XV

GUBITAK EGO FUNKCIJA

2. TIPINE STRUKTURE I GRANICE

1. Strategija terapije neurotinih karaktera

U ovom poslednjem poglavlju pokuaemo da objasnimo najvanije
neurotine mehanizme i karaktere kao naine kontaktiranja stvarne tekue
situacije, ta god da se deava u toku terapijske seanse. Neurotina ponaanja su
kreativna prilagoavanja polja u kome postoje potiskivanja.Ova kreativnost e
spontano delovati u svakoj tekuoj sadanjosti; terapeut ne mora da ide ispod
obinog ponaanja ili da ga na prevaru ukloni, kako bi otkrio mehanizam.
Njegov zadatak je jednostavno da postavi problem koji pacijent ne reava na
adekvatan nain i gde je nezadovoljan svojim neuspehom; tada e potreba
pacijenta, uz odreenu pomo, razoriti i unititi prepreke i kreirati primerenije
navike, kao to se deava kod svake vrste uenja.
Definisali smo neuroze kao gubitak ego funkcija. U ego stadijumu kreativnog
prilagoavanja self se identifikuje sa nekim delovima polja kao svojim
sopstvenim, a alijenira druge delove kao da mu ne pripadaju. On se doivljava
kao aktivni proces, promiljenost u vezi odreenih elja, interesa i moi koji
imaju definisanu, ali promenljivu granicu. Bivajui progresivno ukljuen, self
kao da pita: ta mi je potrebno? Hou li da se pozabavim time? ta me
podstie? ta oseam prema tome? Hou li to da probam? Gde sam ja u
odnosu na to? Koliko sam snaan? ta imam na raspolaganju? Da li da navalim ili
da se povuem? Koje tehnike koje sam nauio mogu sada koristiti? Self
spontano vri ove namerne funkcije i one se obavljaju uz punu snagu selfa, uz
svesnost, uzbuenje i kreaciju nove figure. I na kraju, u toku bliskog i finalnog
kontakta, promiljenost, oseaj Ja, spontano nestaje u interesu i tada su granice
nevane, jer ovek ne kontaktira granicu, ve ono to dodiruje, ono to spoznaje,
ono u emu uiva, ono to stvara.
Meutim, u toku ovog procesa, neurotiar gubi svoje granice, gubi oseaj gde
se nalazi, ta i kako neto radi i vie nije u stanju da se nosi sa tim; ili on osea
svoje granice kao da su nefleksibilno fiksirane, on ne nastavlja dalje i vie nije u
stanju da se nosi sa tim. U terapijskom smislu, ovaj problem selfa je prepreka za
reavanje drugih problema i postaje objekat namerne panje. Pitanja koja se sada
javljaju su: U kom momentu Ja prestajem da reavam ovaj jednostavan
problem? Na koji nain ja sebe spreavam? ta znai anksioznost koju oseam?
2. Mehanizmi i karakteri kao stadijumi prekida kreativnosti
Anksioznost je prekid kreativnog prilagoavanja. Sada emo izloiti ideju da
se razliiti mehanizmi i karakteri neurotinog ponaanja mogu posmatrati kao
stadijumi kreativnog prilagoavanja u kojima se uzbuenje prekida. Odnosno,
elimo da elaboriramo jednu tipologiju na osnovu doivljavanja aktuelne

165

situacije. Diskutovaemo o prednostima ovakvog pristupa i svojstvima tipologije

koji mogu biti korisni za terapiju (jer, naravno, ono to se tretira jeste jedinstvena
osoba, a ne tip bolesti.)
Svaka tipologija zavisi od teorije ljudske prirode, terapijskog metoda,
kriterijima zdravlja, odabrane grupe pacijenata (vidi prethodno, 4,6). Shema koju
ovde nudimo nije izuzetak. Potrebno je da terapeut ima sopstvenu koncepciju
radi orijentacije, da bi znao gde da gleda. Pozadina ove umetnosti je steena
navika, kao u svakoj drugoj umetnosti. No, postoji isti problem kao u svakoj
drugoj umetnosti: kako koristiti ovu apstrakciju (pa prema tome i fiksaciju), a da
se pri tome ne izgubi sadanja aktuelnost, a posebno tok aktuelnosti i kako - to
je poseban problem koji terapija deli sa pedagogijom i politikom - ne nametati
standard, ve pomoi drugome da razvije sopstvene potencijale?
(a) Ako je terapeut u mogunosti da pronae svoje koncepte u procesu
kontaktiranja, tada e barem pacijent koji je pred njim biti stvaran, a ne prola
istorija ili propozicije bioloke ili socijalne teorije. S druge strane, naravno, ovi
koncepti moraju na prepoznatljiv nain biti povezani sa terapeutovim
poznavanjem ljudskog razvoja i njegovom somatskom i socijalnom teorijom,
kako bi postali sredstvo kojim e se mobilisati proces uenja i doivljavanja
terapeutske umetnosti.
(b) Moramo se setiti da je aktuelna situacija uvek primer celokupne stvarnosti
koja je uvek postojala ili koja e postojati. Ona se sastoji od organizma, njegove
sredine i trenutne potrebe. Prema tome, moemo postaviti uobiajena pitanja koja
se tiu strukture ponaanja: kako se ono uklapa sa organizmom? Kako se uklapa
sa sredinom? Kako se njime zadovoljava potreba?
(c) Osim ovoga, ako nae koncepte odreujemo iz momenata sadanjeg
procesa (naime njegovih prekida), moemo oekivati da e se, sa svesnou, ovi
prekidi razviti u druge prekide; tok procesa nee biti izgubljen. Pacijent e saznati
da nema jedan tip mehanizma, ve zapravo niz tipova i da se zaista svi
tipovi pojavljuju u loginim serijama. Radi se o tome da primenom bilo koje
tipologije, a ne njenim otkrivanjem u stvarnosti, doivljavamo apsurdnost da
nijedan tip ne odgovara nijednoj odreenoj osobi, ili obrnuto, da su neke ili ak
sve osobine koje osoba poseduje, nekompatibilne. A ta bi se moglo oekivati? To
je priroda kreativnog i sve dok pacijent ima ma kakvu vitalnost, on je kreativan
- da ostvari svoju sopstvenu jedinstvenost pomirenjem oiglednih
nekompatibilnosti i menjanjem njihovog znaenja*. Tada umesto napadanja ili
redukovanja kontradiktornih crta ime se dopire do pravogosnovnog karaktera
_____
* Potkrepiemo ovu oiglednu istinu primerom iz druge drutvene discipline. Knjievni kritiar
poinje da radi sa sistemom anrova , ta je to tragedija, ta je to farsa itd. Ali on otkriva da su ovi
nekompatibilni tipovi ne samo kombinovani u Henriju IV, Hamletu, Romeu i Juliji, ve da se
samo znaenje tragedije ili komedije transformie u svakoj jedinstvenoj celini. Dakle, ako ovo
vai za jednostvane muzike i likovne medije, koliko se tek onda odnosi na sluaj u kome pacijent
za svoju kreativnost ima na raspolaganju itav niz ljudskih iskustava?

166

na koji terapeut cilja (analiza karaktera) ili pokuajem da se otkriju veze koje
nedostaju onome to mora biti pravi nagon (anamneza), ono to je potrebno
jeste da samo pomognemo pacijentu da razvije svoj kreativni identitet
organizovanim prelaskom od karaktera do karaktera, korak po korak.
Dijagnoza i terapija ine isti proces.
(d) Jer organizovani prelazak nije nita drugo nego ponovna mobilizacija
fiksacija u celine iskustva. Ono to je najvanije da se zapamti jeste da su svaki
mehanizam i karakteristika znaajno sredstvo za ivot, kada bi im se samo
dopustilo da obave svoj posao. Tada je pacijentovo ponaanje, u terapiji ili
drugde, kreativno prilagoavanje koje nastavlja da reava problem hronine
frustracije i straha. Zadatak terapeuta je da pacijentu postavi problem u
okolnostima u kojima njegove uobiajene (nezavrene) situacije nisu vie
najadekvatnija mogua reenja. Ako je potrebno da pacijent koristi svoje oi, a on
to ne ini jer je nezanimljivo i nebezbedno da ih koristi, sada e on alijenirati
svoje slepilo i identifikovae se sa svojim vidom; ako mu je potrebno da posegne
napolje, on e sada postati svestan svoje muskularne agresije uperene protiv
posezanja i relaksirae je itd.; ali poenta nije u tome da su slepilo i paralisanost
neurotini, ve da se njima vie nita ne postie: njihovo znaenje se promenilo,
oni nisu vie tehnika, ve prepreka.
Da rezimiramo, nudimo sledee skice karaktera kao neku vrstu mosta izmeu
terapije aktuelne situacije i terapeutovih koncepata. Ovi karakteri i njihovi
mehanizmi nisu tipovi osoba, ali shvaene kao celine oni su opisi neurotinog
ega u procesu. Tako da u svakom sluaju mi pokuavamo (1) da zaponemo od
trenutka stvarnog prekida, (2) da ukaemo na normalno funkcionisanje prekida,
(3) da pokaemo kako se, u odnosu na pozadinu potiskivanja, prekid odraava na
organizam i sredinu i kako dovodi do pozitivnog zadovoljstva, (4) da ga
poveemo sa kulturnom i somatskom istorijom. Konano, (5) diskutovaemo o
mobilizaciji sekvence karaktera.
3. Momenti prekida
Pitanje koje se postavlja u vezi gubitka ego funkcija je, kako smo videli, U
kom trenutku Ja prestajem da reavam ovaj jednostavan problem? Kako ja sebe
spreavam?
Vratimo se ponovo naoj shematizovanoj sekvenci figura/pozadina u
uzbuenju i obrnutoj sekvenci u inhibiciji (14,1). U neurotinoj inhibiciji,
sekvenca je promenila pravac i telo je postalo krajnji objekat agresije: u pozadini
je potiskivanje, hronina inhibicija koja je zaboravljena i uva se u zaboravu*.
______
* Potiskivanje, sublimacija i reakciona formacija pomenuti u prethodnim poglavljima su
sami po sebi, naravno, normalne funkcije prilagoavanja. U normalnim okolnostima, potiskivanje
je jednostavno fizioloka funkcija, zaboravljanje beskorisnih informacija. Sublimaciju smo shvatili
samo kao normalnu funkciju, nesavreni kontakt koji je mogu u prosenoj situaciji. Zanimljiv

167

U odnosu na ovu pozadinu, dolazi do sadanjeg prekida (gubitka ego funkcija).

Razlike u tipovima sastoje se od toga da li se prekid dogaa:
(1)
(2)
(3)
(4)
(5)

Pre novog primarnog nadraaja. Konfluencija.

U toku nadraaja. Introjekcija.
Prilikom suoavanja sa sredinom. Projekcija.
U toku konflikta i razaranja. Retrofleksija.
U finalnom kontaktu. Egotizam.

4. Konfluencija
Konfluencija je stanje bez kontakta (bez granice selfa), iako se druge vane
interakcije odvijaju, na primer, fizioloko funkcionisanje, stimulacija iz sredine
itd. Videli smo da se posledica kontakta, asimilacija, normalno odvija sa
smanjenim selfom i da su sve navike i uenje konfluentni. Razlika izmeu zdrave
i neurotine konfluencije je u tome da je zdrava konfluencija potencijalno
kontaktna (npr, dostupno seanje), a neurotina ne moe biti kontaktirana zbog
potiskivanja. Ipak, oigledno je da su nesagledive oblasti relativno stalne
konfluencije neophodne kao osnovna nesvesna pozadina svesnih pozadina
iskustva. Mi smo u konfluenciji sa svim onim od ega smo fundamentalno,
neproblematino ili nepopravljivo, zavisni: gde ne postoji potreba ili mogunost
za promenu. Dete je u konfluenciji sa svojom porodicom, odrasla osoba sa svojom
zajednicom, ovek sa univerzumom. Ako se ovek navede da postane svestan
ovih temelja konane sigurnosti, gubi se smisao, a anksioznost koju osea je
metafizika.
U neurotinom smislu, sadanji stav uopte ne priznajui novi zadatak - je
dranje za nesvesnost, kao da se radi o vezanosti za zadovoljstvo zbog nekog
dostignutog ponaanja i kao da e ga neki novi nadraaj oduzeti; ali naravno,
poto je to drugo ponaanje ostvareno i poto je postalo navika, ne postoji svesno
zadovoljstvo u vezi sa njim, ve samo oseaj sigurnosti. Pacijent se nada da se
nita novo nee dogoditi, ali ono to je staro nije zanimljivo i razliito. Arhetipski
primeri su nesvesno sisanje ili tenja za toplinom i telesnim kontaktom koju osoba
nije doivela, ali ije je odsustvo uinilo da se ona zamrzne.
Stav koji se zauzima prema sredini sastoji se od spreavanja da se dostignuto
ponaanje oduzme (odbijanje od sisanja). Vilica je spremna za zavisniki ugriz
______
je sluaj sa reakcionom formacijom. U normalnim okolnostima, reakciona formacija je
automatizovan odgovor na opasnost od pretnje telu: to je vrsta odgovora kao to su umrtvljivanje,
onesveivanje, ok, panino bekstvo itd. ini se da sve ovo implicira neposrednu, te stoga ,
nekritinu i totalnu interakciju izmeu fiziolokog signala i ego funkcije opreza, a da ne postoji
posrednitvo uobiajenom sekvencom kontaktiranja. Normalno, odgovor na opasnost je srazmeran
pretnji iako esto mala povreda moe da izazove ok. Kada pretnja ima veze sa anksioznou
koja rezultira iz oslobaanja hronine i zaboravljene inhibicije, mi govorimo o reakcionoj
formaciji.

168

kojim se sisa zubima, dete moe da pree na drugu hranu, ali nee; ili osoba ima
medvei zagrljaj u snoaju; ili odrava samrtni stisak u interpersonalnim
odnosima. Ovakva muskularna paralisanost spreava svaku senzaciju.
Tako da ovek doivljava frustraciju i strah. ta ini zadovoljstvo? U okviru
muskularne paralisanosti i desenzitizacije, zadovoljstvo je mogue samo u
sluajnoj spontanosti, nezavisnoj od nadzora ega (histerija). Takozvana regresija
preteno slui kao tekui stav u kome sluajni impulsi mogu da pronau svoj
nain kako da se izraze reima i ponaanjem; ovo ukljuuje zamenu oseanja i
reinterpretaciju znaenja zadovoljstva kako bi se uinili prigodnim. Regresivno
ponaanje nije samo po sebi neurotino; ono se jednostavno javlja pre ili izvan
konfluencije. Ali nepovezano zadovoljstvo koje se tada javlja, ne rauna se. A
problem je naravno u tome to se u otvorenom ponaanju javljaju sline tekoe
neto zahteva da bude kontaktirano i onda ovek poinje opet da se kai.
U kulturolokom smislu, konfluentni odgovori e biti na najrudimentarnijem
detinjastom i nepovezanom nivou. Cilj je da se neka druga osoba navede da sve
uradi.
5. Introjekcija
Prekid moe da se dogodi u toku nadraaja, i self tada introjektuje, zamenjuje
svoj sopstveni potencijalni nagon ili apetit sa neijim tuim. Normalno, ovo je na
stav prema itavom irokom spektru stvari i osoba kojih smo svesni, ali koji nisu
puno vani: jezika pravila, oblaenje, prostorno planiranje, institucije.
Neurotina situacija je ona u kojoj je pravilo nasilno i nekompatibilno sa ivim
nadraajem, i gde se, da bi se izbegla povreda nepripadanja (da ne govorimo o
daljim sukobima), sama elja inhibira a mrsko okruenje se kako unitava tako i
prihvata, poto se guta celo i iskljuuje se. Meutim, da ljudska bia nisu u stanju
da imitiraju i prihvate optu uniformnost bez mnogo uivljavanja, velike ljudske
kulturne tekovine i gradovi koji nam izgleda pripadaju, bili bi nezamislivi. Sva
prirodna (nenasilna) pravila nekada su bila izuzetna kreativna dostignua; ali mi
ih uglavnom koristimo tako to ih zapravo ne asimilujemo niti nas ona slamaju.
Na primer, deava se da tek posle niza godina pesnik asimiluje engleski jezik;
ipak, to ne znai da ga drugi ljudi govore na neurotian nain. (Problem je u tome
da se uobiajena upotreba smatra sutinskom.)
U neurotinom smislu, intojektor se miri sa sopstvenim osujeenim apetitima
tako to izvre njihov afekat pre nego to ih moe prepoznati. Ova zamena se
postie jednostavno njihovim inhibiranjem. Ono to osoba eli, doivljava se kao
nezrelo, odvratno itd. Ili obrnuto, ako se radi o impulsu da se odbaci ono to je
inhibirano (suprotstavljanje prisilnom hranjenju), ovek se ubeuje da je ono to
ne eli, dobro za njega, da je to upravo ono to on eli, itd. I on to odgriza, ali niti
ga vae niti mu osea ukus.
Stav koji se zauzima prema sredini je odustajanje (karlica se snano uvlai), i
on zatim postaje detinji i prihvatajui. Jer neophodno je imati neku linost, neku
tehniku, neke elje. Ako nije u stanju da se identifikuje i alijenira ono to on nije u
pogledu sopstvenih potreba, ovek se suoava sa prazninom. Drutvena sredina

169

obuhvata celu stvarnost koja je u njoj, a ovek se konstituie tako to se

identifikuje sa njenim standardima, dok alijenira sopstvene potencijalne
standarde. Meutim, kultura koja se stie ovim stavovima je uvek povrna, iako
moe biti dalekosena. ovek e prihvatiti svaku autoritativnu poziciju, ak iako
je to suprotno od onoga to on misli da veruje; ak e se pojaviti sekundarno
zadovoljstvo zbog unitavanja sopstvenih prethodnih autoriteta; on mazohistiki
ezne da bude odbijen. Njegova sopstvena ispravna miljenja su dirljivo
detinjasta, ali zbog pozajmljenih svojstava koja nose, ona se ine izvetaena i
smena.
Otvoreno zadovoljstvo introjektovanja je mazohizam inhibirana munina,
vilica ukoena u osmehu, uvuena karlica, zadran dah. Mazohistiko ponaanje
je mogunost kreativnog prilagoavanja sredine u okviru nanoenja bola samom
sebi uz pristanak sopstvene lane identifikacije. Intenziviranjem identifikacije i
daljim okretanjem protiv sebe, ovek se preputa sadistikim ujedima, kritici, itd.
6. Projekcija
Kada se nadraaj prihvati i sredina konfrontira, pojavljuje se emocija
povezivanje apetita ili drugog nagona sa nejasno shvaenim objektom. Ako doe
do prekida u ovom stadijumu, rezultat je projekcija: ovek osea emociju, ali ona
je neodreena, nepovezana sa aktivnim oseajem selfa koji se pojavljuje u daljem
tekuem ponaanju. Budui da emocija ne izvire u oveku, on je pripisuje drugoj
moguoj stvarnosti, sredini on je osea u vazduhu ili usmerenu protiv njega
od strane drugih. Na primer, pacijentu je neprijatno zbog onoga to terapeut misli
o njemu. Ipak normalno je da projekcija bude neophodna. Projekcija u
nevidljivo je poetak izline kreativnosti (12,4), koja se onda nastavlja kako bi
se odredila objektivna korelacija sa nejasnom emocijom ili intuicijom; u
uobiajenom kreativnom prilagoavanju, projekcija je faktor halucinacije
neophodan u poetku. Intuicija ili predznanje upozoravaju nas ili pozivaju svojim
znaenjem koje jo nije vidljivo. Neurotiar koji projektuje, meutim, ne nastavlja
da se identifikuje sa nejasnim oseanjem kao da je njegovo; umesto toga, on ga
definie tako to ga pripisuje nekom drugom, to ima za posledicu smene ili
tragine greke.
Tipian primer neurotine projekcije je da A ima neke namere prema B
(erotske ili neprijateljske), ali A inhibira svoje prilaenje; stoga on osea da B
gaji neke namere prema njemu. On izbegava frustraciju emocije tako to je
otuuje kao da nije njegova.
U odnosu na sredinu, meutim, on pokazuje (i zauzima) nepogreivi
provokativni stav. Ono to duboko eli jeste prilaenje i kontakt, a budui da ne
moe da preuzme korake, on pokuava da izazove da to drugi uini. Tako, iako se
ne pokree, on ne miruje, ve komunicira ekajui u zasedi, u tiini, durei se,
premiljajui. Ipak ako drugi protumai signale i prie, javlja se snana
anksioznost.
Koje stvarno zadovoljstvo ovek ostvaruje? To je odigravanje zastraujue
dramatine scene kao u snu. On je iznova vae. Premiljanje je puno

170

preterivanja. Ovo je mogua aktivnost selfa u rigidnom okviru odsecanja sredine,

pri emu se inhibiraju motorne moi i pasivno eka uivajui u slobodnim
emocijama. To je gotovo figura relaksacije koja stvara hipnagogne slike, samo to
umesto relaksacije, postoji okvir rigidnih miia, tako da to slike postaju
oseajnije i privlanije, sve su vie obojene bolom i pretnjom.
U kulturolokom smislu, oblasti u kojima dolazi do projekcija odlikuju se
glupou, pogrekama, sumnjiavou jer na taki gde fantazije i oseanja mogu
da dobiju informacije o sredini i naue neto, uzbuenje se gui; a anksioznost i
pretnja verovatno e se pripisati upravo onome to je najobjektivnije,
injeninom stanju. ovek se uglavnom bavi apstraktnom moralnou i grehom.
Ako zastupa pozitivnije miljenje, onda ono obiluje dalekosenim planovima i
buduim projektima.
7. Retrofleksija
Pretpostavimo sada da su tekua energija, orijentacije i manipulacije potpuno
angaovane u situaciji u sredini, bilo da je to ljubav, bes, saaljenje, alost, itd; ali
ovek to ne moe podneti i mora prekinuti, on se plai da povredi (razori) ili da
bude povreen; on e obavezno biti frustriran: tada se angaovana energija okree
prema jedinom sigurnom objektu na raspoloaganju u polju, njegovoj sopstvenoj
linosti i telu. Ovo je retrofleksija. Normalno, retrofleksija je proces neijeg
reformisanja, na primer, korigovanje nepraktinog pristupa ili ponovno
razmatranje mogunosti emocija, inei ponovno prilagoavanje polazitem dalje
aktivnosti. Tako da se mi kajemo, alimo; mi se seamo, premiljamo itd.
Ponovnim stvaranjem neodrivih objekata u fantaziji, elja se moe ponovo
probuditi i zadovoljiti masturbacijom. A u optijem smislu, svaki in namerne
samokontrole u toku problematinog angaovanja jeste retrofleksija.
U neurotinom smislu, onaj koji retroflektuje izbegava frustraciju pokuavajui
da ne bude ukljuen uopte, to jest, on pokuava da poniti prolost, svoje greke,
kaljanje sebe, svoje rei. ao mu je to je povredio sredinu (izluivanje). Ovo
ponitavanje je opsesivno i ponavlja se po prirodi stvari; jer reformacija, kao bilo
ta drugo, moe biti asimilovana samo ako pone da ukljuuje novi materijal iz
sredine; ponitavanjem prolosti, prelazi se preko istog materijala uvek iznova.
Opipljiva sredina osobe koja retroflektuje sastoji se od nje same i ona na sebe
iskaljuje mobilisanu energiju. Ako je ono to je pobudilo anksioznost strah od
razaranja, osoba sada sistematski mui svoje telo i prouzrokuje psihosomatska
oboljenja. Ako je ukljuena u neki poduhvat, ona radi nesvesna njegovog
neuspeha. Ovim procesom osoba esto uspeva da na lukav nain ostvari neki
sekundarni ishod kojim se postie prvobitna inhibirana namera: npr., da ne bi
povredio svoju porodicu i prijatelje, ovek se okree sebi i uzrokuje bolest i
neuspeh koji ukljuuju njegovu porodicu i prijatelje. Ali on time ne doivljava
zadovoljstvo, ve samo dalje kajanje.
Direktno zadovoljstvo osobe koja retroflektuje ogleda se u njenom oseaju da
ima aktivnu kontrolu i da je zaokupljena zanimljivim stvarima jer ona je
opsesivno zaokupljena neim i osea taj uticaj na sopstvenoj koi. Njene ideje i

171

planovi su esto dobro razmotreni, dobro razraeni i doivljavaju se sa izuzetnom

ozbiljnou ali oni se obustavljaju usled nedostatka akcije jer je ovek sve vie
zbunjen i konano razuveren nesigurnou i oklevanjem. Orijentacija oseaj gde
se nalazi u situaciji ini se izvanrednom; dok ne postane jasno da je prevideo
jednostavnu praktinu mogunost. Na ovaj nain dolazi do snanog nadiranja
uspomena i zamagljivanja stvarnosti.
Direktno zadovoljstvo moe se posmatrati u sluaju erotskog nagona, kao kod
masturbacije; masturbacija je vrsta silovanja jer je verovatno da telo vie nee
da reaguje, kao bilo koje opipljivo telo u sredini; ali zadovoljstvo pripada
agresivnoj ruci, seksualno zadovoljstvo je nebitno. (Moemo lako razlikovati ovu
sadistiko-analnu fazu od ranijeg introjektivnog sadizma zasnovanog na
doivljenom mazohizmu.)
8. Egotizam
Na kraju, kada je osnova za finalni kontakt adekvatno pripremljena, dolazi do
prekida poputanja kontrole ili prismotre, preputanja onom ponaanju koje bi
dovelo do rasta, npr., obavljanju radnje koju ovek moe da obavi i koju situacija
zahteva ili okonavanju onoga to pravi i naputanju toga. Ovo predstavlja
usporavanje spontanosti daljom namernom introspekcijom i obazrivou, kako bi
ovek bio siguran da su mogunosti u pozadini zaista iscrpljene da ne postoji
pretnja od opasnosti ili iznenaenja pre nego to se posveti. (U potrazi za boljim
terminom, mi ovaj stav nazivamo egotizam, jer ne postoji konano
interesovanje za ono to se kontaktira, ve za sopstvene granice i identitet.)
Normalno, egotizam je neophodan u svakom sloenom procesu koji zahteva
elaboraciju i dugotrajno sazrevanje; u suprotnom dolazi do preranog posveivanja
neemu i potrebe da se osujeti ponitavanje. Normalan egotizam se moe videti
kod snebivanja, skepse, rezervisanosti, sporosti, ali ne u neposveenosti.
U neurotinom smislu, egotizam je vrsta konfluencije sa opreznom svesnou i
pokuajem unitavanja onoga to se na da kontrolisati i to moe iznenaditi.
Mehanizam za izbegavanje frustracije je fiksacija, apstrakcija kontrolisanog
ponaanja iz tekueg procesa. Tipian primer je pokuaj da se odri erekcija i
sprei spontani razvoj orgazma. ovek na ovaj nain dokazuje svoju potenciju,
dokazuje da moe i zadovoljstvo koje dobija je tatina. Ali ono od ega se brani
je konfuzija, oseanje naputenosti.
ovek se titi od iznenaenja iz sredine (strah od konkurencije), teei da
izoluje sebe kao jedinu stvarnost: ovo ini tako to preuzima sredinu i ini je
svojom. Njegov problem se ne odnosi na kontaktiranje neke osobe koja je Ti, za
koju je zainteresovan, ve na uveavanje znanja i broja poznanika, tako to unosi
sve vie sredine u svoj prostor i pod svoju mo, kako bi sam postao neporeciv.
Ovakva sredina prestaje da bude sredina, ona ne hrani i ovek ne raste niti se
menja. Tako na kraju, poto spreava da iskustvo postane novo, oveku postaje
dosadno i usamljen je.
Njegov metod ostvarenja direktnog zadovoljstva jeste podela: iskljuivanjem
stava koji je dostignut i bezbedan, on moe da regulie koliinu spontanosti.

172

Svako ispoljavanje ovakve namerne kontrole hrani njegovu tatinu (i prezir prema
svetu). S obzirom na odreenu koliinu lukavosti i dovoljno samosvesnosti da ne
uini nemoguim zahteve sopstvene fiziologije, egotista se lako transformie u
dobro prilagoenu, skromnu i predusretljivu slobodnu linost. Ova
metamorfoza je neuroza psihoanaliziranog: pacijent savreno razume svoj
karakter i nalazi da su njegovi problemi zaokupljujui vie nego bilo ta drugo i postojae bezbroj ovakvih problema koji e ga zaokupljati, jer bez spontanosti i
rizika od nepoznatog, on nee nita bolje asimilovati analizu od bilo ega drugog.
9. Rezime
Ove momente prekida i njihove karaktere moemo rezimirati u sledeoj
shemi (O je agresija prema organizmu, S prema sredini, a Z je direktno
zadovoljstvo koje je mogue u fiksaciji.)
Konfluencija: nema kontakta s nadraajem ili stimulansom
O: kaenje, vrst zagriaj
S: paralisanost i desenzitizovano neprijateljstvo
Z: histerija, regresija
Introjekcija: neprihvatanje nadraaja
O: konverzija afekta
S: rezignacija (unitavanje identifikacijom)
Z: mazohizam
Projekcija: odsustvo konfrontacije i prilaenja
O: otuivanje emocije
S: pasivna provokacija
Z: fantazija (prevakavanje)
Retrofleksija: izbegavanje konflikta i razaranja
O: opsesivno ponitavanje
S: samodestrukcija, bolest kao sekundarna dobit
Z: aktivni sadizam, prezauzetost
Egotizam: odlaganje spontanosti
O: fiksacija (apstrakcija)
S: iskljuenost, izolovanost selfa
Z: podela, samoljublje
Potiskivanje
Reakciona formacija
Sublimacija

173

(Gornja shema mogla bi da se umnoava beskonanom kombinacijom klasa

jedne s drugom, kao konfluencija introjekata, projekcija retrofleksija itd. Od
ovih kombinacija mogli bi pomenuti grupu stavova prema introjektima
superego: (1) konfluencija sa neijim introjektima je oseaj krivice, (2) projekcija
introjekata je grenost, (3) retrofleksija introjekata je buntovnitvo, (4) egotizam
introjekata je ego-koncept; (5) spontano izraavanje introjekata je ego-ideal.)
10. Prethodna shema nije tipologija neurotinih osoba
Da ponovimo, prethodna shema nije klasifikacija neurotinih osoba, ve
metod kojim se odreuje struktura pojedinanog neurotinog ponaanja.
Ovo je vidljivo ve na prvi pogled, jer je svaki neurotian mehanizam fiksacija
i svaki mehanizam sadri konfluenciju, neto nesvesno. Isto tako svako ponaanje
se preputa nekoj lanoj identifikaciji, otuuje emociju, okree agresiju prema
selfu i samoljubivo je! Ono to elimo pokazati ovom shemom jeste poredak u
kome se, u odnosu na pozadinu ugroavajueg potiskivanja, fiksacija iri celim
procesom kontakta, a nesvesnost joj dolazi u susret iz drugog pravca.
Oigledno je da mora postojati sekvenca fiksacije u aktuelnom iskustvu, ako
vidimo da je u odreenim momentima ovek potpuno u dobrom kontaktu, da
koristi svoju mo i prilagoava se situaciji, pa ipak neto kasnije postaje paralisan.
U stvari, sekvenca se moe direktno posmatrati. ovek ulazi u prostoriju, smeka
se ili se mrti, kae neto itd: za sada on je vitalan, nije izgubio ego funkcije, ve
su one potpuno ukljuene. Onda postaje anksiozan bez obzira ta je to to je
tako uzbuujue, to moe biti druga osoba, seanje, veba, bilo ta. Umesto da
tada nastavi da se dalje orijentie (ono to je esencijalno jeste produavanje,
nastavljanje toka), on se smesta izoluje i fiksira situaciju: on fiksira jednu
dostignutu orijentaciju. Ovde se ego odvaja od selfa. Ali ova samosvesnost ga
smesta ini nespretnim; prevre pepeljaru. On postaje miino rigidan (okree se
sebi) i tada pomilja da mora biti da ga drugi vide kao savrenu budalu. On
prihvata ovaj standarad kao da je njegov, poinje da se stidi i sledeeg asa mu se
muti u glavi i paralie se. Ovo tumaimo kao da je iskustvo kreirano irenjem
fiksacije.
Ali naravno, ovo se moe protumaiti na suprotan nain, kao irenje
konfluencije. U asu anksioznosti ovek je van kontakta sa tekuem situacijom
iz bilo kog raloga; on bi eleo da je negde drugde, da odbije neprijataljski impuls
prema drugima itd. Ali njegov standard je da bude potpuno prisutan i paljiv.
Otkuda im uopte pravo da sude o njemu? Tako da on namerno besno prevre
pepeljaru. Sledeeg momenta on potpuno iskljuuje sredinu i dovoljan je samom
sebi.
Ako smatramo da je iskustvo irenje nesvesnosti, onda bi se radilo o histeriji;
ako ga vidimo kao irenje fiksacije, onda bi to bila kompulzija. Histerinu osobu
odlikuje previe spontanosti i premalo kontrole; ona kae: Ne mogu
kontrolisati impulse koji naviru: telo se pojavljuje u prvom planu, preplavljuju je
emocije, njene ideje i otkria su kapriciozni, sve je seksualizovano itd.
Kompulzivna osoba previe kontrolie; ne postoji fantazija, toplo oseanje ili

174

senzacija, akcija je snana, ali elja je slaba itd. Ipak ova dva ekstrema svode se
uvek na istu stvar. To je zato to postoji premalo selfa, previe povrne elje i
premalo spontanosti, da bi histerina osoba organizovala oigledno eljeno
iskustvo: oseanja nisu dovoljno dominantna da bi organizovala funkcije
orijentacije i manipulacije i tako ona postaju besmislena i ine se neznatnim.
Ili obrnuto, usled funkcija kontrole, orijentacija i manipulacija su previe fiksirane
i nefleksibilne da bi se kompulzivna osoba mogla na adekvatan nain nositi sa
svojom uzbuujuom situacijom; prema tome, ona ne moe kontrolisati svoje
impulse i okree se protiv njih i tada se ini da su njena oseanja neznatna.
Rascep selfa i ega je uzajamno poguban.
Ovo mora da je tano jer je neuroza stanje i hroninog straha i hronine
frustracije. Zato to je frustracija hronina, eljom se ne ui da se aktiviraju vane
praktine funkcije, jer ovek koji je okovan razoarenjem i tugom nee se
ozbiljno ukljuiti u sredinu. Ipak, osujeena elja se ponovo pojavljuje i nastavlja
da stvara fantazije i konano impulsivne inove koji su praktino neefikasni; i
tako je ovek ponovo neuspean, povreen i podloan hroninom strahu. S druge
stane, ovek koji je hronino uplaen kontrolie sebe i direktno frustrira sebe.
Ipak, nagon nije uniten, ve je samo izolovan od ega; on se ponovo pojavljuje
kao histerian impuls. Frustracija, impulsivnost, strah i samokontrola meusobno
se pogoravaju.
U svakom pojedinom iskustvu, celokupne moi selfa su mobilisane kako bi se
situacija okonala onako kako je mogue, bilo u konanom kontaktu ili fiksaciji.
Akumulacija ovih iskustava u toku ivota rezultiraju u jasno omeenim
linostima, karakterima i tipovima. Ali ipak u svakom pojedinom iskustvu, koje se
smatra jedinstvenim inom selfa, celokupne moi su mobilisane. A budui da je u
terapiji self taj koji mora razoriti i integrisati fiksaciju, trebalo bi razmotriti
tipologiju ne kao metod razlikovanja ljudi, ve kao strukturu pojedinanog
neurotinog iskustva.
11. Primer obrnute sekvence fiksacija
Izmisliemo jedan primer* da bismo ilustrovali terapijsku sekvencu:
(1) Fiksacija: Pacijent je potentan; on moe da uradi vebu na svoje
sopstveno zadovoljstvo. Problem je u tome da kada doe do zavrnice, kada treba
da uzme neto iz toga za sebe ili da time neto da terapeutu, on nije u stanju da to
pusti. Postaje anksiozan. Kada mu se skrene panja na injenicu da prekida u ovoj
fazi, on postaje svestan svoje uobraenosti i egzibicionizma.
_____
* Ovaj primer je izmiljen. U ovoj knjizi izbegavali smo upotrebu pravih istorija sluaja. Jer,
iako oni imaju atmosferu i konkretnost literarnog dela, nisu ubedljivi. Oni su samo primeri za
tumaenje i obaveten italac odmah ima potpuno razliita tumaenja i smeta mu to je autor
izostavio relevantne dokaze. Prema tome, prema naem miljenju poeljnije je da direktno damo
intelektualni okvir, a izostavimo referencu stvarnosti.

175

(2) Retrofleksija: Pacijent prekoreva sebe zbog linih neuspeha. On navodi

primere da pokae kako su ga ometali ljubav prema samom sebi i hvalisanje. Ne
moe nikog drugog kriviti, osim sebe. Postavlja se pitanje: Umesto da sebe
prekorevate, kog drugog biste hteli da prekorevate? Da; on eli treapeutu da kae
re-dve o tome.
(3) Projekcija: Seanse su bile bezuspene, jer terapeut zapravo nije hteo da
napreduje. On iskoriava pacijenta; da je tarifa via, ovek bi pomislio da hoe
da izvue pare od njega. Kako stvari stoje, situacija je neprijatna; niko ne eli
da tavori ovde i da neko zuri u njega. Verovatno je ortodoksni metod bolji, kada je
terapeut van vidokruga. Postavlja se pitanje: ta oseate kada neko zuri u vas?
(4) Introjekcija: Pacijentu je neprijatno. Razlog zato se hvalie jeste to eli
da mu se terapeut divi; on ga smatra jednom vrstom ideala u stvari, on ima
fantaziju o njemu (to je suprotno snu koji smo diskutavali). Pitanje: Da li sam
vam zaista privlaan? Ne; ali prirodno je da ovek treba da voli ili da barem
bude naklonjen osobi koja pokuava da mu pomogne. Ovo je reeno sa neto
ljutnje.
(5) Konfluencija: Pacijent je ljut, jer su eksperimenti (videti prvi deo knjige)
dosadni, besmisleni i ponekad bolni; a njemu je dosadilo da ih radi; terapija mu
postaje odvratnaI tada zauti; nezainteresovan je za bilo koji dalji napor. Neko
drugi mora da ga uini.
Terapeut odbija da sarauje i ostaje miran. Pacijent iznenada osea kako ga boli
stegnuta vilica i prisea se, sedei mirno, kako mu se glas probijao izmeu zuba.
On stiska zube.
Pretpostavimo sada da je energija vezana u ovoj konfluentnoj karakteristici,
postala dostupna. Dok je utao, pacijent se naizmenino oseao krivim, jer nije
saraivao i bio je ogoren jer terapeut nije nita uradio da bi mu pomogao (kao i
njegova ena). Sada moda vidi da je bespotrebno pokazivao svoju sopstvenu
zavisnost; i on se smeje slici koja se time pojavila. Ipak, energija koja je
osloboena iz konfluencije ponovo e se kontaktirati i fiksirati u skladu sa drugim
karakterima. Prema tome:
Introjekcija: ovek treba da bude nezavistan i da radi ono to eli. Zato ne bi
potraio drugu enu? Pitanje: Da li postoji neko odreen za koga ste
zainteresovani?
Projekcija: Pre terapije nikada ranije nije imao ovakve misli. Osea se kao da
da su mu gotovo stavljene u um. Zaista?
Retrofleksija: To je greka u njegovom vaspitanju. On prepoznaje cenzorsko
lice majki iz srednjeg stalea, ba kao to je bila i njegova majka. Preputa se
davnim uspomenama. Pitanje: ta je sa njom sada?
Egotizam: Sve mu je savreno jasno. Ono to ljudi ne znaju, ne moe ih
povrediti. Samo treba da igra po pravilima igre. Ko igra tu igru?
Kontaktiranje situacije: On ponovo pokuava da eksperimentie i da vidi da li
e neto time dobiti.

12. Oseaj granica

176

Funkcionisanje ega, kao to smo videli, moe se opisati kao postavljanje

granica selfa u pogledu interesa, moi, itd.; identifikacija i alijenacija su dve
strane granice; i u svakom ivom kontaktiranju granica je definisana, ali uvek
promenljiva. ta to znai imati oseaj granice sada u terapeutskoj situaciji
namernog kontaktiranja karaktera?
Ukljuen u zanimljivu akivnost, self kontaktira svoje izgubljene ego funkcije
kao blokade, otpore, neoekivane neuspehe. Osoba se identifikuje sa
interesantnim angaovanjem, koje je sa jedne strane granice, ali ono to se
alijenira nije kao u normalnom funkcionisanju nezanimljivo i nebitno, ve
upravo strano, ugroavajue, neobjanjivo, nemoralno, tupo; ne granica, ve
ogranienje. Oseaj nije ravnodunost, ve neprijatnost. Granica se ne menja
putem volje ili iz potrebe, kao kad neko pokuava da vidi, da se seti, da se
pokrene, ve ostaje fiksirana.
Posmatrano topoloki, kao fiksirane granice u promenljivom polju
organizam/sredina, neurotini karakteri koje smo opisali su sledei:
Konfluencija: identinost organizma i sredine.
Introjekcija: neto iz sredine nalazi se u organizmu.
Projekcija: neto iz organizma nalazi se u sredini.
Retrofleksija: deo organizma nainilo je sredinom drugi deo organizma.
Egotizam: izolacija i od ida i od sredine ili: organizam je u velikoj meri
izolovan od sredine.
Nain na koji se ove situacije doivljavaju kada postoji neurotina potreba da
se one odri fiksiranim je potpuno suprotan od naina na koje se one doivljavaju
kada je kreativni self koncentrisan na njih:
U konfluenciji neurotiar nije niega svestan i nema ta da kae. Koncentriui
self se osea zarobljenim u ugroavajuem mraku.
U introjekciji neurotiar opravdava kao da je normalno ono to koncentriui
self osea kao strano telo koje eli da povrati.
U projekciji neurotiar je ubeen u neto, kao da za to poseduje ulne dokaze,
tamo gde koncentriui self osea rupu u iskustvu.
U retrofleksiji neurotiar je zauzet svojim angaovanjem, tamo gde se
koncentriui self osea izostavljenim, iskljuenim iz sredine.
U egotizmu, neurotiar je svestan i ima ta da kae o svemu, ali se
koncentriui self osea praznim, bez potrebe ili interesovanja.
Iz ovog se moe videti da tretmani podruja konfluencije i podruja egotistike
fiksacije predstvaljuju suprotne potekoe. Konfluentno pomraenje je previe
obuhvatno; self je rutina; nijedan novi predlog nije prihvaen kao relevantan
upravo kao to je u histerinom ponaanju mogue da sve momentalno postane
relevantno (na zadovoljstvo pacijenta, ne postoji manjak simptoma koje bi
terapeut mogao da interpretira).
U istoriji psihoanalize krajnja suprotnost ovog stanja je shvaena kao zdravlje
selfa, naime kao stadijum celokupnog ega koji svuda osea granicu mogueg
kontakta. Sutinski self je definisan kao sistem svojih ego granica; nije se videlo
da je ovo tekui stadijum selfa. Izazovi ovakve teorijske koncepcije su neodoljivi,
jer u terapiji svesnost granica razlae neurotinu strukturu, a lekar neto definie u

177

skladu sa onim ta funkcionie u terapiji; dalje, svaki odreeni problem koji se

pojavi u terapiji moe se konano sagledati i reiti u egotizmu, njegovom
podelom i upotrebom svih ego funkcija u okviru bezbednog okvira, a da se
oseanja uopte ne ukljue. Ovo je stanje prenaglaene svesnosti, koja se nikada
nee odlikovati briljantnim kreativnim trenucima, ali je potpuno adekvatno za
terapijsku seansu. Za self, sve je potencijalno relevantno i novo granica svuda
postoji i nema ogranienja za akciju ali nita nije zanimljivo. ovek je u
psiholokom smislu ispranjen. Ovo je, kao to smo ve rekli, analiza
neuroze; verovatno je da e svaki terapijski metod koji se predugo koristi, imati
takav rezultat koji se u antiko doba veliao kao stoika apatija, a meu
savremenicima se shvata kao slobodna linost ali ovakva sloboda pojednica,
liena bioloke i drutvene prirode ili u uslovima savrene higijenske i pravne
kontrole bioloke i drutvene prirode, ovakva sloboda je, kao to je Kafka rekao,
samotna i besmislena rabota.
13. Terapija granica
Za terapiju koncentracije, problem kontaktiranja izgubljenih ego funkcija ne
razlikuje se od bilo kog drugog problema kreativne orijentacije i manipulacije, jer
se svesnost ili nezadovoljavajui nivo svesnosti jednostavno doivljavaju kao jo
jedna prepreka u polju organizam/sredina. Neophodno je imati potrebu, prii,
razoriti kako bi se identifikovalo, kontaktiralo i asimilovalo. To nije stvar vraanja
neega iz prolosti niti njegovog spaavanja iz oklopa, ve ostvarenja kreativnog
prilagoavanja u datoj sadanjoj situaciji. Da bi se zavrio getalt u sadanjoj
situaciji, neophodno je da se razori i asimiluje nesvesnost kao prepreka.
Terapijske vebe sastoje se od jasnog ocrtavanja i precizne verbalne deskripcije
doivljene blokade ili praznine i eksperimentisanja time, kako bi se mobilisale
fiksirane granice.
Sa ovog stanovita ne postoji misterija u psihoanalitikom udu, da je
jednostavna svesnost nekako katarzika, jer napor koncentrisane svesnosti i
mobilizacija blokade zahtevaju razaranje, patnju, oseanje i uzbuenje. (Terapeut
je ujedno vrlo znaajan deo sadanje situacije, ali nije neophodno govoriti o
transferu, vezanosti potisnute edipalne energije, jer aktuelnost sadri i
konfluenciju zavisnosti i pobunu protiv nje.)
Vratiemo se sada pitanju pacijenta sa kojim smo zapoeli: Na kojoj taki ja
prestajem da reavam problem? Kako ja sebe spreavam? A sada emo naglasiti
ne trenutak prekida, ve njegov poetak i kako se to odvija. Uporediemo
neterapeutsku i terapeutsku situaciju. Obino, self, pokuavajui da kontaktira
neku zanimljivu sadanju stvarnost, postaje svestan granica svojih izgubljenih ego
funkcija neto od sredine ili tela nedostaje, nema dovoljno snage ili izraajnosti.
Ipak on vri pritisak i pokuava da ujedini figuru, ak iako se neurotina struktura
pojavljuje u pozadini kao nezavrena situacija, kao neto nesaznatljivo, neto
zbunjujue i pretee telu. Rastue uzbuenje se gui, pojavljuje se anksioznost.
Ipak, self istrajava sa prvobitnim zadatkom i ublaava anksioznost daljim
iskljuivanjem pozadine putem reakcione formacije, nastavljajui sa sve manje

178

snage. U terapiji, naprotiv, upravo taka prekida sada ini zanimljiv problem,
objekat koncentracije: pitanja koja se javljaju su: ta pravi smetnje? Kako to
izgleda? Kako ja to oseam na miinom nivou? Gde je to u sredini? itd. Rastua
anksioznost se ublaava nastavljanjem uzbuenja u ovom novom problemu; ono
to se doivljava je potpuno razliita emocija tuge, besa, gaenja, straha, enje.
14. Kriterijum
Neurozu ne ini prisustvo unutranjih prepreka: to su samo prepreke.
Ukoliko je situacija ivotna, kada se pojave prepreke kreativnosti, uzbuenje se
ne smanjuje, getalt ne prestaje da se formira, ali ovek spontano osea nove
agresivne emocije i mobilie nove ego funkcije opreza, promiljenosti, obraanja
panje, koje su relevantne za prepreke. ovek ne gubi oseaj sebe, oseaj
sopstvenog sintetikog jedinstva, ve ono nastavlja da se izotrava, da se dalje
identifikuje i da alijenira ono to to nije. U neurozi, suprotno, na ovoj taki
uzbuenje je kolebljivo, agresija se ne osea, ovek gubi oseaj sebe, postaje
zbunjen, podeljen, neosetljiv.
Ova stvarna razlika u nastavljanju kreativnosti je glavni kriterijum za vitalnost
i neurozu. To je nezavistan kriterijum koji se moe posmatrati i koji takoe moe
biti podloan introspekciji. Nisu potrebne norme zdravlja za uporeenje. Self nudi
mogunost provere.
Neurotiar poinje da gubi kontakt sa stvarnou; on to zna, ali ne poseduje
tehnike kojim bi nastavio kontakt; on produava tim putem koji ga udaljava od
stvarnosti i gubi se. Ono to mora da naui jeste da jasno prizna kada vie nije u
kontaktu, kako to nije, gde je i ta je stvarnost sada, tako da bi mogao da nastavi
da je kontaktira; unutranji problem sada postaje stvarnost ili verovatno odnos
unutranjeg problema prema prethodnom iskustvu. Kada naui tehniku
svesnosti, da prati, da ostane u kontaktu sa promenljivom situacijom, tako da se
interes, uzbuenje i rast mogu nastaviti, ovek nije vie neurotian, bez obzira da
li su njegovi problemi unutranji ili spoljanji. Jer kreativno znaenje
situacije nije ono to neko unapred misli, ve ono nastaje dovoenjem
nezavrenih situacija u figuru, ma ta one bile, kao i otkrivanjem-i-pronalaenjem
njihovog znaaja za oiglednu sadanju beivotnu situaciju. Kada je u uslovima
opasnosti self u stanju da ostane u kontaktu i da nastavi dalje, terapija se zavrava.
U opasnosti, neurotiar gubi sebe. Da bi mogao malo da ivi, sa smanjenim
selfom, on se identifikuje sa reaktivnim oseanjima, fiksiranim interesom,
fikcijom, racionalizacijom; ali to u stvari ne deluje, ne menja situaciju, niti
oslobaa novu energiju i interesovanje. ovek gubi deo stvarnog ivota.
Meutim, pacijent poinje da prepoznaje da je njegovo sopstveno funkcionisanje
deo stvarnosti. Ako je otuio neku od svojih moi, on poinje da se identifikuje sa
sopstvenim alijenacijama i to je sada namerni in; on moe da kae: Ja sam taj
koji radi ovo i spreava ovo. Meutim, krajnji stadijum iskustva nije stvar
terapije: ovek sam treba da se identifikuje sa interesom koji mu je zanimljiv i da
je u stanju da alijenira ono to mu je nezanimljivo.

179

Kroz svoje pokuaje i konflikte self poinje da biva na nain na koji nije ranije
postojao. U iskustvu kontakta Ja, alijenirajui svoje sigurne strukture, rizikuje
ovaj skok i identifikuje se sa rastuim selfom, nudei mu svoje usluge i znanje, i u
asu postignua, ne uplie se.

180