Perls, F.S., Heferlajn, R. & P.

Gudman,

G E T ALT T E R API J A

Tom 2

NOVINA, UZBUENJE I RAST

Prvi deo

U v o d

P r e v e l a:
Vesna Vuka

STRUKTURA RASTA

1. Granica kontakta
Iskustvo se odvija na granici izmeu organizma i njegove sredine,
prvenstveno na povrini koe i u drugim organima senzornog i motornog
reagovanja. Iskustvo je funkcija ove granice i ono to je stvarno u psiholokom
smislu jesu potpune konfiguracije ovog funkcionisanja, neko znaenje koje je
otkriveno i neka aktivnost koja je okonana. Celine iskustva ne podrazumevaju
sve, jer su one odreene jedinstvene strukture, a sve drugo, u psiholokom
smislu, ukljuujui i same koncepte organizma i sredine, jeste apstrakcija ili
mogua konstrukcija ili potencijal koji se pojavljuje u iskustvu, ali samo kao
nagovetaj nekog drugog iskustva. Mi govorimo o organizmu koji kontaktira
sredinu, ali to je kontakt koji ini najjednostavniju i prvobitnu stvarnost. Ovo
moete odmah doiveti ako, umesto da samo gledate objekte ispred vas, postanete i
svesni injenice da se ti objekti nalaze u vaem ovalnom vidnom polju i ako osetite
kako ovaj vidokrug, da tako kaemo, dodiruje vae oi to zaista jeste vid vaih
oiju. Obratite panju, zatim, kako se predmeti u ovom vidokrugu pojavljuju u
estetskim odnosima u pogledu prostora i boja. Ovo moete doiveti i uz zvuke koji
dolaze spolja; koren njihove stvarnosti nalazi se na granici kontakta i na toj
granici oni se doivljavaju kao jedinstvene strukture. Tako je i u motorikom
smislu, ako ste svesni da bacate loptu, daljina se smanjuje i va motorni impuls
izbija, da tako kaemo, na povrinu kako bi je sreo. Svrha svih praktinih
eksperimenata i teorijske diskusije u ovoj knjizi jeste analiziranje funkcija kontakta
i poveanje svesnosti stvarnosti.
Re kontakt u dodiru sa objektima koristimo kao osnovu za senzornu
svesnost i motorno ponaanje. Verovatno postoje primitivni organizmi kod kojih
svesnost i motorni odgovor predstavljaju isti in; a kod organizama vieg reda, koji
ostvaruju dobar kontakt, uvek se moe uoiti povezanost ula i pokreta (a takoe i
oseanja).
2. Interakcija organizma i sredine
U svakoj vrsti istraivanja, bilo da je ono bioloko, psiholoko ili socioloko,
polazimo od interkcije organizma i sredine. Besmisleno je da, na primer,
govorimo o nekoj ivotinji koja die, a da ne uzmemo u obzir vazduh i kiseonik
kao deo njenog definisanja ili da govorimo o ishrani, a da ne spomenemo hranu ili
da govorimo o vidu bez svetlosti ili o kretanju bez gravitacije i podupirueg tla ili
o govoru bez komunikanata. Ne postoji nijedna funkcija bilo kog ivog bica koja
se moe ostvariti u potpunosti bez objekta i sredine, bilo da se radi o vegetativnim
funkcijama kao to su ishrana i seksualnost ili perceptivnim funkcijama ili
motornim funkcijama ili oseanjima ili rasuivanju. Znaenje besa obuhvata
frustrirajuu prepreku, znaenje rasuivanja obuhvata praktine probleme.

Nazvaemo ovu interakciju organizma i sredine u bilo kojoj vrsti funkcionisanja

polje organizam/sredina. I ne zaboravimo da, bez obzira koju teoriju zastupamo
o impulsima, nagonima itd., uvek uzmemo u obzir takvo interaktivno polje, a ne
izolovanu jedinku. Kad god se radi o organizmu koji se kree u prostranom polju i
ima sloenu unutranju strukturu, kao to je sluaj sa nekom ivotinjom, zvui
logino da se govori o njoj onakva kakva je, kao na primer, o njenoj koi i od
ega se ona sastoji ali ovo je samo iluzija zbog injenice da kretanje kroz
prostor i unutranje pojedinosti, privlae panju u odnosu na relativnu stabilnost i
jednostavnost pozadine.
ovekovo polje organizam/sredina, naravno, nije samo fiziko, ve i drutveno.
Stoga u svakom prouavanju oveka kao to su fiziologija, psihologija ili
psihoterapija, moramo govoriti o polju u kome, u najmanju ruku, postoji
interakcija izmeu socio-kulturnih, biolokih i fizikih faktora. Na pristup u ovoj
knjizi je unitaran u tom smislu da pokuavamo da detaljno razmotrimo svaki
problem onako kako se pojavljuje u socio-bioloko-fizikom polju. Sa ovog
stanovita, na primer, istorijski i kulturni faktori ne mogu se posmatrati kao da
komplikuju ili modifikuju uslove jednostavnije biofizike situacije, ve da su
svojstveni nainu na koji posmatramo problem.
3. ta je predmet prouavanja psihologije?
Ako se osvrnemo na prethodna dva odeljka, ono to je reeno u njima izgleda
da se podrazumeva i svakako se ne ini izuzetnim. U njima se tvrdi (1) da je, u
naelu, iskustvo kontakt, funkcija granice organizma i njegove sredine i (2) da je
svaka ljudska funkcija interakcija u polju organizam/sredina, koje moe biti sociokulturno, bioloko i fiziko. Sada emo se pozabaviti kombinacijom ove dve
propozicije.
U okviru biolokih i drutvenih nauka, koje se bave interakcijom u polju
organizam/sredina, psihologija prouava delovanje granice kontakta u polju
organizam/sredina. Ovaj predmet prouavanja je jedinstven i lako je razumeti zato
je psiholozima oduvek bilo teko da ogranie svoj predmet prouavanja*. Kada
kaemo granica mislimo na granicu izmeu; ali granica kontakta na kojoj se
odvija iskustvo, ne razdvaja organizam i njegovu sredinu; ona pre ograniava
organizam, obuhvata ga i istovremeno dodiruje sredinu. Zapravo, kazaemo ovo na
nain koji e se uiniti neobinim, granica kontakta na primer, osetljiva koa
nije toliko deo organizma, poto je u osnovi organ posebnog odnosa organizma i
sredine. Kao to emo uskoro pokazati, ovaj poseban odnos jeste prvenstveno rast.
ovek je osetljiv ne na stanje organa (to bi moglo biti bol), ve na interakcije u
______
* Oponaajui Aristotela, savremeni psiholozi (naroito u 19. veku) bavili su se
istom fizikom objekata percepcije, a onda su preli na biologiju organa itd. Ono to im je
nedostajalo, bio je Aristotelov kratak i jasan uvid da su u inu, u oseaju, objekat i organ identini.

polju. Kontakt je svesnost polja ili motorni odgovor u polju. Iz ovog razloga
kontaktiranje, funkcija same granice organizma, ipak moe pretendovati da pokae
stvarnost, neto vie nego to to ini neki nagon ili pasivnost organizma. Treba da
shvatimo da kontaktiranje, svesnost i motorni odgovor u irem smislu
podrazumevaju elju i odbacivanje, prilaenje i izbegavanje, oseaje, oseanja,
manipulaciju, procenjivanje, komunikaciju, borbu itd. svaku vrstu ivog odnosa
koji se odvija na granici u interakciji izmeu organizma i sredine. Svi ovi kontakti
su predmet prouavanja psihologije. (Ono to se naziva svest izgleda da je
posebna vrsta svesnosti, funkcija kontakta koja se odvija kada postoje tekoce i
odlaganja u prilagoavanju.)
4. Kontakt i novina
Ako posmatramo neku ivotinju kako slobodno luta prostranstvima raznolikog
okruenja, moemo videti da broj i raspon funkcija kontakta mora biti veliki, zato
to u osnovi, organizam ivi u okruenju tako to odrava svoju razliitost i, to je
jo vanije, asimiluje sredinu u svoju razliitost; a granica je ta na kojoj se
opasnosti otklanjaju, prepreke savlauju, a ono to se moe asimilovati, odabira se
i prisvaja. Ono to se odabere i asimiluje uvek je neto novo; organizam se i
odrava asimilacijom novine, tako to se menja i raste. Na primer, hrana je po
reima Aristotela, neto to nije slino, a to moe postati slino; a procesom
asimilacije organizam se zauzvrat menja. Pre svega, kontakt je svesnost o i
ponaanje ka novini koja se moe asimilovati, kao i odbacivanje novine koja se ne
moe asimilovati. Ono to je sveprisutno, uvek je isto ili nevano, nije objekat
kontakta. (Stoga se zdravi organi ne kontaktiraju, zato to su konzervativni.)
5. Definicija psihologije i psihologije abnormalnog
Moramo dakle zakljuiti da je svaki kontakt kreativan i dinamian. On ne moe
biti rutinski, stereotipan ili naprosto konzervativan, zato to mora da se suoava sa
novinom, jer je samo novina hranljiva. (Ali kao i sami senzorni organi, unutranja
ne-kontaktna fiziologija organizma jeste konzervativna.) S druge strane, kontakt
ne moe pasivno prihvatiti niti se samo prilagoditi novini, zato to se novina mora
asimilovati. Svaki kontakt je kreativno prilagoavanje organizma i sredine. Svesni
odgovor u polju (kao to su orijentacija i manipulacija) jeste agens rasta u polju.
Rast je funkcija granice kontakta u polju organizam/sredina; sloene organske
celine opstaju u veoj celini polja, putem kreativnog prilagoavanja, promene i
rasta.
Dakle, mogli bi definisati psihologiju kao prouavanje kreativnog
prilagoavanja. Njena tema je neprekidna tranzicija izmeu novine i rutine, iji
su ishod asimilacija i rast.
U skladu s ovim, psihologija abnormalnog je prouavanje prekida, inhibicije ili
drugih nepravilnosti u toku kreativnog prilagoavanja. Razmotriemo, na primer,
anksioznost, preovlaujui inilac neuroze, koja je rezultat prekida uzbuenja

kreativnog rasta (sa prateim gubitkom daha); i analiziraemo razne neurotine

karaktere kao stereotipne obrasce koji ometaju fleksibilan proces kreativnog
prihvatanja novine. Zatim, poto se stvarnost pojavljuje u kontaktu, u kreativnom
prilagoavanju organizma i sredine, ovaj proces je zakoen kod neurotiara, te je
njegov svet van kontakta, sa sve vie halucinacija, projekcija, zamraenja i
inae nestvaran.
Kreativnost i prilagoavanje su polarni; oni su neophodni jedan drugom.
Spontanost je osvajanje, zraenje zadovoljstvom i rast sa onim sto je zanimljivo i
hranljivo u sredini. (Na alost, u mnogim psihoterapijama prilagoavanje,
povinovanje principu realnosti, podrazumeva gutanje stereotipa.)
6. Figura kontakta u odnosu na pozadinu polja organizam/sredina
Vratimo se ideji sa kojom smo zapoeli, da su celine iskustva odreene
jedinstvene strukture. Kontakt, rad koji rezultira u asimilaciji i rastu, jeste
formiranje figure od interesa u odnosu na pozadinu ili kontekst polja
organizam/sredina. Figura (getalt) u svesti jeste jasna, ivopisna percepcija, slika
ili uvid; u motornom ponaanju to je graciozan, energian pokret sa ritmom, koji
se zavrava itd. U oba sluaja potreba i energija organizma i mogunosti sredine
ukljuceni su i sjedinjeni u figuri.
Formiranje figure/pozadine je dinamian proces u kome nagoni i resursi u polju
postepeno poveavaju zanimljivost, jasnou i snagu dominantne figure. Stoga je
besmisleno da se bavimo bilo kojim psiholokim ponaanjem izvan njegovog
socio-kulturnog, biolokog i fizikog konteksta. Istovremeno, figura ima
specifinu psiholoku prirodu; ona poseduje posebne uoljive osobine kao to su
otrina, jasnoa, jedinstvo, fascinantnost, gracioznost, snaga, nesputanost itd., u
zavisnosti ta prvo posmatramo, da li perceptualni, oseajni ili motorni kontekst.
injenica da getalt ima posebne uoljive psiholoke osobine jeste od kapitalnog
znaaja za psihoterapiju, zato to nam nudi samostalni kriterijum za dubinu i
realnost doivljaja. Teorije normalnog ponaanja ili prilagoavanja realnosti
nisu potrebne, osim u svrhu istraivanja. Kada je figura mutna, nejasna, bez
gracioznosti i energije (slab getalt), moemo biti sigurni da nedostaje kontakt,
da je neto blokirano u sredini, da neka vitalna organska potreba nije izraena;
osoba nije potpuno prisutna, odnosno u njenom celom polju nema takvih
nagona i resursa koji bi kompletirali figuru.
7. Terapija kao analiza getalta
Terapija se sastoji od analiziranja unutranje strukture aktuelnog iskustva, bez
obzira na nivo kontakta; ne analizira se toliko ta osoba doivljava, ega se sea,
ta radi, govori itd., ve kako se sea onoga ega se sea, kako govori ono to
govori, kojim izrazom lica, tonom glasa, kojim reima, kojim afektom, kako pravi
omake, na koji nain uvaava ili ne uvaava drugu osobu itd. Radom na
jedinstvu ili nejedinstvu ove strukture iskustva, sada i ovde, pojavljuje se

mogunost za obnovu dinamikih odnosa izmeu figure i pozadine, sve dok se

kontakt ne pojaa, svesnost ne izotri, a ponaanje ne energizuje. Najvanije od
svega jeste da je ostvarenje svesnog getalta samo po sebi lekovito, zato to je
figura kontakta, u sutini, kreativna integracija iskustva, a ne samo njen
pokazatelj.
Od nastanka psihoanalize odreena osobina getalta, aha iskustvo
prepoznavanja, zauzimala je naravno suvereno mesto. Ali uvek je ostajalo nejasno
zato bi sama svesnost, na primer, seanje, trebalo da izlei neurozu. Obratite
panju, meutim, da svesnost nije samo misao o problemu, ve je u sustini,
kreativna integracija problema. Takoe moemo videti da svesnost obino ne
pomae, zato to ona uopte nije svestan getalt, strukturisan sadraj, ve prazan
sadraj, verbalizacija ili priseanje, i kao takav ne privlai energiju sadanje
organske potrebe, niti sadanje sredinske podrke.
8. Destrukcija kao deo formiranja figure/pozadine
Proces kreativnog prilagoavanja novoj materiji i okolnostima uvek
podrazumeva fazu agresije i destrukcije, zato to prilaenjem, grabljenjem i
izmenom starih struktura, ono to nije slino postaje slino. Kada nastaje nova
konfiguracija, stara steena navika organizma u kontaktiranju i prethodno stanje
onoga emu se pristupilo i to je kontaktirano, unitavaju se u cilju ostvarenja
novog kontakta. Ovakva destrukcija postojeeg stanja moe da izazove strah,
prekid i anksioznost, koji se srazmerno poveavaju sa stepenom neije neurotine
nefleksibilnosti; ali proces je praen sigurnou da e se pojaviti neto novo kroz
eksperiment. Ovde, kao i drugde, jedino reenje ljudskog problema lei u
eksperimentalnom otkriu. Anksioznost se ne savlauje spartanskom vrstinom
mada je hrabrost divna i neophodna vrlina ve tako to se uznemiravajua
energija uliva u novu figuru.
Bez obnavljanja agresije i destrukcije, svako dostignuto zadovoljstvo ubrzo tone
u zaborav i vie se ne doivljava. Ono to se obino zove sigurnost jeste
vezanost za stanje bez oseanja, izbegavanje rizika od nepoznatog, koji je deo
svakog zaokupljujueg zadovoljstva, kao i pratea desenzitizacija i motorna
inhibicija. To je strah od agresije, unitavanja i gubitka ije su posledice, naravno,
nesvesna agresija i destrukcija, okrenute i prema unutra i prema spolja. Bolje
znaenje sigurnosti bilo bi poverenje u snanu podrku, koja potie iz
prethodno asimilovanog iskustva, koje je dovelo do rasta, bez nezavrenih
situacija; ali u ovakvom sluaju, sva panja tee od pozadine onoga to neko jeste,
ka figuri onoga to neko postaje. Sigurno stanje je ono bez zainteresovanosti, ono
se ne primeuje; a sigurna osoba, iako to nikad ne zna, uvek osea da rizikuje i da
e biti adekvatna.

9. Uzbuenje je dokaz stvarnosti

Kontakt, formiranje figure/pozadine, jeste rastue uzbuenje, ispunjeno
oseanjima i zainteresovanou, i obrnuto, ono to nije interesantno i prisutno za
nekoga, nije ni psiholoki stvarno. Razliite vrste oseanja, npr. zadovoljstvo ili
druge emocije, ukazuju na promenljivo organsko uee u stvarnoj situaciji i ovo
uee je deo te stvarnosti. Ne postoji indiferentna, neutralna realnost. Poput
epidemije rasprostranjeno je uverenje savremene nauke da je vei deo ili cak
celokupna realnost neutralna, to ukazuje na inhibiciju spontanog zadovoljstva,
razigranosti, besa, ogorenja i straha (ovakva inhibicija prouzrokovana socijalnim
i seksualnim uslovljavanjem stvara akademsku linost).
Emocije su jedinjenja ili objedinjujuce tendencije, odredjenih fiziolokih
pritisaka u povoljnoj ili nepovoljnoj situaciji u sredini i kao takve daju neophodno
konano (iako neadekvatno) saznanje o objektima koji odgovaraju potrebama, ba
kao to nam estetski oseaj daje konano (adekvatno) saznanje o naoj
senzibilnosti i njenim objektima. Uopte govorei, zainteresovanost i uzbuenje
povezani sa formiranjem figure/pozadine su neposredni dokaz postojanja polja
organizam/sredina. Kratko razmatranje pokazae da je ovo tako, jer kako bi inae
iva bia imala motivaciju i bila njome usmerena da budu uspena, a da se uspeh
ne postie dodirom sa stvarnou.
10. Kontakt je otkrivanje i stvaranje budueg reenja
Sadanji problem budi interesovanje i uzbuenje raste u pravcu budueg, ali jo
uvek nepoznatog reenja. Asimilacija novine deava se u sadanjem momentu
koji prerasta u budunost. Njen ishod nije nikad samo reorganizacija nezavrenih
situacija organizma, ve konfiguracija koja sadri novu materiju iz sredine i stoga
se razlikuje od onoga ega se neko moe setiti (ili pretpostaviti), kao umetniko
delo koje nastaje, na nepredvidljiv nain, uvek nov za umetnika, u toku njegovog
rada sa materijalom.
U psihoterapiji tragamo za pritiskom nezavrene situacije u sadanjosti i uz
pomo sadanjeg eksperimentisanja sa novim stavovima i novom materijom iz
svakidanjeg iskustva, teimo ka boljoj integraciji. Pacijent se ne prisea sebe,
samo tako to mea postojee karte, ve pronalazi i stvara sebe. (Frojd je
savreno razumeo znaaj novih uslova u sadanjoj situaciji, kada je govorio o
neizbenom transferu fiksacije iz detinjstva na linost terapeuta; ali terapeutsko
znaenje ovoga nije da se radi o istoj, staroj prii, ve zapravo da se ona sada
drugaije proivljava, kao sadanja avantura; analitiar nije ista vrsta roditelja. I
potpuno je jasno, na alost, da se odreene tenzije i blokade ne mogu otkloniti,
ukoliko se ne dogodi stvarna promena u sredini, koja bi pruila nove mogunosti.
Kada bi se institucije i obiaji promenili, mnogi uporni simptomi bi iznenada
isezli.)

11. Self i njegove identifikacije

Nazvaemo self sistemom kontakta u bilo kom momentu. Kao takav self je
fleksibilan zato to se menja sa dominantnim organskim potrebama i
provocirajuim draima iz sredine; on je sistem odgovora koji slabi u snu, kada
ima manje potrebe za odgovorima. Self je granica kontakta na delu; njegova
aktivnost dovodi do formiranja figure i pozadine.
Moramo uporediti ovu koncepciju selfa sa pasivnom sveu ortodoksne
psihoanalize, ija je funkcija samo da posmatra i izvetava analiticara i da
sarauje, ali da se ne mea. A u skladu sa tim, revizionistike parafrojdijanske
kole, na primer, Rajhijanska ili Vaingtonska kola, svode self na sistem
organizma ili interpersonalnog drutva; tanije reeno, to nisu uopte inili
psiholozi, ve biolozi, sociolozi itd. Ali self je zapravo integrator, on je, po reima
Kanta, sintetiko jedinstvo. On je umetnik ivljenja. On je samo jedan mali inilac
u totalnoj interakciji organizma i sredine, ali igra kljunu ulogu u otkrivanju i
stvaranju znaenja kroz koje rastemo.
Opis psiholokog zdravlja i bolesti je jednostavan. To je pitanje identifikacija i
alijenacija selfa. Ako se ovek identifikuje sa svojim formativnim selfom, ne koi
sopstveno kreativno uzbuenje i posezanje za novim reenjem; i obrnuto, ako
ovek otuuje ono to mu organski ne pripada i stoga ne moe biti od vitalnog
interesa, ve pre naruava figuru/pozadinu, onda je on psihiki zdrav, jer koristi
svoju mo na najbolji mogui nain i uinie ono to najbolje ume u tekim
ivotnim okolnostima. Naprotiv, ako se ovek otuuje i usled lane identifikacije
pokuava da ugui sopstvenu spontanost, onda on svoj ivot ini nezanimljivim,
konfuznim i bolnim. Sistem identifikacija i alijenacija nazvaemo ego.
Sa ovog stanovita, na terapijski metod se sastoji u sledeem: da
osposobljavamo ego, razliite identifikacije i alijenacije, uz pomo eksperimenata
namerne svesnosti o sopstvenim razliitim funkcijama, sve dok se kod osobe
spontano ne oivi oseaj Ja sam taj koji misli, opaa, osea i radi ovo. Od tog
asa pacijent je u stanju da nastavi sam.