- A sta vi znate?

Verovacete, cesto, pricama koje su

mnogo manje istinite od ove.... A jos ja nikada ne lazem.
- Kakve kojestarije! U koga se kunete?!
- Ha! U vas same, ako mi ne date reci!
- Pa reci, pa da umiremo...
- Nego kako!
Veliki Baron se tamas upustao niz stepenice sve od stakla
i kristala, ispod kojih se krila cela pecina. U nju niko nije
pustan, tamo je samo on hodio.
- Dobro mi dostli hodocasnice.
Usledilo je skidanje kape, i moj duboki poklon do zemlje.
- Rado mi Vas je sresti.
- No sta vas navede u ovaj nas skromni raj?
- Bespuce.
- Upravo... Cesto se desava to. Retko je , zapravo, da neko
sa voljom ovamo kroci... Jeste li za caj?
- Sire, takvo gostoprimstvo ne bih mogao odbiti.
- Pa naravno, a da Vam zbog toga ne odseku glavu...
Hahahahaha... Kocku secera ili dve?
- Radije bez.
- Pravi izbor. Ko ne zna odmeriti caj, ne zna ni ljude.
Nego... Kada Ste vec ovde Misije....
- Gustavus.

- .... Gustavus, sta bi Ste, pak od svega navise zeleli?

- Hm.... Ta Vasa pecina, Sire, izgleda privlacno.
- Kahm.... Oprostite?
- Svakave price kruze o Vasoj slavi i bogatstvu, ali to jos
niko nije video, naime. Pa sam i ja zeleo da se uverim u
sve njegove raskosi, kako bih Vas slavio i svom gradu.
- A ja bih Vas svakako voleo pitati, sta krijete u toj torbi
tako vesto ispletenoj ispod vase brade?
- To je barem lako. Kljuc.
- Od kuce, predpostavljam?
- Pa... Uzmite moje izvinjenje, ali previse pitate...
- Isto Ste i malopre cinili Vi, i moslio sam da Vam se i dalje
saznaje sta je ispod staklenih stepenica?
- Pa naravno.
- Da li ja to njusim nagodbu? Kljuc iz Vase torbe i sve iza
vrata koja on otkljucava, za pogled u moju dvoranu?
- Mozda?...
- Molim.
Pruzio sam mu kljuc, pazljivo i naivno. A krenuvsi da mu
kazem sta ima iza vrata i gde se ona nalaze, prekinuo me
je i poveo pravo do vrha kristalnih stepenica. Na vrhu, sa
desne strane , bio je teleskop, odmah pored ulaznih vrata
u privatne prostorije. Tada je pozvinio malim dzepnim

zvonom, i na vratima se ukaza prilika ogromnog crnog

coveka, potuno celavog i u prostom odelu.
- Bernarde, molim te pomeri teleskop.
Sluga ucini tako. U njegovim rukama teleskop delovao je
kako kakva igracka za decu. Taman, kada sam hteo
pogledati predsoblje Baronovih prostorija, gromada se
vrati na vrata, i uzdignute glave zapita.
- Barone?
- Hvala Bernarde. To je sve.
Vrata je zatvorio lagano, i kao kakav mis, se
,predpostavljam, udaljio od njih, jer posle vise nisam cuo
ni sum od njega. Tada, Baron iz dzepa izvadi mali svitak,
nalik na list duvana, i drugom rukom dograbi prstohvat
praha iz njega. Vrati svitak u dzep, a onaj prah posu
pazljivo po zemlji. Pojavise se zatim pravo ni od kuda, kao
da ih je neko pozvao kokoske. Tri male zelene, sve sa
tamno crnim repovima i perijem nadvijenim na oci. Hteo
sam ga pitati sta ce mu one, ali sam ipak odabrao da
cutim. Jedna od njih od svog svojeg slepila i polumraka
jedva je zaobisla moju cizmu. Sve su bile jako male, svega
par pedalja... Onako rastrcane pocese da kljucaju prah sa
zemlje, al ko sto rekoh od svog svog slepila jedva po
nekad su pogadjale zrnevlje, sve najvise kljucajuci pod
oko njih. U jednom casu, toliko su nagrizle kristal, da su
propale kroz njega u veliki mrak ispod. Tada Baron
progovori.
- Ta sada izvolite pogledati u moju pecinu.

Pokazavsi mi na malu rupu u zemlji kroz koju su propale

kokosi. Klekao sam pored barona, koji se u svojoj
raskosnoj crvenoj odeci odmah pomerio u stranu, kao da
je zeleo sacuvati je od kakve prljavstine koja bi dospela iz
pecine. Sve vise priblizavajuci se kroz pricep sam video
samo mrak i negde u daljini jedno malo svetlo, nalik na
fenjer u kom je sveca. U tom Baron trupnu nogom i iz one
rupe dize se sitna bela prasina, koja mi udari u oko i ja
ustadoh.
- Dosta razgledanja. Ovo je predpostavljam kljuc od vrata
koja vode u...
- Prolaz do Meseca. Tako je. Na pravom Ste tragu.
- A odakle Vama ideja da Ja zelim takvo nesto?
- Pa vidim, drzite teleskop pred vratima... Mora da cesto
posmatrate, moram reci, nasek dalekog rodjaka...
- Mozda, kao sto rekoste Vi...
- Onda, ako smem nastaviti, verovatno ste obratili paznju
na oblast V7Z2? Odmah levo od luke pekova...
- A sta iako sam video tamo vrata, preko kojih je prostrta
plava svilena marama, zlatnim koncem stepana? To nije
kljuc od njih.
- Naravno da nije. Taj kljuc imate. Ili cete ga imati, ako
Vam kazem da da je ovo kljuc od vrata na kraju Vase
pecine.
- Hah... Primamljivo zborite. Ali opet, odakle vam ideja da
Vam verujem?

- Mozda samo zato sto znam toliko o Vama.

- Onda sigurno znate da bih zato mogao da Vam odrubim
glavu.
- Naravno.
- Dakle dosli se da se kladite... U svoj zivot, i....
- Pa moj zivot svakako Vam nije vredan, jer biste mi ga
sada mogli oduzeti, kao i kljuc s njim, da Vas zbilja ne
zanima gde je istinska poenta ovog razgovora...
- Opet, imate moju paznju.
- Prvo, zelim da posaljete glasnike na tri velika kopna i
dovedete mi moje sluge: Tuta, Rislija, i Vesena. A onda mi
date 3 dana da sakupim sto sve sto mi treba i imacete, do
srede, ikakvog pojma o cemu sam hteo danas Vama
govoriti.
- Zvuci zanimljivo. Ali imam bolji predlog. Dacu vam 37
sati i svog najboljeg konja. Ako sve stignete uraditi,
mozete se vratiti ovde, ako ne zadovoljicu se kljucem, koji
ste mi vec ostavili, i Vasom glavom pored njega.
- Meni to zvuci posteno.
- Onda da okrenemo pescanike i cekamo zeljno Vas
povratak!
Dok sam uspeo sici niz stepenice i izaci iz dvorca, vec me
je dole cekao batler sa povodcem konja u ruci. Znajuci da
ne mogu da stignem na sve tri strane sveta, otisao sam
pravo u mehanu. Sta jedino putuje brze od broda? Losa

vest. ''Kapetan Gustavus, tesko bolestan, na samrti, trazi

posadu za svoju poslenju pustolovinu.'' Posto sam vec
tada bio cuven po dobrim hajkama i mnogo blaga, jos od
Ramanasusa III vladara Indije, koga sam omlatio za
mnogo istog, znao sam da ce pomama biti brza i velika.
Oglas sam okacio na stubu u krcmi i odmah otisao da
spavam. Probudila me je buka naravno. Otvorivsi vrata, u
sobu mi je upalo par ljudi koji su prisluskivali, cekajuci da
se probudim. Sa svih strana se culo kapetane, kapetane,
uzmite mene, ja sam covek za lov na blago... Naravno cim
sam isterao tu marvu iz sobe, sredio se, odmah sam
krenuo na gradske kapije da docekam ljude za koje je vest
poslata. U narednih par sati stigla su sva trojica. Tek kada
su svi bili na okupu, izasao sam ispred njih ziv i zdrav, I svi
su naravno bili zgranuti sto me vide takvog, mada su znali
da mi blaga posle ove pustolovine, nece manjkati.
- T - Opet si nas prevario matora barabo.
- R - Prvrtljiv je kao i uvek, olos....
- V -Samo da nije opet pohod na Mesec.
- Dragi prijatelji, dobrodosli! I da svi ste u pravu. Nije u
pitanju plovidba. Stari dobri Gustavus trazi posadu za jos
jedan svoj dobro proracunati plan.
- R - Znas da smo odavno siti tih svih gluposti
Gustavuse... Samo nam pokazi gde je blago...
- Polako momci! Polako! Sve ce vam biti jasno, kada
progovori Baron licno.

Nismo casili ni casa - odmah smo zaseli u krcmu i krenuli

da pijemo. Tutu je i dalje bio najbolji. Jutrom, po nas je
stigla kraljevska garda... I nije im bilo tesko da nas nadju konj je bio vezan odmah ispred. Mamurne su nas bacili
pred Baronove skute. A ja, zalizavsi kosu, namestivsi
bradu i ispravivsi se obratih se baronu.
- Barone, kahm, kao sto i rekoh: evo moje posade; i
spremni su.
- Malo kasite, vitezovi, ali u redu je. Jer moj bibliotekar je
potvrdio autenticnost doticnog kljuca. Dakle, kapetane
Gustavuse?
- A Sire, vidim da ste istrazivali po nesto o meni.... Lepo.
No... Ovaj kljuc kao sto rekoh otvara vrata od onoga sto je
iza vase pecine, u kojoj cuvate svo Vase blago, ali sta je
iza tih vrata, to niko ne zeli ni da zamisli. Sada, posto i u
Vasu pecinu, ako smem primetit slabo ko sme uci,
zamislite tek sta je iza? S toga, moji ljudi i ja smo spremni
da potpuno besplatno, a u sluzbi Vama, istrazimo sta je to
tamo dole.
- A opet, kapetane, kad smo vec tu, odakle vam ideja da
cu vas pustiti?
- Pa, koliko znam, iz te pecine nema drugog izlaza osim
odozgo, o cemu su vas i obavestili svi Vasi ljudi, pre
sigurne smrti koju su dole doziveli. A ako izadjemo kroz
ona vrata, opet ne mozemo poneti dovoljno zlata da Vas
ostavimo praznih saka.

- Mozda ste i u pravu, ali ako nista ne dobijam, to je za

mene vec poraz. Dakle sta ja imam od toga sto cu Vas
pustiti u svoj trezor?
- Pa... Ako dospemo tamo kuda mozete videti svojim
teleskopom, postavicemo onde zastavu Vaseg Grada, da
svi znaju veliku moc jednog Barona. Jer svako zna osvojiti
zemlju, ali Mesec! To je nesto sasvim drugo!
- Neka vam bude. Ali.... Pod jednim uslovom, tamo mi
morate naci zenu, dostojnu moje sile, inace ce te svi biti
pogubljeni, cim ponovo krocite na Zemlju.
- Milim da smo postigli dogovor, Barone. Krecemo, cim
momci obuku oklope.
Tako je uistinu i bilo. Naime... Straza nas je ispratila sve do
soba i nazad do Barona, da se ne bi neko smetnuo s puta.
Ja sam svakako pozeleo jos jednu casu najboljeg vina koje
su imali u krcmi, te je tako i bilo. Stigavsi opet ispred
Barona, cekao nas je svezaj mesina ofarbanih u razne
boje. Baron je, da razjasni stvari odmah progovorio.
- Put dole, jako je strm, a moj sluga Bernard je imao
zadivljujucu ideju. Ove mesine nam se vuku po podrumu
vec dosta dugo vremena, red ih je iskoristiti, pa evo im
uprotrebe: Ispod velike kutije na ulaznim vratima u moje
odaje je prolaz u podzemlje, a ako se uhvatite za mesine,
posto iznad bilo kog procepa ka dole, sve tone; uspecete
lagano da se spustite na samo dno. Zato, ne cekajte.
- Tako ce i biti, Barone! Zamnom momci!