavi se jedna ena u godinama. Nosila je belu kapu sa
velikim utirkanim krilima i crnu haljinu zakopanu do vrata.
"Da li tu stanuje g. Esejon?"
Ona odgovori 'Da! Da!' klimanjem glave, bez ijedne rei. Krila njene
kape zaklatie se. Ona posetiocu dade znak da poe za njom. Trala je.
Nabori suknje leteli su oko njenih belih pamunih arapa.
Sen-Menu je zauen trao iza nje du cele staze, ispe se potom na
trem neke kue od obraenog kamena. Ona mu ne dade vremena da se
osvesti ve otvori dvoja vrata i povue se u stranu.
Pjer je zadihan otvarao usta da bi ponovo doao do daha. Doekao
ga je Anetin smeh.
"Ja, zacelo", ree, "nikad neu moi da kod vas... uem normalno."
Seao se svojih promoenih cipela na parketu u Tramplen-I'O-u.
Ovo je bila ista soba, isti nametaj, osvetljen nekom slinom svetlou
koja je dopirala kroz prozore zastrte ruiastim zavesama. Sedei u istoj
naslonjai, bogalj je, sa obe ake zavuene u bradu, gledao Sen-Menua
kako ulazi. Isto se blagonaklono smeio, jedva pomalo ironino. Iza
njega stajala je njegova ker; samo se ona promenila: rascvetala se, ali
joj je u oima osetio onaj isti plamiak koji sjaji u oima vrlo mlade
dece, ili kod nekih lica koja nemaju nita da kriju. Ona je rasla sama,
pored tog oca koji se zadovoljavao njenom panjom, njenom pomoi i
njenom lepotom. Niko je nije nauio da vidi zlo tamo gde ga uopte nije
bilo.

Ona poe nekoliko koraaji prema Sen-Menuu. Imala je na sebi

plisiranu suknju boje mora, sa naramenicama i ipkanu bluzu. Ila je
upola savijenih ruku, aka isturenih napred. Ona je posetiocu pruala
svoje ake i dlanove. Njene slobodne dojke pri svakom koraku micale
su se iza ipke. Suknja joj je opasavala tanan struk, malo isturena na
kukovima, i poigravala iznad savrenih nogu. Barunaste vitice
obavijale su joj elo i slepoonice. Nekoliko pramenova senilo joj je
elo i potiljak i privlailo svetlost oko njene glave. Rumena i zlatasta
boja njenog tena podseala je na krv i na sunce. Ona se smeila ne
otvarajui usne, onim istim osmehom koji je Sen-Menua doekao pre
dve godine i koji je krasio njene crte blagou i tajanstvenou.
Sen-Menu nije znao da ceni lepotu ene. On je uglavnom duhovno
iveo u onim neljudskim oblastima u koje matematika uvlai neke
naroito obdarene. to se tie Anete seao se lica koje je zrailo
svetlou i ljubaznim doekom kojim ga je primila. On je nije odvajao
od uspemene na njenog oca.
Pa ipak su ga iznenadile devojina lepota i neusiljenost; ali kad se
ve bio rukovao sa njom, on vie nije mislio na nju. Bio je rtva neke
ustreptale radoznalosti koja ga je celog obuzimala.
U trenutku kad je mladieva ruka dodirnula njenu, Aneta je
odjednom prestala da se smei. Ona se polako okrete da bi videla kako
se on udaljava od nje, ide dalje u sobu, prema njenom ocu...
"Vrlo smo sreni to vas ponovo vidimo, dragi moj prijatelju", ree
mu bogalj. "Nadam se da vas moja stara Filomena nije suvie ravo
doekala. Ona je dadilja moje keri. Kad ste prvi put bili niste mogli da
je sretnete. Bila je mrtva."
Ove poslednje rei oslobodie Sen-Menua njegove strepnje. To je
liilo na neku dobru alu. On poe da se smeje.
"Eto, bar neto novo", ree smeei se. "Kad je ovek sa vama moe
biti siguran da mu nee nedostajati iznenaenja."
"Tu nema nieg iznenaujueg! Hajde, sednite, dragi moj Sen-Menu.
Vama je poznata odanost tih starih slugu. Filomena je vodila kuu. 'Da
se bilo ta ne bi izgubilo', ona je jela ostatke. Jednog dana se otrovala,
svakako sa nekoliko komada mesa na koje je dugo zaboravila u ostavi.
Petnaest dana se muila dok nije umrla. Aneta ju je oplakala. Velika
tuga. Kad je noelit bio usavren, Filomenu sam ponovo naao u
prolosti i pokuao sam da je spreim da umre. Meutim, nisam mogao
nai taan uzrok njene bolesti. Ne znajui ta je nju otrovalo, zatvorio
sam je u njenoj sobi i zabranio sam joj da osam dana uzima hranu.
Nedelju dana na hlebu i vodi. Iz tog se izvukla omravela i upola besna,

ali iva. Otad nas vie nije naputala..."

"Ona vam mora biti neobino zahvalna."
"Ne, nipoto" odgovori Esejon. "Ona mi to ne oprata; naprotiv, ona
ivi u venoj grii savesti poto je ukrala svoje vreme. Ona se uri, tri,
u nadi da e bre dokrajiti ovaj ukradeni ivot. Moji novi ogledi
nimalo joj se ne sviaju. Ona kae da sam u rukama avola."
On zamuri, gotovo potpuno sakrivi oi. Pjer se zaudi opazivi
kako mu preko lica prelazi odsjaj besa.

8.
ak i u vreme izobilja, Sen-Menu, ogranien svojim budetom,
nikad nije imao takav obrok. Jastog, pile, jagnjei but, mlad graak,
pargle, salata, smenjivall su se u njegovom tanjiru. I na kraju, sirevi sa
pavlakom i kolai na maslacu, jagode, trenje, grode i to usred meseca
februara - sve nevorovatno svee.
Imao je mali eludac. Bile su mu dovoljne majune porcije restorana
'D' kategorije. On je suvie malo panje obraao toj neizbenoj funkciji,
da bi poput svojih suseda patio od sive hrane u doba primirja i od
njihovih udnih ukusa.
Filomenino kuvanje kao da je u njemu probudilo mo uivanja. Bio
je zadivljen kao nekim neoekivanim cvetanjem usred zime. On se
najede prvog jela, i zadovoljio se samo probanjem ostalih. Beli hleb mu
se uini bljutav.
Oseti da dolazi kafa, pre no to je slukinja stavila na sto oljice sa
mokom.
Esejon je uivao u njegovim uenjima, Aneta u njegovom
zadovolj stvu.
Bogalj je jeo za etvoricu i pio naiskap. Brada mu je bila iskiena
mrvicama hleba. Otresao ju je posle svakog jela. Ovaj njegov apetit
izgleda da je bio uobiajen. Gledajui njegovu ker kako mu puni tanjir,
Sen-Menu je nasluivao da ga je ona pri svakom obroku sluila tako
obilno. Uostalom, Esejon je to svom gostu potvrdio.
"Vidite", ree, "ja sam u sutini bezazlen. Ja ne uspevam da se
zasitim radostima ovog sveta, radostima ula, radostima srca i duha. I
patim kad oko sebe vidim toliko nesrenih ljudi dok bi im ivot mogao
pruiti toliko velika i toliko raznolika zadovoljstva. Danas, ja sam jedini
koji zimi jede voe sazrelo u njegovom normalnom vremenu i obranom
jue. Uskoro, nadam se, svako e moi initi kao ja. Doite, pokazau
vam odakle mi ta bogatstva."
Aneta gurnu naslonjau svog oca. Svi troje uoe u susednu sobu
koja Sen-Menua podseti na odeljenje trezora neke banke. Njegovi
zidovi bili su podeljeni na mnotvo vratanaca od sivog metala od kojih
su svaka imala ruicu i belo dugme slino dugmetu zvonca. Bogalj
uhvati jednu ruicu i povue je. Vratanca se otvorie. Unutra je bio
mrak. Svetlost koja je dopirala kroz velike prozore ni za milimetar nije
prodirala u sef. Izgledao je pun tame, kao neke materije. Pogled se
sukobljavao sa potpunom tamom, i nije uspevao da uhvati ni najblei
odsjaj. Ovaj etvorougao bio je neshvatljiv u sobi izloenoj punoj

popodnevnoj svetlosti.
"Stavite ruku u sef", ree Esejon.
Sen-Menu prie, prui ruku i zaguna. Njegova ruka nije mogla ui
u prazan prostor. Ona, meutim nije nailazila na bilo kakav otpor. On
vrhovima prstiju opipa taj mrak. Nita ne oseti. Niti neto glatko niti
rapavo. Nije bilo materije. Nije imao oseanje temperature. Nita.
Uopte nije bilo povrine. A njegova ruka koju nita nije zadravalo
nije mogla dalje da ide. On tad stavi unutra obe ruke. Liio je na nekog
lopova koji pipanjem trai tajnu bravu. Prsti su mu etali du praznine.
On se osloni na ta otvorena vrata, dok mu je itavo telo bilo oslonjeno
na ake pljotimice stavljene u mrak. A ruke mu nita nisu dodirivale.
Bio je naslonjen na nita.
Esejon iz depa svog vunenog prsluka izvadi naoare i stavi ih na
nos. Iza stakla oi su mu kolutale.
"Ne trudite se, dragi moj Pjere", ree. "Prvo u vam pokazati ta
sadri taj sef. Zatim u vam objasniti tajnu. Pogledajte!..."
On pritisnu belo dugme. Sen-Menu vide da tama drhti, pretvara se u
kovitlac i razvejava se. Neka zelena lampa upali se na plafonu sefa.
Njena bleda svetlost osvetljavala je etiri paketia maslaca na drvenim
posluavnicima. Sen-Menu prui ruku. Ona ue, ovog puta, bez
tekoa, a njegov kaiprst naini rupu na maslacu.
Dok je Pjer zbunjeno sisao svoj prst, Esejon ponovo pritisnu dugme.
Neka crna izmaglica obavi lampu, zadra se u visini vrata, postade kao
neki blok. Bogalj zatvori krilo.
"Videli ste moju ostavu", ree. "A sad u vam pokazati kako
funkcionie."
Vratie se u susednu sobu. Filomena je stavila na sto boce sa
raznovrsnim alkoholnim piima.
"Izaberite ta hoete i posluite se... Vi ste maloas videli jednu
primenu noelita. Uspelo mi je da proizvedem jedan nov varijetet te
supstance. U elji da to due ostanem pored moje drage erkice, hteo
sam da sadanjost uinim venom. Dobio sam veoma razliite rezultate
od onih na koje sam raunao. ta je sadanjost u naem malom
svemiru? Dok smiljam reenicu koju u vam rei, ona je ve deo
budunosti. Po meri kako je izgovaram ona je ve pala u prolost. Da li
je sadanjost trenutak kad ispijam ovaj divan liker? Ne. Sve dok nije
stigao do mojih usana, to je budunost. Kod oseanja njegovog ukusa,
njegova toplina koja mi ispunjava usta, kad to zadovoljstvo stie do
mog mozga, ono me je ve napustilo. To je prolost. Budunost tone u
prolost im prestaje da bude budunost. Sadanjost ne postoji. Zaeleti

uiniti je venom, to bi znailo uiniti venim nitavilo. Eto to sam

uinio!"
Sen-Menu spusti svoju au. On ak nije znao ni ta je pio.
"Oni sefovi koje ste videli iznutra su premazani jednom bojom na
bazi noelita 3. Ta boja oduzima uticaj vremena na sve to se nalazi u
unutranjosti sefa. Zelena lampa niti uticaj noelita. Palim zelenu
lampu. Unosim u sef ivo pile. Gasim lampu. Pile prestaje da biva pile.
Sadanjost koja za njega nije postojala, ubudue bie jedini oblik
njegovog vremena. Krv mu se zaustavlja. Njegovi oseaji ne klize vie
du vlakana njegovih nerava: ono se vie ne kree, jer pokret
podrazumeva brzinu, polazak i dolazak, kretanje vremena. Ono je
ukoeno u sadanjosti. Ono moe tako ostati hiljadu godina, ne starei,
bez oseanja. im se zelena lampa ponovo upali, ono ponovo poinje
da postoji. Zapaljena ibica u mom sefu moe ostati veno, a da se ne
ugasi ili sagori.
Kakvo je stanje predmeta ili ivih organizama tako sauvanih u
venoj sadanjosti? To samo moemo zamiljati. Ne moemo to
upoznati pomou ula, jer svetlost, miris, zvuci - sve se zaustavlja
akcijom noelita. I ako ne uspevate da uvuete ruku u sef, to je zbog tog
to tamo ne moe biti kretanja u unutranjosti vene sadanjosti. I tako
nita postaje neupoznato.
Kad sam usavrio noelit 3, vratio sam se u 1938. godinu zajedno s
Anetom. Kupio sam ovu kuu i sagradio ove sefove. Premazao sam ih
mojom bojom, zatim napunio razliitim namirnicama. Kad se neki od
njih isprazni, Aneta odlazi na asak u predratno doba i napuni ga."
"To je toliko zabavno", ree Aneta, "da ponovo postanem devojica,
sa mojim devojakim iskustvom."
"ujte je", nastavi bogalj, "sluajte kako o svom iskustvu govori taj
devojurak!"
Pjer je pogleda. Pokua da zamisli povratak te mlade devojke u
njeno telo odrasle devojke. Gledao je kako joj se grudi smanjuju, listovi
mrave, lice postaje grublje... Ona ga je gledala u oi i on je bio prvi
koji okrete glavu. On se nakalja i ree:
"Sa vama, zbilja, udesne stvari, postaju obine. Vi se kroz vreme
etate kao ulicom nekog grada... Niste li noelit 3 primenili na druge
stvari?"
"Dabome! Premazao sam unutranje strane platna naih dueka iz
kojih je vuna bila izvuena. Spavamo mekano ne podravani ni od ega.
Kakav zadivljujui oseaj osetiti da nisi ni na emu! Ve vidite kakve
usluge moe da vri nova supstanca. Avaj, istorija naeg doba nam to

pokazuje, svaka novotarija moe lake biti upotrebljena da unesrei

ljude no da ih usrei. Hteo sam da se uverim u kodljivost noelita 3."
On spusti svoju au. Jedna kap konjaka sjajila se blizu njegove
usne, poput kapi plave rose izmeu dve zlatne trake.
"U specijalnim sudovima sam jednom udaljenom generaltabu
tajnim putem dostavio deset hektolitara u tenom stanju. Upozorio sam
ih na opreznost prilikom punjenja lakih zapaljivih bombi. Traio sam da
me o rezultatima radiotelefonski izveste na sanskritu. Na svetu nema
mnogo ljudi koji ga razumeju. A tim ljudima uglavnom nije mnogo
stalo do beine telegrafije. Otad je prolo est meseci. Ja sam utvrdio
dan i as emisije. Oekivao sam vas. To e biti danas, odmah. ujmo..."
On otvori vrata od jedne starinske krinje u duborezu. Pojavi se
jedna ploa od ebonita sa ugraenom glatkom dugmadi. im je prvo
dugme bilo okrenuto, aparat poe da potmulo zuji.
Esejon je traio talasnu duinu. Traak plaviaste svetlosti kretao se
preko brojki, jednog brojanika. U prolazu, odjeci sveta sipali su u sobu
zveket bakra, tri gukanja nekog soprana, otkucaje morzea i um
prijemnog aparata ispunjenog kranjem, nad deformisanim glasovima
spikera.
"Eto", ree naunik.
On pogleda u brojanik jednog visokog asovnika ije je klatno
uljuljkivalo vreme.
"Kroz dva minuta", ree.
Radio-aparat je irio udan pozivni znak, pet nota flaute neprestano
ponavljanih, koje su omamljivale kao muzika nekog ukrotitelja zmija.
Sen-Menu, koji se bio digao, polako ponovo sede na ivicu svoje
stolice. Vie se nije usuivao da umi svojim disanjem. Aneta sa
rukama na stolu gledala je u svog oca sa nekom zabrinutou. Prooe
dva minuta.
"Pitam se..." progunda bogalj.
On naglo uuta. Iz aparata je dopirao glas nekog oveka, otar,
jednolian, koji je izgovarao nerazumljive rei, prepune pesme
samoglasnika. Esejonovo lice se ozari. Sav se pretvorio u sluh. Aneti i
Pjeru obema rukama dade znak da ute, da prestanu sa svakim umom.
Zatim tiho progovori isprekidanim kratkim reenicama.
"Probali su ga... na jednom malom gradu... negde u Aziji..."
Sen-Menu oseti kako mu se srce stee. Predoseao je uas. Anetine
male ake na stolu, stisnue se.
"Jedan avion je dovoljan... On se vrti iznad grada, baca bombe... One
eksplodiraju iznad krovova. Noelit pada kao kia. Nema lomljave!

Nema nereda! Nema gomile kua pretvorenih u prainu! Nekoliko

bombi eksplodira u vazduhu. Uz neki potmuo um. Pada sitna kiica.
Gore avion bruji. Ljudi diu glave i vide kako se nebo izbrazdalo crnim
prugama. Noelit pada, kia pogaa stoku i ljude... stie do zemlje.
Nema krvi, nema opekotina. Neka kiica, ni topla ni hladna."
Glas iz radio-prijemnika nastavlja svoju priu bez uzbuenja, kao
kakvu propoved. Malo pomalo Esejon se ushiuje. Zamiljao je
svakako onoliko koliko je prevodio, zamenjivao konkretnim reenicama
apstraktne rei starog jezika, dodajui sve to je pogaao i to stranac
koji je iz tolike daljine govorio ni sam nije mogao znati.
"Neka crna kia koja ne kvasi... Neka kia neopipljivog mastila.
Meutim, ovek kom padne nekoliko kapi na ruku i koji hoe da svoje
prste prinese licu uasnuto uvia da vie ne moe micati rukom. Ona je
prikovana za vazduh, prikovana za nepokretnu sadanjost. Vie ne moe
micati glavom. On ima noelit u kosi, na ramenima. On je uvezan. On
urla od straha. Ceo grad urla. Sva iva bia, tu i tamo, nastavljaju da
postoje, da se pokreu delom njihovog tela koje nije pogoeno, dok
drugi deo postaje nepomian u vremenu. Umesto ruke, nosa, imaju
samo senku bez teine, uvrenu u prostoru kao cement. Ulice su
posute tamnim mrljama. Kue su upola privienja. Drvee na avenijama
ima crno lie, koje vetar vie ne leluja. Neka oluja uzburkuje reku ija
nepogoena voda mora sebi da prokri put izmeu ukruene vode.
Vazduhom prolaze milioni poluga tame. Svaka kap noelita prilikom
pada donosi do tla taman stub senke koji niko ne moe slomiti niti prei
preko nje, pa bila ona tanka kao dlaka. Sve to ivi, sve to se normalno
kree strelama je prikovano za nepominu sadanjost.
Ljudi i ivotinje umiru, zato to se srca ili mozgovi zaustavljaju, jer
je jedna glavna arterija zapuena, jer ivci vie ne zapovedaju ivotu da
se produi. Oni koji su manje pogoeni, posle patnji usled
nepokretnosti, upoznaju patnje od gladi i od edi. Ulice su pune
lepljivih bia koja se otimaju uzalud pokuavajui da se isupaju od tog
uasa. U kuama, ljudi i ene zatieni zidovima i krovovima, ne mogu
vie iz kua da izau. Na ulicama su postavljene pregrade naikane
klincima izmeu reetaka kroz koje je nemoguno provui se. Glad
mori te opsaene. Ubrzo smrt prua nad gradom svoju neujnu ruku. Na
ulicama vise leevi obeeni o vazduh komadima njihovog mesa koje je
noelit dodirnuo. Trule ih malo po malo otkida. Tle je prenatrpano
mesom u raspadanju, ogolelim kostima, dok je vazduh ostao prepun
profila uiju, kose, dojki, crnih prstiju, ukruenih, veno vezanih za
nebo nepominom kiom sadanjice... "

Ve je nekoliko minuta otkako je prijemnik uutao. Esejon takoe;

skide svoje naoare, pree akom preko ela i oiju.
"To je uasno!" ree tiho Sen-Menu.
"Da, uasno je", sloi se bogalj, "uasno ali zbilja udesno, zar ne?"
Njegove jagodice boje mora sjajile su se od neobine ushienosti.
On nastavi:
"Zamislite da u ovom gradu postoji neki ovek na kog je palo
dovoljno noelita da bi ceo bio sauvan u sadanjosti. Moda neki
osmatra protivavionske artiljerije, na nekom krovu, u blizini mesta na
kom eksplodiraju bombe. Taj ovek tamo, sam u tihom gradu, ni iv ni
mrtav nastavlja da straari, van venosti. Kraj sveta nee ga pogoditi,
jer on tamo nikad nee stii. ak ni sam bog ga vie ne moe dostii..."
Aneta uzdahnu.
"Moda bi trebalo da neto popijete", ree ona tiho Sen-Menuu.
Ne ekajui na njegov odgovor, ona mu nasu u aicu malo
jabukovae. Nju je manje no njega pogodila pria, jer je bila osetljivija
na radosti, no na nesree, na lepotu no na rune stvari. Njeno telo je
zrailo ivotom, privlaio je samo ivot, njen duh se bunio protiv slika
smrti.
Zau se jaka lupa od polomljenih sudova.
"Oh", ree Aneta, "evo moje jadne Filomene koja se sveti na
porcelanu... "
Ona izae iz sobe. Na nogama je imala cipele od plavog antilopa
vrlo jednostavne, visokih potpetica koje su isticale njene tanane bose
lanke i malo istezale obline njenih listova. Pevuila ja ariju potanske
flaute. Sen-Menu nije video kad je ona izala. Pitao se kako e rei ta
misli.
"Ja..." poe. "Hm!"
On se nakalja.
"Ne bih hteo da vam prebacujem... Ne verujte da... Ja vam se pomalo
divim... Ali mislim da ste moda pogreili to ste sa vaim pronalaskom
upoznali vojne ustanove. Ne mislite li da bi oni napravili uasna
pustoenja?"
Esejon je eljao bradu eljem od krljuti. Zupci su milovali dlaku
uz um somota.
"Umirite se, moj mali Pjere", ree on. "Oni vie nee imati noelit.
Oni ne znaju odakle on dolazi, a ako pokuaju da ga analiziraju, oni e
samo svoje instrumente uiniti neupotrebljivim, kao i laboratorije, a
moda i svoje hemiare! Nedavno su mi ponudili basnoslovne svote.
Dodali su da e me ponovo svakog dana zvati. Neu ih sluati. To je

ve zavrena proba. Pogaam da me osuujete to sam je izvrio. Vama

se ne ini da se ona uklapa u moje humanitarne ciljeve. No ipak, ba
zbog tog ogleda neu otkriti javnosti moj noelit. Pre no to se neto
uradi, treba biti upoznat. Kinez koji je pronaao barut za vatromet,
moda bi zastao u svojim istraivanjima da je predvideo topove. Sa
druge strane, mi naunici ne treba da ispoljavamo suvie lane
preosetljivosti. ta znai smrt nekoliko hiljada ljudi kada je re o srei
itavog oveanstva?"
On neusiljeno baci etku na sto. Oi mu postadoe hladne kao
sleena bara. Meutim, Sen-Menu nije mogao zaboraviti svirepu
razdraenost koju je video kako sjaji u tim istim jagodicama, dok je
govorio o bombardovanju.
Esejon protrlja ake i poe da se smei. Ponovo je on bio bonvivan,
gurman, sreni istraiva. On progovori:
"A sad u vam pokazati moje udo. Zahvaljujui njemu vi ete
uskoro moi putovati u budue vekove. Budite ljubazni i gurnite moju
naslonjau... "
Oni preoe u susednu odaju koja je trebalo da bude laboratorija.
Pored zidova bila su rasporeena etiri velika stola od ruiastog
mermera. Jedan polukruni urez na svakom od njih da bi debeljku
omoguio da na njemu radi ne naputajui naslonjau na tokovima.
Povrina stolova bila je gola, glatka. Ispod svakog su se nalazili
gvozdeni plakari, zatvorenih vrata. Iznad jednog stola visilo je o ekseru
jedno odelo od zelene tkanine. Esejon ga pokaza prstom:
"To je taj predmet, otkaite ga", ree.
Sen-Menu prostre preko stola neku vrstu kombinezona, u jednom
komadu od kapuljae do pantalona. Spreda se zatvarao takozvanim
'rajsferlusom'. Na kapuljai su bile izrezane dve rupe za oi. Dva mala
aparata bila su uvrena za tkaninu u visini uiju. Tkanina kao da je
bila zamoena u rastvor za prskanje vinove loze.
"Evo potrebnih pomonih sredstava", dodade Esejon, izvlaei iz
jednog plakara par izama, vrlo duge rukavice, naoare motocikliste,
jedan koni pojas za koji je bio uvren neki metalni etvrtasti aparat,
velik kao torba konduktera u pariskim autobusima.
Tome dodade dve torbice i jedan ranac. Koa, metal, naoare - sve je
bilo zelene boje.
"Sve je to", ree naunik, "natopljeno smeom noelita 3 i noelita 1 i
2. Kad ovo odelo budete obukli, stavili te naoare, navukli rukavice i
izme, taj aparat na pojasu omoguie vam da se etate meu vekovima.
Njegovo stavljanje u pokret aktivira istovremeno noelit 3 i jedan od ona

dva po izboru. elite li da poete sto godina unapred? Noelit 2 e vas

tamo preneti odmah. Dok vas noelit 3 uva takvim kakvi ste, on uva
vae sadanje stanje, dok vas ostali odbacuju u budunost ili u prolost.
Funkcionisanje aparata je vrlo jednostavno. Ova etiri glatka dugmeta
omoguavaju vam da pomerate pravac preica du slagakih meraa
asova, dana, meseca, godina, vekova. Sredite meraa oznaeno je sa
brojkom 0, a to je vreme za va polazak. Na levoj strani je prolost, na
desnoj budunost. Poto preice sredite, pritiskate ovo okruglo dugme i
odmah ste preneti u vreme koje ste odredili. Da bi se vratili, pritiskate
etvrtasto dugme i isto vas natrag kao gumom vraa na polaznu taku.
Ovo okrugo dugme stavlja u pokret vibrator. Vi ga aktivirate tek kad
stignete. Vibrator menja vae vreme za jednu sekundu napred i unazad,
vrlo brzo. Prilikom svakog odlaska i povratka, vi ete preskoiti
sadanjost. Za ljude oko vas vi nikad niste tu, uvek kasnite ili ste
poranili za jedan sekund u odnosu na njihovo vreme. I tako postajete
nevidljivi, neopipljivi. Pred vama se pojavljuje zid? Ne oklevajte da
proete kroz njega. On vas ne moe zadrati, jer vi jo niste tamo ili ste
ve proli. Nita vam ne moe biti prepreka. Ne zaboravite, kad budete
stavljali naoare, da krake zavuete u ove rupice slualica. Naoare i
slualice su u stvari povezane sa vibratorom. im on funkcionie stakla
naoara i membrane slualica skladno sa njim vibriraju, ali u
suprotonom smislu. Oni ine da svetlosni zraci i zvuci kasne kad se
vae vreme ubrzava, a ubrzavaju ih kad vi kasnite. Oni vam ponovo
stvaraju svet o kom biste vi bez njih imali samo pobrkano oseanje,
haotino. Moda e prilikom vaeg sluanja doi do nekog malog
slabljenja i moe vam se desiti da vidite pomueno. Meutim, vaa ula
e se veoma brzo prilagoditi. Uostalom, nita vas ne spreava, ako
procenite da se bezopasno moete pokazati, da zaustavite vibrator.
Dovoljno e biti da jo jednom pritisnete vibrator. U torbama imate
namirnice, oruje, alat, jednu kameru i komade lepljive tkanine za brzu
popravku svake poderotine na 'skafanderu vremena'. Tako sam krstio to
odelo. Torba e vam posluiti da u njoj sa vaih istraivanja donesete
predmete ili sitna iva bia."
Sen-Menu nije vie pomiljao da se udi.
"Vi meni govorite - vi", ipak primeti. "A zar i vi neete poi sa
mnom?"
"Avaj, kako bih poao?" odgovori tiho bogalj kom se elo zamrai.
On prstom pokaza na svoje patrljke: "Ja ak ne mogu ni da stojim."
"Onda, sve ovo jo nije ni isprobano?"
"Jeste, ja sam isprobala!" smeei se ree Aneta koja je pri tom ula

u sobu.
Sen-Menu je iznenaeno pogleda. On ne bi mogao pomisliti da je
ona mogla aktivno uestvovati u istraivanjima svog oca. Njegova
zauenost probudi njenu panju, prikaza mu devojku, u magnovenju,
onakvom kakva je bila, istovremeno krhka i vrsta, drava tela i nena,
zraila je.
"Vi ste..." poe on.
Htede rei 'toliko lepi'. Shvati da je njegov kompliment takoe neka
besmislenost. On zastade i pocrvene.
"Ove probe su nam pokazale", nastavi pronalaza, "da je putovanje
kroz vreme praeno putovanjem kroz prostor. No, ako moj aparat
komanduje prvim, izgleda da je drugo odreeno nesvesnim eljama ili
uspomenama. Vai ogledi omoguie vam bez sumnje da dosta brzo
upoznate proces tih putovanja. Kad ete poeti, dragi moj prijatelju?"
Sen-Menu, iznenaen, nije znao ta da odgovori. Poto je od njega
traena akcija, on oseti kako se u njemu raa plaljiva dua zamoreta.
Uasavala ga je bogaljeva mirna sigurnost, umesto da ga smiri. Uas
koji je u njega unela radio emisija ponovo se raao i utapao. Sasvim je
oigledno da njegov ivot nije bio vaniji od ivota nekog kulija. Prema
kakvoj je to stranoj nepoznatoj stvari trebalo da poleti?
Uini mu se da u Esejonovim oima vidi gramzivost koja ga
prestrai i koja je pred njegovim utanjem malo pomalo ustupala mesto
nekoj strogosti punoj pretnje.
On se osvrnu, pogleda u skafander koji je bio prostrt na ruiastom
mermeru, zauze neusiljeni stav, to mu je vrlo ravo priliilo, utinu
tkaninu jednog rukava, podie ga, pusti da padne i ree otrim glasom:
"Ne danas, ne, svakako ne danas. Suvie sam jeo, a naroito pio. Ne
oseam se svojim gospodarem. Bojim se da bih budunost video
dvostruko..."
Poe da se smeje, srean to se izvukao jednom alom. On se oprosti
od svojih domaina i poe da tri po snegu. Disao je radou
utopljenika vraenog u ivot.

9.
Te veeri, tek to je bio legao, Sen-Menua poe da grize savest. Kako je
smeo da se boji, dok se Aneta to dete, bez bojazni izloila tim ogledima? A
i kad bi bilo neke opasnosti, zar izvanredni doivljaj nije vredeo da se
ovek izloi riziku?
Prebacivao je sebi to je ravo mislio o svom domainu. Bilo je
normalno to je Esejon ispoljavao nestrpljivost da sazna, bilo je takoe
normalno da se on bez uzbuenja bavio svirepim opitima. Sve je
opravdavao izvanredni zadatak koji je sebi postavio.
Pjer pripisa alkoholu svoje nepoverenje prema nauniku i svoj strah u
trenutku kad je trebalo poeti. Zaspao je kasno i ustao je pre svitanja,
kijajui na sve etiri strane po ledenoj sobi.
Siao je u bar i bio srean to je u njemu zatekao g. Milea koji mu je
pomogao da ubije vreme novom priom o svojim nesreama. Arhitekt,
oduevljen, odvue ga na drugu stranu bulevara, u podnoje svog remekdela i poe da mu hvali sve pojedinosti. Krov je bio pokriven lakiranim
ploama razliitih boja, reanih kao mozaik, koji je predstavljao jedno
mae koje se igralo uzdignute ape. Svaki od osam dimnjaka na svom vrhu
imao je po jednu ivotinju od fajansa; vrapca debelog kao urka; bika iste
veliine, buldoga, goluba, petla, leptira, pauna i arana. Na sva etiri ugla
zgrade uzdizali su se mali zvonici sa bakamom kuglom na vrhu. Fasadu su
krasile linosti poreane ukrug. Lov na jelena se irio u visini prvog sprata.
Izmeu sebe i hajke, jelen je stavio jedan luni prozor. Niz lovakih
rogova drao je krov sa nadstrenicom.
"To je ipak modemije nego lie akantusa!" ree g. Mile.
Ovaj novator rtvovao je tradiciji samo ukraavanje ulaznih vrata sa tri
klasine glave meduze. On poe govor o plemenitom izgledu dva stepenika
stepenita koje je vodilo do pomenutih vrata. U tom odzvoni devet asova
na oblinjem zvoniku. Sen-Menu tad ostavi arhitektu.
Pola asa kasnije pozvonio je na vrata broja 7 u ulici Rasin i izjavio da
je spreman da pone s opitom, ne gubei ni trenutka.
U deset i trideset, stojei nasred laboratorije, zakopavao je poslednji
kai tirolskog ranca. Aneta, malo zabrinuta, proveravala je njegovu
opremu. Visok i mrav, obuen u to napadno zelenilo, liio je na stablo
drveta pokriveno mahovinom. Kroz svoje naoare video je da mu Esejon
daje znak: "Hajde!" On naglo pritisnu dugme za polazak.

10.
U trenutku kad je pritiskao on kinu. Njegov prst skliznu niz dugme i
ne uini pravi pritisak. inilo mu se da su mu se oi i ui odvajale od
lica, kao i jezik, iju toplinu oseti kako bei ispred njega. Njegov nos
naduven od nazeba otkide mu se od glave kao kvaran zub. Odjednom
oseti neobino olakanje. Vie nije hodao. Telo mu je bilo lako kao
pepeo. Glava mu je bila mehur.
Oseti kako postaje porozan, obuzet utananou koja prodire. To je
bio njegov poslednji utisak. ak ga i teina misli napusti.
Za vreme opita kojima se Aneta izlagala, Esejon je video kako
njegova ker iznenada nestaje, bez zadravanja naputa svet pristupaan
njegovim ulima. Tako je saznao da se dogaa neto abnormalno kad je
pred njegovim pogledom Sen-Menu postao slian dimu, ali zadravi
svoj oblik. Neka vertikalna sila izvlaila je uvis to privienje, uvijala ga
u spiralu, drmusala, pokuavajui da ga odvue od poda na kome su mu
noge bile pripijene. Sa svakim sekundom postajao je tanji, sve
prozirniji.
"Brzo!" viknu naunik. "Aneta, lampu 8!"
Devojka potra prema prekidau. Na plafonu se upali neka ogromna
cev. Neka snana, krvava svetlost obasja sobu, otera dnevnu svetlost,
progna je van prozora, spali sneg, natera drvee da kripi, prekri vrtove,
utopli vile, obuze ceo kvart i pope se u osvajanje neba. Prolaznici su
dizali poglede, zastajali na trenutak, slegali ramenima. "Ponovo taj
odvratni rat!" Nita ih vie nije udilo. Sutradan su novine javile o
severnoj svetlosti, a opat Moro dade neku izjavu o sunanim pegama.
Predmeti u laboratoriji usijae se. Fantom Sen-Menua skratio se,
zgrio, postao nepokretan, zgusnuo se. Mladi profesor slian panju,
stajao je, vrsto ispred bogalja. On prestade da kija. Esejon prui
uarenu ruku i pritisnu dugme za povratak aparata.
"Prekini!" doviknu svojoj keri.
Crvena svetlost napusti oblake, ulice i krovove, uvue se kroz
prozore, uvue se u cev i ugasi.
"Eto! E, pa nisam promenio mesto", zau se Sen Menuov glas iz
skafandra.
"Ni vreme, dragi moj prijatelju", odgovori Esejon.
"Eh, mislio sam da sam stigao."
Mladi razoarano otvori kapuljau.
Ispitivanje aparata, suoenje Anetinih uspomena sa Sen-Menuovim

utiscima pomogli su nauniku da dokui ta se dogodilo.

"To je uzbudljivo!" ree on. "Ali vi niste do kraja pritisli dugme. Vi
ste preslabo bili odgumuti, napustili ste vae vreme, ali niste mogli da
stignete do drugog! Zaglavili ste se izmeu sadanjosti i budunosti!
Sve u svemu, vi ste postojali uslovno!"
On lupi po naslonu svoje naslonjae. Smejao se kao dete. Njegova
brada se lelujala kao zlatna plima. Sen Menu je polako shvatao kakvoj
je opasnosti umakao. On nije smatrao da je to veoma smeno. No ipak,
on nije oseao pravi strah, ve isto intelektualni uas. Njegovo telo se
sa slau sealo tog divnog polaska, te eterine eksplozije njegovih
ula. Nije mogao da se odupre elji da odmah ponovo ne pone. On
zatvori kapuljau, dotera naoare:
"Do vienja", mahnu on rukom svojim domainima i ovog puta do
kraja pritisnu dugme.

11.
Umalo nije pao. Noga mu se saplela o jedan stepenik. Nita nije
video. Seti se da je svoj aparat regulisao na putovanje od samo pola
dana u budunost. Bogalj mu je savetovao da za prvi put ne ide suvie
daleko i da planira svoj povratak nou, da bi lake ostao neprimeen.
Tama koja ga je okruavala bila mu je dokaz da je stigao. Zaudi ga
lakoa prolaza, bez prelazaka iz sadanjosti u budunost. Nita nije
osetio. Ako aparat tano funkcionie trebalo je da bude oko jedanaest
asova uvee. Ali gde?...
On skide naoare da bi pokuao da vidi jasnije. Neki neodreeni
zadah ispuni mu nozdrve; neki zadah koji mu se uini poznat. To se
istovremeno osealo na vosak za pod i na WC, uz sladunjav ukus
kuvanog karfiola. Odjednom pogodi. On isprui ruku i oseti drvenu
ogradu. Bio je na stepenitu svog hotela!
On poe u mraku da se smeje. Dobi elju da povie 'poar' da bi
razbudio sve ukuane. U tome su ga omeli refleksi pristojnog oveka.
Meutim, bio je suvie radostan zbog uspeha opita da bi pustio stvari
olako. Radovao se kao dete koje se prvi put igra novom igrakom.
Uostalom, u mnogo pogleda ostao je naivan i jednostavan kao neko
dete. Samo bavljenje matematikom ne utie nimalo na srce niti na
karakter. Rei se da se naali sa g. Mileom. Proi e kroz vrata,
golicae mu tabane, vui e ga za bradu. Kakav divan pronalazak!
Htede da pone da se penje uz stepenice, ali u tom se upali svetlo na
stepenitu. Neko je ulazio. On stavi prst na dugme vibratora, ali se na
vreme seti da je skinuo naoare. Dok ih je, stavljao ruke su mu drhtale
od urbe, vrata od hodnika se otvorie i Sen-Menu ugleda kako se
prema njemu etvoronoke penje... Sen-Menu.
Zastade mu dah. Drugi on, onaj koji je dolazio, obuen kao svakog
dana, smeio mu se, zadovoljan zbog njegovog uenja. Susret ga nije
iznenadio. On je ve bio upoznat. Bio je stariji dvanaest asova... Ubrzo
su oba Sen-Menua stajali jedan pred drugim, na uzanom stepenitu,
izmeu dva sprata. Lampa sa plafona stepenita osvetljavala ih je
nekom utom svetlou. Sen-Menu-skafander nije se povratio od
iznenaenja. Srce mu je snano lupalo izmeu rebara. Posmatrao se
eljnim oima. On skide naoare, zatim rukavice.
Sen-Menu-kaput posmatrao ga je s oduevljenim smekom kako ini
pokrete koje je poznavao. Ljubazno se prepustio ispitivanju. Okrete se
oko sebe da bi se bolje pokazao sa svih strana. Sen-Menu-skafander
najzad poe da mirnije die.

"To je... Pa to si ti", ree on.

"Trebalo bi da kae 'Pa to sam ja'!" odgovori drugi.
On ga gurnu u slabine. Sen-Menu-skafander se nasmei i vrati mu
udarac. Poee obojica da se smeju, isprva polako, zatim ne
uzdravajui se. Snano su se udarali po ramenima. Njihov smeh je
odjekivao u celoj kui. Svetlost na stepenitu se ugasi. Ruku pod ruku
kroz mrak poee da se penju stepenitem koje su dobro poznavali. Jo
su se tresli od smeha. Tanki zidovi oko njih odjekivali su od protestnih
udaraca.

12.
Kad su obojica seli na ivicu kreveta, jedan pored drugog, ruku na isti
nain stavljenih na njihova mrava kolena, on primeti da osea najveu
sreu, toplu ugodnost srca kom se pridruivalo oseanje sigumosti.
Moda je slinu radost poznavao u doba svog detinjstva, kad je zadihan
od igranja dolazio da trai mir u zagrljaju svoje majke. Otad nikad nije
sreo neko bie dostojno slinog poverenja. U ovom trenutku ga je
naao, tog savrenog sadruga, srodnu duu, koju ljudi trae uzalud.
Meu njima nema lai, lanog stida. A njihov egoizam bio je ba to to
su najbolje podelili. On poljubi sebe. Osetio je neobino uzbuenje od
etvoro ruku i dvaju ivih grudi. Poto je bilo hladno, obojica se
svukoe i uvukoe u uzan krevet koji njihovo dvostruko prisustvo ubrzo
zagreja. Mnogo je vodio rauna da ne govori. A i zbog ega, poto su
sve o sebi znali? Svako je sebe samo traio itavog ivota, kroz ene i
ljude. On je sebe naao.
Sila njihove radosti nije im dala da spavaju. Hteli su da se vie nikad
ne rastanu. Meutim, vreme njihovog susreta nije trebalo da premai
dvanaest asova koji su Sen Menua delili na dvoje. Inae bi drugi on
nestao.
Ustali su oko devet asova. U jednom trenutku obuze ga strah kad je
morao da odredi koji e od dvojice navui skafander. Zbunio se.
Najzad, nasmei se. Stavljajui jednu ruku na svoj trbuh, on drugu prui
prema svom dvojniku.
"To si ti", ree. "Sino sam veerao kod Esejona. Imali smo
spremljen zeji paprika. Nisam ga lako svario."

13.
Esejon obrisa usta i upita:
"Jeste li shvatili zato ste doli na stepenite vaeg hotela?"
"Bogami, nisam!" odgovori mu Sen-Menu koji je navalio na
zeevinu. "ak se nisam ni upitao."
"Pretpostavljam da ni na ta niste usmerili svoju misao. Vae telo je
odluilo. Ono je naviklo da se vie puta dnevno penje i da silazi niz te
stepenike, automatski, a da va duh ne pridaje ni najmanju panju
kretanju vaih nogu. Poto vam je svest u trenutku vaeg polaska bila
odsutna, vae telo je krenulo pokretima za koje je znalo i odvuklo vas
tamo."
"Vrlo moguno", ree mladi. "Sutra u pokuati da bolje upravljam
sobom."
Bio je rasejan, a i urilo mu se da poe.
Kad je obed bio zavren, on poljubi ruku Aneti, stisnu debelu
naunikovu aku i ode. Putovanje metroom inilo mu se da nema kraja.
im je izaao iz stanice, on pouri prema svom hotelu, kroz mraan
hodnik, potra do njegovog kraja, pritisnu dugme za osvetljenje
stepenita gurnu zastakljena vrata i die glavu.
Dva stepenika dalje od njega obuen u zeleno, Sen Menu uplaen,
gledao ga je kako se penje.
Po drugi put te noi Pjer doive susret sa samim sobom. Kad je
njegov dvojnik otiao u prolost, on ponovo poe putem za vilu Rasin.
Rastali su se teko. Ali, ponovo e se nai kad bude hteo. U sebi je
nosio predmet svog aljenja. Odvojio se samo zato da bi se bolje
sjedinio. Sanjario je o sticaju okolnosti koje bi mu omoguile da se
sretne ne vie sa dva Sen-Menua, ve sa tri, moda i sa vie. Video je
sebe kao grupu, gomilu, mnotvo. On je jedini nastanjivao zemlju.
Kakva sloga! Mora biti da je raj takav. Svi odabrani, a u grudima boga,
predstavljaju samo jedno jedinstveno bie.
"Zar ba nikako ne biste mogli da se pomaknete, a, motko?"
Jedna piljarica u crnoj naboranoj suknji gurala ga je svojim trbuhom
i svojim dojkama. Neki gospodin sa crnom konom torbom ispod
pazuha gurnu ga laktom u slabine. Kapuljaa dame u zelenom golicala
mu je vrat. Uz svoju stranjicu oseao je neku deju glavu. Metro je bio
pun kao gajba smokava. Pope se onda jo dvadeset sedam putnika.
Slubenici sa perona uguravali su poslednje snanim pritiskom
zadnjica.
Sporazumno sa naunikom, Sen-Menu odlui, tog dana, da napravi

vaniji skok u budunost. On rasporedi preice za jednomeseno

putovanje i pola dana vie da bi stigao nou. Tek to nije odzvonilo
podne kad je bio spreman za polazak.
"Setite se", preporui mu Esejon, "ta sam vam sino rekao. Ako ne
elite da stignete bilo gde, potrudite se da vae misli usredsredite na
neto."
"To je veoma lako", odgovori Sen-Menu.
On stavi prst na dugme za polazak i upita se na ta bi ba mogao
misliti. Nita ga nije naroito interesovalo. Prvi prizor koji mu se u
pameti ukaza bio je trg Konkord. Kad je hteo da pritisne dugme, primeti
da je ve veoma bio daleko od trga. On je u sebi zamiljao prizor
plonika.
Spojevi misli su ga podseali na grafiko reenje jednog problema,
na hartiju na kojoj je crtao, na prodavca koji mu je prodao tu hartiju, na
bioskop koji se nalazio pored radnje, na lik Tina Rosija sa plakata.
Iznenadi se kad poe da pevui Veni, veni, veni...
On se vrati na trg Konkord. Fijakeri ga podsetie na balegu, na
balegu na oranici.
To reanje prizora u njegovoj svesti realo se uasnom brzinom.
On se po trei put vrati na mesto na kom je stajao Obelisk. Obelisk
ga podseti na piramide, piramide na Napoleona, Napoleon na Zozefinu,
Zozefina na ljuljaku, ljuljaka na nekog momara, momar na more,
more na koljke i limun.
Besan, pritisnu dugme mada vie nije znao na emu je.

14.
Vrlo slabo osvetljen i u zeleno obojen, njegovim naoarima on iznad
sebe ugleda tavanicu o kojoj je visio neki luster. Leao je. Neki miris
ene koji je svojom blagou odmarao, kroz njegovu kapuljau stie mu
do nozdrva. Telo mu je bilo pokriveno lakim pokrivaima, neka ruka
jedva malo tea leala mu je na grudima. On polako okrete glavu, Aneta
je spavala uz njega.
Leei na strani, spavala je, lica mirnog, tiho je disala. Njene dve
crne vitice pravile su arabesku na vezenom aravu. Njeno isprueno
telo dodirivalo je Pjerovo telo. Oseao je njegove nene obline, jednu
dojku na svojoj desnoj ruci, njeno bedro uz svoje bedro. Spavala je,
oputena, sa puno poverenja. Zatvorena vrata su branila njen mir, a
nona lampa terala je crne snove. Svojim krupnim kostima i grubom
odeom bio je kao trn uboden u neno telo te nevine noi.
Kroz sve te tkanine oseao je kako toplina oblina, nena teina tog
susednog tela proima njegovo telo, uobliava ga, obavija ga nenou i
punoom. A srce mu je lupalo od velikog uzbuenja. Odmah je saznao
da voli Anetu. Svakako bio je suvie zauzet da bi to primetio ranije. U
normalno vreme nije pomiljao na ljubav, sem ako to nisu bile
beskrajne kombinacije brojki, apstraktnih figura koje su ushiivale
njegov um. I otkad je sreo Esejona, oseao je onu strast koja gui sve
ostale strasti kod onih koje pokree nauna radoznalost. Njegova ljubav
prema Aneti rodila se u njemu a da on to nije opazio i eto, odvlaila ga
je kroz vreme i prostor do samog mesta gde se nadao da e nai
zadovoljenje. Pjer proceni da su se njegovo srce i njegovo telo ponaali
kao stara vojniina. Meutim, srea koja ga je plavila oterala je griu
savesti.
To je bilo neto drugo od samoive i besplodne radosti od prole
noi: neuporedivo fiziko zadovoljstvo, zlato u venama, sunce u
grudima...
Sunce... Da, oseao se slavan kao sunce u etvi. U njemu se raa
luda elja da nenu i tihu Anetu uzme u naruje, Anetu okruglu kao
neki plod, preputen pored njega. Ali, ako se on pokrene, ona e da se
probudi i povie, uasnuta...
Snaga njegove ljubavi nadima njegove miie, ubrzava mu krvotok.
Ui mu gore. Zamilja ih da su pocrvenele. Njegove vrele ruke znoje se
u rukavicama. Ne sme da trepne. Van sebe je od radosti i od stida. On
voli. Neki gr mu ujeda butinu. Devojin miris ga proima. Njegovo
muenje je ravno njegovom blaenstvu. Isto tako pomilja da je

neprikladno sa izmama uvui se u krevet oboavane ene.

Aneta sanja. Ona je na morskoj obali. Izmeu talasa izdie se jedna
kula od belog mermera. Tanana ipka jednog stepenita u krug oko nje
se obavija sve do oblaka.
"Naroito nemoj zaboraviti tri unce ivinog cveta", ree joj glas
njenog oca.
Pozlaeni talasi naunikove brade miluju podnoje kule. Jedna grupa
dece obuena kao markize penje se uz stepenite. Tri unce su gore, na
samom vrhu. Pjer silazi, kao padobran, sa mainkom u ruci.
"Pjere..." uzdie ona.
Ona se delimino budi, otvara oi. Pjer se topi pod njenom rukom.
Ona se prua, iri svoje ruke i noge. Njeno itavo telo odmara se. Njoj
je dobro, ona spava...

15.
Na Anetin uzdah, Sen-Menu je pritisnuo dugme vibratora, koji nije
koristio za vreme svog prvog putovanja. Vidljiv svet se odmah
promenio. Okrugli abaur postade parabolian, krevet postade dvaput
iri, a Anetino lice se izdui kao u ogledalu Luna-parka. Pjer uini
potrebne pokrete da bi ustao. Meutim, umesto da se ispravi on proe
kroz krevet, nade se ispod dueka, kliznu u stranu, zaustavi se
nepomian i najzad dobi utisak da sedi nasred sobe. Ispred njega, na
mestu gde je trebalo da se pruaju njegove butine i noge, bio je samo
prozraan vazduh. Sa strahom opipa sebe. Oseao se tvrd, prisutan. Ali
kad je stavio ruku ispred svojih oiju, nita nije od njegovog pogleda
skrivalo poluotvorenu fijoku komode. Morao je da shvati stvarnost: vie
se nije video. Esejon je zaboravio da ga upozori. On je sam morao da se
tog doseti: naoari su mu pokazivale vreme u kom se nije nalazio. One
nisu mogle da mu prenesu njegov lik.
Kad je hteo da ustane i hoda, on dopola upade u pod, zatim se
polako izvue do tavanice u kojoj mu glava nestade. On vie nije teio
na ovom svetu koji nije bio njegov. Jedino su ga njegovi miini poleti
bacali udesno, na levo, uvis, dole, a da ni na ta nije mogao da se osloni.
Dugo se uzalud batrgao pre no to je mogao da pravo poe. Kad bi
podizao nogu da zakorai, zalet njegove noge odvlaio ga je uvis, te
Pjer poe da se vrti kao krila neke vetrenjae na povetarcu. Skupljao je
svoje udove, pruao se, prolazio kao aba kroz neki zid...
Malo pomalo, on se navikao na svoj nov nain kretanja i na
neobino oseanje da ima telo vrsto, toplo, koje su njegove ruke
dodirivale, ali koje nije postojalo za njegove oi. Uspelo mu je, malo
pomalo, da ide kuda eli. Naglo se jednim udarom izbacivao napred i
preputao se da ga odnese zalet koji nita nije koilo. Jedan pokret
rukom odvlaio ga je kroz nevidljive kue.
Pri prvom pokretu koji ga je poneo smirio se kad je ponovo naiao
na no. Nije video sebe ali ni nita drugo nije video. Nije se razlikovao
od bilo kog Parianina koji se bez lampe upustio u zamraenje. Sem to
uopte nije dolazio u opasnost da padne ili se udari. No mu nije
spremala iznenaenja, nije mogla da mu na put stavi neku prepreku.
Materijalni svet za njega je izgubio svaku postojanost.
Kad bi gledao svetlost imao bi utisak da je vibrator deformisao
izgled stvari, da luta izmeu slika kakvog filma koji projicira neka
nastrana kamera.
Mogao je otpoeti da malo gleda oko sebe. Video je u prozranim

krevetima kako se jajasti parovi batrgaju; kroz tavanicu ue u jedan

noni lokal u suterenu, majuan, iji su se zidovi, prekriveni
ogledalima, upinjali da poveaju prostor. On se spusti na sredinu jednog
stola i zaustavi se. Leva butina mu je prolazila kroz vedro za ampanjac,
desna mu je ruka visila u lobanji prepunoj krvi jednog oveka koji je
pio. I usta te pijane devojure koja se glasno smejala nalazila su se
tano na mestu njene jetre. Stojao je nevidljiv i vrst usred nekog
vidljivog i mekanog sveta.
Uini mu se da u ogledalu vidi neki stran predmet. On na njemu
zaustavi svoj pogled i preneraeno na dva koraka od sebe prepoznade
dva oka bez lica, velika kao dva jaja na tiganju, dva okrugla oka sa
obrvama i poetkom oba obraza.
On polako prie. Polako, oi se pribliie obeene u prostoru kao
dve ribe u jednom akvarijumu. Jeza proe Sen-Menuovim leima.
Hiljade strahovanja poljuljae njegova razumna uverenja. Te oi,
uasan ostatak, da li su oblik neke due koja pati, neke larve, nekog
demona, koje je udan aparat inio vidljivim njegovim oima smrtnika?
Koliko li su vremena lutale kroz prostor, traei neki raj, neko istilite,
osuene na neko odvratno ispatanje?
Sen-Menu oseti kako ga uas ledi. Prodreo je u veliku tajnu
kraljevine koja nije od ovog sveta. Gledale su ga nepomine oi u visini
njegovog lica. Umalo nije viknuo. Dok su iva bia koja su se tiskala
oko njega bila nesposobna da ga spaze, te fantomske zenice videle su
ga, gledale mu u oi, sa izrazom neizrecive preneraenosti i gaenja.
Zar je on toliko bio ruan? Oseao je da ga taj pogled probija do dna
njegove bedne due. Ponovo ga spopade moni strah koji ga je guio
kad je prvi put, kao dete, morao da se otvori ispovedniku. Navree mu
dve suze. On obe spazi kako sjaje na zenicama koje plove. Smiren, bez
zastajanja, on prsnu u smeh. Ah, razumeo je. On namignu levim okom.
Prekoputa desno oko zamuri. On mrknu, i nazva sebe budalom. To su
bile ba njegove oi koje mu je ogledalo slalo, njegove oi, jedini deo
njegovog tela, koji je mogao videti zato to je njihova slika prolazila
kroz naoare u oba pravca!
On duboko uzdahnu. Povratila mu se ravnotea. Nema tajne. ta e
da trai? On ima samo nauku... Bio je srean to vidi sebe pa makar
koliko da je to malo bilo. Okrugle oi se nasmeie.
On je gotovo zaboravio gde se nalazi. On ponovo pogleda oko sebe.
Bleda lica noobdija umnoavala su se u ogledalima, lelujala kao beika
na vetru. Ugasie se svetlosti. Jedna gola pevaica klatei se kukovima
prie, bleda u snopu reflektora. Ona je plakala rei koje su se

meusobno meale. Njen pupak je bio velik kao neka usta... U

polumranom agoru, gomila gostiju na veeri cerila se i vakala.
Sen-Menu polako poe, ne remetei snop svetlosti, zatim ogledalo,
plakar sa sudovima, prljavu vodu sudopere neki svod, mraan podrum,
metre zemlje i betona i nae se na peronu neke zatvorene stanice
metroa. Poe nekom galerijom, pustom, jezivom, osvetljenom dvema
golim sijalicama. Jedan voz proe prugom. Pet stotina stisnutih osoba
kao talas prolazile su preko ovog pustog sveta. Jedan pacov vii od
svinje nestade u jednoj rupi kao uice igle.
Sen-Menu s olakanjem napusti suteren, pope se do vrha jedne
graanske kue, u prolazu spazi jednu zrelu enu kako broji svoje
kaike i lee izmeu dve unke. Njen mu na vrhovima prstiju naputao
je susednu sobu, peo se da nae sobaricu sa uvijenom kosom, plaajui
je jednim odreskom hladne teletine. Putnik nastavi svoju etnju. Kroz
prostor je klizio katkad s nogama uvis, ili trbuhom u vodoravnom
poloaju, sklupan kao pahuljica ili ispruen kao ptica koja lebdi. U
sobe triput zakljuane ulazio je glavom napred, nailazei na ljude u
trenutku kad su se preputali svojim navikama i pokazivali se onakvim
kakvi su. Mukarci i ene sami, i brakovi koji ve godinama nita vie
ne skrivaju jedno od drugog, svlaili su se pred nevidljivim svedokom.
Moda ih je vibrator prikazivao runijim no to su u stvari bili;
bezobline, skljokane, podbule, bezbojne, ali Sen-Menu je malo po
malo zaboravljao svoje naoare i nije pravio razliku izmeu svoje vizije
i stvarnosti. Video je kako sivo rublje naputa sive koe, razgoliavanje
mravih butina, krivih, naduvenih trbuha na kojima je trao pupak.
Crne ploice su kao mramor prekrivale tabane. Ogromne dojke plovile
su kao psi po Seni, duge pljosnate puzile su po podu. Prsti na nogama u
obliku zavrtanja mrsili su se ispod kreveta, koate ruke su se savijale i
ispravljale, pretei zidovima laktovima, zelenkaste kose irile su po
jastucima lepljive lane vitice, ruke koje su visile eale su ume dlaka,
dodirivale sparuene seksualne organe. Pre no to e lei vlasnica
bakalnice, u zadnjem odeljenju, dolivala je vodu vinu, od svakog
sledovanja kafe oduzimala dva zrnca velika kao hlebovi, po tri kocke
eera od svakog kilograma.
Pjer ode do drugog kraja grada. Izbijao je iz jednog zida u drugi,
ulicama bez meseine, noen svojim poletom kroz osvetljene odaje i
kroz mrane odaje. U stanovima sa vunenim prostirkama i svilenim
zavesama ugledao je kako aveti obuene u satensku tkaninu naputaju
svoju lepotu ispred ogledala, leu naboranih trbuha i sa blatom na licu.
U ogromnim zgradurinama od opeka u kojima su se tiskali siromasi,

iznurene majke brojale su krompire, u prozirne listie sekle sutranji

hleb.
I kod dobrostojeih i kod jadnika nailazio je na isti ogroman zamor.
Ljudi i ene istim umornim pokretom gasili su poslednju lampu i
pruali se u no.
Pomirenje sa zanatom, sa bogatstvom, sa bedom, sa izgubljenim
danima, sa suvie kratkim vremenom, s neodreenim nadama, sa
enama, sa muevima, sa poslodavcima, sa zadovoljstvima, sa tegobom
pritiskalo je svojom teinom te milione ispruenih tela, koja su hrkala,
krgutala zubima, cvilela, grila i ispruala se u smenim poloajima, ne
uspevajui da makar za jednu sekundu nau mir.
Pjer je zaboravio milu Anetinu sobu. On je otkrivao oveanstvo.
Njegovo putovanje ga je strasno obuzimalo, nadnosio se nad ljudima,
nad svojom braom. Katkad je u prljavtini nekog budaka ili u
luksuznoj hladnoi bogatake kolevke, nalazio mirno lice nekog deteta.
Zadravao se na tom udu, pitajui se kako je jedno toliko lepo oseanje
moglo tako da omane.
Manji broj dece je poruneo od vibratora. Neka su ve liila na
poroke svog oca. Druga, veina, izgledala su kao nova bia. Da li je
velika tajna sree ostati detetom? Sen-Menu shvati ogromnost zadatka
kog se prihvatio u Esejonovom drutvu. On posumnja da e za ljude
moi neto uiniti.
Miriui proe kroz jednu bolniku dvoranu. Nita nije oseao. im
je bio pritisnuo trouglo dugme, bio je odseen od mirisa sveta. On
obino nimalo panje nije obraao na mirisne osetljivosti. Odsustvo
zadaha podsetilo ga je kao to neposoljeno jelo podsea na prisustvo
soli u jelima u kojima se njen ukus gubi.
Budak u kome je spavalo est osoba, ulica kojom brie noni vetar,
pust pisoar u kome je pevala uzdrana voda, kombinezon koji je
ostavila koketna ena, nisu ni na ta mirisali. Niti ta dvorana puna patnji
kojom je prolazio lebdeim koracima. Vibrator je zavarivao krevete
jedne uz druge u veliku platformu. Tuna svetlost none lampe
osvetljavala je izloene odseene udove, vulkanske ireve. Trake poput
zmija davile su ostatke ivota, guve pamuka guile su poslednje
dahove. Kroz klupad izbijali su krici, talasi jaukanja i ropac samrtnika
u zoru. Ti ranjenici, ta trule koja se borila protiv zla i pomoi, koji su
vikali da bi smrt uplaili, koji su morali smrdeti na eter i na le, bili su
bezlini kao mora.
U jednoj zadnjoj zastakljenoj pregradi spavala je deurna bolniarka,
sruena na gomilu posteljine oko jedne stolice, sa pricem u ruci i

osmehom ispod svojih brkova.

Sen-Menu, koji je bio uasno umoran, proceni da je dosta toga
video. Izae na ulicu. Nasred puta on zaustavi vibrator i pade na
stranjicu. Hladna no ga je ibala. Iz jednog kanalizacionog otvora
dopiralo je toplo isparenje. Radosno omirisa njegov smrad. On se die
trljajui sedalo. Ispod njegovih nogu pucketalo je inje. Vetar je bio
oterao oblake. Zvezdama jedva osvetljene kue dobile su ponovo svoju
neprozirnu masu. Sen-Menu spusti aku na stub elektrinog fenjera,
vrlo visoko sa hlorotinom sijalicom. Kroz rukavicu oseti ledeni, snaan
lik. Oskudna svetlost osvetljavala je njegove izme, njegove zelene
butine, njegov trbuh, njegove grudi sa svetlim snopom patentnog
zatvaraa. On se nasmei svom ponovo pronaenom telu, die ruke i
rairenih prstiju zaigra pred svojim oduevljenim oima. Neki koraci
zakripae po smrznutom tlu. Na udaljenosti od tri metra pojavie se
policajci. Pjer prsnu u smeh. Ljutnja u mestu zaustavi etnju agenata
javnog reda. Smeh za vreme policijskog asa! Oni zapitae
pitaljkama, poletee i naoe samo vetar.

16.
Sen-Menu se uzdra da ispria Esejonu i njegovoj keri o svom
uvlaenju u njen krevet. On ispria svoje putovanje kroz grad, poali se
na iskrivljavanje koje su naoari i slualice nametale svetu i na njihove
umove. Bolela ga je glava, od ega su mu oi bile podbule. U uima
mu je jo brujalo. On proguta pilule i odspava deset asova. Kad se
probudio oseti da se okrepio i smognu snage da izvue zakljuak o
svom iskustvu.
"Uputamo se u nemoguu avanturu", ree on nauniku. "Svakako,
nita se ne moe uiniti da se ljudi otrgnu od njihove bede."
"Razumimo se dobro", prekide ga Esejon nestrpljivo. "Ja ne elim da
preobraavam ljude i da svakoga odbranim od patnji koje on sebi
stvara. No, moda bismo mi mogli da od svih uklonimo nekoliko
velikih kolektivnih nesrea. Uiniemo to budemo mogli. Mi nismo
dobri bog."
Sen-Menu je traio samo da bude ubeen. Ve je bio kraj obedu.
Zamurivi od zadovoljstva Esejon isprazni veliku au konjaka. Pjer
otpi gutljaj, zagrcnu se, nakalja se i poplavi.
"Saznati! Saznati! To je na prvi zadatak", lirski je vikao bogalj.
"Imaete uskoro nove naoare i savrenije slualice. Probajte sad ovaj
liker od trnjina. udesan. Moda e vam u grlu biti slai. Treba
nastaviti s opitima, treba da se srodite s aparaturom i uskoro ete se
uputiti vrlo daleko u budunost. uri mi se da saznam ta e biti sa
ukun-unuiima nae ukun-unuadi."
Sen-Menu, vrlo ozbiljan, sluao je i gledao naunika koji je sedeo
preko puta njega. Nikad mu nije izgledao toliko debeo. Njegov trbuh je
zbilja poinjao od njegovih ramena, gotovo vodoravno izdizao mu
bradu. Svetlost je kroz prozor osvetljavala Esejona s lea i na vrhu
temena otkrivala mali snop prozranog paperja koji je prolazio kroz
njegove ui, koje su malo odvojene, okrugle, dobro obrubljene,
debeljune, izlazile iz talasa brade poput svetleih koljki.
Aneta je sedela desno od Pjera. Jedva da je smeo da joj uputi pogled.
On se vie seao stida nego oseanja sree. Hteo bi da sve zaboravi, da i
on sam ne kuje svoju nesreu. Kako bi jedna toliko lepa, toliko svea
devojka mogla da ga voli? On je znao da nema dovoljno puti na
kostima, da njegove male svetle oi sa bezbojnim trepavicama, njegova
kosa kao kuina, prava i bez sjaja, koja se upinjala da mu pada niz elo,
nisu pruali nita zavodljivo, da je boja njegove koe vie podseala na
bolest no na radost, da je bio malo pogrbljen i smeno visok. eleo bi

da svoju glavu spusti za dvadeset centimetara. Aneta jedva da mu je

dostizala do iznad bradavice na grudima.
Hramajui ode u laboratoriju. izme su mu pregrejale noge i
izazvale plik. Aneta odgura svog oca kog je guilo varenje. Dok je Pjer
navlaio skafander, gledala ga je slobodno, bez ikakve zbunjenosti. Da
je bio manje naivan i sigurniji u sebe, on bi iz tog mirnog pogleda crpeo
ivahnost.
Ona uopte nije itala romane. Ona moda nikad nije videla
napisanu re 'ljubav'. Poto ju je vaspitavao otac ona je ve vrlo daleko
otila sa naunim studijama kad je bila u godinama u kojima se deca
igraju i to sa istim zadovoljstvom. Laboratorija je zamenjivala vilinske
prie. Stvarnost sveta nije joj se ukazivala kao solidna. Ona je videla
suvie stvari kako se menjaju izmeu maginih prstiju njenog oca, kako
se vreme otee ili suava, kako dekori njenog ivota nestaju, vraaju se
i menjaju. Neobinost je bila njen normalan prostor.
Ta udesna svakodnevnica sauvala je u njenom duhu deju sveinu,
dok su njeno srce i njeno telo cvetali. Naunik se malo brinuo o tome da
je naui pravilima ivota. Kad je stigla u svoje prolee, ona nije teila
da suzbije polete koje je priroda izazivala u njoj.
One noi u Tramplen-I'O-u videla je kako u taj neobian svet koji je
delila sa svojim ocem, ulazi jedno tree lice, nespretno, prljavo u svom
vojnikom odelu. Ona ga je naslutila, sa sigurnim nagonom, punim
umiljatosti i nenosti. Za dve godine, koje su se zbog, noelita dugo
otegle i koliko je bila odvojena od njega, ona nije prestajala da misli na
tog beskonanog bledolikog momka, sa kojim je ona delila svoje tajne.
Nestrpljivo je oekivala kada e ga ponovo videti. Njen otac nije
primetio da je ona porasla.
Smeh kojim je doekala Sen-Menua bio je radostan smeh. On to nije
osetio. Interesovao se samo za naunikove rei.
Nemajui taan pojam o tome ta je oekivala, znala je ipak da e se
to dogoditi. Moda e je uzeti u naruje? Nije pokuavala da zamisli
rei koje bi on rekao. Imao bi trapave pokrete... Trenutno, zadovoljavala
se sreom od oekivanja. Konano oi e mu se otvoriti, ugledavi je
pored sebe...
"Ono to je potrebno, mali moj Pjere", govorio je Esejon, "to je da
uspete da sobom upravljate. Za to treba znati ta vas odvlai. Jeste li
spremni? Napred!"
Sen-Menua su prvi put odnele njegove noge, a drugi put njegovo
srce. Za tree iskustvo - hteo je da ga njegova glava vodi. Trudio se da
zaboravi na svoje telo i svoja oseanja, da bude samo bie koje misli.

Glava, samo glava! Imao je utisak da se nalazi ni pred im.

Poao je skaui sa potpunog odsustva misli do vrtoglavog razvoja
potpuno nesigurne asocijacije misli.
Na prvi pogled prepoznade mesto svog dolaska. Preneraeno ga je
gledalo etrdeset lica, etrdesetoro omladinaca, kojima su izbijale prve
nausnice, plave ili crne, i mladalake bubuljice. Stajao je pred crnom
tablom, u matematikom odeljenju liceja Filip-Ogist, u svom odeljenju,
u koje nije kroio otkad se pojavio Esejon.
Sa osamnaest godina nita ne iznenauje. Zeleno privienje koje se
pojavilo veoma je liilo po stasu, po velikoj glavi, po povijenim leima,
po izvijenom trupu, na karikaturu nestalog profesora koje je
matematiar - ak Alberes, crta u slobodnom vremenu, uinio veoma
popularnim. Posle prvog iznenaenja zavladalo je oduevljenje. Deaci
su lupali poklopcima svojih skamija, zatim poee da pevaju: "Fantom
je sa nama! Fantom je sa nama!" Novi profa, neki mladi stidljivi
zamenik pokua da zavede red sa 'C! C! C!' koje niko nije uo. Alberes
kog su zvali zdepasti Perpinjanac, uspuza se na sto i poe govor u kom
se 'r-r' kotrljalo kao kamenje. Jedna mastionica mu zatvori usta.
Zamenik skoi, otvori vrata i ode da trai pomo. Kroz odeljenje
poletee knjige i sveske. Preskaui prepreke etrdesetoro aka polete
prema pojavi koju jedan prirunik lupi po glavi. Pjer je imao samo
toliko vremena da pritisne vibrator. Knjiga proe kroz njega i pade na
pod uz um praen agorom razoarenja. Vrata se grubo otvorie. Jedna
grupa senki ispe se na katedru. Uprkos deformaciji Sen-Menu
prepoznade direktora, cenzora, glavnog nadzornika, ekonoma i domara
koji su ili za zamenikom. Ovaj poslednji toliko se tresao da su njegovi
obrisi bili vazduasti.
Po dolasku trbonja, vrtlog omladine se utia i zavue u svoje rupe.
Sen-Menu se iznenadi zbog razoarenja koje je izazvalo ovaj povraaj
poslunosti. Oseti kako ponovo postaje gimnazijalac. Poela je da ga
snano obuzima potreba da se igra kao za vreme prvog opita. On uzlete
na katedru i zaustavi vibrator.
Oduevljenje utopi razred kad su mladii ugledali kako se zeleni
fantom saginje, die cenzorovu vlasulju, sa njom brie brojke na tabli i
krupnim slovima ispisuje: IVELA SLOBODA! posle ega prekrsti
ruke i nestade.
etrdesetoro omladinaca ve su prevrtali svoje skamije, radosno
urlajui; opkolie vlasti, bacie se na njih, svukoe ih i odela bacie kroz
prozor.
Privienje se pojavi u vratima i dade znak: 'Doite.' Bujica se srui.

Mali i veliki, od osmaka do onih koji se spremaju za Politehniku kolu,

zbacie sa sebe prinude, strahovanja od kazni, strepnje od ispita,
udahnue pregradne zidove, unutranje zidove pretvorie u prah. Licej
je postao ogroman grad koji je kljuao od besne radosti deset hiljada
dece koji su ponovo zadobili svoju mladost. Direktor, nag, upravljao je
igrom. Krov odlete, zidovi zadrhtae, sruie se. Radost potee u grad.
Bio je to prvi dan prolea.

17.
Esejon se zabrinu kad je uo novu priu Sen-Menuovu.
"Vi niste ozbiljni!" prebaci mu on. "Skafander za vas mora da ostane
instrument za istraivanje, a ne igraka kojom besplatno uznemiravate
tui ivot. Svakako, vi ete morati da se esto umeate u ivot ljudi.
Nije li to na bitni cilj? No vi morate traiti naina da ih usreite, a ne
da ih zabavite. To uopte nije isto."
Plamiak veselosti koji je Pjer video da je zaigrao u Anetinim oima
uniti sav efekat prigovora njenog oca. On ipak nije oseao da je
zadovoljan. Ponovo je bio otiao ne znajui kuda. inilo se da ga je
njegova glava ponovo odvukla. Odvela ga je na isto mesto gde je imao
obiaj da radi. Meutim, njegova volja nije se umeala.
On pokuava nove opite bez vie uspeha. Oni ga odvedoe u tajno
skrovite jednog proizvodaa okolade kuda ga je odvela ljubav prema
slatkiima za koju nije uopte znao, jo dvaput u Anetin krevet, na sreu
prazan, u WC kuda ga je odvukla potreba za mokrenjem.
"ini mi se nepotrebno", ree on Esejonu, "da due nastavim moje
upade u najbliu budunost. Moje navike i moje potrebe me vezuju za
moje vreme i za susedno vreme. Moda bih se mogao osloboditi ako
jednostavno skoim sto godina napred. Sutra u otii do godine 2042."
"Ne... ne..." ree naunik malo kolebljivim glasom.
"Ne 2042, ve 2052."
Njegovo ruiasto teme pocrvene a ui mu se zaarie.
"Zato tih deset godina vie?" upita ga Sen-Menu iznenaeno.
"Evo zato..."
Debeljko je ponovo zadobio svoju sigurnost. Stade da eprka po
svojoj bradi, te iz unutranjeg depa sakoa izvadi jednu knjiicu. Zlatne
niti ukraavale su njene korice od telee koe nagriene starou. Pjer
se nae nad knjigom. Esejon je otvori na 113. strani i prstom pokaza na
jedan stih.
"To su Nostradamusova proroanstva. Proitajte taj etverac!"
Sen-Menu proita:
Godine kad je Venera bila ispruena pored
Marsa, Vodolija je imao zatvorenu slavinu
Velika kua e nestati u plamenu
Umirui petao ostae nag ovek.
"'Godine kad je Venera bila ispruena pored Marsa' astroloki

nepobitno znai godina 2052," ree naunik. "Ostali stihovi nagone nas
da se bojimo strahovitih dogaaja. Ovde, petao oznaava Francusku, ili
moda oveanstvo. 'Ostae nag ovek...' Nag ovek! Cujete li? Sta bi
se moglo dogoditi naem nesrenom unuku da bi ostao nag? Ne elite li
da to saznate?"
Sen-Menu se nije usudio da pokae svoje uenje. Kako je taj
genijalan ovek mogao da shvata ozbiljno takve detinjarije?
"Proroanstvo svete Olive, uostalom, slae se sa ovim", nastavi
bogalj. "Godine 2052. izvor koji obeleava rat i mir mora ponovo poeti
da tee i istog asa zaustavi se. I svetica dodaje da on nikad vie nee
potei. Da li e to biti univerzalni mir?"
"Hm..." ree lagano mladi profesor, "to mi se ini vrlo neverovatno."

18.
Pjer se zaudio to je godine 2052. doao u podnoje crkve SakrKer. Nalazio se na donjem delu stepenita. Pred njim su kupole koje je
dobro poznavao izdizale svoje nepromenjene obrise. Boja im je bila
malo tamnija. Beli kamen postao je prljav kao svi spomenici u Parizu.
Sen-Menu se osvrte da bi bacio pogled na veliki grad. Pariz je nestao.
Na njegovom mestu preneraeni mladi ugleda jedno polje ravnog
betona. Tu i tamo uzdizale su se neke malo vane zgrade i veliki broj
jajastih predmeta, veliine neke dvospratnice, sagraene od nekog
providnog obojenog materijala. Oko svakog od ovih jaja obavijala su se
uvojci neke vrste dinovskog zavrtnja. Neka su stajali uspravno, poput
Kolumbovog jajeta ali veina je bila izvrnuta, a mnoga od njih slupana.
Ono to se najneobinije uinilo Sen-Menuu bio je nedostatak bilo
kakvog ivog bia.
Drei prst na dugmetu vibratora, spreman da nestane, on se priblii
tim predmetima. Njegovom hodu se suprostavljao neki snaan,
vanredno topao vetar. Da bi mogao hodati, morao se sagnuti. Poe da se
znoji. Sunce je stvaralo tropsku vruinu. Sen-Menu stie do dinovskog
jajeta. Ono je lealo na boku, bilo je napuklo. Izgledalo je kao da je palo
odozgo, iz vazduha. Neko predoseanje ozari misao mladog profesora.
Nalazio se na nekom aerodromu, a ovi jajasti oblici uokvireni elisom,
bili su novi avioni. No, kakva li je katastrofa mogla izazvati pad svih
ovih ije je komade video?
Kroz providni trup video je u unutranjosti aviona vie ljudskih bia,
obuenih u kombinezone ivih boja, ispruenih, okaenih o ostatke
karoserije ili motora, u naputenim poloajima smrti. Iz pukotina
aparata dopirao je zadah raspadanja. Sen-Menu, guei se, pod utiskom
velikog uzbuenja, pouri da se udalji. Da li je on doao toliko daleko u
budunost da bi tamo sreo samo leeve. Na tom prostoru koji je sunce
sprilo vladala je tiina uznemiravana samo besnim fijukanjem vetra. U
tom njegovom zimskom odelu i u vunenom skafanderu mladi profesor
je imao oseaj da se kuva. On odlui da napusti ravnicu pregrejanog
betona. Skide naoare, zamuri oima zbog bleska svetlosti. Kad je
mogao bolje da vidi, video je da je aerodrom okruen nekom vrstom
ograde od visokih staklenih stubova. Posle deset minuta hoda doe u
njihovu blizinu. Poslednje metre pree trei, zavue glavu izmeu dva
stuba i oseti vrtoglavicu. Bio je usred neba.
Sasvim dole, ispod njega, pruali su se beskrajni obrisi pariskih
krovova, isto sivo more kog se seao da je video sa visine Ajfelove

kule. Prestonica se nije nimalo promenila za itav vek. Nekoliko

pravolinijskih avenija prolazilo je kroz gomilu majunih kua. Na
zapadu, na junoj strani, na istoku izdizali su se tri nebodera pored kojih
bi neboderi Njujorka iz XX veka izgledali krljavi. I Sen Menu zakljui
da se i on sam nalazi na krovu neke sline zgrade, podignute na
breuljku Monmartra. Arhitekte su sauvali Sakr-Ker, podigavi je
sasvim gore na ogromnu zgradu.
Sen-Menu uperi jedno staklo na prestonicu koja se pruala u
podnoju njegovih nogu. Ono to je ugledao potvrdi mu njegovo
ubeenje da se dogodila neka vanredna katastrofa. Redovi nepominih
automobila prekrili su avenije. Na Seni, amci, i leperi, remorkeri, bili
su nagomilani tokom reke uz stubove. Mnotvo aviona je palo na grad,
probilo krovove, raseklo zgrade.
U najmranijim ulicama, zaklonjenim od sunca, Sen Menu najzad
ugleda ljude koji se kreu, obueni u isti kombinezon kao oni koji su
bili u avionu. Traio je suknje ena i najzad shvati da su i one bile
obuene kao mukarci. Ta odea je neodreeno podseala na njegov
skafander. Pomisli da bi mogao da se umea u gomilu ne privlaei
naroitu panju.
Pomou jedne kamere sa teleobjektivom, on napravi nekoliko
snimaka Pariza. Vrati se da izbliza snimi jedan neoteeni avion i
ostatke jednog drugog, pojedinosti odela jednog mrtvaca i panoramski
snimak sa krova.
Kad se zabrinuo kako e sii, vetar mu donese zadah nagoretine i
zvonjenje zvonika. On se vrati na ivicu terase. Ogromni plamenovi
dizali su se s automohila koji su bili na bulevaru. Vetar je obarao
plamenove na kue koje su se palile po itavim etvrtima. Dim se ve
dizao do njega. On uperi svoj aparat na poar koji je zahvatao podnoje
nebodera. Uzrujavala ga je pomisao na nesrena ljudska bia koja su se
pekla na tom aritu. Vrtlozi smrdljivog dima prekrivali su nebo. ike
su padale na njega, pretei da mu zapale odelo. Ceo Pariz bio je u
plamenu. Guei se, on ponovo stavi naoare i pritisnu dugme za
povratak.
Esejon, koga je prodiralo nestrpljenje, ekao ga je u laboratoriji.
Pjer, bled, ispria mu ta je video. Bogalj je svojim debelim akama
grevito stezao naslone naslonjae i vukao svoju bradu.
"Gospodine! Koliko bih eleo da sam bio i ja sa vama!" proaputa.
"Sad mi je tek jasno", ree Sen-Menu, "zato sam stigao na terasu
oblakodera. Krenuo sam ponet radoznalou. Ona me je odvela na
mesto odakle sam mogao sve videti."

"Niste vi sve videli. Treba saznati ta se dogodilo. Vratiete se tamo.

Ponesite vie filmova. Vi..."
"Umoran sam", primeti Sen-Menu. "Hou da jedem i da spavam.
Sledee putovanje odloiemo za sutra, ako dozvolite."
"Ah, izvinite" ree debeljko uzdiui. "Naravno, treba da se
odmorite."

19.
Za sledea putovanja Sen-Menu se koristio jednim sredstvom i
zaalio to ranije nije pomislio na njega. Imao je dopisnice sela i
dopisnice francuskih i stranih gradova. Svaki put pred polazak on
pogleda jednu i ispuni seanje tom slikom. Tako uspe da sobom
upravlja. Obiao je zemlju u svim pravcima i saznao je da se uasna
katastrofa proirila na ceo svet. Amerika, Azija, Australija Evropa bile
su rtve vatre, gladi i svih vrsta kuge. Svud su ljudi beali, proganjani
od hiljade oblika smrti.
Pjeru je dugo trebalo da sazna poreklo katastrofe. U samoj
Francuskoj nije uspevao da razume razgovore begunaca. Svaki put kad
bi mu do ruke dola neka knjiga ili neke odbaene novine, nailazio je na
nepromenjen francuski jezik neto obogaen sa nekoliko novih
tehnikih izraza. Nasuprot tom, kad bi osluhnuo rei, imao je utisak da
se nalazi u inostranstvu. Govorni jezik bio je potpuno razliit od
pisanog jezika. Ali inilo mu se da su to bile iste rei koje je uo usred
ruevina gradova, Sene ili u ruskoj uarenoj stepi, ili u ustima crnaca
June Amerike.
Malo pomalo, Sen-Menu je, zahvaljujui znanju vie evropskih
jezika, uz Esejonovu pomo, kome je prenosio reenice koje je uo,
uspeo da dobije sliku novog jezika. Velike meavine stanovnitva,
pokreti armija, razmene radne snage, emigracije, deportacije mora biti
da su se dogodile u toku jednog veka. A nacionalni jezici su se izmeali
i stopili u jedan zajedniki jezik. Ovaj je oko jedne upropaene
sintakse skupio rei pozajmljene od svih jezika. Svaki je dao najistiji
renik svoje genijalnosti: francuski, kuhinjske i ljubavne izraze,
nemaki filozofske, tehnike i strategijske, engleski trgovake a
italijanski superlative. Slovenski jezici dali su izbor psovki bogatih
suglasnicima.
Stare rei su se skupile do njihove osnovne fonetike. Njihova
evolucija bila je utoliko bra da novi evropski jezik nije mogao biti
pisan. Isti slog izgovoren gotovo na isti nain od nekog panjolca,
Francuza, Engleza, Rusa ili Nemca od njih je pisan na pet vrlo razliitih
naina.
I tako je Sen-Menu sebi objanjavao da je se stari francuski jezik
postojao za sve to je bilo pisano. Svaki stanovnik sveta trebalo je da
zna svoj nacionalni jezik, koji je malo po malo, teio da postane mrtav
jezik, a novi sredstvo svetskog izraavanja; jezik koji je evoluirao i
rastao, neprestano gubei stare elije i dobijajui nove, poput ivog

organizma.
Izgleda da su se jedino azijski jezici drali po strani od tog stapanja.
Jednog dana, konano, Sen-Menu shvati kako je jedna civilizacija,
izgraivana na dvadeset jednom veku napretka, mogla da se srui za
tako malo vremena, da ustupi mesto haosu i smrti. O tom otkriu
obavesti Esejona. Elektricitet je odjednom nestao!
"Treba verovati", ree naunik, "da me je guralo neko predoseanje
kad sam se odrekao upotrebe elektriciteta u aparatu koji vi nosite oko
pojasa! Bez tog, po dolasku u godinu 2052. vi ne biste mogli da se
vratite!"
Sen-Menu uzdrhta. Video je sebe naputenog usred tog sveta bez
svoje mehanike due, meu zaustavljenim motorima, mrtvim
gradovima, nagim ljudima. Jo jednom proceni u kakve su ga opasnosti
dovodila ta istraivanja. Meutim, nijednog trenutka nije pomislio da ih
napusti.
urilo mu se, da sazna, kao i Esejonu, ta e biti od ljudi koji e
nadiveti kataklizmu. Izgleda da im materijalni napredak nije doneo ni
mir ni sreu. Da li e biti sreniji svet u kom nema maina? No koliko
e njih izbei katastrofu i u kom kraju sveta ih nai?
Sen-Menu iskoristi jednu fotografiju gomile, iseene iz nekog
asopisa. Ona je prikazivala hiljade ljudi i ena, zgomilanih do vidika,
dignute glave, otvorenih usta, zabezeknutih, gledajui neto to se
dogaalo u vazduhu.
Pjer nije posumnjao da ga oivljavanje ovog gamienja ivota nee
odvui prema spasenima.
Stigao je usred neke sive magle, neobine, suve, koja mu je
vidljivost ograniavala na nekoliko metara. Sunce koje je grejalo kao
gornji otvor na visokoj pei, izgledalo mu je ogromno, okrueno
svetleim prstenom. Jedno drvo krivilo je svoje golo granje u
pregrejanom vazduhu. Neki neprestani um slian grmljavini vodopada
punio je putnikove ui. Zamalo nije izgubio ravnoteu. Popustilo je tle
ispod njegovih nogu. Njegove izme su upale u grudi jednog upola
raspalog lea. Milijarde uznemirenih muva polete oko njega. Sa uasom
je pogodio prirodu izmaglice. To je bio itav ogroman svet muva koji se
kovitlao i zatvarao vidik. Skup bezbrojnih zujanja stvarao je taj um
vodopada i inio da vazduh podrhtava. Neki uasan lepljiv smrad
kljuao je pod uticajem sunca. Stegnuta grla, Pjer pritisnu dugme
vibratora. Odmah se nae zatvoren u svom malom vanvremenskom
svetu. U njemu je uivao od same toplote svog tela, oseajui samo
kamforasti miris neolita. Meutim, seanje na smrad ostalo je

prilepljeno za njegove nozdrve. Bilo mu je potrebno nekoliko minuta da

bi se povratio. Paklena vruina prolazilaje kroz njega ali ga nije
pogaala.
Jedan nalet vetra otkide poslednje roasto lie koje je podrhtavalo
na vrhu drveta, probuio je vrtloge kroz slojeve insekata, za trenutak
otvarajui pogled do vidika. Pjer vide da se nalazi u sreditu jedne
ravnice prekrivene mrtvacima. Po njima je gamizao tepih muva, poput
debele kore, svetlucave, pokretne, kojoj su se neprestano pridruivale
nove gladne ivotinje. Teki vetar zastade, gust vazduh odmah okrui
Sen-Menua. Zujanje se nastavi jo uasnije.
Novi pomoni delovi vibratora prenosili su slike i umove ne
menjajui im oblik. Esejon je novim naoarima dodao bela stakla
sistema prizmi koja su Pjeru omoguivala da sebe isto tako dobro vidi
kao to vidi spoljne predmete. Sve je to bilo uvreno za njegovu
glavu sa etiri ukrtena kaia. Usavrene slualice i viziri ija se teina
utrostruila zamarali su ga vie no prethodni.
Nije mu polazilo za rukom da izlei kijavicu, koja je prelazila u
zapaljenje sinusa. Vie puta od njegove mladosti, ugledni lekari su mu
savetovali da ukloni izrasline koje je imao u nosu, kao i krajnike i da tu
priliku iskoristi da se otarasi slepog creva. Meutim, Sen-Menu je vie
voleo da maramicom brie nos.
Moda zbog tog nazeba, i uprkos vebi kojoj je bio podvrgnut on
nije mogao da vibrator podnosi vie od jednog i po asa neprekidno.
Retko se dogaalo da je morao da se toliko dugo slui njime. Bilo mu je
dovoljno da ga posle nekoliko minuta iskljui da bi ponovo bio
raspoloen za dalju aktivnost.
Poto je poslednji put bacio pogled oko sebe, shvatio je da tu on
nema vie ta da trai. Traio je iva bia. Prizor mnotva odveo ga je
do mnotva mrtvaca... Ostalo mu je samo da se vrati u laboratoriju, i da
nae neko drugo sredstvo da prodre meu one koji su ostali u ivotu.
On kroz kapuljau stisnu nos i pripremi se da zaustavi vibrator pre
no to e pritisnuti dugme za povratak. No, uplaeno zadra svoj pokret.
Jedan roj muva mu proe kroz ruku.
Stanje u kom se nalazio, ako je ono inilo svet propustljivim, njega
samog je inilo propustljivim za sve. Kad je prvog dana isprobavao
usavrene naoare, on nije bez izvesne bojazni ulazio u zidove i
nametaj koji su mu izgledali isto toliko vrsti kao i njegovo telo. Kad
je prvi put video da mu naslon za ruke jedne naslonjae ulazi u grudi,
imao je oseanje emocionalnog oka kao da je bio probijen kopljem.
Zatim se navikao da svoje nervne reflekse odvaja od vizuelnih oseanja.

ak mu je vremenom inilo zadovoljstvo da se poigrava sa tim

pojavama, da se poistoveuje, na primer, sa stablom nekog drveta, da
prua ruke meu grane, da vidi kako rascvetane granice izbijaju iz
svakog njegovog prsta.
Morao je da pazi, pod pretnjom katastrofe, da bude sasvim sam, bez
ikakvog predmeta u unutranjosti njega samog, kad je zaustavljao
vibrator. Moe se zamisliti kakva bi oteenja podnosio njegov
organizam da je on zauzeo svoje normalno mesto u trenutku oko nekog
naslona stolice, ili ak buketa jorgovana...
To ga je i nateralo da prekine svoj pokret. Muve su letele kroz
njegovo telo. On ih je video kako izlaze, pojedinano ili grupno, iz
njegovih butina, trbuha, dlanova. One su milele na mestima njegove
iznutrice i zujale izmeu njegovih uiju.
Bilo mu je izuzetno potrebno da se udalji od tog mesta koje su
insekti opustoili, pre no to e ponovo doi u svoje sadanje stanje.
Inae bio ostao ispunjen muvama uvuenim u telo i kosti, muvama koje
se kreu njegovim krvotokom. To bi znailo u kratkom vremenu smrt
trovanjem ili od embolije ili iznenadnu smrt ako bi se bilo kakva
dlakava leinarka nala ukljetena u mekanom tkivu malog mozga ili
nekog vanog ivca.
On potrai neki znak koji bi mu omoguio da odredi pravac svog
hoda. Meutim, vidik je svud bio zaguen pokretnom maglom insekata,
kroz ije je sivilo sunce katkad probijalo plamenove duge. Video je
samo tragian pokret osuenog drveta koje je mrvilo gvozdeno sunce.
Rei se da poe nasumce i krenu udesno. Iao je to je bre mogao,
odbacujui se napred svim udovima, lebdeo je na talasima muva, nije
nailazio ni na litar vazduha koji ne bi imao svoju stotinu insekata.
Gorko je alio to se bez razmiljanja prepustio vibratoru. Ali vie
nije bilo vremena za aljenje. Trebalo je uriti. Ravnica je u beskraj
pruala svoje crno stado mrtvaca. Katkad se gamizanje cepalo,
otkrivajui ivu boju nekog odela, ili iscerenog lica iz koga su izbijale
kosti nosa ili zubi. Vazduh uzburkan milijardama krila u vrtlogu, drhtao
je, kripao kao koncert violina na kojima su svirali ludaci. Pjer,
halucinirajui, oseao je kako mu zamor stee glavu. Glavobolja i strah
poee da mu dobuju u slepoonicama. Iao je pravo napred, a oblaci
muva prolazili kroz njega s jedne na drugu stranu kao ivi grad koji
prisno bruji, prisno vezan sa trulom atmosferom.
Jedna misao mu pade na pamet. Insektima e moi da umakne ako se
bude kretao vertikalno. On podie ruke kao za molitvu, uspe se
pokretima anela, lagano pokreui svoje velike udove. Sa naizrecivom

radou primeti da su muve postale ree. Njihovo zujanje slabilo je,

udaljavalo se, stapalo sa zujanjem njegove glavobolje. Stigao je do
visine oblaka. Lebdeo je sam kroz plavetnilo. Sasvim dole ispod njega,
zemlja mu je izgledala obavijena sivom izmaglicom koja se talasala do
kruga horizonta. On stavi prst na trouglasto dugme. Ve drugi put ga je
spasla neka vrsta spasla. Zaustaviti vibrator znailo bi pasti kao kamen,
razbiti se o tle uz rasprtavanje insekata i trulog mesa. On, dakle, mora
brzo da nastavi sa svojim putovanjem...
Ponovo pogleda oajnu zemlju. Uini mu se da se veoma daleko
neki dim die prema nebu. On nastavi sa svojim letom leptira,
pahuljice, zrnca, skakavca. Vid mu se ve zamagljivao. Zebnja mu
stiskala srce. Bojao se da e se onesvestiti, da se nee osvestiti, da e
zauvek ostati poput smenog fantoma, da luta plavim vazduhom,
lebdei iznad vekova, sve dok ga aparat u kvaru jednog dana ne napusti,
i njegov pepeo padne u lakim talasima na neku novu civilizaciju. On
razrogai oi, zatim zamuri, zgri kapke, da bi kroz nekoliko sekundi
jasnije video. Najzad, ispod dima ukazae mu se ruevine nekog
ogromnog grada. Zidovi, pocrneli od poara, pruali su se u nedogled
du presuene reke. Pjer dobi nadu. On ponovo poe polako da se
sputa, upade u more insekata, stie do prvih kua. Tu su muve ree, jer
su mrtvaci grada izgoreli sa njima. Skrhani putnik najzad nailazi na
ugao u senci naputen od uasnih insekata. On duboko uzdie, polako
stavlja ruke na glavu. Na svaki otkucaj njegovog srca neki malj mu
razbija lobanju, njegove oi razbijaju njegove one duplje.
On se ne mie, prestaje da die, oslukuje. Osea kako mu srce lupa
kao bubanj. Neki cijuk najtanje ice, neka otra pesma penje mu se iz
eluca do glave. Jedna majuna muva, kao kap zelenog zlata, izbi iz
njegovog lica, napravi tri nesigurna kruga i uvue mu se u rame. On se
strese, naglo se okrenu, ponovo se umiri: ona zuji negde u njegovim
butinama. On skae u vazduh, propinje se, hvata se za jedan porueni
zid. uje kako se laka muzika penje i sputa, kovitla u njegovim
grudima. Zagnjuruje se u gomile pepela i ugljenisanog kamenja. im se
ponovo zaustavio uje pakleni treptavi zvuk kako probija njegovo telo i
njegove kosti...
On je u ropcu. Potok krvi tee ispred njegovog pogleda. On bei
prema nebu, ini beznadean napor da bi jo gledao. Neki zakasneli
poar plamti pored reke. On prikuplja svoju poslednju snagu da bi tamo
otiao. Puzei stie. Glava mu je porasla kao bundeva, kao balon, kao
katedrala. Evo vatre. On se otvorenih usta baca u nju i valja u njenim
vrtlozima. Smeje se, krii od radosti, zamilja uasan kraj ivotinjice

koja puca, cvri u plamenu koji proiava. On se zaustavlja na drugoj

strani poara, zadrava dah. Njegova radost ga naputa, uas ga
obuzima. On drhti. O djedne slepoonice do druge, od jednog vidika do
drugog izmeu svojih rebara, u mrtvom gradu, u svetu, u njegovom
izmuenom telu, muva izlee, kripi, prkosi, On vie ne zna da li je lud i
da li dobro uje. Njegova glava e nadmaiti okruglinu neba, pui u
beskraju. Pojavljuje mu se Anetin lik. Njene uvijene vitice sjaje se kao
dva crna sunca. Vetar prema njemu baca poar. Probija ga vrtlog dima.
On vie ne moe. To je njegova poslednja sekunda. Sa oba palca,
jednim za drugim on pritiska dva dugmeta...

20.
On se srui u laboratoriju. Esejon ostavi svoje epruvete, obrisa ruke
o bradu i pozva ene.
Jednom nauniku posmatraki duh ne gasi se nikad potpuno, ma
kakve bile okolnosti. Uprkos njegovih patnji, uprkos njegovom
buncanju, Sen-Menu je video, gotovo nesvesno, dim koji prolazi njime
u trenutku kad je zaustavljao vibrator. Imao je vremena da promrmlja:
"Ugljeni oksid", zatim se onesvesti.
Esejon mu potpuno ispusti krv, ubrizga mu u vene sintetiku krv,
oivljenu Anetinom krvlju. Pjer je u toku tri dana mokrio crno. Dodir
njegove koe prljao je arave. Kad bi se otkrivao njegov krevet u
nozdrve bi prodirao zadah dimljene slanine. Beskrajni izvori bogaljeve
nauke savladale su trovanje, ali nisu mogle da izlee kijavicu.
Prolee je bilo osvojilo drvee kad se Pjer digao. Njegova koa je
ostala iarana dugim sivim trakama. Oi i kosa postali su crni.
Rascvetani vrt ubrza njegov oporavak. Uvee kad se svlaio on je
katkad zamiljeno gledao svoj lakat kroz koji je Anetina krv ula u
njega, i svojim koatim prstom milovao je mesto koje nije sauvalo
nikakav trag uda. Malo pomalo, tih dana koji su lagano odmicali u
kojima se on vraao ivotu, oseao se ponovo obuzet likom mlade
devojke. Njegov umrtvljen duh doputao je njegovim oseanjima da
cvetaju. Ispruen na jednoj batenskoj stolici, ruku koje su visile u
mladoj travi, on je kroz poluotvorene oi video kako Aneta silazi niz
stepenice terase. Nosila je au u kojoj se puilo neko delikatno lekovito
sredstvo. Zamurio bi, pravei se da spava, da bi na ljunku uo korake
koji se pribliavaju, osetio njeno lice iznad svog lica. Oekivao je da
ona izgovori njegovo ime, neno, poziv, milovanje. Putao je da
ponavlja, otvarao tad svoje oi ije su duice ponovo dobijale, u krugu
svakodnevno poveanom, svoju boju, cveta lana. I ve vie nije smeo
da je gleda. Ona bi sedala pored njega, prekrtenih nogu, meu utim i
belim cveem trave. Budno je pazila da on olju ispije do dna. Ako bi se
nekim pokretom prema njoj okrenuo, ona se nije ljutila niti ga
ohrabrivala. Ona nije znala kako treba pomoi stidljivim mladiima.
Ona je bila jednostavna kao plod voke.
Kako su dani prolazili on se oseao sve blii njoj. Mesec maj se
bliio kraju i prolee je u njemu raalo snagu. Jedne veeri kad ga san
nije hteo, on se zakle da e ve sutra rei devojci... Da kae ta? On se
okrete u krevetu. Kako je to bilo teko! Da nee u njegovim ustima
nene rei biti groteskne? "Volim, ja te volim, da li me volite?"

"Mali moj Pjere", za dorukom ree Esejon, "eto ozdravili ste.

Pripremio sam vae novo putovanje. Mislim da moete krenuti im
popijete vau belu kafu."
On otrese prainu sa brade. Zatvorie se u laboratoriji. Sen-Menu se
zbunjeno seao svoje poslednje ekspedicije. Ma kakve bile opasnosti,
one uostalom i nisu bile sposobne da ga sad zadre. Bila ga je obuzela
strast za velikim preduzetnitvima. Debeljkovo izlaganje stavilo ga je u
punu aktivnost. Njegovi sentimentalni projekti bili su potisnuti. Gotovo
je osetio olakanje to ih je odloio. On navue skafander. Trebalo je da
dalje od 3000. godine trai preivele iz velike kataklizme.
Sutradan je dodao jo jedan vek vie. Zatim, dva, pa tri, pa pet. Ono
to je video i saoptio bogalju uinilo im se toliko uasno, da su
zajedniki odluili da uine napred dinovski skok da bi odmah saznali
sudbinu njihove daleke unuadi.
I zbilja, ako je elektricitet nestao, a mainska civilizacija se bliila
kraju, roena je jedna nova energija; oveanstvo koje je nauilo da je
koristi, prolazilo je kroz takvu evoluciju da um ova dva oveka nije
smeo da joj predvidi ishod.
Kad je tog dana Sen-Menu pritisnuo dugme za polazak, znao je da
putuje na put od sto hiljada godina. Uoi tog dana oiao se do glave,
zato to je u korenu nicala svetla kosa i davala mu utisak stare ofarbane
ene koja se zapustila.

Drugi deo: ENTOMOLOKO PUTOVANJE

1.
Izvetaj Pjera Sen-Menua Noelu Esejonu o njegovom putovanju u
godinu 100000.
"U trenutku opisivanja onog to sam video, shvatam tekoe mog
zadatka. Nisam naviknut na upotrebu prideva. Jezik matematiara na
koji sam navikao sadri relativno malo rei, upuenih intelektu i one
nimalo ne uzbuuju naa oseanja. Bojim se da u u svojoj nastranosti
upotrebljavati opisni stil, da u biti prekomerno suvoparan, ili u,
naprotiv, zapasti u ivopisnost ravog svojstva. Neobian svet koji mi
je dat na ispitivanje prkosi naem reniku. Trudiu se da budem
precizan.
Laboratoriju sam napustio 6. juna 1942. godine u deset asova i
dvadeset sedam minuta, a moj aparat je bio podeen da stignem u isti
as istog dana iste sezone.
Nisam od sebe skrivao da ove podele naeg vremena moda vie ne
odgovaraju podelama hiljaditog veka. Mehanizam zvezda nije obavezno
nepromenljiv. Dani, sezone, mogli su imati razliito trajanje. Da li u
ponovo videti sunce i mesec? Da li u ak ponovo nai Zemlju? Nadao
sam se najgorim iznenaenjima.
Stigao sam u leeem poloaju. Dve tamne rupe etale su se iznad
mojih naoara. Bile su to nozdrve nekog udovita koje me je njuilo.
Prestraen, htedoh da pritisnem vibrator, ali prepoznadoh njuku neke
krave. Ja ne volim mnogo te rogate ivotinje, ali prisutnost ove ispuni
me radou.
Zar sam mogao sanjati da e me doekati neko miroljubivije
stvorenje?
Izmeu njenih uiju video sam nebo neobinog plavetnila, toliko
istog, toliko jasnog, da je liilo kao da je namolovano na nekoj
povrini. Tom prilikom primetih da je krava liila na moju stanodavku.
Sasvim sam bio zauzet oslukivanjem, njukanjem, gledanjem.
Uljuljkivao sam se u atmosferi velike blagosti. Neki miris zgnjeene
trave probijao je moj nazeb. uo sam neobian koncert, neku meavinu
nekoliko otrih zviduka, jedva neto razliitih, koji su se ukrtali na
monoj osnovi brujanja basova orgulja. inilo se kao da je ovaj
poslednji zvuk dolazio iz dubina zemlje. Tle ispod mene od njega je
podrhtavalo.
Takvi su bili moji prvi utisci u novom svetu, oni koji su me opkolili

u sekundi, pre no to sam imao vremena da se pomaknem: kravlji nos,

deo plavog neba, blagost vazduha, neki zeleni miris, buket zviduka i
tle koje je podrhtavalo kao kad prolazi metro.
akom udarih po njuci kravu, koja se povue ostavivi vlakno bale.
Dobru ivotinju video sam u celosti i prenerazih se. Njeno telo bilo je
samo jedna sisa koja je visila izmeu etiri krute noge i zavravala se na
samoj povrini tla, ali samo jednim vimenom. Ta sisa ruiasta i
okrugla liila je na udovine enske grudi. Procenih sadrinu na oko
etiri stotine litara. Bio sam uzbuen. Iz dubine mog bia, dotad
nesvesne uspomene naglo se pojavie. Ponovo videh debelu dadilju
kojoj me je moja bolesna mati bila poverila, setio sam se topline
ogromne lopte iz koje sam dobijao hranu... Gonei od sebe razneenost,
digoh se, prodiran radoznalou. Odmah sam dobio i dokaz prisutnosti
ljudi.
Oko mene jedno pedesetak slinih krava paslo je gustu travu.
Ravnica se prostirala do vidika. Sa tog zelenog prostora dizale su se
sive kupe, sve nalik jedna na drugu, visoke, ini mi se, tri do etiri
stotine metara, poreane u dva perpendikularna pravca u beskraj, poput
plastova na nekoj livadi. Pravilnost njihovih razdaljina, njihovih oblika,
svedoila je da su ove gradnje bile delo ljudskih ruku.
Neki potajni um me natera da se okrenem. Zbunjen, naoh se licem
u lice s jednim ovekom. Bio je nag. Spremao sam se da nestanem, ali
on proe, oea se o mene, a da nije pokazao da je primetio moje
postojanje. Njegov pogled je po meni skliznuo sa neorganskom
ravnodunou. Imao sam odvratno oseanje da me posmatra neko bie
sa drugog sveta, neka utvara, neki mrtvac ili bog.
Vie ljudi je ilo za ovim prvim, slinih njemu po njegovoj golotinji
i mirnoi. Hodali su dugim laganim i tekim koracima, dok su im duge
ruke visile kao obeeni alat. Stizali su jedan za drugim, uopte nisu
govorili, nita nisu gledali. Njihova koa je bila gruba, boje starog
drveta, bez dlaica i kose.
Ako se iznenada naete pred jednim od vama slinih bez odee, koji
deo tela odmah pogledate?... Nisam izbegao taj pokret, poreklom
svakako od nekog mranog potiskivanja. Meutim, nita ne privue moj
pogled. Donji deo tih mrkih trbuha bio je gladak i nag. Pomislih da je za
hiljadu stolea organ oploivanja mogao, uprkos svemu, da promeni
mesto. Meutim, uzalud sam ga traio, a to traenje izazva mnoga
druga iznenaenja. Miii stranjica tih bia bili su sliveni u jednu
jedinstvenu poluloptastu masu, uglaanu kao stara koa. mar je takode
bio nestao.

Nasuprot tome, grudi su bile razvijene nadole, na teret uvuenog

trbuha. Rebra su se sputala do butina. ovek stohiljadite godine nije
imao iznutricu!
Lagani niz aseksualnih bia rasturi se po polju. Svaki od njih stade
pred jednu kravu i poe da piti u jednom tonu, tankom, isprekidanom,
poput ajnika rano ujutro. Krava bi prestala da pase, podizala glavu i
pola melanholino za onim koji piti.
Kao karavan, obani i njihova stoka pooe u pravcu najblie kupe.
Pooh za njima. Vrlo gusto lie gnjeilo se pod mojim izmama i
pljuvalo neki penuavi sok. Rese zelene bale visile su sa njuki krava.
U daljini sam video druge grupe ljudi i stoku koji su ili prema
kupama ili se udaljavali od njih.
Iao sam pored obana, vrteo se oko njih, posmatrao ih komotno.
Oni i dalje nisu obraali panju na mene. Bili su visoki oko metar i
ezdeset, moda malo vie ili malo manje, kako koji od njih. Njihov
zdepasti vrat nosio je malu glavu ija se lobanja sjajila koliko i njihova
stranjica. Njihove oi bile su nepokretne kao oi kokoiju, a njihov nos
bio je umanjen ali vrlo otvoren. Usta su im bilasamo rupa bez zuba u
bloku vilica slivenih jedna sa drugom. Samo su usne zadrale svoju
pokretljivost.
Posmatrajui njihove duge grudi koje su se nadimale od ramena do
kosti na kuku, njihova usta nesposobna da vau i odsustvo otvora za
pranjenje, postavljao sam sebi vrlo radoznalo pitanja vezana za nain
njihove ishrane. Istovremeno sam mislio da im je bilo lake no nama,
njihovim nesrenim precima, da zaslue raj. Nema seksa, nema eluca.
Malo im je ostajalo mogunosti da budu grenici.
Ne gubei vremena nastavismo put prema kupi. Ve sam se bio
navikao na moje nove drugove. Oseao sam prema njima simpatiju koja
je moda bila izopaenost oinskog nagona. Vazduh je bio veoma blag,
dobro staro sunce sijalo je na vrlo istom nebu. Stada ruiastih
ivotinja, za koje mi se iz daljine uini da su svinje, zabavljalo se tu i
tamo po ravnici. bunje je ostavljalo tamnije mrlje na jednolinom
zelenilu. Moji pogledi odmarali su se u dubinama i mekoi trave. U
njima su se moje oi kupale, umivale od umora od svih asova rada
pored lampe i od kiseline nesanica. Zviduci kravara ukrtali su i
vazduhu svoje visoke note. Tle je i dalje gunalo. Pri svakom koraku
dugo treperenje mi se pelo u butine.
Da li je to bila toplina vazduha, mirne zgnjeene trave ili upornost
monotonog koncerta? Oseao sam kako se malo po malo moj duh
umrtvljuje. Moje uenje zbog sveta polako se gasilo, moja radoznalost

je opadala, nestajala. Radoznalost za im? Zar ja nisam uvek znao za taj

dekor, za ta bia, moju brau? Zar nisam ja slian njima, ovek kao i
oni? Srean, pasivan, srean lan velike ljudske porodice. Moje disanje
postade sporije i mirnije, srce mi je kucalo u manje ivom ritmu. Ne
mislei na to, stadoh na kraj reda. Pustih ruke da mi vise. Poeh da
hodam dugim laganim koracima i poeh da zvidim.
Moj otar zviduk, kratkog daha, odudarao je neprijatno od ostalih te
naglo prestadoh i osvestih se kao to se osveuje posle preputanja u
snu potrebi koja je ovlaila arave.
Uplaen zbog te obamrlosti koja me je obuzela, prodrmah se i
obeah sebi da u ubudue paziti. Moji mirni drugovi nastavili su
svojim putem. Izgledali su kao da me uopte nisu uli. Pribliih se
poslednjem i viknuh mu u uho: "Kako ste?" Moda sam mogao nai
neko originalnije pitanje. No to je bila prva reenica koju prevalih preko
jezika. Uostalom, nisam oekivao neki odgovor, ve refleks. Nita se
nije dogodilo. obanin se ne pomae. Stavih ruku na njegovo rame. On
je nju osetio isto toliko koliko jedan kip goluba koji je sleteo na njegovu
broznanu kosu. Spremao sam se, izgubivi svaku opreznost, da ga
udarim pesnicom, kad se iznenada svi ljudi iz povorke okrenue zajedno
prema meni i ugledae me po prvi put! Uas uvea njihove okrugle oi,
a uenje njihova usta. Ne manje uplaen, stavih prst na dugme
vibratora. Pokret moje ruke unese paniku. obani trkom pobegoe,
otro kriei kao enke. Naputene krave ostadoe na mestu. Jedna od
njih tiho zamuka.
Ludilo istovremeno zahvati itavu etvrt ravnice omeene sa etiri
kupe meu kojima se ja nalazih. Kravari su ostavljali svoja stada, beali
pravo ispred njih kriui kao prebijena tenad. Beali su u bilo kom
pravcu, zaustavljali se u mestu, ponovo beali u drugom pravcu,
sudarali se meusobno, na kraju, posle sto tranja levo-desno, stizali na
ivicu kvadrata, prelazei preko njegove nevidljive granice smirivi se
zaas kao ribe ponovo putene u vodu. Oko tog etvorougaonika, ivot
se normalno nastavljao. Nijedno od bia koja su tu obavljala svoja
lagana zanimanja, nije izgledalo primeivalo mete koji je vladao pored
njih.
Brujanje koje je dopiralo iz zemlje odjednom je prestalo.
Udvostruie se uzvici obana, njihovo bekstvo se ubrza. I ja se osetih
obuzet nekim bezimenim strahom, za iji razlog uopte nisam znao.
Predviao sam da e se neka uasna opasnost iznenada pojaviti. Ne
ekajui vie, pritisnuh dugme vibratora.
Sekundu kasnije, zemlja poe da drhti pod zvucima sto hiljada

doboa koji lupom pozivaju na juri, negde u svoje dubine. Ta buka se

kretala, udaljujui se od mesta koje su gazile moje noge, usredsreena
na etiri kupe koje su se nalazile na uglovima etvrtaste pomamljene
ravnice.
U osnovici svake kupe nalazio se otvor slian ulazu u tunel. Iz
njihovih vrata video sam kako izlaze redovi individua od ijeg izgleda
uzdrhtah. Dvostruko veeg stasa od mog, iroki kao sapi slona, ili su
tekim koracima u redovima po etiri i davali takt hodu udarajui
svojim ogromnim pesnicama po dinovskim grudima. Svaki udarac
odjekivao je kao udarac drvenim maljem po praznoj bavi. Sve skupa
stvaralo je onu buku koja me je toliko jako uzbudila.
Blagosiljam vibrator koji mi je omoguio da pobegnem od tih
udovita, jer nisam sumnjao da su izali iz zemlje da bi mene unitili. I
oni su bili nagi. Njihovo telo sastojalo se od skupa dinovskih kostiju i
prekomernih miia. Poput bojaljivih obana, izgledalo je da ni oni
nisu imali ni iznutricu ni seksualne organe. Rebra su im se sputala do
butina, slinih svodovima mosta.
Nisu prestajali da izlaze iz razjapljenih vrata. Idui polako hodom
jednog debelokoca, oni uspostavie ivu pregradu izmeu etiri kupe, i
u jednom vanrednom zajednikom pokretu okretoe se sreditu
pravougaonika koji su tako obrazovali. Tad su prestali da se udaraju po
grudima, rairie ruke i pooe napred isputajui krike koji su liili na
riku slona i kretanje urana pojaano hiljadu puta. Ruke koje su im
visile do zemlje, zavravale su se bezoblinim dlanovima. Kaiprst i
veliki prst, domali prst i mali prst bili su sliveni i obrazovali dva prsta
debela kao ake atlete, kojima se suprostavljao palac toliko isto debeo.
Bili su naoruani otrim noktima.
Iznad tela, glava glatkog temena izgledala je majuna. Crte lica bile
su gotovo potpuno izbrisane. Oi boje mesa, bez trepavica i obrva
gledale su pravo ispred sebe. Dve rupe su zamenjivale nos, ui su bile
uvuene, brada se stapala u miiav vrat postavljen kao piramida na
ramenima spremnim da nose teret kao Atlas.
Stavih ruke na slualice da bih ublaio um u glavi. Meutim,
urlanje je prolazilo kroz moje telo fantoma, ispunjavalo mi mozak. Da
bih umirio svoj nervni sistem, morao sam da upotrebim celokupan
razum.
Dok su ratnici ili u susret jedni drugima prema sreditu
pravougonika, drugi su nastavljali da izlaze iz kupa, obrazujui nove
redove i idui po tragu prvih.
Vie stada krava nalazilo se na polju dejstva armije koja se razvila.

Otkad su ih njihovi obani napustili, dobre mlekulje nisu se makle sa

mesta. Okretale su glave levo-desno, svojim krupnim tunim oima
gledale u prazno, mukale istim melanholinim glasom kao krave naeg
vremena, i balavile.
Ratnici koji su rikali napredovali su ruku ispruenih napred. Njihove
kande se zabie u meko meso krava. Mleko pomeano sa krvlju potee
u ruiastim potocima. Cetvoronoci su za tren oka bili raereeni.
Ubice nisu ak ni zastale. Sledei red doepa se komada i usitni ih.
Trei talas ih pretvori u kau. Svinje doivee istu sudbinu, kao i
dvadesetak obana koji nisu imali vremena da pobegnu. Kad su se prvi
redovi boraca sreli na mestu pokolja, poele su da se meusobno
razdiru s istom snagom i istim kricima. Ubrzo ostade samo trea
rezerva, zauzeta seckanjem delova leeva.
Drhtao sam od uasa. Nita, naravno, nije moglo umai od sline
mainerije smrti. Nita, sem ostati neodreen kakav sam postao
zahvaljujui vibratoru. No, ta bi ostalo od mene da nisam imao ovaj
instrument?
Preiveli ratnici prestali su da urliu. Sad su reali kao site divlje
zveri i okupljali su se na sredini poljane. Okretoh im lea i u jednom
poletu stigoh do vrata najblie kupe. Pored tog otvora stojao je jedan
ratnik manji od ostalih. On je izdaleka posmatrao dogaaje,
polusklopljenih dlanova ispred oiju, poput dogleda. Na njegovim
dolakticama nikla su u obliku zvezde etiri pramena belih dlaka.
Osvrtoh se prema polju prekrivenom otpacima i ulepljenom krvlju.
Povod krvoprolia, to jest lino ja, ostao je. Na njega se zaboravilo.
Stradao je vrlo veliki broj nevinih. Cak je i trava bila unitena. Divio
sam se sa kakvom su se istotom, kroz hiljade vekova, sauvale ratne
tradicije."

2.
Nastavak Sen-Menuovog izvetaja
"Otvor na kupi imao je priblino razmere portala jedne katedrale. Ali
nisam video nikakav sistem kojim bi se zatvarao. Trebalo je da preem
gotovo dvadeset metara da bih proao debljinu zida od nabijene zemlje.
Preda mnom su se pruale tri aleje. Jedna, leva, pela se, druga, s desne
strane, sputala se, trea, u sredini, zavlaila se pravo u humku.
Ratnici koji su se vraali iz borbe, prekriveni krvlju, u redovima po
etiri ulazili su u desnu aleju. ovek sa zvezdama sad je iao na elu
isprsivi se. Stigoe obani, zvidei svojim kravama. Oni uoe u
srednju aleju. Pooh za njima.
Blago osvetljenje zamenjivalo je dnevnu svetlost. Ono je poticalo od
mnotva svetlucavih peuraka koje su neverovatno brzo rasle po
zidovima. Video sam kako su za nekoliko trenutaka od veliine zrna
graka porasle do veliine jabuke, zatim venule, a njihov le putao nov
pupoljak. Tiskale su se, prekrivale jedna drugu u neprestanom
podrhtavanju hladnog plamena, visile sa tavanice u tekim grozdovima i
odmah bile usisavane i neprestano rasle.
Avenija je izbijala u jednu veliku krunu zasvoenu dvoranu
osvetljenu istom svetlou. Po zemlji plaviaste meine, od kojih su
neke izgledale pune a druge prazne, bile su poreane na sloju suve
trave. Procenih da ih ima dve do tri hiljade.
Jedan obanin to je sa mnom uao poveo je svoju kravu prema
jednoj praznoj meini i uvukao vime u rupu suda. Iznenaeno zauh
um sisanja. Pribliih se. To nije bila rupa, ve su to bila neka usta koja
je sisala ivotinju! Oko tih usta irila se neka vrsta ovejeg lika,
pljosnatog kao palainka, neko meseasto lice, bez temena, bez vrata,
jedva da se razlikovalo od trbuha u koji se praznilo vime.
Usta su sisala kao usta nekog pregladnelog odojeta. Oi bez due
izraavale su neku vrstu pasivnog zadovoljstva, obojenog
zaglupljenou, i podseale me na onaj izraz koji se via u restoranima
na ljudima koji sami sede za stolom, koji ne itaju, niti govore i jedino
vau.
uo sam uborenje tenosti koja je tekla u unutranjost pregladnelog
stvorenja. Sa jedne i sa druge strane njegovog trbuha visile su noge i
mlitave ruke smanjene na veliinu udova neke lutke.
I pored sveg gaenja koje sam osetio morao sam da priznam: te
meine na slami, ti sudovi, ti trbusi bez modine, bez miia, bez kostiju

pripadali su takoe ljudima. To udovite koje sam gurnuo mojim

nevidljivim izmama, moda je bilo roeno iz moje krvi...
Obed se zavravao. Kad je krava bila ispranjena a ovek-eludac
pun, obanin izvue vime iz usta uz um epa koji se naglo izvlai iz
boce. Jedan mehur se pojavi iz usta i rasprsnu se. Prozrane trepavice
polako zatvorie pljosnate oi. Neka pljuska natera kou trbuha da se
najei. Bie je poelo da vari.
Svuda u velikoj dvorani vrilo se isto. Svaki prazan eludac bio je
napunjen. Hiljade usta su ljubila vimena. Stomaci su krali, obani su
polako zvidali svojim sanjalakim kravama, brujanje orgulja ponovo
se pelo iz zemlje. Moje uzbuenje se stialo. Vratila mi se mirnoa duha
potrebna za posmatranje.
Prvo to sam primetio bilo je odsustvo ubriva. Sve ove individue
sve bez iznutrica nisu imale mar kao ni kravari ni vojnici. Iz tog
zakljuih da je kod njih varenje bilo praeno potpunom asimilacijom,
bez otpadaka.
U sredini dvorane nalazila se jedna kruna platforma, neka vrsta
kioska za muziku, na kom sam izdaleka video da se neto kree.
Pribliih se.
Tri stvorenja visokog stasa, veoma mrava, tanka gotovo kao konac,
daala su se za ruke i kretala se lagano ukrug, lica okrenutih prema
spoljanosti.
To su jo bili ljudi, koji su se okretali preda mnom, dugim koracima
njihovih tankih nogu. Da bih se u to uverio bilo mi je potrebno da
pogledam njihova stopala, toliko slina ljudskim stopalima naeg doba,
i njihove ruke upletene u venom znaku prijateljstva. No kakve su
udne glave zavravale njihova tela! Jedno od tih stvorenja mrdalo je
uima irokim i dugakim kao lie banana drveta. One su u pravcu
svih uglova dvorane upravljali ruiaste koljke, kao da su htele da
uhvate i najmanji apat. Drugi je imao nos kao slonovsku surlu,
podeljen na dve iroke nozdrve ije su strane neprestano podrhtavale
kao nozdrve slepog mia. Sa temena tree polazila su tri pipka, vrlo
zmijolika, koja su se irila i uvijala u vazduhu. Svaki od njih zavravao
se beliastom grbom. Prirodu tih visuljaka shvatio sam tek kad me je
jedan od njih dodirnuo i kad sam na njegovom kraju video jedno oko
nalik na dugme na kraju konca! To bie je prualo u prostor tri oka.
lezdano oko je izraslo na stranjem delu njegove gole glave. Ono je
mlataralo sa svoja tri oka, dizalo ih prema tavanici, bacalo preko
ramena, sputalo ih do zemlje, u neprestanom traenju ne znam kakvih
vizija.

Ta tri bia sa pola uzdaha izraavala su neku setnu jednolinost.

Vrteli su se dugim laganim koracima, drei se za ruke, cvilei glasom
koji je liio na glas nekog deteta koje plae veoma daleko, u dnu noi.
A ui jednog, oi drugog, nos treeg, noge sve trojice, njihove ruke
klatile su se po sporom taktu njihovog aputanja.
Uprkos nagrenosti njihovog lica, sauvali su neki ljudski i oajniki
izgled. Izgleda da su bili svesni svoje rugobe, istovremeno pomireni sa
svojom sudbinom i neuteivi. No mislim da ja ovde suvie vodim nekog
rauna o vlastitoj oseajnosti. Svakog dana sreemo rune ljude koji
izgledaju nesreni i koje alimo, a koji ne bi svoj nos promenili za nos
Adonisa.
I okretoh se od ove trojice. Pomislio sam da sam otkrio njihovu
ulogu. Obdareni organima do krajnosti razvijenih ula morali su imati
za zadatak da otkrivaju sve to se neobino dogaa u njihovom vidnom
polju, sluhu i njuhu.
Sreo sam miiava stvorenja, obane i vojnike, koji su imali tano
odreene zadatke i ija su ula primali jedino ono to se odnosilo na
njihov rad.
Zatim, video sam trbuhe koji su se hranili za etiri stotine. Jeli su
svakako za ljude bez iznutrica.
Najzad, ispitao sam bia koja su gledala, sluala, njuila za celu
zajednicu. Poeo sam da shvatam funckonisanje grada. No, pre no to
u izrei pretpostavke, bili mi je potrebno da jo malo istraujem.
Otkad sam prodro u kupu odozgo sam uo kranje i tucanje eluca i
ucveljeni apat centralnog trija, udaljeni koncert uasnih krikova.
Napustih veliku dvoranu, kroz tavanicu, i stigoh u neku drugu jedva
neto manju odaju. Imao sam utisak da ulazim u pakao. Neka vatrena
svetlost podrhtavala je oko mene kao plamenje neke lomae. Crvene
gljive prekrivale su zidove u bletavom gamizanju i plamenom
zaleenog sunca osvetljavale bia koja su se valjala po tlu. Bilo mi je
potrebno nekoliko sekundi da se priviknem na promenu svetlosti. Na
prostirci od suve trave bili su poreani ljudi-trbusi nove vrste, vrstih
ruku, aka sa kandama i njukama ajkule.
Jedan obanin u pratnji svinje prilazio je jednom od ljudi-vilica.
Ovaj prui ruke u vazduh boje krvi, zgrabi ivotinju koja je dreala,
prinese je ustima i jednim potezom odgrize joj obe zadnje noge. Za
manje od jednog minuta proguta je celu.
Moram priznati da u toku mojih brojnih putovanja, nisam uspeo da
priguim uzbuenost, da izbegnem zaprepaenje, ili uas ili radost.
Ono to sam ve video nije mi smetalo da se uzbudim zato to vidim

neto novo. Meutim, trudio sam se da uvek sauvam prisebnost.

Obuze me alost zbog tih ruiastih svinja i ja se sa simpatijama
nagoh nad jednom od njih. To je bila zbilja naa poznata svinja, nevini
pratilac svetog Antuna! ivotinja moe biti savrenija od nas, jer za
ovih hiljadu vekova ona nije vie evoluirala, dok se ovek tako izrazito
promenio. Ona je ipak izgubila rep, svakako zato to je to bilo ocenjeno
kao nekorisno...
Uutkah moju samilost kojoj nije bilo mesta - pa zar ni mi ne volimo
kobasice? - i bez oklevanja napustih ova krvava mesta.
Jedan sprat iznad, osvetljen neno zeleno, naoh treu vrstu ljudieluca koji se hrane voem. Izmeu njih su prolazili odgajivai voa.
Svaki je donosio jabuke ili kruke, po jednu u svakoj ruci. Iznenadilo
me je to rasipanje vremena i reda. Pade mi na pamet da dotad u rukama
ljudi hiljaditog veka nisam video ni alatki ni sudova. Iz tog zakljuih da
nisu imali nikakvu industriju a da je nestalo i samo zanatstvo.
etvrtu dvoranu osvetljavale su peurke boje zlata. Ta vesela
svetlost me razgali. Nasred dvorane bio je podignut veliki kazan od
nabijene zemlje. Njegovim bokovima pele su se staze. Odgajivai su se
njima peli lakim koracima, gotovo poigravajui. Kad bi stigli oni bi tu,
poto bi prethodno rukama zgnjeili, ubacivali samo jedan grozd i
vraali se po drugi. Sadraj suda je previrao. Viak je oticao u vie
stotina malih zemljanih oluia do usta u vidu levaka novih ljudieludaca. Ovi su imali crvene noseve i sitne vesele oi. Oni su
podrigivali. Vie od ostalih liili su na obinog oveka XX veka.
U svakoj dvorani trio za uzbunu vrteo se melanholino, istim ritmom
iste alopojke. Na vrhu kupe naao sam drugi trio na majunoj spoljnjoj
platformi na kojoj se zavravala staza koja se pela. Oni su pazili na
polje. Svakako su tu bili kad su me opazili. Moj zeleni skafander ija se
boja slagala sa travom omoguio mi je da izbegnem pogledima argusa.
Ali im sam poeo da zvidim i viem ule su me ui-banane. Na koji
su tajanstveni nain obani odmah saznali za moje prisustvo, a ratnici
dobili nareenje da me unite? Moja prva poseta godini sto hiljaditoj
nije mi pomogla da to odredim. Ipak mi se ini da znam, posle mojih
istraivanja u ranijim vekovima, za snagu koja omoguuje novim
ljudima da meusobno opte. Ostaje mi da otkrijem na koji je nain
upotrebljavaju.
S ove uzviice moj pogled se pruao daleko. Kupe nalik na ovu koju
sam posetio, izdizale su se na ravnomernim razdaljinama, u beskrajnom
broju. Njihovi otri vrhovi pretvarali su vidike u seiva testere. Svaki od
njih bio je krunisan istom smenom i tunom trojicom.

Nadzor odgajivaa voki polako je radio oko krava i svinja i oko

grupa vonjaka. Vie nisam video nikakav trag krvoprolia. Cudotvorna
trava ve je ponovo nikla. Bujnost panjaka je zbrisala uspomenu na
smrt. Neke krave su pasle travu. Narod odgajivaa polako je poslovao
meu belim i ruiastim ivotinjama, prijatnim takama za oko na
dubokom zelenilu. Koncert podzemnih zviduka i orgulja ispunjavao je
vazduh drhtavim ohrabrivanjem, sunce je sijalo na nebu kao emajl.
Novi svet je pruao prizor srenog mira.
Reih se da ga filmski snimim. Zaustavih vibrator i izvadih kameru.
Iznenadi me snaan miris trave, koji sam gotovo bio zaboravio. On
prodre u moju glavu i u moje telo u ritmu dugog hrkanja koje je
dopiralo iz zemlje i ispunjavalo me do dna mojih izmi. Osetih kako
zelenim. Toplina vazduha me je kupala kao voda, ispunjavala me
ugnodnou. Ista ona obamrlost koja me je ve bila obuzela uspori moje
pokrete i ugasi moju radoznalost. Kamera ostade da visi u mojim
rukama. Brzo se osvestih i nastavih sa snimanjem.
Iza mene, trojica straara ubrzae svoj obilazak. U naglom taktu
njihovo jaukanje pope se do otrih nota. Nos-surla pri svakom prolazu
njuio me je buno. Ui su veslale oko moje glave. Oi-pipci obavijale
su me arabeskama; njihove zenice koje razdiru kao munja prolazile su
ispred mog lica.
Cuh kako u utrobi zemlje odjekuju grudi-doboi. Zamiljao sam
mariranje nemilosrdnih ratnika du uvojitog puta. Nisam uo da su
stigli...

3.
Kad se Sen-Menu vratio Aneta je bila sama u laboratoriji. Njen otac
je dremao u salonu, pored otvorenog prozora, nosa zavuenog u bradu.
Aneta je reala instrumente kojima se on sluio, flaice u kojima su
kljuale mutne tenosti. Ona zatvori jedan plakar i pevuei proe kroz
odaju. Raspustila je kosu koja joj se po ramenima slivala u tekim ivim
kovrdama.
Lik visokog momka toliko ju je ispunjavao da je jedva bila svesna da
misli na njega. Najpre, bila je zabrinuta zbog njegovog odlaska, zatim
se brzo umirila, sigurna da e ga ponovo videti kao to e ponovo videti
sunce posle noi.
On se iznenada pojavi ispred nje, vertikalan. Ona tiho uzviknu i stavi
obe ake na srce.
"Oh", ree, "uplaili ste me."
On ne odgovori, ne pomae se. Gledao je u nju.
U njegovim mislima vrzmali su se likovi ljudi iz sto hiljaditog veka.
Odvratni trbusi, drela, oi koje se etaju, ake sa kandama, udovine
grudi, spojene stranjice, u njegovom seanju igrale su ludo kolo iz
more. I evo ga doekuje najdivnije stvorenje njegovog vremena: jedna
devojka.
Posmatrao ju je, otkrivao uda od skladnosti njenih oblika, njene
boje koe, njenog dranja. Kako su joj krupne oi! mislio je. Kako su
njene usne rumene i nene! Kako su njeni obrazi bledi, u njenoj crnoj
kosi!...
Divio se to pripada jednom svetu koji ima milione slinih stvorenja.
Svud oko zemlje, danju i nou, u svitanju i u sumraku, cvetale su mlade
devojke. A ova ovde, jedinstvena, nena, namirisana svojom lepotom i
svojom mladou, ta mu je bila namenjena. Sad je on to znao.
"Aneta..." ree on malo priguenim glasom. "Aneta, nikad neu moi
dovoljno zahvaliti bogu to vas je uinio toliko lepom."
On joj se priblii. Anetine oi jo vie se poveae, prevazioe
njeno lice, ispunie nebo.
Pjer odbaci daleko rukavice, spusti ake na obla ramena, oseti
njihovu golubiju toplinu. On sklopi ruke oko devojke, uvede je u svoje
srce, postade lak, ogroman.
Njegove zgrene ruke polako olabavie. Aneta oslobodi svoju glavu
pritenjenu uz mladieve grudi. Na obrazu je imala trag nekog kaia.
Ona se nae unazad i daleko iznad sebe primeti neki lik od zelene vune
sa dva plava oka iza naoara.

Ona duboko uzdahnu da bi ispustila malo sree koja ju je guila.

On, odozgo, video je uzrujano lice okrenuto njemu, jednu senovitu
liniju, izmeu dve skrivene dojke. Video je kako se u Anetinim oima
raa, iri, sija jedna suza i kako joj se polako zatvaraju trepavice.
Uinilo mu se da je pala no. On je pozva:
"Aneta!"
Ona otvori svoje sjajne oi i nasmei se sa beskrajnom nenou, da
bi zauvek bio uveren.

4.
Nastavak Sen-Menuovog izvetaja
Za dva meseca naeg obinog vremena, trideset puta sam proao
kroz hiljadu vekova i trideset puta sam se vratio iz te budunosti.
Vibrator mi je omoguio da se bez opasnosti umeam u ivot naih
potomaka. Sakupio sam rezultate ispitivanja. Danas mi odgovara da
napravim njihovu sintezu.
U toku izvesnog broja putovanja koja su prethodila mom prvom
istraivanju godine sto hiljadite mogao sam da pratim poetak evolucije
oveanstva poev od godine 2052. Te godine je nestala energija koju
nazivamo elektricitet. To je bilo katastrofalno. Umiralo je devetoro od
desetoro ljudi. To se desilo mnogo bre i uspenije nego u
najusavrenijim ratovima.
Preiveli, u to sam brzo mogao da se uverim, raspolagali su novom
snagom, proisteklom iz njihovog mozga. Moda se elektricitet samo
preobrazio. Ipak mi neki znaci ukazuju na to da je nova energija
postojala ve za naih dana. No mi ne znamo za njeno postojanje i
prenebregavamo da je otkrijemo: snaga naih maina dovoljna nam je.
Sva ljudska bia, posle godine 2052, bila su manje ili vie obdarena
tom snagom. Ali, malo je njih znalo da je iskoristi. Prvi koji ju je
namerno i racionalno iskoristio bio je jedan seljak koji se zvao Fortine a
koji je nalazio da su poljski radovi muni. Uspeo je da ga ve posle
prve izgovorene rei, a zatim bez ijedne rei, sluaju, ne samo ljudi, ve
i ivotinje i najzad stvari. Alat koji bi mu bio potreban sam mu je
dolazio do ruku. Ubrzo on vie nije dozivao alat, ve samo svoju lulu ili
krag. Ostajao je na svojoj klupi, na suncu. Dvadesetoro ljudi radilo je
za njega. Potinio je sebi celo selo i dobio trbuh.
Ovo se dogaalo oko godine 3110. Kralj Onore III, etrdeset i peti
naslednik patrijarha Fransoa, pozva Fortinea i osudi ga da bude iv
spaljen. Fortine nasmejan izae iz pepela lomae. Narod koji je pljuvao
Fortinea, pozdravi ga burno, Onorea natera da podnese teret njegove
srdbe, a na presto pope udotvorca.
Novi suveren bio je bonvivan. Hteo je da usrei svoje podanike. Sve
svoje podanike, bez izuzetka. Poeo je da trai nekoliko snanih
mozgova, koji bi udrueni predstavljali neku vrstu akumulatora
mentalne energije. Na jeziku tog doba taj organizam zvao se trust
mozgova. Ljudi slabog mozga, to jest, veina, bili su potinjeni njihovoj
volji. On je i samom kralju zapovedao. On je postao gospodar

oveanstva.
Od tog trenutka ljudi koji su bili u njegovom sastavu izgubie svoju
individualnost. Nisu mogli imati koristi od svoje svemoi. Njihova
zajednika volja, usmerena prema srei sebi slinih i koja je neumoljivo
usmeravala ove prema nekom udnom obaveznom blaenstvu, njih
same je podvrgavala svojim zakonoma. Uprkos sebi samima postali su
sluge grada kojim su zapovedali. Njihov broj se poveao, njihova
zajednika mo je neverovatno porasla. Njihova lina mo bila je
nitavna. Izgledalo je da je sila koja je izbijala iz njih ivela svojim
ivotom. Naela pravde i socijalne sree, zamiljena tano od strane
mozgova ljudi oslobodila su se autoriteta ljudi koji nikad nisu znali da
ih primene. Ona su se formirala u nezavisne energije. Ona e ubudue
da vladaju sa savrenom strogou.
Za opte dobro, nova sila je za svakog oveka utvrdila taan zadatak,
promenila njegovo telo da bi mu posao uinila lakim, umanjila snagu
njegovih ula u cilju da bi ga potedela ne svakog bola, ve i svakog
oseanja nekorisnog po funkcionisanje grada.
I tako je ovek tokom vekova, malo pomalo, postao elija jednog
savrenog drutvenog tela. On ne vidi, on ne uje, osea samo ono to
se odnosi na njegov zadatak, od ega ga nita ne odvraa. On ne zna ni
za patnju, ni za aljenje, ni za elju.
Stanovnitvo Zemljine kugle se umnoilo. Ono je izmenilo svoju
ivotnu okolinu po istom naelu pravde. Strahovita radna snaga je
zbrisala planine, popunila okeane, reke nasula, zemljita izravnala.
Krunom kretanju vode: kia-reka-more-oblak-kia usledilo je interno
kruenje. Potoci i reke survavaju se u unutranjost zemlje u
neprestanom kretanju, koje podravaju razlike u podzemnoj
temperaturi. Kanali koje je izdubila ljudska ruka odozdo navodnjavaju
livade i vonjake, daju vazduhu posredstvom biljki, vlagu potrebnu za
ivot, prenose toplotu centralne vatre prema polovima i hemisferama
koje ugroava zima. Tako je ukinuta ta prirodna nejednakost koja je
Evropljaninu sa Juga koristila umerenim podnebljem, dok je njegov brat
Eskim, po roenju sa istim pravima, trpeo od otrine hladnoe.
Naa se zemlja ne moe vie prepoznati. Sasvim ravna, sasvim
mlaka, turisti nee pruiti nikakvu privlanost. Ali u M-veku nema vie
turista, nema vie dokonih ljudi, nema vie ljudi koji se sebino koriste
radom drugih i svoje vreme provode po svom nahoenju. Svako radi za
sve i svi rade za svakog na zemlji ili ispod tla bez ivopisnosti. Nema
vie oluja, nema vie vodopada, nema vie ponositih planina, nema vie
blagih breuljaka. Svud ravnica. Sunce je uvek tu.

Svud gde sam proao zemljom, video sam je omeenu kupama u

kojima ive ljudi-trbusi. Izmeu tih graevina bezbrojno slinih, tle je
pokriveno panjacima i umama voki. Novi ovek ne bavi se
zemljoradnjom u pravom smislu, on se zadovoljio da istrebi sve
nekorisno ili tetno bilje. On je isto tako unitio ptice, ribe, gmizavce,
abe, insekte, i pauke, crve, koljke, protozaure, meduze, spuvare i
morske zvezde, ljuskare i tunicije, sve stanovnike voda, vazduha i
zemlje ije se upotrebe odrekao. Sisari su bili svedeni na dve vrste: na
krave i svinje koje su postale biljojedi.
Ispod zelene kore tla, naikanog kupama, hiljade hodnika probijaju
se kroz zemlju u svim pravcima. Voda, pare i vatra tu se kreu pod
nadzorom naroda podzemnih radnika.
Ti gorostasni radovi koje nae maine nikad ne bi dokrajile, za koje
nijedan mozak naeg vremena ne bi mogao da zamisli celokupan plan,
bili su smiljeni i njima je upravljano zajednikom energijom, a
obavljao ih je veliki broj jedinki, bez pomoi i najmanjeg alata. Okeani
su bili zatrpani akama zemlje, planine sastrugane rukama. Ali, kakvim
rukama! Prednji udovi radnika koji vode rauna o odravanju i
obnavljanju podzemnih kanala postali su aovi, nainjeni od roga tvreg
od elika.
Sa druge strane, bilo bi na svom mestu, da se ne zaboravi da novo
oveanstvo raspolae ogromnim brojem radnika i da su ti radovi bili
izvoeni malo pomalo sa strpljenjem i upornou koje na svet stalno
zauzet menjanjem reima i ideala, ne bi znao ak ni da zamisli.
Nekoliko putovanja u vreme koje nas odvaja od godine sto hiljadite
pomogla su mi da priblino saznam koliko traju pojedini radovi.
Ljudskoj eroziji bilo je potrebno jedanaest hiljada godina da sravni
Alpe. Poslednji struk pirevine bio je iupan godine 98000, poslednja
buva bila je zgnjeena posle petnaest vekova bespotednog rata.
Savren svet ne bi se mogao stvoriti od danas do sutra.
Radnici pod zemljom nemaju disajne organe kao ni probavni trakt,
niti organ za reprodukciju. Njihovo telo je jedna fantastina gomila
miia. Njihova spljotena glava slui im za nabijanje otkopane zemlje.
Oni koji rade u blizini centralne vatre kreu se u kipuoj vodi, u
plamenju, gaze po lavi, ne oseajui nikakvu tegobu. Kreativna energija
koja vlada u gradu obavija ih nekom vrstom izolirajueg oklopa. Neke
vrste ljudi naeg doba izgleda da su znale za takav imunitet. Putnici su
videli indijske fakire, ili crnake vraeve, da bosonogi hodaju po
uarenom ugljevlju, a da pri tom ne dobiju opekotine. Tu mi se namee
pretpostavka da se mentalna energija naeg doba mogla gajiti, da nam

elektricitet nije bio dovoljan.

Znai, drutvom godine sto hiljadite upravlja neumitna pravda. Tu se
ak i ne moe zamisliti individualizam koji nam je toliko prebacivan.
ovek je sebe zaboravio kao jedinku. On vie nema utisaka niti linu
misao. On ivi za svoju brau i kroz njih.
Meutim, ak i u ovom toliko dobro organizovanom svetu, vlada
upadljiva nejednakost. Jedni rade ne hranei se, drugi se hrane ne
radei. To bi stvaralo izvesnu srodnost izmeu ovog i naeg veka, kad
namirnice unete od strane ljudi-trbuha ne bi koristile svima. to kod nas
nije sluaj.
Kasta ratnika izgleda da je u najpovoljnijem poloaju jer joj nije
ostalo vie ta za unitavanje. Hrabri vojnici provode vreme u spavanju
stojei, uvek u redovima po etvorica, u ogromnim podzemnim
dvoranama. Oni su, istovremeno kao i odgajivai, zadueni za disajnu
funkciju drutvenog tela. Njihovo hrkanje predstavlja onaj um orgulja
od kog podrhtava tle.
Ratnici i odgajivai diu, ljudi-trbusi vare, trojica na strai oseaju,
vide, oslukuju za sve. Jo nisam uspeo da otkrijem kako se sa jednog
na drugog prenosi korist od varenja, disanja, ili oseanja od strane
ulnih organa prekomerno razvijenih. Sve je to, bez sumnje, uliveno u
zajedniku rezervu energije u kojoj se kree novo oveanstvo. A kako
je pojedinac crpe iz nje? Izgleda da ljudi M-tog veka nemaju nov organ
odreen za tu funkciju. Pretpostavljam da je njihov nervni sistem, ili
ono to je ostalo od njihovog mozga, neposredno napajano tim tokom,
novom kolektivnom krvlju.
I ja bih, da nisam bio oprezan, vrlo brzo podlegao uticaju nove
snage. Kad je vibrator zaustavljen moram paziti da ne dozvolim da se
moja linost onesvesti. Bio sam iznenaen kad sam uo sebe da zvidim
sa kravarima, da hrem sa vojnicima, da prema debeljunim prasiima
pruam eljne ruke. Najmanji dogaaj me budi i vraa me sebi.
Nigde nisam naiao na trag upravnog organa. Da li je trust mozgova,
kog je njegova volja prevazila, malo po malo bio ponovo usisan u
sebe? Nadam se da u dati neki odgovor na ovo pitanje tokom mojih
sledeih putovanja. Postavlja se jedno drugo, ne manje ozbiljno pitanje:
kako se novi ljudi mnoe? Jer u ovim naprednim vremenima nisam sreo
ene. A ako piem re 'ovek' da bih oznaio bia koja sam video, to je
zbog tog to nema pogodnijeg naziva. Jer niko od njih nema seksualnih
organa, ak ni atrofiranih.
Ja ne zaboravljam da moja istraivanja nemaju drugog cilja do da
otkriju tajne sree; ako ne za oveka, onda za ljude... Da li su je najzad

nali? Sigurno je da nisu nesreni. To je ve mnogo. Da li su sreni? Taj

problem ne mogu reiti pre no to saznam da li znaju za ljubav."

5.
Vraajui se iz buduih vremena Sen-Menu je sa sve veom sreom
oseao Anetino prisustvo. Ona je za njega bila sve to je u naem
oveanstvu, toliko zastarelom, uzburkavanom tolikim stranim potresima,
umrljanom sa toliko bede, davalo ipak ivotu izvestan ukus divne nenosti.
Imala je dugu kosu koja se uvijala oko njenih ramena u nekorisnim
kovrdama; lepe grudi, koje moda nikad niemu nee sluiti i listove ije
nene obline sigumo nisu zajednici bili neophodne. Njene cme oi, tako
krupne i koje su toliko zraile, Sen-Menuu su izgledale manje stvorene za
gledanje no da budu posmatrane. Ona se oblaila jednostavno, ali ukusno,
mirisala se delikatno. Njena mala stopala u tananim cipelicama, njene obe
skrtene ruke, pokret stroge haljine, oko njenog struka i njenih kukova,
izgledali su savreno mladiu kad se vraao iz novog sveta.
Voleo ju je zbog onog to je bila i zbog svega onog to nije nalazio u
gradu budunosti. Ona je u njegovom srcu predstavljala prolee, cvee
koje svoje milo lice prua suncu, ptice koje u svitanje razbaruuju svoje
perje, kapi vode koje potoci bacaju na stabljike trave, rumene obraze
dalekih planina u sumraku, tragove ljupkih morskih zvezda na pesku.
Sa svakim danom voleo ju je sve vie i nije proputao priliku da joj to
kae kad bi se naao nasamo s njom. Malo joj je govorio, ali mu nikad nije
bilo dovoljno da je dodiruje. Od njenih prstiju traio je da mu potvrde
zadivljenost njenih oiju. Stavljao je svoju ruku na oblinu kuka ili ramena,
utapao svoje razmaknute prste u sveinu njene kose. Privlaio je k sebi da
bi je osetio njenim celim telom, naginjao se i stavljao svoje usne na belo
elo. Tad je imao oseanje da ga obuzima toplina sveta. On je zaboravljao
na svoje krupne kosti, na svoje prekratke rukave. Postajao je deo
univerzatne radosti, kao neka rascvetana grana na majskom lahoru.
Pred Esejonom mladi ljudi su se drali na odstojanju. Pjer je ekao da
zavri svoje prouavanje udaljene civilizacije da bi se potom, u zgodnoj
prilici, i zvanino izjasnio.
Aneta, sa svoje strane, znala je koliko je ljubomomo voli njen otac.
Bojala se da e patiti kad bude video da ona voli nekog drugog osim njega,
bio on i cenjeni saradnik. Ona se bojala trenutka kad on bude saznao za
njihov sporazum. Ona je bila srena. Ona je odugovlaila sa trenutkom da
ga uini nesrenim.

6.
Izvetaj Sen-Menua (odlomci)
"Da li nije vie postojala? Da li je svet ponovo postao raj bez Eve? U
to nisam mogao verovati. Deset puta sam ponovo otputovao da bih je
naao. Laboratorijske zidove sam ulepio fotografijama ena zauzetih
poslovima koji im prilie: spremanje, kuhinja, briga o deci. Njima sam
punio poglede pre no to bih otiao. To nije davalo nikakvog rezultata.
Zamenio sam ih portretima dadilja. One me odvedoe usred panjaka,
meu moje prijateljice krave. Crvenei, kupio sam od jednog prljavog i
iscerenog odrpanka seriju pornografskih dopisnica. Ali odustah da se
njima sluim. Ljubav je za nae savremenike postala porok,
zadovoljstvo ili navika, najee razonoda. U svetu M-tog veka, nisam
sumnjao, bila je vraena jednostavnosti svoje funkcije. Konano,
iskoristio sam jedan nauni film. Poto je bio namenjen studentima
medicine, prikazivao je peripetije nekog tekog poroaja. Otputovao
sam, dakle, sa misli obuzetim biolokim prikazima i osloboen svakog
erotskog ili sentimentalnog nagona.
...Stiem pred kraj dana; na izvesnom rastojanju od mene izdie se
jedna planina. Poto je poluloptastog oblika oigledno su je sagradile
ljudske ruke. Duinu prenika njene osnove procenih na oko dva
kilometra. im sam stigao pritisnuo sam vibrator jer me je neka gomila
opkolila. Bia koja su je sastavljala bila su nova za mene. Bila su mi do
kolena. Sva su urila u istom pravcu: prema planini. Saginjem se na
njihov nivo da bih bolje video. Oni trei prolaze kroz mene. Kakva li
ih hitna dunost zove? Po prvi put nalazim se pred individuama slinim
nama. Da li iz tog razloga nalazim da su lepi? Njihova kratka i talasasta
kosa, njihove okrugle glave, tanane crte njihovih lica, njihovi lepo
izraeni miii podseaju na umetniku bronzu Atlete koja stoji na
kaminu moje stanodavke, izmeu dve lane kineske vaze pune starih
arapa spremljenih za krpljenje. Skromni vajar nije je uopte snabdeo
mukou. Nemaju je ni ovekolika bia oko mene. Njihovo tapkanje
podsea na tapkanja beskrajnih stada na njihovim seobama po putevima
Provanse. Sunce koje zalazi crvenilom oiviava njihove obrise, ini
crvenim prainu koja se die iznad njih i daje ruiasti odsjaj planini.
Ovog puta jo ne nalazim oko sebe ni mukaraca ni ena. Da li e ovo
moje novo putovanje biti uzaludno?
Zaletom ramena bacam se napred. Klizim iznad mnotva. Otkucaji

srca me izdiu i sputaju. Kreem se napred kao neka olupina koju

guraju talasi.
Mala bie uskoro nee moi da tre, da hodaju, toliko su brojni.
Guraju se jedan uz drugog, gomilaju se, tiskaju se kao suve smokve.
Oni vie ne idu napred. Njihove nestrpljive noge uzalud grebu tle.
Njihove bezbrojne glave lelujaju se kao etva u sjajnoj praini. Prooh
tu grupu, stigoh na jedan prazan prostor. Nekoliko metara odvaja
gomilu od ograde planine. Izgleda da je nju tu zadrala neka via sila.
Neko snano uzbuenje ushiuje ljude iz prvog reda. Pozadi,
novopridoli se guraju, tapkaju. Hiljade golih peta, zgrenih prstiju na
nogama udaraju po zemlji. Pritenjena tela pucaju, ljudska masa polako
se kree, okree oko zemljane ograde.
U krunom zidu, tu i tamo, na otprilike svaka dva metra otvorena su
mrana vrata, prema rastu malih ljudi. Oni prema njima gledaju,
njihovu tamu pretresaju njihovi pogledi. Povremeno izgleda da je neki
od njih naao zbog ega je doao sa dna vidika. On radosno uzvukne,
odvaja se od svoje brae i ulee u otvor.
Saginjem se da bih i ja pogledao kroz jedna od tih vrata i ono to
vidim ispunjava me uenjem. Idem od vrata do vrata, pregledam ih
gotovo stotinu. Katkad neki oveuljak prolazi kao strela kroz mene, i
ja ujem njihove urne korake kako zamiru u debljini zidine.
Ispod svakog od tih mranih svodova, dole, daleko, u sredini jednog
tunela, treperi neki prizor snano osvetljen, prizor koji istovremeno
izgleda iv i nedodirljiv, privienje okieno svim bojama mesa.
Ovde je poprsje jedne ene, tamo jedan lik, zatim mrav bok, debele
sapi, pljosnat trbuh, jedna dojka okrugla i nena, jedna otra dojka,
osmeh, plava kosa, jedna rupica na obrazu, naboran trbuh, made na
kuku, jedna ruka, jedno plavo oko, prav nos, kukast nos, jedno stopalo,
zasenena usna, jedno uho...
Gledam, gledam jo. Vidim hiljade delova enskih tela, debelih ili
mravih, runih ili lepih, plavih ili crnomanjastih, mladih ili starih. Sve
same ene. Mali ljudi vrte se ukrug oko ovih uzoraka i svaki put kad se
neko od njih nae prekoputa svog ideala, on juria, prolazi kroz prizor,
nestaje u tami. Prizor nastavlja da treperi i da se nudi ljubiteljima.
Hou da pokuam da filmski snimim jednu od tih pojava. Evo jednih
lea savreno pravilnih crta, lepih kao deo nekog antikog kipa.
Izgledaju mi dovoljno osvetljena da se odraze na traci. Zaustavljam
vibrator, vadim kameru, okreem je prema uzanim vratima.
Obuzima me snano uzbuenje: bela ramena su nestala. Sa njihovog
mesta gledaju me dva crna oka, dva oka koja dobro poznajem, oi koje

volim, oi ene ije ime ne mogu ovde da kaem, ali koja je ceo moj
ivot. One me gledaju, one me zovu. Sjaje se najlepom svetlou na
svetu. Govore mi o svojoj ljubavi. Zove me ona koju volim. ujem njen
glas. Gomila tapka, vue se, jei. U umu plime ujem glas ljubljene:
"Doi, volim te, tvoja sam..." Mnotvo pati, jei, znoji se. U njenom
zadahu sada oseam noni miris one koja me oekuje. Njenu toplinu
oseam na mom telu. Ushiuje me neverovatna energija. Diem ruke
prema nebu. Od nabreklih miia pucaju mi kosti. Moja krv odjekuje
kao fanfare. Idem napred, trim, viem radosno. Uzeu moju ljubljenu...
...Grubo se sudaram sa bedemom planine. Udarac me budi. Moj nos
krvari u kapuljai. Vrata, na sreu, suvie su mala za mene. Bogu hvala!
Naoare su od nesalomivog stakla; pre no to me je opsena ponovo
zahvatila, u pokret stavljam vibrator. Jo jednom pretrpeo sam dejstvo
sile koja zapoveda novim gradom.
Hou da znam kakva bi bila posledica moje avanture da sam mogao
proi kroz prolaz. Jurim prema tajni. Poto sam proao sto koraka
zidine, izbio sam u jednu ogromnu kupolu. Osvetljavaju je peurke
plave kao letnje nebo.
Neka dinovska masa ispunjava je gotovo do visine zidova. Neka
iva masa... Neko nesrazmerno, poluloptasto bie, koje mora teiti vie
stotina hiljada tona, sklonjeno u planini kao neki mekuac u svojoj
koljki. Njegova ruiasta koa je neobino meka, kao detinji obraz ili
nevin trbuh neke devojice.
Pred svakim hodnikom koji je vezan sa spoljanou, udovite
prua jedan kratak pipak kom su na vrhu mekana usta. Kad trei naie
jedan od majunih ljudi, usta se otvaraju, gutaju ga i zatvaraju se sono.
Pipak se uvlai, brdo mesa guta svoju rtvu sa drhtavim zadovoljstvom,
a usta ponovo zauzimaju svoje mesto pred mranim otvorom.
Obioh dina. Uinio mi se slian sa sviju strana. On guta sa ovim
svojim ustima gomilu oduevljenih ljudi u ritmu od nekoliko stotina u
minuti. Njegove hiljade usana koje se otvaraju i zatvaraju stvaraju neki
mlaki um, pljuskanje mora od zejtina.
Nestrpljiva gomila koja se napolju tiska ne zna za uasnu smrt koja
je eka, odvratnu zamku prema kojoj je privlai varka.
No, da li ta bia uopte imaju pojam o smrti? Ispitujui jo blie
dina, primetio sam da ne stoji na zemlji ve se zaglibljuje u nju. Dosad
sam mu video samo gornji deo. Ronim u zemlju. Upadam kao kamen u
vodu.
Stiem u jednu ogromnu, dvoranu osvetljenu istom ivom svetlou.
Gomila sastavljena od svih uzoraka ljudi hiljaditog veka tiska se oko

mene. Ponovo ujem onaj neobini um osoben za nova vremena, um

koji bih hteo da nazovem tihim: bezbrojno tapkanje bia koja ne
izgovaraju nijednu re, ne uzdiu.
Na tavanici dvorane prostranoj kao nebo, preneraeno vidim kako
visi donji deo bia-planine, slian donjem delu balona. Otvorena ruica
kojom se zavrava iroka je koliko i Sena i Jelisejska polja zajedno. Iz
tog organa neprestano izlazi, polako, neki konglomerat koji se u dodiru
sa tlom mrvi. Svaki fragment poinje da se kree, frke, die se: to je
jedan ovek novog vremena. Vidim kako se naglo pojavljuju hiljade
ratnika, odgajivaa, trbuha, radnika iz podzemlja, trojicu straara, koji
se ve dre za ruke, i mnogo druge koje jo nisam upoznao. Oni se
odmah izdvajaju po vrstama, i svaka gomila posebno odlazi prema
razliitim vratima. Odgajivai ispod mike odnose presavijene ljudetrbuhe.
Odjednom shvatih smisao svega to sam video od svog dolaska. U
ovom trenutku prisustvujem mnogobrojnim neprekidnim roenjima
novih ljudi. Bie-planina, zgureno u svojoj zemljanoj ljuturi, je - ne
usuujem se da napiem, ena-enka, ona je kraljica. A oveuljci koji
nestrpljivo tapkaju po praini, u stvari su mujaci.
Sad razumem njihovu radost. Oni hrle prema ivotu, a ne prema
smrti. Kako mi moji savremenici, moja braa, izgledaju bedno u
poreenju sa njima. Koliko se bedno oseam! Mi se eni dajemo samo
da bismo sebe odmah imali ponovo. Raundije smo i puni zadnjih
misli. Posle jedne sekunde preputanja mi se povlaimo u na oklop
samozadovoljstva i sebinosti. Nai daljnji potomci predaju se u celosti,
koom i puteno jednom zauvek! Njima nije potreban muki organ.
Organ je njihovo telo koje se potpuno rastvara u zagrljaju ene, kao to
su neki pesnici i zaljubljeni naeg vremena eleli - sa sigurnou znanja
da je na sreu nemoguno istopiti se u voljenom predmetu. Svaka od tih
jedinki rtvovana po zakonu grada, gubi ivot u najviem stepenu
ljubavi da bi obezbedila nastavak vrste. Iz te savrene veze izmeu
enke i mujaka raaju se odrasla deca, koja ve znaju ta treba da ine
i ure prema njihovom radnom mestu.
Opsena sa hiljadu likova koja privlai mujake prema jedinoj eni
moda je jedina zajednika crta izmeu njihovih i naih ljubavi...
Vratio sam se u gornju dvoranu. rtvovanje se nastavlja. Ono mora
biti neprekidno i nastavlja se nou i danju, poput raanja.
Preputam se laganom penjanju, poput pahuljice nevidljive pare, du
ruiaste kosine, iza koje se dogaa ta tajna. Pratim njenu krivinu.
Stiem na njen vrh.

Sasvim gore iznad ogromne mase, ispod svoda kupole, u jednom

gnezdu od zlatne kose poiva kraljiina glava. Jedva neto vea od
glave nae ene, ona se naginje unazad murei. Njena kosa je okruuje
svojim talasima, i dopire do mojih nogu svojom plavom plimom. Njene
tanane crte, njeno glatko elo, njene male ui, njen veoma bled ten,
sainjavaju njenu uzbudljivu lepotu. Njeni malo udubljeni obrazi
skrivaju neku patetinu senku. Njene zatvorene usne ocrtavaju jedan
osmeh koji je obavija tajnom. Ona je lepa, lepotom svih naih ena, a
njeno lice izraava onu najviu sreu ljubavi koja dodiruje strepnju od
smrti.
Poput neke oluje, neki snaan izraz ponekad remeti lice obasjano
zlatom, krivi njena usta, pustoi njeno elo. Ne diui trepavice ona se
okree na desnu i na levu stranu jastuka, svoje kose trza i malo pomalo
ponovo nalazi svoj mir, a da ja nisam mogao saznati da li je to radost
supruge ili patnja porodilje to je u jednom trenutku uznemirila njen
neiskazani odmor...

7.
U toku istog putovanja Sen-Menu je otkrio vie tih bia-planina
podaleko jedno od drugog rasporeenih na liniji Ekvatora.
Kad se vratio Aneti, on je sa manje oduevljenja gledao na sudbinu
malih mujaka hiljaditog veka. Posmatrao je devojku, gracioznu i vitku,
kako se kree tamo-amo po kui, uvodei svojim vilinskim rukama
skladan red. Sa sreom je pomiljao da bi se, poto bi se izgubio u njoj,
mogao ponovo nai da bi se ponovo izgubio.
Aneta sa svoje strane pokuavala je da sebi predstavi svoju sestru
buduih vremena, onakvu kako joj ju je opisao mladi profesor. Zamisliti
je kako prima toliki broj mujaka; ona odjednom oseti kako je obuzima
veliki nemir. Videla je sebe okrunu hiljadama malih Sen Menua;
meutim, njen san nije iao dalje. Crvenela je, dizala sjajan pogled
prema velikom momku koji se opirao da je uzme u naruje u prisustvu
bogalja.
Bogalj je radio na svom Eseju o evoluciji oveje vrste. Zaslepljivala
ga je strast za naukom. Poslednji izvetaj njegovog saradnika uzrujao ga
je. On usavri jednu novu kameru, snabdevenu filmovima osetljivim na
infracrvene zrake. Na nekoliko dana zatvorio se u laboratoriju i jednog
lepog jutra saopti Sen-Menuu da namerava da ga prati na njegovom
sledeem putovanju.
"To bi bila ludost!" uzviknu mladi.
Digao je ruke da bi bolje izrazio svoje neslaganje. On unu
elektrini globus koji se zaklati na vrhu svog kabla.
"Ne ruite moju instalaciju!" ree Esejon, smeei se. "Ali, zato bi
to bila ludost? Presvukao sam noelitom jednu gvozdenu stolicu.
Krenuu sedei. Tako u i stii. A kad stignem, vibrator e me skloniti
od svega. Bar jednom hou da vidim budui svet."
"Ja razumem vau radoznalost", ree Sen-Menu vrtei glavom, "ali
ja ipak ne odobravam vau nameru..."
"Radoznalost?" prekide ga naunik. "Ne shvatate me sasvim, dragi
moj. To je naroito nestrpljenje. Mi sad znamo da u tom neobinom
drutvu jedni rade, drugi jedu, diu, vode ljubav, raaju ili se tuku, ali
mi jo ne znamo ko misli. Dakle, bojim se da ete bez mene jo dugo
tapkati u mestu pre no to to utvrdite."
Nesvesno je u svakoj svojoj ruci guvao povei pregrt brade. Oi
mu postadoe sanjalake. On nastavi: "Dakle, uri mi se da odem to
dalje. Nee nam sto hiljadita godina odati tajnu sree ljudi. Verujem da
je i ta civilizacija takoe pred nestajanjem. Hou da upoznam onu koja

e je zameniti. M-ti vek za mene poinje da biva prolost..."

Istoga dana popodne on dade Filomeni neku tajnu poruku. Ona ode i
vrati se sa jednim ovekom frizirane kose. Svi troje se zatvorie u
naunikovoj sobi. Kad je taj ovek otiao, Esejon pozva Pjera i Anetu.
Oni isto uzviknue uasno iznenaeni. Bogalj je dao da mu se
odsee brada. Beliasti podbradak skrivao mu je grlo i u tri reda padao
na njegove grudi. Nasuprot koi njegovih obraza dugo skrivenih od
svetlosti, koa njegovog bledog temena izgledala je gotovo preplanula.
Skidanjem dlakave zavese otkrio se drugi ovek. Vie materijalan
ovek, manje slavan. Tad je Sen-Menu prvi put video naunikova usta
neskrivena tajnom. Ona su mu izgledala istovremeno samovoljna i
senzualna; donja usna bila je debela, a gornja prava, kruta.
"Ona bi smetala u skafandru", ree debeljko, pokazujui prstom
zlatasti snop koji je Filomena skupila u jedan ubrus. "Daemo je u
preradu. Ima od ega da se napravi dobar par sobnih papua."

8.
Otili su.
Sen-Menu, uspravan toliko mrav i visok, drao je za ruku naunika
ogromnog i okruglog na njegovoj gvozdenoj stolici. Aneta je dala znak
za polazak. Ona je odbrojavala: "Jedan! dva! tri!" Oni su vie puta
ponavljali. Trebalo je zajedno da pou kako bi tako i stigli. Na 'tri'
obojica su pritisla dugme.
Aneta uzdie, sprema, ureuje laboratoriju, priprema posao za
prekosutra, u veliku povezanu svesku sa crvenim omotom stavlja
rezultate o poslednjim ispitivanjima o promenama provodljivosti
noelitskog bakra. Svojom aktivnou hoe da odagna uznemirenost.
Ona pomilja da bi trebalo da se proeta 1939. godinom. Filomena
nema vie belog brana za kolae.
Stigli su na vrh neke okrugle planine. Sa visine te osmatranice, vrlo
uzbueni naunik posmatrao je novi zemljin lik. Osloboen tee
pomou vibratora, pourio je za Sen-Menuom, poput meine naduvane
toplim vazduhom. Oni su lutali oko planine, prisustvovali su juriu
mujaka prema vratima opsene. Sa njima su preli zemljani bedem i
videli njihovo rtvovanje. Esejon je hteo da posmatra kraljiino lice.
Ona je bila crnomanjasta. Svetlost se odsjajivala u plavim plamenovima
u talasastom moru njene kose. Naunik se pokloni pred enom hiljadu
puta udatom i hiljadu puta razdiranom. Blede trepavice, teke kao
mermer, polako su se otvorile. Oi bez zenica, bele oi kipa, netremice
su gledale oba zbunjena oveka: zatim su se sklopile nad svojim
ogromnim snom.
Vibratori skafandera ne rade u potpuno istom ritmu, te se ova dva
oveka sreu prilikom interferencija dvadesetak puta u sekundi.
Postojanost prizora u mrenjai omoguuje im da meusobno povezuju
te prizore koji se raaju jedan za drugim. Oni se jedan drugom
pojavljuju kao fantomi, prozirni ali tamni. Da bi se uli moraju polako
da govore. Interferencije gutaju neke slogove, a neke produuju.
etali su iznad mirnih polja. Sen-Menu je morao da se dvaput
zaustavi da bi podigao svoju kapuljau i obrisao nos. Njegov nazeb koji
je postao hronian putao je bolne korene sve do njegovih uiju, i iza
njegovih oiju.
"Jadni moj prijatelju, bie potrebno da ozbiljno razmislim kako bih
vam naao neki lek!" ree Esejon.
Ovaj incident je omoguio debeljku da vidi kako funkcionie ureaj

za uzbunu i da posmatra ratnike na delu.

Dva sadruga nastavila su onda svoje putovanje, ispitala podzemlje,
proli kroz redove ratnika koji su u itavim bataljonima spavali. Videli
su nesagorive radnike kako kopaju zemlju, kako zaranjaju u vatru. Aii
nigde nisu sreli bie koje misli.
Penju se ponovo na vrh okrugle planine i zaustavljaju vibrator.
Esejon ponovo sedi na svojoj vernoj stolici, vezanoj kaievima u visini
pojasa.
"Poneo sam," ree, "neto to treba da nas odvede do mesta koje
traimo."
On pretura po svojoj torbi. Njegov skafander jo vie oteava
trapavost njegovih kratkih ruku koje s mukom ukrta na trbuhu. Uspeva
da izvue jedan veliki koverat od ukaste hartije.
"Najpre da sredimo nae aparate. Napraviemo mali skok napred, od
oko pola asa, tano koliko da naim umovima damo prilike da nas
prenesu do mesta koje emo oiveti."
On iz koverta vadi jednu fotografiju i pokazuje je Sen-Menuu. To je
montaa sastavljena od slika raznih mesta XX veka u kojima vlada um.
Tu su Sorbona, tu su Hajdelberg, Oksford i Politehnika kola, porean
Larus u dvadeset svezaka, poslednja vlada Francuske Republike
poreana na stepenitu Jelisejske palate, fasada Normalne vie kole i
kupola Instituta.
Nali su se jedan pored drugog u nekoj velikoj zasvoenoj dvorani u
kojoj je vladala uasna vruina. Pred njima se vrti straarska trojka. No
pre no to je ona uspela da digne uzbunu, oba oveka su nestala.
Kruna dvorana nema vie od deset metara u preniku. U sreditu se
izdie stub oko kog se vrte trojica osetljivih. U zidu je izdubljeno
pedesetak polucilindrinih nia, od poda do svoda. Ljudi koji se
razlikuju od odgajivaa sa povrine samo belinom njihove koe, idu od
jedne nie do druge i izgledaju kao da nadgledaju unutranjost. U
svakoj od tih nia izdie se gomila predmeta u obliku spljotenih
valjaka, pomalo svetlucavih.
Njihova ruiasta svetlost se stapa sa svetlou peurki. Ove kad su
u potpunom razvoju ne premauju veliinu klikera. One rastu, mnoe se
i umiru brzinom klobuka u kipuoj vodi.
Za vreme delia sekunde po dolasku, oba oveka osetie sladunjav i
otar zadah koji se penje do nozdrva istovremeno kad i toplota. Imali su
utisak da su uli u neku talu.
Katkad se gasi po neki od valjkastih predmeta. ovek na strai,
predostrono, rui stub da bi ga izvadio i izlazi nosei ga pod pazuhom.

Jedan drugi ovek dolazi sa nekim sjajnim predmetom, novim, i ponovo

slae gomilu do njene prvobitne visine.
Esejonov fantom je ve vie puta obiao dvoranu lebdei du zidova,
zaustavljajui se, ponovo kreui kao da ga gura neki aljivi vetri.
"ta mislite ta je ovo?" drao se pokazujui svojom kratkom rukom
jednu gomilu koju je tek bio ispitao.
Sen-Menu se seti zadaha koji ga je doekao i pretpostavi:
"Sirevi?"
Naunikova senka slee ramenima i izgovori jednu udnovatu
reenicu:
"To su mozgovi!"
Pjer iako preneraen, morade prihvatiti ono to je oigledno. On
prepoznade spljotene, deformisane modane polulopte, Amonove
rogove, nokte i uglaste renjeve. Uzina mozga se povukla, tuja je
dobijala pupoljke, gornji kalamus drhti. Silvijusov akvedukt nosi
svetlost, cisterna se preliva od toga, a velika iarkasta lezda sija kao
oko angorskog zeca.
Zgomilani mozgovi, svaki obavijen opnom providnom kao celofan,
polako fermentiraju i kljuaju uz tihi um.
Opna je probuena sa tri reda okruglih rupa, koje se ukrtaju u obliku
slova X. Esejon pokazuje drhtavim prstom. Njegov uzbuen glas stie
do Sen-Menuovih uiju.
"Znak-nae-kole!" naglaava on. "Znak-Poli-tehnike! On-oznaavadanas-kao-jue-prave-mozgove!"
Sen-Menu tad shvati zato je svet M-tog veka toliko savreno
normalizovan. Evolucija koja je oveanstvo promenila u toku ovih sto
hiljada godina stvarno je poela godine 1940. Ona se nastavila
neizbeno, kroz sve katastrofe. Trust mozgova je delo organizacionih
komiteta.
Dva putnika naputajui ovu dvoranu nailaze na drugu sasvim
slinu, zatim na jo jednu, zatim i na druge. Debeljko lebdi ispred,
smelo, njegov fantom je prilepljen stranjicom za stolicu. Dugo su
napredovali ne nalazei kraj modanim dvoranama. Oni se nasumice
penju jednim okomitim hodnikom i izbijaju na prostranu podzemnu
aveniju.
Na ivici plonika dva reda crnih ljudi hoda laganim i tekim
koracima. Njihova koa se presijava kao ljutura tvrdokrilih insekata.
Njihova bezizrazna lica lie na maske od slonovae. Svako od njih na
ramenu nosi po jedan zagonetni le.
Ratnici, odgajivai, radnici, straarska trojka ujedinjena i u smrti,

ije se ui i oi vuku po zemlji, idu prema nekoj grobnici.

Sredinom aleje, svetlucavi grobari vraaju se praznih ruku i
pogrbljeni. um struganja hiljade bosih nogu po nabijenoj zemlji odbija
se od kupole, ispunjava aveniju upornim drhtajima.
Esejon i Sen-Menu umeali su se u gomilu nosaa. Sa njima stiu na
ivicu jedne ogromne jame okruene ogradom. Duinom njenih bokova
trepere zelene peurke i praskaju u fosforescentnu prainu. Neka
svetlosna i bleda izmaglica kljua u ambisu odakle dopire udan um,
beskrajno udaljen, poput neke dreke odvratnih ivotinja, pridolih iz
drugog sveta, priguene hiljadama milja razdaljine i od nematerijalnih
zidina. To je um jedva ujniji od tiine, slian odjeku mora u
koljkama, ali koji sa dna zemlje do uiju putnika donosi gustinu
neizrecivog uasa.
Sen-Menu osea kako mu se dlaka jei po itavoj koi. Hteo bi da
ode. Esejon spokojno gleda.
Stotinak avenija izbija do ivice bunara. Nosai leeva neprestano
pristiu, bacaju ravnoduno svoj teret u prazninu i vraaju se. Mrtvaci
padaju, ruke im pri tom mlataraju, glave su izvijene, oi otvorene, prsti
su im raireni kao cvetovi. Katkad poneki od njih svojom petom uree u
sloju peurki dug mraan rez, koji odmah biva pokriven mnoenjem
glavica. On posre u svetlucavoj praini i pada u laganom kovitlacu.
Zelenkasti oblak ga utire, skriva njegov pad. Neprestana kia mrtvaca
igra, pada. Ruke naputenih tela prave crne znake u svetlosti, zatim
nestaju. I ostali stiu i padaju. um njihovog pada ne stie do ivice
ambisa. Oni nestaju u bledoj izmaglici, usisani strahovitim uzdahom
ponora.
Esejon die ruku.
"Dosta-sam-video. Popnimo se!" vie on.
Sen-Menu, kom postade lake, u prolazu prepoznaje jednu dvoranu
za poroaje, upada u dojku ene planine, prolazi kroz maglu njenih
fetusa, njenu utrobu koja je mrana i mumla i najzad izbija na slobodan
vazduh na vrhu planine.
On zaustavlja vibrator, duboko die, radosno osea miris visoke
trave. Dobrom plavom nebu daje rukom prijateljski znak.
Esejonu se vratio dah. etiri noge njegove stolice upadaju u zemlju.
"Pitam se", ree zamiljeno Sen-Menu, u kakvom li je paklu kraj ove
rupe, i kakva li uasna stvorenja ine ovu larmu.
"Jadni moj prijatelju", odgovori Esejon, "zar se nikad neete
osloboditi vae mate? To to vi zovete kricima to je bez sumnje ubor
neke reke ili podzemnog mora. Ili moda rika centralne vatre. Bilo

vodom bilo vatrom zemlja ponovo dobija ono to je dala. Kao to bia
novog vremena primaju u sebe sve to jedu i ne izbacuju nikakav otpad,
pretvaranje njihovog tela u prainu je jedini nain za zemljinu kuglu da
se ne iscrpe. Kad bi ti ljudi jeli svoje pokojnike (zato da ne? Mnoga
crnaka plemena inila su to u naa vremena), onda bi zemlja uvek
davala i nikad primala. Njena materija bi se malo pomalo potpuno
pretvorila u energiju a oveanstvo bi zavrilo tako to bi gamizalo
usred jedne kao klobuk uplje planete koji bi jednog dana eksplodirao u
eteru..."
"ujte!" prekide ga Sen-Menu. "Mi smo primeeni i dat je znak."
Huka grudi-doboa penje se iz zemlje. Nizovi ratnika izlaze iz
najbliih kupa, opkoljavaju planinu trostrukim zidom grudi, pretvaraju
u kau gomilu malih mujaka koje ni uzbuna ni pribliavanje smrti ne
mogu da odvoje od njihovog kruenja oko eninog trbuha, i poinju da
se veru du strme padine, zabadajui kande u nabijenu zemlju.
"Vreme je da mi nestanemo", ree Esejon. "Siimo ponovo pored
kraljiine glave. Hou da pokuam jedan opit."
Nekoliko trenutaka kasnije stiu pod svod kupole. Esejon, koji se
suvie zaleteo, nestaje u telu bia-planine. Sen-Menu ga ubrzo vide
kako se ponovo pojavljuje sa uzdignutim nogama.
"Zavidim vam na vaoj neusiljenosti", prozbori naunik poto je
zaustavio svoj vibrator. "Za mene je ova eterina vonja jo puna
iznenaenja."
Sad Sen-Menu ponovo dolazi u dodir sa materijalnim svetom.
Njegova glava gotovo dodiruje tavanicu kupole. Njegove noge gaze
neku smeu kosu iji se talasi plamena ire na nekoliko metara oko
porodiljinog lica.
Kroz tu velianstvenu postelju on osea kako meko telo poputa pod
njegovom teinom kao neka perina.
"Pomozite mi da napustim ovu stolicu", ree naunik.
"Oseam da e joj gvozdene noge probuiti kou!"
Uz mladievu pomo on lee na bok, otkopava kai i seda na samu
kosu.
"Ovako je bolje", ree on zadihano. "Sad emo videti kako se novo
oveanstvo oslobaa tela ovih ogromnih bia kad ona umru."
"ta nameravate da inite?" uznemiri se Sen-Menu koji oseti da
bledi.
"Pa, mi emo jednostavno ubiti ovu enu", odgovori naunik sa
mirnoom kao da je re o nekom laboratorijskom miu.
On iz torbe izvadi kuhinjski no ije seivo baca plave odsjaje.

"Ako joj probuimo kou, dolazimo u opasnost da nas potopi krv ili
limfa. Na njoj vidim samo jedno ranjivo mesto: njenu glavu.
Pretpostavljam da je dovoljno da je odseemo. Hoete li se primiti tog?
Vi ste bodriji od mene..."
Sad i Sen-Menu sede. Od naunikovog predloga noge mu odjednom
omekae.
"Vi... ja... ja nikad ne bih mogao!" uspe nekako da odgovori. "Vi ne
biste smeli... To je ubistvo!"
Esejon zavrti glavom.
"Vi nikad neete biti naunik ako se tako lako preputate uzbuenju.
Vi imate oseajnost jednog itaoca dnevne tampe, dragi moj prijatelju.
Nije re o ubistvu, ve o operaciji. rtvujui tu enu mi novom svetu
amputiramo jednu od njegovih elija za razmnoavanje, koja e ubrzo
biti zamenjena, u to nemojte sumnjati. A ja hou da prisustvujem
nestnanku ove i dolasku druge na njeno mesto. Eh, vi ste jo suvie
mladi! Konano, ja u lino operisati."
On uzima svoj no i pribliava se glavi zatvorenih oiju. Veoma mu
je teko da se kree. On puzi na trbuhu. Nema vie od jednog metra da
pree da bi stigao do svog cilja. Vie puta mora da zastaje. Trebalo mu
je skoro pet minuta da bi preao tu razdaljinu. Ispravlja se, seda i eka
da mu se disanje smiri. Glava se nalazi tano izmeu njegovih nogu. Uz
veliki napor naginje se napred, uspeva da prebaci svoje ruke iznad
vlastitog pupka, grabi glavu za kosu, privlai je sebi i see joj vrat.
Sen-Menu nije mogao da odvoji pogled od rtvinog lica. Nije video
na njemu nikakav znak patnje. Drhtavi uglovi usta, malo zgrene vee,
ispravili su se i lepo lice dobi izraz srenog mira.
"Kao po loju" ree naunik, uzdahnuvi posle napora. "Nema
kostiju, nema kime, naravno! emu bi ona sluila? Ni krvi,
pogledajte."
Sen-Menu vidi lepo odseen vrat, bez prolivanja bilo kakve tenosti,
bez vena, arterija i grkljana. Nekoliko bledih krajiaka ivaca tu i tamo
probijaju meko ruiasto meso.
"Seenje ovog vrata", ree naunik, "lii na seenje kuvane unke
koju smo jue kod kue naeli i podsea me da nisam nita jeo skoro
ve est asova. Na sreu, Aneta se setila da nam da da ponesemo neto
za jelo."
S uzdahom zadovoljstva on iz svoje torbe vadi hleb i jednu salamu
od guije digerice i prua ih Pjeru.
"Posluite se dragi m oj!"
Sen-Menu daje znak da nee. On ne osea zbilja nikakvu glad. On

ostavlja naunika njegovom obroku i odlazi da ispita unutranjost

obezglavljenog bia, njegovu okolinu i ispod njega.
Kad se vratio, zatekao je naunika kako spava. Debeljko je ispustio
nedirnut svoj premazan komad hleba. Skrtenih ruku preko trbuha
izgledao je jo obliji, uokviren sa svih strana. Otvorena kapuljaa
otkriva njegovo lice kom plava svetlost daje mermemi izgled. Letimini
talasi prelaze njegovim usnama, njegovim trepavicama, njegovim
glatkim elom, talasi sree ili patnje jedva primetni. Izgleda povuen
van sveta, izgubljen u nekom unutranjem neiskazanom posmatranju.
Sen-Menu ga zove, udara ga po ramenu. On se ne mie. Mladi
profesor, uplaen, drma ga, vie, amara obema akama, bez rezultata.
Kad mu je malu otvorenu bocu amonijaka podmetnuo pod nozdrve, to
ga je najzad trglo. Zabezeknuto otvori oi, pogleda Sen-Menua ne
prepoznavi ga i ponovo zaspa. Tek posle etvrt asa napora njegov
prijatelj uspeva da ga potpuno razbudi.
"Lepo sam vam rekao da budete oprezni!" prebaci mu Sen-Menu.
"Vi ste dopustili da vas obuzme kolektivna energija. Kao to se meni
vie puta desilo, vi ste prihvatili dranje bia pored koga ste se nalazili,
i..."
On naglo zastaje, prenosi pogled na nenu glavu ene koja stoji u
profilu na svojoj kosi. Naunik pocrvene.
"Imao sam neobian san", ree Esejon piskavim glasom. "To u vam
kasnije ispriati."
On okree glavu, sili se da se nasmei, trlja ruke.
"Recite mi, bolje, kako je naa operisana", upita on neobinim
tonom mladikog glasa.
"To je udno!" odgovara mladi profesor, raspoloen da promeni
razgovor. "Osea se arobno! Ona i dalje uzima male mujake sa svojih
est hiljada vulvi i nastavlja da raa stanovnitvo! Odsecanje koje ste na
njoj izvrili izgleda da joj smeta isto toliko kao da ste joj istrgli jednu
vlas."
"To me toliko ne udi!" primeti debeljko kome se povratila sva
njegova hladnokrvnost i kome je glas dobio prirodan zvuk. "Jo u nae
vreme, glava je bila deo tela koji je enama bio najmanje potrehan da bi
ivele! Pomozite mi, dakle, da ponovo sednem na moju stolicu.
Vraamo se..."

9.
Aneta je u vrtu brala poslednje rue.
Dan se bliio kraju. Plamen sunca je visio na vrhu drvea, koje je
povetarac razbaruivao jedno za drugim. Jedan par golubova ve je
traio svoju granu za no. Zidarske laste letele su vrlo visoko po nebu
kom je plavetnilo bledelo. Jedan oblak boje mia polako je prema
severu vukao svoj trbuh ruiaste boje. Neka trapava buba posrtala je
po ljunku aleje.
Aneta pogleda u nebo i prigrli kitu cvea, Jedan trn je ubode u rame.
Ona zamuri. Majuni bol inio joj je zadovoljstvo kao neko kiselo
voe. Taj septembarski dan bio je teak i pretopao. Njegova vruina jo
je strujala kroz vene mlade devojke i gonila njeno srce da snano kuca.
Neki strahoviti urlik skameni je od uasa. Ona prepoznade Pjerov
glas. Uini ogroman napor, baci rue, otra prema laboratoriji, u nju
stie istovremeno sa Filomenom, koja je trei brisala ruke o svoju
kecelju.
Aneta gurnu vrata, otvori usta da bi viknula, i srui se. Filomena
gunajui od besa odvue je iz sobe. Sen-Menu se obema rukama
vrsto drao za veliki mramomi sto. Uasna elja za povraanjem pela
mu se do usana. Ledeni znoj mu se slivao niz lice i niz lea.
Pred njim, sa svake strane gvozdene stolice, Esejon je pao preseen
na dva dela, od butina do modanih prljenova, kao nekim dinovskim
udarcem sablje odozdo do gore. Butina na levo, butina na desno,
skliznuo je sa obe strane stolice. Njegova glava u zelenoj kapuljai bila
je obeena o naslon, nedirnuta. Iza debelih naoara oi naunikove,
sasvim otvorene, nisu davale znaka ni iznenaenja ni patnje. Njegov
trbuh se bio ispraznio na pod u smrdljivu lokvu odakle su se izdizali
gasovi.

10.
Kraj Sen-Menuovog izvetaja
Sahranio sam mog dobrog uitelja u podnoju jedne breze u vrtu koji
je poeo da gubi svoje lie. Moj bol je veliki. Dragi Noele Esejone,
veliki ljubitelju radosti i duhovitosti, toliko radoznao za budunost, za
vas eto, ne postoje vie ni budunost ni prolost ni sadanjost.
Pretpostavljam da sad znate kuda izlazi taj tunel koji se zove nae
vreme ivota, iako se dobro seam vaeg poreenja. Za vas elim da to
bude mesto beskrajne jasnoe gde nita ne ostaje skriveno od eljnih
dua kao to je vaa da sve saznaju.
Slukinja Filomena i ja izvrili smo gadan posao ienja
laboratorije. Koliko li je trulei u trbuhu tog velikog oveka! Jeo je
samo delikatna jela. No i najmeka mesa, novo povre, beli hleb,
kasnije su izmet. To je svakako jedan od najudnovatijih boijih efova
to je naem telu stavio u dunost tu delatnost pretvaranja. Da li je
univerzumu zbilja neophodno da neprekidno budemo probijani tokom
ivotinjskih i biljnih otpadaka koji sa uivanjem trule u nama?
Veina ljudi ne ini nita drugo osim to 'zarauje za hleb'. A hleb
zbog kog se ovek znoji, u krajnjoj liniji, zemlja je, ta koja ga
apsorbuje.
Razumem to je novo oveanstvo teilo da se oslobodi tog
robovanja, a ako ne moemo na svemu da zavidimo stanju oveka
godine sto hiljadite, ukidanje te funkcije pretvaranja predstavlja
znaajan napredak.
Ispitivanje ostataka mog dobrog uitelja omoguilo mi je da saznam
kakav je nesrean sluaj izazvao njegovu smrt. Kad se nagao napred da
odsee glavu bia za rasploavanje, av na leima njegovog skafandera
pukao je od vrata do izmeu nogu. Ni on ni ja to nismo primetili. Nisam
ak to video kad sam ga prihvatio da bih mu pomogao da ponovo sedne
na svoju stolicu. Morao sam to videti. Bio sam rasejan. Grie me
savest do kraja mojih dana. Kad je Noel Esejon pritisnuo dugme za
povratak, na njegovom odelu zjapila je pukotina iroka oko dva prsta.
Deo njegovog tela koji se nalazio pred tom pukotinom nije vie bio
podvrgnut uticaju noelita, ostao je u mestu u M-tom veku dok se ostatak
vratio u 1942. godinu. Naunik je stigao u dva dela i mrtav. Deo koji je
ostao u budunosti sastojao se gotovo od cele kime, delova srca,
eluca, utrobe i pupka. Noel Esejon je herojski pao kao rtva nauke.
Nisam eleo da njegova rtva bude uzaludna. Vratio sam se u godinu

sto hiljaditu. Zavrio sam studiju te civilizacije. Njegov rukopis

nastaviu tamo gde ga je smrt otrgla iz njegovih ruku. Uskoro e nai
savremenici saznati za njegovo izuzetno delo i njegovo ime bie
slavljeno onako kako zasluuje.
Moje prvo putovanje posle nesrenog sluaja, dovelo me je na isto
mesto gde se i dogodio. Ispod kupole na svetlosti peuraka, ostaci tela
mog uitelja ostavili su svoje tamne mrlje na rie zlato kose odseene
glave. Njen izraz se nije promenio. Zatvorene oi, usne, najzad smirene,
imale su osmeh potpunog mira. Dok su ostaci Noela Esejona ve davali
znake poodmaklog raspadanja, glava je ostala nedirnuta. U svoju torbu
sakupih naunikove ostatke, dooh do ivice jame za leeve i u nju bacih
svoj teret.
I
tako, onaj zahvaljujui kome budua doba nisu vie nepoznata,
poiva kao to je moda eleo, istovremeno i u budunosti i u
sadanjosti. Neka to bude u miru. A kad doe sudnji dan, delovi
njegovog tela znae da se ponovo nau.
Obezglavljena ena nastavila je da ivi. Vie poseta koje sam joj
kasnije uinio pokazale su mi da se normalno ponaa, dok je njena
sasuena glava dobijala svetaki izgled.
Vratio sam se u dvoranu mozgova i stekao ubeenje da postoji itav
prsten mozgova koji potpuno opkoljava zemljinu kuglu. Kakva je tana
uloga ovih gomila sive materije? Da li one misle za ostatak vrste, kao
to smo najpre verovali? Vie ogleda u koje sam se upustio navode me
da odbacim tu pretpostavku. Te gomile mozgova proizvode novu
energiju, ire je po itavoj zemlji, primaju oseanja i daju nareenja.
Sve je to potpuno automatizovano. Uopte nisu u pitanju misli, ve
refleksi.
Kako se prenosi ta energija? Kako ljudi-mozgovi opte sa ostalima?
To nisam mogao razumeti. Da li e razumeti ovek iz godine hiljadu
osam stote ako je suoen sa beinom telegrafijom?
Ljudi-mozgovi, kao ostali, podleu najviem zakonu a to je zakon
vrste, spojen ubudue sa zakonom grada. On podvrgava oveanstvo
njegovim obavezama kao tea ili svaki drugi fiziki zakon. Njegova
vladavina je oigledna. Zar nije isto toliko strog u XX veku iako je bio
manje oigledan? Kakva duboka razlika postoji izmeu kruenja malih
mujaka oko kraljice, i kadrila koji ljudi naeg doba igraju sa enama
naih savremenika? Mona potreba za razmnoavanjem kree ih kao
lutane. Oni misle da su slobodni, pevaju o ljubavi, o oima i dui
njihove voljene. A zakon vrste vodi ih pomou seksa. Tristan i Romeo
su obini nosioci semena. Oni imaju zadatak da ga stave na tle koje ga

eka i koje je uvek isto, zvalo se ono Izolda ili Julija. Ostalo je
literatura.
Moje putovanje u godinu sto hiljaditu, moja istraivanja oko
ogromnog eninog trbuha, njenih est hiljada identinih vulvi, skrivenih
iza est hiljada oblika opsena, otvorile su mi oi kada je ovekova
sudbina u pitanju. A uz Boju pomo, i one na koju mislim, uskoro u
ponovo imati mo varki.

11.
Aneta se iz svoje nesvesti povratila da bi zapala u delirijum.
Filomena ju je leila ajevima. Ona je u limenim kutijama drala
trideset vrsti trava.
Jednog oktobarskog dana devojka ustade da bi napravila prve
korake. Htela je da doe do velike naslonjae Dagober, blizu prozora,
koja joj je pruala svoje vrste stare naslone za ruke. Pri svakom
njenom koraku pod se ugibao do razliitih dubina, tavanica se ljuljala;
zidovi poee da se okreu, orman se pomeri i zameni prozor, krevet
otra iza ormana. Filomena je prihvati u naruje, posadi je, ispod nogu
joj stavi veliki jastuk, uvi je u ebe od grube vune koje je odisalo na
ovcu.
Aneta se nije usuivala da misli, nije htela da se sea. Vie je volela
da nita ne misli. Posmatrala je vrt obavijen sivom kiom, sitnom,
gotovo mrkom. Jedna mladica divljeg kestena nikla je sasvim pored
prozora. Jesen joj je ostavila jedan list ijih je pet poutelih prstiju visilo
prema zemlji. Sa jednog od njih pokatkad bi pala koja kap, i pela se
nekoliko milimetara prema nebu, koje ju je ponovo optereivalo
nemerljivim teretom sitne kie.
Sen-Menu je stigao kad se dan bliio kraju. Videla ga je na kraju
staze, kad je dolazio. Silazio je kao sivi utopljenik u vee. Aneta oseti
kako joj drhti brada, a suze dodadoe svoju maglu magli kie.
Magla, kia, hladnoa, smrt, gue svet, kre Anetu. Nju je strah, ona
jeca, vie, zove: "Pjere! Pjere." Ako ne doe odmah, a zakasni vie od
jedne sekunde, nee je vie nai, ona e biti mrtva...
Pjer tri, gura vrata, pali osvetljenje. Baca svoj mokar kaput. On je
velik, smei se, lice mu je pozlaeno ivom svetlou. On uzima u
naruje izgubljeno dete, ljuljaje, ljubi joj oi.
Cini su svrene. Pjer je zatvorio prozorske kapke, navukao zavese
protiv noi i protiv vode. Aneta u njegovim rukama jeca da bi olakala
dno svoga srca.

12.
"Bili smo glupi to smo se prepustili tugovanju", rekao je Pjer. "Ono
to je va otac uinio za Filomenu, mi moemo uiniti za njega. Kad se
budete potpuno oporavili ii emo da ga u prolosti ponovo naemo.
Spreiemo ga da poe na to kobno putovanje i izbei emo njegovu
smrt."
Na dan Svih svetih, po povratku sa bogosluenja, Filomena ugleda
svog gospodara Noela Esejona kako sedi sa celom svojom bradom u
naslonjai. Aneta koju je radost preobrazila i nasmejani Sen-Menu
stajali su pored njega.
"Pa, Filomeno", ree debeljko svojim najboljim glasom, "izgledate
iznenaeni... Uistinu nema razloga za to."
"avo! Vi ste davo!" proaputa slukinja.
Na licu su joj se ogledali uas i strah. Ona se prekrsti preko svojih
ravnih grudi i povlaei se izae iz sobe, oiju koje su sevale ispod
sedih obrva.
Sen-Menu poe da se smeje, ali Aneta je prebledela, a izgleda da je i
sam naunik bio pogoen.
Uvee, kad je njen otac legao, Aneta izae u vrt. Pjer ju je ekao
ispod jednog bagrema. etali su kroz vlanu no. Noge su im rasturale
lie. Mesec u svojoj poslednjoj etvrti bledo je osvetljavao oblake.
"Ana-Aneta, moja draga, da vam nije hladno?"
Ona se stite uz njega i odgovori:
"Pored vas nikad mi nee biti hladno..."
Posle tog nita vie nisu govorili i to im je bilo dovoljno.
Filomena se izvue iz svog kreveta, bosonoga proe hodnicima, bez
kucanja ue u bogaljevu sobu i upali svetlo. Esejon, trepui zgranut, sa
velikom mukom se ispravi u svom krevetu:
"ta hoete, Filomena?"
Ona je stajala pred njim, mrava, u koulji. Seda kosa joj je u
spljotenim pramenovima padala oko lica.
"Hou da se vratite odakle ste doli", odgovori ona seljakim
naglaskom.
"Kako?" ree naunik preneraeno.
"I da me povedete sa sobom..."
Esejon slee ramenima.
"Idite lezite, moja jadna Filomena. Vi gubite razum!"
Ona nije htela da ide. Objasnila mu je grubim reima. ovek nema

pravo da krade smrt. Kad se umire, znai tako je Bog hteo. On je

utvrdio as. Sad, sad njih oboje eka pakao. Bog je kaznio njenog
gospodara uasnom smru. Ali to iskuenje moda ga je oslobodilo
njegovih greaka. Ako bi se izvukao, strana ga kazna eka za itavu
venost. Trebalo je vratiti se smrti i povesti sirotu slukinju, koju je
sruio taj ukradeni ivot.
Ona poe da grdi i klee, rasplaka se. Suze su tekle po njenoj staroj
koi. mrktala je. Bila je runa.
Mladi ljudi su se zaudili videi novo Esejonovo raspoloenje.
Izgubio je osmeh, smisao za sve radosti. Postajao je mraan. Poeo je
da mravi. Sen-Menu koji je s njim radio na redigovanju njegove
Studije o ljudskom razvoju, nalazio je da je rasejan, odsutan. Njegov
rad prestao je da ga interesuje, gubio se u dugim minutima sanjarenja
odakle se vraao sa nekom vrstom straha u oima.
Morao je lei u krevet. Njegova koa je plivala oko njega. Lice mu
se izduilo. U roku od nekoliko dana brada mu je izgubila svu slavu,
pretvorila se u tunu sedu boju. Izgledala je kao da je brisala staru
prainu po uglovima.
Filomena je nastavila da ga uznemirava, besna.
"Vi ete opet umreti! Ovog puta vai gadni izumi nee moi nita da
uine za vas. I biete prokleti!"
Zapustila je kuu. Sa kraja hodnika vrebala je priliku da zatekne
bolesnika samog. ulo se kako krguui zubima, ponavlja oena iza
vrata. Dvadeset puta dnevno ulazila je u Esejonovu sobu. Zajaukao je
kad bi je video da dolazi, navlaio pokriva preko glave. No nita nije
smetalo starom kretavom glasu da unosi strah do njegovih uiju. A i
kad bi Filomena otila, njene rei bi ostajale.
Sen-Menu pozva jednog lekara koji je konstatovao ivanu
istroenost i veliki srani zamor, komplikovan uremijom. Naunik je
zahtevao da mu se kae istina.
"Vi neete izdrati ni nedelju dana", mirno mu ree strunjak.
Esejon mu svoj jastuk baci u glavu, besnim pokretom ruke srui na
pod boce koje su bile na njegovom nonom stoiu, izvrea Sen-Menua
koji je pokuavao da ga smiri.
Kad se smirio, on ree da pozovu njegovu ker. Ona sede pored
njegovog kreveta. Pokuavala je da se smeje, a plakala je. On je dugo u
nju gledao, sa ljubavlju, beznadeno.
"Aneta, mala moja, ja u te napustiti", ree. "Nemoj uopte tugovati.
Mi bismo jo mogli da kaiarimo, da ovekoveimo ovih nekoliko

asova koji mi ostaju. Ali ja neu. Bog mi je rekao svoju volju. Ja u je

posluati."
On uzdahnu. Oi su mu bile duboko upale u glavu. Filomena je iza
vrata krgutala.
U noi stie jedan svetenik. On se zatvori sa Esejonom i
Filomenom, saslua dugu ispovest; svetenik dade poslednji oprotaj i
gospodaru i slukinji.
Otiao je u zoru. U predsoblju je naao Sen-Menua zaspalog na
jednom kanabetu. Aneta, sasvim mala, iscrpljena, bila je pribijena uz
njega. On zavrte glavom, die ruku punu blagoslova. Vrata je ostavio
otvorena. Sobaje bila prazna.

13.
Aneta je nala testament na krevetu koji nije ak ni sauvao trag tela
njenog oca. Naunik je u njemu izjavio da e se rado vratiti svojoj prvoj
smrti kako bi pokuao da izbegne pakao. Bila mu je potrebna sva hrabrost,
jer je trebalo da ponovo izdri udes znajui ovog puta ta ga eka. Nadao
se da e bog voditi rauna o njegovom poduhvatu. Svojoj keri i SenMenuu je preporuivao da se nikad, ma u kakvom se poloaju nali, ne
bune protiv provienja.
"...Moda su naa radoznalost, dodao je, pa ak i prvi razlog naih
putovanja bili bogohulni. Hteti promeniti sudbinu ljudi, pokuati potedeti
ih makar i najmanje nesree, zar to ne znai ii protiv boanske volje? Mi
smo ovde da ispatamo. Patnje koje podnosimo mi smo pojedinano ili
zajedniki sve zasluili."
"Pjere, drago moje dete, ostavljam vam brigu da odluite da li treba ili
ne treba nastaviti sa ogledima. Sto se tie mene, to me vie ne zanima. Ja
samo mislim da se pred Bogom pojavim sa dovoljno poniznosti da bi mi
oprostio sve moje smelosti. A ta su hiljada ili dve hiljade vekova kod
oveka oekuje Veni?
Ali ja vas preklinjem da naoj nesrenoj brai ljudima nipoto ne
otkrijete tajnu noelita, koji Aneta zna da proizvodi. Bojim se da bi ga
upotrebili samo zanjihovo muenje.
Bdite nad mojom dragom keri dok ne poraste i ne nae mua.
Za uspomenu na moje prolazno telo, ostavljam vam moju bradu. Nai
ete je u ormanu, briljivo sloenu pored maramica..."
Slukinja je dodala jednu re. Izvinjavala se. Gore, ona e moliti za
svoju malu Anetu. Dala je adresu svoje neake Katarine koja bi je mogla
zameniti u voenju kuanstva.
Aneta je ve toliko patila da ovo novo iskuenje nije moglo da povea
njenu tugu. Pomou pilula, otputovala je nekoliko puta u prolost, dok joj
je otac bio iv. Nalazila ga je rumenog i plavog, i optimistiki
raspoloenog, ne znajui za iskuenja koja ga oekuju.
Umirena znanjem da je negde u proteklim vremenima jo postojao i
zauvek srean, ona proredi svoje posete, malo po malo naviknu se na
pomisao da od njega bude odvojena rastojanjem koje se svakog dana
poveavalo. Znala je da e ga ponovo videti kad bude htela. Ubrzo se
zadovoljila tom izvesnou. Ona vie nije naputala sadanjost. Ona je
mislila na budunost. Ona je volela.

Trei deo: NEOPREZNOST

1.
Godina se bliila kraju. Posle dve strane zime koje su ljudi podneli
sa zebnjom, ulazilo se u treu. Nije urila da se pokae otrom.
Domaice, stojei u redovima, govorile su: "Ako ovako potraje!
Nemamo toliko uglja. Meni ga moj ugljar nije jo ni isporuio. A
stanaru sa treeg doterao je pun podrum. Ima ih koji imaju sve, a drugi
nita..."
Sen-Menu je izgubio obiaj da broji dane i nedelje. Kalendar mu se
inio smenim predmetom. U toku proteklih deset meseci, koliko li je
vekova prolo? Bio je potrebom vraen u stvarnost. Slabo je stojao sa
novcem koji mu je naunik stavio na raspolaganje. Napustio je licej ak
ni ne traei odsustvo. Iz spiska slubenika svakako su ga ve izbrisali.
Od ega e iveti? Od ega e iveti s Anetom kad se sa njom bude
oenio?
Posle prve naunikove smrti on se ponovo vratio u svoju sobu na
bulevaru Sen-ak, koju je u vreme ogleda bio napustio i iveo u jednoj
sobi u vili. Da bi se to pre pomogao davao je nekoliko privatnih asova
koji su slabo donosili. Njegov najtupaviji ak, onaj koji je najbolje
plaao, napustio ga je zbog g. Milea. Ovaj, kome je izlapelost
napredovala svakim danom, nije mogao da se uzdri, im je znao da je
njegov sused kod kue, da doe i zakuca na vrata da bi ga jo jednom
upoznao sa nepravednou vlastite sudbine. Sen-Menu nije odgovarao;
g. Mile je bivao uporan, jo lupao, zvao, sve dok ga Sen-Menu ne bi
grubo zamolio da ga ostavi na miru. etvrt asa kasnije stari arhitekt bi
se vraao.
Sen-Menu naumi da se preseli, ali je uzalud traio neku jevtiniju
sobu. U Parizu je poinjala da vlada ozbiljna stambena kriza. Udruio
se sa ostalim stanarima tog sprata da od stanodavke ge Blane trae da
staru budalu izbaci.
Ga udovica Blane itavog dana boravila je u svom tzv. salonuspavaoj sobi-trpezariji-sobi za rublje, ija su zastakljena vrata gledala
u hodnik. Ona je beskonano krpila arave svojih stanara, peglala,
savijala, prala u susednoj kuhinji; uopte se nije odmarala.
Ona se retko smeila. alila je to ne moe svemu udovoljiti. Po
smrti svog mua morala je da uzme jednu sobaricu. Taj troak joj je
izazivao tugu koja se esto pretvarala u raspoloenje loe po nesrenu
sudoperu, astmatinu i hromu, koju je gonila kao lokomotivu, ili pseskitnice koji su uporno mokrili pod njenim prozorom.
Delegaciju je primila u svojoj obinoj odei u sobnoj haljini slezove

boje koja je obavijala obilnu debljinu i koju je prljavtina krasila bojom

mia, na stranjici, laktovima i obimnim grudima. Ona je odbila da
'izbaci jednog gospodina koji je dobro plaao' i ije je razgovore cenila.
"Ne vidim ta vi nalazite da mu zamerite", zakljuila je ona. "To je
lepo vaspitan ovek. Bilo bi odvratno od mene da mu dam otkaz."
Sen-Menu se morao odrei da daje asove u svojoj sobi. Odlazio je
po kuama. Metro mu je oduzimao mnogo vremena. Hrana u
restoranima bila je uasno skupa tako da je ostajao gladan. Gica
Monan, koja je stanovala u jednoj sobi na treem spratu, ponudi mu
kupone za snabdevanje hlebom kategorije III po ceni od tri stotine
pedeset franaka. Gica Monan radila je u optini. Ona je lane karte
stavljala u svenjeve, a prave prodavala, svojim muterijama. Pjer kupi
kilogram butera od trgovca ugljem. Pet stotina franaka: "To nije
skupo!" ree mu crni ovek. "U Nejiu ga plaaju i do osam stotina!" Za
osamdeset franaka kupio je kod frizera jedan komad sira kamambera, a
kod mlekara par arapa za tri stotine franaka, koje je kod pekarke
zamenio za est stotina grama dimljene govedine.
Na taj nain mogao je neko vreme da se hrani kod svoje kue.
Delikatnost njegove prirode primoravala ga je da odbije gotovo sve
Anetine pozive. Viao ju je sve ree i ree zbog zauzetosti asovima i
gubio nadu da e nai nain da joj prui pristojan ivot. Moda joj je
njen otac ostavio mnogo novaca! Razlog vie da on sam bude u stanju
da joj obezbedi ugodnu budunost.
Onog dana kad je razmenio svoju poslednju novanicu od hiljadu
franaka, pade mu na pamet da ponovo obue skafander koji nije
dodirnuo od smrti svog uitelja, i da se njime poslui da sebi pribavi
novac. Vibrator e mu omoguiti da se uvue u unutranjost elinih
kasa i da im olaka sadrinu. U jednom trenutku pomislio je da pribavi
malo zlata Francuske narodne banke koja se povukla na Martinik.
Meutim, on je dobio vaspitanje potenog oveka, te mu je savest
aputala re: kraa. On nije mogao da se odlui da pree moralnu
prepreku koja prosenom stadu potenih ljudi uskrauje izobilje.
Uinilo mu se da bi bio manje kriv ako bi radio van sadanjosti. Nije
bilo korisno otii u budunost i pokupiti novanice koje jo nisu u
opticaju, ali prolost je izgledala prepuna novca. Prolost nije nita
drugo do senke i uspomene. Ukrasti jednu senku, ogoliti uspomenu, zar
je to zbilja kraa?
Posle razmiljanja od tri dana, pritisnut potrebama, on sebi odgovori:
"Ne" i pripremi svoj prvi pokuaj. Anetu je upoznao sa svojim
namerama. Gledala ga je dok je govorio. Treperila je od zvuka

njegovog glasa. Gotovo da nije obraala panju na smisao njegovih

rei. Sve to on bude uinio bie dobro.
Za cilj svog putovanja izabrao je godinu 1890. Ta epoha mu je
izgledala okupana u svetlosti zlata i odzvanjala je od zveckanja zlatnika.
U trenutku polaska na pamet mu padoe gomile novca, nabijene
torbe, pune kase. Meutim, kao posledica loginih usklaivanja ideja,
on se zatee po svom dolasku sedei na kolenima lepe Suzane, kokote,
koja je pola kod modiskinje u otvorenom etvoropregu, u dutvu
barona Boa Delorm, svog ljubavnika.
Lepa Suzana, kad se ovaj avo pojavio, uasno kriknu i onesvesti se.
Baron stade na noge drhtei. Ali njegova staraka kolena popustie. On
se ponovo srui na svoje sedite i poe da muca. Njegove vetake
vilice su kljocale. Dvojica slugu obueni u crveno koji su stajali iza
kola, digoe ruke uvis i padoe preturivi se. Koija se okrete, otvori
velika usta, oinu konje, zatim ih zaustavi, skoi na zemlju i pobee.
Konji mirno prepreie ulicu, a ulica Fobur Sent Onore se zakri za tren
oka.
Sen-Menu je radoznalo posmatrao lepu besvesnu enu obuenu u
dugu suknju od bledoplavog baruna, koja joj se pela do dojki; i u bluzu
od belog tila sa nacigovanim rukavima i visokom kragnom. Jedan vor
plia kraljevsko plave boje krasio joj je trbuh. Traka od istog plia ila
je ispod njene brade i drala je eir, polueir, polukapu: od bledo
plavog kovrastog tila, ispod kojeg su virile hiljade plavokosih kovrda.
Glave nagnute na rame, ona otvori etvrtinu oka i vrlo brzo zamuri.
Imala je sasvim mala usta i prast nos, i vrstu bradu trgovca.
Sen-Menuu se uini privlana; nasmei se i stavi sebi u zadatak da je
oslobodi njene torbice, dijamantske narukvice i nekog sitnog prstenja.
Baron pokua da povrati svoju hrabrost. Sen-Menu ga odgurnu natrag
da sedne. Sa glave barona spade cilindar povlaei vlasulju za sobom.
Nasred temena imao je ruiastu kvrgu.
Na prozorima, uplaene ene naginjale su se toliko da su im steznici
pucali, prstom pokazivale na lopova i zvale upomo. itava radionica
Rozandra, uvenog modnog krojaa, vritala je na prozorima. Glavnoj
radnici ili spade puna. Kosa joj se prosu do meusprata. Konji
zaustavljenih kola kopali su kopitama u mestu, potkovice su odjekivale,
bievi pucali, koijai psovali, peaci se gomilali. Dva trbuasta andara
polako su pristizala. Jedan konjiki porunik plavih brkova, lep kao
duga, skoi na papuicu. U trenutku kad je digao ruku na zloinca on
nestade. itava ulica poe da vie. U roku od jednog minuta napravi se
dvadeset razliitih opisa bandita, njegovog dolaska i odlaska.

Modiskinja ga Liren, sa dvema okruglim kutijama u rukama, Gaston,

mali poslastiar, potpuno beo, sa pljosnatom korpom na glavi, dadilja
Adelaida koja je etala blizance u tranim kolicima, sva nakinurena i
sa ruiastim ipkama, Ferdinand, ulini fotograf, pritisnut teinom
svog aparata i tronoca, svojim ploama i brkovima, sa etiri stotine
dvadeset sedam drugih lica pourie svojim muterijama svojoj rodbini,
svojim prijateljima i poznanicima da bi im preneli udnu novost.
Galantni oficir poloi ostatke barona na trotoar, povrati lepoticu i
odvede je. andarmi su stigli kad je ve sve bilo svreno. Dva policajca
s okruglim eirima, runi kao foke, utovarie Odetu, jednu prostitutku
sa punom ije je prisustvo u ovoj buroaskoj etvrti bio pravi skandal.
Sen-Menu poe ulicom Rojal i skrenu bulevarima. Prizor na ulici ga
je zabavljao. Punake ene hodale su sitnim koracima i smeile se.
Njihova otra ramena, njihov tanak struk, njihovi eirii nahereni na
uzdignutim kosama, inili su od njih vesele, ivahne pojave. Poneke su
da bi bre hodale, pridizale svoje suknje otkrivajui listove. Gospoa sa
spljotenim eirima i uzanim pantalonama okretali su se za tim
prizorima i sukali brkove.
Peaci su hodali i sredinom ulice i trotoarom. Jedva da su se
uznemiravali zbog fijakera koji su se malo urili. Koijai su neslane
komplimente upuivali enama, a mukarcima srdane psovke.
Gospodska kola, izglancana kao nametaj, lako su se kretala iza parova
prikladnih konja, sa irokim stranjicama kao u ena.
Na kaldrmi dimila se balega.
"Eto srenih ljudi", ree u sebi putnik. "Ja sam suvie daleko u
budunost iao da traim sreu koja je bila iza mene..."
Na nekoliko trenutaka zaboravi na interese svoje ekspedicije, te poe
da istrauje prestonicu. Ubrzo je promenio svoje miljenje. U
graanskim etvrtima nije naiao na sreu, ve povrnost, bezvrednost
koje su mukarce sputali na nivo ena. Oni su se bavili modom,
konjima, pozoritem i govorili unapred smiljene duhovite rei. Vene
drame preljube uzburkivale su stanove preoptereene nametajem i
zamraene sa vie slojeva dvostrukih zavesa.
U radnikim etvrtima vladala je velika beda. Industrija koja se
raala poela je da lomi runi rad. Prolazei kroz jednu mranu odaju,
Sen-Menu zastade. Krkljanje mu je ispunjavalo ui. On se priblii
krevetu i na jednom pocepanom dueku ugleda oveka i enu koji su
otvorenih usta pili smrt. etvoro upola gole dece slabo se tiskalo na
jednom sloju krpa slepljenih od troke i prostrtih na podu. Mangal sa
uarenim drvenim ugljem crveneo se u uglu sobe, sipajui u taman

vazduh bezmiri san otrov koji je prekrivao zidove sporim kovitima.

Mati, unezverena, leei na ivici rasklimatanog kreveta, gledala je
kako smrt sve vie i vie pritiska njenu decu. U njenim ogromnim
zastraujuim oima ogledala se ruiasta svetlost grejalice. Iz njene
pocepane koulje virilo je jedno rame, gotovo sama kost. Njena zelena
kosa u otrim viticama klizila je niz ivicu dueka. Njena nemona ruka
visila je van kreveta. Mrava ruka je vrhovima prstiju dodirivala glavu
najmlaeg, najvoljenijeg deteta. Ono je prestalo da die. Njegove sive
ruice leale su du oputenog mirnog tela. Najstarija devojica, pored
zida, borila se sa svojim disanjem, cepala svoje rite, otkrivajui svoje
grlo uvelo od gladi. Pored nje je plakao jedan veliki deak. Ona ga uze
u naruje, zatim ga ispusti. Poela je da nalazi odmor.
Otac, ispruen na leima, spokojan, lak poput mrtve ptice, gledao je
u otpalu tavanicu, prljav vazduh, glad, svakodnevni uas. To je najzad
bilo svreno, svreno...
Sen-Menu umalo da poe za svojim prvim refleksom: otvoriti prozor
i vrata, pustiti ist vazduh da ue, baciti mangal napolje, spasti ove
nesrenike.
Meutim, prozor je gledao u dno nekog zelenkastog dvorita, a vrata
u mraan hodnik.
On se polako okrete u smrtonosnoj pari, iznad oputenih tela, uze
veliki zalet i pope se pravo prema plavom nebu, kroz oronule spratove,
hromi nametaj, svae s mirisom vina i prazne tanjire. On nije imao
prava da ove nesrenike odvoji od njihovog spasa.
"Uostalom, sve je to samo uspomena", govorio je sebi. "Ti ljudi su
mrtvi ve pedeset godina..."
On se srese i obea sebi da nee vie dopustiti da ga uzbude prizori
koji su, konano, samo retrospektive, te odlui da odmah otpone da se
bavi ozbiljnijim poslom.
Okupa se u azuru, opra se od zadaha bede, kroz koju je proao i
zaroni u jednu ulicu u blizini Berze. Ue u jednu veliku banku. elavi
blagajnik je slagao u kasi kese sa zlatnicima. Sen-Menu proe kroz
reetke, saeka da blagajnika pozovu na alter, zaustavi vibrator, i
prebaci kese iz kase u svoje torbe.
Blagajnik odjednom spazi kako njegov klijent zinu, razrogai oi,
zabezeknu se kao dete koje prvi put vidi crnce ili irafu. A taj ovek je
gledao neto to se dogaa u kasi, iza njega! On se okrete i sa strahom
prepoznade da postaje stvarnost jedna od dve more koje su proganjale
njegove noi ve trideset godina. Prvi od njegovih snova gnjurao ga je u
tu jezivu stvar: greku. Nije prestajao da se vara. Pri svakoj isplati

davao je deset zlatnika previe. On je to znao, a nastavljao je da grei.

On ponovo izbroja svoje gomile. Izbroji deset, a znao je da ih je bilo
jedanaest. I krv njegove kase, njegova lina krv odlazila je tako kap po
kap, u ruke raskalanih klijenata, veselih vampira koji su velikom
brzinom prolazili ispred njegove reetke.
Druga njegova moru prikazivala mu je jednog avolskog lopova koji
prkosi bravama i nadzoru i pljaka njegovu kasu pred njegovim nosem.
Bio je oduzet i nije mogao da ga sprei da uzme lepe nabubrele kese.
Znoj mu se slivao niz elo. Stenjao je. Plakao je. Lopov se smeio,
grickao zlatnike kao pilule, i odlazio sa trbuhom kao u ene u drugom
stanju.
Oba sna zavravala su se na isti nain, direktor je blagajniku-krivcu
odbijao polovinu od njegove plate od ezdeset dva franka i pedeset do
kraja njegove karijere i predao ga sudu, poto ga je prethodno izbacio iz
slube.
Samo jedna takva mora mogla je da, svojim kontradiktornim
razmerama povea iznemoglost njegovog srca. Budio se usred noi,
najpre drhtei, zatim obuzet radou shvatao da je to bio samo dim. Ovo
nono buenje koristio je da bi otiao do nonog suda. Njegova ena sa
'viklerima' okretala se i gunala: "Opet si pojeoprevie supe."
Ubedila ga je nemogunost prisustva tog oveka u kasi. Ree u sebi:
"Ja ponovo sanjam." Ali poto ga ta tvrdnja nije probudila, saznade da
ne spava i poe da drhti. Ve su drugi brkati inovnici stajali oko reetki
i uzvikivali. Dvadesetoro klijenata je svoje brade gnjeilo o alter.
Blagajnik se uveri: "Ne znam kako je uao", ree u sebi, "ali nee moi
da izade." On progovori, dreknu: "uvajte vrata! Drim ga!"
On otvori jednu ladicu, i u pravcu obijaa uperi revolver sa
burencetom, hrabro prie, stite mu levu ruku a drugom rukom mu
priljubi revolver na grudi.
"Predajte se!" viknu.
Njegova ruka se zatvori na prazno, a nokti mu se zabie u dlan.
Lopov je nestao.
"Ah!" olakano uzdahnu blagajnik, "to je zbilja bio samo san." Ali
izgled njegove prazne kase ponovo ga ispuni uasom. On je opipa.
Oseti da je hladna, vrsta. stvarna. Plate celog njegovog ivota nee biti
dovoljne da nadoknade to to je nestalo. On prisloni revolver uz svoju
slepoonicu. itao je u romanima kako obeaeni bankari prosviraju
sebi glavu. Njegov revolver bio je veliki a njegova glava mala. Metal je
probio bez tekoa i zabio se u tavanicu, nakon to je presekla cev za
plin koji poe da iti.

Sen-Menu iste veeri ode u Operu. Davao se Faust kao sveana

predstava u korist nekog misionarskog reda koji je otkupljivao male
Kineze.
ika Faust pita uzalud prirodu i tvorca, pred potpunom
ravnodunou gledalaca. Ljudi su izali da bi se pokazali. Tu su
najlepa ramena Pariza. Ljudi lornjonima gledaju u neka smela
dekoltea. Rune naoare uperene su ne prema pozornici ve prema
loama ili prvim redovima partera.
Tresak u orkestru. Faust najzad priziva Mefista. Senzacija! Novost!
Smelost! Na pozornici se istovremeno pojavljuju dva avola, jedan
crven na levoj strani i jedan zelen na desnoj. Dvorana pljeska. Reditelj,
izmeu dva podupiraa, velikim pokretima ruku i neujnim reima grdi
uljeza. Dirigent, za trenutak-dva zbunjen, povezuje ponovo muziku.
Zeleni avo nestaje kao to je i doao. Bravo! Vrlo dobro! arobno!
Potez je vrlo dobro uspeo. Prisutni gledaoci nikad sebi nisu dali truda
da razumeju. Ne zna se ta on znai. Meutim, toliko se i ne trai. Sutra
e u svojim novinama proitati samo ono to moraju znati...
Kad se larma stiala, Faust ponovo poinje svoj dijalog sa pravim
Mefistom koji se zove Bernar i pati od reumatizma zglobova.
Snaan krik poremeti njihovu izmenu utivosti. Zeleni avo se
iznenada pojavio kao neki plamen, u prednjem delu gde su loe ispred
same pozornice i u kom se nalazila velika vojvotkinja od Berendola. To
je starija osoba dosta dobro ouvana za sedamdeset godina
inteligentnog razvrata. Njena stara koa trljala se o brojne koe, tanane i
dlakave, prineva, kubikaa, snanih vojnih lica, namirisanih kardinala,
ravo opranih umetnika i malih obana koji su odisali na sir. avo je
nedostajao u njenoj zbirci. Ona zadrhta kad je videla kako prema njoj
prua zelene ruke. Meutim, on samo hoe njenu dijamantsku ogrlicu.
Ona pokuava da ga ogrebe - njene ruke ulaze u prazno...
Svi gledaoci su na nogama. Deset oficira u uniformama uurbali su
se oko velike vojvotkinje koja ih vrea na berendelskom jeziku. Mefisto
se koristi nepanjom publike da bi protrljao svoja kolena. agor jaa u
dvorani. Zeleni fantom ponovo se pojavio u loi vina Fartoni.
Pronalaza uvenog oporavljujueg napitka nikad ne ide bez nekoliko
uzoraka svog uvenog eliksira, koji su probali svi uveni dvorovi
Evrope. Drhtei vadi iz svog depa jednu pljosnatu bocu i prua je
privienju koje mu je lomi o elu. On pada na svoje sedite, dozvoljava
da mu oduzme dijamantsku dugmad sa prsluka i manetni i vidi svog
napadaa kako grabi ogrlicu od pet redi bisera koji su bili izloeni oko

predebelog vrata njegove ene. Hrabri ljudi probijaju vrata loe. Lopov
skae u dvoranu. Gledaoci se sklanjaju urliui, ali on nestaje usred
svoje putanje, iezava negde izmeu balkona i naslona jedne fotelje.
Strava ini pokor meu prisutnima. Cetrdeset ena pada u nesvest.
Druge cie, jure prema izlaznim vratima, guraju se, grebu. Mukarci
guraju jae od njih, gaze preko ena koje su pale, otkidaju pune,
cepaju haljine i kidaju ukrase sa haljina, hvataju se za pertle steznika.
Kroz vrata zakrena panikom nekoliko pojedinaca uspeva da se
izvue; posrui silaze niz veliko stepenite, ruku ispruenih kao slepi i
odlaze, klatei se, gube se u noi u kojoj treperi zelen, tuan plamiak
plinskih lampi.

2.
Posle nekoliko slinih ekspedicija Sen-Menu je imao gusarsko
blago: tri kofera nakita, zlatnika i kaiica. Budunost je bila
obezbeena.
Jednog popodneva, po povratku s novog putovanja nije vie znao
gde da stavi svoj plen. Odlui da je to bilo dovoljno, te da se ubudue
nita vie ne suprotstavlja njegovom braku. Ode da luta Parizom. Blagi
mesec mart irio je toplinu i blagu svetlost. Du kejeva drvee je
prualo ipku svog granja, zametnutog pupoljcima, prema nebu bledom
kao oko neke mlade devojke sanjalice... Debeljukasti vrapci jedva da
su se pomicali na bat koraka koji su im se pribliavali. Mirna voda
nosila je jednu deregliju. Iza Pontodubla, Bogorodiina crkva nalegla
svom teinom svoje lepote u neku izmaglicu, ukaza se Sen-Menuu
tano onakvom kakvom ju je video pre pedeset tri godine i dva asa.
Kameni pejza, jedva neto tamniji, ocrtavao se na nebu iste nenosti.
Ako se dekor nimalo nije promenio, nasuprot njemu, ljudi su
doiveli bolne promene. Oni su na blagom vazduhu ovog pretprolea
etali svoja brina lica, pogrbljena lea, mutne oi.
Trebalo je da Sen-Menu upozna osmeh gomile iz 1890. godine da bi
primetio grimasu ljudi iz 1943. godine i seti se zgrenih crta gomile iz
automobilskih godina.
Oko njega ene su hitale, jedva jedna drugu gledale, trale za svojim
brigama.
Pjer zamuri i seti se grandioznih prizora iz vremena koje je istraio.
Pomisli da bi bilo zabavno da tamo odvede Anetu na svadbeno
putovanje. A ako joj se bude dopalo, ko bi ih spreio da se tu nastane
zauvek? Ako je mladom profesoru izgledalo teko da se brine o srei
ostalih ljudi, bar je mislio da ima dosta materijala da sagradi svoju.
Nehotice je prelistavao po sanduku jednog prodavca antikvarnih
knjiga. Jedan naslov ga zainteresova: Tajna Zelenog avola. On prelista
knjigu sa poutelim koricama. Samo to je proitao dve strane, dade
trgovcu sto sua i pouri da sedne u najbliu kafanu da bi nastavio sa
itanjem. To je bila pria ba o njegovim pojavljivanjima godine 1890.
koju je ispriao jedan savremenik. Na jednom crteu bio je prikazan
triput vei no u prirodi sa naoarima velikim kao farovi automobila
kako davi veliku vojvotkinju od Berendola.
"ilo!" viknu kafedika na svog deka koji je puzio ispod stolova,
"ako gaice opet pocepa, dau te Zelenom avolu!"
Sen-Menu proveo je sedam popodneva u Narodnoj biblioteci. Naao

je najmanje est stotina dela koja govore o Zelenom avolu. Novinari,

naunici, lekari, kriminolozi, pokuavali su da osvetle tajnu tih
pojavljivanja i tih kraa. Jedni su pominjali crnu magiju, drugi govorili
o organizovanoj bandi. Slobodni zidari, jezuiti, Crna ruka - svi su bili
upleteni. Mladi profesor shvati da je Zeleni avo naveo ljude da o
njemu mnogo vie govore no o zveri iz evodana Oko 1766. godine u
okolini evodana pojavila se neka neobina velika zver; prim. prev. ili o
Mandrenu uveni ef bandita iz 1724. godine; prim. prev. ili o Kartuu
uveni veti bandit koji je iveo 1693-1713 godine; prim. prev. koji je u
narodnoj tradiciji sebi obezbedio vee mesto na Krokmiten. Bie iz
mate, zlo, kojim se plae nestana deca; prim. prev. Sva nekanjena
ubistva iz godine 1890. bila su stavljena njemu na raun, kao i nekoliko
nestanaka i otmica dece. On je bio taj koji je poslao kofer Gofeu Peva
pariskih ansona iz sredine XIX veka; prim. prev., taj koji je snabdevao enu
iz Pinja koja je postila, tvrdei da nije jela est godina, taj koji je
probuio balon brae aptal u trenutku kad su oni postigli visinu od
etiri hiljade tri stotine metara, on je inspirisao prvomajske
manifestacije, i zamalo nije predsednika Sadi-Karnoa bacio preko
ograde kad je ovaj posetio eskadru u Tulonu, on je upropastio berbu
jabuka u Normandiji i izazvao kie koje su poplavile sedam okruga na
Jugu.
Neki rojalistiki pisac tvrdio je da je odea Zelenog avola skrivala
jednu visoku linost Republike. Tako je objanjavao objanjavao
injenicu da je ovaj prolazio nekanjeno. Pariski mitropolit je iao da uz
veliku sveanost oisti od neastivog jedan manastir ije su kaluerice
svake noi pod svojim krevetima viale ruiastog avola sa crvenom
glavom. Jedna naivka iz Francuske komedije tvrdila je da je on nju
silovao, te je tri nedelje itava Francuska ekala bilten kojim bi bila
upoznata sa posledicama te noi. Vreme proe. Nema sumnje! Zeleni
avo ju je oplodio! Njegova supruga se onesvestila igrajui Misea i
ispovraala u ruke jednog scenskog radnika. Dola su tri ginekologa da
je pregledaju. To je bila menopauza.
Ali Sen-Menu se doslovno zagrcnuo kad je video svojeruno
potpisan lanak u Reviji za matematiku pod naslovom 'O geometrijskoj
progresiji u kolektivnoj halucinaciji i ugled: sluaj Zelenog avola.' To
je bilo u broju od novembra 1938. godine. Seao se da je u tom broju
objavio studiju o broju tri. Vratio se kui i pregledao svoju zbirku.
Naao je Zelenog avola. 'Broj tri' je nestao. On proita lanak o
kolektivnoj halucinaciji i utvrdi da je vrlo dobro sainjen. On pokua da
se seti ta je pisao o broju tri. To je u njegovom seanju bilo vrlo

neodreeno. Naprotiv, poeo je da se sea da je redigovao studiju o

halucinaciji...
Prodrma se, zagnjuri lice u hladnu vodu, pokua da izdvoji stare
uspomene od novih. Meutim, stare su iezle.
Odlui da ode do Anete. Njen osmeh, toplina njenih ruku, povratie
mu mir. Ona je bila prirodna i jednostavna kao cvee. Pored nje nita
mu nije izgledalo sloeno i teko. Zbrkane pojave nestajale su. Ostajalo
je samo ono to je bitno.
Pruila mu je iroko rairene ruke i rekla mu: "ekala sam vas."
ekala ga je svakog asa svog ivota, bez nestrpljenja. Sebi je
govorila: "Ja sam njegova verenica. On e doi." Sedela bi pored
prozora i gledala drvee iza kojeg je on negde vrlo daleko iveo.
On sede do njenih nogu. Njegove duge savijene noge isturale su
kolena na levo i desno. On uza u svoje suve ake Anetine nene ake,
poljubi njihovih deset prstiju jedan za drugim, sastavi ih i njima protrlja
svoje elo. Njegova Adamova jabuica pela se i silazila niz vrat. On
uzdahnu, stavi svoju glavu na kolena mlade devojke. ta je to hteo da
razume? Bio je srean.
Taj zakljuak se nametnu Sen-Menuu: njegove intervencije u
prolosti izmenile su vreme koje je razdvajalo tu prolost od sadanjosti.
Zeleni avo od pre nekoliko nedelja stvoren njegovim putovanjima u
proli vek, dobio je pedeset godina u uspomenama ovog sveta.
Mladog profesora je uzbudilo ovo otkrie. Odlui da napravi nov
ogled, podvrgavajui se samo strogim zakonima naunog istraivanja.
U Narodnoj biblioteci je, stranu po stranu, fotografisao jedno delo
kanonika amajua. To je bio poteno uraen posao. Autor je nabrojao
sve pojave Zelenog avola, za koje je naao najmanje etiri osobe za
svedoke i svakoj je posvetio jedno poglavlje. Sen-Menu je od svake
stranice snimio dva primerka i obeleio ih peatom Narodne biblioteke.
Po jedan primerak zadrao je kod svoje kue. Iz svoje kue je izaao da
bi drugi primerak zatvorio u kasu od noelita u Esejonovoj vili, ali na
trotoaru se sudari sa g. Mileom.
Arhitekt ga uhvati za ruku.
"Oh! Gospodine Sen-Menu!" ree on, "koliko sam srean to sam
vas sreo!"
Suzio je. Njegov vrat se vrteo u otrcanoj prljavoj kragni. Sa retke
brade su mu opadale dlaice na sako.
"Gospodine Sen-Menu, izvinite to u vas zamoliti za ovu uslugu.
Mi smo danas u osmom danu meseca, a ja vie nemam nijedan kupon

za hleb. Da li biste mogli da mi pozajmite sto ili dve stotine grama?

Shvatite, sve je toliko skupo! Ja gotovo nita dmgo sem hleba ne jedem
i nikad mi nije dovoljno."
Palcem obrisa oi, mrkao je.
"Biti sveden na to da ovek trai milostinju! Ne nalazite li da je to
alosno? Sta li bi rekli moji roditelji da su jo na ovom svetu? Pomislite
samo, gospodine Sen-Menu, oni su se venali u crkvi Sv. Madlene!"
Sen-Menu izae iz svog sna i pogleda u arhitektu. Bio je mnogo
omraveo; ostario za dvadeset godina. Njegovo odelo se lelujalo oko
njega. Saalivi se, ali u urbi, on mu pmi polovinu svog kupona za
hleb i ode. Samo to je bio okrenuo lea a g. Mile ue u kafanicu i
dade gazdi plod svog prosjaenja. Overnjanac je kupovao od njega te
kupone plaajui ih predratnom mastikom posluenom u kafenoj
oljici...

3.
Svakako je upravo nesvesno seanje na taj susret utvrdilo pravac
novog Sen-Menuovog putovanja na koje on poe istog dana. Hteo je da
opljaka jednog draguljara iz ulice Mira i da vidi da li bi se taj nov
poduhvat naao zabeleen u knjizi kanonika amajua, a i na
fotografijama te knjige. Kad je poao mislio je na draguljara, iju je
radnju zapazio u toku ranijih istraivanja. Ali on nesvesno ode u
dvoranu za venanje optine II arondismana. Tu je stigao kad je
predsednik optine u fraku i sa crnom hradom, postavljao nevesti
uobiajeno pitanje: "Gospoice Aneliko Marten-Maren pristajete li da
za mua uzmete g. Anselma Milea?"
Mlada devojka, vrlo uzbuena die glavu ispod svog vela da bi
odgovorila: "Da!" Meutim, kroz mreu tila ona umesto crnog
predsednika optine ugleda Zelenog avola. Ostade otvorenih usta,
skamenjena. Pojava ree vereniku: "To ste, dakle, vi, dragi gospodine
Mile? Ja sam dobro poznavao vaeg sina!"
Sen-Menu je nalazio da je verenica malo mrava, ali u svom bledilu
uzbudljiva. Ne oklevajui, on se izgubi kroz zidove.
Zlatarnica na koju je bacio oko pripadala je g. Gastonu Ruleu,
jednom od najuvenijih strunjaka na svetu za drago kamenje. Stojei
iza svoje tezge draguljar je pregledao jedan po jedan od pet divnih
dijamanata koje mu je nudio jedan trgovac iz Pretorije. G. Gaston Rule
bliio se svojoj ezdesetoj godini. Njegova retka kosa slepljena s jedne i
sa druge strane razdeljka i njegovi usukani brkovi bili su malo
neprirodno crni. On uzdahnu od zadovoljstva. Ovaj dijamant od
osamnaest karata bio je divan. Skide lupu sa oka i spusti dragulj.
"Uzeu vam sve", ree on Junoafrikancu.
Ba u tom trenutku u blizini ova dva oveka vazduh se uskovitla.
Jedna ogromna zelena aka se uvue izmeu njih dvojice, izvede na
tezgi polukruni pokret i sklopi se oko dijamanata.
"Zeleni avo", zamuca g. Rule.
G. Viljem Dablington stigao je iz Londona. O tom avolu nikad
nita nije uo. U pridolici je video samo obijaa najnie vrste. Kao
trgovaki putnik dragocenostima nikad nije bio bez oruja. U svojoj
mladosti bio je doker u Kapu i od tad je bio pristalica grubosti, i stekao
prezir prema vatrenom oruju. Iz unutranjeg depa svog kaputa izvue
ogroman otvoren no i zabi ga u Sen-Menuov trbuh. Ovaj skoi unazad,
ime je izbegao trenutnu smrt. Ali vrh noa raspara skafander odozdo
do gore u duini od deset centimetara, i malo mu zakai trbuh u visini

pupka.
On preblede od straha. To je bila katastrofa. Nije mogao da upotrebi
ni vibrator niti dugme za povratak zbog opasnosti da doivi istu sudbinu
kao njegov nesreni uitelj.
On pojuri prema vratima u nadi da e nai neko pusto mesto na kom
bi imao vremena da pristupi opravci. Afrikanac potra za njim viui na
svim jezicima sveta:
"Drite lopova!"
Pojava Zelenog avola na aveniji Opera, kog je gonio neki rii
besomunik koji je lajao kao doga, izazva senzaciju. Koijai oinue
svoje konje, ene zadigoe suknje do kolena da bi mogle bre beati.
Svi kuii mufova poee da kevu. Najhrabriji mukarci pridruie se
goniocu. Peevi kaputa leprali su se na vetru. eiri su se kotrljali po
kaldrmi. Sen-Menu je trao prema Operi uzalud traei neko pusto
mesto. Uzbunjeni glasinama, trgovci, kuni nastojnici sa okruglim
crvenim kapama, sa metlom u ruci hitali su na svoje kapije. Sen-Menu
uasnuto otkri ljudsko gomilanje velikog grada. Nije primeivao
nijedan kvadratni metar mogune samoe.
Poinje da gubi dah. Deca i psi pridruili su se ljudima. Iza njega
hajka se poveavala. itava avenija je urlala: "To je Zeleni avo!...
Zeleni avo!... Zeleni avo!..." Jedan crni fijaker u koji je bio upregnut
konj boje vatre stajao je pored trotoara. Sen-Menu skoi na papuicu i
viknu "Ua!" koijau koji sa druge strane sedita pade onesveen od
straha; zgrabi bi i jakim udarcima izvue konja iz njegove dremljivosti.
ivotinja pojuri galopom. Fijaker polete uz tresak gvourije i drveta
koje je kripalo. Dvoje, petoro, desetoro kola poletee da ga gone. SenMenu je znao da vozi auto ali ne da tera konje. ivotinja, kako joj pade
na pamet, skrenu na uglu trga Opere i polete prema Madleni. U ulici
Rojal bilo je pedeset gonilaca. Uz uragansku buku poletee karuce,
koije, razna kola, zatvoreni fijakeri; kabrioleti, taljige; utrkivali su se
zakainjui jedan drugog, sudarajui se, penjui se na trotoare, gnjeei
kante za smee, upajui gasne fenjere, drobei izloge, gazei malu
decu.
Jedna kola modela viktorija cela uoe u jednu poslastiarnicu. Konj
kome je bio proseen trbuh poseja svoju iznutricu na kolae.
Na repu te povorke dolazila su velika kola sa klupama natovarena
svadbom punom vina. Mlada, veoma rumena, mlatarala je svojim
buketom i izmeu dva tucanja vikala: "Na smrt!"
Sen-Menuova kola na jednom toku zaokrenue i uletee u ulicu
Rivoli. Gomila gonilaca jedan trenutak se vrtela na trgu Konkord.

Afrikanac jaui na jednoj ragi koja je vukla dve otrgnute rude, prvi
ponovo poe da ga goni, na elu jednog vihora kopita koja su
galopirala, dimljivih sapi, tokova koji su odskakivali, sanduka koji su
lupali, potkovica koje su odjekivale, drveta koje je pucalo, pucnjeva
bieva, krikova mrnje i agonije. Iza poslednjih kola prazan drum bio je
posejan sa hiljadu otpadaka, ukruenih konja, nogu dignutih uvis, i
opruenih ena koje su pokazivale ipke svojih donjih sukanja.
Sen-Menuov konj htede da skrene ka trgu Piramida. Onako u zaletu,
on se sudari sa stubom jednog svoda. Tokovi fijakera se otkotrljae
svaki na svoju stranu. G. Viljem Dablington nae svog lopova
onesveenog usred otpadaka. Prva briga mu je bila da pretrese torbe.
Nae svoje dijamante i ode. Ta stvar ga nije vie interesovala.
Strah probudi Sen-Menua bre no to bi to uinila najbolja nega.
Naao se na leitu jedne elije. Da bi mu sigumije navukli ludaku
koulju, skinuli su mu skafander.

4.
Kad je polazio u druga vremena Pjer je otprilike utvrdivao trajanje
svog odsustvovanja. Aneta je odlazila u laboratoriju pre trenutka
njegovog povratka. Ona je bolje od njega poznavala princip i
funkcionisanje aparata. Ali to znanje, umesto da joj isui razum,
naprotiv, inilo ga je pristupanim svemu to je udesno. Kad se pred
njom izenada pojavljivao njen verenik, ona je svaki put oseala blaenu
iznenaenost.
Moda je jo vie no u trenutku njegovog povratka, uivala u
trenucima koji su mu prethodili. Sama u praznoj odaji, stojei tano
ispred mesta na koje e se vratiti, ruku stegnutih da bi ih spreila da
drhte od uzbuenja, gledala je u prazan prostor, oslukivala tiinu,
pokuavala da uhvati udaljeni um putnika koji se pribliavao kroz
godine. ula je samo podrhtavanje i potmulu uzburkanost svog
sopstvenog ivota. I odjednom, bio bi tu pojavivi se naglo iz praznine,
toliko visok i mrav, usukan, povijen, ceo obuen u zeleno. Skidao je
svoje kameleonske oi, smeio se i pruao joj ruke. Ona mu se
predavala, utonuvi u sreu.
Toga dana ekala je uzalud. Posle jednog asa, upalih oiju, zgrena
od nestrpljenja, verovala je ve u najgore nesree. ekala je celo vee i
celu no. Katarina nije mogla da je otrgne od njenog bdenja. Katarina,
Filomenina neaka, da bi izvrila poslednju elju svoje tetke, napustila
je svoju normandijsku farmu i svog zaljubljenika. Ona je dobro
razumevala tugu svoje gospodarice.
To je bila jedna vrsta plavua od dvadeset pet godina, sa bluzom
punom dojki i plavih okruglih oiju. S obzirom na to da je pored toga
to je obavljala sve kune poslove i bavila se ivinom, jedno za drugim
na desnoj ruci iznela jedanaestoro male brae i sestara, ostala je nagnuta
ulevo i hodala malo postrance. No je provela sa Anetom. Zaspala je i
hrkala je sedei u jednoj naslonjai. Aneta je hodala tamo-amo od
zebnje, grizla pesnice, drmusala slukinju da bi od nje traila da sa njom
oslukuje...
U zoru zapala je u krizu beznadenosti. Nije htela da napusti
laboratoriju. Katarina je morala da joj namesti poljski krevet u jednom
uglu. Naterala ju je da popije aj od maka. Pa ipak, iako je popila taj
aj, ona je jedva uspela da odrema dva asa.
Kad se probudila, jedna pomisao je oivi. Ona skoi sa kreveta,
potra do gvozdenog ormana u kom se nalazio pocepani skafander
njenog oca. Radila je makazama i iglom, smanjila ga na svoju veliinu,

potopila ga u sve rastvor noelita i nije saekala ak da bude potpuno

suv da bi ga obukla. Poto je neki udes ili neka nesrea spreavala Pjera
da se vrati do nje, ona e otii da mu se pridrui. Ona torbe napuni
orujem, namimicama, lekovima, gumiranim trakama od neolitske
tkanine.
Bila mu je potrebna pomo: "Dolazim, ljubavi moja! Ne boj se vie,
neka te nita ne boli, ja sam tu, stiem!" vikala mu je ona kroz vreme.
Ona pouri sa poslednjim pripremama, zakopa pojas, poljubi Katarinu
koja je drhtala i u trenutku usklaivanja dugmadi, poe da plae. Znala
je da je Pjer otiao u godinu 1890. Ali, nije joj rekao mesec, niti dan,
niti as. Sem neke neverovatne sluajnosti ona ga nikad ne bi mogla
nai.

5.
Agenti javnog reda nali su u depovima Zelenog avola udne
predmete. Najpre vojniku knjiicu koja tvrdi da je roen 1910. godine i
da je ratovao protiv Nemake 1939. godine! Jedno pismo koje je imalo
marku Francuske drave, sa slikom nekog nepoznatog starca. Listove
hartije u boji, podeljene na male numerisane etvorougle i na kojima su
bile odtampane rei Hleb, Krompir, Meso i ovaj udan naslov: Razno.
Na kraju, novine koje su nosile datum 11. jula 1943! One su se sastojale
od samo jednog lista gotovo celog posveenog dogaajima rata koji je
Nemaka objavila Rusiji. Jedna fotografija, reprodukovana usavrenim
postupkom, predstavljala je dva udovina orua, vrstu pokretrnih
elinih bastiona, naikanih topovima, koji su polazili u napad.
Istrani sudija g. Vinj uzdrhta gledajui u tu sliku. "Narod, pomisli u
sebi, koji bi imao tuce takvih maina, bio bi gospodar sveta!" On okrete
list. Jedna druga fotografija prikazivala je dva oveka u jednom leteem
aparatu irokih krila. Pored nje jedan lanak od etiri reda javljao da e
Pariani dobiti jednu funtu repe u zamenu za karticu DZ. "Pari-soar",
upita se g. Vinj. "udan naslov. Zanimljiv je ovaj postupak ilustrovanja.
Reklo bi se fotografije. Milioni mrtvih... bombardovanje gradova...
dvadeset pet brodova potopljeno u Ledenom okeanu... Japanci pred
vratima Australije... vlada u Viiju... litar vina nedeljno. Sigurno neki
ludak. Moda genije, ali lud. ovek u bunilu."
Pre no to e doneti odluku o njegovom zatvaranju, hteo je jo
jednom da ga saslua. Vie iz radoznalosti no zbog potrebe. On je ve
imao svoje ubeenje. G. Vinj, poteni inovnik, bliio se pedesetoj
godini. Bio je temperamentan ovek koji pati od kostobolje,
vornovatog ela, imao je otuno plavu kosu, na slepoonicama
proreenu i rano opalu i sjajne zube ispod tankih brkova. On posadi
Sen-Menua izmeu etiri uvara i poe sa uzimanjem generalija.
Pjera je utukla glupost njegove avanture. Bio je zarobljenik prolosti,
vezan senkama! etvorica grubijana koji su pazili na njega s izrazima
na licu kao tvrdoglavi psi, odavno vie nisu bili drugo do seanje i
trule! A on, naunik suptilnog tela, naao se glupo zaustavljen na svom
putovanju od strane tih zakasnelih fantoma. Oseao je kako ga pristika
sav teret njihovog neznanja, njihove neverice, itave neverovatnosti
svog poloaja. Ako bi rekao istinu, niko ne bi poverovao njegovoj prii.
Ako bi izmiljao lai, samo bi svoj sluaj oteao pred tom zastarelom
pravdom.
Jedva da je uo prva sudijina pitanja, te izjavi da e odgovarati u

prisustvu dva lana Akademije nauka.

"Moj sluaj nema veze sa pravdom", ree, "ve sa fizikom i
hemijom. Uostalom, moja dokumenta su na vaem stolu. Dobro vidite
da nisam va savremenik. Pola veka nas odvaja..."
"Sigurno, sigurnoL." ree sudija blago. "Mi to znamo! Ne nervirajte
se. Da li biste mi mogli rei kakva vas je nastrana pomisao za vae
pljake naterala da se preobuete, naterala da obuete ovo ovde zeleno
odelo?"
Uzbuen, Sen-Menu je gledao kako sudija ustaje, vadi iz zidnog
ormana jedan paket i otvara ga. Prepoznao je, onako kako ih je g. Vinj
na svom stolu reao, kombinezon, rukavice, izme, torbice, slualicu,
naoare zaudo itave, tirolski ranac i najzad pojas i aparat koji izgleda
da nije pretrpeo nikakvo oteenje.
U srcu mladog profesora iznenada se rodi luda nada. Kad je
odgovarao njegove vezane ruke drhtale su na kolenima:
"Ja... ja bih to mogao da vam objasnim samo neposrednim
prikazivanjem. Radi toga, trebalo bi da mi dozvolite da ga obuem na
nekoliko minuta."
G. Vinj zavrte glavom.
"Je li? Da li biste nam izveli jednu od vaih numera? Znajte, ja ne
verujem ni u jednu re o vaim navodnim nestancima. To su prie
razdraene gomile. Meutim, ja vas smatram za vrlo vetog zlikovca i
neu da vam pruim priliku da nam prikaete vau obdarenost. Najpre,
objasnite. Zatim u videti da li je prikazivanje potrebno."
"Pa dobro... evo!"ree Sen-Menu.
On proguta pljuvaku i dade objanjenje koje mu je prvo palo na
pamet.
"To je odea otporna na metke."
"A! Zbilja!" nasmeja se g. Vinj, "otporna na metke. I na udarce
noem, je li?"
"To jest, ovaj..." zastenja Sen-Menu zbunjeno.
"To jest, pokuavate da me laete", dreknu g. Vinj, udarivi
pesnicom o sto. "Ja od vas traim istinu. Ne prie. I ta znai ovaj
aparat i ta dugmad, i ove polugice? Moda ete mi rei da je to
vodenica za kafu? Uostalom, videu sam..."
On prui svoju desnu ruku prema aparatu. Sen-Menu ustade
povikavi:
"Ne! Ne! Ne dirajte..."
U isto vreme sva etiri uvara jurnue na njega. On ponovo pade na
svoju stolicu, spljoten. Neka dlakava masa mu je zatvarala usta.

Razrogaenih oiju on ugleda sudijin kaiprst kako za trenutak pree

svojim utim noktom preko troje dugmadi, kako zastade, izabra i naglo
pritisnu dugme u sredini.
"Oh!" ree g. Vinj.
"Oh!" rekoe etiri uvara.
Sen-Menu pade u nesvest.
Na stolu nije ostalo nita od odee Zelenog avola.

6.
Aneta je zavrila ve etvrti dan svog nepominog bdenja. Jedva da je
jela. Zatvorena u laboratoriji ona je gledala u nevidljivost. Pokuavala je da
uje uzburkanost tiine, da vidi dah vazduha, da u praznini odaje ugleda
prozimi obris svog voljenog. Govorila je sebi da je on moda tu, odvojen
od nje najmanjim trajanjem vremena, hiljaditim delom sekunde, koji se
tee prelazi no zidine tvrave. Katkad je ustajala sa stolice i drhtavim
rukama traila privienje.
Katkad ju je umor savlaivao. Zaspala bi na nekoliko minuta, i budila
se trzajui se, ubeena da je njena prolazna slabost uinila da propusti
priliku da nae ili da spase Pjera. Gria savesti se pridruivala njenoj
strepnji.
Tek to je ponovo dopustila da zapadne u jednu rupu sna, neki lak um
je probudi. Zamagljena pogleda ona primeti na podu izmeu dva gola
mermema stola, ba na mestu na kom je trabalo da se Pjer ponovo pojavi,
neki taman paket. Ona mu umo prie. Prepoznala je skafander i njegove
pribore. Ona ih pritisnu na svoje srce plaui i pozva:
"Katarina! Katarina! Doi ve jednom!"
"Vidi li... vidi li...", ree ona slukinji koja je odmah dotrala.
Jecajui, ona joj svojim rukama prui zelenu odeu. One obazrivo
otvorie zaveljaj delova odee i rairie ih na mermeru, a kad je Aneta
ugledala poderotinu na trbuhu, ruke joj se zgrie.
"Pobogu! Pa evo krvi!" ree Katarina pokazavi na jednu mrlju.
Aneta jauknu, pomilova iseenu tkaninu rukama na koje su kapale suze.
"Moj mali Pjere, moj mili, moj mali, gde si? Tebi nije dobro, reci moj
mali Pjere, ljubavi moja?..."
Odjednom se ispravi, ozarena.
"Boe!" ree, "kako se nisam odmah nisam toga setila?"
Ona uze aparat koji se vratio sa skafanderom. Sama injenica to se
vratio dokazivala je da funkcionie. A poloaj preica na lenjiriu govorio
joj je sasvim tano u kom se trenutku u vremenu nalazio Sen-Menu.
Teret smrti die se sa njenih grudi. Sad e ona moi da mu se pridrui, i
spasie ga. Ona zalepi traku tkanine na mestu poderotine kombinezona,
napuni torbe sa svim to je smatrala potrebnim za svoj poduhvat, navue
svoj skafander a drugi stavi u torbu, podesi svoj aparat prema SenMenuovom aparatu.
Za manje od deset minuta bila je spremna za polazak.

7.
G. Vinj je verovao u ono to vidi. Bio je i te kako primoran da veruje
u udo. Trudio se da izvue objanjenje od svog zatvorenika, koga su
bili osvestili snani amari uvara.
Meutim, Sen-Menu nije vie obraao panju na ono to ga
okruuje. Nestala je njegova jedina nada da se jednog dana vrati u svoj
vek. Sad mu je postalo malo vano ta e raditi sa njim.
Sudija je ustao od svog pisaeg stola. etao se uzdu i popreko
ispred svog zatvorenika. Bio je crven od zbunjenosti. Istovremeno je
oseao stid zbog svog neznanja pred ovim natprirodnim fenomenom i
jedio se to ne moe da ga porekne. Naglo je zastajao, naginjao se nad
svojim zatvorenikom, i postavljao mu pitanja iju glupost nije mogao, u
sebi, da porekne. Zbog tog je jo vie crveneo.
Sen-Menu mu nije nita odgovarao, nije ga ak ni gledao.
Beznadenost ga je skrhala. Ovaj vek koji mu se uinio toliko pun drai
kad se u njemu etao pre no to e se vratiti u svoj, sad mu je izgledao
toliko stran, toliko divalj, toliko nazadan, kao i peinsko doba. I jo
toliko smean sa svim tim brkovima i bradama koje su liile na etke za
skupljanje mrva.
Brutalna epoha od koje je sad bio zauvek odvojen bila je jedina
dostojna da bude doivljena od ljudi zrelog duha. To je bila ozbiljna
epoha. U njoj ovek nije gubio vreme. U njoj se ovek nije zabavljao.
A zatim ona je imala Anetu... Sen-Menu odjednom utonu u tugu.
Suze su mu tekle niz obraze. G. Vinj nabra vee.
Pjer vie nikad, nikad nee videti svoju nenu verenicu. On zamuri,
zamisli njenu kosu sveu kao izvor, istotu njenog pogleda, koji je
odisao poverenjem i predavanjem same sebe. Srce mu se proiri, ispuni
mu cele grudi. On jauknu:
"Ani, Aneta moja malaL."
"Mali Pjere, mili moj, tu sam", najednom odgovori ona. Sen-Menu
skoi na noge. "Oh!" dreknue etiri uvara.
"Oh!" dreknu g. Vinj. "Sauesnik! Hvatajte ga!"
"Ne ostavljam te vie", ree Aneta neno.
etiri uvara jurnue. Njihovi nokti se zabie u njihove dlanove,
njihove pognute lobanje sudarie se jedne o druge...
'Marica' koja je dovezla Zelenog avola iz Palate pravde u zatvor,
dovela je takoe jednu prozirnu devojku koja ni trenutka nije
nameravala da gleda prizor za nju nov, ovog demodiranog Pariza, jer
nita, u prolosti ni sadanjosti niti budunosti sveta, nije joj se inilo

toliko lepo koliko lice njenog voljenog.

Jedan as kasnije ona svom snagom svoje ljubavi onesvesti uvara,
koga su zatvorili u zatvoreniku eliju zbog bezbednosti, i sa SenMenuom odleti kroz zidove prostora i vremena.
"Pourite ve jednom, doite da jedete!" zau se Katarinin glas. "Zar
ne znate da je policijski as veeras u osam asova?"
Policijski as! Sen-Menu poe da se smeje. Ta re mu se inila
arobnom. Eh! To je bio stvarno izraz iz 1943. godine, te veeri je hteo
da jede crni hleb i odbi buter uz svoje rezance. Ah, ta dobra vremena, ta
lepa ogranienja!
On svoju malu Anetu stite na grudi tako da je gotovo polomi. Zakle
se da se vie nee dovesti u poloaj kao to je ovaj koji bi mogao
dovesti do toga da je vie ne vidi. Zatim ode prema metrou, nasmei se
angrizalima koji su mu pritiskali trbuh, u osam manje dva minuta stie
do svoje kue sav u znoju. Kad je bio u sobi vrati mu se seanje na
njegovu pojavu u optini II arondismana. Eto, rei u tom dobrom
Mileu da mu je mati kao nevesta bila vrlo lepa! On zakuca na vrata
svog suseda.
"Uite!" viknu neki enski glas.
On iznenaeno gurnu krilo. Ugleda neraspremljen krevet, sto prepun
prljavog rublja i krpa na kom je spavao jedan maor uvijen u klube.
Posmatrala ga je jedna starica poutele kose, sedei na niskoj stolici.
Noge su joj bile u lavoru.
"Oh, izvinite!" ree on, "pogreio sam vrata!"
"Ne mari, gospodine Sen-Menu! Ja se izvinjavam to vas ovako
primam! Ali znate, to je zbog mojih uljeva koji me uvee strano bole!
Sav zamor mi pada na noge."
Mladi profesor zatvori vrata. Imala su broj 22. Nije se prevario. G.
Mile je svakako promenio sobu dok je on bio odsutan, sem ako se ga
Blane nije odluila da mu da otkaz. On sie niz stepenice pevuei i
provue glavu kroz mali prozori njene sobe.
"Dobro vee, gospoo Blane! Nadam se da ste dobro! Je li opet ono
pranje rublja?"
"Eh, moj dobri gospodine, nije zabavno prati arave dvadeset
samaca - svinja i to s ovim nikakvim sapunom u prahu. Oni to zovu
sapunom! Ja to nazivam svinjarijom!"
"Vi ste u pravu, ali..."
"Nema ali! I svi stanari to iskoriavaju da prljaju vie no ikad.
ovek bi rekao da oni usrdno skupljaju troku celog dana, da bi mogli

da je izbriu uvee o moje arave! Ima ih takvih koji briu nos o njih!
Na kraju, poskidau vam arave! Uvek moete kupiti vreu od uglja za
spavanje!"
"Priznajem da to nije zabavno", sloi se Sen-Menu. "No, recite mi
to ste uradili sa g. Mileom iz broja 22?"
"Kakav g. Mile?"
"Gospodin Mile, zaboga! U vaoj kui ima samo jedan. Arhitekt,
stari ludak... "
"Stari ludak? Ah, mislim da ste to vi" ree ga Blane sleui
ramenima. "Nisam sumnjala da e vam se jednog dana to dogoditi, sa
svim tim vaim brojkama. Ovde nikad nije bio neki g. Mile. U broju 22
je ve est godina gospoica Briita. To dobro znate. Odavno ste njen
sused! A ova, meu nama reeno, trebalo bi da se rei da me oslobodi te
svoje make. Mokri gde stigne, iri zarazu. A pitam vas, kad se nema
ime hraniti ljude, da li je vreme za dranje ivotinja..."
Sen-Menu, sanjarei, ponovo se pope u svoju sobu. Otvarajui vrata
broja 22 imao je utisak da se nalazi pred nekim novim dekorom i
zaudio se da uje da ga neko nepoznat oslovljava sa 'Gospodine SenMenu'. Otkud to da je nije prepoznao! To je bila Briita, krojaka
radnica. Samo je nju poznavao! Uvek ju je viao u broju 22, to je tek
bila istina.
A onda g. Mile?
Kakav g. Mile?
On stavi svoje elo u ruke, pokua da meu svojim zgrenim prstima
zadri prizore koji su izmicali. On ponovo vide sebe na trotoaru kako
deli svoje kupone za hleb. On izvue lisnicu. Njegovi kuponi za hleb
bili su na broju, malo izgrebani. Dok ih je drao u ruci, uopte se nije
seao zato je osetio potrebu da ih pregleda. On zavrte glavom i dva ili
triput ree: "Mile! Mile!..." To prezime nije ga ni na ta podsetilo.
"Svakako, moja poslednja avantura mi je poremetila mozak!"
proaputa.
On sede za sto, odgurnu hartije i knjige koje su ga zatrpavale, i stavi
sebi u zadatak da ispita fotografije iz knjige kanonika amajua, koje je
prve veere izvadio iz kofera od noelita.
U njoj je naao dva nova poglavlja. Prvo je govorilo o 'napadu na
draguljarsku radnju' o 'hrabrom dranju vrednog Ostrvljanina', o
'dramatinom gonjenju ulicama Pariza', o 'hapenju bandita', i o
njegovom bekstvu 'zahvaljujui mranim sauesnicima', o skandalu, o
istranoj komisiji, o optubi uvara, o stareini uvara, o prefektu
policije, o istranom sudiji, o samoubistvu ovog poslednjeg, o ostavci

uvara peata, o ministarskoj krizi...

Drugo poglavlje, krae, opisivalo je pojavu Zelenog avola u optini
II arondismana, i tvrdilo da je ga Marten-Maren, verenica, bila toliko
uplaena da se teko razbolela. Ni tog dana ni kasnije venanje nije
moglo biti proslavljeno, jer je nesrenica, koja izgleda da je bila malo
umno poremeena, zapadala u krizu uasa svaki put kad bi ponovo
ugledala svog biveg budueg mua. Ona ga je poistoveivala sa
Zelenim avolom i ubudue brkala branu pripadnost sa pripadnou
demonu.
Kanonik je dodao nekoliko pobliih komentara i dve reenice
sauea za devojku i njenog verenika g. Milea.
Mile!
Kao munja blesnue seanja u Sen-Menuovom mozgu. Ponovo je
video malog bradatog arhitektu...
On naglo ustade. Njegova stolica pade. Shvatio je!...
"Naravno! On vie ne postoji, on nikad nije postojao, jer se njegovi
roditelji nisu venali!"
Ponovo sede drhtei od uzbuenja zbog tog neverovatnog dogaaja.
On na brzu ruku na listu bele hartije nacrta priblian portret nestalog i
pribelei sve ega se o njemu seao.
Povremeno se oslanjao na kanonikovu priu da bi u njoj naao nov
polet. Ipak je morao da zastane. Nije vie znao da li se seao ili je
izmiljao.
Napisao je 'planinska kuica'. To je bio najivlji prizor koji mu je
ostao u pamenju. On se savreno seao nacifrane kue. Ona mora biti
da je nestala, kao njen tvorac. Pitao se kakvo li je drugo zdanje moglo
izrasti na njenom mestu. Die se, ode do prozora, iznenaeno uvide da
je neobina zgrada i dalje bila tu. Na plavom nebu iaranom zvezdama,
video je crne obrise njenih tornjia i njen krov na dve vode. To nije bilo
logino. Rei se da sutra ispita to poblie.
Proveo je nemirnu no, budio se vie puta, opipavao poznate
predmete, budilnik, sobne papue, da bi se uverio da se zbilja vratio,
itav, u svoje normalno vreme.
Kad je otvorio prozor, njegove oi jo zamagljene od sna ispunie se
likom make sa mozaika i celom smenom menaerijom, sa druge
strane metroa; dimnjacima Mileove kue. On se na brzu ruku spremi,
pree preko bulevara i sa zaprepaenjem proita ove uklesane rei:
Aleksandar artje, arhitekta.
Tako je ista zgrada, da bi bila sagraena, nala drugog arhitektu!
Mladi profesor, pognute glave, s rukama na leima, laganim koracima

ode do stanice metroa Glasijer. Zastajkivao je da bi bolje razmislio,

ponovo polazio, govorio sam sa sobom.
Da li je za hod sveta bilo potrebno da ta uasna zgrada postoji ba na
tom mestu? Na mali sunani sistem je nevidljiv, u beskraju. Naa
zemlja je jedna od najmajunijih planeta. Pariz na Zemlji? Jedva
vidljiva bradavica. Koliko bi bilo vano za svemir ako bi u Parizu bila
jedna zgrada vie ili manje?
Ipak, ovek koji je morao da je sagradi ba izmeu ovih gomila uglja
i skladita za nametaj i ukrasi na tako upadljivo smean nain, taj
ovek nije roen, a drugi se pojavio da bi izvrio sasvim isti zadatak.
Onda, da Luj XIII nije imao dece, njegov naslednik bi ipak bio
Kralj-Sunce? I da je u mladim godinama Ajfel podlegao sranom udaru
ili arlahu Pariz bi ipak imao svoju kulu Tartampion?
Sen-Menu shvati da su dogaaji, promenjeni njegovim meanjem u
toku poslednjeg veka, bili iskljuivo na ljudskom planu, da se nita nije
promenio na liku sveta, niti uticalo na tok istorije.
Oseti da je njegov ponos oveka ponien. Zar su zbilja on i njegova
ljudska braa samo zrnca uglja u ognjitu kotla? Njihovi ivoti gore.
Svaka dua svako srce pojaava zajedniki plamen. A turbina se okree
kao to treba da se okree...
Moda ja sudbina svake jedinke podlona promenama, ali sudbina
oveanstva ostajala bi neumoljiva. Masa ljudi ne bi mogla da izbegne
katastrofe koje je ekaju na smenama vekova.
Onda bi Esejonova namera da radi za sreu svih bila potpuno
uzaludna. Dobrotom, strpljenjem i ljubavlju svakako ja mogue izvui
jednog oveka, enu, iz movara dosade i patnje u kojima svi tapkamo.
Meutim, nita, niko ne moe spreiti mnotvo da besomuno juri
prema svojoj sudbini. Noelit je nitavan pronalazak, sem ako ne treba
da odigra ulogu u raanju buduih nesrea oveanstva.
Ali zato ono mora da proe kroz toliko ratova, toliko revolucija, da
se utapa u okean mrnje, bola i krvi?
To su bila pitanja koja je sebi postavljao Sen-Menu dok ga je metro
vozio prema vili Rasin. A boje ime odjekivalo je u njemu uz bronzanu
jeku.

8.
"Venajmo se!" predloi mu Aneta. "Zato jo da ekamo? Toliko
sam se bojala da u te izgubiti..." Stajala je podboena i svojim
zlatastim rukama drala se za rukave Pjerovog kaputa, u visini njegovih
miia na rukama. Digla je glavu prema njemu, a on se divio istoti
njenih oiju.
Da bi se gledali, ljudi diu samo svoje trepavice. Izmeu njih ostaju
zatvorena vrata od vrstog stakla. Nesraunata bia kad gledaju u one
koje vole, otvaraju ta vrata svojih oiju. A tad je njihov pogled put bez
lai, do njihove tople due. Aneta je gledala u Pjera svojim golim
oima. A Pjera je to uzrujavalo. Nije razumeo kako je mogao da
inspirie takvu ljubav. Njega je gotovo plaio takav jednostavan i toliko
potpun dar koji je itao u bistroj vodi tih oiju. On nije bio siguran da je
zbilja dovoljno snaan, dovoljno vrst da bi zasluio slino poverenje.
On je voleo Anetu, ali njegovo oseanje inilo mu se odmereno u
poreenju sa onim iji je predmet on bio. Moda bi vie voleo
uzdraniju ljubav.
Tad bi zaronio u te otvorene oi, ushiivao se njihovim plamenom,
nadimao svoje mrave grudi, i u toku nekoliko sekundi primoravao
svoje srce da skladno otkucava. Ali to nije dugo trajalo. Postajao je opet
ono to jeste. Zbog toga je oseao stid. Jer, on je u svojim oseanjima
bio poten isto koliko i u svom rasuivanju. Njegovo stanje nije
odgovaralo devojinom stanju i izgledalo mu je pogreno, kao neka
jednaina ija se dva lana sa svake strane znaka jednako ne
podudaraju.
Aneta se nije uputala ni u kakva poreenja. Ona nije zamiljala da u
ljubavi mogu postojati razliiti intenziteti i kvaliteti. Ona je volela
Pjera. Pjer je voleo nju. To joj se inilo jednostavno.
Traila je od njega da se ponovo useli u vilu. Nije se brinula za
obzire. Pjer je bio vie graanskog shvatanja. Meutim, on ugui svoje
skrupule i useli se u sobu u kojoj je stanovao za Esejonova ivota.
Preselio se bez iije pomoi. Suvie se bojao zbog svog blaga. Imao je
najvee tekoe oko utovarivanja svoja tri kofera na runa kolica. On
nabaca svoje knjige na pod kolica, preko svega prebaci neto odee,
gurnu; zastenja i krenu. Ga Blane iroko ga pozdravi mahanjem metle
i rukavom obrisa oi. Za uspomenu dao joj je biserne minue u obliku
suza, i iglu za eir od lapis-lazulija.
Drke su drhtale, skakutale u slabakim Sen-Menuovim rukama.
Dvadeset puta samo to nije poklekno i umalo ga ne zgazi jedini

autobus koji se jo kretao Parizom. Ogromna maina sa svojim

izduvnim irom zaustavi se na korak od njega uz kripu konica.
"Zgazie ga!" uasnu se neko.
"Gle pijandure!" viknu ofer.
Pjer, toliko mrav, nije imao hrabrosti da se nasmei kad je uo kako
je ocenjen. On obrisa elo, ponovo krenu i najzad stie iscrpljen.
Meutim, otkad se doselio kod Anete, nije izgledao potpuno srean.
Devojka ga je katkad zaticala kako sedi za stolom, glave poduprte
rukama, a lice mu je bilo zgreno zbog neke misli koja ga je opsedala.
Kad ga je oslovljavala dogaalo se da joj ne odgovori. Ona je tad dizala
glavu i videla ga zabrinutog ela kako prati neki san svojim izgubljenim
oima. Ona bi neno prelazila akom kroz polje njegovog pogleda. On
bi se osvestio, crveneo i izvinjavao.
U toku dve nedelje jo vie je oslabio i jo se vie pogrbio. Na
nosnoj kosti koa mu se zatezala.
Aneta, uznemirena, htela je da sazna razlog, njegove zabrinutosti.
On smeei se odgovori da mu nije nita i nastavi da sanjari u kui i u
vrtu.
Dvaput ga je iznenadila kako u laboratoriji pretura po gvozdenim
plakarima. No ona je kod sebe uvala klju od onog u kom su bili
skafanderi. Ona vie nije htela da vidi kako joj njena srea izmie.
Ona utvrdi datum venanja i pouri sa formalnostima. Pjer se prenuo
i kao da je ponovo naao svoju sreu. Aneta je postajala ruiasta
svakog jutra od pomisli da je jedan dan manje odvaja od trenutka kad e
postati njegova ena. Ona se vie zadravala oko svoje toalete. Ona je
htela da jo vie omeka svoju kou. Ogledala se i nalazila da je lepa.
Milovala je svoje grudi i bedra, prskala u smeh, srena zbog dara koji e
mu uruiti; slala je poljupce kroz zid, vodom iz kade prskala unaokolo.
Kad se pribliio dan venanja, Pjer se smrai. Verovao je da e srea
to e imati najzad Anetu potpuno za se, oterati sve njegove besmislene
misli. Meutim, one su gospodarile u njegovoj glavi. Nedeljama je
premetao jedan svet toliko stranih misli gradio projekat toliko
neverovatan da su u poreenju s njim radosti srca i ula izgledale
nitavne, nevane.
Nedelju dana pre utvrenog datuma, nije vie izdrao i odlui se da
govori.
Bilo je to uvee, u vrtu. Blagu zimu je smenjivalo rano prolee.
Izmeu providnog lia nebo je bilo ruiasto. Aneta je sedela u velikoj
tranoj naslonjai, a Pjer na travi, do njenih nogu. Iz daljine se ula
gradska buka, brujanje nekog usamljenog teretnjaka po kaldrmi,

okovanih tokova nekog fijakera. U granju se neka ptica vrpoljila, a

neka druga zadovoljno cvrkutala u snu i iz zadovoljstva.
Pjer nasloni glavu na Anetina kolena, a Aneta zavue ake u Pjerovu
kosu.
"Pjere, moj Pjere", ree ona tiho, "srena sam..."
On se ne pomae. Nije odmah odgovorio. I on je bio srean. Kakva
li e ga ludost jo odvesti daleko od ovog mira? Gotovo nevoljno,
progovorio je.
"Ani-Aneta", ree on vrlo tiho, neno kao svitanje, "vi znate koliko
vas volim. Vi ste ceo moj ivot. Vi ste za mene cvee sveta, sva svetlost
i sve plavetnilo neba, i pesme i svea trava koja nie i jutarnja rosa.
Ljubavi moja, dan koji se pribliava i koji e mi vas dati, svu predanu, u
mom zagrijaju, unapred me greje sunevom radou. Kad pomislim na
nean trenutak kad ete mi pripasti, moje srce postaje uareno, a moja
krv zlato u vatri. Hteo bih da ve ivim u tom divnom asu koji e
ukloniti sve to nas jo razdvaja i od nas uiniti jedno jedino bie
zauvek.
Pa ipak..."
Aneta, glave naslonjene na naslon naslonjae, murei, oseala je
kako joj se telo topi, uspavljuje sva svoja ula u nenosti rei ljubavi.
Njena kosa rairena preko trske poela je da se mea sa noi...
Dve poslednje rei je probudie kao tu. Ona se ispravi.
"Pa ipak'?" upita ona ledenim glasom.
Sen-Menu prikupi svu svoju hrabrost.
"Pa ipak, mila moja, oseam da nikad neu biti potpuno srean ako u
svojim mislima ostavim bez odgovora izvesno pitanje koje me mui. Vi
znate kakav smo zadatak sebi postavili va otac i ja. Va otac ga je
napustio. Njegovo fiziko stanje, invazija njegovog tela masnim
tkivima, guenje njegovog srca, trovanje njegove krvi nesumnjivo su
bili bitni inioci njegovih obeshrabrenja. to se mene tie, ja sam hteo
da nastavim, da jo pokuam da posle dueg odmora i razmiljanja, u
hodu vekova pronaem uzroke velikih ljudskih nesrea..."
Stajao je. Aneta ga je jedva videla u noi koja je postala gua.
Glava mu se gubila u liu najniih grana. On potmulim glasom nastavi:
"Vi biste mi pomogli vaom ljubavlju i vaim znanjem. Meutim,
jedno od mojih nedavnih opaanja tragino postavlja pitanje sudbine
ljudi. Ako su zakljuci koje mi je ono nadahnulo tani, treba se odrei
svake akcije, i priljubiti se bojoj ruci, preporuujui se njegovoj
blagonaklonosti."
Aneta se najei. Nona vlaga probijala je njenu odeu i stavljala

hladne ruke na njenu kou. Ona svoju dugu kosu vrati na vrat i grudi.
Srce joj je bilo crno kao no. Znala je sad da e Pjer ponovo otii...
"Treba", ree glas koji je dolazio iz lia, "treba da proverim ovo
opaanje. Moram uiniti poslednji pokuaj. Ako bude dao rezultate koje
pretpostavljam da e dati, onda u se vratiti i ostati pored vas zauvek,
spaliu skafander, neu vie misliti na sreu drugih, ve samo na vau,
ljubavi moja."
Sad se i Aneta die i stade uz Pjerove grudi. ula je kako maina
njegovog srca kuca snanim udarcima i potmulo grmi odjek njegovog
glasa.
"Treba da mi date klju od gvozdenog plakara. Treba da mi
pomognete da se spremim za svoju poslednju ekspediciju. Ja se ne
mogu odupreti obavezama moje misli. Pomozite mi da izvrim svoju
dunost, a udesan dan koji se pribliava tad e biti za nas nagrada,
vrhunac, srea bistra kao dijamant."
Aneta uzdahnu.
"Pjere, pomoi u vam..."
Ve sutradan ujutro dadoe se na posao.
Da bi izbegao udes slian onom koji ga umalo nije odvojio od Anete,
Sen-Menu je hteo da jedan preko drugog nosi tri skafandera. Dve ene
su provele etiri noi u njihovom krojenju i ivenju. Pjer umoi u noelit
sve svoje donje rublje: koulje, gae, arape. On nije hteo svojoj
verenici rei u emu se sastojao njegov zadatak. Bojao se da bi ga
nagovarala, da bi traila da odloi svoje putovanje. U petak uvee sve je
bilo spremno.
Kad je dolo vreme za polazak Aneta je svom vereniku pomogla da
se opremi. Grizla je usne da ne bi briznula u pla.
Pjer obuhvati rukama malo uzrujano lice.
"Mila moja", ree on neno, "ne treba biti tuan niti se bojati.
Vratiu se pre sutranjeg jutra do deset asova. I nita ne rizikujem. Vi
znate da sam preduzeo sve predostronosti."
"Da", ree Aneta klimnuvi glavom.
Nije se usuivala da otvori usta iz straha da e njena tuga prasnuti.
Vie je bila tuna no zabrinuta. Tuno je videti da uoi tog velikog dana
on moe misliti na neto drugo no na nju. Tuno je itati u njegovim
oima takvo ushienje, koje za uzrok uopte nije imalo ljubav. Tuna je
bila to je od nje krio neku tajnu...
On proveri sadraj svojih torbi, prui devojci list hartije i nestade
poljubivi je u usta.

Htela je da proita njegovu poruku, ali kad je pustila pogled, suze joj
grunue. Ona uini veliki napor, obrisa nos, obrisa oi i proita ove
beleke:
"Idem za Tulon, 12. jula 1793. godine, tri asa ujutro nula minuta,
nula sekundi, po sunanom satu."

9.
"i, mrcino! Zvekane! i! Dovraga, kozo! Pa, i!"
Rude su krckale, trange kripale, potkovice konja odzvanjale po
kamenu na drumu. Teki tokovi poigravali su oko svojih osovina. Na
nebu te letnje noi, niz kola se ocrtavao kao u arobnoj lampi. SenMenu koji je leao u jarku udahnu s uzbuenjem zadah vojnog konvoja,
zadah koe, balege, znoja ljudi izmeanog sa znojem konja.
U jednom trenutku pomisli da se vratio u 1940. godinu. Prepoznavao
je obrise istih teretnih kola, istih kola koja su ula u Belgiju 10. maja.
Uini mu se da uje Kredenov glas kako psuje dozlaboga.
Sa tugom se setio munih meseci koje je proiveo meu svojim
drugovima, lepog bratstva, koje je sjedinjavalo ljude svih klasa i
egoizma bez licemerstva koji ih je suprotstavljao kad je to bivalo
potrebno.
On uzdahnu i pritisnu vibrator. Nije bio trenutak za sanjarenja.
On proe kroz konvoj. Jedna teka kola natovarena buradima bila su
izvrnuta na ivici puta. Jedan vodoravni toak u vazduhu se polako
okretao. Oboren konj, zgnjeen rudama, pokuavao je da ustane i ritao
se u mraku. Veliko bure je slomilo noge jednom vojniku koji je jaukao.
utljiva gomila ljudi je istovarivala kola, poslovala oko ivotinje na
svetlosti velikog fenjera.
"Presecite mu zapregu, zaboga! Makni se odatle, budalo, drmnue te
kopitama!"
uta fenjerska svetlost osvetljavala je neobine uniforme, i jedno
brkato preplanulo lice, sa kapom sa dva iljka, koje je komandovalo ta
treba raditi. Jedna lokva vina svetlela se na zemlji.
Sen-Menu je pree, proe kroz zaprege i ivotinje koje su vukle iz
sve snage, izbi na elo konvoja, gde je jedan odred peaka davao ritam
svom marovanju, pevao Kantinerkina kajsija.
Iz razgovora koje je uo, putnik doznade da je konvoj prevozio
municiju i namirnice za najistureniji poloaj opsaivaa, jedno selo
osvojeno uoi tog dana, na vrhu jednog breuljka iznad zaliva.
Sen-Menu prestie konvoj. Bliio se kraj noi te je mladi profesor
mogao poeti da posmatra oko sebe. Vojnici su spavali pod otvorenim
nebom, u jarcima na slami ili na sasuenoj travi. Neki su se popeli na
masline. Iz jednog bureta bez dna, poduprtog krupnim kamenjem, virile
su dve noge umotane u krpe, praene hrkanjem. Oko jedne vatre
nekoliko izduenih senki je gunalo i duboko u snu disalo.
Sen-Menu stie u selo. Na prvoj jutarnjoj svetlosti, prve kue

izdizale su u nebo svoje pocrnele zidine koje su se jo dimile. Straar,

jedan grenadir sa sivim zulufima, sa kamaama do kukova, sa pukom o
ramenu, etao se putem.
U jednom uglu velikog trga, kuvari su veali bakra o rudu nekih
kola i palili vatru ispod bakraa. Jedan firgasti, najmlai meu njima,
etvoronoke je duvao ispod granica koje su pucketale. On je uvio
svoju kosu poput starih vojnika dok mu je kruti perin odskakivao po
vratu.
"Duvaj! Duvaj!" vikao mu je, hrabrei ga jedan krupan prljavko,
obuen u okrugao kaput od crvene tkanine i u crne pantalone poderane
na kolenima. "Nikad nee duvati onoliko koliko su stanovnici SenBandolfa duvali u magareu stranjicu!"
On je u bakra bacao povre, trave, krompir. Na glavi je imao kapicu
sa kiankom, toliko prljavu da se njena prvobitna boja nije mogla videti.
Nakalja se i dobro ispljunu da bi projasnio glas.
Oko sela zrikavci uutae. Par kosova u granju platana doeka zoru
slonim zviducima. Konj zarza i probudi celu talu koja poe da se
rita. Slepi mi krividajui prelete preko trga i pouri svom skrovitu u
ruevinama starog dvorca. Golub-griva prepun ljubavi kotrljao je svoju
pesmu u okruglom grlu. Svakog trenutka ptijem koncertu pridruivali
su se novi glasovi. Plotun puaka odjeknu sasvim blizo.
"Hej!" ree veliki kuvar briui nos nadlanicom, "to streljaju one
gadove!"
"Koje gadove?" upita njegov pomonik koji je govorio piskavo.
"Bogami, malo znam! Neke stanovnike sela koji su uhvaeni jue
posle bitke. Treba za primer..."
"Zar!... Kuda si gurnuo slaninu?"
Zau se smeh neke ene, nervozan, koji se pojaa i iznenada uuta.
"Ima ih koji ne gube svoje vreme!... Slanina? U burencetu iza tebe.
Ne to, to je bakalar. Nisi u stanju da pronae svoj nos nasred lica!..."
Sad su kroz sva vrata izlazili vojnici koji su se protezali, zevali i
dolazili da se vrte oko vatre kuvara. Bilo ih je svih godina starosti,
mladih kojima jo brkovi nisu nikli i starih sedokosih. Neki su imali na
sebi uniforme, plavi kaput, beli prsluk i bele pantalone. Meutim,
veina je imala samo jedan deo, upotpunjen civilnom odeom,
prljavom, pocepanom, ukraenom mnogim zakrpama. Na glavama su
imali bezobline kape, uvezane krpe, a na nogama poderane cipele,
drvenu obuu ili ba nita. Bosonogi i odrpanci izgledali su isto toliko
radosni kao i oni koji su sluajno uivali u novom odelu ili u lepim
engleskim izmama zarobljenim od neprijatelja.

Neki dobrovoljac kome su bele pantalone landarale sa svih strana,

prostre na zemlju zavesu od debele zelene tkanine, skide akire,
prostre ih na vunenu tkaninu i svojim noem poe da iseca nove.
Konvoj se izdaleka javljao pesmom Madam Veto, derui se koliko ih
grlo nosi isto kao i odred koji mu je prethodio. To je bila eta
Alabreana obuena u zeleno, sa kupatiem i lemom od kartona i
konj skog repa.
Odjeknu nekoliko dosta bliskih pucnjeva. U selu je neki dobo lupao
na poziv. Drugi, van sela, odgovorie mu. Za tren oka nered prestade.
Vojnici se skupie oko svojih oficira. Podoficiri su se derali. Dragoni,
plavi i crveni, na vunim konjima u tekom galopu prolazili su kroz
selo. Odeljenja peaka ila su za njima sa pukama u rukama.
"To opsaeni vre ispad", ree veliki kuvar. "il ih je video na kraju
sela. Ima i utih i crvenih. panci i Englezi. Grej tu orbu..."
Sen-Menu, nevidljiv, pratio je vojnike koji su ili u pravcu bitke. Na
izlasku iz sela breuljak je poeo da se sputa prema udolini u kojoj je
blistala neka mala reka. Sa druge strane, jedna ljunkovita padina pela
se prema ancu ija je svee iskopana zemlja obrazovala ukastu mrlju
na sivilu pejzaa. Sa desne strane prostiralo se more, svetlucavo na
prvim plamenovima sunca. Ne nekoliko kilometara Pjer primeti itavu
flotu usidrenu u luci: Tulonska luka.
Opsaeni su ve preli reku i irili se u podnoju breuljka kad se
vojnici Konventa stigli viui: "ivela Republika!" Stvori se
besomuna guva, zakovitla se, zagazi u dve stope vodene struje i izbi
na drugu padinu. Crveno, uto, plavo, zeleno, belo - uniforme se
izmeae, ponovo grupisae, ponovo se rasturie, razbie se, zgusnue
se, a iznad njih dizala se laka izmaglica dima koju je vetar, mali jutarnji
maestral, terao i odnosio prema moru. inilo se da se sukob vrlo brzo
okrenuo u korist Francuza. Crvena odela prva su stala da se penju
prema anevima. uta za njima. Dragoni su ih gurali velikim udarcima
sablji. Meutim, konjanici su morali zastati zbog pucnjave iz tvrave.
Sen-Menu oduevljen prizorom zaboravi na cilj svog putovanja. On
se odjednom tre tako snano da odlete prema nebu, prelete najvii
platan. Grom je grunuo iza njega: artiljerija je pucala na begunce. Pjer
je leteo sa uplaenim pticama i projektilima koji su mu zujali oko uiju.
Glas ovog oruja bio je jai i manje brutalan od modernih topova. Bilo
ih je osam, postavljenih na vrhu breuljka, na izlasku iz sela.
Pjer proe kroz oblak crnog dima i polako sie prema bateriji.
Trebalo je da nae oveka koga je traio.
Artiljerci su ubrzano i uredno radili, punili topove barutom, nianili,

pribliavali fitilj...
Njima je komandovao jedan mali ovek odsenim glasom. SenMenu ga prepoznade. Artilj erij ski porunik bio je obuen u plavo odelo
sa cmim ukrasima, imao je bele pantalone, dosta iroke, zakopane s
obe strane, od kuka do lanka na nozi. Na mravoj glavi je imao jedan
trorogi eir, pomalo sjajan od starosti, srednji rog je bio naslonjen na
desno uho, a dva ostala obavijena svaki sa po jednom cmom trakom
koje su se leprale na vetru.
Putnik prie i pogleda u tog oveka sa strasnom radoznalou.
Sjajno jutarnje sunce je zlatom okmavalo njegov profil. Izgovarao je
kratke reenice, eao je povremeno mke, prepone, pazuho, zatim
ponovo ukrtao mke iza lea. Ravna kosa padala mu je niz vrat i
pokrivala ui. Sen-Menuu se on zbilja uini mali, ut.
"Stvarno mu nedostaje dranje", pomisli on.
On duboko uzdahnu i pripremi se za akciju. On je doao da ubije
Bonapartu.

10.
Napoleon je svojom izmom zgazio Evropu. Narodi jo nose tragove
njegovih koraka. Njega nisu povukli ljudi, ve se on njima nametnuo.
Njegova lina genijalnost je vodila celu njegovu avanturu. Da je pao u
poetku svoje karijere, da ga je neki zalutali metak, prilikom opsade
Tulona, ubio, ta bi bilo od istorije?
Nedeljama je Sen-Menu sebi postavljao to pitanje. Hteo je da ga rei
pre no to se posveti Anetinoj srei.
Da je Bonaparta ubijen, a da neki drugi car Francuza iznikne iz
vojske ili iz naroda i vodi iste ratove, to bi bilo dokaz da ljudi uopte
nisu slobodni, ve ih neka strahovita sudbina vodi krvavim putem
stvorenim jednom za svagda i da je uzaludno pokuati skrenuti ih.
Mudar ovek e se tad skloniti od aktivnog ivota, pustie neznalice da
se rvu i na nekom izdvojenom mestu uivae u malim svakodnevnim
radostima.
Pjer se neno nasmei Anetinom liku. On e sebi sa svojom mladom
enicom sagraditi mali raj, u jednom kutku izabranom u prostoru i u
vremenu, na nekom mestu, u jednoj epohi dobro sklonjenoj od
revolucija i mrazeva. ivee tamo godinama, vekovima, venostima.
Nee imati ta drugo da rade sem da se vole. Nita drugo da rade?...
Konano, ve e videti!... Sad e se upustiti u ovaj poslednji ogled.
Veeras e biti obaveten o sudbini ljudi. Veeras e on biti Anetin
mu. Mala Aneta! Nena telom, srcem. Veeras...
Uzvici boraca, tresak eksplozija, crvena svetlost sunca koje se raa
na oblacima i na moru; svest o ogromnosti ovog gesta ushiuje SenMenua. On ispruenih ruku lebdi, okree se oko malog oveka usred
dima. Njegove tanane ruke prelaze preko lica, po leima budueg
gospodara Evrope. On trai mesto u koje e ga pogoditi.
Na jutarnjem vetru lepraju se Bonapartine crne trake sa trorogog
eira i njegova crna kosa. Njegove bistre oi gledaju kako daleko ulad
pustoi neprijateljske redove. On svakako ve smera da zauzme grad.
Pobeda, osvajanja, vlast... Nevidljivi prst smrti dodiruje mu rame.
Da bi mogao da dejstvuje, Sen-Menu e prestati u toku nekoliko
sekundi da se dri van vremena. To e biti kratko. Odluuje da se smesti
iza tog oveka, da se pojavi, da puca i da nestane.
Jedna snana eksplozija zatrese zemlju. Oblak crne praine prekriva
bateriju. Parad tutnji i zvidi. Kamenii cepaju lie platana. Jedna
otrgnuta mrtva ruka vrtei se prolazi kroz Sen-Menua. Haubice sa
reduta odgovorie: praina ponovo pada. Jedna bomba je raznela

dvojicu tobdija. Bonaparta se nije pomakao. On izvikuje nareenja.

Artiljerci koji su oklevali ponovo zauzimaju svoja mesta i usmeruju
topove prema tvravi.
Pjer ne eli da se izlae ikakvoj opasnosti. On e raditi zaklonjen.
Bie pogodan taj snop udaljen etiri koraka od njegove rtve. On staje
iza njega lak kao pahuljica, isprua se i priljubljuje se uz tle. Tako je
savreno. Sad e on promeniti sudbinu sveta. Obuzima ga veliko
uzbuenje. Trudi se da die polako. eka da mu se srce smiri, da mu
ruke vie ne drhte. Umiruje se. Sve je to isto toliko jednostavno kao
neki problem iz geometrije. Smirenost mu se vraa. Hajde... On
zaustavlja vibrator. Smrad baruta udara mu u nos. Topovi cepaju
vazduh. Jedna bomba se uz zviduk najavljuje. Ona pada. On puca.
Rafal. Jedan artiljerac se bacio izmeu bombe i Bonaparte. Ona nije
eksplodirala. oveka su pogodila etiri metka. Dva druga propevae
pored njegovih uiju. On posre. Bonaparta se nije pomakao. Paljba
osam topova. Zemlja podrhtava. Sen-Menu nema vie metaka u svom
oruju. Dim ga gui. Gnjei ga teina sudbine. To je promaaj. Vraa se
u nevidljivost.
Zato nije poneo rezervni arer? On nije znao da je zgren prst
dovoljan da brauning puca kao mitraljez. On nikad nije pucao iz
vatrenog oruja, ak ni za vreme rata. On nije ni ratnik ni ubica. Samo
je naunik, teoretiar. Treba sve ispoetka. Osea se obeshrabren,
uasno umoran. Nije se makao sa mesta. Artiljerija nastavlja da grmi.
On plovi iza snopa kao zapua na mirnoj vodi. Njegovo ushienje ga je
odjednom napustilo, istovremeno kad su meci izletali iz cevi od
bruniranog elika. Zamenjujuje ga teka tuga, neobjanjiva. Moda
umor...
Vojnikova odanost nije ga iznenadila. On zna da je mali Korzikanac
esto bio obasipan fanatinom ljubavlju svojih ljudi, naroito na mostu
kod Arkole i prilikom opsade Akre. Ali ovde, izgleda da je sam bog
gurnuo malog tobiju pred oruje koje zamalo nije pobrkalo tok istorije.
Bog ne eli da zemljin lik bude promenjen.
Bonaparta prstom pokazuje na oveka palog pored njegovih nogu.
Dvojica tobdija kojima se top rasprsao diu ga polako i odnose u
zaklon. Mali porunik ee svoju levu ruku. Paljba se nastavlja...
Sen-Menu prua ruku, klizi po zemlji, pribliava se do ranjenika koji
lei u zaklonu jednog platanovog stabla. to je visok i mrav! Pjer
naginje svoju nevidljivu glavu nad tim bledim licem.
Oi su mu zatvorene, nos uzan. Obrazi i elo su mu uprljani
tragovima crnih prstiju. Prema travi visi plava kosa kruta od znoja i

praine. Neni brkovi kao bledim zlatom kite gornju usnu. Mora biti da
ima osamnaest godina. Sa dvadeset godina moda ne bi mogao biti tako
sposoban da se baca. On mrda jednom rukom, jaue, ne otvara oi.
Njegovi drugovi cepaju njegovu uniformu, previjaju mu rame i butinu
zavojem napravljenim od njegove koulje.
"To su mali komadi", ree jedan od njih "Moda e se oporaviti."
Urliui, smrt izlee iz topova. Iznad breuljka kotrlja se oblak dima.
Ranjenik i dva zdrava lie jedan na drugog. Istih su godina, iste plave
kose. Moda su i iz istog sela. Najmanji od njih, najcrveniji, snano trlja
svoje seljake ruke. On posmatra svog ispruenog druga:
"Jadni Dirda. Nije mu dugo trebalo da nadrlja!"
Rei izlaze iz njegovih usta, spajaju sa burom svoje majuno
treperenje, prolaze kroz dim uiju.
"Dirda!" primeti Pjer. "Pa to je bilo prezime moje majke..."
Ona dva oveka se vraaju u borbu. Mali zdepasti da bi otiao,
proao je kroz putnika. Ovaj uzbuen ustaje, seda na stablo drveta,
glave nagnute nad glavu ranjenika visokog, mravog i plavokosog kao
to je on. Da je ta kosa bila oiana i obrijana ta senka od brkova, liio
bi mu kao brat...
Gria savesti stee srce Sen-Menua. Hteo bi da izlei nesrenika, da
previje njegove rane da ga zamoli za oprotaj, da mu poljubi lice koje
toliko lii na njegovo. I odjednom, obuze ga uasan strah. Setio se to
mu je priala njegova mati kad je on prouavao ratove Revolucije i
Carstva.
"Ded tvog deda", govorila mu je ona, "bio je u svim ratovima i
proao bez ijedne rane. Poeo je kao obian tobdija. Na Vaterlou bio je
kapetan. Kad se oenio nije imao vie od etrdeset godina.
Car je govorio o njemu u svojim memoarima", dodala je ona
ponosito. "Zvao ga je moj verni oakim. Bila su dva brata. Drugi je
ubijen u Rusiji."
Topovi su uutali. Vetar odnosi dim kao velike trake. Dole, crveno
utvrenje se oslobaa sivog oblaka. Ranjeni i mrtvi ulepavaju dolinu
mrljama ivih boja. Jedan konj bez jahaa galopira, naglo se zaustavlja,
rita se, re i sitnim kasom pribliava se reci i dugo pije. Jedan nesigurni
zrikavac preseca vazduh cikom ponavlja je i ubrzava svoju pesmu.
Ranjenici jauu. Jedan od njih sasvim blizu psuje bez prestanka
kretavim glasom.
Sen-Menu drhti celim telom. Zubi mu cvokou. Taj ovek kog je on
ubio, u to vie ne sumnja, jedan je od brae Dirda. Moda je on ba
njegov predak...

Sad hiljadu zrikavaca cvri od radosti na korama suncem

osvetljenim.
"More lepo mirie", ree jedan vojnik u prolazu.
Sen-Menu je klekao pored ranjenika. Kako znati? Pojavi se iznenada
jedna senka, see na dva dela isprueno telo. Putnik die glavu.
Bonaparta je tu, stoji. On ga gleda, mladia koji mu je spasao ivot. Bez
rei miran, dade znak da ga odnesu. Polau ga na nosila. Jedna kap krvi
pada kroz Sen-Menua, i lepi se za vlat trave.

11.
Katarina je postavila svadbeni sto. Za dve osobe, na ipkanom
aravu. ae su kristalne i pevaju na lak dodir. Buket belog jorgovana.
Stoi. Stolice od pozlaene slame.
Mlada sluavka je zatvorila prozorske kapke, osvetljene lampama,
ona misli da e se i ona uskoro udati. Momak je eka u Normandiji. Pre
no to e se rastati obeali su se jedno drugom. To je bilo jedne blage
noi, ispod jabukovog drveta. Momak je visok i snaan. Osetila je kako
se stablo drveta penje do neba i kako joj u telo teku sve zvezde. Ona
stiska njegove ruke na svoje grudi. Crvena je. Slee ramenima i tri do
svog tednjaka.
Pjer i Aneta venali su se u XIII aprondismanu. Svetenik ih je
blagoslovio u crkvenoj riznici. U optini su za svedoke uzeli osobe iz
reda za bonove za cipele. Sen-Menu im je zahvalio paklicama cigareta.
Pre no to e se vratiti, Aneta je htela da upozna njegovu momaku
sobu.
Gospoa Bone primila ih je sva uzbuena.
"Oh! Gospodine Sen-Menu, nali ste veoma lepu enu! Draesna je!
estitam vam! Ah, da je moj jadi Gaston jo tu..."
Ona obrisa oi. Morali su popiti aperitiv kojim ih je mrkui
posluila, pravi porto od Potena. Poslednja boca.
Svi troje popeli su se na sprat.
"Izvinite me, ja idem napred", ree ga Blane. "Ja u vam otvoriti
vrata. U ovo vreme g. Garnije nije kod kue, naravno! On radi u
Bijankuru. On je nov stanar vae sobe. Izviniete me ako je u neredu.
Ne zato to je on prljav, ali ja ipak nisam nita dobro dobila kad ste vi
otili. Izvolite ui. Ipak, kakva stara svinja! Gospodo, molim vas za
izvinjenje. Teraju me da priam svata. Svi su oni isti. Ostavljaju sve da
se povlai..."
Pjer i Aneta je ne sluaju. Sa velikom nenou Aneta posmatra
uzanu sivu odaju, gvozdeni krevet, sto od belog drveta, izlizani mali sag
ispred kreveta, dvostruke bezbojne zavese. Ona polako oslobaa svoju
ruku iz ruke svog mua. Zamiljena, prolazi sobu, otvara prozor i gleda
svemir koji je on gledao svakog dana.
On joj prie, stavi svoje ruke na njena nena ramena. On samo u nju
gleda.
"Kakva udna kua!" ree ona tiho.
On podie pogled. Na veernjem nebu, ija se svetlost gasila,
ocrtavali su se krov na dve vode, smeni tornjii, ivotinje koje se cere,

paviljon g. Milea.
"Minu! Minu! Doi moja makice! Doi moja majmunice!..." U
svojoj, susednoj sobi, zove glas ge Briite.
Sen-Menu iznenada naglo stiska uz sebe Anetu, svoju enu, die je,
nosi je, izlazi iz sobe, tri kao vihor, silazi niz stepenice. Da li to vie
ga Blane? Da nije to g. Mile? Da li ga to trokavo privienje arhitekte
goni, skae za njim po stepenicama?
Najzad, evo bulevara, prolaznika, lako nebo i bicikl taksi koji eka...
Dva oveka u demperima pritiskuju pedale, savijaju lea kao dva
nategnuta luka. Aneta priljubljena uz Pjera nije otvarala oi. On je svoje
ruke drao vrsto oko nje.

12.
Pratio je nosila koja su nosila ranjenika do velike dvorane starog
zamka. Bilo ih je na stotine poloenih na slami, plakali su i jaukali.
Vruina je poinjala da se uvlai i dopunjavala groznicu. Neki ovek
obuen u svetle boje, sa velikim eirom ukraenim perjem, uao je i
rekao nekoliko ohrabrujuih rei, najbliim ranjenicima. Zatim je jo
bre izaao isteran smradom ukvarene krvi, znojem prljavih nogu,
izmetom koji je tekao iz tela umiruih. Napolju je koraknuo triput a
zatim se ispovraao u travu. Hirurg ga u prolazu podsmeljivo pozdravi.
To je jedan krupan crven momak, obuen u crne pantalone koje su
pomalo pozelenele, i u beloj koulji sa zasukanim rukavima. On svoje
instrumente nosi u torbi od lake crne vunene tkanine. Sigurnim
korakom uao je u zamak. Jednog za drugim pregledao je ranjenike,
oznaio one koje e odmah leiti. Kad je stigao pred Dirda rekao je:
"Dva mala komada granate u butini, jedno u ruci, izvui e se! Veeras
u se njime pozabaviti. Ima hitnijih sluajeva." U zamuenom vazduhu,
Pjer je sa strepnjom sluao pored njega. Te rei su ga ohrabrile. On je
jo ekao, lutao, pokuavao da sazna ime Dirdaovo. Ovaj je kratko
disao stisnutih usana. Nije povratio svest.
Pjer je morao otii. Aneti je rekao: "Vratiu se sutra ujutro u deset
asova." Vratio se. Devojka ga je ekala. Kad se pojavio ona je rairila
svoje sklopljene ruke, a oi joj se ispunie suzama sree. Sen-Menuu se
inilo da je iziao iz neke more. Oseao se iv, vrst. On opipa svoje
telo, nasloni se rukama na stolove od hladnog mermera, pa pomilova
kosu svoje verenice. Svukao je skafander, okupao se, jeo. On je tu,
pored one koju voli. ta rizikuje? Sve je to jedan besmislen san. ak i
ako je ovek kojeg je ranio zaista njegov predak, zar hirurg nije tvrdio
da e se izvui?
Sen-Menu se umiri. Gleda u Anetu. Smei joj se. On je tu, iv i
zdrav, pored one koju voli. Od njegovih strahovanja ostala mu je samo
gria savesti. Obea sebi da e se sutra vratiti do konvoja, tano u isti
minut. Ii e istim putem, prei e preko polja, stii e u selo, nai e
bateriju koja grmi i malog porunika sa crnim trakama i velikog
tobdiju sa brkovima srednjokolca. Tad, umesto da puca, on e u korov
baciti svoj pun revolver. Tobdija nee biti ranjen, a Bonaparta e
nastaviti svojim sudbinskim putem. Utoliko gore za istoriju, utoliko
gore za nauku. Otkud ta besmislena potreba za znanjem? A ako ljudi
hoe da budu sreni neka se sami pobrinu za svoju sreu! On, on svoju
dri prigrljenu na grudima, u velo-taksiju koji odskae po kladrmi.

Pjerova sudbina nema nieg zajednikog sa sudbinom malog starca

Milea. ak i kad je iveo bio je samo larva. Jedva da mu je bilo
potrebno da nestane da ne bi vie postojao. Treba zaboraviti na te
doivljaje. Ceo se odati radosti. Svadba je poela, a dan se zavrava...
Dan se zavrava. Dva oveka donose nagog ranjenika na sto
prekriven krvavim aravom. Premoreni hirurg udi se to je ovek
toliko bled. Dva komada granate u butini. Jedan u ramenu. Oi
zatvorene. to ima tvrd trbuh! Pregleda ga poblie, mrti se. Daje znak
da ga okrenu, dlakavom dolakticom brie svoje elo. Eto! Naravno!
Blizu bubrega jedna ljubiasta rupica. lspravlja se, daje znak da ga
sklone:
"Ne vredi. Gotov je. Ima komad u crevima. Nee moi preiveti.
Sledei."
Pada no. Plavokosi ranjenik rope na slami. Njegove ruke grebu
nosiljku. Mladi i stari ranjenici jauu i plau. Vrelo je u velikoj dvorani
koja se zamrauje. Toplo je u sobi u vili, u ruiastoj i beloj sobi.
Pjer otvara vrata. Srce mu vrlo jako kuca. Skoro da ga boli. Da li je
to samo uzbuenje? Aneta ga oekuje u velikom toplom krevetu. Aneta
toliko nene puti, njegova ljubav, njegova ena.
Ona ga eka. Oko kue vetar donosi no, fijue kroz drvee. Neki
motor bruji na dnu neba. Otvaraju se vrata. Evo ga!...
Ona je pogasila sve lampe. Evo Pjera, njenog Pjera! Kako mu je
hladno, kako mu je telo ledeno! Ona ga zove u zagrljaj, ona mu se dala,
otvara se. Njeno srce leti, leti u sreu, u sunce. Pjer, njen mu! Boe, to
je u krevetu lak, lak na njoj! Kao dim, kao neka senka! Ona ga jedva
osea. ini joj se da sanja.
Jedan narednik ulazi u veliku tamnu dvoranu. On dri u ruci uljanu
lampu. Krug ute svetlosti okruuje njen fitilj. On je nosi iznad
ranjenika. Prati ga jedan vojnik koji gleda u neki spisak. Pokatkad
zastaju pored nekog tihog tela. Evo ih blizu plavokosog tobdije. Prsti
su mu se ispruili, njegove oi najzad otvorene gledaju senke.
ovek sa stiskom se saginje, daje znak naredniku da spusti lampu,
ita jedno ime napisano ugljem na zidu, trai ga u svom spisku vlai
svoju olovku ustima i pored imena 'DIRDA OAKIM' ispisuje krst.
Jedan as po ponoi odzvanja na zvoniku, Tramplenl'O. Aneta se u
svom belom krevetu, u krevetu nevine devojke naglo budi. Ko je nju,
zvao?

Nekome je potrebna pomo. Na ulici ke neko vikao, uasno vikao.

Glas koji je ona prepoznala dozivao ju je po imenu, zvao neizrecivo
oajno. A zatim, glas se izgubio u noi, u smrti. Ona skae sa kreveta.
Drhtei pali lampu. Prepoznalaje glas, ali ime koje joj ispunjava srce ne
moe dospeti do njenih usana. Ona ga vie ne zna, pa ipak, ona ga
poznaje. Ona uzima lampu. Izlazi iz sobe. Njena duga spavaica lako
dodiruje crveni kameni pod predvorja. Duga cma kosa uvija joj se oko
ramena. Ona prolazi pored jednih vrata oivienih svetlou. Njen otac u
svom krevetu jo radi. Jo jednom, on e do zore nastaviti svoja
nemoguna istraivanja. Nita, ni rat, ni invazija, ni brige godina posle
primirja, nita ga ne odvaja od njegovog beskorisnog rada. Jadni dragi
uporni otac...
Ona stie do ulaznih vrata. Sad je sasvim budna. Osea ve manje
strepnje koja je dola sa crnog dna sna. Podie lampu iznad glave.
Otvara. Lampa baca na kaldrmu jedan kvadrat svetlosti. Vrlo visoko,
meu zvezdama, neki motor bruji. Mesec osvetljava pustu ulicu. Mali
vihor vetra penje se uz tri stepenika i na njene bose noge baca jedan
uveli list.
Pariz, 1942-1943.
KRAJ

Post-scriptum: TO BE AND NOT TO BE

Proitali ste re KRAJ pre nekoliko trenutaka. Pre petnaest godina
sam je napisao. Pa ipak...
Pa ipak, za Pjera Sen-Menua nee biti kraja. Razmislite: on je ubio
svog pretka pre no to je ovaj imao vremena da se oeni i da ima decu.
Znai on nestaje, tako je. On ne postoji, on nikad nije postojao. Nikad
nije postojao Pjer Sen-Menu.
Dobro...
Ali ako Sen-Menu ne postoji, ako nikad nije postojao, on nije mogao
ubiti svog pretka!...
Dakle, njegov predak je normalno proiveo svoj ivot, oenio se,
imao dece, koja su imala decu, koja su imala decu...
I jednog dana roen je Pjer Sen-Menu iveo je rastao, sreo Esejona,
istraio sto hiljaditu godinu, hteo je da ubije Bonapartu... i ubio svog
pretka...
Dobro...
Ubio je svog pretka?
Znai on ne postoji
Znai nije ubio svog pretka.
Znai postoji.
Znai ubio je svog pretka.
Znai on ne postoji .
Stanite! Otrgnite se od vrtoglavice, razmislite!
Ne, to nije vrtlog ivota i smrti jedan trenutak i beskrajni nastavak
dveju suprotnih sudbina. Ne, nije to da Sen-Menu, naizmenino postoji
i ne postoji. To je istovremeno. Njegove dve sudbine ili bolje reeno i
njegova sudbina i njegova ne-sudbina su istovremene. Poev od
trenutka kad je ubio svog pretka, Sen-Menu ne postoji i istovremeno
postoji, jer ako nije postojao nije mogao ubiti, i tim samim, on postoji i
ubija.
Biti ili ne biti, pitao se Hamlet. Biti i ne biti, odgovara Sen-Menu.
Ne bez prestravljenosti, niti bez grie savesti, posmatram strahovitu
avanturu u koju sam gurnuo tog visokog bledog momka. On je iveo u
meni duge mesece intimnije nego fetus sa svojom majkom. Ja sam ga
rodio u bolu a hiljade ljudi ga je videlo da ivi i dela. I vi ga dobro
poznajete. Vi poznajete njegova oseanja, njegove ambicije, njegove
stidljivosti, njegove grie savesti. Vi biste mogli murei napraviti
njegov portret. On je va prijatelj. On je moje dete. A eto, ostavio nas je

da bi otiao... Otiao, gde? Da ne bi otiao, gde? Da bi postao, ili ne bi

postao, ta?
Ne znam ta da vam kaem. Nemogue mi je zamisliti njegovo
stanje. Za na ljudski razum ogranien, kljast, samo 'ili' Hamletovo je
uhvatljivo. To je, avaj, ve dovoljno strepnje. Zbog Sen-Menuovog 'i'
gubimo ravnoteu. Mi smo na samoj ivici naeg razumnog univerzuma.
Korak vie, re vie i to je poetak ambisa, logika besmislice i
prikazana oiglednost mogunosti nemogunog.
Tu je Sen-Menu. I on nije tu. Istovremeno iv i neiv, crn i beo na
istoj strani, teak i lak istom teinom, otiao pre no to je doao...
Nikakva metafora ne moe nam pomoi. Njegovu osobinu
postojanja ne moemo upoznati. Moda bi veoma neodreenu sliku
mogli imati jedino veliki fiziari naeg doba, strunjaci za delie od
kojih se sastoji atom. Jer sve to oni znaju o tim deliima, sve emu ih
je nauila nepobitna logika matematike, jeste da svakog trenutka oni
nisu ni negde ni nigde - ni ovde, ni tamo, niti na drugom mestu - niti
nigde niti svugde...
Pa ipak, upravo ti neverovatni delii, koji se vrte oko nitavila,
predstavljaju hartiju ove knjige i vau ruku koja je dri i vae oko koje
je gleda i va mozak koji se uznemiruje... Uznemiravajui,
prestraujui, lutajui delii vaeg tela... Oni nikad nisu na svom mestu
i ipak nikad na drugom. Izmeu njih nema nieg, a tamo gde su oni,
nema nieg.
Pa onda, vi, ko ste vi?
Biti i ne biti, to je pitanje. Sem ako to nije odgovor...
R. B.
Mart 1958.