Svi likovi Proklete Avlije kao da su iznikli iz Hajdegerove floksule bivstvovanja ka

smrti, jer oni odreuju bit istine kroz razloge opovrgavanja zbog kojih su dovedeni
tu gde jesu. Ispriati priu me reetkama znai odgoditi vreme i odloiti turski
svilen gajtan oko vrata, znai opravdati sebe ne toliko pred drugima koliko pred
samim sobom, ispriati u zatvoru znai rei nedoreeno na slobodi. U takvom
prostoru skoro neprotenog vremena, prianje nije samo iskazivanje radi sebe
samog ve geneza mogunosti i nunosti: mogunosti da se opovrgne ve reeno
na utrb uinjenog i nunost da se ne samo skrati vreme proeto vlagom memljivih
zidova, ve i potreba da se iz zatvora ko iz Danteovog istilita ovek pripremi za
jedan od dva sveta: ononebeskog ili ovozemaljskog. Smrt je blia od ile kucavice
ui nas kuranski ajet koji je mladi Smirnjanin zasigurno znao,ali ne toliko zbog
sopstvene ei za znanjem kao univerzalnim pojmom koliko zbog elje da krho
ljudsko bie ortodoksno dokui nedokuivu tajnu smrti. Lino, to me je nateralo da
se prisetim rei jednog prosjaka koji mi je ejdnom umesto zahvalnsoti rekao Smrt je
biu blia od koulje. To su junaci Avlije i te kako znali. Tako mi se esto desi da u
jutro kad ustanem i krenem da se oblaim za kolu, shvatim da sam prvo,pre same
majce obukla sopstvenu smrt. Ona se poklanja roenjem i saivena je svakom po
meri. Nije ni uska ni iroka, ne pecka ko vuna niti tri ko etiketa, ne oteava ko
nakisli novembarski kaput niti lepra na aprilskom vetru.

ta nas onda razlikuje od fra Petra , od .....(nabrojati likove Avlije)....? Svi smo mi
ovde zatoenici sopstvenog ivota.Zato Ispriajmo svoju priu jer svaki je ovek
knjiga, zbirka neiscrpnih iskustava a svaki grad jedna nepresuna biblioteka, reicmo
jednid rugima ono to imamo da kaemo, d aoprostimo ta imamo oprostiti, rei ono
to nam visi na dui ili savesti. A smrt je tu i smrt je svaija. I petrova i sultanova.
Recimo to imamo, dok smo obueni, pa ak i ako se skinemo, shvati da nismo
goli.