AVATAR IZMEU POLITIKE I SF-A

Uro Smiljani

Kao najkomercijalniji film svih vremena, Avatar je zanimljiv za sociopolitiku koliko i za estetsku
analizu. injenica da je najgledaniji film u svetu na prelazu 2009. u 2010. godinu
a) naunofantastinog anra i
b) politiki prilino napadno liberalan
ne bi trebalo preterano da nas iznenauje. U poslednjih trideset godina naunofantastini filmovi su
redovno bili u vrhu globalnih lista gledanosti, od Lucasovih i Spielbergovih tvorevina do, dakako
radova samog Jamesa Camerona, a liberalna ideologija se po definiciji vezuje za holivudsku filozofiju
pravljenja filmova.
Ovo prvo e mnogi dovoditi u pitanje ukazivanjem na to da izmeu "prave" naune fantastike i
sapunske opere ili samo fantazije (ili ak alegorije) umotane u pseudonauno ruho ima razlike. Ovo
drugo e doi pod paljbu onih koji razlono mogu da ukau kako trend pravljenja desniarskih filmova
moe da se povee sa periodima vladavine republikanaca u SAD (najpoznatija. er studija ovog tipa je
svakako nadaleko uveni vodi za akcione filmove osamdesetih godina na ovom sajtu).
Sve je to podlono raspravi svakako, ali za potrebe naeg razmatranja Avatara zanimljivije je da se
zadrimo na tome kako Avatar sam (a kroz filter njegovog autora, Jamesa Camerona) doivljava
naunu fantastiku i liberalnu politiku.
U prvom redu, znaajno je podsetiti se nekih zgodnih uzreica koje se unaokolo bacaju pri pominjanju
naune fantastike. esto (i dugo) povezivanu sa futurizmom, naunu fantastiku je neki veseljak
otroumno definisao kao ljudsku delatnost koja ne stremi tome da predvidi budunost ve da je sprei.
Duhovito? Moda. Cinino? Mogue, ali ovo jeste u neku ruku razlono objanjenje opisa posla naune
fantastike koja zbilja, u svom umetniki validnom obliku zapravo sebi ne uzima u zadatak
ekstrapolaciju sadanjosti da bi saznala budunost, ve, kao i svaka umetnost, da bi bolje razumela
sadanjost.
Stanislaw Lem, mogue najvei pisac naune fantastike ikad je ovu ideju i na estetskom nivou
provukao u svome romanu Solaris (da bi je kasnije mogue najvei filmski reiser ikad, Andrej
Tarkovski odveo korak dalje u svojoj ekranizaciji romana) prikazujui inteligentni, ali neshvatljivi
okean na dalekoj planeti kao refleksiju samih nas i, ironino, meru nae neshvatljivosti.
Stanislaw Lem je bio udovini vizionar, a James Cameron je najuspeniji holivudski reiser, ovek
koji (u ovoj ekonomiji!!!) pravi vie od decenije pauze izmeu dva filma i postie da to budu dva
sukcesivno najuspenija filma svih vremena, sve to bez agenta ili bar jake producentske zaleine. O
Cameronu e, verujem tek biti napisane neke okantne knjige.
No, u Avataru, nauna fantastika dobija jedan interesantan preokret. Cameron je u ovom filmu, sasvim
oigledno, u fokus stavio proizvoenje jedne autentine i ubedljive vanzemaljske civilizacije, kulture i
ekosistema, spojenih u jedan metasistem. Njegovo spajanje noosfere i biosfere svakako nije bez
presedana u istoriji naune fantastike, naprotiv, ak i u domenu (animiranog) filma, ne moram da
napreem mozak dalje od Sakaguchijevog Final Fantasy: Spirits Within koji je Gaia koncept
poetizovao na nain ve poznat igraima FF serijala. I slavno propao, dodao bih. No Cameron ne samo
to nije propao, naprotiv, ve popularni mediji ve nedeljama izvetavaju o fenomenu post-avatarske
depresije koja hvata gledaoce opinjene svetom po imenu Pandora i njenim anti-dijalektikim
konceptom rajskog vrta.
Pandora je dakle, ideal, ideja nevinosti kakvu povezujemo samo sa blagoslovom rane mladosti (to jest
infantilnosti, bez negativne konotacije), bilo jedinke, bilo oveanstva. U umetnikom smislu, one su
ionako isto. Pandora je obeanje rajskog vrta savrenog ekonomskog balansa u kome dijalektiki
procesi nemaju potrebe da nastanu jer se ravnotea potrebe i resursa odrava sama od sebe. Pandora je,
dakle, ekoloki i ekonomski perpetuum mobile, raj u koji zmija, naravno, mora da doe sa nekog
drugog mesta.
Ta zmija su, ovde, zemaljski kolonizatori i njihova glad za resursima. Cameron nam kroz usta glavnog
junaka objanjava koji je greh Zemljana ("ubili su svoje zelenilo") i izjednaava kapitalizam sa zlom.
Zemljani, da bi preiveli moraju da se ire i konzumiraju neobnovljive resurse. Na'avi, da bi preiveli
moraju samo da ive i potuju ivot, jer imaju savren odnos izmeu konzumacije i obnove resursa.
No, ovo zlo kapitalizma, koje uredno sledi liberalnu formulu percepcije (uostalom, meni blisku) je
iznenaujue uzgredno prikazano u filmu koji je shvaen kao jak naunofantastini (makar u meama
spejs opere) i jak politiki iskaz.
Hoe se rei: dok je Pandora prikazana u mnogo raskonih detalja, kao otelotvorenje "drugosti" na
biolokom, ekonomskom, socijalnom, religioznom i politikom planu, zemaljski kolonizatori su tek
ovla saet prikaz realnosti na Zemlji u trenutku gledanja filma. U godini 2154., u kojoj se dogaa film,
Zemljani koje vidimo su identini Zemljanima koji pored nas sede u bioskopu.
U ovom smislu, zanimljivo je kako Cameron implicira da, dok je Pandora mesto izuzeto od socijalne
evolucije svojim blagoslovom savrenog ekonomskog i ekolokog balansa, Zemlja je takoe mesto
izuzeto od socijalne evolucije, pretpostavljam na osnovu iste volje za zlo (ne samo volje za mo) koju
on pripisuje kapitalizmu.
Prostije reeno: Zemljani koje vidimo na Pandori predstavljaju drutvo koje je razvilo tehnologiju
putovanja brzinama bliskim svetlosnoj (NAFAL, to bi rekla gazdarica LeGuin) koje im omoguuje ne
samo kolonizaciju nego komercijalnu eksploataciju svetova izvan Sunevog sistema, te genetski
inenjering koji im doputa proizvodnju tela izraslog iz ljudskih i na'avijevskih gena, te projektovanje
ljudske svesti u ovo telo, ali isti ti Zemljani koriste balistiko naoruanje sa hemijskom propulzijom,
imaju identine estetske kriterijume naim (tetovae, odea), a rodna ravnopravnost im je na istom
nivou kao i nama (jedina ena na visokom poloaju je civilna naunica, dok u korporacijskom i vojnom
sektoru kolo vode mukarci).

Ovde ne ulazim u oigledno besmislenu vojnu taktiku i filozofiju (mechovi imaju smisla samo kao
metafora) ili u oigledno farsinu postavku zemaljske ekonomije - na kraju krajeva mineral zbog koga
Zemljani eksploatiu miroljubive Na'avije zove se "nenabavljijum", no, interesantno je primetiti kako,
za potrebe pojednostavljenja ideoloke komponente filma, Cameron maltene izvre naopake ideju o
ekstrapolaciji sadanjosti u budunost.
Njegovi Na'avi, kao "drugi" nisu refleksija sadanjeg zemaljskog drutva, ve njegova (mitoloka)
prolost koju obezboeni i de-eticizovani savremeni ovek izdaje svojom ideologijom uveanja
proizvodnje i irenja potronje, a Zemljani u filmu su isti Zemljani koji film posmatraju - dakle
Zemljani koji nisu prevazili ak ni podelu na nacije (uobiajeno za futuristike ekstrapolacije). U
ovom smislu, Avatar nije samo generalna kritika ljudskog drutva ili zapadnjakog liberalnog
kapitalizma, ve prevashodno, kako su to mnogi pre mene primetili, kritika Amerike i njenih temeljnih
ideja.
Sa naunofantastine strane, ovde u filmu postoji gotovo nepodnoljiva tenzija: dok je Pandora gotovo
sva u domenu oznaitelja, Zemlja, to jest njeni predstavnici na Pandori je gotovo potpuno u domenu
oznaenog. Pandora socijalno ne evoluira jer nema potrebu za dijalektikom - savrena je, na njoj ivot i
smrt odravaju jedno drugo, dok Zemlja socijalno ne evoluira jer je osuena na dijalektiku/
termodinamiku smrt, to jest sasvim je na strani zla, smrti koja proizvodi smrt.
U drugim spejs operama, odreena stilizacija pomae da se metafore jasnije prikau. Moda i
pojednostavljenije, ali svakako, ideje o svetskoj naciji, kao i smene uniforme posada svemirskih
brodova i njihovo energetsko oruje imaju ulogu. One prikazuju dijalektiku kao progresivni proces - ne
u ideolokom smislu, ve u smislu kretanja u neku stranu, razvoja koji ini da je sutra drugaije nego
to je bilo danas. U Avataru dijalektika je statina i slui samo da sugerie (toplotnu) smrt u momentu
kada se svi raspoloivi resursi konvertuju u toplotu, najniu formu energije. Dijalektika u Avataru nije
progresivna, ona se kree u krugu koji prelazi u nizvrtnu spiralu.
Ovo je interesantno pojednostavljenje ako hoete da priate o politikom sadraju Avatara. Druga
naunofantastina dela iz istorije anra su na kompleksnije naine tretirala motiv eksploatacije
ekoloke civilizacije od strane tehnoloke civilizacije. "Dem" Fredericka Pohla i, svakako, "Svet se
kae uma" Ursule K LeGuin su primeri znatno bogatije ekstrapolacije i obrade datih motiva i njihova
politika potentnost je, bez obzira to su napisana pre nekoliko decenija, na viem nivou od Avatarove.
I jedan i drugi roman su bliski Cameronovoj ideji susreta "zrele" tehnoloke civilizacije sa
"infantilnom" ekolokom i izvlaenja ekonomske i duhovne (i religiozne?) pouke iz ovog susreta, dakle
oba se dre liberalne matrice i ne zalaze u zaista teke antropoloke i epistemoloke dileme poput
Lemovih romana ("Nepobedivi", "Fijasko", "Solaris", "Glas Gospodara"). U tom smislu, ovo su
politike knjige (dok su Lemove prevashodno filozofske) i iako je jednu napisala ubeena leviarka a
drugu centrista sa blagim desnim naklonom (ali i mnogo leviarstva u svojoj prozi), za obe je
zajedniko kompleksnije prikazivanje problematike eksploatacije jedne kulture od strane druge kada
meu njima postoji ogroman tehnoloki ali i ogroman filozofski jaz.
Ono u emu Avatar najvie kaska za ovim prethodnicima je jedna vrsta odustajanja od analitike kritike
drutva, neto to se ni LeGuinovoj ni Pohlu nije moglo zameriti.
Naime, iako su Avatar mnogi pourili da proglase osudom (ili makar kritikom) amerikog
posthladnoratovskog ekspanzionizma (pre svega irake i avganistanske vojne okupacije), reklo bi se da
su oni koji su ga proglasili skupljim rimejkom Diznijevog Pokahontas blii meti. Avatar je po svojim
motivima, simbolici i duhovnim poentama koje nastoji da napravi pre svega osuda kolonizacije
amerikog kontinenta i genocida nad domorocima koji ju je pratio.
Ovo ga ini u neku ruku arhainim po tematici (bez obzira na futuristiki mizanscen), mada to nije greh
samo po sebi, i moda neambicioznim po poentama koje pokuava da napravi, ali osnovni utisak koji
se stie gledanjem filma je da se Cameron naprosto ak ni u uzletu najplemenitije liberalne osude
amoralnosti teritorijalno-tehnoloke ekspanzije ne usuuje da raspravu prenese u stvarni svet.
Prva i najoiglednija stvar je svakako odustajanje da se meu Zemljanima makar stvori privid etike
svesti na nivou drutvene zajednice. Etike reakcije na tretman Pandorinog ekosistema i drutva su
decidirano pojedinane i locirane u ljudima koji i sami ne pripadaju "mejnstrim" zajednici - ene,
gikovi, naunici, osobe sa invaliditetom, sve tradicionalne marginalizovane grupe sklone liberalnim
politikim opcijama. Iako korporacijski egzekjutiv u jednom trenutku u filmu pravi referencu na javno
mnenje na Zemlji, ne postoji apsolutno ni najmanji napor da se genocid koji se vri nad stanovnitvom
Pandore prikrije ili racionalizuje. Ovo film sasvim bez ostatka smeta u istoriju a ne u dananje (jo
uvek neistoricizovano) vreme. Opaska glavnog junaka da je rat na Pandori ishod lukave propagandno-
obavetajne mainerije zemaljskog (tj. amerikog) vojnog aparata, koji prvo od ne-neprijatelja stvori
neprijatelja a zatim pravda reakciju time to neprijatelj preti prijatelju, je jedna vrsta readymade
reference na aktuelni politiki trenutak i u stvarnosti se ne uklapa u ono to vidimo da se dogaa u
filmu. Niti su Na'vi ikakva pretnja Zemaljskim kolonizatorima (sem diskurzivno), niti postoji vidljiv
napor da se meu njima izazove politiki raskol. Cameron politiku "divid et impera" koja je bila
jednako kljuna za kolonizaciju Amerike kao i za ameriki intervencionizam na istoku u poslednjih
nekoliko godina sasvim ignorie. On to ini u ime ouvanja savrenosti na'avijevskog drutva koje je
postulirao kao neto izvan dijalektike i time ozbiljno ugroava politiku poentu koju eli da napravi.
No, ono to je najvie ugroava je svakako reenica kojom glavni junak objanjava zato asimilacija
Na'avija u kulturu Zemljana ne moe da se dogodi: "Oni ne ele nita od nas; mi nemamo nita to je
njima potrebno".
Ova vrsta ideoloke (ako ekonomiju posmatramo kao ideologiju to ona, uvoenjem pojma politike
ekonomije ionako ne moe da izbegne) granice koju Cameron odbija da pree je pomalo zastraujua.
Gledajui Avatara shvatio sam da su dva meu najgledanijim amerikim filmovima u proteklih godinu
dana zapravo vrlo slina po svom zahtevu da se bave politikom tematikom, samo da bi utekli u ist
"wish fulfilment" kada se pomoli potreba za raspravljanjem (opet da dijalektika!!) politike dileme.
Tarantinov Inglourious Basterds je na nekom nivou jednako nauna fantastika kao i Avatar. Pripadajui
anru alternativne istorije (a ne futuristike spejs opere), Inglourious Basterds politiko razreenje
problema tenzije izmeu starozavetnih Jevreja, dekadentnih nacista i dobronamernih futuristikih
Amerikanaca pronalazi u falsifikovanju istorije tako da se Drugi svetski rat zavrava ne zastraujuim
otkrivanjem razmera zloina koji je poinjen, nego katarzinom instant-kaznom tog zloina od strane
same rtve. Inglourious Basterds se dakle zavrava identino kao Tarantinov prethodni film - Death
Proof, prenaglaenim, ideologizovanim "empowerment" fantaziranjem koje je samo sebi svrha i nema
teinu u zbiljskoj politikoj raspravi o odnosima moi.
Na identian nain, Cameron pokazuje kako niskotehnoloka, ekoloki svesna, tradiciji odana kultura
(Na'vi, na kraju krajeva doslovno mogu da stupe u diskurzivni kontakt sa preminulim precima i
ivotinjama, to je bukvalizacija koncepta predaka kao aktivnih uesnika drutvenog ivota i
ivotinjama kao animusima u jo uvek postojeim domorodakim kulturama nae Zemlje) moe da
porazi visokotehnoloku kulturu koja fetiizuje ne reciklau nego proizvodnju i koja ne potuje
prolost, pa time i nema budunost. No, Cameron ovo radi poturajui nam najmanje jedan dosta
problematian falsifikat.
U prvom redu, sama ideja da ekspanzija Zemljana dolazi u trenutku ekonomskog opadanja (manjak
resursa na Zemlji, ratovi, ekoloka katastrofa) je istorijski nedosledna (naprotiv, kolonizacija Amerike
je dola ba u eri ekonomskog rasta) i u najmanju ruku relativizuje "zlo" koje Zemlja predstavlja (na
kraju krajeva, da li su zemaljska deca kriva za grehe svojih oeva? Zasluuju li barem ona ansu?), no
kljuni problem je upravo u ideji ekonomske samodovoljnosti Pandore, njene rajske savrenosti, u
nepotrebnosti inputa sa strane, u ekonomsko/ ekolokom perpetuum mobileu. Sa filozofske strane, ovo
je klizava teritorija new agea koju nikada ionako niko nije shvatao za ozbiljno. U istorijskom i
politikom smislu, pak, ovo je apsolutno neprimenjiv argument u raspravi jer pretpostavlja toliko
radikalno drugog "drugog" kakav naprosto nikada nije postojao.
Drugim reima, Amerika nije uspeno kolonizovana zato to je Indijanaca bilo manje ili zato to su bili
slabije opremljeni, ve zato to su Indijanci eleli stvari koje su Evropljani imali. Zato to su voljno
stupili u proces razmene dobara i sebe doveli u ekonomsku zavisnost od civilizacije koja bolje i
efikasnije proizvodi vrednost to je sada zajedniki dele.
Ovde svakako treba staviti na stranu problem Cortesa i unitenja acteke civilizacije jer su istorijski
zapisi protivreni, jer je ovde igrala jaka religiozna komponenta i jer su, moda kljuno, Acteci imali
drugaije shvatanje ekonomije od Evropljana, ali i od severnoamerikih domorodaca. Severna Amerika
je ono na ta i Avatar smera svojom velikom metaforom, ali on sasvim proputa da progovori o tome
koliko su severnoameriki Indijanci rado ulazili u trgovinu da bi dobili viski, puke, ebad i druge
stvari. (I, uostalom, ako elite da proirite fokus, kolonizacija Afrike je protekla uz trgovinu robljem
koja je prvo ila od strane Afrikanaca ka Evropljanima/ Amerikancima, dakle, prvo su Afrikanci
porobljavali Afrikance. Slino raslojavanje domorodakih kultura se moe primetiti i u kolonizaciji
jugoistone Azije.)
Ba na ovom mestu, Cameron naputa politiku diskusiju i ulazi u vode istorijske revizije za potrebe
emotivno zadovoljavajueg finala u kome se asketska vrlina i vera u veito recikliranje - i istovremeno
u nepotrebnost, ak sutinsku zloudnost (socijalne) evolucije stavljaju ispred pravljenja potentne
politike poente. Kao to Zemljanima ne doputa da kao drutvo imaju etiku svest, on i Na'avijima ne
doputa, ak ni na nivou pojedinca da imaju i prisenak sumnje u etiku, ekonomsku i ekoloku
ispravnost Pandorinog veitog kruga recikliranja. Na'vi su, dakle, drutvo lieno sumnje, udnje ili
ambicije, neto to u stvarnom svetu ili nikada nije postojalo ili, ako jeste, ovo je bila faza dekadencije,
pred nestanak, drutvo koje je u svojoj neporonosti savreno na nivou samog DNK (to dakako
simbolizuje etinost ljudi koji "voze" Avatare). Naravno, da smo ikada u istoriji civilizacije imali takvo
drutvo, politika nam ne bi ni bila potrebna. Cameron, avaj, dakle, svoju politiku raspravu zavrava
tvrdnjom da je za politiku pobedu potrebno ne svesno istupanje iz sistema politike ekonomije trita
koje bi podrazumevalo nekakvu rtvu, nekakvo odricanje, dakle i dalje nekakvu razmenu - to bi bio
vie nego legitiman zakljuak - ve apriorno odsustvo potrebe za razmenom. Ovim Avatar odlazi
predaleko u domen bajki da bi se iz njega izvukla korisna politika pouka. I nisam siguran da su
specijalni efekti dovoljni da to nadomeste.