Александар

Солжењицин

Један дан Ивана Денисовича

Превео са руског
ЗОРАН ЖУЈОВИЋ

Наслов оригинала
Александр Исаевич Солженицын
Один день Ивана Денисовича
1962.

MMXVI

"Један дан Ивана Денисовича" руског писца и нобеловца Александра
Солжењицина објављена је пре више од пола века, потом је скоро
забрањена и склоњена из библиотека некадашњег Совјетског Савеза, а
данас је на списку обавезне школске литературе у Русији. Солжењициново
остварење описује дан једног затвореника који је за време стаљинизма на
основу лажне оптужнице осуђен на 10 година затвора. Одлука да се стави
на списак обавезне литературе у руским гимназијама донесена је у периоду
између 1991. и 1999. године када је председник Русије био Борис Јељцин.
Приповетка је објављена 18. новембра 1962. године по одлуци Никите
Хрушчова који је још 1956. на Двадесетом конгресу партије одржао тајни
реферат у коме је оштро критиковао Стаљинове грешке. Велику заслугу за
објављивање Солжењициновог романа имао је Александар Твардовски
главни уредник литерарног часописа "Нови свет". Књижевни критичар
Бенедикт Сарнов је истакао да је објављивање Сожењицинове приповетке
био веома важан догађај, јер је тада у Совјетском Савезу први пут
објављена књига о стаљинистичким логорима. Због тога је "Један дан
Ивана Денисовича" доживео огромну читаност, а хиљаде бивших
затвореника у логорима и родитеља оних који су тамо погубљени писали су
Солжењицину и нудили му своје сведочење. Солжењицин је инспирацију за
своје остварење нашао и у сопственом искуству, пошто је раније био
осуђен на осам година логора у Казахстану, зато што је критиковао
Стаљина. "Мој отац је умро у логору када сам имао пет година. Оно што ме
је посебно потресло у роману "Један дан Ивана Денисовича" је што се у
њему говори о ономе о чему нису смели да говоре ни пријатељи мог оца,
нити они који су били у логорима", рекао је некадашњи руски дисидент
Арсениј Рогински. Одлука Хрушчова да објави Солжењицинов роман
поздрављен је у свету, као један од симбола дистанцирања совјетског
државника од епохе стаљинизма. Неколико месеци касније, међутим,
Хрушчов се приклонио конзервативцима који су се противили објављивању
Солжењицинове књиге и изјавио да је тема стаљинистичких логора "опасна
по друштво" и да је неопходно говорити о Стаљиновим грешкама, али и о
његовим заслугама. Солжењицин је требало да добије Лењинову награду за
књижевност, али је то у последњи тренутак отклоњено. Касније је избачен
из Савеза писаца СССР чиме му је онемогућено да објављује у својој
земљи. Његово највеће дело Архипелаг Гулаг објављено је на Западу две
деценије пре него у Москви. "Када је објављен "Један дан Ивана
Денисовича" био сам преплављен писмима и сведочењима. Дописивао сам
се са некима од аутора, а онда сам схватио да ми је судбина дала оно што
ми је било потребно: материјал да напишем "Архипелаг Гулаг", рекао је
Солжењицин у једном интервјуу. Пошто је на власт дошао Леонид
Брежњев, Солжењициново остварење пада у немилост и нестаје из
библиотека Совјетског Савеза, а једини начин да се дође до њега била су
самиздат издања. За време владавине Бориса Јељцина "Један дан Ивана
Денисовича" стављен је на списак обавезне литературе у гимназијама.
Пред крај живота Солжењицин се из иностранства вратио у Русију где
је умро 2008. године.


Александар Солжењицин
Један дан Ивана Денисовича

У пет часова изјутра, као и увек зазвонили су устајање, чекићем о шину
крај штапске бараке. Испрекидана звоњава једва се пробила кроз стакла,
замрзнута са два прста и ускоро је утихла: било је хладно и надзорнику се
није дуго звонило.
Звоњава је притихла, а са оне стране прозора је, исто као и усред ноћи
када је Шухов ишао до кибле, био мркли мрак и кроз прозор су се могла
видети три жута фењера: два из логорског круга и један унутар логора.
А бараку због нечега нису отварали и није се чуло да дежурни узимају
киблу на мотку да би је изнели. Шухов никада није преспавао устајање,
увек је на знак устајао, до одласка на рад било је час и по времена, његовог
— не државног, и ко се сналази у логорском животу увек може да заради: да
сашије некоме од старе поставе навлаку за рукавице, да богатом члану
бригаде дода суве ваљенке право на лежај да овај не би сам тапкао око
гомиле и тражио, или да се промува около, послужи где коме шта треба,
почисти или дода нешто, или да у мензи сакупља порције са столова и носи
их гомилама судоперама — такође ће га нахранити, али је љубитеља тога
посла увек много, а што је главно — ако је у порцији нешто остало, нећеш
се уздржати, почећеш порције лизати. А Шухов је добро запамтио речи
свога првог бригадира Кузјомина — стари је то логорски вук био, негде
четрдесет треће он је лежао већ дванаест година и попуни,, довезеној са
фронта, рекао је крај ватре на неком пропланку:
— Овде момци, влада закон шуме. Али људи и овде живе. У логору
пропадају: они што порције лижу, који се у поштеду поуздавају и који
»откуцавају«.
Што се тиче откуцавања, то је он, наравно, претерао. Такви се чувају.
Само, чувају се туђом крви.
Увек је Шухов на знак устајао, али данас није устао. Још од јуче није се
добро осећао, жмарци су га пробијали, ломило га је. И ноћу се није згрејао.
Кроз сан му се причињавало — час да се као сасвим разболео, час да му је
боље.
Никако није хтео да дође јутро.
Али је јутро стигло својим редом. А и где би се овде угрејао — на
прозору дебео лед и на зидовима на саставку са таваницом дуж бараке —
добра барака! — бела паучина. Иње.
Шухов није устајао. Он је лежао на врху двоспратног кревета, покривен
преко главе ћебетом и доламом, а у памуклију је, у један заврнут рукав,
ћушнуо оба стопала заједно. Он није гледао, али је по шумовима разабирао
шта се у бараци, у углу њихове бригаде догађа. Ево, тешко корачајући по
ходнику, дежурни су понели једну киблу од осам ведара. Рачуна се као
инвалидски, лак рад, али, де, пробај, изнеси не просипајући! Ево у
седамдесет петој бригади бацили су на под свежањ ваљенки донетих из
сушионице. А ево и у нашој (и на нас је данас био ред да сушимо ваљенке).
Бригадир и помоћник бригадира обувају се ћутећи, а њихов кревет шкрипи.
Помоћник бригадира сада ће поћи по следовање хлеба, а бригадир у
штапску бараку, у ППО.
Само не једноставно на радни распоред у ППО, као што се свакога дана
иде, сетио се Шухов: данас се судбина решава, желе њихову сто четврту
бригаду да пребаце са градилишта радионица на нови објект —
»соцградић«. А тај »соцградић« — то је голо поље, у снежним сметовима и
пре но што се ма шта тамо буде радило требаће јаме копати, стубове
укопавати и бодљикаву жицу за себе самога затезати — да не побегнеш: А
затим градити. Тамо се, засигурно, месец дана нећеш имати где угрејати, ни
штенаре нема. Ни ватру нећеш запалити — чиме да је ложиш? Запни
ћускијом — једини спас! Бригадир је забринут, покушаће да удеси ствар.
Да неку другу бригаду, неумешну, уместо нас тамо ћушне. Наравно,
празних руку се нећеш договорити. Пола киле сланине старијем
надзорнику понеси. Можда и килу.
Пробати не кошта, да ли да жицари у амбуланти један дан, поштеде од
рада. Просто се цело тело кида.
А онда, ко од надзорника данас дежура?
Дежура, сетио се, Један— и— по Иван, мршав и дуг водник црнооки.
Кад га први пут погледаш — страшно, а кад га упознаш; он је од свих
дежурних најпопустљивији: ни у самицу не тера, ни пред дисциплинског
официра не вуче. Тако да се може и полежати док дође ред да девета барака
иде у мензу.
Кревет се затресао и заљуљао. Устадоше одједном двојица: горе сусед
Шухова баптист Аљошка, а доле — Бујновски, бивши капетан фрегате.
Дежурни старци изнели су обе кибле и почели се псовати ко ће да иде за
врућу воду. Псовали су се џандрљиво, као жене. Електроварилац из
двадесете бригаде рикнуо је:
— Еј ви њушке, — и потегао је на њих ваљенком — ја ћу вас помирити!
Ваљенка је тупо ударила у стуб. Ућуташе. У суседној бригади тихо је
гунђао помоћник бригадира:
— Васиље Фјодоричу, у магацину нас, гадови, преварише: било је
четири комада хлеба по девет стотина грама, а сада је само три. Коме да не
дамо?
Он је то рекао тихо, али је, наравно, цела бригада чула и притајила се:
коме ће увече од комада одрезати?
А Шухов је лежао и лежао на испресованим опиљцима своје сламарице.
Кад би бар једно надвладало – или га ухватила грозница или га прошла
ломност. Овако, ни једно ни друго.
Док је баптист шапутао молитве, споља се вратио Бујновски и
саопштио некоме, али као злурадо:
— Држ'те се, морнари! Добрих минус тридесет! И Шухов одлучи да иде
у амбуланту.
У то је нечија рука која има власт смакла са њега памуклију и ћебе.
Шухов је скинуо доламу са лица и придигао се. Под њим је, с главом у
висини горњег лежаја, стајао мршави Татарин.
Значи, дежура преко реда он и тихо се прикрао.
— ШЧ — 854, — прочитао је Татарин са беле закрпе на леђима црне
доламе – три дана затвора са изласком на рад!
И само што се разлегао његов нарочит, придављен глас, у целој
полутамној бараци, где нису гореле све сијалице, где је на педесет
двоструких двоспратних стеничавих кревета спавало двеста људи,
одједном су се узмували и почели журно облачити сви они који још нису
били устали.
— Због чега, грађанине надзорниче? — упитао је Шухов, придајући
своме гласу више жалости него што је осећао. Са изласком на рад — то је
полузатвор, топлу храну дају и нема се времена за размишљање. Потпуна
самица, то је када се не иде на рад.
— На знак ниси устао? Хајдемо у команду! — објаснио је Татарин
лењо, зато што је и њему и Шухову и свима редом било јасно због чега је
затвор.
Ћосаво, изгужвано Татариново лице ништа није изражавало. Он се
окренуо тражећи другу жртву, али су већ сви, неко у полутами неко под
сијалицом, на првом и на другом спрату кревета, увлачили ноге у црне
ватиране чакшире са бројем изнад левог колена, или су се већ обучени
прогртали и журили ка излазу, да сачекају Татарина напољу.
Да су Шухову дали затвор за нешто друго, што је заслужио, не би било
тако увредљиво. Вређало га је то што је он увек устајао међу првима. Али
измолити нешто од Татарина било је немогућно, то је знао. И настављајући
да моли, просто реда ради, Шухов је у међувремену навукао памучне
чакшире (и на њима је, више левог колена, била пришивена отрцана,
испрљана крпица и на њој исписан црном, већ избледелом бојом број ШЧ
— 854), обукао памуклију (на њој су била два таква броја — на грудима
један и један на леђима), изабрао своје ваљенке са гомиле на поду, натукао
капу (са исто таквом крпицом и бројем спреда) и изишао за Татарином.
Цела сто четврта бригада видела је како су одвели Шухова, али нико ни реч
није рекао: не вреди, а шта и да кажеш? Бригадир би могао мало да се
заузме, али га већ није било. Шухов такође никоме ни реч није рекао, да
Татарина не изазива. Сачуваће му доручак, сетиће се ваљда. Тако су удвоје
и изишли.
Мраз је био са маглом, пресецао је дах. Два велика рефлектора унакрсно
су осветљавали логорски круг са удаљених кула на угловима. Светлели су
фењери из круга и унутрашњи фењери.
Толико их је било натрпано да су засењивали звезде.
Шкрипећи ваљенкама по снегу, брзо су протрчавали логораши за својим
пословима — неко у нужник, неко у магацин, понеко у складиште за пакете
да би предао прекрупу у индивидуалну кухињу. Свима им је глава увучена
у рамена, доламе пригрнуте и свима им је хладно не толико од мраза колико
од помисли да се цели дан на том мразу мора провести. А Татарин је у
своме стафом шињелу са убалављеним петљицама ишао право и мраз као
да га се није дотицао.
Прошли су поред високог дашчаног плота тамнице, каменог
унутарлогорског затвора, поред бодљикаве жице која је штитила логорску
пекару од логораша, поред угла штапске бараке, где је, прихваћена
бодљикавом жицом, висила у стубу дебела шина сва у ињу, поред другог
стуба где је у заветрини, да не би показивао сувише ниско, сав заметен
ињем, висио термометар. Шухов је са надом погледао искоса његову
млечно белу цевчицу: ако показује минус четрдесет један, на рад неће
изгонити. Само, данас никако није догурало до четрдесет.
Ушли су у штапску бараку и право — у надзорничку собу. Тамо је
испало, као што се Шухов већ путем досетио: неће бити никаквог затвора,
већ просто под у надзорничкој соби није изрибан. Сада је Татарин
саопштио да опрашта Шухову и наредио му да изриба под.
Рибање пода у надзорничкој соби било је посао посебног логораша кога
нису изводили на рад, посао дежурног у штапској бараци Али снашавши се
у штапској бараци, он је имао доступ у кабинет мајора, и дисциплинског
официра и обавештајца, чинио им је услуге, понекад је чуо и такве ствари
за које нису знали ни надзорници и од неког времена је почео сматрати да
му дође некако испод части да риба под простим надзорницима. Ови су га
позвали једном— двапут, схватили у чему је ствар и почели да довлаче
аргате да рибају под.
У надзорничкој соби пећ су ложили из све снаге. Скинути, само у
својим прљавим блузама, два надзорника играли су даме, а трећи је, како се
затекао у потпасаној опаклији и ваљенкама, спавао на уској клупи. У углу је
стајало ведро с крпом.
Шухов се обрадовао и рекао Татарину, извињавајући се:
— Хвала, грађанине надзорниче! Никада се више нећу излежавати.
Закон је овде био једноставан: како завршиш — одеш. Сада, када су
Шухову дали да ради, као да га више није ни ломило. Он је узео ведро и без
рукавица (на брзину их је заборавио под јастуком) пошао на бунар.
Од бригадира који су ишли у ППО — планско-производно одељење —
неколицина се окупила око стуба, а један од њих, млађи, бивши Херој
Совјетског Савеза, успузао се на стуб и протрљао термометар.
Одоздо су му саветовали.
— Диши само у страну, подићи ће се. — Врага ће се подићи, не утиче
то!
Тјурина, Шуховљевог бригадира, међу њима није било. Спустивши
ведро и скрстивши руке у рукавима, Шухов је радознало посматрао.
А онај са стуба промукло је рекао:
— Минус двадесет седам и по, крнтија!
И погледавши још једном, за сваки случај, он скочи доле.
 — Неисправан је, увек лаже — рекао је неко. — Зар ће исправан
окачити у логору?
Бригадири су се разишли! Шухов је потрчао ка бунару. Под спуштеним
али незавезаним наушницама мраз је резао уши.
По ивици бунара био је дебео слој леда, тако да је ведро једва прошло
кроз отвор. И конопац је стајао као колац. Не осећајући руке, са ведром које
се пушило, Шухов се вратио у надзорничку собу и гурнуо је руке у
бунарску воду. Било му је топлије.
Татарина није било, а четворица надзорника су се окупили, оставили су
даме и спавање и препирали се по колико ће им прекрупе дати у јануару (у
насељу је било лоше са намирницама, па су надзорницима, мада су карте за
снабдевање давно укинуте, продавали нешто намирница уз попуст, мимо
оних у насељу).
— Врата затварај, стрвино, дува! — окренуо се један од њих.
Никако није ваљало квасити ваљенке још јутром. А да се преобујеш
немаш у шта, макар и у бараку отрчао. Разних се обичаја са обућом
нагледао Шухов за осам година робијања: понекад су и сасвим без ваљенки
зиму морали да прегрме, понекад ни цокуле нису видели, само опанке од
лике или гумењаке (па траг аутомобилски остаје). Сада као да се и са
обућом средило: у октобру је Шухов добио (а добио је зато што се са
помоћником бригадира заједно у магацин убацио) цокуле јаке, са тврдим
врхом, комотне за два топла обојка. Целу недељу је ходао као слављеник,
само је новим штиклама лупкао. А у децембру су ваљенке стигле — живот!
Али је некакав ђаво у књиговодству команданту шапнуо: нека приме
ваљенке, али цокуле нека предају. Као, није у реду да логораш два пара
обуће одједном има. Или да целу зиму изгура у цокулама или у Ваљенкама
— па макар била и југовина, али цокуле предај. Лубове је кремом омекшао,
цокуле новцате, их! — ни за чим није тако жалио за свих осам година као за
тим цокулама. На исту гомилу су се сви изули, у пролеће већ неће бити
твоје.
Сада се Шухов овако довио: вешто је изишао из ваљенки, ставио их у
угао, скинуо је и обојке (кашика је звекнула о под, ма како да се брзо
спремао за затвор — кашику није заборавио) и бацио се бос, штедро
терајући крпом воду, према ваљенкама надзорника.
— Ти, гаде, полако! — тргао се један, подижући ноге на столицу.
— Пиринач? Пиринач по другој норми иде, с пиринчем не упоређуј!
 — Шта ће ти толика вода, будало? Ко тако риба?
— Грађанине надзорниче, другачије га нећеш орибати! Увукла се
прљавштина...
— Јеси ли бар видео некад како твоја жена риба под, пањино?
Шухов се исправио држећи у руци крпу из које се сливала вода. Он се
осмехивао простодушно, видело се да му недостају зуби које је скорбут
проредио у Уст—Ижме четрдесет треће године, када је тамо стигао. А тако
је стигао да га је крвави пролив свега измучио и испошћен желудац ништа
није хтео да прими. А сада му је од тога времена остало само шушкетање.
— Од жене су ме, грађанине надзорниче, четрдесет прве одвојили. Не
памтим ни каква је она жена.
— Ето како рибају... Ништа, стрвине, не умеју и неће да раде. Не вреде
ни онај хлеб који им се даје. Ђубретом их треба хранити.
— Ког ђавола га и треба рибати свакога дана? Никако влага да се
исуши. Чујеш, ти, осамсто педесет четири, ти само мало протрљај, да буде
влажно и губи се одавде!
— Пиринач! Просо и пиринач не упоређуј! Шухов је хитро остављао
посао.
— Рад ти је као батина, има два краја: ако за људе радиш — ради добро,
а будали — очи замажи. Иначе би давно сви поцркали, јасно је.
Шухов је протрљао даске пода тек да не остану суве мрље, крпу је
неисцеђену бацио за пећ, на прагу је своје ваљенке обуо, воду је пљуснуо
на стазу којом је пролазила власт — и укосо, поред купатила, поред тамне
хладне зграде клуба, одјурио је према мензи.
Требало је још и у амбуланту стићи, опет га је целог ломило. И требало
је још пред мензом шмугнути, не налетети на надзорника: постојала је
наредба команданта логора — појединце који заостану хватати и трпати у
самицу.
Пред мензом се данас — какав необичан случај — није гурала гомила,
није било реда. Улази!
Унутра је била пара као у купатилу — од мраза који је улазио кроз врата
и од чорбе. Бригаде су седеле за столовима или су се мувале у пролазима и
чекале да се места ослободе. Тискајући се кроз гужву, од сваке су бригаде
по два — три аргафа носили на дрвеним служавницима порције са
чорбуљаком и кашом и тражили места на столовима да их спусте. А он не
чује, брљивко, даска букова, ето ти, гурнуо је служавник. Пљус, пљус!
Слободном га руком — за врат! Правилно! Не стој на путу, не зверај где би
лизнуо!
Тамо за столом, не захвативши још кашиком, млад момак се крсти.
Значи, западни Украјинац и то новајлија.
А Руси су заборавили и којом се руком крсти.
Седети у мензи је — хладно, најчешће једу са капама на глави, али не
журећи, ловећи комадиће раскуване ситне рибе испод листова црвеног
купуса и пљујући кошчице на сто. Када их се на столу накупи гомила, пре
него што нова бригада седне, неко их смакне руком и оне после тамо на
поду крцкају.
А пљувати кости право на под рачуна му се као неуредно.
Средином бараке су два реда стубова, подупирача, шта ли, и крај
једнога од таквих стубова седео је Фетјуков из Шуховљеве бригаде, чувао
му доручак. Био је то један од последњих чланова бригаде, зарезивали су га
мање од Шухова. Споља је бригада сва у подједнаким црним доламама и са
једнаким бројевима, а изнутра је неравна — степеничаста. Бујновскога не
можеш оставити да чува порцију, а и Шухов се неће свакога посла латити,
има их који су ниже.
Фетјуков је опазио Шухова и уздахнуо уступајући му место.
— Све се већ охладило. Ја сам помишљао и да поједем, мислио сам да
си у ћорки.
И не остаде да сачека, знајући да му Шухов неће ништа оставити, обе
ће порције збрисати до краја.
Шухов је извукао кашику из ваљенке. Та му је кашика била драга,
прошла је са њиме цео Север, сам је излио у песку од алуминијумске жице,
на њој је било и урезано: »Ушт—Ижма, 1944«.
Затим је Шухов скинуо капу са обријане главе — ма колико хладно било
он није себи могао допустити да једе с капом на глави — и, мућкајући
чорбу, брзо је проверио, шта му се у порцији заломило. Заломило се, онако,
осредње. Нису сипали са врха казана, али не ни са дна. Фетјукова ће
припитати зашто је, док је чувао порцију, кромпир из ње извукао.
Једино задовољство од чорбе је што је топла, а Шухов је сада добио
потпуно хладну. Па ипак је он почео да једе подједнако полагано, пажљиво.
Ако и кућа гори, овде не треба журити. Не рачунајући сан, логораш живи за
себе само ујутру десет минута за доручком, пет за ручком и пет за вечером.
Чорба се није мењала из дана у дан, зависило је само какво су поврће за
зиму оставили! Лани су били припремили само киселу мркву — па је и
чорба кренула и са самом мрквом, од септембра до јуна. А сада је —
црвени купус. Логораши су најситији у јуну: нестаје поврћа и замењују га
прекрупом. Најгоре је време јул: коприву у казан нарежу.
Од ситне рибе наилазило се највише на кости, месо је отпадало,
раскувавало се, само се на глави и на репу држало. Иако на крхкој мрежи
рибљег костура није остајала ни крљушт ни трунчица меса, Шухов га је
ипак гњавио зубима, исисавао скелет — и испљувавао на сто. Од сваке рибе
он је све јео: и шкрге и реп и очи је јео, када су остајале на месу, али када
би испале и пливале у порцији посебно — крупне рибље очи — није их јео.
Због тога су му се смејали. Данас је Шухов приштедео: не свративши у
бараку, он није примио следовање хлеба и сада је без њега јео. Хлеб и
касније може посебно смазати, биће још ситији.
Друго јело била је каша од магаре. Она се скаменила у једну грудву и
Шухов је одламао комадиће. Магара не само хладна него и врућа — нити је
укусна нити заситна: трава ко трава, само што је жута, личи на просо.
Измислили су да је дају уместо прекрупе, кажу — од Кинеза је. Скуване је
има триста грама — и готово: каша ли је, није ли, али је као кашу рачунају.
Олизавши кашику и ћушнувши је на раније место, у ваљенку, Шухов је
натукао капу и пошао у амбуланту.
Небо, са кога су логорски фењери отерали звезде, још је било онако
мркло. И још су два рефлектора пресецала логорски круг. Када су овај
логор, Специјални, створили, стража је имала много светлећих војних
ракета и чим се угаси светлост, она је испаљивала ракете над кругом —
беле, зелене, црвене, прави рат! Затим су престали да пуштају ракете.
Можда су и скупе?
Била је иста онаква ноћ као и кад је звонило иза устајање, али је
искусно око по разним ситним знаковима лако запажало да ће скоро
звонити за излазак на рад. Помоћник Ћопавога (дежурни у мензи Ћопави
хранио је и држао још два помоћника) оде да позове на доручак
инвалидску, шесту бараку која из логорског круга не излази. Према
културно васпитном одељењу, гегао се стари уметник са брадицом — по
боју и четкицу, да исписује бројеве. А Татарин је, дугачким корацима, ишао
кругом журећи у правцу штапске бараке. И уопште је напољу мање народа,
значи сви су се завукли и греју се користећи последње пријатне минуте.
Шухов је шмугнуо од Татарина за угао бараке: ако други пут на њега
налетиш, опет ће се прилепити. А и иначе не ваља зевати. Треба настојати
да те ниједан надзорник самога не угледа, него само у гомили. Можда је
њему управо неко потребан за какав рад, а можда нема на коме бес да
искали. Ето, по барака — па су читали наредбу: пред надзорником на пет
корака капу скинути и два корака иза њега је опет натаћи. Понеки
надзорник врља као слеп, свеједно му, али је другима то право
задовољство. Колике ли су само због те капе у ћорку стрпали! Нека,
притајићу се иза угла.
Прође Татарин — а Шухов је већ прилазио амбуланти — кад му сину да
му је дугачки Летонац из седме бараке рекао да данас пре изласка на рад
сврати да купи две часе крџе, а да се он замајао па му је то из главе
излетело. Дугачки Летонац добио је синоћ пакет, и сутра, можда, крџе, неће
више ни бити, чекај онда месец дана на нов пакет. А његова је крџа добра,
јака ко што треба и мирише. Некако мрка.
Наједио се Шухов, узмувао на месту, да л' да скрене према седмој
бараци? Али му је до амбуланте сасвим близу и он је кренуо неодлучно
према амбуланти. Чуло се како шкрипи снег под ногама.
У амбуланти је и увек, толико чисто у ходнику да је просто страшно
газити по поду. И зидови су обојени масном фарбом. И сав је намештај бео.
Али су врата свих ординација била затворена. Мора да лекари још нису
устали. А у пријемном је седео за чистим столом и у свеже белом мантилу
лекарски помоћник, млад момак Коља Вдовушкин и нешто писао.
Никога више није било.
Шухов је скинуо капу, ко пред влашћу, и, по логорском обичају да
гледаш куда не треба, није могао да не опази да је Николај писао у равним
— равним редовима и да је сваки ред, мало омакнуто од ивице, почињао
тачно испод претходнога, великим словом. Шухов је, наравно, одмах
схватио да то није посао, већ нешто онако, испод жита, али га се то није
тицало.
— Овај,... Николају Семјоновичу,... ја сам као болестан... — снебивајући
се и као посежући за нечим туђим, рекао је Шухов.
Вдовушкин је подигао мирне, крупне очи На њему је била бела капица,
бели мантил и бројеви се нису видели.
— Зашто тако касно? Што ниси синоћ дошао? Ти знаш да ујутру не
примају. Списак поштеђених је већ у ППО.
Све то Шухов је знао. Знао је да ни вечером није лакше добити поштеду
од рада.
 — Па, Коља... Увече, када је потребно, оно и не боли...
— А шта је то — оно? Оно — шта боли?
— Право да кажем, ништа ме и не боли. Само сам сав ломан.
Шухов није спадао у оне који се лепе уз амбуланту и Вдовушкин је то
знао. Али је он имао право да поштеди сваког јутра само двојицу, а двојицу
је данас већ поштедео и испод зеленкастог стакла на столу била су записана
та два човека и испод њих црта подвучена.
— Требало је да се раније помучиш. Што си дошао пред сам излазак на
рад? Држи!
Вдовушкин је извукао термометар из суда, у који су они били стављени
кроз прорезе на гази, обрисао га од течности и дао Шухову.
Шухов је сео на клупу поред зида, на сам њен крај, колико да се не
преврне заједно са њом. Такво неудобно место он није чак ни нарочито
изабрао, већ да би и нехотице показао да му је амбуланта туђа и да је у њу
дошао због ситнице.
А Вдовугкин је наставио да пише.
Амбуланта је била у најтишем, најудаљенијем углу круга и овамо
никакви звукови нису допирали. Није куцао чак ни зидни часовник —
затвореницима часовници не следују, време за њих зна власт. Чак ни
мишеви нису чангрљали, све их је половио болнички мачак, због тога
постављен.
Било је необично Шухову да седи у тако чистој соби, у таквој тишини,
уз јарку светлост, целих пет минута и да ништа не ради. Разгледао је све
зидове и ништа на њима није пронашао. Разгледао је своју памуклију: број
је на грудима прилично избледео, мораће се поправити, да не шчепају.
Слободном руком протрљао је лице — добра му је брадурина избила, још
од оног купања расте, биће десетак дана. А и не смета. Кроз три дана ће
опет бити купање, тада ће га и обријати. Што да у берберници непотребно
у реду чека? Да се удешава — Шухов није имао за кога.
Затим се, гледајући белу—белу капицу Вдовушкина, Шухов сетио
батаљонског превијалишта на реци Ловат, како је дошао са повређеном
вилицом и како се — будалина! — добровољно вратио у строј. А могао је
да одлежи једно пет дана...
Сада, ево, машта: кад би се разболео на две-три недеље, али не смртно и
без операције, него тек колико да га ставе у болницу, он би, чини му се,
лежао не мрдајући, а хране буљоном, дивота.
 Али, сетио се Шухов, сада ни у болници нема излежавања. Са неком
групом дотеран је нов доктор Степан Григорјич, некако узмуван и
галамџија, место га не држи а ни болесницима мира не да: измислио да све
покретне болеснике тера на рад око болнице — да праве оградицу, да
стазице насипају, за леје земљу да наносе, а зими — да снег на лејама
задржавају. Каже, рад је најбољи лек.
Од рада коњи цркавају. То је бар јасно. Да му једном леђа пуцају на
зидању — и он би се примирио.
... А Вдовушкин пише ли пише. Он се бавио неким својим послом, за
Шухова несхватљивим. Преписивао је нову дугу песму коју је јуче завршио
и обећао да ће данас показати Степану Григорјичу, ономе истом лекару што
је поборник радне терапије.
Као што је и обичај у логорима, Степан Григорјич је посаветовао
Вдовушкину да се пријави кад лекарски помоћник, поставио га је да ради
као лекарски помоћник и Вдовушкин је учио да даје инјекције у вену
припростим аргатима, у чију честиту главу никако није ишло да лекарски
помоћник може сасвим и да не буде лекарски помоћник. А Коља је био
студент књижевности, ухапсили су га на другој години. Степан Григорјич
желео је да он напише у логору оно што није успео на слободи
...Кроз дупла, од белог леда непровидна стакла, једва је продирала
звоњава за излазак на рад. Шухов је уздахнуо и устао. Жмарци су га
пробијали као и раније, али се очевидно ништа није могло. Вдовушкин је
пружио руку за термометар и погледао га.
— Видиш, ни тамо ни овамо, тридесет седам са два. Да је тридесет
осам, било би свакоме јасно. Ја ти не могу дати поштеду. Ако хоћеш на свој
ризик, остани, после пребројавања, доктор ће погледати, па ће болеснима
дати поштеду, а здраве ће одбити и — у затвор. Боље иди на рад.
Шухов ништа није одговорио, није чак ни главом климнуо, натакао је
капу и изишао.
Зар сит гладноме верује?
Мраз је стезао. Мраз је оштром маглицом болно обухватао Шухова и
натерао га да се закашље. Мраз је био — минус двадесет седам, Шухов је
имао тридесет седам. Па — ко кога...
Шухов је закасао према бараци. Простор између барака био је пуст и
цео логор био је пуст. Био је то онај кратак тренутак смирености, када је
све готово, али се сви надају да није, да неће бити изласка на рад. Оружана
пратња седи у топлим касарнама, прислонивши сањиве главе на пушке, ни
њима се, као грлом у јагоде, не иде по оваквом мразу на стражарске куле.
Чувари у главној стражари додају угља у пећ. Надзорници у надзорничкој
соби пуше последњу цигарету пре претреса. А логораши, већ обучени у све
своје прње, опасани свакојаким канапима, умотавши се од подбратка до
очију крпама због мраза, леже на својим лежајима поврх ћебади, у
ваљенкама и, притворивши очи, обамиру. Док бригадир не викне: »Кре-
ћи!«
Дремала је; са целом деветом бараком, и сто четврта бригада. Само је
помоћник бригадира Павло, мрдајући уснама нешто рачунао оловком а на
горњем лежају је баптист Аљошка, сусед Шухова, чист и умивен, читао из
своје бележнице у коју је била преписана половина јеванђеља.
Шухов утрча као без душе, али ипак тихо — и приђе лежају помоћника
бригадира.
Павло подиже главу.
— Не затворише, Иване Денисичу? Живи сте? (Западне Украјинце
никако да научиш, они и у логору свакога зову по очевом имену и ви
говоре.)
И, узевши га са стола, пружио је следовање хлеба. А на хлебу бела
гомилица, изручена кашика шећера.
Веома се журио Шухов, али је ипак учтиво одговорио (помоћник
бригадира је такође власт, од њега чак и више зависи него од команданта
логора).
Онако журећи, са хлеба је шећер уснама дохватио, језиком га облизао и
— једном ногом на конзолу која држи кревет, да се успуже, постељу да
намести, а хлеб је одовуд и одонуд погледао и у лету руком одмерио: има ли
у њему пет стотина педесет грама, колико му следује? Не једну хиљаду
оваквих следовања је Шухов добио у затворима и логорима и мада ниједно
никада није имао прилике да провери на ваги и мада, као бојажљив човек,
није смео да галами и да брани своја права, њему је, као и сваком
затворенику, одавно јасно да се у магацину нећеш одржати ако честито
мериш. Свако следовање је мање од прописаног, само: колико, много? И
ето, свакога дана гледаш, душу да смириш, можда ме данас нису жестоко
преварили? Можда је моја мера данас добра?
Двадесетак грама недостаје — оценио је Шухов и преломио хлеб
надвоје. Једну половину је под мишку стрпао, под памуклију, тамо је он
пришио посебан бели џеп (у фабрици за логораше шију памуклије без
џепова). Другу половину, уштеђену за доручком, мислио је да одмах поједе,
али јести на брзину исто је што и не јести, прође тек онако, не засити.
Пружио се да стави половину следовања у орманчић, али се опет
предомислио: сетио се да су дежурни већ два пута због крађе испребијани.
Барака је велика, као друмска механа.
И зато, не испуштајући хлеб из руку, Иван Денисович извукао је ноге из
ваљенки, оставивши вешто у њима и обојке и кашику, успузао се бос на
свој лежај, проширио отвор на сламарици и сакрио у њу, у струготину,
полутке хлеба. С главе је смакнуо капу и извукао из ње иглу са концем
(такође дубоко сакривену — на прозивци и капе опипавају, једаред се
надзорник убо на иглу и од беса је Шухову готово главу разбио). Боц, боц,
боц, па је рупу са скривеним следовањем иглом прихватио. За то време,
шећер у устима се истопио. Све у Шухову било је напето до крајности: сад
ће надзорник са врата заурлати. Прсти Шухова спретно су радили, а глава је
истрчавајући напред, мућкала — шта даље. Баптист је читао јеванђеље не
сасвим у себи него као кроз дах (можда намерно, због Шухова, они, ти
баптисти, воле да агитују):
— »И да не пострада неко од вас као убица или као лопов, или злочинац
или онај ко посегне за туђим. Ако је као хришћанин, не стиди се већ слави
бога за такву судбину«.
Сила је Аљошка. Ту своју књижицу тако вешто ћушне у пукотину на
зиду, ни на једном претресу је још нису пронашли. Истим брзим покретима
Шухов је пребацио доламу преко греде, извукао испод сламарице рукавице,
пар лоших обојака, канапче и крпу са две пантљике. У сламарици је мало
изравнао опиљке (они су тешки, слепљени), ћебе је уоколо заћушкао, јастук
бацио на место и онако бос спустио се и почео обувати: прво добре обојке,
нове, а затим лоше, одозго.
У то је бригадир хракнуо, устао и објавио:
— Завршавај ноћ, сто четврта! Из— ла— зи!
И одједном је цела бригада — дремали људи, не дремали — устала,
зазевала и пошла ка излазу. Бригадир је овде већ деветнаест година, он неће
ни минут раније извести. Кад је рекао: »Излази!«, значи време је да се
изиђе. И док су припадници бригаде, тешко корачајући, ћутке излазили
један за другим, прво у ходник, па у предсобље и напоље, а бригадир
двадесете, подражавајући Тјурина, такође објавио: »Из— ла— зи!«, Шухов
је стигао да обује ваљенке преко два обојка, да обуче доламу преко
памуклије и да се чврсто потпаше конопчићем (ако је у кога био кожни
каиш, одузели су, у Специјалном логору је каиш забрањен).
Тако је Шухов све обавио и у предсобљу је пристигао своју бригаду —
њихова леђа с бројевима излазила су кроз врата. Дебељушкасти, пошто су
навукли на себе све од одеће што су имали, припадници бригаде су, косећи
се, један за другим, не старајући се да се сустигну, тешко ишли према
плацу, шкрипућући .
Још је било мрачно, мада је небо са истока постајало зелено и светлије.
А резак, зао ветрић пристизао је са истока. — Грђег тренутка од овога није
било — ићи јутром на рад. У тами, по мразу, с трбухом гладним — на цео
дан. Језик се одузимао. Нико ни с ким нема жеље да разговара.
На плацу се бацакао млађи пословођа.
— Шта је, Тјурине, човек да те чека? Опет се вучеш? Ако се Шухов и
плаши млађег пословође, Тјурин — не.
Он по мразу ни гласа не пушта, само трупка ћутећи. А бригада за њим,
по снегу: тапа— тапа, шкрип— шкрип. Килограм сланине је, значи, однео,
јер сто четврта опет на свој посао иде, види се по суседним бригадама. На
изградњу »соцградића« потераће оне сиромашније и глупље. Ој, биће тамо
данас гадно: минус двадесет седам са ветром — ни склоништа, ни
огњишта!
Бригадиру је потребно много сланине: и у ППО да однесе и свој трбух
да разгали. Лако бригадир пакете не добија, без сланине не остаје. Како ко
из бригаде добије, одмах му поклон носи.
Другачије нећеш поживети.
Старији пословођа проверава на дашчици:
— Ти, Тјурине, данас имаш једног болесног, на лицу места — двадесет
три?
— Двадесет три — клима главом бригадир. Кога нема? Пантељејева
нема. Зар је он болестан?
И, одмах, кроз бригаду: шу— шу— шу — Пантељејев, кучка, опет је
остао у логору. Ништа њему није. »Цирик« га је задржао. Опет ће некога
откуцати.
Дању га, без сметњи, позивају и три часа задрже, нико — ни видео ни
чуо.
А води се — као у амбуланти.
Цео плац црнео се од долама и преко њега су се полако котрљале
бригаде у сусрет претресу. Шухов се сетио да је хтео да обнови број на
памуклији и прогурао се на другу страну плаца. Тамо су пред уметничком
два-три логораша стајали у реду. И Шухов је стао. Нашој фели је број само
штетан, по њему те надзорник издалека опази и стражар запише. А не
обновиш ли га на време — ето ти ћорка, зашто о броју не бринеш?
Уметника је у логору три, сликају за власт слике бесплатно и по реду
долазе на прозивку да би бројеве писали, Данас је старац са седом
брадицом. Када на капи четкицом пише број — баш као кад поп миром
чела помазује. Мацне, мацне, па у рукавицу дуне. Рукавица је плетена,
танка, рука се кочањи, бројеве може да пише. Уметник је обновио Шухову
»ШЧ— 854« на памуклији и Шухов је, сад већ не пригрћући доламу пошто
је претрес одмах, са конопчетом у руци пристигао бригаду, И одмах је
угледао: његов истобригадник Цезар је пушио, и то је пушио цигарету а не
лулу. Значи, могло би се ужицарити. Али Шухов није непосредно замолио,
него је стао одмах крај Цезара и, искоса, гледао поред њега.
Он је гледао поред и на изглед равнодушно, али је видео како се после
свакога дима (Цезар је, замишљен, вукао ретко) црвени обод пепела
премештао уз цигарету, смањујући је и приближујући се муштикли.
У то се и Фетјуков, шакал, прилепио, стао право пред Цезара и почео да
му завирује у уста, а очи му горе. Шухову није остала ни трунчица дувана и
није ни очекивао да ће га пре вечери добити, био је сав напрегнут у
очекивању и желео је сада више тај пикавац, чинило му се, неголи и саму
слободу. Али он се не би понизио и овако као Фетјуков гледао у уста.
У Цезару су све нације смућкане: да ли је Грк, Јеврејин или Циганин, не
можеш ухватити. Још је млад. Снимао је филмове за биоскоп. Али још ни
први није завршио, а ухапсили су га. Носи бркове, црне, сливене, густе.
Овде га нису обријали, пошто му је на предмету фотографија са брковима.
— Цезаре Марковичу, — рекао је, не издржавши, Фетјуков улизички —
дајте да једном потегнем!
А лице му се грчило од лакомости и жеље.
...Цезар је придигао капке, полузатворене над црним очима и погледао
Фетјукова. Зато је и почео да пуши чешће лулу да га не би прекидали када
пуши, да га не би молили да допуше. Није му било жао дувана већ
прекинуте мисли. Он је пушио да би у себи разбудио снажну мисао, да би
она нешто пронашла. Али само што би припаљивао цигарету, одмах је у
многим очима видео: »Дај да допушим!« .
... Цезар се окренуо према Шухову и рекао:
 — Узми, Иване Денисовичу!
И палцем је извукао ужарени пикавац из кратке муштикле од ћилибара.
Шухов се тргао (он је и чекао да га Цезар сам понуди), једном руком је
брзо и захвално узео пикавац, а другом се обезбеђивао одоздо, да га не
испусти. Он се није вређао што се Цезар устезао да му да да допуши с
муштиклом (нечија су уста чиста, а нечија жвалава) и његови огрубели
прсти нису се опекли држећи жар. Главно је да је он Фетјукова, шакала,
предухитрио и, ево, сада је вукао дим све док усне нису почеле горети од
жара. М— м— м— м! Дим се разишао по гладном телу и разлио се у
ногама и у глави.
И само што се то блаженство раширило по телу, Иван Денисович чуо је
мрмљање:
— Одузимају поткошуље!
Такав је цео живот логораша, Шухов је већ навикао: пази да ти не скоче
за врат! — Зашто — кошуље? Командант је лично давао кошуље. Не, не
може бити...
Испред су биле још две бригаде и цела сто четврта је видела: од
штапске бараке пришао је дисциплински официр, поручник Волковој и
викнуо нешто надзорницима. А надзорници, који су без Волковоја
претресали надвоје— натроје, одједном су се разјарили, бацили се као
звери и њихов шеф је викнуо: — Рас— коп— ча— ти кошуље!
Не само логораши и надзорници, Волковоја се, кажу, боји и сам
командант логора. Ето и бог је ниткова обележио и презиме му дао,
другачије него као вук Волковој и не гледа. Таман, па дугачак, па
намргођен, а креће се брзо. Избије иза бараке: »А што сте се ту скупили?«
Нема мира од њега. У почетку је носио корбач, као подлактица, кожни,
исплетен. Кажу да је њиме премлаћивао у затвору. Или, скупе се за време
вечерње прозивке логораши крај бараке, а он се отпозади прикраде и —
пљус! — корбачем по врату: »Зашто ниси у строју, стрвино?« Због њега се
гомила заљуља као талас. Ошинути се ухвати за врат, брише крв и ћути,
само да још у затвор не стрпа.
Сада је због нечега престао да носи корбач. По мразу, на обичним
претресима, ако не и увече, а оно бар ујутру, поступак је био благ: логораш
би отварао доламу и разгртао њене поле у страну. Тако су прилазили по
петорица петорици надзорника који су стајали пред њима. Они би
пљеснули логораша по боковима потпасане памуклије, лупнувши и по
једином дозвољеном џепу на десном колену. Пошто су били у рукавицама,
ако би нешто непознато напипали, они би, не гледајући, питали лењо? »То
— шта је?«
Шта тражити ујутру код логораша? Ножеве? Али њих не носе из логора
него у логор. Јутром треба проверити да он не носи са собом три килограма
хране да би са њом побегао. Било је време када су се тако бојали комадића
хлеба од двеста грама за ручак да је била издата наредба: свака бригада да
направи дрвени сандучић и у њему да носи сав бригадни хлеб, а све
комадиће од припадника бригаде одузимати. Шта су они тиме желели да
постигну, немогућно је погодити. Најпре ће бити да људе намуче бригом
више: загризи своје следовање и упамти га, па га стави у сандуче.
А парчад су ипак слична. Сва су од истог хлеба, па ти целим путем
мисли и мучи се: неће ли заменити твој комад. Свађе су и до туче доводиле.
Само, једном су са градилишта тројица побегла аутомобилом, поневши
такво сандуче хлеба. Команда се тада опаметила и све сандуке поломила. И
тако, нек носи свако своје.
Ујутру још треба проверити није ли логорашка одећа натучена преко
цивилне. Али све су цивилне ствари од свих давно начисто покупљене и до
краја издржавања казне неће бити враћене, рекли су. А крај издржавања у
овом логору још нико није дочекао.
Проверити — не носи ли и писма која ће преко неког слободног
протурити. Само, тражити било у кога писмо, до ручка ће ти време проћи.
Али Волковој је викнуо да се нешто тражи и надзорници су брже—
боље поскидали рукавице, наредили да се памуклије отворе (где је свако
сакрио топлоту бараке), да се кошуље откопчају и почели су да препипавају
да није скривено нешто против прописа. Логорашу су прописане две
кошуље — доња и горња, остало — скидај! Тако су од врсте до врсте
преносили логораши наредбу Волковоја. Бригаде које су раније прошле,
нека их, неке су и на капију изишле. А ове — откопчавај се! Ко је нешто
обукао, скидај на лицу места, на мразу!
Тако су и почели али је дошло до неспоразума: код капије се већ
рашчистило и оружана пратња од стражаре виче: хајде, хајде! Па је
Волковој што четвртој заменио гнев милошћу: записати шта ко има
сувишно, па нека увече сам преда у магацин и пише изјашњење зашто је и
како сакрио.
На Шухову је све државно, на пипни — груди и душа! Цезару су
записали кошуљу од жерсеја, а Бујновском некакав капутић, прслук или
јакну. Бујновски ни три месеца није у логору, навикао је на својим
разарачима, па галами:
— Ви немате права да људе на мразу свлачите! Ви не познајете девети
параграф кривичног закона!...
Имају. Знају. То ти, братац, још не знаш.
— Ви нисте совјетски људи, — грми капетан. — Ви нисте комунисти!
Параграф из закона Волковој је још и претрпео, али је сада као црна
муња треснуо:
— Десет дана строгог!
И тише, воднику:
— Увече ћеш то свршити.
Ујутру они не воле да затварају у самицу: губи се једна надница. Нека
преко дана мало савије леђа, а увече — у затвор с њиме!
Ту, лево од плаца, налази се затворска зграда — од камена, са два крила.
Друго крило су јесенас доградили, у једно се нису сви могли сместити.
Затвор има осамнаест соба и неке су у самице преграђене. Цео логор је од
дрвета само је затвор од камена.
Хладноћа се увукла у кошуљу, сад је нећеш истерати. Џаба су се
логораши ушушкавали. Шухова леђа тешко тиште. Да је сада лећи у
болнички кревет и спавати. Никаква друга жеља не постоји. И да је потеже
ћебе. Стоје затвореници крај капије, закопчавају се и подвезују, а оружана
пратња споља:
— Хајде, хајде!
Једна капија. Међупростор. Друга капија. Пролаз од греда крај
стражаре.
— Стој! — галами стражар. — Ко стадо идете, у петорке, строј с'!
Већ је свитало. Догоревала је ватра оружане пратње иза стражаре. Они
пред излазак на рад увек пале ватру, да се угреју и да боље виде кад броје.
Један стражар гласно одбројава:
— Прва, друга, трећа!...
И петорке су се одвајале и пролазиле као посебне колоне, па гледао
спреда или отпозади — пет глава, пет леђа, десет ногу.
А други стражар, контролор, стоји код друге преграде ћутећи само
проверава броји ли се тачно. И још поручник стоји, гледа.
 — То — од логора.
Човек је драгоценији од злата. Нестане ли једна глава из жица, своју
ћеш додати. И опет се бригада слила заједно. И сада водник оружане
пратње броји:
— Прва друга, трећа!...
И петорке се опет издвајају и иду у посебним колонама. И помоћник
командира пратње с друге стране проверава. И још поручник.
— То — од оружане пратње,
Не сме се никако погрешити. Потпишеш једну сувишну главу, својом
ћеш је заменити.
А шта је само оружаних пратилаца! Обухватили су у полукруг колону за
градилиште термоцентрале, поскидали аутомате и уперили их право теби у
њушку. Ту су и они са сивим псима. Један пас је искезио зубе, као да се
смеје логорашима. Пратиоци су сви у полубундама, само су шесторица у
опаклијама. Опаклије су сменске: облачи их онај који стоји на стражарској
кули.
И још једном, помешавши бригаде, оружани пратиоци пребројали су
целу колону за термоцентралу по петоркама.
При изласку сунца бива највећи мраз — објавио је капетан фрегате. —
Зато што је то најнижа тачка ноћног хлађења. Капетан уопште воли да
објашњава. Какав ће бити месец, млад или стар, израчунаће ти за било коју
годину, за било који дан.
Пред очима се топи капетан, образи су му упали, а бодар је.
Мраз је овде, ван логора, уз непрекидан ветар, јако уједао чак и ха све
навикнуто лице Шухова. Схвативши да ће он све време пута до
термоцентрале дувати у њушку, Шухов је решио да стави крпу. За случај
сусретног ветра, он је, као и многи други, имао крпче са две дуге пантљике.
Осетили су логораши да такво крпче помаже. Шухов је њиме покрио цело
лице до очију, пантљике је затегао преко доњег дела ушију и везао их на
потиљку. Затим је потиљак покрио преклопним делом капе и подигао
оковратник доламе. Још је и предњи преклопни део капе спустио ха чело.
Тако су му спреда само очи остале. Преко појаса, доламу је добро притегао
узицом. Све је сад у реду, само су рукавице мршаве и руке су већ обамрле.
Он их је трљао и лупао длан о длан, знајући да ће их сада морати ставити
за леђа и тако држати целим путем.
Командир пратње прочитао је свакодневну затвореничку »молитву« која
је свима досадила:
— Пажња, логораши! За време покрета строго одржавати ред у колони!
Не повећавати размак, не натрчавати на предње, не прелазити из петорке у
петорку, не разговарати, у страну не гледати, руке држати само позади!
Корак улево или удесно сматра се бекством и пратња ће отворити ватру без
опомене! Чело колоне, напред марш!
И два предња пратиоца кренуше путем. Напред се колона заљуља,
зањиха раменима, а пратиоци — здесна и слева од колоне на двадесет
корака, а један за другим на десет — кренуше, држећи машинку на готовс.
Снега није било већ недељу дана, пут је угажен, набијен. Обишли су
логор, ветар је дувао искоса у лице. Држећи руке позади, а спуштене главе,
пошла је колона као на сахрану. И видиш само ноге двојице— тројице
испред и парче земље угажене куда ћеш ногом ступити. С времена на време
неки пратилац викне: »У четрдесет осам, руке назад!«, »Е— петсто два,
исправи се!« Затим су и они почели ређе викати: ветар сече, смета да
гледаш. Они се не смеју крпчићима везивати. Служба — такође не баш
славна.
У колони, када је топлије, сви разговарају, викао не викао на њих. А
данас су се сви погнули, сваки се крије за леђа оног предњега, свако се у
своје мисли занео.
Мисао затвореничка — ни она није слободна, стално се на исто враћа,
све се око истога окреће: да не нађу хлеб у сламарици, да ли ће увече дати
поштеду у амбуланти, да ли ће капетана стрпати у самицу и како је Цезар
добио своје топло рубље? Вероватно је подмазао у магацину личних
ствари, откуда би иначе?
Зато што ]е без хлеба доручковао и што је све појео охлађено, Шухов се
данас није осећао сит. И да га трбух не би завијао, да не би тражио храну,
он је престао да мисли о логом, почео је мислити како ће ускоро писати
писмо кући. Прошла је колона поред столарске радионице, коју су
изградили логораши поред стамбеног блока (бараке су такође монтирали
логораши, а живе у њима слободни), поред новог клуба (такође — све
логораши, од темеља до зидних сликарија, а биоскоп гледају слободни), па
је колона кренула кроз степу право у сусрет ветру и црвеном сунчаном
изласку. Го и бео снег пружао се до краја, на десно и на лево, а дрвцета у
степи није било ниједног.
Почела је година нова, педесет прва, и у њој је Шухов имао право на два
писма. Последње је послао у јулу а одговор на њега добио је у октобру. У
Ист—Ижми, тамо је поредак био другачији, могао си писати и сваког
месеца. Али шта ћеш у писму написати? Није ни писао Шухов чешће него
сада.
Од куће је Шухов отишао двадесет трећег јуна четрдесет прве године. У
недељу, народ дође из Поломње са службе из цркве, кажу: рат. У Поломњи
је пошта сазнала, а у Темгењову до рата нико није имао радио. Сада, пишу,
у свакој изби радио галами, преко прислушног центра.
Писати сада — ко у вир дубок каменчиће бацати. Што је пало, што
кануло, од тога ни траг не остаје. Не можеш написати у којој бригади
радиш и какав је твој бригадир Андреј Прокофјевич Тјурин. Сада са
Килгасом, Летонцем, имаш о више ствари да разговараш него са
укућанима.
А и они два пута годишње пишу — њихов живот не разумеш. Као:
председник колхоза је нов, а он сваке године – нов. Колхоз су повећали, а
њега су и раније повећавали, па онда опет смањивали. Затим, ко норме
трудодана не испуњава, окућнице су скресали а неком и до саме куће
одсекли.
Оно што Шухов никако не може да утуви, а о томе му пише жена, да се
од рата колхоз ни за једну душу није повећао: сви момци, све девојке, које
како вешт, али одлазе у буљуку или у град у фабрику или на тресетишта.
Половина се мужика из рата није ни вратила, а они који су се вратили —
колхоз не признају: живе код куће а раде на страни. Од мужика су у
колхозу: бригадир Захар Васиљич и осамдесет четворогодишњи тесар
Тихон, недавно се оженио, већ и децу има. А колхоз вуку исте оне жене из
тридесетих година.
То Шухов никако и не може да схвати: живе код куће, а раде на страни.
Познавао је Шухов живот инокосан, видео је и колхозни, али да мужици у
сопственом селу не раде, то он не може прихватити. То му дође као рад у
туђини, шта ли?
А како је са косидбом?
Рад у туђини, одговорила је жена, одавно су напустили. Ни као тесари
не одлазе, чиме је њихов крај био чувен, ни корпе лозове не плету, никоме
то сада није потребно. А један нов занат се појавио, весео— бојење ћилима.
Донео је неко из рата муштре и отад, кренуло ли је, кренуло и све је више
таквих мајстора — фарбача: нигде се не воде, нигде не раде, један месец
помажу колхозу, баш за косидбу и жетву, а колхоз им за то једанаест месеци
уверење даје: да је тај— и— тај колхозник пуштен по свом послу и да
ником ништа не дугује. И путују они по целој земљи, чак и авионима лете,
зато што време своје штеде, а паре зарађују на хиљаде и свуда ћилиме
малају: педесет рубаља ћилим на неком старом чаршаву, какав дају, за који
није штета. А нацртати тај ћилим — час посао. И веома жена гаји наду да
ће се вратити Иван и постати исти такав фарбач. Па ће се и они тада
ратосиљати беде у којој се она злопати, децу ће у техничку школу дати, а
уместо старе труле избе нову ће саградити. Сви фарбачи себи нове куће
граде, близу железничке пруге куће су сада не пет хиљада, као раније, него
двадесет пет.
Молио је онда жену да му опише како ће то он бити фарбач, кад од
рођења није умео цртати. И какви су то необични ћилими, шта је на њима?
Жена је одговарала да њих само будала не уме нацртати: прислониш мустру
и мажеш четком кроз рупе. А ћилима има три врсте: један ћилим —
»Тројка«, у лепој запрези тројка вози хусарског официра, други је ћилим
»Јелен«, а трећи — као персијски. Других цртежа и нема, али и за ове људи
по целој земљи захваљују и просто се отимају. Зато што прави ћилим не
педесет рубаља, него хиљаде кошта Да је Шухову да бар једним оком
погледа те ћилиме...
По логорима и затворима одвикао се Иван Денисович да распоређује:
шта сутра, а шта кроз годину, и чиме ће породицу прехранити. О свему за
њега власт мисли, па му то дође као и лакше. А да одлежи има још зиму—
лето и зиму— лето. А ти ћилими су га баш узнемирили...
Пара је, изгледа, лака, брза. А дође му и незгодно да се заостане од
својих сељака... Али, по души, Иван Денисович не би хтео да се прихвата
тих ћилима. За то је потребна окретност, дрскост, треба некоме причепити
прсте. А Шухов четрдесет година земљу таба, већ пола зуба нема и глава му
је оћелавила, никоме никада није давао и ни од кога није узимао и у логору
то није научио.
Лаке паре, оне ништа и не вреде, и нема осећања да си их, ето, ти
зарадио. Исправно су стари говорили — што не платиш пуном ценом
нећеш га честито ни носити. Руке су Шухову још добре, орне, зар неће на
слободи моћи ни пећи да прави, ни столар, ни лимар да буде?
Али, ето, без грађанских права никуда га неће примити, па ни кући
пустити, тада ће се макар и ћилима прихватити. За то време колона је
стигла и зауставила се пред стражаром круга пространог објекта. Још
раније, код угла ограде, два пратиоца у опаклијама одвојили су се и почели
се пробијати пољем према својим удаљеним стражарским кулама. Док
стражари не запоседну све куле, унутра не пуштају. Командир страже, са
аутоматом на леђима, пошао је у стражару. А из стражаре, из оџака, дим је
не престајући куљао: слободни чувар целу ноћ ту седи, да неко не однесе
даске или цемент.
Кроз капију од бодљикаве жице и иза целог круга градилишта, кроз
удаљену бодљикаву жицу са оне тамо стране, сунце се диже, велико и
црвено, као кроз маглу. Поред Шухова, Аљишка гледа у сунце и радује се,
осмех му се спустио на усне. Образи упали, живи од следовања, ништа
допунски не зарађује — чему се радује? Недељом, он стално са осталим
баптистима шапуће. Логорски живот на њима се не задржава, као на гусану
вода.
Путна брњица, крпче, путем се сва сквасила од дисања и понегде је,
мразом захваћена, постала као ледена кора. Шухов је смакао са лица на
врат и окренуо леђа ветру. Нигде га нарочито није пробио, само су му руке
прозебле у мршавим рукавицама и укочили су му се прсти леве ноге: лева
ваљенка је прогорела, по други пут подшивена.
Крста и леђа све до рамена тиште, ломе — како радити?
Осврнуо се и угледао бригадира, он је у задњој петорки ишао. Бригадир
је здравих рамена и лик му је широк. Стоји намргођен. Пошалицама он
своју бригаду не мази, али лоше не храни, брине се о следовању.
Одлежава он други рок, син логора, логорске обичаје зна ко песмицу.
Бригадир је у логору све: добар бригадир ти други живот може дати
лош ће те — у дрвену доламу положити. Андреја Прокофјевича знао је
Шухов још из Уст—Ижме, само што тамо није био у његовој бригади. А
када су из Уст—Ижме, из општег логора, пребацили овамо у робијашки,
све осуђене по педесет осмом параграфу, Тјурин га је узео. Са командантом
логора, са ППQ, с предрадницима, са инжењерима — Шухов нема посла,
свуда ће га бригадир одбранити, челичне груди има бригадир. Али, мрдне
ли обрвом или прстом покаже — трчи, извршавај! Кога год хоћеш у логору
— обмањуј, само Андреја Прокофјевича не обмањуј. И бићеш жив.
И желео би Шухов да припита бригадира да ли ће се радити тамо где и
јуче или ће се на друго место прећи, али се боји да му прекида крупне
мисли. Само што је »соцградић« с врата скинуо, сада, ваљда, о процентима
размишља, од њих зависи исхрана у наредних пет дана.
Лице је бригадиру рошаво, од богиња. Стоји према ветру и не мршти се,
кожа му је на лицу као храстова кора. У колони пљескају дланом о длан,
трупкају. Зао ветар! Чини се да на свих шест кула птичице већ чуче, али на
радилиште још не пуштају. Будност истерују.
Најзад! Изишли су из стражаре командир пратње и контролор, стали на
две стране капије и отворили је, — У пе— тор— ке, строј с'! Прва, друга!...
Закорачаше затвореници као на паради, готово стројевим кораком, Само
да се пробију на градилиште, а тамо — не треба их учити шта да раде.
За стражаром је одмах канцеларија, крај ње стоји предрадник, зове
бригадире, а они и сами к њему иду. Ту је и Дер, десетар из редова
логораша, изванредан нитков, брата затвореника гони горе него пса,
Осам је, осам и пет (само што је одгудела сирена генератора), власт се
боји да логораши не губе време, да се не растуре око ватри, а логорашима је
дан дуг, за све има времена. Како који у круг градилишта уђе, сагиње се
овде иверка, тамо иверка — ватра за нашу пећ. И у рупе се завлаче.
Тјурин је заповедио Павлу, помоћнику, да пође с њим у канцеларију. И
Цезар је тамо отишао. Цезар је богат, два пута месечно пакети, свуда где је
потребно подмазао је: ради у канцеларији као помоћник нормирца. А
остатак сто четврте: у страну, па куд који.
Сунце је изишло, црвено, магличасто над празним кругом градилишта:
овде делови монтажних кућа снегом завејани, тамо започето зидање и
остављено на темељу, сломљена ручица екскаватора лежи, казан, старо
гвожђе, на све стране ископани канали и ровови, разноврсне јаме,
аутомобилска ремонтна радионица под кровом, а на брежуљку —
термоцентрала — са започетим првим спратом.
И — сви се посакриваше. Само шест људи стоји на кулама, а поред
канцеларије је гужва. То и јесте наш тренутак. Старији предрадник је, кажу,
толико пута претио да ће распоред рада бригадама одређивати увече, али
никако да спроведу.
Зато што се код њих од вечери до јутра све обрне.
А тренутак је наш. Док се власт разабере, завуци се где је топлије,
приседни и седи, леђа ће ти још пуцати. Добро је, ако си поред пећи,
преврнути обојке и мало их пригрејати. Тада ће целога дана ноге бити
топле. Па и без пећи је добро. Сто четврта бригада ушла је у велику салу
ауторемонтне, застакљену с јесени, где, тридесет осма бригада лије
бетонске плоче. Неке плоче леже у калупи— ма, друге стоје дупке, тамо је
опет мрежа арматура. До горе је високо и под је земљан, да је топло — није,
али салу ипак греју, угаљ не жале: не да би се људи угрејали него да би се
плоче боље стегле. Чак је и термометар обешен, а недељом, ако због нечега
на рад не воде, ипак греју.
Тридесет осма, наравно, никога туђег уз пећ не пушта сами седе, обојке
суше. Ако, ми ћемо овде у углу, добро је. Задњицом ватираних чакшира,
које су већ свуда седеле, Шухов се наместио на ивицу дрвеног калупа а
леђима се на зид ослонио. И кад се затурио, натегла му се долама и
памуклија и на левој страни груди, крај срца, он је осетио како га притиска
нешто тврдо. То тврдо — био је окрајак хлеба, она половина јутрошњег
следовања коју је ставио у унутрашњи џеп за ручак. Увек је толико носио
на посао и није дирао до ручка. Али је он обично другу половину јео за
доручак, а сада није. И схватио је Шухов да ништа није уштедео: мучило га
је да сада у топлоти поједе тај комад. До доручка је — пет часова,
подугачко.
А оно што је у леђима ломило сада је у ноге сишло, ноге су тако слабе
постале. Ех, да је сада уз пећ!....
Шухов је ставио рукавице на колена, распасао се, своју путну брњицу,
залеђену уз пут, одвезао је са врата, превио неколико пута и склонио у џеп.
Онда је дохватио хлеб у белој крпици и држећи је у недрима да ни једна
мрвица из крпице не испадне, почео је мало—помало да одгриза и жваће.
Хлеб је носио испод одеће, грејао га својом топлотом и он зато није нимало
био смрзнут.
Не једном се Шухов у логорима сећао како су раније у селу јели: целе
тигање кромпира, шерпе каше, а, још раније, месо — добре комаде. А
млеком су се наливали — да трбух пукне. А није требало, схватио је Шухов
по логорима. Јести треба сав се посвећујући храни, као што сада ове
комадиће одгриза, језиком их гњави и образима исисава — и тако је
мирисан овај црни влажни хлеб. Шта Шухов једе ових седам— осам
година? Ништа. А диринчи — још како!
Тако је Шухов био заузет са својих двеста грама, а у његовој близини,
на истој страни, седела је и цела сто четврта. Два Естонца, ко два брата
рођена, седели су на ниској бетонској плочи и заједнички, један за другим,
пушили половче цигарете на исту муштиклу. Ти Естонци били су, обојица,
бели, оба дугачки, сивоњави, оба с дугим носевима, са великим очима. Они
су се тако један другога држали као да сваки од њих без другога ваздуха
насушног не би имао. Бригадир их никада није ни одвајао. И кад су јели све
су половили и спавали су на једном кревету, горе, заједно. И кад су у
колони стајали, или на прозивци чекали, или се за спавање спремали,
стално су нешто причали, увек тихо и натенане. А уопште нису били браћа
и упознали су се тек овде. у сто четвртој. Један је, објаснили су, био рибар
са обале, а другог су, кад су совјети установљени, родитељи као дете у
Шведску одвели. А он, кад је порастао смислио да се врати у Естонију,
школе да сврши.
Ето, кажу, нација ништа није, у свакој нацији рђе бивају. А међу
Естонцима колико год их је Шухов сусрео, лоших људи није било.
И сви су седели — ко на плочама, ко на калупима а ко и право на земљи.
Да говориш, језик ујутру није оран, свако се својим мислима бави, ћути.
Фетјуков, шакал, накупио којекуда пикавце (он ће их и из пљуваонице
ишчачкати, не либи се) и сада их на коленима развија и неизгорели дуван
сипа у једну хартијицу. Фетјуков на слободи има троје деце, али — како га
ухапсише, њега су се сви одрекли, а жена му се преудала: помоћи ниоткуда.
Бујновски гледа, гледа искоса Фетјукова и онда прогунђа:
— Свакакву ли заразу скупљаш. Усне ће ти сифилис разјести... Баци то!
Капетан фрегате, он је навикао да командује, он са свим људима тако и
разговара као да командује. Али Фетјуков од Бујновског ни у чему не
зависи, капетану пакети такође не долазе. И, осмехнувши се зло,
полупразним устима, рече му:
— Сачекај, капетане, кад одлежиш још осам година и ти ћеш скупљати.
И гордији људи од тебе у логор су долазили.
Фетјуков по себи суди, капетан ће можда и издржати.
— Шта, шта? — није добро чуо наглуви Шењка Кљевших. Он је
мислио; говори се о томе како је Бујновски јутрос на прозивци награбусио.
— Није се требало залетати — скрушено је заклимао главом — Само да
беда мимоиђе.
Сењка Кљевшин је тих, шмокљаст. Уво му је једно прсло још четрдесет
прве. Затим је пао у заробљеништво, бежао, ловили га, стрпали у
Бухенвалд. У Бухенвалду је смрт неким чудом избегао и сада одлежава свој
рок мирно. Залетиш ли се, каже, пропашћеш.
— То је тачно, стењи — али се повијај. Заинтачи ли се, сломићеш се.
Алексеј је лице у шаке загњурио, ћути. Молитве чита. Дојео је Шухов
хлеб свој до самих прстију, али је комадић голе коре, округле горње коре,
оставио. Зато што никаквом кашиком не може тако помазати кашу из
порције као хлебом. Ту корицу он је опет у бело крпче завио, за ручак, а
крпче стрпао у унутрашњи џеп под памуклију, потпојасао се за мраз и био
спреман, нек сада шаљу на рад. А још боље ако причекају.
 Тридесет осма бригада устала је и разишла се: неко на мешалицу
бетона, неко за воду, неко за арматуру.
А ни Тјурина, ни његовог помоћника Павла нема да се врате у своју
бригаду. И мада сто четврта бригада једва да је седела двадесет минута, а
радни дан им је био зимски, скраћен — до шест, свима је то изгледало као
велика срећа као да и до вечери није далеко.
— Ех, нема буре одавно, — уздахнуо је ухрањени Летонац црвеног лица
Килгас. — Целе зиме ни једне буре. И то ми је зима!
— Да... бура... бура... — уздисала је бригада. Када у овим крајевима
дуне бура, онда не само што не воде на рад него се боје и из барака да
изведу: ако не затегну конопац од бараке до мензе, залутаћеш. Замрзне
затвореник у снегу — однесе га мутна Марица. А ако побегне? Бивали су
случајеви. Уз буру, снег тек ако пада, али се у сметове слаже, ко да га неко
пресује. Преко таквих сметова, преко жица су и одлазили. Истина, не
далеко.
Ако размислиш, од буре никакве вајде нема: седе логораши под
катанцем, угаљ касни, топлоту из бараке извуче, брашно у логор не довозе
— нема хлеба, па и у кухињи не могу на крај да изиђу. И колико год та бура
дувала — три дана, ил' недељу — те дане зарачуна— ју као слободне и
толико недеља редом на рад гоне.
Па ипак логораши воле буру и прижељкују је. Само што ветар јаче
завије, сви у небо погледај ти, ех, да је материјала.
То јест, снега.
Зато што се од снега који лежи на земљи никада права бура не може
разиграти.
Неко је хтео да се огреје уз пећ тридесет осме бригаде, најурили су га
отуд.
Уто је у халу ушао и Тјурин. Мрачан је био. Схватише чланови бригаде:
нешто треба радити, и то брзо.
— Тако — обазре се Тјурин. — Јесу ли сви овде, што четврта?
И не проверавајући, не пребројавајући, зато што нико од Тјурина никуд
није могао отићи, он је брзо почео распоређивати. Два Естонца и
Кљевшина са Гопчиком послао је да ту недалеко узму велики сандук за
малтер и да га носе у термоцентралу. Већ из тога било је јасно да бригада
прелази на недовршену и у касну јесен напуштену термоцентралу. Још
двојицу послао је у магацин где је Павло примао алат. Четворицу је
одредио да чисте снег око термоцентрале и испред улаза у машинску халу и
у самој хали и на скелама које воде на спрат. Још двојици наредио је да у
тој тамо хали пећ потпале, угљем и дасака да придигну и исцепају. А
једноме, да цемент тамо на санкама вози. Двојицу — воду да носе, а
двојица песак, а један да песак од снега чисти и ћускијом разбија.
И после свега тога остали су нераспоређени Шухов и Килгас — први
мајстори у бригади. Позвавши их, бригадир им рече: — Ево, овако, момци!
(А није био старији од њих, али му је таква навика — »момци«.) После
ручка ћете зидове зидати на првом спрату од блокова од шљаке, тамо, где је
јесенас шеста бригада прекинула. А сада треба загрејати машинску халу.
Тамо има три велика прозора, њих пре свега треба нечим затиснути. Даћу
вам још људи на испомоћ, али мислите како ћете то затиснути. Машинска
хала служиће нам и за мешање малтера и за грејање. Не загрејемо ли,
посмрзаваћемо се као пси, јасно?
И можда би још нешто рекао, али му је притрчао Гопчик, момчић од
шеснаест година, ружичаст као прасе, жалећи се да сандук за малтер друга
бригада не да, туку се. И Тјурин одјури тамо.
Колико год било тешко отпочети радни дан по таквом мразу, било је
важно само преломити, само то.
Шухов и Килгас се погледаше. Толико су пута радили заједно и
поштовали су један другога и као тесара и као зидара.
Створити на пустом снегу нешто да затиснеш прозоре није било лако.
Али је Килгас рекао:
— Вања, тамо код монтажних зграда знам месташце где се налази
позамашна труба тер-папира. Сам сам га прикрио. Шта велиш?
Килгас, иако је Летонац, и руски зна као матерњи, поред њих је било
староверско село, од малих ногу је и научио. А по логорима је Килгас само
две године, али већ све разуме: или зубима — или никако! Килгасу је име
Јохан и Шухов га такође зове — Вања.
Решише да пођу по тер-папир. Само је Шухов прво тркнуо ту одмах до
зграде ауторемонтне радионице у изградњи да узме своју мистрију.
Мистрија је за зидара велика ствар, ако је сподручна и лака. А на сваком
градилишту је овакав ред: сав алат ујутру се добија и увече враћа. Па какву
алатку сутра дохватиш, алал ти! Али је Шухов једном збрзио магационера и
најбољу мистрију присвојио. И сада је сваке вечери поново крије, а сваког
јутра, ако се зида, ужима. Наравно да су данас потерали сто четврту на
»соц-градић«, Шухов би опет остао без мистрије; А овако, камен је
одмакао, прсте у рупу ћушнуо и ево је, извукао је.
Шухов и Килгас изиђоше из ауторемонтне и пођоше према монтажним
зградама. Густа пара дизала се од њиховог даха. Сунце се већ подигло, али
је било без зракова, као у магли, а на његовим странама као да су стубови.
— Да нису оно стубови? — показао је Шухов Килгасу.
— А нама стубови не сметају, — одговорио је Килгас и насмејао се —
само да од стуба до стуба бодљикаву жицу не разапну, на то припази.
Килгас не уме проговорити а да се не нашали. Због тога га сва бригада
воли. А тек како га поштују Летонци из целог логора. Оно, истина, храни се
Килгас нормално, два пакета свакога месеца, румен је као да и није у
логору. Лако је шалити се.
Круг њиховог градилишта је позамашан — да га целог обиђеш.
Сретоше уз пут момке из осамдесет друге бригаде, опет су их натерали да
дубе јаме. Потребне су невелике јаме педесет са педесет и дубоке педесет,
али овде је земља и лети као камен, а сада је мразом захваћена, пробај је
загристи, Дубе је ћускијом, ћускија клизи — само искре врцају, а земље —
ни трунка. Стоје момци, сваки над својом јамом, осврћу се, немаш се где
огрејати, да се удаљиш не заповедају, хајде опет за ћускију! Од ње — сва
топлота.
Угледа међу њима Шухов једног познаника, Из вјатског краја, и
посаветова:
— Кад бисте, чујете ли, копачи, над сваком јамом ватру заложили. Она
би се раскравила, земља.
— Не дају — уздахнуо је онај из Вјатке. — Дрва не дају.
— Треба наћи!
А Килгас само пљуну.
Ето, реци, Вања, кад би власт била паметна, зар би одредила људе да по
оваквом мразу земљу ћускијом дубе? Још неколико пута Килгас опсова
нејасно и ућута, ха мразу се нећеш распричати. Ишли су све даље и даље и
дошли до места где су под снегом били елементи за монтажне зграде.
Са Килгасом Шухов воли да ради, код њега је само једно лоше: не пуши
и дувана нема у његовим пакетима.
Стварно, видра је Килгас: удвоје су подигли даску две, а под њима:
смотана труба тер-папира.
Извукоше је. Али — како је пренети? Ако са куле опазе, то није ништа:
птичице брину једино да се логораши не разбеже, а у кругу можеш и све
живо у иверке исцепати. И логорском надзорнику, ако налети, свеједно је:
он и сам гледа шта би у свој домазлук довукао. И аргати пљуцкају на те
монтажне зграде. И бригадири такође. За њих се брине једино слободни
предрадник, десетар од логораша и дугоња Шкуропатенко. Он је нико и
ништа, тај Шкуропатенко, просто логораш. Сав његов посао је да чува
монтажне зграде од логораша, да не допусти да развлаче. Он их најпре на
отвореном простору и може укебати.
— Знаш шта, Вања, пљоштимице је не можемо носити — сетио се
Шухов. — Да је понесемо дупке, обгрливши, па да пођемо полагачко,
прикривајући је између нас двојице. Из даљине се неће видети.
Добро је смислио Шухов. Носити трубу је незгодно, па је и нису понели
него стисли између себе, као трећег човека, и кренули. А са стране једино
видиш да два човека иду један уз другога.
— Видеће касније предрадник овај тер-папир на прозорима, сетиће се
— рекао је Шухов.
— А какве ми везе с тим имамо? зачудио се Килгас. — Дошли ми у
термоцентралу и тако затекли! Зар ће скидати?
— Тачно.
Прсти су се у мршавим рукавицама скочањили, просто их и не осећаш.
А лева ваљенка држи. Ваљенке су главно. Руке ће се на послу размрдати.
Пређоше снег целац и изиђоше на пртину од санки између магацина и
термоцентрале. Мора да су цемент провезли. — Термоцентрала стоји на
брежуљку, а иза ње се завршава круг градилишта. Већ дуго у
термоцентрали нико није бивао, сви су јој прилази глатким снегом засути.
Утолико је јаснији траг санки и свежа стазица, дубоки трагови — наши су
стигли. И већ чисте дрвеним лопатама око термоцентрале и праве прилаз за
камионе.
Добра би ствар била кад би дизалица у термоцентрали радила. Али јој је
мотор прегорео и отад га, чини се, нису поправљали. Значи, опет на
сопственој грбачи вуци све на први спрат! Малтер. Блокове од шљаке.
Мировала је термоцентрала два месеца као сиви скелет у снегу,
напуштена. И ето, дошла је сто четврта. И у чему јој се душа држи? Трбуси
празни, конопцима притегнути, мраз — све пуца, ни ватре, ни искре
пламена. Па ипак, дошла је сто четврта и живот опет почиње.
Крај самог улаза у машинску халу — растрескани сандук за малтер. Он
је био труо, Шухов није ни веровао да ће га целог донети. Бригадир је, реда
ради, креснуо неколико пута, али види: нико није крив. А отуд, ваљају се
Килгас и Шухов, тер—папир између себе носе. Обрадовао се бригадир и
одмах нов распоред направио: Шухов да измајсторише оџак за пећ, да би се
што пре могла наложити, Килгас — сандук да поправља, два Естонца да му
помогну, а Сењка Кљевшин — држ' секиру! — летве дуге да исече да би се
на њих тер-папир разапео: тер-папир је два пута ужи од прозора. Где летве
наћи? За грејање предрадник даске неће дати. Осврће се бригадир, и сви су
се около почели освртати, само је један излаз: одвалити неколико дасака
што служе као ограда скеле за први спрат. Ходај — не зверај, нећеш пасти.
Шта би иначе?
Можете помислити: зашто да логорашу десет година у логору грбача
пуца? Нећу и — ето ти! Протежи се целог дана, а ноћ је наша.
Али, не иде. Због тога је бригада и смишљена. И то не бригада као на
слободи, где је Ивану Иваничу обашка плата и Петру Петровичу — обашка
плата. У логору је бригада таква ујдурма да не гони власт логораше, већ
логораши један другога. Овде ти је тако: или свима допунско следовање,
или сви цркавају. Ти да не радиш, гаде, а ја због тебе да гладујем? Нећеш,
стрвино, потегни!
И још кад те притисне нешто, као ово сада, тим пре се нећеш
башкарити. Хоћеш — нећеш, скачи и подскакуј, живље! Ако се за два часа
не огрејемо, поиспропадаћемо сви неповратно.
Павло је већ донео алат, само граби. И неколико цеви. За лимарски
посао, истина, алата нема, али је ту браварски чекић и секирче. Некако ће
ићи.
Пљесне Шухов рукавицама, једном о другу, па саставља цеви, превија
саставке. Опет пљесне и опет превија (а мистрију је ту близу сакрио. Мада
су у бригади своји људи, заменити могу. Чак и овај Килгас.)
И као да су све мисли из главе одлетеле. Ничега се сада Шухов не
присећа, ништа га не брине, само мисли како да састави колена цеви и да
их спроведе да не би димило. Гопчика је послао да тражи жицу, да би цев
окачио на прозору, на изласку.
У углу је још једна, здепаста пећ са зиданим оџаком. На њој је одозго
тучана плоча, она се усијала и на њој песак раскрављују и суше. Елем, њу
су већ потпалили, а капетан фрегате и Фетјуков на њу песак носиљкама
доносе. Да се носиљка носи, памет није потребна. Зато бригадир на такав
посао и поставља бивше шефове. Фетјуков је, изгледа, у некаквој
канцеларији био крупан шеф. Аутомобилом се возио.
Фетјуков се чак првих дана брецао на капетана, викао. Али га је капетан
звекнуо једанпут по зубима, па су се тада и сложили.
Момци се пришуњаше да се греју код пећи са песком, али их бригадир
опомену:
— Ако неког огрејем по челу! Прво све уредите! Пребијеном псу само
корбач покажи. Мраз је љут, али је бригадир љући. Разиђоше се момци опет
на посао. А бригадир, чује Шухов, тихо Павлу:
— Ти остани овде, чврсто их држи. Ја идем да се рвем са процентима.
Од процената више зависи него од самог посла. Ако је бригадир
паметан, он процентима барата. Они нас хране. Ако нешто није урађено,
докажи да је урађено, ако се нешто јевтино плаћа, удеси да буде скупље. За
то је велика памет бригадиру потребна. И веза са нормирцима. Нормирце
такође треба подмазати.
А поштено — за кога су ти проценти! За логор. Логор помоћу њих од
градилишта коју хиљаду више откине и својим поручницима премије даје.
Истом оном Волковом за његов корбач. А теби — двеста грама хлеба више
увече.
Двеста грама животом дрмају.
Донеше два ведра воде, а она се уз пут смрзла. Павло се одлучи — нема
смисла доносити. Боље је на месту снег топити. Поставише ведра уз пећ.
Довуче Гопчик нову алуминијумску жицу, ону од које електричне
водове вуку. Вели:
— Иване Денисичу, добра жица за кашике. Хоћете ли ме научити да
излијем кашику?
Тога Гопчика, мангупа, воли Иван Денисич (сопствени син му је мали
умро, код куће су две одрасле ћерке). Ухапсили су Гопчика због тога што је
бендеровцима[1] у шуму млеко носио. Осудили су га као одраслог. А он,
теленце размажено, уза све мужике се прибија. А и лукав је: своје пакете
сам једе, некада ноћу жваће. Све не можеш ни нахранити.
Откинули су жице за кашике, сакрили у углу. Шухов је склепао од две
даске нешто као лотре и рекао Гопчику да причврсти сулундар. Гопчик је
као веверица лак, скакуће по пречагама, закуцао је ексер, закачио жицу и
подбацио под сулундар. Није био лењ Шухов, крај сулундара још једним
коленом је у вис окренуо. Данас нема ветра, а сутра ће бити — да се дим не
враћа. Треба разумети, ово је пећ за себе.
А Сењка Кљевшин већ је насекао дугих летава. Гопчика — момчића
потерали су да их прикива. Пентра се, ђаво, виче одозго.
Сунце се попридигло, маглицу растерало и стубови су нестали, а
руменило продре унутра. Уто су и пећ подложили краденим дрвима.
Колико је веселије!
— Јануарско сунце: зубато сунце — објавио је Шухов.
Килгас је сандук за малтер завршио, још га једном секирчетом чукну и
узвикну:
— Чујеш ли, Павло, за овај посао од бригадира нећу мање од сто
рубаља узети.
Насмеја се Павло:
— Сто грама ћеш добити.
— Тужилац ће још додати! — виче Гопчик одозго.
— Не дирајте, не дирајте! — дрекнуо је Шухов. (Тер-папир су почели
наопако резати).
Показа им како треба.
Уз лимену пећ нагурала се раја. Павло их је растерао. Килгасу је дао
помоћ и наредио да се праве коританца за ношење малтера на спрат. За
ношење песка још је неколицину одвојио. Горе је неке послао — снег да
чисте са скела и са радног места. И једног — да раскрављени песак са пећи
у сандук за мешање баца.
А споља је мотор зафрктао, почели су да довозе блокове од шљаке,
камион се пробија. Истрчао је Павло, рукама маше, показује где да
истоваре блокове од шљаке.
Једну траку тер-папира су прикуцали, другу. И то ми је заклон — тер-
папир. Хартија остаје хартија. А ипак, дође му као зид. И тамније је унутра.
Због тога је пећ светлија.
Аљошка је донео угља. Једни му вичу: сипај! Други: немој! Да прво
дрва потрошимо. Он стоји, не зна кога би послушао.
Фетјуков се прилепио уз пећ и гура, будала, ваљенке уз саму ватру.
Капетан фрегате га подиже за овратник и гурну до носиљке:
— Носи песак, стрвино!
Капетан и на логорски рад гледа као на службу у морнарици: речено —
ради, значи — ради! Много је утањио капетан фрегате за последњих месец
дана, али тегли јарам.
Овамо-онамо, сва три су прозора тер-папиром затисли. Светлост сада
само од врата долази. И хладноћа такође. Павло је заповедио да се горњи
део врата затисне, а доњи остави, да човек може ући сагнувши главу.
Затиснули су. За то време су три камиона довезла блокове од шљаке. Мука
је само — како их без дизалице подизати?
— Зидари, дођите да погледамо — зове Павло.
То је почаст. Попеше се Шухов и Килгас с Павлом. Скела је и онако
била уска, а сада је Сењка ограду одвалио — тискај се уза зид да се не
стрмекнеш. Што је најгрђе — на пречагама се снег следио, заокруглио их,
нема ослонца за ногу, како ће малтер носити?
Погледаше где да се зида, већ и снег лопатама скидају. Ево овде. Мораће
се секирчетом лед излупати и метлом помести.
Осмотрише како ће блокове од шљаке пребацити. Гледнуше доле.
Одлучише: да се не би морало носити по скелама, четворицу ће доле
поставити да их бацају на одмориште, а ту још двојицу да их бацају на
спрат и горе двојицу да их додају — тако ће најбрже бити.
Горе ветар није јак, али вуче. Продуваће кад почнемо да зидамо. А ти се
склониш иза зида који зидаш и — мало је топлије.
Шухов подиже главу према небу и зину: небо се изведрило, а сунце се
готово до ручка подигло. Дивног ли чуда: како време у послу прође! Колико
је пута већ Шухов опазио: дани у логору лете — док се осврнеш. А
робијање никако не пролази, рок се уопште не смањује.
Сиђоше, кад тамо — сви уз пећ поседали, само капетан и Фетјуков
песак носе. Разљути се Павло, одмах осморицу истера да пребацују
блокове од шљаке, двојици нареди да цемент у сандук сипају и с песком на
суво мешају, једног — за воду, једног — за угаљ. А Килгас, својој екипи:
— Дечаци, треба носиљке завршавати.
— Да им и ја помогнем? — Шухов сам тражи посао од Павла.
— Помози! — клима главом Павло.
Донеше и суд да снег топе за малтер. Чули су од неког као да је већ
дванаест.
— Мора бити да је дванаест — каже и Шухов.
— Сунце је већ високо.
 — Ако је високо, — одазва се капетан фрегате — онда није дванаест
него један.
— А што то? — изненади се Шухов.
— Сваки деда зна: сунце највише о ручку стоји.
— То — деде! — одбруси капетан. — Али откако је декрет објављен,
сунце је највише у један.
— Чији сад па декрет?
— Совјетске власти.
Изиђе капетан са носиљком, али Шухов не би и онако спорио. Зар се и
сунце њиховим декретима потчињава? Лупнуше још мало, куцнуше, и
четири коританцета склопише.
— Добро је, поседимо, угрејмо се — рекао је Павло двојици зидара.
— И ви, Сењка, после ручка такође ћете зидати.
— Седите!
Па седоше уз пећ, на миру. И онако се до ручка зидање не може почети,
а малтер правити бесмислено је, заледиће се. Угаљ се распалио, сада даје
сталну топлоту. Само је поред пећи осећаш, а у хали хладноћа као што је и
била. Рукавице скидоше и руке уз пећ принеше, сва четворица.
А обувене ноге никада близу ватре не стављај, то треба знати. Ако су
ципеле, кожа ће испуцати, а ако су ваљенке, овлажиће се, поћи ће пара, а
ништа ти топлије неће бити. А гурнеш ли их ближе ватри, запалиће се. И са
рупом ћеш до пролећа трупкати, друге не очекуј.
— Лако је Шухову, — нашали се Килгас — Шухов је, браћо, једном
ногом већ готово код куће.
— Ено оном босом — добаци неко. Насмејаше се. (Шухов је скинуо
леву нагорелу ваљенку и греје обојак).
Шухов завршава рок.
Килгас је на двадесет пет година осуђен. Раније је било срећно време:
свима су, као под конац, по десет давали. А од четрдесет девете дошло је
друго време — свима по двадесет пет, свеједно за шта. Десет се још може
преживети да не цркнеш, а двадесет пет — преживи!
Шухову дође и пријатно што сви на њега прстом показују: ето он
завршава рок, иако сам у то нарочито не верује. Ето, оне којима се рок у
рату завршио, све су их до даљега држали, до четрдесет шесте године.
Коме је основни рок био три године, код њега је још пет — вишка испало.
Закон ти је као јегуља. Завршила се десетка, кажу ти: ево ти још једна. Или
— у прогонство.
— А понекад помислиш — дах се пресече: рок се ипак заврши, клупче
се одмота... Господе, пут под ноге, а?
— Само, да о томе наглас говори стари логораш — непристојно је. И,
Шухов Килгасу:
— Ти својих двадесет пет не број! Да ли ћеш лежати двадесет пет или
нећеш то ти је — сипати воду решетом. А ја сам већ одлежао пуних осам,
то је тачно.
— И тако живиш са њушком у земљи и немаш времена да помислиш:
како си овамо доспео, како ћеш изићи?
У предмету Шухова пише да лежи због издаје отаџбине. И признао је он
да се, ето, предао у заробљеништво желећи да изда домовину, а да се из
заробљеништва вратио зато што је извршавао задатак немачке обавештајне
службе. А какав задатак, то није могао смислити ни сам Шухов, ни
иследник. Тако је једноставно и остало — задатак... Шуховљева рачуница
била је проста: не потпишеш ли — дрвена долама ти не гине, потпишеш ли,
бар ћеш још малчице проживети. Потписао је.
А ево како је било: у фебруару четрдесет друге године на
северозападном фронту опколили су целу њихову армију и из авиона им
нису бацили ништа за ждрање, тих авиона није ни било, Дотле је било
дошло да су стругали копита цркнутих коња, потапали ту рожину у воду и
јели. Ни пуцати се није имало чиме. И тако су их полагачко Немци по
шумама ловили и хватали. И у таквој једној групи Шухов је био у
заробљеништву неколико дана, на месту, у шуми, а онда су њих петорица
побегли. И затим су се по шумама и мочварама прокрадали и чудом ка
својима доспели. Само, двојицу је аутоматичар на месту смирио, трећи је
од рана умро, а двојица су стигли. Да су били паметнији, рекли би да су по
шумама лутали и ништа им не би било. А они отворено: ми из немачког
заробљеништва. Из заробљеништва? Мајчицу вам вашу! Да су били
петорица, можда би упоредили изјаве и поверовали, а двојици никако,
договорили сте се, гадови, оно о бекству. Сењка Кљевшин је начуо кроз
своју глувоћу да се о бекству из заробљеништва говори и рекао гласно:
— Ја сам из заробљеништва три пута бежао. И трипут су ме ловили.
Сењка, мученик, углавном ћути: не чује људе
 И у разговор се не меша. Зато о њему мало и знају, једино да је у
Бухенвалду био и радио тамо у илегалној организацији, оружје у логор
уносио, за устанак. И како су га Немци за руке иза леђа вешали и
штаповима тукли. — Ти си, Вања, осам година лежао, у којим логорима? —
тера Килгас инат. — Ти си био у принудном пресељењу, тамо сте са женама
живели. Одлежи ти осам година на робији! Још нико није...
— Са женама!... Са балванима, а не са женама... Са брвнима — значи.
У ватру пећи се Шухов загледао и сећао се седам година на Северу... И
како је три године вукао трупце и шлипере. И истог оваквог разиграног
пламена ватре, на сечи, али не на дневној него на ноћној. Командант је био
увео овакав закон: бригада која не испуни дневни задатак остаје преко ноћи
у шуми.
— И тамо негде после поноћи до логора се довучеш, а ујутру — опет у
шуму.
— Не, браћо... Ипак, овде је мирније — прошапутао је он. — Овде је
учинак закон. Испунио, не испунио — терај у логор. И гарантија за сто
грама више. Овде се може живети. Специјални, нек буде специјални, зар
бројеви сметају? Они нису тешки, бројеви…
— Мирније! — сикће Фетјуков (ближи се прекид рада и сви су се уз пећ
пришуњали). — Људе у постељама кољу! А ти — мирније!
— Не људе, него цинкароше! — Павло подиже прст, прети Фетјукову.
И одиста, нешто се ново у логору појавило. Два позната цинкароша су у
постељи приклали, после устајања. И, уз то, невиног аргата, погрешили
место, шта ли? А један цинкарош је сам побегао у команду, у затвор, тамо
су га у каменој робијашници сакрили. Чудно... То се на местима принудног
пресељења није догађало. Па ни овде...
Одједном загуде сирена. Она није одмах загудела пуном снагом, већ
испрва промукло, као да грло прочишћује.
— Подне! Прекид за ручак!
— Ех, закаснисмо. Давно је требало отићи у мензу, заузети ред. На
објекту је једанаест бригада, а у мензу више од две не стаје.
Бригадира још нема. Павло нас брзо осмотри и одлучи:
— Шухов и Гопчик — са мном! Килгасе, чим пошаљем Гопчика до вас,
трк са бригадом!
Њихова места око пећи одмах запоседоше, опколише је, њу као жену
сви срљају да пригрле.
— Хајде, готово — вичу момци! — Припаљуј!
И један у другог гледа: ко ли ће припалити? А да припали — неко: ил'
дувана нема, или га крију, не желе да покажу.
Изиђоше с Павлом. А Гопчик позади као зечић скакуће.
— Отоплило је — одмах је приметио Шухов — минус осамнаест, није
хладније. Биће добро за зидање.
Погледали су блокове од шљаке, момци су већ многе на одмориште горе
избацили, а и на спрат, на место рада. И сунце је Шухов жмиркајући
проверио, због капетановог декрета.
На отвореном, где ветру ништа не смета, ипак дува, штипа. Памти,
јануар је!
Кухиња на радилишту то је уџерица, склепана од тесаних дасака око
пећи и зарђалим лимом обложена да се рупе запуше. Изнутра, уџерица је
подељена преградом на двоје, на кухињу и мензу. Подједнако, као што ни
кухиња није патосана, није ни менза. Како су земљу набили ногама, тако су
и остале џомбе и јаме. А цела кухиња је: четвртаста пећ и у њу узидан
казан.
У кухињи мајсторишу двојица: кувар и хигијеничар. Ујутру, кад се
логор напушта, кувар у великој логорској кухињи следује прекрупу. На
главу, вероватно, педесет грама, на бригаду — кило, за цело градилиште
мало мање од пуда. Сам кувар врећу са прекрупом не носи три километра,
утрапи је некоме. Боље је дати порцију више на рачун аргата него да му
леђа пуцају. Донети воду, дрва, пећ ложити, то такође кувар не ради, опет
аргати и они што се пришљамче: и њима дати туђу порцију није штета. Да
би се јело не излазећи из мензе морају се и порције из логора носити
(оставиш ли је на градилишту, ноћу ће слободни дићи). Носе их педесетак,
не више, а овде их перу и обрћу што брже (носачу порција — такође
порција висе). Да се порције из мензе не би износиле, постављају једнога
на вратима — да порције не пропушта. Али, како год он пазио, ипак их
износе, запричају га или му очи замажу, шта ли? Онда треба и за цело
градилиште једног сакупљача одредити: прљаве порције да скупља и назад
их у кухињу вуче. И њему порцију. И ономе порцију.
Сам кувар ево шта ради: прекрупу и со у котао сипа и маст дели — у
казан и себи (добра маст до аргата не долази, лоша је сва у казану. Зато
логораши више воле да из магацина лошу маст дају). И још: меша кашу кад
се докувава. А хигијеничар ни толико не ради: седи — гледа. Кад је, каша
готова, одмах хигијеничару: једи, насити се! А и сам се насити. А онда и
дежурни бригадир дође, смењују се свакога дана, да проба, као да провери:
могу ли се таквом кашом аргати хранити. Дежурном бригадиру — дуплу
порцију.
Уто — и сирена. Бригадири долазе и стају у ред и кувар им кроз шубер
издаје порције, а у њима дно покривено кашицом и колико је тамо твоје
прекрупе — ни да питаш ни да провериш и, јао теби!, зинеш ли.
Фијуче над главом степски ветар, лети — сушни, зими ледени. Од
вајкада у овој степи ништа није расло, а међу четири бодљикаве жице
поготово. Хлеб расте једино у пекари, овас класа — у магацину. И макар
овде леђа на раду сломио, макар на земљу легао, из ње више нећеш извући,
нит' ћеш' добити више него што ти командант одреди. А и то не добијеш —
због кувара, пришипетљи, протува. И овде краду, у логору краду, а и пре
тога, у магацину, краду. А сви ти што краду ћускијом не запињу. А ти
запињи и узми што дају. И одлази од шубера.
Крупна риба ситну гута.
Уђоше Павло, Шухов и Гопчик у мензу, а у њој набијено — од леђа не
видиш ни кусе столове ни клупе. По неко седећи једе, али углавном
стојећи. Осамдесет друга бригада, што је јаме копала без грејања пола дана,
она је прва места одмах после сирене заузела. Сад и после јела не одлазе,
где да се огреју? Псују их остали, а њима — по леђима или по зиду — све
је боље него на мразу.
Пробише се Павло и Шухов лактовима. Добро су стигли: једна бригада
прима и свега једна је у реду, такође помоћници бригадира крај шубера
стоје. Остали ће, значи, иза нас бити.
Порције, порције! — виче кувар кроз шубер и већ му их одовуд ћушкају
и Шухов такође сакупља и додаје — не да би добио више каше, него да би
брже било.
А тамо за преградом, неки перу порције, такође за кашу.
Онај помоћник бригадира што је испред Павла поче примати, а Павло
преко глава викну:
— Гопчик!
— Ја! — чу се од врата. Гласић му танушан као у јарета.— Зови
бригаду! Отрча.
Главно је — каша је данас добра, најбоља каша, овсена. Не бива често.
Чешће је магара или гершла, по двапут дневно. А у овсеној засићује оно
Што се раскува од зрна, то је и драгоцено.
Колико ли је пута у животу Шухов коње зобио, а никад му на памет није
пало да ће од свег срца прижељкивати прегршт тога овса!
— Порције, порције! — вичу кроз шубер.
Сто четврта долази на ред. Предњи бригадир добио је у своју порцију
дупло, »бригадирско« следовање и отиснуо се од шубера.
Такође на рачун аргата и нико се не буни. Сваком бригадиру тако дају, а
он — или сам једе или помоћнику даје, Тјурин Павлу даје.
Шухов сад има само један посао: утиснуо се до стола, двојицу зевала је
разјурио, једног аргата је лепо замолио, очистио је део стола за дванаест
порција, ако се једна уз другу приљубе, на њих ће други спрат од шест и
још озго две. Сад треба од Павла порције прихватити, понављати број и
четворе отворити да неко туђу порцију са, стола не смакне. И да неки
лактом не гурне и обори. А ту поред, извлаче се са клупе, увлаче, једу.
Треба добро пазити: једу ли из своје порције, или у нашу срљају?
— Две, четири, шест, броји кувар иза шубера. Он одједном по две двема
рукама пружа. Тако му је лакше, са једном се може пребројати.
— Две, четири, шес'! — тихо понавља Павло у шубер. И одмах по две
порције предаје Шухову, а Шухов их на сто ређа. Шухов на глас ништа не
понавља, али броји пажљивије од њих.
— Осам, десет!
Што ли Гопчик не доводи бригаду?
— Дванаест, четрнаест! — тече бројање...
Понестаде порција у кухињи. Поред Павлове главе и рамена види
Шухов: куварове руке ставиле су две порције на шубер и, држећи их,
застале су, као размишљајући. Мора да се окренуо и грди судопере. А уз то
му кроз шубер још гомилу празних порција ћушкају. Он је са оне две
порције руке склонио и гомилу празних назад додаје. Шухов напусти
гомилу својих порција за столом, ногу преко клупе пребаци, обе порције
повуче и, као да се не обраћа кувару него Павлу, понови не баш гласно:
— Четрнаест!
— Стој! Куд си запео? — урла кувар.
— Наш је, наш — умирује Павло.
— Нека је и ваш, ал' рачун нека не брка!
 — Четрнаес'! — слеже раменима Павло. Он као помоћник бригадира не
би смакао порције, треба ауторитет одржати, али је за Шуховом поновио,
моћи ће на њега свалити..
— Ја сам »четрнаест« већ рекао! — урла кувар.
— Па шта ако си рекао, ниси их дао, рукама си држао! — дрекну
Шухов.
— 'Ајде број, не верујеш! Ено их све су на столу! Шухов је викао
кувару, али је већ успео да опази два Естонца који су се пробијали ка њему
и тутнуо им две порције онако у ходу, И још је успео да се врати до стола,
да једним мигом провери да је све на месту, суседи нису успели ништа да
смакну, а могли су слободно. У шуберти се у свој величини појавила
куварова црвена њушка.
— Где су порције? — упита он строго.
— Ево, изволи! — викну Шухов. — Одмакни де се ти, сити пријатељу,
не заклањај! — гурну он неког. — Ево, две! — придиже он две порције с
горњег спрата. — И ево три реда по четири, под конац, број!
— А бригаде нема? — с неверицом је гледао кувар најмањи простор
који му се отварао кроз шубер, због тога и узан да к њему не вире из мензе
и гледају колико је тамо у казану остало.
— Не, нема још бригаде, — заклима главом Павло.
— Ког врага онда порције заузимате кад бригаде нема? — разјари се
кувар.
— Ево, ево бригаде! — викну Шухов.
И сви су чули галаму капетана фрегате с врата, као са капетанског
моста:
— Шта сте се набили? Поједеш и — напоље! Пусти друге!
Кувар је још мало гунђао, исправио се и опет су се у шуберу појавиле
његове руке.
— Шеснаест! Осамнаест!...
И, наливши последњу, дуплу:
— Двадесет три! Готово! Следећа!
Чланови бригаде почели су се пробијати, а Павло им је пружао порције,
понеком и преко глава оних што су седели, за други сто.
На сваку клупу лети би село по пет људи, али како су сада сви били
натронтани, једва су се смештала по четворица, па и тако им је било
незгодно да баратају кашикама. —
Рачунајући да ће од две дигнуте порције бар једна бити његова, Шухов
се брзо прихватио сопствене. Он је десно колено примакао стомаку, из саре
ваљенке извукао је кашику »Уст-Ижма, 1944«, скинуо капу и стегао је под
леву мишку и кашиком дохватио кашу с краја.
Овај тренутак требало је сада сав посветити јелу и танак слој ове каше
купити с дна, пажљиво у уста стављати и у устима језиком пребацивати.
Али је требало пожурити да би Павло видео да је он већ завршио и понудио
му другу кашу. А Фетјуков је, који је заједно са Естонцима стигао и све
опазио — како су две каше дигнуте — стао према Павлу и јео стојећи,
погледајући на четири бригадне порције које нису распоређене. Он је тиме
хтео да покаже Павлу да би и њему требало дати, ако не порцију, а оно бар
половину.
А црнпурасти млади Павло мирно је јео дуплу порцију и по његовом се
лицу није могло погодити види ли он ко је крај њега и памти ли да има две
порције више.
Шухов је појео кашу. Због тога што је желудац припремио на две
порције, он од једне није био сит, као што је обично бивао од овсене каше.
Шухов се машио унутрашњег џепа, из беле крпице је дохватио свој
незамрзнути округласт комадић горње коре и почео њоме брижљиво да
отире све остатке размазане каше са дна и косих бокова порције.
Покупивши, он је лизао кашу са корице језиком и опет је корицом брисао.
Најзад је порција била чиста као опрана, можда само мало тамнија. Он је
преко рамена порцију дао сакупљачу и остао седећи са скинутом капом.
Мада је порције дигао Шухов, газда им је помоћник бригадира.
Павло се још мало задржао, док је такође завршио своју порцију, али је
није облизао већ само кашику, склонио је и прекрстио се. И тада је овлаш
додирнуо било је тесно да се помере — две порције од четири, као дајући
их тиме Шухову.
— Иване Денисовичу, једну за себе узмите, а другу ћете Цезару дати.
Шухов се сећао да једну порцију треба Цезару однети у канцеларију
(Цезар се никад није понижавао да сам иде у мензу ни овде ни у логору),
сећао се тога, али када је Павло додирнуо одједном две порције,
Шуховљево срце је замрло: није ли обе порције вишка Павло њему давао?
Али је срце одмах опет својим ходом кренуло.
Он се прихватио свог законитог плена и почео да једе разложно, не
осећајући како су га у леђа гурале нове бригаде. Било му је једино криво
ако другу кашу дају Фетјукову. Фетјуков је увек био спреман да буде звер,
али храбрости да дигне није имао.
... А крај њих је за столом седео капетан фрегате Бујновски. Он је већ
одавно завршио своју кашу и није знао да бригада има вишак, није се
огледао колико је порција остало код помоћника бригадира. Он се просто
опустио, разгрејао се и није имао снаге да иде на мраз или у хладну халу у
којој се није могло огрејати. Он је сада исто онако неоправдано заузимао
место овде и сметао новодошлим бригадама као и они које је пре пет
минута изгонио својим металним гласом. Он је од недавно био у логору, на
заједничком раду. Ови тренуци, као ово сад, били су (он то није знао)
нарочито важни тренуци за њега, они су га претварали од ауторитативног
поморског официра навиклог да громко командује у мало покретљивог
логораша који све мора запажати, који само том непокретљивошћу и може
савладати одбројаних му двадесет пет година робије.
На њега су већ викали и у леђа га гурали да ослободи место. Павло
рече:
— Капетане, еј, капетане! Бујновски се трже, као будећи се и осврте се.
Павло му пружи кашу, не питајући га жели ли. Обрве Бујновског подигоше
се, а његове очи погледаше у кашу као у чудо невиђено.
— Узмите, узмите! — умиривао га је Павло и, узевши последњу
порцију за бригадира, отишао је.
... Осмех кривца покренуше испуцале усне капетана који је и Европу
опловио и великим северним путем прошао. И он се наже, срећан, над
непуном кутлачом в житке овсене каше, сасвим посне, над овсом и водом.
... Фетјуков злобно погледа Шухова и капетана и оде.
А Шухову је изгледало правилно што су капетану дали. Доћи ће време и
капетан ће се научити живети, али засад не уме. Шухов је гајио још малу
наду: неће ли му Цезар дати своју кашу. Али не би требало да да, пошто
пакет није добио већ две недеље.
После друге каше, такође отревши дно и стране порције корицом хлеба
и такође олизавши сваки пут, Шухов на крају поједе и саму корицу. После
тога, он узе охлађену Цезарову кашу и пође.
— У канцеларију! — одгурну он дежурног на вратима који га није хтео
пропустити с порцијом.
Канцеларија је била изба од брвана близу стражаре. Дим је, као и ујутру,
само куљао из ријеног оџака. Ложио је дежурни, он је и потркуша, радни
дани му се за то пишу. А иверје и свакакве дрвене отпатке за канцеларију
не жале. Зашкрипа Шухов вратима предворја, затим још једним, оивиченим
кучином и, у облаку смрзнуте паре, уђе и брзо за собом приклопи врата
(журећи, да не дрекну на њега: »Еј, ти, шепртљо, затвори врата!«).
У канцеларији му се учини да је врућина као у парном купатилу. Кроз
прозоре на којима се лед истопио сунце се играло не онако зло као тамо, на
врху термоцентрале, него весело. И у зрацима се разилазио широк дим од
Цезарове луле, као тамјан у цркви. А пећица се скроз црвенела, тако су је
усијали, идоли. И сулундари су црвени. У таквој топлоти само приседни на
тренутак — и заспаћеш на месту.
Канцеларија има две собе. Врата од друге, предрадничке, одшкринута
су и отуд грми глас предрадника:
— Имамо вишак расхода фонда плата и вишак расхода грађевинског
материјала. Скупоцене даске, да и не говорим о монтажним елементима,
логораши вам цепају као дрва и сагоревају за грејање, а ви ништа не
видите. А цемент су пред магацином логораши пре неки дан растоваривали
по јаком ветру и још носиљкама носили десет метара, тако да јена свом
простору око магацина цемент до чланака и радници ходају — не црни него
сиви. Колики су то губици?!
Значи саветовање је код предрадника. Мора бити с десетарима.
Крај улаза, у углу, седи на столици дежурни и дрема. Мало даље —
Шкуропатенко, БЕ—219, мотка крива, искрљештио се кроз прозор и гледа
и сад, не дижу ли његове монтажне куће. Тер-папир ти је промакао, чикице.
Два књиговође, такође логораши, разгревају хлеб на пећи. Да не би
горео, измајсторисали су некакву мрежу од жице.
Цезар пуши лулу, изваливши се крај свог стола. Шухову је леђима
окренут, не види га.
А према њему седи ХА—123, пресуда двадесет година, на робију
судски осуђен, жилав старац. Једе кашу.
— Не, братац, — некако меко, попустљиво, говори Цезар —
објективност захтева да се призна да је Ајзенштајн генијалан. »Иван
Грозни«, зар то није генијално? Игра опричника с маскама! Сцена у цркви!
Кревељење — љути се, задржавши; кашику пред устима, ХА—123.
— Толико је уметности да то више и није уметност, Бибер и мак уместо
хлеба насушног! А затим, најгнуснија политичка идеја: оправдавање личне
тираније. Исмевање успомене трију генерација руске интелигенције! (Једе
кашу безосећајним устима, ништа му она не користи.)
— Али какав би други третман дозволили?...
— А-ха, ту смо дозволили! Онда не говорите о генијалности Реците да
је улизица, псећу заповест је извршавао. Генији хе подешавају третман по
укусу тирана!
— Хм, хм — кашљуца Шухов, устежући се да прекине учеван разговор.
А ни да стоји овде нема због чега.
Цезар се окрете, пружи руку за кашу, а Шухова и не погледа, као да је
каша сама дошла кроз ваздух, и — настави своје:
— Слушајте, уметност — то није шта, него како.
ХА—123 подскочи и поче да лупа дланом по столу:
— Нек иде у ђаволску матер ваше »како«, ако оно у мени не буди
племенита осећања!
Шухов је, пошто је дао кашу постојао таман колико је ред. Он је чекао
неће ли га Цезар почастити дуваном. Али се Цезар уопште није сећао да је
он ту, за леђима.
И Шухов је, окренувши се, тихо отишао.
Напољу и није тако хладно. Зидање ће ићи као по лоју.
Ишао је Шухов стазицом и угледао у снегу комадић челичне тестерице,
одломљено парче. Мада му никакав посао такав комад није чинио, ипак —
нужду своју унапред не можеш знати. Узео га је и стрпао у џеп чакшира. Да
га сакрије у термоцентрали. У штедише — још и више...
Дошавши у термоцентралу он је пре свега узео сакривену мистрију и
ћушнуо је за појас од канапа. Затим је пошао у халу.
Тамо му је, после сунца, изгледало сасвим мрачно и — не топлије него
напољу. Некако влажније.
Сви су се сабили око округле пећице коју је Шухов поставио и око оне
друге на којој се песак греје пуштајући пару. За кога места није било, седи
на ивици сандука за малтер. Бригадир седи крај саме пећи и једе кашу.
Павло му је кашу на пећи подгрејао.
Сушу међу момцима. Развеселили су се. И Ивану Денисовичу такође
кажу: бригадир је добро проценте уредио. Дошао је весео.
Где је он тамо посао нашао и какав, то је његове, бригадирске памети
ствар. Шта су данас за пола дана урадили? Ништа. Постављање пећи се не
плаћа и грејање се не плаћа: то су за себе радили, не за производњу. А у
извештају нешто треба написати. Можда ће Цезар бригадиру у извештају
нешто докитити, бригадир га поштује, а не би џабе. »Добро уредио« — то
значи да ће сада пет дана следовање бити добро. Можда не пет, него,
рецимо, четири: од пет дана команда један забушава, цео логор изравна у
списковима, и најбоље и најгоре. Као — нико се не може увредити, свима
подједнако, а штеде на нашем трбуху. Нек' буде, затворенички желудац све
трпи: данас ћемо некако, а сутра ћемо се најести. С таквом маштом леже да
спава логор на дан извештаја. А кад помислиш: пет дана радимо, а четири
једемо.
Не галами бригада. Ко има — полагачко пуши. Сабили се у полумраку и
у ватру гледају. Као велика породица. Она и јесте породица, бригада.
Слушају како бригадир двојици — тројици крај пећи прича. Он речи
упразно не баца, ако је већ почео да прича, значи, добро је расположен.
И он није научио да једе с капом, Андреј Прокотјич. Без капе му глава
већ изгледа стара. Кратко ошишана, као и код свих, а при ватри од пећи
види се колико је седих расејано у његовим сивим косама.
… Ја сам и пред командантом батаљона дрхтао, кад оно — командант
пука! »Црвеноармејац Тјурин, јавља се по вашој заповести...« Испод
нарогушених обрва каже: »Име како ти је, име оца?« Кажем. »Година
рођења?« Кажем. Мени је тада, тридесете године, двадесет две било,
телету. »Па, како служиш, Тјурине?« — »Слузим радном народу!« Кад се
он разбесне, па обема рукама по столу — дум! — »Служиш радном народу,
а ко си ти, подлаче?!« А ја се изнутра следих!... Опет, кажем: »Митраљезац
— нишанџија. Одлична борбена и полити...« — »Какав нишанџија, гаде?!
Отац ти је кулак. Ево из Камења је акт стигао! Отац ти је кулак, а ти си се
сакрио, две године те траже!« Ја — побледео, ћутим. Годину дана кући
нисам писао, да траг сакријем. Да л' су тамо живи нисам знао, ни — они за
мене. »Где ти је савест?«, урла, четири ширита играју, »обмањујеш
радничко-сељачку власт?!« Мислио сам, још ће ме измлатити. Али није.
Потписао је наредбу и кроз шест часова — најурити! Месец новембар.
Зимску униформу ми смакли, издали летњу, већ су је двојица носили,
кратко шињелче. Ја, мамлаз, нисам знао да нисам морао да предајем, да сам
могао послати. И страшно цедуљче у руке: »Отпуштен из редова... као син
кулака!« Куда да се денем. са њом? Возом ми треба четири дана, а објаву за
воз ми нису дали, следовање — ни за један једини дан, Нахранили су ме
последњи пут и најурили из касарне.
 ... Узгред, тридесет осме у прогонству, у Котласу, срео сам свога бившег
командира вода, и њему су десет прилепили. Од њега сам сазнао, и онај
командант пука и комесар — обојица су стрељани тридесет седме. Тада је
било — и пролетери и кулаци, имали савест — немали... Прекрстио сам се,
мислим: »Има те, творче, на небу. Дуго чекаш, али гадно удараш«.
После две порције каше Шухову је само једно у глави: запалити! И,
рачунајући да ће од Летонца из седме бараке купити две чаше крџе и
вратити дуг, Шухов тихо рече Естонцу — рибару:
— Чујеш, Ејно, позајми ми да завијем, до сутра. Ја нећу преварити.
Ејно погледа Шухова право у очи, затим, не журећи, пренесе поглед на
побратима. Код њих је све напола, ни трунку дувана један од њих неће сам
потрошити. Нешто један другоме промукаше и Ејно извуче дуванкесу
извезену црвеним концем.
Из ње извади међу два прста куповног дувана и стави га на длан
Шухову, оцени и додаде још мало. Таман да се једном завије, не више.
А новину Шухов има. Откиде, зави, узе жишку која се откотрљала
бригадиру међу ноге, па — потеже ли потеже! — да му се завртело у целом
телу и као да му је мамурлук неки ударио у ноге и главу.
Само што је запалио, а преко целе хале у њега су плануле зелене очи:
Фетјуков. Можда би се и смиловао и дао му, шакалу, али је он данас већ
жицарио, Шухов је видео. Боље је оставити Сењки Кљевшину. Он чак не
чује ни шта бригадир тамо прича, седи, несрећник, поред ватре оборивши
главу у страну.
Бригадирово рошаво лице осветљено је из пећи. Он прича без туге, као
да није о себи самоме:
Оно прња што је било утрапио сам препродавцу у четврт цене. Купио
сам испод руке два хлеба, већ су биле увелико уведене карте за снабдевање.
Мислио сам да се пребацим теретњаком, али су и зато били сурови прописи
објављени. А карте, ко памти, ни за паре ниси могао купити, а камоли без
њих, само са ; објавама и путним налозима. На перон такође нису пуштали:
на улазу милиција*, са обе стране станице на путу дрежде стражари.
Хладно сунце залази, баре се мрзну — где да заноћим?... Успужем се уз
гладак камени зид, прескочим са векнама и — у перонски нужник. Постајао
сам тамо, нико ме не јури. Изађем као путник, војник. А на перону баш
стоји Владивосток-Москва. За врућу воду — гужва, једно друго по глави
лонцима. Обилази около девојка у плавој блузици са чајником од два литра,
али не сме да приђе казану. Ножице јој фине, опариће или причепити.
»Држ'!, кажем јој, »моје векне, сад ћу ја врућу воду!«. Док сам насуо, а воз
полази. Она држи моје векне, плаче, не зна шта ће с њима и чајник би радо
оставила. »Трчи«, вичем, »трчи, стићи ћу те!« Она напред, ја за њом.
Сустигнем је, једном је руком подижем, а воз — све брже! Те и ја скочим на
степеник. Кондуктер ме није млатнуо по прстима нити у груди гурао: други
борби су били у вагону, он ме је с њима побркао.
Шухов је гурнуо Сењку под ребра: на, допуши, веселниче! Дао му је са
својом дрвеном муштиклом, нек' сиса, шта ту има. А Сењка, чудан као
глумац: једну руку на срце стави и клања се главом. Шта ће, глув... Прича
бригадир:
— Шест их је девојака, у затвореном купеу путовало, лењинградске
студенткиње, с праксе. На сточићу — ђаконије, мантили се на кукама
љушкају, кофери у навлакама. Пролазе мимо живота, семафори зелени...
Попричали смо, пошалили се, чај заједно попили. А ви, питају, из ког сте
вагона? Уздахнуо сам и признао: ја сам, девојке, из таквог вагона да ћете ви
живети, а мени је остало да цркнем... У хали је тихо. Пећ гори.
— Ах, ију, саветују се... Ипак су ме сакриле капутима на горњем лежају.
До Новосибирска су ме скривале и довезле... Узгред, једној од њих сам се
касније, на Печори, одужио: она је тридесет пете, због Кирова била
послата, у шнајдерај сам је убацио.
— Можда да кренемо с малтером? — Павло шапатом бригадира упита.
Не чу бригадир.
— Кући сам ноћу стигао, преко башта, ноћу сам и отишао. Малог брата
сам узео и повео у топлије крајеве, у Трунзе. Нисам имао чиме да храним
ни њега ни себе, У Фрунзеу су асфалт топили у казану, а около седи
мангупарија. Ја седнем са њима. »Слушајте, господо без гаћа, узмите ми
брата на обуку, научите га да живи«. Узеше га... Жао ми је што и сам нисам
у лопове пошао...
— И никад више брата нисте срели — упита капетан фрегате. Тјурин
зевну.
— Не, никада га нисам сретао. — Још једном зевну. Рече: — Не тугујте,
момци. Снаћи ћемо се и на термоцентрали. Ко је за малтер — почињи, не
чекај сирену!
Ето, то је бригада. Командант и у радно време не би аргата покренуо, а
бригадир је и за време одмора рекао — радити, значи, ради! Зато што он
храни, бригадире. И узалуд неће терати.
 — Ако малтер почнеш мешати после сирене, зидари — да стоје?
Уздахну Шухов и устаде.
— Одох да сечем лед.
Узе секирче за лед и метлицу, а за зидање — зидарски чекић, летву,
канап и висак.
Килгас, румен, погледа Шухова и направи гримасу — шта испред
бригадира истрчаваш? Али Килгас не мора мислити како бригаду
прехранити: њему је, ћелавку свеједно, двеста грама хлеба, па и мање, он
ће и од пакета преживети... Па ипак устаде, разуме. Не може задржавати
бригаду…
— Причекај, Вања, идем и ја! — виче. Тако, тако, буцмасти. Кад би за
себе радио још би раније устао.
(А Шухов је још и због тога пожурио да висак пре Килгаса дочепа,
висак су само један донели из магацина.)
Павло пита бригадира:
— 'Оће ли тројица зидати? Да поставимо још једног? Дал' ће малтера
бити доста?
Бригадир се намрштио, размишља.
— Ја ћу бити четврти, Павло. А ти овде — малтер! Сандук је велики,
постави шест људи, па из једне положине готов малтер нек' носе, а у другој
нов, мешају. Да не запне ни за тренутак!
— 'Оп' — скочи Павло, момак млад, крв свежа, логори га још нису
начели, уштипцима украјинским исхрањен — Ако ћете ви зидати, ја ћу
малтер правити: Видећемо ко ће кога! Где је овде највећа лопата!
Ето, то је бригада! Пуцао је Павло из шуме, на градиће нападао, не би
он овде леђа савијао. Али за бригадира — то је друго.
Попеше се Шухов и Килгас, чују — и Сењка позади по скелама
шкрипи. Сетио се онако глув.
На спрату је само започето зидање: три реда уоколо, ретко где више.
Најзгодније је зидање баш ово — од колена до груди, без скела.
А скеле које су раније овде биле и подножја, све су их логораши
развукли: на друге грађевине однели или погорели, само да туђим
бригадама не остане. Сада, домаћински, већ сутра, треба скеле склепати,
иначе ћемо заглавити. Далеко се види одозго, са термоелектране: и цео круг
унаоколо, засут снегом и пуст (посакривали се логораши, греју се до
сирене), и црне куле, и зашиљени стубови сто бодљикаву жицу држе.
Бодљикава жица се види где је сунцем огрејана, а с друге стране — где
сунце јарко сија, не можеш око отворити. Недалеко се види и парни котао
са генератором. Дими, небо се зачађило. И забректао је тешко Он је увек
тако болесно промукао пре него што ће сирена. ето, загудео је! Нисмо
много пожурили.
— Еј, стахановац, брже с виском! — Килгас подбада — А ти погледај
колико је леда на твом зиду! Хоћеш ли до мрака лед сасећи? Да не ставиш
мистрију џабе одозго? — подсмехну му се Шухов.
Хтели су да стану крај оних зидова које су јутрос одабрали, а бригадир
одоздо виче:
— Еј,момци! Да малтер не мрзне у сандуцима по двојица ћемо!
Шухове, ти за свој зид узми Кљевшина, а ја ћу са Килгасом. Засад нека ми
Гопчик очисти зид код Килгаса.
Шухов и Килгас се погледнуше. Тачно. Тако је згодније. И прихватише
се секира.
И није више Шухов видео ни видик уоколо, где је сунце бљештало на
снегу, ни како су се по кругу размилеше аргати после грејања — ко јаме да
дуби од јутрос незавршене, ко арматуру да поставља, ко кров да намешта
на радионицама. Шухов је видео само свој зид — од саставка лево, где је
већ назидано степенасто до изнад појаса, до угла десно где се његов зид
састајао са Килгасовим. Он је показао Сењки где ће лед скидати и сам га је
усрдно секао, час ушицама час сечивом, тако да су комади одлетали на све
стране, по њушци такође, отаљавао је тај посао, живо не мислећи на њега.
А мисао и очи изучавали су сам зид испод леда, спољни фасадни зид
термоцентрале од два блока од шљаке. Раније, на том месту је зидао њему
непознат зидар, не схватајући или мурдарећи, и Шухов се сад навикавао на
зид као на свој рођени. Ево, овде је улегнуће. Неће се моћи изравнати за
један ред, требаће три, сваки пут стављајући дебљи слој малтера. Овде се
опет зид напоље испупчио, то се може исправити у два реда. И поделио је
зид невидљивом белегом — докле ће сам зидати, почевши од левог
степенастог споја, а одакле ће Сењка, на десно до Килгаса. Тамо на углу,
рачунао је, Килгас неће издржати, мало ће Сењки помоћи па ће му бити
лакше. А док се они на углу буду мотали Шухов ће овде истерати више од
пола зида, да наш пар не заостане. И одмерио је где колико блокова од
шљаке треба узидати. И само што су носачи блокова почели да стижу горе,
он је Аљошку упрегао:
 — Мени доноси, овде стављај! И овде! Сењка је завршавао чишћење
леда, а Шухов је већ дохватио метлу, двема рукама је ухватио и, напред—
назад, напред— назад, поче њоме зид трљати, чистећи горњи ред блокова
од шљаке, посебно на њиховим саставцима, ако не сасвим, оно остављајући
танак слој.
Попео се и бригадир и док се Шухов још с метлом мувао, бригадир
намести летву у углу. А на другим крајевима код Шухова и Килгаса, она је
већ давно причвршћена.
— Хеј! — виче Павло одоздо. — Има ли живе душе горе? Примајте
малтер!
Шухов се ужурбао: канап није још затегнут! Успалио се. Овако је
одлучио: затегнуће га не за један ред, не ни за два, него за три, с резервом.
А да би Сењки било лакше, узеће од њега део спољашњег реда, а мало од
унутрашњег ће му уступити.
Натежући канап објаснио је Сењки и речима и знаковима где да зида.
Глуви је схватио. Угризавши усне, искосивши поглед клима главом према
бригадировом зиду — хоћемо ли их потпрашити? Нећемо заостати! Смеје
се.
А по скелама већ и малтер носе. Малтер ће четири пара носити.
Бригадир је одлучио да крај зидара никакве сандуке за малтер не ставља —
малтер ће се од пресипања само замрзавати. Него право како донесу
носиљку, два зидара нека га из ње узимају и зидају. За то време ће носачи,
да се непотребно не би смрзавали на ветрометини, доносити блокове од
шљаке? Како испразне њихову носиљку, одоздо, без преки— да, долазе
други, а први — котрљај доле. Тамо носиљку од замрзнутог малтера
раскрави крај пећи, а и себе, колико буде времена!
Доносе две носиљке одједном, за Килгасов зид и за Шуховљев. Малтер
се пуши на мразу, дим се диже али топлоте у њему нема. Пљуснеш га
мистријом на зид и замајеш се — а он се смрзнуо. И мораш га онда лупати
чекићем; мистријом га нећеш скинути. А и блок од шљаке ако поставиш
само мало искоса — и он се замрзнуо онако искошен.
Можеш га само ушицама секире одвалити и онда малтер обијати.
Али Шухов не греши. Блокови од шљаке нису сви исти. Некоме је угао
одваљен, неки је пригњављен, неки мало шири.
Шухов то одмах види којом страном тај блок хоће да налегне и место на
зиду види које тај блок од шљаке очекује. Захвата мистријом малтер што се
пуши, баца га на место и памти где је доњи саставак (после треба на то
место погодити средином горњег блока). Малтера баца тачно онолико
колико за један блок од шљаке треба. И узима с гомиле блок (али опрезно
узима — да не поцепа рукавицу, они опасно деру). И онда, поравнавши
малтер пљесне блок на место. И одмах га поравнава, брзо, ивицом мистрије
га чукне ако није добро налегао — да спољни зид буде усправан и да цигла
пљоштимице лежи и по дужини и по ширини. И он је већ прихваћен,
примрзнут.
А ако се по ивицама испод блока оцедио малтер и њега одмах ивицом
мистрије, треба одвалити, што пре, и збацити са зида (лети он иде под
следећу циглу, а сад — и не помишљај!) и онда опет погледати доње
саставке, дешава се да тамо није цео блок него парчићи, треба малтера
добацити, али под леви крај више и блок треба не просто наместити, него
здесне улево треба клизнути, да би он истерао вишак малтера између себе и
левог суседа. Онда оком погледнути одозго. Затим равнину. Добро је.
Следећи.
Посао је кренуо. Кад два реда озидамо и старе грехове поравнамо, онда
ће сасвим глатко ићи . А сад — пази добро! И потерао је, потерао спољни
ред у сусрет Сењки. И Сењка се тамо на углу одвојио од бригадира, такође
се овамо приближава.
Намигнуо је носачима Шухов — малтер, малтер под руку довлачите,
живље! Тако је посао кренуо да ни нос немаш времена обрисати.
И само што се срео са Сењком и почео с њим из истог сандука малтер
узимати, а оно мистрија већ о дрво гребе. — Малтера! — урла Шухов преко
зида.
— Иде! — виче Павло.
Донели су сандук. И њега су испразнили, колико је течног било, а по
боковима се већ стегао — раскрављујте сами! — Накупи ли се кора, сами
ћете је вући горе-доле. Гони! Следећи!
Шухов и други зидари не осећају више мраз. Онако захваћене брзим
радом прошла их је прва врућина, она од које под доламом, памуклијом,
кошуљом и пот— кошуљом постаје влажно. Али се они ни зачас нису
заустављали, зидали су све даље и даље. И кроз један час, њих је пробила и
друга врућина она од које се зној суши. Ноге им нису зебле, то је главно, и
ништа друго, ни лаки ветар који вуче, није им могао одвојити— мисли од
зидања. Само је Кљевшин куцкао једном ногом о другу: он, несрећник, има
број четрдесет шест, ваљенке су му изабрали од разних парова, потесне,
 Бригадир с времена на време викне: »Мал— те— ра!«
Шухов своје: »Мал— те— ра!« Ко посао добро вуче, он према суседима
такође као бригадир постаје, Шухов не сме заостати за оним другим паром,
он би сада и брата рођеног преко скела са носиљком потерао.
Бујновски је у почетку, после ручка, заједно са Фетјуковом малтер
носио. На скели је и стрмо и клизаво, није у почетку нарочито журио.
Шухов га је малчице потерао:
Капетане фрегате, брже! Капетане, дај блокове! Али је са сваком
носиљком капетан постајао све горопаднији, а Фетјуков све непокретнији:
иде, пасја сорта, носиљку накриви и малтер пљуска, да је лакше носити.
Ћушнуо га је Шухов једном у леђа:
— Гаде један! А директор си био, од радника си сигурно захтевао.
— Бригадиру — виче капетан. Постави ме са човеком. Нећу са овим
ђубретом да носим!
Бригадир премести, Фетјукова је одредио да одоздо баца блокове од
шљаке, али тако да се може пребројати колико он блокова горе избаци, а
Аљошку — са капетаном. Аљошка је тих, њему не командује само ко неће.
— Узбуна, момче! — убеђује га капетан, Видиш ли, зидање је кренуло.
Аљошка се попустљиво смешка:
— Ако треба брже, онда хајдемо брже, како кажете.
И отрчаше доле.
Тихоња је у бригади — благо.
Бригадир виче некоме доле. Дошао још један камион са блоковима од
шљаке. Пола године ни једнога није било, а сад се провалили. Посла ће и
бити док блокове довезе. Први дан. А онда ће бити прекид, нећеш моћи
залет да ухватиш. Још због нечега што се догађа доле псује бригадир. Због
дизалице. И хтео би Шухов да зна и нема времена, зид поравњује. Дошли
су носачи и причају: стигао монтер да поправи мотор на дизалици и с њим
предрадник електричар, слободан. Монтер рије по мотору, предрадник
гледа.
То је по пропису: један ради, други гледа.
Кад би сад поправили дизалицу, њоме би се могли подизати и блокови
од шљаке и малтер.
Шухов је већ почео трећи ред (и Килгас је такође кренуо трећи), а по
скели се пење један надгледник, још један шеф-грађевински десетар Дер,
Московљанин. Кажу, у министарству је радио.
Шухов је био близу Килгаса и показао му Дера.
— А— а! — одмахује Килгас. — Ја са влашћу уопште посла немам.
Једино ако са скеле падне позваћеш ме.
Сада ће стати иза зидара и гледати. Те посматраче Шухов никако не
подноси. У инжењере се гура, свињска њушка! А кад је једном показивао
како се циглом зида, Шухов се насмејао. Код нас кажу: сазидај бар једну
кућу својим рукама, па можеш и инжењер бити.
У фемгењову за зиданице нису знали, избе су дрвене. И школа је од
брвана, довозили су балване од шест хватова из шуме. У логору је било
потребно бити зидар и Шухов је зидар. Ко два заната има и десет ће
научити.
Не, не паде Дер, само се једном спотакао. Готово трчећи стиже горе.
— Тју— ри— не! — виче, а очи исколачио. — Тју— ри— не! За њим
оздо устрча Павло, са лопатом, како се затекао.
Долама је на Деру логорска, али нова, чиста. Капа одлична, кожна. Али
је број и на њој, као и код свих: БЕ— 731.
— Шта је? — Тјурин му приђе са мистријом. Бригадирова капа је
склизнула укосо на једно око:
— Нешто невиђено. И да пропустиш нећеш, а и малтер ће се заледити у
коританцету. Зида Шухов, зида и слуша.
— Шта је теби? — урла Дер, прска пљувачком.— Ово не мирише само
на затвор. Ово је кривично дело, Тјурине! Добићеш трећи рок!
Тек сада Шухову сину у чему је ствар. Погледа Килгаса — и он разуме.
Тер-папир. Видео је тер-папир на прозорима.
За себе се Шухов не боји, бригадир га неће продати. Он се боји за
бригадира. За нас је бригадир — отац, а за њих — пион.
За тако нешто бригадиру не гине други рок на Северу..
Ух, како се искривило бригадирово лице! Па кад звекну мистрију под
ноге. И закорачи према Деру. Дер се осврће — Павло већ замахује лопатом.
Лопату, лопату он није случајно понео...
А Сењка, иако је глув, схвата: подбочио се и пришао. А он је људина,
враг!
Дер је затрептао, узнемирио се, гледа: тражи мишју рупу.
 Бригадир се нагнуо према Деру и вели му сасвим — тихо, али се овде
горе разговетно чује:
Прошло је ваше време колере, да рокове додајете. Кажеш ли слово,
крвопијо, последњи дан живиш, упамти.
Бригадир сав цепти. Цепти и никако да се смири. И шиљати Павло
просто очима Дера сасеца, просто сасеца.
— Шта вам је, момци, шта вам је?! — Дер је побледео и одмиче се од
скеле.
Бригадир више ништа није рекао, поправио је капу, подигао
искривљену мистрију и пошао према своме зиду. И Павло је полагано
пошао доле.
По— ла— га— но...
Боји се Дер и да остане, боји се и да сиђе. Сакрио се иза Килгаса, стоји.
А Килгас зида — као што у апотеци лекове мере: просто доктор и ни
мало не жури. Деру се стално окреће леђима, као да га није ни видео.
Прикрада се Дер бригадиру. Отишла му је сва надменост.
— Шта да кажем предраднику, Тјурине? Бригадир зида, главу не
подиже:
— Рећи ћете: тако је и било. Кад смо дошли, било је. Дер је још мало
постојао. Види, неће га сад убити.
Прошетао се полагано, руке у џепове стрпао.
— Еј, ЧШ — осамсто педесет четири, — прогунђао је — зашто танак
слој малтера стављаш?
На некоме се треба истрести. Шухову не можеш замерити ни да је зид
искошен, нити да саставци нису у реду, онда је слој малтера танак.
— Допустите да приметим, — прошушкетао је он, поспрдно — ако се
сада стави дебео слој, на пролеће ће цела термоелектрана почети да цури.
Ти си зидар и слушај шта ти десетар говори — намргодио се Дер и
образе надуо, то му је обичај.
Наравно, понекад се може танко, могло би дебље, али — ако се људски
зида, а не зими. А треба се и над људима сажалити. Нужан је учинак. Али
пробај објаснити ако човек не разуме.
И крете Дер низ скелу полагано.
— Уредите ви мени дизалицу! — виче бригадир од зида за њим. — Шта
смо ми, мазге? На спрат блокове од шљаке на рукама!
— Теби се ношење плаћа — каже му Дер са скеле, али мирно.
— »На колицима«, а пробајте да гурате колица уз скелу. Плаћајте »на
носиљкама!«
— Зар је мени жао? Али књиговодство неће да прокњижи »на
носиљкама«.
Књиговодство! А код мене цела бригада ради да би само четири зидара
послужила. Колико ће зарадити? — Виче бригадир, али зида без прекида.
— Малтер! — виче доле.
— Малтер! — прихвата Штихов.
Све су изравнали у трећем реду, од четвртог се може људски кренути.
Требало би канап за један ред подићи, али ће ићи и овако, један ред ћемо и
без канапа истерати.
Оде Дер преко поља, сав се скупио. У канцеларију, да се огреје.
Незгодно му је, сигурно. Али треба размислити пре него што налетиш на
вука какав је Тјурин. Кад би с таквим бригадирима у миру живео, он не би
брига никаквих имао; од њега се не тражи да леђа савија, следовање добро,
у посебној кабини живи, шта би још? А ето, залеће се, памет показује.
Дођоше одоздо, кажу — и предрадник и монтер електричар су отишли,
дизалица се не може поправити.
Значи, тегли!
Колико год је Шухов градилишта видео, та техника се или сама квари
или је логораши ломе. Машину за извлачење балвана су ломили: ћушну
нешто унутра и пусте. Да би се одморили. Иначе, балван за балваном — не
можеш себи доћи. — Блокове! Блокове! — виче бригадир, распалио се. И
мајку крсти онима што их бацају горе и доносе.
— Пита Павло како ће с малтером? — галаме одоздо.
— Мешати, ето тако!
— Има већ пола сандука смешаног!
— Онда, још један сандук!
Закувало се. Кренули су пети ред. Први су зидали пресамитивши се, а
сад је до груди дошло. Како да не иде кад нема ни прозора ни врата, два
слепа зида под углом, а блокова је довољно. Требало би канап поново
затегнути, али је касно. — Осамдесет друга је пошла да врати алат —
рапортира Гопчик.
Бригадир само очима севну на њега.
— Гледај своја посла, шмркавче! Носи цигле! Огледну се Шухов. Да,
сунце је на заласку. Залази са руменилом у облак, као просед. А залет су
ухвати— ли, не може боље бити. Сада када су пети ред почели треба га
завршити. Поравнати.
Носачи, као задувани коњи. Капетан фрегате је чак посивео. Њему је,
капетану, четрдесетак година, ту негде. Мраз стеже. Руке раде, али се прсти
мрзну кроз танке рукавице. И у леву ваљенку се мраз уваљује. Куц-куц,
куцка Шухов њоме.
Према зиду се сад не треба нагињати, али за блокове — пуцају леђа за
сваки, па још и за сваку мистрију малтера.
— Момци, момци, — гони Шухов — кад бисте ми блокове на зид, на
зид подизали!
— Капетан би још и хтео, али снаге нема. Није навикао. А Аљошка?
— Добро, Иване Денисовичу. Покажите где да ређам.
Не уме да откаже овај Аљошка што год га замолиш. Кад би сви на свету
такви били и Шухов би био. Ако човек моли — зашто да не учиниш? Тако
ти је то. По целом градилишту и до термоцентрале се чује: лупају у шину.
Прекид! Претерали су са малтером. Ех, пресавесни!
— Дај малтер! Дај малтер! — виче бригадир.
А тамо има још цео сандук, тек замешан. Сад зидај другог излаза нема,
ако се сандук не испразни, сутра га можеш послати бестрага: малтер ће се
скаменити, ћускијом га нећеш извалити.
— Држ'те се, браћо — подвикује Шухов.
Килгас је постао зао. Не воли узбуну. А навалио је и он, куда би?
Одоздо је дотрчао Павло, упрегавши се у носиљку, а мистрија му у
руци. Такође да зида. Са пет мистрија. Сад само на саставке треба пазити.
Унапред Шухов од ока оцени каква му цигла треба за саставак и тутка
Аљошки чекић:
— На, отеши ми, отеши!
Надвоје, натроје добро не бива. Сада, када све гони брзина, Шухов не
жури него зид гледа. Сењку је улево пребацио, а сам — надесно, према
главном углу. Ако се сада зид запусти или угао, онда је то пропаст, пола
дана посла сутра.
 — Стој! — Павла је од зида одгурнуо и сам поравњава циглу. А тамо на
углу код Сењке као да је избочина. Потрчао је до Сењке и двема циглама
поправио.
Капетан фрегате довукао је носиљку, као циобар мерин. — Има — виче
— још за две носиљке!
Ноге већ капетана не држе, а вуче. Таквог је, мерина Шухов имао.
Шухов га је пазио, али се он после струнио. И — кожу су му одрали.
Сунце је и горњим крајем за земљу зашло. Сада се већ и без Гопчикове
помоћи види: не само да су све бригаде однеле алат, него је народ у гомили
навалио према стражари. (Одмах после звона нико не излази, нико није луд
да се тамо мрзне. Сви седе крај пећи. Али долази тренутак, бригадири се
договарају, и све бригаде заједно навале. Ако договора не би било,
затвореници су тако упоран свет — нико први неће поћи, до поноћи би
остали да се греју.)
Тргао се и бригадир, сам је увидео да је закаснио. Магационер му
сигурно већ све живо крсти...
— Еј' —виче — не жали ђубре! Носачи, трком доле ишчистите велики
сандук па што накупите носите у ону тамо јаму и снегом заспите, да се не
види! А ти Павло; узми двојицу, скупљајте алат и носите га у магацин. Ја
ћу ти по Гопчику три мистрије послати, само док ово малтера што је остало
потрошимо.
Насрнуше. Чекић су Шухову узели, канап одвезали. Носачи и они што
су блокове горе бацали — сви су доле стрчали, овде више нису имали шта
да раде. Горе су остали тројица зидара — Килгас, Кљевшин и Шухов.
Бригадир обилази, посматра колико је озидано. Задовољан је.
— Добро смо назидали, а? За пола дана. Без дизалице, без ичега.
Шухов види: Килгасу је у коританцету мало остало. Зао је Шухову да
бригадира псују у магацину због мистрија.
— Чујте, момци, — рекао је Шухов — носите мистрије Гопчику, моја је
прекобројна, не треба је предавати, ја ћу некако сам.
Смеје се бригадир.
— Како да те пусте на слободу? За тобом ће робија плакати!
Смеје се и Шухов. Зида. Килгас је однео мистрије. Сењка Шухову
додаје блокове од шљаке, Килгасов малтер су са коританцетом овамо
пребацили.
 Гопчик потрча према магацину преко поља. Павла да стигне. И сто
четврта оде преко поља, сама, без бригадира.
Бригадир је сила, али је оружана пратња — повећа сила. Пописаће
закаснеле, па у самицу.
Крај стражаре се црни. Сви су се сакупили. Изгледа да је и стража
изишла — пребројавају.
(Два пута пребројавају при изласку: једном са затвореном капијом, да
би се знало да се капија може отворити, други пут кроз отворену капију,
пропуштајући, А ако им се учини да нешто није у реду — и пред капијом
броје.)
— Нек' иде до ђавола малтер, — маше руком бригадир — бацај преко
зида!
— Иди бригадиру! Иди, ти си тамо потребнији. — (Шухов га зове и
Андреј Прокофјевич, али се сада он својим послом с бригадиром
изједначавао. Не помишља он: »Ето, изједначили смо се«, него просто
осећа да је тако ) — И шали се он док бригадир крупним корацима силази
низ скелу: — Што је проклето кратак дан. Само што се прихватиш посла а
оно прекид.
Остао је насамо са глувим, Са њиме не можеш поразговарати, а ни
потребе нема: он је паметнији од свих, без речи разуме...
Пљус — малтер! Пљус — блок! Притисни. Провери. Малтер. Блок.
Малтер. Блок...
Бригадир је, чини му се, рекао — не жали малтер, баци преко зида и —
трк! Али је Шухов тако будаласто саздан да га ни за осам година
логоровања никако нису могли одучити: сваку ствар и сваки рад он жали,
да не пропадне упразно.
Малтер, блок! Малтер, блок!
— Готово, носи га ђаво! — Сењка виче. — 'Ајде! Зграби носиљке, па —
низ скеле.
А Шухов, таман да га пратња псима гони, одмакнуо се од зида и гледа.
Добро је. Онда је потрчао и, — преко зида: улево, удесно. Око — либела!
Равно. Још руке нису остариле. Потрчао је низ скеле.
Сењка из хале — и трком низ брежуљак.
'Ајде! — осврће се.
— Трчи, ето ме! — маше му Шухов.
 Па у халу. Не може се мистрија тек тако оставити. Можда Шухов сутра
неће радити, можда ће бригаду на градилиште »соцградића« пребацити,
можда овде пола године више неће доспети — а мистрија да пропадне. Ако
треба сакрити, онда да се сакрије.
У хали су пећи погашене. Тамно. Страшно. Није страшно због мрака,
него зато што су сви отишли, што њега неће бити на пребројавању код
стражаре и што ће стражари тући.
Па ипак: поглед лево, поглед десно, угледао је добар камен у углу,
померио га, под њега тутнуо мистрију прекрио је.
У реду!
Сад брже достићи Сењку! А он је претрчао стотинак корака, зауставио
се. Кљевшин никада у невољи не напуста. Ако се одговара, онда заједно.
Потрчаше упоредо, мали и велики. Сењка је за главу и по виши од Шухова,
а и главурда му је некако темељита испала.
Има беспосличара, по стадионима се добровољно утркују Овако би их
требало потерати, ђаволе, после целог радног дана, са леђима која се још
нису исправила са мокрим рукавицама, са угаженим ваљенкама и — још по
хладноћи.
Потпарили су се као бесни пси, само чујеш: ху ху ху ху! .
Ах бригадир је код стражаре, објасниће.
Трче право према гомили, страшно.
Стотине гласова су одједном заурлале — и мајку и оца, и све по списку.
Кад се пет стотина људи на тебе разјари — како не би било страшно!
Али је главно: како пратња?
Добро је, пратња — ништа. И бригадир је ту, у последњем реду. Значи,
објаснио је, на себе је кривицу примио, а момци урлају, псују ли псују,
момци! Тако урлају да је чак Сењка много шта чуо, удахнуо је, па кад је
дрмнуо са своје висине! Цео век ћути, али кад викне! Песмице је подигао,
сад ће почети да бије, ућута се. Понеко се смеје.
— Еј, сто четврта! Па он није глув, — вичу — проверили смо.
Сви се смеју. Чак и пратња. У петорке, строј с'!
А капију не отварају. Сами себи не верују. Одмакли су гомилу од капије.
(Сви су се уз капију прибили будале, као да ће тако брже бити.)
— У петорке, строј с'! Прва, друга, трећа!
 И како коју петорку одброје, она иступи напред неколико метара.
Кад је Шухов мало предахнуо, он се осврнуо, а месец се крваво
намрштио, већ је цео на небо изишао. И, као, почео је већ да се смањује.
Синоћ је у ово време много више стајао.
Шухов је весео што је све глатко прошло, мува капетана фрегате у ребра
и шали се:
— Чујеш, капетане, а како је по вашој науци, куд нестаје стари месец?
— Како: куда? Незналице, он је просто невидљив. Шухов клима главом,
смеје се:
— Па ако је невидљив, откуд знаш да постоји?
— А ако ти мислиш, — чуди се капетан — да је сваки пут нов месец?
— А што би то било необично? Ето људи се сваког дана рађају, па може
и месец сваке четири недеље.
— Фуј! — пљунуо је капетан. — Још нисам тако глупог морнара срео.
А куда се дева стари?
— Па ја те то и питам: куда? — Шухов је зубе искезио.
— Па? Куда?
Шухов је уздахнуо и рекао, једва шушкетајући:
— Код нас су овако говорили: стари месец бог у звезде искруни.
— Е баш сте дивљаци! — капетан се смеје. — То никад нисам чуо! Па
зар ти у бога верујеш, Шухове?
— Него? — чуди се Шухов. — Кад грмне, пробај да не верујеш!
— А зашто то бог ради?
— Које?
— Месец, зашто га круни у звезде?
— Шта ту није јасно? — Шухов је слегао раменима. — Па звезде
понекад падају, треби попуњавати.
— Одби', мајку вам!... — урла стражар. — Построј с'! Већ је до њих
дошло бројање. Прошла је дванаеста петорка пете стотине и позади је
остало њих двоје: Бујновски и Шухов.
Оружана пратња се узмувала, гледа у дашчице бројног стања.
Недостаје. Опет им недостаје. Кад би бар умели да броје.
Пребројали су четири стотине шездесет два, а треба да буде, кажу,
четири стотине шездесет три Опет су све одгурнули од капије (сви су се
поново уз капију стисли и — поново:
— У петорке, строј с'! Прва друга!...
Та њихова пребројавања досадила су због тога што сад не пролази
државно време него сопствено. А још се треба преко степе до логора
докотрљати и пред логором одстајати у реду због претреса. Са свих
објеката трком трче, један другоме да измакну и раније на претрес стигну и,
значи, раније шмугну у логор. Који објект први стигне у логор, он данас и
царује: чека га менза, пакете ће први примити, и у магацин за чување
ствари и у индивидуалну кухињу такође ће први стићи, за писмо или у
цензуру своје писмо да преда, у амбуланту, у берберницу, у парно купатило
— свуда је први.
А онда — и пратња би да нас што пре преда и што пре — у свој логор.
Војнику такође није до шетње: послова је много, а времена мало.
А ето, рачун им се не слаже. в Кад су последње петорке почели да
пропуштају, Шухову се учинило да ће их на крају бити тројица. Није, опет
двојица.
Бројачи одоше командиру пратње са дашчицама. Објашњавају.
Командир виче:
— Бригадир сто четврте!
Тјурин је иступио за пола корака:
— Ја!
— Да ти није неко на термоцентрали остао? Размисли!
— Није.
— Размисли, главу ћу ти откинути!
— Није, тачно сам рекао!
А сам на Павла погледа искоса: да није неко задремао у хали?
— По бригадама, строј с'! — виче командир пратње. У петоркама су
стајали како било, ко се с киме затекао. Сад су се узмували, забрујали. Тамо
вичу: »Седамдесет шеста — око мене!« — Онамо: »Тринаеста — овамо!«
Овде: »Тридесет друга!«
А сто четврта, како је стајала позади, тако се позади и сакупила. И види
Шухов: цела бригада је празнорука, толико су се будалине занеле радом да
нико иверја није накупио. Само двојица држе снопиће.
 Та игра одвија се сваког дана: пред полазак сакупљају аргати иверје,
летвице, комадиће дрвета, подвезују узицом од крпа или канапчетом и носе.
Први претрес је код стражаре: предрадник или неки од десетара. Ако нешто
вреди, одмах наређују да се све баци (милиони су већ кроз оџаке отишли,
сада мисле да надокнаде иверје). Али аргати имају своју рачуницу: ако
свако из бригаде макар по неко дрвце донесе, у бараци ће топлије бити.
Дежурнима иначе дају на сваку пећ по пет килограма угљене прашине, од
ње топлоту нећеш дочекати. Зато тако и раде: наломе иверја, истружу
кратко и ућушкају под доламе. Тако предраднику умакну.
Пратња овде на објекту никада не наређује да се дрва бацају, пратњи су
дрва такође потребна, а сами да носе не могу. Прво — униформа не
допушта, друго — руке су аутоматима заузете, да у нас пуцају. Пратња, како
се логору примакне, нареди: »Од тог да тог реда — бацити дрва овде« Али
не узимају много и логорским надзорницима треба оставити и самим
логорашима, иначе уопште неће носити.
Тако му и испада: носи дрва свакога дана сваки логораш. Не знаш када
ћеш донети а када ће ти одузети.
Док је Шухов меркао да нема иверки негде око ногу, бригадир их је све
пребројао и рапортирао командиру страже:
— Сто четврта је потпуна!
И Цезар је ту, дошао је до својих из канцеларије. Пућка на лулу, жар се
црвени, а црни бркови у ињу, пита:
— Како иде, капетане?
— Угрејан смрзнутог не разуме. Бесмислено питање: како си?
— Тја, како? — слеже капетан раменима. — Нарадио сам се, једва сам
леђа исправио.
— А ти се сети да даш да се запали.
Даје Цезар и да се запали. Он се у бригади једино капетана фрегате и
држи, нема пред киме другим душу да отвори.
— У тридесет другој недостаје човек! У тридесет другој! — вичу сви.
Одјурио је помоћник бригадира тридесет друге и са њим још један
момак, тамо, према ауторемонтној радионици да траже. А кроз гомилу: ко?
И зашто? — питају. И допре до Шухова: нема Молдавца, малог,
црнпурастог. Који ли му је то Молдавац? Није ли то онај, што је, кажу, био
румунски шпијун, прави шпијун?
 Шпијуна је у свакој бригади по петорица, али то су шпијуни вештачки,
набеђени. У њиховим предметима пише да су шпијуни, а они су били
најобичнији ратни заробљеници. И Шухов је исто такав шпијун.
А овај Молдавац је прави.
Командир пратње, само што је погледао у списак, сав је поцрнео. Јер
ако је шпијун побегао, шта ће бити са командиром?
А сву гомилу и Шухова бес хвата. Каква је то стрвина, гад, ђубре,
мрцина, пропалица? Небо је већ мрачно, светлост само од месеца, ено
звезда, ноћни мраз стеже, а њега, штенета, нема, Није доста радио, штакор?
Мало му државни дан, једанаест часова, од звезда до звезда? Сачекај додаће
ти тужилац...
И необично изгледа Шухову да би неко могао тако радити да звоно не
примети.
Шухов је сасвим заборавио да је и он до мало пре управо тако радио и
да му је било криво што се сувише рано сакупљају код стражаре. Сад се он
мрзнуо„ са осталима, љутио се са осталима и када би их, чини му се, само
још пола часа задржао тај Молдавац, а пратња га предала гомили, растргли
би га као вукови теле!
Кад ли поче мраз да стеже! Нико не стоји: или на месту цупка или хода
два корака напред, два назад.
Расправљају људи: да ли је могао Молдавац побећи? Ако је по дану
умакао, то је друга ствар, а ако се сакрио и чека да са кула стражаре склоне,
неће сачекати. Ако испод бодљикаве жице нема трага куда се провукао и за
три дана га на градилишту не пронађу, три дана ће на кулама седети. Па и
недељу дана, ако затреба. Таква су им правила, стари затвореници знају.
Уопште, ако неко побегне, настрадала је оружана пратња, гоне их без сна и
хране. Тако се понекад толико разјаре да бегунца не хватају живог. Убеђује
Цезар капетана фрегате:
— На пример, цвикер на бродским конопцима, сећате ли се?...
— Да — а... — капетан припаљује.
Или, дечја колица низ степенице, котрљају се, котрљају.
— Да... Али је морнарички живот тамо помало извештачен.
— Видите, ми смо размажени савременом техником снимања...
— И црви по месу просто као кишне глисте гамижу. Зар су баш такви
били?
 — Али мање не можеш показати средствима филма!
— Мислим, кад би то месо сада донели код нас у логор, уместо наше
рибе, и пљуснили га у казан, онако — не перући га и не чистећи, ми
бисмо...
А— а— а! — завијају логораши. — У— у— у!
Угледали су: из ауторемонтне радионице искочиле су три фигуре, значи
Молдавац.
У— у— у! — завија гомила од капије. А када су се они приближили
трчећи онда:
— Ко— ле— ро! Ште— точи— но! Вуцибатино! Кучко проклета!
Ниткове! Стрвино!
И Шухов такође виче:
— Ко— ле— ро!
Зар је то шала: пола часа времена украо је од пет стотина људи! Увукао
главу у рамена и трчи као мишић.
— Стој! — виче стражар и записује? КА— 460. — Где си био?
Ту прилази и окреће карабин кундаком. Из гомиле стално вичу:
— Олош! Упљувак. Мрцина!
А други су, само што је водник почео да окреће карабин кундаком,
утихнули.
Ћути Молдавац, сагнуо главу, измиче се од стражара. Помоћник
бригадира тридесет друге иступи напред.
— Он се, стрвина, на скеле за малтерисање успузао, од мене се крио, па
се тамо разгрејао и заспао — па га по потиљку песницом! И по леђима!
А самим тим га одгурну од стражара.
Затетура се Молдавац, а уто скочи Мађар из исте те тридесет друге, па
га ногом под задњицу, па под задњицу! Није ти то као кад шпијунираш. Да
шпијунира може И будала. Шпијун води чист, весео живот. А пробај у
робијашком логору да изгураш десет дана на следовању.
Стражар спусти карабин.
А командир пратње урла:
— Од капије одбиј! У петорке, строј с'!
— Уф, пси, опет ће бројати! Шта сад имају да броје кад је и без тога
јасно.
Загунђаше логораши. Сва озлојеђеност пређе са Молдавца на пратњу.
Загунђаше и од капије се не одмичу.
— Шта — а? — заурла командир страже. — На снег хоће — те? Сад'
ћете лећи! До јутра ћу вас држати!
Чудна ми чуда, још ће и наредити. Колико су пута то радили. Чак су
наређивали: »Лези! Оружје на готовс!« Све се то дешавало, знају логораши.
И почеше се полако одмицати од капије.
— Одби'! Одби'! — пожурује пратња.
— А шта се ког врага прибијате уз капију, стрвине? — љуте се задњи на
предње. И узмичу под притиском.
— У петорке, строј с'! Прва, друга, трећа!...
А месец већ сија свом снагом. Постао је светлији, црвенила је са њега
нестало. За добру четвртину се већ подигао.
Пропаде вече... Проклети Молдавац! Проклета пратња! Проклет нек је
живот!
Предњи, које су пребројали, обрћу се и дижу на прсте да виде: да ли ће
у последњој петорци остали двојица или тројица? Сада од тога цео живот
зависи.
Учини се Шухову да су у последњој петорци остала њих четворица
укочи се од страха: вишак! Опет бројање! А испало је да је Фетјуков,
шакал, жицарио пикавац од капетана, зазверао се и у своју петорку није на
време прешао, па је испао вишак. Заменик командира пратње га, од беса, по
врату, Фетјукова!
— Правилно!
— У последњој — тројица. Испаде, слава ти, господе!
— Одби' од капије! — опет пратња гони.
Али овога пута логораши не гунђају, виде: излазе војници из стражаре и
окружују простор са оне стране капије. Значи, пустиће.
Десетара слободњака нема, предрадника такође, носе момци дрва.
Капију отворише широм. У њој, крај вратница од балвана, опет
командир страже и контролор:
— Прва, друга, трећа!...
Ако опет добро испадне, скинуће стражаре са кула.
 А од удаљених кула дуж градилишта, и— ха, колико има да се трупка!
Тек када последњег затвореника изведу из круга и рачун се поклопи, тек
тада телефонирају на куле: силази! И, ако је командир страже паметан,
одмах се и креће, зна да логораш нема куда да бежи и да ће они са кула
колону пристигнути. А кад је командир страже будала, он се боји да неће
имати доста војске против логораша, па чека.
Од таквих је билмеза и данашњи командир. Чека.
Целог су дана на мразу логораши, просто смрт, толико су прозебли. И,
после прекида рада, стојећи су цели час зебли, Па ипак их не притиска
толико мраз колико бес: пропаде вече! Никакав посао више у логору не
можеш површити.
А откуда ви тако добро познајете живот у енглеској флоти? — питају из
суседне петорке.
Па, видите, ја сам проживео готово цео месец на енглеској крстарици,
имао сам тамо своју кабину. Пратио сам конвој. Био сам официр за везу код
њих. И још, замислите, енглески адмирал ми је после рата, ђаво да га носи,
послао поклон за успомену. »У знак захвалности«. Чудим се и проклињем
га... И, ето, све на исту гомилу... Лежати овде са бендеровцима, то ми је
задовољство.
Необично. Необично кад погледаш: гола степа, напуштено градилиште,
снег на месечини блешти. Пратња се већ распоредила: десет корака један
од другога, оружје на готовс. Црно стадо ових логораша и у истој црној
долами ШЧ— 311, човек који није ни замишљао живот без златних
еполета; са адмиралом енглеским се дружио, а сада са Фетјуковом носиљку
вуче.
Човека можеш окренути и овако и онако...
Сакупила се пратња. Без »молитве«, непосредно:
— Напред марш! Брже!
Е, сад нећеш — брже! Иза свих објеката смо заостали, нема се зашто
журити. И не договарајући се сви су логораши схватили: ви сте нас држали,
сада ћемо ми вас задржати. И ви сте се, сигурно, топлоте зажелели...
— Пружи корак! — командир пратње. — Чело, пружи корак!
Нећеш: »пружи корак!« Иду логораши равномерно, пригнувши се, кад
на сахрани. Ми више немамо шта да изгубимо, свеједно ћемо у логору бити
последњи. Ниси с нама хтео људски, сад се кидај од викања.
Потерао — потерао командир пратње »пружи корак« и — схватио:
логораши неће брже поћи. А да пуца не може: иду по петоркама, у колони,
исправно. Командир нема власт да потера логораше брже. (Јутром се
логораши једино тиме и спасавају што се на посао вуку полагано. Ко брзо
трчи, тај свој рок у логору неће преживети: упари се и — готово.) Тако и
кретоше одмерено, уредно. Шкрипуће снег. Неко тихо разговара, а неко и
онако. Почео се Шухов присећати — шта он оно јутрос у логору није
завршио. И сетио се: амбуланта! Види чуда, сасвим је за послом заборавио
на амбуланту.
У амбуланти је управо сада пријемни. Још би се и могло стићи, ако се
не вечера. А сад као и да га не ломи. И температура неће бити довољна.
Губљење времена! Изгураће без доктора. Ти доктори ће га у дрвеној долами
излечити.
Сада га није амбуланта мамила, него: шта би још уз вечеру додао? Сва
му је нада била да Цезар добије пакет, давно му је већ време.
И одједном, колона логораша као да се преобрази. Усталаса се, изгуби
корак, трже се, забруја, забруја и петорица са зачеља, међу њима и Шухов
почеше да заостају за челом, почеше да трчкају за њим. Пређу неколико
корака, па опет трком. Како је зачеље избило на брежуљак и Шухов угледа:
десно од њих, далеко у степи, црнела се још једна с колона, ишла је укосо
према нашој колони и, ваљда видевши нас, такође је пожурила.
То је могла бити само колона фабрике машина, у њој је око триста људи.
И они, значи, нису имали среће, такође су их задржали. Због чега ли су
њих? Дешава се да њих и због посла задрже, не заврше монтирање неке
машине. Али њима је лако, они су у топлоти цео дан.
А сад: ко ће кога! Трче момци, просто трче. И пратња каска, само
командир подвикује:
— Не растежи колону! Зачеље, брже! Брже!
— Носи те ђаво, шта кевћеш? Зар не журимо?
И ма о чему да је ко говорио, ма шта да је мислио — све су заборавили
и колону је само једно интересовало: — Престићи! Претећи!
И тако се све помешало: миш и мачка, да чак ни пратња није више
непријатељ логорашима него пријатељ. А непријатељ је она колона, она
друга.
Сви се одједном развеселише и бес их прође.
— Брже! Брже! — вичу задњи предњима.
Дочепа се наша колона улице, а она из фабрике машина сакри се иза
стамбеног блока. Поче трка на слепо. Овде је нашој колони било згодније,
средином улице. И пратиоци са стране не ломе се више толико. Ту их и
морамо претећи!
Ове из фабрике машина треба престићи још и због тога што њих пред
логорском стражом посебно дуго претресају. Од оног времена када су у
логору почели да кољу, команда сматра да ножеве праве у фабрици машина,
да они у логор притичу отуд. И зато их при уласку у логор посебно
претресају. У касну јесен, већ је земља била замрзнута, њима су стално
викали:
— Изувај се, фабрико машина! Узети обућу у руке!
Тако су их босе и претресали.
А и сад, био мраз — не био, праве пробе:
— 'Ајде, скидај десну ваљенку! А ти, леву скидај! Скине логораш
ваљенку и мора је, подскакујући на једној нози, истрести и обојком
махнути: ево, нема ножа.
А слушао је Шухов, не зна да ли је истина или није, да су ови из
фабрике машина, донели два стуба за одбојку у логор и да су баш у тим
стубовима ножеви и били сакривени. По десет дугачких у свакоме. Сада их
по логору, овде-онде, понекад налазе.
Тако, полутрчећи, нови клуб прођоше, стамбени блок и столарску
радионицу и — избише на заокрет према логорској стражари.
— У— ху! — кад ли кликну цела колона у глас.
Ова раскрсница и била им је циљ! Они из фабрике машина, сто педесет
метара удесно, заостали су.
А сада, хајде полагачко. Сви се у колони веселе. Зечја радост: ето, жабе
се и нас плаше.
И најзад — логор. Каквог смо га јутрос оставили, такав је он и сада:
ноћ, светлост над кругом, над оградом, а нарочито су честе лампе пред
стражаром, сав плац за претрес као да је сунцем заливен.
Али, не стигавши још до стражаре...
— Стој! — виче помоћник командира пратње. И предавши свој аутомат
војнику (њима је наређено да нам се са аутоматима не приближују),
прилази колони. — Сви деснокрилни са дрвима, бацај дрва удесно!
Отворено су их носили путем, он их све види. Полете један снопчић,
други, трећи. Неки хоће да сакрију дрва унутар колоне, а суседи им:
 — Због тебе ће другима одузети! Баци лепо!
Ко је затворенику главни непријатељ? Други затвореник. Кад се
затвореници међусобно не би гложили — ех!... — Напред марш! — виче
помоћник командира пратње.
И кретоше према стражари.
Према стражари се слива пет путева. На њима су се пре једног часа сва
градилишта гурала. Ако се од свих тих путева изграде улице, онда ће на
месту ове стражаре и плаца у будућем граду бити главни трг. И као што
сада са свих страна према њему гурају са објеката, тако ће се тада
манифестанти скупљати.
Надзорници су се већ у стражари грејали. Излазе, препречују пут.
— Разгрнути доламе! Памуклије разгрнути!,
И шире руке. Спремају се да грле претресајући. Да пљескају по
боковима. Уопште, као и јутром. Сад није страшно раздрљити се, кући
идемо. Тако и кажу сви — »кући«.
О другој кући преко дана немаш времена ни да помислиш.
Већ су чело колоне претресали кад је Шухов пришао Цезару и рекао:
— Цезаре Марковичу, ја ћу с претреса отрчати право да заузмем ред за
пакет.
Цезар окрете према Шухову црне, саливене бркове, сада беле одоздо:
— Зашто стајати, Иване Денисовичу? Можда пакета нема.
Па и ако нема,— ништа ми неће бити. Десетак минута ћу сачекати, не
дођете ли, ја ћу у бараку.
(У себи Шухов мисли: ако не буде Цезар, можда ће неко други наићи
коме ће продати место у реду.) Види се, Цезар се зажелео пакета.
— Добро, Иване Денисичу, трчи заузми ред. Десет минута чекај, немој
више.
А ево и претрес се приближава. Данас Шухов нема шта да скрива од
претреса, прилази безбрижно. Разгрнуо је, не журећи, доламу и памуклију
је отворио, развезавши канап.
И мада није био свестан да има нешто забрањено; опрезност, стечена за
осам година робијања прешла му је у навику. И он завуче руку у џеп од
чакшира, озго пришивен — да провери да је празан као што је знао да јесте.
Али је тамо био комадић тестерице, део њеног сечива!
 Тестерица коју је он данас домаћински подигао усред градилишта и
уопште није намеравао да је носи у логор.
Он није намеравао да је уноси, али сада, када ју је већ донео, жао му је
било да је одбаци. Она се могла избрусити у мали нож — било џепни, било
обичан. Да је помишљао да је унесе у логор, он би смислио и како да је
сакрије. А сад је пред њим било још само и два реда и прва од тих петорки
већ се, ево, издвојила и пошла на претрес.
И требало је брже од ветра одлучити: или, заклањајући се иза последње
петорице неприметно је бацити у снег (где ће је после наћи, али неће знати
чије је), или — пронети.
За ту тестерицу могли су прилепити десет дана самице, ако би је
прогласили за нож. А нож је значио зараду, значио је хлеб!
Жао му је било да баци. И Шухов је ћушну у ватирану рукавицу. У то су
наредили следећој петорки да приступи претресу.
И потпуно осветљена остадоше последња тројица: — Сењка, Шухов и
момак из тридесет друге бригаде који је трчао да тражи Молдавца.
Пошто их је било тројица а према њима је стајало пет надзорника,
могло се мало лукавити — изабрати коме од двојице десних прићи. Шухов
није изабрао младог — руменог него седобрког старог. Стари је био,
наравно, искусан и пронашао би лако ако би хтео, али пошто је био стар
њему мора да је служба до зла бога досадила. За то време, Шухов је обе
рукавице, ону са тестерицом и празну, смакао и узео их у једну руку
(празну рукавицу истуривши напред и у исту руку је дохватио конопац—
опасач), памуклију је раздрљио сасвим, поле доламе и памуклије услужно
је придигао (никад тако услужан није био на претресу, али је сада хтео да
покаже да је сав отворен — ево, види!) — и по команди је пришао
седобркоме.
Седобрки надзорник пљесну Шухова по боковима и леђима, по џепу
над коленом удари одозго — нема ничега, прогњави прстима поле
памуклије, такође ништа и, већ га отпуштајући, тек онако, опипа руком
истурену рукавицу Шухова – празну. Надзорник је стегао рукавицу, а
Шухова је унутра као клештима нешто стегло. Ако још једном тако стегне
другу рукавицу — ето ти десет дана самице с триста грама дневно и
топлом храном сваки трећи дан. Одмах је замислио како ће тамо ослабити,
изгладнети и како ће му тешко бити да се поврати у ово жилаво, ни гладно
ни сито стање у коме је сада.
И у том тренутку, он се искрено, занесено помоли у себи: »Господе,
спаси! Не дај самицу!«
И све те мисли пролетеле су му кроз главу кад је надзорник опипао прву
рукавицу и кренуо руком да опипа и другу, задњу (он би их опипао
одједном двема рукама да је Шухов држао рукавице у две руке а не у
једној). Али се тада чуло како је старешина на претресу, журећи да се што
пре ослободи, викнуо пратњи:
— 'Ајде, приведите фабрику машина!
И седобрки надзорник, уместо да прихвати другу рукавицу Шухова,
махну руком — пролази. И спусти је.
Шухов потрча да сустигне своје. Они су већ били постројени по
петорица између два дуга брвна, слична онима за које се на вашарима,
везују коњи и која су служила као пролаз за колону. Трчао је лако, не
додирујући земљу, није се поново помолио, из захвалности, зато што није
било времена, а није више ни било потребно.
Пратња која је спроводила њихову колону одмаче се у страну,
ослобађајући пут за пратњу фабрике машина и само је чекала свога
командира. Сва дрва која је њихова колона бацила пре претреса пратња је
сакупила за себе, а дрва која су на претресу одузели надзорници била су
бачена на гомилу покрај стражаре.
Месец се котрљао навише и у белој светлој ноћи мраз је стезао.
Командир пратње, идући у стражару да би му вратили признаницу за
четири стотине шездесет три главе, поразговарао је с Прјахом, помоћником
Волковоја и овај је викнуо:
— КА — четиристо шездесет!
Молдавац, сакривен у колони, уздахну и приђе десном брвну. Њему је и
сада глава била опуштена и увучена у рамена.
— Дођи овамо! — показа Прјаха око брвна. Молдавац обиђе. Наређено
му је да држи руке за леђима и да ту стоји.
Значи, пришиће му покушај бекства. Стрпаће га у затвор.
Мало даље од капије, здесна и слева од пролаза, стала су два стражара,
капија висока колико три човека полагано се отворила и чула се команда:
— У петорке, строј с'! (»Одби' од капије!« овде није потребно: свака се
капија увек отвара према унутра да је логораши, ако би у гомили на њу
изнутра навалили, не би могли извалити.) Прва, друга, трећа!...
Ето, за време овога вечерњег пребројавања, враћајући се кроз логорску
капију, логораш је после целог дана највише ишибан ветром, промрзао и
изгладнео и кутлача вреле вечерње празне чорбе за њега је: што киша у
сушу, одједном ће је покусати начисто. Та кутлача је њему сада драгоценија
од слободе, драгоценија од свега протеклог живота и од свега будућег
живота.
Улазећи кроз логорску капију, логораши су као ратници после похода —
чврсти, кувани и печени — чувај се!
Гледати од штапске бараке на талас логораша који улазе — мора да је
страшно. Ето, од овог пребројавања, први пут откако су у пола седам
звонили за одлазак на посао, логораш постаје слободан човек. Пошто прођу
кроз велику логорску капију, кроз малу капију између стражаре и плаца, па
још кроз узан пролаз — онда куд који. Куд који, али бригадире лови
дежурни логораш.
— Бригадири, у планско— производно одељење! Шухов шмугну поред
затворске зграде, између барака и — тамо где пакете издају. А Цезар оде,
чувајући углед, одмерено, на другу страну, где је поред стуба већ био
кркљанац, а на стубу — прикуцана дашчица од шпер-плоче и на њој
мастиљавом оловком побележени сви који су данас добили пакете. На
хартији у логору ретко пишу, чешће на шпер-плочи. Оно, некако је чвршће
и поузданије на дасци. На њој се води и рачун бројног стања затвореника. А
сутра — дан састружеш и — поново пишеш! Штедња.
Они што у кругу остају и овако жицаре: прочитају на дашчици ко је
примио пакет, пресретну га при доласку и кажу му број. Заувар је: таквом
цигарету дадну.
Дотрча Шухов — уз бараку је дограђено одељење а уз њега још једно
предсобље. Оно је споља без врата, хладноћа слободно улази, па ипак, у
њему је некако као унутра, под кровом је.
У предсобљу се отегао ред дуж зида. Шухов стаде. Пред њим је
петнаестак људи — то је више од сата чекања, управо до повечерја. А ко је
од оних са термоцентрале отишао да погледа списак, он ће иза Шухова
бити. И сви са фабрика машина. Богами ће они за пакет и по други пут
долазити, сутра ујутру.
Стоје у реду с торбицама, са џачићима. Тамо, иза врата (Шухов у овом
логору сам никад није добијао, али по причама зна), отварају секирицом
сандук пакета, надзорник све својим рукама извлачи и разгледа. Понешто
разреже, преломи, опипа, преручи. Ако је некаква течност у стакленом или
лименом суду, он отвара и прелије ти, па или руке подметни или врећицу од
пешкира. А кутије не дају, боје се нечега. Ако су колачи, неки ређи
слаткиши, или кобасице, риба — надзорник и гризне. (А пробај се
побунити — одмах ће се закачити: шта је забрањено, шта не следује и неће
издати. Почевши од надзорника, онај који добија пакет мора давати, давати
и давати.) А како заврше претресање пакета, сандучић ипак не дају — трпај
све у торбак, макар и у полу од доламе и — гурај, следећи! Тако понеког
смувају да и заборави понешто на столу. За то се не враћај. То нестане.
Некада, у Уст—Ижми, Шухов је добијао пакете неколико пута. Али је
сам жени писао: не вреди, не шаљи, не откидај од дечице.
Иако је на слободи Шухову било лакше да храни целу породицу него
овде себе самог, он је знао пошто су ти пакети, знао је да их десет година од
породице не може извлачити. Боље је онда без њих.
Али иако је тако он сам одлучио, сваки пут када је неко из бригаде, или
у близини, у бараци, добијао пакет (то јест готово свакога дана), њега је
тиштало: зашто он није добио пакет. И мада је строго забранио жени да му
шаље чак и за ускрс и никада није прилазио стубу са списком сем, можда,
за богатог члана своје бригаде, он је због нечега понекад очекивао да ће
неко дотрчати и рећи:
— Шухове, шта чекаш? Имаш пакет!
Али нико никада није дотрчао...
И да се сети на село Темгењово и рођену избу било је све мање и мање
повода... Овдашњи живот га је растрзао од устајања до повечерја, не дајући
времена за бесциљне успомене.
Сада, стојећи међу онима који су свој желудац тешили блиском надом
да ће загристи сланину, намазати хлеб бутером, или засладити шећером
шољу чаја, Шухов се одржавао само једном жељом: стићи у мензу заједно
са својом бригадом и појести чорбу топлу а не охлађену. Хладна није
вредела ни упола колико топла.
Он је рачунао да је Цезар, ако није нашао своје презиме у списку, већ
давно у бараци и умива се. А ако је презиме тамо, он сада скупља врећице,
шољице од пластичне масе, судове. Због тога је Шухов и обећао да ће
чекати десет минута.
Ту, у реду, Шухов је чуо новост: недеље опет неће бити у овој седмици,
опет недељу присвајају. То је и очекивао, сви су то очекивали: ако је пет
недеља у месецу, онда три дају, а двапут на рад гоне. То је очекивао, а кад је
чуо — сва душа се стегла, искривила: коме није жао најрођеније недеље?
Али, правилно говоре у реду, слободан дан и у логорском кругу знају да
укину — измисле нешто: или да се парно купатило дограђује, или да се зид
подигне да се не би могло проћи, или да се круг чисти. А и мењање
сламарице, истресање, тамањење стеница по лежајима. Или измисле
проверу идентитета по картонима. Или инвентарисање: излази са свим
стварима и чучи у кругу пола дана!
Највише им, вероватно, смета ако затвореник спава после доручка.
Ред се, иако полагано, ипак кретао. Ушли су преко реда, никога не
питајући и одгурнувши предњег, један берберин, један књиговођа и један из
културно-васпитног одељења. Али то нису сиви логораши него гадни
логорски послушници, највећи ниткови у логору. Те људе затвореници су
сматрали горима од шљама (како су и они гледали на аргате). Али свађати
се с њима било је некорисно: послушници се и међусобно држе и с
надзорницима такође.
Qстало је испред Шухова још десетак људи, а одостраг су се још
седморица прикључили, кад се у отвору врата појавио Цезар са својом
новом крзненом капом коју су му са слободе послали. (Ето, и капа. Негде је
Цезар подмазао па су му одобрили да носи чисту, нову варошку капу. А
другима су чак и отрцане фронтовске смакли и дали логорске, од свињске
коже.)
Цезар се Шухову осмехну и одмах се обратио настраноме са наочарима
који је у реду стално новине читао: .
— А— а! Петре Михаличу!
И расцветаше се један на другога, као булке. Онај настрани:
— Имам нову »Вечерњу Москву«, погледајте! Послали су ми поштом.
— Ма немојте! — И Цезар се загњури у новине. А под таваницом
лампица чкиљава — чкиљава, како ли се могу ситна слова прокљувити?
Објављена је веома интересантна рецензија о премијери Завадског.
Они, Московљани, један другога из далека нањуше као пси: И када се
сретну — све се њушкају, њушкају на неки свој начин. И лапарају брзо—
брзо, ко ће више речи изговорити. И кад тако лапарају толико ретко руске
речи наилазе, да је њих слушати — исто као Летонце или Румуне.
А у Цезаровим рукама су напабирчене врећице, као што треба.
— Па, ја,... Цезаре Марковичу... — шушкета Шухов. — Да идем?
— Наравно, наравно. — Цезар подиже црне бркове са новина, — Па,
иза кога сам ја, ко је за мном? Објасни му Шухов ко је за ким и, не чекајући
да се Цезар сам сети вечере, упита: — Да вам донесем вечеру?
(То значи: из мензе у бараку, у котлићу. Носити се уопште не сме, било
је много наредаба о томе. Лове и просипају на земљу из котлића, па и у
самицу трпају, али људи ипак носе и носиће, јер ко има посла тај никада не
стиже у мензу са бригадом.)
Упитао је да ли да донесе вечеру, а у себи је помислио: »Нећеш ваљда
бити гад? Поклонићеш ми вечеру. За вечеру нема каше, само празна
чорба...«
— Не, не, — осмехује се Цезар — поједи ти вечеру, Иване Денисичу.
Шухов је само то и чекао. Сада је он, као слободна птица, полетео кроз
врата предсобља, па — преко логорског круга!
Мувају се логораши на све стране. Једанпут, командант логора издао је
и овакву заповест: нико од затвореника не сме се сам по кругу кретати. А
када је могућно, водити целу бригаду у строју. Кад не може баш цела
бригада, на пример у амбуланту или нужник, онда образовати групе од
четворице-петорице и одредити међу њима старешину који ће их повести у
строју, сачекати на месту и вратити их, такође у строју.
Много је командант држао до те заповести. Нико му се није смео
супротставити. Надзорници су хватали појединце, записивали бројеве и у
затвор трпали, али је наредба пропала. Полагано, као што многе громке
наредбе пропадају. Рецимо, позову они сами човека »да пева« — не можеш
са њиме послати целу екипу! Или мораш за своју храну у магацин, што бих
ја с тобом ишао? А онај је опет, измислио да иде у културно-васпитно
одељење новине да чита, ко ће с њим поћи? Онај хоће ваљенке да поправи
или да их просуши, неко једноставно хоће из бараке у бараку (из бараке у
бараку је више од свега забрањено!), како да их задржиш?
Том наредбом командант је хтео и последњу слободу да одузме, али му
није успело, трбушатом.
На путу у бараку, Шухов је срео надзорника и скинуо капу пред њим, за
сваки случај, а онда је улетео у бараку. У бараци — гунгула: некоме су
данас хлеб дигли, вичу на дежурне и дежурни вичу. А угао сто четврте је
празан. Ово вече Шухов рачуна као срећно: кад су се у логор вратили,
сламарице нису биле испреметане, претреса преко дана у баракама није
било.
Баци се Шухов према свом лежају, путем доламу са рамена збаци.
Доламу — горе, рукавице са тестерицом — горе, опипа сламарицу у
дубину, јутрошње парче хлеба је на месту. Обрадова се што га је нашао.
Па трком напоље, у мензу.
Промакао је до мензе не налетевши на надзорника. Сусретао је само
логораше који су се свађали око следовања. Напољу је све светлије од
месечине. Лампе су шкиљиле а од барака су се пружиле црне сенке. Улаз у
мензу је преко широке веранде са четири степеника и та веранда је сада
такође у сенци, А над њом се љуља лампица, завија на мразу. Као дуга
светле сијалице, од мраза, од прљавштине, шта ли?
А постојала је и строга наредба команданта: бригаде да долазе у мензу у
строју, у двојној колони. Такође је била наредба: дошавши до мензе,
бригаде се не смеју пети на веранду, већ треба да се престроје по пет и да
чекају док их дежурни мензе не пусти унутра.
И рукама и ногама се као дежурни у мензи држао Ћопави. Своју
ћопавост прогурао је као инвалидност, а снажан је, стрвина. Прибавио је
брезову мочугу и са веранде млати том мочугом оне који без његове
команде срљају. Али не свакога. Паметан је Ћопави и у мраку зна кога ће по
леђима. Неће ударити онога који би га могао по њушци.
Бијене бије. Шухова је једном мазнуо.
Зову га »дежурни«, а погледаш ли — кнез, са куварима се дружи!
Данас, да ли су све бригаде одједном навалиле, да ли су ред дуго
уводили, тек веранда је густо опседнута, а на веранди Ћопави, заменик
ћопавог и лично шеф мензе. Без надзорника се сналазе, чудовишта.
Шеф мензе је ухрањен гад, глава му као дулек, у леђима — аршин.
Толико пуца од снаге да корача као да на федерима одскаче, као да су му
ноге од федера и руке такође. Носи капу од белог крзна без броја, нико од
слободних такву капу нема. А носи и крзнени јагњећи прслук и на том
прслуку на грудима малецан број, као поштанска марка — уступак
Волковом, а на леђима број нема. Шеф мензе се ни пред киме не приклања
и сви га се логораши плаше. Он у једној руци хиљаде живота држи. Једном
су хтели да га пребију, али су му сви кувари у помоћ прискочили, све
њушке по избору.
Невоља ће сада бити ако је сто четврта већ ушла, Ћопави цео логор у
главу зна и у присуству шефа никога са туђом бригадом неће пропустити,
нарочито ће се показати савестан.
Понекад су се иза леђа Ћопавог преко ограде веранде провлачили, па се
провлачио и Шухов. Али данас, у присуству шефа, нећеш се провући: тако
ће ти леђа обрадити да ћеш још и у амбуланту доспети!
Брже, брже до веранде, сазнати у тами да ли је сто четврта још ту, усред
црних подједнаких долама.
И баш су сад навалиле бригаде (шта ћеш — ускоро је повечерје!) и као
на тврђаву јуришају — један, други, трећи, четврти степеник су освојиле и
провалиле на веранду!
— Стој!, марво! — Ћопави урла и мочугу је подигао на предње. —
Смири се! Сад ћу неког мазнути!
— Нисмо ми! — урлају предњи. — Одостраг гурају!
Да је одостраг, тачно је, гурају, али се и предњи нарочито не противе,
мисле да некако провале у мензу.
Тада Ћопави окрену своју мочугу преко груди као затворену рампу и из
све снаге навали на предње! И помоћник Ћопавога такође прихвати мочугу,
а ни шеф мензе се није уплашио да ће руке испрљати.
Навалили су жестоко, — снаге имају доста, месо једу — одгурнуше!
Одозго су оборили предње на задње, оборили их као снопље.
Мрцино ћопава... све троје!... вичу из гомиле, али скривајући се. Остали
су попадали ћутке, ћутке се подижу, живо, да не изгазе.
Рашчистише степенике. Шеф мензе мало се одмаче, а Ћопави стоји на
горњем степенику и поучава:
— Постројити се по пет, овнови, колико вам пута треба рећи? Кад буде
потребно, пустићу!
Угледа Шухов: пред самом верандом као да је глава Сењке Кљевшина,
грдно се обрадова и крете брзо лактовима да се пробије у том правцу. Леђа
уз леђа прибијена — не можеш се пробити.
— Двадесет седма — виче Ћопави — пролази! Искочи двадесет седма
на степенике, па брже-боље ка вратима. А за њом опет сви навалише на
степенике и отпозади притиснуше. И Шухов навали из петних жила.
Веранда се тресе, лампа над верандом чкиљи.
— Опет, стрвине? — Ћопави бесни. Па мочугом некога по раменима, по
леђима, збацује једне преко других.
Опет је очистио.
Види Шухов одоздо: попео се до Ћопавог Павло. Он бригаду овамо
води, Тјурин у овај кркљанац неће. — У петорке, строј се, сто четврта! —
Павло одозго виче. — А ви се одмакните, пријатељи!
Ђаволску матер ће се пријатељи одмакнути!
— Ма пусти ме, балване, ја сам из те бригаде! — гура Шухов. Овај би
га и пропустио, али су и њега са свих страна причепили. Њише се гомила,
гуши — да би чорбу добила. Законску чорбу.
Тада Шухов одлучи другачије: слева се дохвати ограде, за стуб од
веранде се дохвати рукама и — окачи се, од земље се одвоји. Некога ногама
у колена муну; њега по боку дохватише, креснуше му неколико пута, али он
већ шмугну: стаде једном ногом на ивицу веранде крај горњег степеника и
чека. Угледаше га његови момци и руку му пружише.
Одлазећи, шеф кухиње се у вратима окрете:
— Пусти, Ћопави, још две бригаде!
— Сто четврта! — викнуо је Ћопави. — А куда ти, стрвино, срљаш?
И мочугом за врат тога туђег.
— Сто четврта! — Павло виче и своје пропушта.
Уф! — проби се Шухов у мензу. И не чекајући да му Павло каже — за
служавнике, пође да тражи слободне служавнике. У мензи, као и увек, пара
у облацима од врата долази, за столовима седе један уз другога, као семенке
у сунцокрету, међу столовима се вуку, гурају се, по неко се пробија са
пуним служавником. Али је Шухов на све то за толико година навикао, око
му је оштро и види: ШЧ— 208 носи на служавнику свега пет порција,
значи: последњи служавник за бригаду, иначе — зашто не би био пун?
Пристиже га и одостраг га на уво наговара:
— Братац, служавник, после тебе.
— Ма, тамо код шубера чека један, обећао сам.
— Нека њега — нека чека, што звера? Договорише се.
Овај донесе до места, растовари. Шухов зграби служавник, али и онај
други коме је обећано дотрча, за други крај служавника вуче. А слабашнији
је од Шухова. Шухов га муну служавником, он одлете на стуб, спустивши
руке. Шухов — служавник под мишку и трком тамо где деле.
Павло стоји у реду пред шубером, нестрпљив је без служавника.
Обрадова се:
— Иване Денисовичу! — и помоћника бригадира двадесет седме
испред себе гура: — Пусти ме! Што џабе стојиш? Ја имам служавнике!
 — Гле, и Гопчик, мангупче, вуче служавник.
— Док су они зверали, — смеје се — ја сам га придигао!
Од Гопчика ће бити добар логораш, Још једно две године да се приучи и
порасте, догураће најмање до онога што хлеб дели.
Павло нареди Јермолајеву, здравом Сибирцу (такође је због
заробљеништва добио десет година), да узме други служавник. Гопчика
посла да погледне за којим столом вечеру завршавају. А Шухов положи свој
служавник углом на шубер и чека.
— Сто четврта! — рапортира Павло кроз шубер. Шубера је свега пет:
три заједничка за издавање хране, један за оне што се хране по списку
(десетак чираша и, по протекцији цело књиговодство), још један — за
враћање посуђа (крај тог шубера се отимају они што лижу порције).
Шубери су ниски, мало изнад појаса. Кроз њих се сами кувари не виде, већ
само њихове руке и кутлаче.
Руке су у кувара беле, глатке и длакаве, здрав је. Просто боксер а не
кувар. Узео је оловку и на свом списку на зиду проверио:
— Сто четврта, двадесет четири! Пантељејев се довукао у мензу. Ништа
му није, кучки. Кувар узе позамашну кутлачу, тако, од три литра, па поче
њоме да меша по казану, да меша (казан је пред њим тек наливен, готово
пун, пара само сукља). И, дохвативши кутлачу од седам сто педесет грама,
поче њоме, не препуњујући је, да сипа.
Једна, две, три, четири. Шухов је запамтио које су порције напуњене
док се густиш још није на дно казана слегао, а у којима је ретко, сама
водурина. Наређа на свој служавник десет порција и понесе. Гопчик му
маше од другог реда стубова: — Овамо, Иване Денисичу, овамо!
Носити порције није што и зверати. Шухов просто клизи, да се
служавник не би дрмао, и галами на све стране.
— Еј, ти, ХА— деветсто двадесет!... Чувај се, чикице!... Бежи с пута,
момче!
У оваквој гунгули вештина је и једну порцију пронети не пљуснувши, а
камоли — десет. Ипак, он на угао стола који је Гопчик ослободио спусти
служавник тако да на њега није ни једна кап пљуснула. И још је упамтио
како је служавник окренуо, да према углу где ће он сести буду две најгушће
порције.
И Јермолајев донесе десет. А Гопчик отрча и донесе са Павлом
последње четири у рукама.
 Још и Килгас донесе хлеб на служавнику. Данас хране према раду:
неком двеста, неком триста, а Шухову — четири стотине грама. Он узе
четири стотине, окрајак, а за Цезара двеста, средину.
У то се и чланови бригаде почеше појављивати са свих страна мензе, да
добију вечеру, а после кусај где седнеш. Шухов раздаје порције и памти
коме је дао, а свој угао служавника чува. У једну од густих порција спустио
је кашику — значи, заузео је. Фетјуков је своју порцију међу првима узео и
отишао: рачуна, у бригади нема шта да тражи, боље по мензи прошетати,
као шакал, можда неко неће појести све (ако неко не поједе све и порцију од
себе одмакне, на њу се, као копци, понекад бацају неколицина).
Шухов и Павло пребројаше порције, изгледа, слаже се. За Андреја
Прокофјевича Шухов тутну једну од густих порција, а Павло је прели у
уску немачку порцију са поклопцем: она се може пронети под доламом,
прибијена уз груди. Дадоше служавнике. Павло седе са својом дуплом
порцијом и Шухов са своје две. И сваки разговор међу њима престаде,
настали су свети тренуци.
Шухов скиде капу и стави је на колена. Провери једну порцију
кашиком, провери другу. Није лоше, има и рибе. А уопште, увече је чорба
много ређа него ујутру: ујутру логораша треба нахранити да би радио, а
увече ће и онако заспати.
Поче да једе. Прво је само чорбицу пио, пио. Када је топлота кренула и
разлила му се по телу, сав он, изнутра, као да је почео да трепери у сусрет
чорби. Добро! Ето кратког тренутка за који логораш и живи!
Сада Шухову ништа не смета: ни што му је рок дуг, ни што је дан дуг,
ни што недеље опет неће бити. Сада он мисли: прогураће се! Прогураћемо
све, даће бог и то ће проћи!
Отпивши из једне и друге порције топлу чорбицу, он другу порцију
прели у прву, истресе је и још кашиком саструга. Тако му дође некако
спокојније, не мислити и о другој порцији, не пазити на њу ни очима ни
руком.
Очи су му се ослободиле, погледао је искоса на комшијске порције. Код
суседа лево, сама вода. Гадови, шта раде, и то своји — логораши!
И поче Шухов да једе купус са остатком чорбе. Запао га је кромпирић,
један на две порције, у Цезаровој порцији. Тако, осредњи кромпирић,
наравно промрзао, потврд и сладуњав. А рибе готово и нема, понекад само
промакне оголела кичма. Али и сваку рибљу кичму и пераје треба
прожвакати, сок из њих исисати, користан сок. За све то, наравно, треба
времена, али Шухов сада никуд не жури, данас му је празник: за ручак две
порције, а и за вечеру се две порције дочепао. Због таквог посла остали се
послови могу и оставити.
Сем да можда сврати до Летонца за дуван. До јутра дувана може и
нестати.
Вечерао је Шухов без хлеба: две порције, па још са хлебом — сувише
би богато било, хлеб ће и сутра ваљати. Желудац је зликовац: он старо
добро не памти, сутра ће опет затражити.
Шухов је завршавао своју чорбу и није баш настојао да види кога има
около, није му било нужно: ништа ново он није очекивао, а јео је своје
сопствено. Па ипак је приметио како се за столом тачно према њему
ослободило место и како је сео висок старац — ЈУ— 81. Он је био, Шухов
је то знао, из шездесет четврте бригаде, а у реду за пакете. Шухов је чуо да
је управо шездесет четврта ишла на градилиште »соцградића«; уместо сто
четврте и, да је целога дана, без грејања, натезала бодљикаву жицу, сама је
за себе круг градилишта спремала.
О томе старцу Шухову су говорили да он по логорима и робијама лежи
бесконачно и да га ни једна, амнестија није закачила, него су му, како би му
се једна десетица завршавала, другу додавали.
Сада га је Шухов изблиза разгледао. Међу свим погнутим логорским
леђима његова достојанствена леђа просто су очи парала својом
усправношћу и за столом је изгледало као да је он на клупу под себе још
нешто подметнуо. На његовој голој глави већ одавно није имало шта да се
шиша, све су власи поиспадале од доброг живота. Старчеве очи нису
њушкале за свим оним што се у мензи догађало, него су биле окренуте
према нечем свом, невидљивом, више Шухова. Он је одмерено јео празну
чорбу дрвеном искрзаном кашиком, али није спуштао главу над порцију као
остали, него је високо подизао кашику до уста. Зубе није имао ни горе ни
доле, ни један: окоштавеле десни жвакале су хлеб уместо зуба. Лице му је
било све измучено, али не — безлично, сломљено, већ као исклесан таман
камен. А по рукама, огрубелим и црним, видело се да му се није често
догађало да током свих тих година поседи у заветрини. И држи се
непомирљиво: својих триста грама не ставља, као сви, на нечист испљускан
сто, већ на опрану крпицу. Али Шухов није имао времена да га дуго
загледа. Завршивши са јелом, облизавши кашику и ћушнувши је у ваљенку,
он натаче капу, устаде, понесе следовање хлеба, своје и Цезарово, и пође.
Излаз из мензе водио је преко друге веранде и тамо је стајало још двоје
дежурних и све што су они радили било је: скинути резу, пропустити људе
и опет ставити резу.
Изишао је Шухов набијена желуца, задовољан собом; и одлучио је да,
иако ће повечерје ускоро, ипак тркне до Летонца. И не одневши хлеб у
девету, он је широким кораком кренуо према седмој бараци. Месец је био,
охо, високо и као изрезан на небу, чист и бео. Цело небо било је ведро. И
звезде, овде-онде, оне најсјајније. Али да гледа у небо Шухов није имао
времена. Једно је осетио: мраз не попушта. Неко је од слободних чуо преко
радија: увече се очекује минус тридесет степени, а ујутру – до четрдесет.
Допрло је однекуд из далека: негде у насељу трактор је брундао, а од
друма се чули како екскаватор завија. И од сваке ваљенке, ко год је по
логору некуд ишао или претрчавао, шкрипутање.
А ветра није било.
Крџу је Шухов морао да купи као што је и раније куповао: рубља чаша,
иако је на слободи таква чаша стајала три рубље, а по квалитету и скупље.
У затвореничком логору све цене биле су сопствене, ни на шта налик, зато
што се новац овде није смео држати, мало ко га је имао и био је веома скуп.
За рад у овом логору нису плаћали ни пребијене паре. (У Уст—Ижми
Шухов је бар тридесет рубаља месечно добијао.) А ако би коме рођаци и
послали поштом, тај новац нису давали него су га уносили у лични рачун.
Са личног рачуна могло се једном месечно у логорској продавници купити
тоалетног сапуна, трулих медењака. и цигарета »Прима«. Допадала ти се
роба или не, али за колику си суму команди послао захтев, за толико мораш
и купити. Не купиш ли, новац ти је свакако пропао, отписан је. Шухов је
добијао новац само од сопствене зараде: за шивење патика од крпа
поручиоца — две рубље, за крпљење памуклије — по погодби.
Седма барака није као девета, од две велике половине. У седмој бараци
постоји дуг ходник и у њему десеторо врата, а у свакој соби по бригада,
набијено по седам двоспратних дуплих кревета у соби. Па онда кабина са
киблом и кабина старешине бараке. А у једној кабини живе уметници.
Шухов уђе у собу у којој живи његов Летонац. Летонац лежи на доњем
лежају, ноге је подигао и ослонио и са суседом летонски брбља
Шухов седа крај њега. Каже: здраво. Здраво, онај ноге не спушта. А
соба мала, сви одмах прислушкују — ко је дошао и зашто је дошао.
Обојица то схватају и зато Шухов седи и развлачи: па, како живите? Ето,
некако. Хладно данас.
— Да.
 Сачека Шухов да се сви својим стварима позабаве (о корејском рату
расправљају: хоће ли због тога што су се Кинези умешали бити светски рат
или неће) и наже се према Летонцу: — Има ли крџе?
— Има.
— Покажи!
Летонац спусти ноге у пролаз и придиже се. Џимрија је овај Летонац,
када чашу пуни, рука му дрхти, све се боји да не да за једно завијање више.
Показа Шухову дуванкесу, рашири је.
Шухов узе трунчицу на длан и види: исто онај од прошлог пута, мрк и
подједнако резан. Принесе га носу, омириса — тај је. А Летонцу рече:
— Као да није исти.
— Исти, исти! — љути се Летонац. — Ја друга врста нема никад, увек
исти.
— Па, добро, — саглашава се Шухов — наби де ми чашу, ја ћу
запалити, па ћу можда још једну узети. Он је зато рекао »набиј« пошто овај
сипа истресајући.
Дохвати Летонац испод сламарице другу дуванкесу, округлију од прве, а
из орманчета своју чашицу извуче. Чашица, иако је од пластичне масе,
Шухов је измерио, иста је као и брушена.
Сипа.
— Де, набијај, набијај! — Шухов и сам прстом притиска.
— Ја и сам уме! — срдито одмиче Летонац чашу и сам набија, али
мекше. Па опет сипа.
А Шухов је дотле памуклију разгрнуо и напипао унутра у прошивеном
памуку хартијицу коју једино он осећа. И гуркајући је обема рукама,
гуркајући је кроз памук, помера је према рупици, пробушеној на сасвим
другој страни и прихваћеној са два кончића. Доћушкавши је до те рупице,
он је конце ноктом искидао, хартију је још једном напола уздуж савио (она
је и без тога уздуж испресавијана) и кроз рупицу извукао. Две рубље, старе,
не шушкају. А у соби урлају:
— Сажалиће се на вас баћушка бркати! Он и рођеном брату не верује, а
камоли вама, будалама!
Оно што је у затвореничком логору добро, то ти је што смеш слободно
лајати. У Уст—Ижми само шапнеш да на слободи нема шибица, а тебе — у
ћорку и нову ти десетицу прилепе. А овде вичи са горњих лежаја што год
хоћеш цинкароши о томе извештај не подносе, команда је дигла руке.
Само, овде немаш времена много да причаш...
— Их, много растресито сипаш — жали се Шухов.
— На, ево ти! — додаје овај колико између два прста.
Шухов извуче из унутрашњег џепа своју дуванкесу и пресу у њу крџу
из чаше.
— У реду, — одлучи он, не желећи да прву, слатку цигарету пуши
трчећи — набијај и другу!
Пошто се још мало препирао, он пресу и другу чашу, даде две рубље,
климну главом Летонцу и оде.
А изишавши, одмах — трком — трком — у своју бараку. Да не
пропусти Цезара кад се врати с пакетом.
Али је Цезар већ седео на свом доњем лежају и петљао нешто око
пакета. Све што је донео, било је поређано на његовом лежају и на
орманчету, али директна светлост од сијалица није дотле допирала, пошто
се између испречи Шуховљев горњи лежај, па је све било у полумраку.
Шухов се пригну, зађе између капетановог и Цезаровог лежаја и пружи
руку са вечерњим следовањем хлеба. — Ваш хлеб, Цезаре Марковичу.
Није рекао: »А примили сте«, јер би то било циљање на то да је он
стајао у реду и да сада има право на део. Он је и без тога знао да има. Али
он није постао шакал чак ни после осам година принудног рада — и што је
дуже трајало, он је све чвршћи постајао.
Па ипак, својим очима он није могао заповедати. Његове очи, јастребове
очи логораша, прелетеле су, клизнуле преко Цезаровог пакета изложеног на
лежају и орманчету и, мада хартије нису биле одвијене, а понека врећица је
била затворена, тим брзим погледом и њухом који је то потврђивао, Шухов
је нехотице установио да је Цезар добио кобасицу, кондензовано млеко,
дебелу димљену рибу, сланину, мирисни двопек, па онда колаче с неким
другим мирисом, шећер у коцкама — тако, два килограма и, изгледа, бутер,
па онда цигарете, дуван за лулу и — то још није било све.
И све то запазио је он за оно кратко време док је рекао: — Ваш хлеб,
Цезаре Марковичу.
А Цезар, подбуњен, озарен, чисто пијан (добивши пакет са храном свако
такав постаје), одмахну руком на хлеб: — Задржи га, Иване Денисичу!
Чорба и уз то двеста грама хлеба, то је била цела вечера и, наравно, цео
Шуховљев део од Цезаровог пакета. И Шухов истога часа — као одсечено
— није ништа више очекивао од понуда које је Цезар поређао. Ништа није
горе него кад стомаку пустиш на вољу, па још у празно.
Ево хлеба: четири стотине, па двеста, па у сламарици не мање од двеста
грама. И доста! Двеста сада смазати, сутра ујутру слистити петсто педесет,
четири стотине понети на рад — живот! А онај у сламарици нек остане.
Добро је што је Шухов стигао да га зашије, ено, из орманчета су у
седамдесет петој бригади дигли, па се сад жали коме хоћеш! Неки расуђују:
онај што пакете добија — пуна је врећа, граби од њега. А кад помислиш,
њему је: како дошло, тако прошло. Дешава се да у очекивању пакета и ови
који их добијају гледају да кашу више прибаве. И жицаре који дим.
Надзорнику, бригадиру, ономе који пакете издаје — како да не даш? Он ће
следећи пут твој пакет тако смувати, неће се недељу дана на списковима
појавити. Па магационеру који чува све пакете, куда ће Цезар сутра пре
изласка на рад понети пакет у врећи (и због лопова, и због претреса, а и
команда тако заповеда), ако тог магационера добро не подмажеш, он ће ти,
мрвицу по мрвицу, више узети. Целога дана, пацов, тамо седи, затворен са
туђом храном, дед', провери! Па за услуге, као ово Шухову. Па ономе у
парном купатилу да би честито чисто рубље тутнуо, овамо-онамо, мораш
дати! Па берберину који те са хартијицом брије (то јест, бријач о хартијицу
отире, а не о твоје голо колено), не много, али три-четири цигарете такође
треба дати. Па у културно-васпитном одељењу, да би писма одвајали, да се
не загубе. А ако хоћеш један дан да ухватиш, да се у логору излежаваш —
доктору треба однети! Па суседу, који се с тобом са истог орманчета храни,
као капетан са Цезаром, како да не даш? Јер он ти сваки залогај броји, па да
и савест немаш, нећеш издржати, даћеш!
Нек завиди онај коме је у туђој руци комад већи, ау Шухов разуме
живот и на туђе добро зубе не оштри.
За то време, он се изуо, успузао се на свој лежај, извукао комадић
тестере из рукавице, погледнуо га је и одлучио да сабајле потражи добар
камен и на њему избруси нож од тестерице. За четири дана, ако се и ујутру
и увече позабави, моћи ће се направити добар нож, са извијеним, оштрим
сечивом.
А сада, до јутра тестерицу треба прикрити. У сопственом лежају, под
попречну летву ућушкати. И док доле нема капетана, значи неће му
натрунити у лице, Шухов је придигао код узглавља своју тешку сламарицу,
напуњену не шушкама него пиљевином и забавио се скривањем тестерице.
 То су видели његови горњи суседи: Аљошка баптист, а са друге стране
пролаза, са другог кревета, два побратима Естонца. Али се њих Шухов није
плашио.
Кроз бараку прође Фетјуков, јецајући. Погрбљен. На уснама —
размазана крв, Опет су га, значи, изударали због порција. Не гледајући ни у
кога, сузе своје не кријући, он прође поред целе бригаде, успуза се горе, и
заби главу у сламарицу.
Кад размислиш, жао ти га је. Свој рок он неће преживети. Не уме да
нађе своје место.
Уз то се и капетан фрегате појави, весео, носи у котлићу посебно скуван
чај. У бараци стоје два бурета са чајем, али — зар је то чај? Само што је
топао и обојен, иначе — сплачине и осећа се на буре: на попарено дрво и
мемлу. То је чај за обичне аргате. А Бујновски је, значи, узео од Цезара
правога чаја, бацио у казанче и отрчао по врелу воду. Сија од задовољства и
седа доле поред орманчета.
— Готово сам прсте ошурио! — хвалише се.
Тамо доле, Цезар је раширио лист хартије, ставио на њега — једно,
друго, а Шухов је спустио сламарицу да не гледа и не мучи се. Али они без
Шухова ипак не могу: устаде Цезар у пролазу, очи му таман према Шухову,
трепће:— Денисичу! Овај... дај »десет дана«!
То значи, дај мали перорез. И њега Шухов има, и њега у лежају скрива.
Ако прст превијеш у средњем зглобу, ножић је још мањи а сече, мрцина,
сланину с пет прста дебелу. Сам је Шухов тај ножић направио, дотерао га и
оштри га сам. Потражи нож, извуче га и даде. Цезар климну главом и
нестаде доле.
Ето, и нож је зарада. Ако га држиш — самица. Само онај који ни
најмање људске савести нема може: дај нам нож, ми ћемо кобасицу сећи, а
теби — шипак!
Сада се Цезар опет код Шухова задужио.
Пошто је средио све са хлебом и ножевима, Шухов извуче дуванкесу. Из
ње прво узе између два прста, исто као што је и позајмио, и преко пролаза
пружи, Естонцу: ево, хвала.
Естонац растеже усне суседу, побратиму своме, нешто промумла, па од
тог дувана завише посебну цигарицу — као да пробају: какав је Шуховљев
дуван.
Није гори од вашег, пробајте, наздравље! Шухов би и сам пробао, али
некакав унутрашњи глас му каже да провера — само што није. Управо је
сада време када надзорници њушкају по баракама. Да би се пушило, сада
треба изаћи у ходник, а Шухову горе, на лежају, као да је топлије. У бараци
нимало није топло, по таваници је иње. Ноћу ћеш се скочањити, али засада
изгледа подношљиво.
Урадивши све то и почевши помало да одлама хлеб од комада од двеста
грама, Шухов је и нехотице слушао како под њим, пијући чај, разговарају
капетан и Цезар.
— Једите, капетане, једите, не устежите се! Ево, узмите димљене
рибице, узмите кобасице! — Хвала, узећу.
— Мажите хлеб бутером! Права московска векна!
— Ех, просто је невероватно да негде још векне пеку. Знате, ово
изненадно изобиље подсети ме на један случај.
— Дођем једном у Архангелск...
Галама из двеста грла је у половини бараке, па ипак се Шухову учинило
да звоне о шину. Али нико није чуо. И још је Шухов опазио: ушао је у
бараку надзорник. Прћонос, сасвим мали момчић са руменим лицем.
Држао је у руци хартијицу и по томе и по његовом држању видело се да он
није дошао да лови пушаче, или да истера због провере, већ да је некога
тражио.
Прћоноси провери у хартијици и упита:
— Где је сто четврта?
— Овде — одговорише му. А Естонци цигарету сакрише и дим
растераше.
— А где је бригадир?
— Шта је? — Тјурин ће са лежаја, једва спуштајући ноге на под.
— Изјашњење, коме је наређено, јесу ли написали?
— Пишу! — одлучно рече Тјурин.
— Већ је требало предати.
— Код мене су слабо писмени, не иде лако. (То он о Цезару и капетану
фрегате. Сила је бригадир, увек реч нађе.) Нема пера, нема мастила.
— Треба имати!
— Одузимају.
— Причувај се, бригадиру, причаш ли много и тебе ћу у затвор стрпати!
— неубедљиво припрети Прћоноси. — Да изјашњења сутра пре одласка на
рад буду у надзорничкој соби! И нареди да све недозвољене ствари буду
предате у магацин личних ствари! Јасно?
— Јасно.
(»Мимоиђе капетана!« — помисли Шухов. А сам капетан ништа и не
чује, занео се у кобасицу.) — А сада, — рече надзорник — постоји ли код
тебе ШЧ— 311?
— Треба у списак погледати — смрче се бригадир. — Зар ћеш
запамтити псеће бројеве? (Отеже бригадир, хоће да спасе Бујновскога бар
преко ноћи, да догура до провере.) — Постоји ли Бујновски?
— Да, ја?! — одазва се капетан фрегате испод Шуховљевог лежаја, из
заклона. x Тако ти је то: брза вашка увек прва на чешаљ натрчи.
— Ти? Да, тачно, ШЧ— 311. Спреми се!
— Куда?
— Знаш и сам.
Капетан само уздахну и искашља се. Мора да му је у мрачним ноћима
по бурном мору било лакше да изведе ескадрон разарача него да сада из
пријатељског разговора право у самицу одлети.
— Колико дана? — сниженим гласом упита.
— Десет. Хајде, брже, брже! Уто дежурни завикаше:
— Провера! Провера! Излази за проверу!
Значи да је надзорник кога су послали да изврши проверу већ у бараци.
Осврће се капетан, да ли да понесе доламу? Доламу ће му тамо смаћи,
само ће памуклију оставити. Испада, крећи онако како си се затекао.
Понадао се капетан да ће Волковој заборавити (а Волквој никоме ништа не
заборавља), па се није припремио, није чак ни дувана у памуклију сакрио.
А у руке да узме — не вреди, на претресу ће одмах одузети.
Па ипак, док је он капу стављао, Цезар му је, неколико цигарета тутнуо.
— Па, довиђења, браћо! — расејано климну капетан сто четвртој
бригади и пође за надзорником.
Неколико гласова му је викнуло, понеко — држи се!, неко — не дај се!,
а шта и да му кажеш? Сами су зидали затвор, сто четврта зна: зидови су
тамо камени, под бетонски, прозора нема, пећ ложе тек да се лед са зидова
отопи и на поду се у бару претвори. Спава се на голим даскама, ако зубе не
раздрмаш, онда — триста грама хлеба на дан и чорба само трећег, шестог и
деветог дана.
Десет дана! Десет дана овдашње самице, ако је одлежиш строго и до
краја, то значи лишити се здравља на цео живот.
Туберкулоза и — из болнице више нећеш изићи.
А ко је петнаест дана одлежао, тај је већ у земљици црној.
Док у бараци живиш, моли се од радости и пази да те не укебају!
— 'Ајде, излази, бројим до три! — виче старешина бараке. — Ко до
»три« не изиђе, записаћу бројеве и предати грађанину надзорнику!
Старешина бараке, то је такође стари нитков. Јер, затварају га заједно са
осталима у бараци преко целе ноћи, а понаша се као власт, никога се не
боји. Ставише, њега се сви боје, Некога надзорницима преда, а некога и сам
по њушци одалами. Рачуна се као инвалид, зато што су му један прст у тучи
одвалили, а њушка разбојничка. Он и јесте разбојник, по кривичном
параграфу је овде, али су му, поред осталих параграфа, окачили и 58/14 и
тако је у овај логор доспео.
Чудна ми чуда, на цедуљицу ће часком записати и предати надзорнику,
па ето ти два дана самице са изласком на рад. Дотле су се полагано вукли
према вратима, а сада — навалише, навалише и са горњих лежаја скачу као
медведи и гурају се у уским вратима.
Шухов је, држећи у руци завијену, давно жељену цигарету, вешто
скочио, гурнуо ноге у ваљенке и већ је хтео поћи , али се сажалио на
Цезара. Није хтео да још заради од Цезара, већ се искрено сажалио: он
сигурно много о себи размишља, Цезар; а ништа о животу не зна— кад је
добио пакет, није требало са њиме да петља него да га још пре провере
однесе у магацин на чување. Јело може и сачекати. А сада, шта са пакетом
да ради? Да вуче са собом целу врећу на проверу смејурија, пет стотина
људи ће се смејати. Да остави овде, у зао час, мазнуће ко се први врати са
провере. (У Уст—Ижми још је грђе било, тамо су, кад се враћаш с посла,
протекционаши увек први стизали и док последњи уђу, а њихови
орманчићи већ очишћени.)
Види Шухов, узмувао се Цезар, држ' лево, држ' десно, али је већ касно.
Гура кобасицу и сланину у недра, бар њих да понесе, бар њих да спасе.
Сажали се Шухов и поучава га:
— Остани, Цезаре Марковичу, последњи, прикриј се у сенци и седи док
сви изиђу. А кад надзорник и дежурни почну лежаје обилазити и у све се
рупе завлачити, тада изиђи. Као, болестан си. А ја ћу изићи први и
ускочићу — први. Ето, тако...
И отрча.
У почетку се пробијао Шухов снажно (чувајући ипак завијену цигарицу
у песници). А у ходнику, заједничком за обе половине бараке и у предсобљу
већ се нико није гурао напред, као звер лукава раја, већ су се сви прилепили
уза зидове у два реда, лево и десно, тамо су пролаз кроз средину оставили,
колико да један човек прође: нек изиђе на мраз ко је будала, а нама је и овде
добро. И онако смо целога дана на мразу па се још и сада десет минута
смрзавати! Будала нема. Цркни ти данас, а ја ћу сутра!
Други пут и Шухов се исто тако прибија уза зид. А сада излази крупним
корацима и још се шегачи:
— Чега сте се препали, будале? Сибирски мраз још нисте видели?
Излазите да се на вучјем сунцу огрејете! Дај-де, чико, да припалим!
Припалио је у предсобљу и изишао у трем. »Вучје сунце«, тако понекад
у Шуховљевом крају месец у шали називају. Високо се месец успузао! Још
толико и у највишој тачки ће бити. Небо бело, зеленкасто готово, звезде
јарке и ретке. Снег бели блешти, зидови барака такође су бели, па сијалице
готово никакав посао и не чине.
Ено, код оне бараке је густа, црна гомила, излазе да се построје. Ено и
крај друге. А од бараке до бараке не чује се толико; разговор колико
шкрипање снега.
Сишавши са степеница, лицем према вратима стало је пет људи, а за
њима још троје. Уз ту тројицу у другу петорку стао је и Шухов.
Прожвакавши мало хлеба, са цигаретом у устима овде се може стајати.
Добар дуван, није Летонац подвалио: и пали и мирише.
Полагано се извлаче кроз врата, иза Шухова су већ две-три петорке.
Сада они који су изишли бесне: зашто се они гадови у ходнику прибијају,
што не излазе? Смрзавају се због њих.
Нико од логораша никада сат не види, а и шта ће му сат? Логораш треба
да зна једино да ли је ускоро устајање? колико је до одласка на рад? до
ручка? до прекида рада?
Па ипак, кажу да је вечерња провера у девет. Само што се она никада не
заврши у девет, петљају и по двапут и трипут. Пре десет неће заспати. А у
пет је, кажу, устајање. Није чудо што је Молдавац данас пре прекида рада
заспао, где се логораш пригреје, он одмах и спава. За седмицу се толико
накупи тога сна непроспаваног да, ако недељом не потерају, целе бараке
мртвим сном спавају.
Аха, навалише, навалише логораши из трема! То их старешина бараке и
надзорник у задњице ћушкају. Тако— тако, животиње!
— Шта је? — вичу им из првих редова. — Муцкате, гадови? Са ђубрета
кајмак скидате? Да сте пре изишли раније би нас пребројали.
Истераше целу бараку напоље. Четири стотине људи је у бараци, то је
осамдесет петорки. Сви су се у колону постројили, у почетку строго по
петорица, а после — онако ђутуре. — Построј Ви, тамо позади! — урла
старешина бараке са степеница. — Ако ти не треба, не постројавају се,
ђаволи!
Изиђе на врата Цезар, скупио се, као болестан је, за њим два дежурна из
друге половине бараке, двојица из ове и још један ћопави. Они стадоше као
прва петорка, тако да је Шухов био у трећој. А Цезара су на реп отерали. И
надзорник изиђе на трем.
— У петорке, строј с'! — виче репу, гуша му је као да је вратилом
пробијена.
— У петорке, строј с'! — виче старешина бараке, гласина још снажнија.
— Постројиће се, ако ти не треба,
Слете старешина бараке са трема, тамо, па — мајку, па — по леђима!
Али пази кога ће. Само туњаве лупа.
Постројише се. Он се врати. Па заједно са надзорником:
— Прва, друга, трећа!...
Како коју петорку одброје — јуриш у бараку! За данас си са влашћу
квит.
Били би квит кад не би било друге провере. Ове мрцине, главе
четвртасте, горе од било ког чобанина броје: онај, иако је неписмен, он
стадо гони и свако теле у главу зна. А овде их поређају, а вајде никакве.
Прошле године, у овом логору није било сушионице, обућа је преко
ноћи у бараци остајала, тада су и за другу и трећу и четврту проверу
напоље изгонили. Нико се није ни облачио, него су онако, у ћебад умотани,
излазили. Ове године су сушионицу изградили, не за све — трећи дан је
долазио ред на сваку бригаду да суши ваљенке. Зато су сада почели да по
други пут пребројавају у баракама: из једне половине у другу прегоне
Шухов додуше не утрча први, али првога није са ока пуштао. Дотрча до
Цезаровог лежала и седе. Смаче ваљенке, попе се на лежај крај пећи и
стави своје ваљенке крај пећи. Овде ти је: ко пре стигне. Па назад, до
Цезаровог лежаја. Седи скупивши ноге и једним оком пази да Цезаров џак
испод узглавља не дигну, а другим — да његове ваљенке не баце они што
на пећ јуришају.
— Еј, — морао је да викне — ти, риђи! 'Оћеш ваљенком по њушци?!
Стави своје, али туђе не дирај! Упадају ли, упадају логораши у бараку. У
двадесетој бригади вичу:
— Дај ваљенке!
Сада ће их пустити из бараке са ваљенкама, а бараку ће закључати. Па
ће онда ови трчати:
— Грађанине надзорниче, пустите у бараку!
А надзорници ће се сакупити у команди и на својим ће дашчицама
рачуне сводити, да ли је ко побегао или су сви на лицу места.
Али се Шухова данас то не тиче. Ево и Цезара, међу лежајима се ка
своме месту пробија.
— Хвала, Иване Денисичу!
Шухов климну главом и као веверица се брзо успуза горе. Сада може да
поједе до краја двеста грама хлеба, може и другу цигарету да попуши, може
и да спава.
Само, од доброг дана Шухов се развеселио, чак му се као и не спава.
Да се спреми за спавање Шухову је лако: црно ћебенце да смакне са
сламарице, да легне на сламарицу (на чаршаву Шухов није спавао ваљда од
четрдесет прве године, откако је од куће отишао и сада му је чак чудно
зашто се жене са чаршавима петљају — сувишно прање), главу на јастук од
шушки, ноге — у памуклију, а преко ћебета — доламу и: слава ти, господе,
још један дан је прошао!
Хвала што у самици не спава, овде се још може.
Шухов је окренуо главу ка прозору, а Аљошка, на истом кревету, одвојен
даском од Шухова — у супротном правцу: да би му светлост од сијалице
долазила. Опет јеванђеље чита.
Лампа од њих и није далеко, може се читати, чак се и шити може.
Чуо је Аљошка како је Шухов гласно богу захвалио и окренуо се.
— Иване Денисовичу, ваша душа тежи богу, да се моли. Зашто је не
пуштате?
 Шухов погледа Аљошку искоса. Очи, као две свеће, топле. Уздахну.
— Зато, Аљошка, што те молитве, као и молбе, или не стижу или —
»молбу одбити«!
Пред штапском бараком постоје четири сандучета, запечаћена, једном
месечно их опуномоћени празни. Многи у те сандучиће молбе убацују,
чекају, дане броје: још два месеца, још месец дана и одговор ће стићи.
А њега нема. Или: »Одбити!«
— Зато, Иване Денисичу, што сте се мало молили, рђаво, без усрдности,
зато се и нису испуниле молитве ваше. Молитва мора бити непоколебљива!
И, ако будете веровали, и планини кажете — покрени се, она ће се
покренути!
Осмехну се Шухов и још једну цигарету зави. Припалио је од Естонца.
— Не млати празну сламу, Аљошка! Још нисам видео да планине ходају.
Додуше, ни саме планине никада нисам видео. А када сте се ви на Кавказу
молили, цео ваш баптистички клуб, да ли је и једна мрднула?
— И они су несрећници: молили су се богу, коме су они сметали?
Свима су им по списку по двадесет пет дали. Зато што је сада такво време:
свима иста мера — двадесет пет година.
— А ми се нисмо за то молили, Денисичу, — убеђује га Аљошка.
Приближио се са својим јеванђељем Шухову, уз само лице. — Од свега
земаљског и пролазног нама је господ завештао да се молимо једино за
хлеб насушни: »Хлеб наш насушни дај нам данас!«
— Значи, следовање? — упита Шухов.
А Аљошка наставља своје, више очима убеђује него речима и још га
руком по руци милује, глади:
— Иване Денисичу, не треба се молити да пошаљу пакет, или за
порцију чорбе више. Што је људима велико, то је ништавило пред богом.
Треба се молити за духовно: да бог са нашег срца наталожено зло уклони...
— Боље ти мене саслушај! Код нас, у поломњанској цркви поп је...
— О попу твоме — немој! — моли Аљошка, чак му се и чело од бола
искривило.
— Чекај, ипак ме саслушај! — Шухов се придигао на лакат — У
Поломњи, у нашој парохији, нема човека богатијег од попа. Када, рецимо,
позову да се направи кров, ми од људи узимамо по тридесет пет рубаља на
дан, а од попа — стотину. А он ни да трепне. Он, поломњански поп, трима
женама у три града алиментацију плаћа, а са четвртом живи у заједници, И
обласни архијереј је на његовој удици: масно му наш поп даје. А све друге
попове, колико год су их слали, истисне, ни с ким неће да дели...
— Зашто ми о попу причаш? Православна црква је од јеванђеља
одступила. Њих не хапсе зато што њихова вера није чврста.
Шухов је мирно посматрао, пушећи, како се Аљошка узбуђује.
— Аљоша, — одмакао му је он руку и дунуо баптисти дим у лице —
нисам ја против бога, разумеш ли? У бога ја радо верујем. Само, у рај и
пакао не верујем. Зашто ви нас сматрате будалама, рај и пакао нам
обећавате? Ето, то ми се не допада.
Легао је Шухов опет на леђа, пепео више главе опрезно стреса између
кревета и прозора, да не прогори капетанове ствари. Замислио се, не чује
шта Аљошка клапара.
— Уопште, — закључио је он — молио се не молио, рок ти неће
скратити. Од звона до звона своје ћеш одробијати — А за то се и не треба
молити! — ужаснуо се Аљошка. — Шта ће ти слобода? На слободи ће оно
што је од твоје вере остало коровом обрасти! Радуј се што си на робији!
Овде имаш времена да о души размислиш. Ево како је говорио апостол
Павле: »Зашто плачете и растужујете срце моје? Ја не само да желим да
будем сужањ, него сам спреман да за име господа Исуса умрем!«
Шухов је ћутке гледао у таваницу. Већ ни сам није знао да ли је желео
слободу или није. У почетку је он њу жарко желео и сваке је вечери рачунао
колико му је од рока прошло, а колико остало. А затим му је досадило.
Затим му је постало јасно да такве кући не пуштају, гоне их у прогонство.
И где ће му живот бити бољи — овде или тамо — не зна се. Једино што би
на слободи желео да оде кући. А кући га неће пустити...
Не лаже Аљошка, по његовом гласу и по очима види се да он радо на
робији лежи.
— Видиш, Аљошка, — објашњава му Шухов — код тебе је то згодно
испало: Христос ти је наредио да робијаш, за Христа и робијаш. А зашто ја
робијам? Зато што се четрдесет прве нисмо били спремили за рат, за то? А
какве ја са тим везе имам?
— Нема нешто друге провере... — гунђа Килгас са свога лежаја.
— Да— а! одазва се Шухов. — То прстом по небу треба записати, да
друге провере нема — И зевну: — Да се спава! И баш тада су у притихлој,
смиреној бараци чули чангрљање засуна на спољним вратима. Утрчаше
двојица из ходника, они што су ваљенке носили и вичу:
— Друга провера!
А за њима и надзорник:
— Прелази у другу половину!
А понеко је већ и спавао. Загунђаше, почеше да се крећу, ноге у ваљенке
трпају (ватиране чакшире нико и не скида, без њих, се под ћебенцетом не
може лежати, скочањићеш се).
— Фуј, проклетници! — љути се Шухов. Али се нарочито није љутио,
није још био заспао.
Цезар пружи руку горе и даде му два кекса, две коцке шећера и један
круг кобасице.
— Хвала, Цезаре Марковичу — нагнуо се Шухов доле, у пролаз. —
Дајте вашу врећу горе, под главу, за сваки случај.
(У пролазу не можеш одозго тако брзо смакнути, а и ко би код Шухова
нешто тражио?)
Цезар додаде горе Шухову своју белу завезану врећу. Шухов је ућушка
под сламарицу и очекну да што више њих истерају, да би у ходнику што
мање бос на поду стајао. Али се надзорник искези:
— Ајде, тамо у углу!
И Шухов меко скочи бос на под (тако су му добро ваљенке са обојцима
стајале на пећи да му је било жао да их скида). Толике је патике другима
сашио, а за себе није ништа задржао. Али он је навикао, неће дуго трајати.
Патике такође узимају, код кога их током дана пронађу.
А бригаде које су дале ваљенке на сушење, исто тако, ко у патикама, ко
само са подвезаним обојцима или бос.
— 'Ајде! 'Ајде! — риче надзорник.
— Оћете ли лимун, стрвине? — придружује се старешина бараке.
Све изгураше у другу половину бараке, а последње у ходник. Шухов
стаде одмах ту, поред зида, у близини кабине са киблом. Под ногама му је
био влажан под и хладноћа се одоздо привлачила из трема.
Све истераше, а надзорник и старешина бараке пођоше да још једном
погледају није ли се ко скрио, није ли се ко притајио у мраку и спава. Јер,
ако неко недостаје — невоља, буде ли више — невоља, опет провера.
Обиђоше, обиђоше и вратише се до врата.
 Један, два, три, четири!... — сада већ брзо, по једнога пуштају. Као
осамнаести и Шухов шмугну. Па трком према свом лежају, на пречагу
стави ногу, 'оп!, и већ је горе.
Добро је. Ноге опет стрпа у рукаве памуклије, одозго ћебе, па одозго
доламу, спавамо. Сада ће другу половину бараке у нашу половину пустити,
а нама ни из џепа ни у џеп.
Цезар се вратио. Шухов му спусти врећу.
Аљошка се вратио. Невешт је он, свима угађа, а да заради не уме.
— На, Аљошка! — и даде му један кекс. Осмехује се Аљошка.
— Хвала, ни ви сами немате!
— Једи!
— Ми немамо, али ћемо увек зарадити.
А сам,— комадић кобасице у уста! Зубима је, зубима! Мирис меса! И
прави сок од меса! Оде, тамо у стомак. И — нема кобасице! Остатак ће,
одлучио је Шухов, пред полазак на рад.
И покри се преко главе ћебенцетом, танким, неопраним, већ више не
слушајући како су се међу кревете сабили логораши из друге половине:
чекају да њихову половину провере.
Заспао је Шухов потпуно задовољан. Данас му је добро ишло: у самицу
га нису стрпали, на градилиште — соцградића бригаду нису послали, за
ручак је дигао кашу, бригадир је добро са процентима на крај изишао зидао
је Шухов весело, са тестерицом га на претресу нису уловили, зарадио је
увече од Цезара и дуван је купио. И није се разболео, изгурао је. Прошао је
дан, ничим незамрачен, готово срећан.
Таквих дана у његовом року, од звона до звона било је три хиљаде шест
стотина педесет три, због преступних година — три дана је вишка…
 БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Александар Солжењицин (рус. Александр Исаевич Солженицын,
Кисловодск, 11. децембар 1918 — Москва, 3. август 2008) је био руски
писац, драматург и историчар, добитник Нобелове награде за књижевност
1970. године. Био је члан Руске академије наука (од 1997. године) и Српске
академије наука и уметности (од 1994. године).
Студирао на Физичко—математичком факултету у Ростову на Дону,
ванредно и у Институту за историју, филозофију и књижевност у Москви.
Након напада нацистичке Немачке на Совјетски Савез добровољно се
пријавио у војску, где је напредовао од обичнога војника до заповедника
артиљеријске бригаде. Године 1945. је, због писама у којима је индиректно
критиковао Стаљина, ухапшен као официр совјетске војске у Источној
Пруској, те осуђен и заточен у сибирском логору, од 1953. у прогонству у
средњој Азији. Након рехабилитације 1956. учитељ у Рјазану.
Добитник је Нобелове награде за књижевност 1970, чија је литература
обележена искуством из сибирских логора у којима је провео девет година.
На робију је одведен 1945. право с фронта, на којем се у Отаџбинском рату
истакао као врхунски официр совјетских инжењеријских јединица.
Прогањан је и касније, чак му је одузето и држављанство, па је емигрирао
1974, вративши се у отаџбину после две деценије. У децембру 1998. одбио
је највишу државну награду, Орден светог апостола Андреја Првозваног,
којим га је одликовао председник Борис Јељцин, рекавши: „Не могу да
примим награду од врховне власти, која је довела Русију до садашњег
погубног стања“. Приповетком „Један дан Ивана Денисовича“ у
књижевност је увео тему Стаљинових логора, оставши јој веран у највећем
делу опуса. На основу емигрантског искуства у западној Европи и у САД,
испољио је јавни презир према вулгарном материјализму Запада. Остала
дела: приповетка „Матрјонини дани“, романи „У кругу првом“, „Одељење
за рак“, „Август Четрнаесте“, „Црвени точак“, „Русија у провалији“,
критичка аутобиографија „Борио се шут с рогатим“, драме „Гозба
победника“, „Заробљеници“, „Република Рада“, „Светлост која је у теби“,
публицистичка дела „Лењин у Цириху“, „Два века заједно I-II“, сценарији
„Тенкови знају истину“, ‘Паразит’.
Посебно је његов роман „Архипелаг Гулаг“ разобличио лаж
„комунистичког раја“.
Након доласка из двадесетогодишњег изгнанства, 27. маја 1994. изјавио
је новинарима у Владивостоку:
„Југословенски конфликт није настао по жељи народа. Ни Срби, ни
Хрвати ни Босанци нису ни у чему криви. Криви су комунист Тито и
његова банда, који су нацртали границе које не одговарају етничком
саставу.”
Солжењицин је најистакнутије име књижевног отпора совјетском
тоталитаризму. Познатим га је учинила приповетка „Један дан Ивана
Денисовича“, 1962, која се темељи на опису „обичног“ дана „обичног“ Руса
у логорском заточеништву. Тема је до тада била табуизирана, али је прича
показала и стилско умеће писца који се ослонио на традицију руске
класичне прозе (Лав Толстој, Фјодор Достојевски). Умеће фабулирања
очитовало се затим у „Догађају на станици Кречетовка“ (1963), а
оријентација на „сеоску прозу“ у стилу и идеологији у новели „Матрјонини
дани“ (1963), цртици о напаћеној сеоској жени која и у позамашној беди зна
очувати високе моралне квалитете.
Врхунац првога раздобља су романи „Одељење за рак“ (1968), и „Први
круг“ (1968), који су кружили у преписима, а објављени су први пут у
иностранству. „Одељење за рак“ је полуаутобиографски (бивши
затвореник, искуство у одељењу за туморе у ташкентској болници) роман
који уз средишњи лик Костогутова даје низ портрета совјетских бирократа,
лекара и медицинског особља и разних пацијената. Истовремено дирљив
љубавни роман (или – роман о нереализованој љубави), сатира на
постстаљинистичку епоху и студија о људском понашању у екстремној
ситуацији смртоносне болести, тај велики роман је у најбољим традицијама
руске класике која људскошћу и животношћу превазилази савремена јој
остварења западноевропске и америчке приповедне уметности. „Први
круг“ (асоцијација на први, „привилеговани“ круг Дантеовога пакла)
рекреира пишчево искуство првих година затвора, када је радио у
Шарашки, научно-техничкој установи за логораше научнике. Главни лик,
Гљеб Нержин, опет је утелотворење самог аутора, а приказане су и неке
друге особе које су играле важну улогу у Солжењициновом животу (његова
прва жена, пријатељ Лев Копељев, руско-жидовски комунистички
„верник“, по струци германиста, дан у лику Лева Рубина). Многобројне
нити овога дела имају тематску сродност с претходним делом: сатира је
присутна на свим нивоима, а посебно у саркастичном портрету Стаљина,
морална кушња у мешавини претњи и заводљивих понуда затворских
власти. Реалистички је приказан живот изван логора за научнике и у њему.
Но, као и претходни роман, и ово Солжењициново дело успева да понови
чудо руске класичне прозе коју је Томас Ман не без разлога прозвао
„светом“: веру у победу храбрости и величину људскости, која је
укорењена у хришћанском поимању битно спиритуалног достојанства
људског бића.
Након романескних остварења, уследила је документарна, али и дубоко
лична оптужба совјетског система концентрационих логора, „Архипелаг
Гулаг“, (1973-75), велико тротомно дело темељено на преплитању личних
искустава и мноштва писама, белешки и осталих докумената које је писац
добијао од бивших сапатника, а која су скупљена и обрађена у околностима
крајње конспиративности. Та је уништавајућа оптужба совјетскога система
за пропаст и смрт милиона људи сломила и последње комунистичке
апологете на Западу.
Брежњевљев СССР није могао поднети ни идеју да се о табуизованој
теми пише, па је Солжењицин ухапшен и протеран из Совјетског Савеза.
Најпре је живео у Швајцарској, затим у САД (Вермонт), да би се у 1990-им
вратио у Русију, где је дочекан и као идеолог руске нације. У егзилу је
настао низ романа који следе у руској књижевној свести опстали узор,
Толстојев „Рат и мир“, и ревидирају историјски модел какав су наметнули
бољшевици, с гледишта руске нације, и то од „Августа четрнаесте“, 1971,
проширено 1983, преко „Октобра шеснаесте“, 1984. и „Марта
седамнаесте“, 1986. до „Априла седамнаесте“, 1991. Заједнички им је
наслов: „Црвени точак“. И док у концепцији „историјске епопеје“
Солжењицин следи Толстоја, дотле њену структуру настоји модернизовати:
сам своја дела назива „полифоничним“ (Бахтинов појам за романе
Достојевског), чему одговара различитост фрагмената од којих се у чвор
целине везују фабуле о људским судбинама (претежно руских официра;
ратни противници, Немци, остају углавном изван текста), документарни
умеци, лирске дигресије. Језик је архаичан и кореспондира с намерама
очигледним у његовом „Руском речнику језичног проширивања“ (1995) – у
смеру староруског лексика. Солжењицин је на тај начин истовремено
модернизовао прозу (мешавина документарности, приказа историјских
особа, исечака из штампе слична је поступцима у делу Џона Дос Пасоса,
док је употреба временских скокова и преплитање стилова и жанрова
подсећа на Фокнера), а језичном архаизацијом је остварио посебну патину
која не иде за моделом језичних игара карактеристичних за стерилност
постмодернизма, него јој је сврха регенерација руског националнога бића у
огледалу пишчевог дела.
Важнија су му публицистичка дела: „Како да преуредимо Русију“
(1991), „Руско питање крајем XX века“, (1994), „Два века заједно“, (2003).
Како у иностранству, тако по повратку у Русију након слома
комунистичкога система, Солжењицин је често донекле површно
етикетиран као руски православни националиста, антисемита,
антикатолички бигот, мрзитељ Запада, апологет царизма и славјанофилски
ксенофоб. Иако су те оптужбе бесмислене, сам аутор сноси делимичну
„кривицу“ неким својим незграпним изјавама и површним
генерализацијама. Но, снага је Солжењицинове критике у његовим јасним
опажањима духовне празнине и кукавичлука који леже у срцу испразног
секуларног хедонизма који доминира западњачким друштвима.
По свеукупном делу Солжењицин је један од најзначајнијих прозаиста
20. века, писац који је истовремено наставио традиције класичне руске
приповедне прозе, најпре Толстоја, но иновиравши је низом поступака
карактеристичних за европски модернизам. Иронија која прати његово дело
је и последица различитог животнога искуства и погледа на свет у односу
на већину савременика који су живели или живе у нормалнијим и
лагоднијим животним условима: у доба када је стварао свој најопсежнији и
најамбициознији прозни циклус, „Црвени точак“, светском књижевношћу
је доминирао (и још доминира) понешто тривијалнији приступ уметничком
делу, уозбиљен у постмодернистичким фикцијама Умберта Ека, Томаса
Панчона или Салмана Рушдија. Писац као пророк је анахронизам, и већина
неспоразума између Солжењицина и његових критичара проистиче из
сукоба непомирљивих погледа на свет о човековом животу и судбини.
 Напомене

[1] Бендеровци — украјински националисти, сарадници немачких

окупатора. Стварали су антисовјетске банде пошто су Немци протерани из
Украјине.