AVANTURE TOMA BOMBADILA

Naslov originala:
THE ADVENTURES OF TOM BOMBADIL
Copyright © Unwin Hyman Limited 1990
Copyright © 1997 by MONO & MANANA PRESS, Beograd
 Dž. R. R. Tolkin

Avanture
Toma Bombadila
i drugi stihovi iz Crvene knjige

Ilustrovao Vlada Vesović

Prevela
ANA SELIĆ
 Izdavač
IP MONO & MANANA PRESS, Beograd

Za izdavača
Miroslav Josipović
Nenad Atanasković

Ilustracija na koricama
Vlada Vesović

Dizajn korica & DTP

Denis Radovanović

Tiraž
500 primeraka

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

86-82001-08-X

TOLKIN, Džon Ronald Rejel

Avanture Toma Bombadila/Dž.R.R. Tolkin: Ilustrovao Vlada Vesović; prevela Ana Selić,
Beograd; Mono: Manjana press, 1997 (Beograd: Art Grafik) – 82 str.; ilustr. ; 21 cm
Prevod dela: The Adventures of Tom Bombadil/J.R.R. Tolkien
- Tiraž 500
 Uvod
Crvena knjiga sadrži veliki broj stihova. Neki se mogu
naći u Padu gospodara prstenova, ili u pričama i hronikama
koje se nalaze u dodatku ovog proznog dela; veći broj je
zabeležen na posebnim listovima hartije, dok su ostali
nemarno ispisani po marginama i prazninama. Ovi
poslednji većinom predstavljaju besmislice, nezarumljive
čak i onda kada su ispisane čitko, ili polupamćene
fragmente. Tim marginalijama pripadaju pesme pod
brojevima 4., 11., 13.; mada je daleko bolji primer za
njihove opšte odlike škrabotina na stranici na kojoj se
nalazi Bilbova tvorevina: Kad zima prvi put štipa:

Vetar vetrokaz udara,

i repom mu sve damara;
mraz spopade sulundara,
led se hvata posred gara.
„Teško mi je“, čunak kuka,
a i petla muči muka,
skupa stenju dva drugara.

Ovaj izbor napravljen je iz starijih radova koji se

uglavnom dovode u vezu sa legendama i pošalicama Šaira
na kraju Trećeg doba, a koje su po svemu sudeći izmišljali
hobiti, pre svega Bilbo i njegovi prijatelji, ili njihovi
direktni potomci. Njihovo autorstvo je, međutim, retko

7
 DŽ.R.R. TOLKIN

naznačeno. One pesme koje nisu uključene u prozne

radove potiču iz različitih pera, i verovatno pripadaju
usmenoj tradiciji. U Crvenoj knjizi piše da je pesmu 5.
sastavio Bilbo, a pesmu 7. Sem Gemdži. Pesma 8. označena
je inicijalima S.G., mada se Sem najverovatnije oslonio na
stariju tvorevinu iz komičnog predanja o životinjama koje
su hobiti po svemu sudeći voleli. U Gospodaru prstenova,
Sem kaže da je pesma 10. bila tradicionalna pesma u Šairu.
Pesma 3. je primer još jedne vrste koja je zabavljala hobite,
pesma ili priča koja se vraća na svoj početak, te se može
recitovati sve dok se slušaoci ne pobune. Nekoliko
primeraka može se naći u Crvenoj knjizi, ali oni su
uglavnom jednostavni i ne mnogo prefinjeni. Pesma 3. je
najduža i najrazrađenija pesma. Očigledno je sačinio
Bilbo. Na to ukazuje njena očita veza sa dugom pesmom
koju je recitovao Bilbo, kao svoj sastav, u kući Eldondovoj.
U svom prvobitnom obliku „besmislena pesma“, ona je u
Rivendelskoj verziji preobličena i preimenjena, ponešto
neskladno, na usvišene vilovnjačke i numenorejske
legende Erendila. Verovatno stoga što je Bilbo izmislio
njene metričke dosetke i bio na njih ponosan. One se ne
javljaju u drugim radovima u Crvenoj knjizi. Stariji oblik
koji je ovde naveden, najverovatnije pripada prvim
danima posle Bilbovog povratka sa putovanja. Mada je
vidan uticaj vilovnjačke tradicije, ona se ne uzima suviše
ozbiljno, imena koja se koriste (Derilin, Telami, Irija) su
puke izmišljotine u vilovnjačkom duhu, a ne stvarna
imena vilovnjačkog porekla. Uticaj događaja s kraja
Trećeg doba, i proširavanje vidika u Šairu preko dodira sa

8
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Rivendelom i Gondorom, može se videti u ostalim

pesmama. Pesma 6., mada je ovde stavljena odma do
Bilbovih stihova, o Čoveku sa Meseca, i poslednja, pesma
16., verovatno su u krajnjoj liniji poticale iz Gondora. Očito
su zanovane na tradicijama ljudi, koji su živeli u
priobalnim područjima i bili upoznaci sa rekama koje su
uticale u More. Pesma 6. pominje Belfalas (vetrovit zaliv
Bel), i visoku morsku kulu, Tirit Ear, ili Dol Amrot. 16.
pominje 7 reka1 koje su uticale More u Južnom kraljevstvu,
i koristi gondorsko ime, uzvišeno-vilovnjačkog oblika,
Firiel, smrtna žena2. U Langstrendu i Dol Amrotu, bilo je
rašireno predanje o postojanju vilovnjačkih staništa i o luci
na ušću Mortonda iz koje su „brodovi koji su išli na
Zapad“ isplovljavali sve do pada Eregiona u Drugom
dobu. Ove dve pesme, stoga, samo su variranje tradicije
Juga, mada su mogle dopreti do Bilba preko Rivendela.
Pesma 14. se takođe oslanja na tradiciju Rivendela i
vilovnjačku i numenorejsku tradiciju, koja se bavi
herojskim danima s kraja Prvog doba; čini se da ona sadrži
odjeke numenorejske priče o Turinu i Mimu patuljku.
Pesme 1. i 2. očito potiču iz Baklenda. Oni pokazuju veće
znanje o toj oblasti i o Dolu, šumovitoj doli Vitvindla3, od

1 Lefnui, Mortond–Kiril–Ringlo, Gilrain-Sernui i Anduin

2 Ovo ime nosila je princeza iz Gondora, preko koje je Aragorn polagao
pravo na Južnjačku liniju. To je takođe bilo i ime kćeri Elanorine, kćeri
Semove, ali je njeno ime, ako se dovodi u vezu s pesmom, verovatno iz nje i
potekla; ono se nije moglo javiti u Vestmarku.
3 Grindval je bila mala luka na severnoj obali Vitvindla; nalazi se izvan Heja,

i bila je veoma dobro sačuvana i zaštičena Grindom ili ogradom koja je

zalazila u vodu. Breredon (Brajer Hil – Brdo divljih ruža), bilo je malo selo

9
 DŽ.R.R. TOLKIN

onog koji je i jedan hobit zapadno od Mariša mogao imati.

oni takođe pokazuju da su Bakliđani bili upoznati sa
Bombadilom4, mada su bez sumnje, razumevali njegove
moći jednako slabo koliko i stanovnici Šaira Gandalfove:
obojica su smatrani blagonaklonim osobama,
tajanstvenim i možda nepredvidivim, ali ipak komičnim.
Pesma 1. je raniji rad, i sačinjena je od različitih hobitskih
verzija legendi koje se odnose na Bombadila. Pesma 2. se
oslanja na sličnu tradiciju, mada je Tomovo podrugivanje
ovde okrenuto u porugu njegovim prijateljima koji je
prihvataju zabavljujući se (ali i pribojavajući se); ali je
verovatno sačinjena znatno kasnije, posle posete Froda i
njegovih prijatelja Bombadilovoj kući. Stihovi hobitskog
porekla koji su ovde predstavljeni imaju dve opšte
zajedničke oblike. Drage su im neobične reči i rima i
metričke dosetke – u svojoj jednostavnosti hobiti su
očigledno ovakve stvari smatrali vrlinom i ljupkošću,
mada su one bile samo imitacija vilovnjačke tradicije. Oni
su takođe, barem na površini laki i beznačajni, mada se
povremeno može učiniti da u njima postoji više no što se
na prvi pogled vidi. Pesma 15., koja je svakako hobitskog
porekla je izuzetak. To je najkasniji rad i pripada Četvrtom
dobu, ali je ovde uključena, jer je nečija ruka u zagljavlju

na uzvišici između luke, koje se pružalo na jezičku kopna od kraja Haj Heja
do Brendivajna. A Majt, istoka Šairborna, bilo je mesto iskrcavanja odakle je
vodio put u Diphalou, a potom izlazio na Kauzvej, put koji je prolazio kroz
Raši i Stok.
4 Oni su ga najverovatnije tako i nazvali (po svom obliku ime je baklensko)

dodavši tako još jedno njegovim starijim imenima

10
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

napisala kao njen naslov Frodov san. To je nešto izuzetno, i

mada je ovaj rad najverovatnije Frodovo delo, naslov
pokazuje da je ono povezano sa mračnim i očajem
ipunjenim snovima koje je imao tokom marta i oktobra u
poslenje tri godine svog života, ali u pitanju su očito bile i
druge tradicije koje su se odnosile na hobite, a koje su bile
uključene u „ludilo lutanja“, i koje su, ako su se ikad
vraćale, bile čudne i nesaopštive drugima. Pomisao na
More bila je stalno prisutna u hobitskoj imaginaciji; ali
strah od njega i nepoverenje u vilovnjačko predanje,
preovlađivalo je u raspoloženju Šaira, na kraju Trećeg
doba, a to raspoloženje svakako nije bilo u potpunosti
ukljonjeno događajima i promenama koje su se na kraju
tog doba odigrale.

11
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

1
Avanture Toma Bombadila
*

Tom Bombadil Stari beše vedar čova,

svetloplav mu prsnik, čizma žuta, nova.
Kaiš mu je zelen, čakšire od kože,
nosi labud-pero, misli da sve može.
Ispod brda živi, gde Vitvindl jasni
iz travnatog izvora toči uz zvuk glasni.

Leta svakog Tom se livadama šeće,

naokolo jurca sve berući cveće,
bumbare on čika što kroz travu zuje,
sedi ukraj reke, vreme ne brenuje.

Dugu bradu jednom u vodu umoči,

a lepojka Zlatka, rečne vile kći
izronivši naglo dole ga povuče;
naglavačke Tom se pod lokvanje smače.

“Bombadile kuda put se sada vodi?”

Upita ga Zlatka “Ko pod vodom hodi?
Pacove je rečne i ribica roj
na smrt preplašio visok šešir tvoj!”

13
 DŽ.R.R. TOLKIN

“Vraćaj mi ga smesta, dobra curo, molim!”

Bombadil joj reče “Da gacam ne volim!
Idi blago meni, u virove tamne,
snivaj pod korenjem snove svoje davne!”
Zlatka krenu hitro put majčina doma,
ka viru dubokom. Ostavi se Toma.
On na koren vrbe pri suncu se spusti,
da osuši čizme i svoj šešir pusti.

A starac se Vrba u taj čas razbudi,

svoju blagu pesmu otpoče da gudi.
Omamljenog Toma u procep uhvati
pre no šta se zbiva Tom uspe da shvati.

“Aha, Bombadile, šta li si mislio

gledajući krišom mene dok sam pio,
u mom crven-domu džarkao me perom,
kopao po meni i licu mi celom?”

“Odmah ti me pusti, čuješ Vrbin-Starče,

tvoje mi korenje žulja svako parče!
Odlazi i gutaj mutnu rečnu vodu,
u snu se pridruži svome milom rodu!”

Vrbočovek smekša na Tomove reči,

zaključa svoj zabran šumno mrmoreći,
šapćući za sebe. A Tom dalje krete,
iz vrbinog dola u Vitvindil plete.

14
 DŽ.R.R. TOLKIN

Načuljio uvo podno šumskog lišća

odakle se čula vedra pesma ptičja.
Leptiri igrači oko njega lete,
oblaci su tamni, suncu mrenom prete.

Tom se tada prenu, Kiša poče seći,

a krugovi njeni skupa s rekom teći;
svaki listić vetrom krupnu suzu roni,
Tom krete ka suvom, samog sebe goni.

Uto stiže Jaza, čela snežno belog

i očima žmirnih. Rio dana celog
sa ženom i decom. Ćapili su Toma,
tunelom odvukli do svog mračnog doma.

U skrivenoj rupi mrmljali su zlobno;

“Bombadile, brajko, došlo vreme kobno!
Slobodnoga Toma sputale su jaze,
puta njemu nema kroz naše bogaze!”

“O, Jazavče crni, slušaj moje reči,

napolje me puštaj, put meni ne preči.
Ja bih rupom bočnom, ka divljim ružama,
ne bih da se motam u društvu sa vama!
Onda idi spavaj, slamnat jastuk beri,
Vrbi društvo pravi, Zlatki, rečnoj kćeri!”

“Opraštaj molimo!” Jazavci su rekli,

pa tunelom drugim s Tomom su potekli;

16
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

uz drhtanje potom u leglu se krili,

i duboko dole kroz zemlju su rili.

Posle kiše nebo vedrinom se jari,

dom Tomovo lice osmehom se zari.
On otvori kapke kada domu stiže,
noćne leptirice lampi lete bliže.
S prozora ugleda sline zvezde budne
i obrise Brda pri mesecu čudne.

Noć obavi brdo. Tom sveću užeže

i krenu uz stube sa željom da leže.
“Gledaj Bombadile, šta sve tmina nosi!
Iza vrata vrebam, konačno ti moj si!
Stvoru iz mogile niko se ne ruga
seni s vrha Brda, iz kamenog kruga.
Slobodan sam sada, pod zemlju te vodim,
jadni Bombadile, bled i hladan, hodi!”

“Napolje izlazi, ne vraćaj se više,

sklopi oči sjajne, smej se malo tiše!
U mogilu idi, jastuk sebi beri,
nalik Starcu Vrbi i vilinoj kćeri.
Usni kao Jaza u leglu mu plačnom
svom jadu odlazi i svom zlatu mračnom!”

Hitro preko plota stvor iz humke beži,

kroz vrt, pri mesecu, tamna sen što ježi;

17
 DŽ.R.R. TOLKIN

dravnom grobu žuri, usput stalno ječi,

pod kružnom mogilom svakom koskom zveči.

Stari se Bombadil tad na jastuk baci,

slađe nego Zlatka
i svi Vrbin-Starci,
Jazavcu na muku i senci na peh;
u snu strugao je ko kovački meh.

Ustade u zoru, kliknu poput čvorka:

“Brojutro vedrino, zdravo dušo moja!”
Šešir zgužvan beše, čizme, prsnik, pero,
prozor jutru širi, gleda nebo vedro.

Tom Bombadil mudri obazriv je čova,

svetloplav mu prsnik, čizma žuta, nova.
Niko da ga sputa sred Brda u Dolu,
u šetnji kroz šumu, niz rečicu malu,
niti kraj lokvanja u čamcu vrh vode,
Da Zlatku ugrabi on tog dana ode,
što u halji dugoj, kosa rusih hodi,
poje pesme drevne pticama pri vodi.

Zgrabi je i steže, čaplja kriknu muklo,

rečni pacov beži, Zlatki srce tuklo.
Tom Bombadil reče “Neveste mi evo,
ideš domu mome, što spreman je ceo.
Slatko vrhnje, saće, maslo i pogača,

18
 DŽ.R.R. TOLKIN

ruže pod prozorom, sunce stalno svraća,

Doći ćeš pod Brdo. Pusti svoju mati,
u dubokom viru možeš samo spati!”

Tomovo venčanje, veselo je bilo,

silno poljsko cveće gotovo ga skrilo,
Ljiljani i srebro nevestu mu rese,
zelenilo sveže, od šumske zavese.
Tom ko čvorak peva, kao pčela zuji,
uz nevestu svoju, dok ćemane bruji.

Kuća sva blistava, postelja u belom,

tad Jazavac stiže s porodicom celom,
pod Brdom tancuje, a lupkanjem grana
novom paru bračnom Vrb-Starac se klanja.
U trsci kraj vode plače vila majka,
a veštac se stari pod mogilom vajka.

Zna Bombadil stari da je svemu kraja

da prolazi igra, i da tihne graja,
Ustade u zoru, kliknu poput čvorka:
“Brojutro vedrino, zdravo dušo moja!”
Secka granje vrbe, dok pred kućom sedi,
Zlatka kose češlja i put njega gledi.

20
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

2
Bombadil putuje čamcem
*

Godina već žuti, a zapadnjak vlada

Tom vide list bukve u šumi da pada.
“Eto meni znaka donetog vetrićem,
leto novo ne čekam, na put odmah krećem!
Čunak ću da popravim, kud hoće nek ide,
k zapadu, niz reku, kako želje bride!”

Sa grane će ptičica “Zdravo bio, Tome!

Pogađam, pogađam, kud te želje gone!
Da poletim javim “Čekaj s strane one?”

“Ćuti brbljivice, živu ću te drati,

nećeš više tako svaku vest javljati,
niti Vrbin-Starcu moj plan otkrivati.
Pre ćeš da se pušiš na vrbovom prutu!”
Vrbin carić prhnu u zelenom kutu:

“Uhvati me uhvati, pa tek onda preti!

Doći ću mu na uho, poruku preneti.
“Dole ukraj Majta, kada dan izmiče,
hitro, hitro dođi, naći će se piće!”

21
 DŽ.R.R. TOLKIN

Bombadil se nasmeja: “Možda baš ću poći.

Neka ima drugi put, ja ću veslajući.”
Pa dotera čunak, islovi iz skrovišta,
“Oj ludajo-vrbajo!” niz rečicu zapršta,
“Peni, vrbin potoče, plićakom i virom!”
Plovi Tom kroz trsku i pod vrbom krivom.

“Ehej, Bombadile, što niz reku brodiš,

sa kim u tom čunu ti na susret hodiš?”

“Možda ću u Brendivajn, Vitvindila tokom,

gde drugovi moji dokle trepneš okom
vatricu razgore. Tu znam narod mali
drag kada u sumrak priđem toj obali.”

“Javi mom se rodu i vrati mi vesti

o virima zgodnim gde se riba mresti.”

“Ne”, Bombadil reče “ja brodim onako,

miris vode dišem, ne radim nikako!”

“Pi, pi, kicoš Tom, kada katkad tone,

vrba ti se čuvaj, vrebaju te one!”

“Tiše, ptico plava, nesreća sve čeka,

ni riba se lako ne jede doveka!
Na grani caruješ, a kod kuće sluga,
aljkavac kog krasi od skerleta pruga!

22
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Ptice neke, kažu, obese naglavce

da kljunom kazuju svih vetrova pravce!”

Vodomar zaćuta i smede da dane

tek kad Tom uz pesmu minu ispod grane,
uzletevši potom pusti pero modro,
ko blistavi dragulj. Tom ga uze bodro,
denu ga u šešir, mesto pera stara:
“Od sad nosism”, kaza “pero vodomara!”

Oko čuna vriju mehuri maleni,

Tom oplete veslom put skrivene seni.
“Oho, Bombadile, sada vodom brodiš;
bi li malo hteo da po dancu hodiš?”

“Rado bih te, brko, jahao niz reku

da ti trnci ledni niz leđa poteku!”

“E, Bombadile, mami ću te kasti,

svojti mojoj celoj: ocu, bratu, sestri!
Tom ko patka luda drven-nogom maše,
opkoračke čunak niz Vitvindl jaše!”

“Tebe, vidro, daću vešcu da te štavi,

da te u mogili svu zlatom opravi,
mati te tad tvoja prepoznati neće,
s Tomom se nadmeću tek pameti veće!”

23
 DŽ.R.R. TOLKIN

“O!” huknu vidra vodu prskajući,

Tomu šešir skvasi pod barku roneći,
izađe iz reke pa zuri s obale
dok Tom pevajući odlazi sve dalje.

Labud sa Elveta projedri kraj njega,

fiknu glasno, gordo, i mrko ga gleda.
“Zdravo, rago stara!” Tom doviknu vedro,
“pokloni mi jošte tvoje pero jedno!
Da kažeš šta lepo bio bi mi draži,
vrat dug, grlo nemo, prezir ništa blaži.
Uzde ti ne ginu po povratku kralja,
sa žigom na kljunu gospodstvo ne valja!”
Labud krila širi da ne bude niži,
sledeći trag njegov Tom se cilju bliži.

Dok ustave Viti niz reku se strušti,

brzacima silnim kroz penu što pršti,
pređe preko stena kao nošen vetrom,
u Grindaval ulete moćnim zaokretom.

“Evo šumca Toma sa jarčevom bradom,

ajde zabavi se sada svojim jadom!”
dovikuje Tomu svet Hejzovog kraja:
“Mi bi da Brendivajn stalno nas razdvaja!
Strele naše brze prema tebi lete!”
“Kakvi to junaci izdaleka prete?”

24
 DŽ.R.R. TOLKIN

Hobiti kopaju samo da vas skriju

kad kakav jazavac k vama skrene šiju,
smrznutim od sušenja i od senke svoje;
orke ću vam zvati, neka vas prebroje!”

“Pozovi ih, Tome, pa bradu otpiši,

od tri strele naše šešir ti je viši!
Kuda ćeš ti sada? Ako hoćeš piće,
sve su bačve ovde od žeđi ti pliće!”

“Preko reke, Šajrom, put moj vodi,

no Brendivajn prebrzo za moj čunak brodi.
Blagoslov onome ko preko me vozi,
svako veče blago, sva jutra u slozi!”

Brendivajn se rudi i sav plamen juri,

šajrsko sunce tone, u sivilo žuri.
Strane Majta puste, Kauzvej je tih.
Tom će samo reći: “Stigoh pre od svih!”

Sapliće se putem dok dan tiho gasne,

Raši je sve bliži, začu reči glasne:
“Ko ide?” glas pita, a zaprega staje.
Tom se gega dalje, odgovor ne daje.

“Hej, prosjače, što lutaš kroz Mariš!

Strelama okićen, šta ti ovde tražiš?
Već najurili te što cunjaš ovuda?

26
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Dolazi i kaži, put te vodi kuda?

Malo piva hoćeš, a nemaš ni pare!
Svi ovde za takve vratnice zabrave!”

“Dobro de, Kaljavi! Od nekog što kasni

na susret kod Majta, to je pozdrav krasni!
Matori seljače što dašćući ide
prevožen ko vreća, oćeš nešto pride?
Mudrijašiš, Magot, oči te ne služe,
još ćemo videte ko prosjak je, druže!
Daj ruku ovamo! Jedan vrč mi dođeš!
Zar tek tako misliš kraj druga da prođeš!”

Uz smeh produžiše Raši prolazeći,

otvorene krčme, mamne, oblazeći,
Mogotovim putem uz buku i tresak;
kola su truckala ko da voze pesak.
Bamfurlong minuše pod zvezdama beo,
dom Kraljevog čeka, osvetljen je ceo.

Budna ih dočeka porodica cela,

noć davno pristigla nije ih omela.
Uz priču i pesmu večerali tako,
a Kaljavi potom đuskao je lako.
Tom sviraše frulu kad nakreto nije,
cele noći duge kolo da se vije.

Kad svi polegaše u perje il travu

tiho kraj ognjišta sa glavom uz glavu,

27
 DŽ.R.R. TOLKIN

Toma i Kaljavi razmenjuju glase

od Dola do Brda šta sve događa se,
o žitu i ječmu, sejanju i žetvi,
čudne brijske price, iz mlinova vesti.
Glasine što vetar kroz ariše nosi,
o močvari strašnoj čija senka kosi.

Magot stari zaspa ukraj žara bleda,

Tom u zoru nesta – san upamćen jedva,
dal sretan, dal tužan, ili sav u pretnji;
svaki trag mu sakri pljusak kao letnji.
Niko korak ne ču, ni škripanje vrata,
ni pesmu kad minu kraj Hejza i Majta.

Tri dana čun Tomov u Grindvalu stoji,

do njegove dane neko drugi broji,
Vidre usred noći, pričaju hobiti,
čunak odvezale, prešne branu Viti.

Stari labud lično s Elveta došao,

u kljun kanap deo i čun je pošao.
Vukao ga gordo, a vidre uz strane,
vešto vodile ga kroz vrbine grane.

Kad stigoše kući, tada reče vidra:

“Patka je bez nogu – bez peraja riba!”
Oj, ludajo-vrbajo, vesla ostaviše,
dok Tom ih ne nađe, mnoge pale kiše.

28
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

3
Lutanje
*

Jednom jedan putnik bio,

brodar čio, glasnik mlad;
gondolu sebi napravi,
opravi u divan sklad;
za lutanje stavi u nju
hranu koja taži glad
i krenu uz miris bajni,
željan tajni, čudu rad.

Vetrove što lađe vode

dok othode, on doziva,
da ga nose preko reka
i prepreka, sve do cilja.
Iskrca se sasvim sam
na kam i oblutak beo
reke Derilin što je dno,
trajno kao kosmos ceo.

Putuje on kroz doline,

senke silne, pustoš strašnu,
gazi stenom i vrletom
dok polet mu ne ugasnu.

29
 DŽ.R.R. TOLKIN

Tada sede da uz pesmu

lutanju svom predah da;
leptiricu zakle čarnu,
koja minu, da je venča.

Prezriv pogled ona skrenu,

u trenu i uz ruganje;
on magiju dugo uči,
tkanje omči i kovanje.

Istakao je ko zrak sveže

lake mreže; da je sledi
prava krila ko bubica,
lastavica, konjic bledi.
Uhvati je, nehotice,
uz omčice pauk niti,
načini joj dvorac nežan,
brižan da li će usniti
ugodno u čička vuni
potpuni i divan san.
Odenu joj svilu bajnu,
sjajnu kao jasan dan.

Dragulje za nju nizaše,

rasuše se od nemara,
njenih reči svađalice;
bez krivice on otide
da samoj joj vene lice;
sve te trice je prezreo,

30
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

bežao sred drhtavice,

poput ptice odleteo.

Prošao je kraj ostrvlja,

sred bokora cveća bajnog,
mnoštva srebrnih izvora
i gora od zlata sjajnog.
Dao se u sile vojne,
bojne preko mora svih,
lutao kroz Belmari,
Telami i Fantazi.

Behu njegov štit i šlem

sve koral i belokost;
mač žedan od smaragda
nerado bi viđen gost
od viteza Irije,
Vilinije, kosa zlatnih,
što megdan s njim iskahu,
tuđi strahu, dana ratnih.

Kristalna verižnjača,
drška mača – kalcedon,
srebrolivom uz mesec-zrak,
nadžak tesan širinom.
Džilitom od malahita,
stalaktita vitlaše,
na Konjice viline,
silne, koji skončaše.

31
 DŽ.R.R. TOLKIN

Savlada on Dambldore,
Hamerhorne, Pčele Medne,
od njoh ote Zlatno Saće,
i kreće put zemlje rodne
u čunu od svetlosti,
u cvasti i lišću svom,
pevajući zabavljen,
kićen sjajnom opremom.

Nakratko on zastade
uz ostrvlje samotno
nađe samo travu tu,
šuštavu i put pred njom,
njim pošavši seti se
poruke i dužnosti!
U slasti zbog pobede
s uma ih je smetnuo
spretno vojne vodeći.
I kreće k pučini opet,
na put diže gondolu,
vavek samo glasnik on,
sklon da svim je stavljen,
putnik koga vetar vodi,
brodi trajnim lutanjem.

32
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

4
Knjeginja Mi
*

Mala kneginja Mi
Tako lepa bi,
Ko vilin-pesma što veli:
Biser do bisera
Sred rusih pramena
A zlata listovi celi
Maramu joj čine;
Od srebra mesečine
Oko vrata ogrlica;
Od zvezdane pređe,
Gušće i ređe,
Istkana kabanica;
A po rubu suknjice
Svilene uzice
Sašivene dragulj-rosom.

Danju je hodila
Ispod plašta siva
S kapuljačom nad rusom kosom;
A noću je bila
Blistava vila

33
 DŽ.R.R. TOLKIN

Pod zvezdama sjajnim;

Njene papučice krhke,
od krljušti prhke,
Gazile su korakom bajnim,
Prilazeći jezeru,
Bledom ogledalu,
Staklu savršeno glatkom.
Kao izmaglica svetlosti,
U vrtlogu okretnosti

Kliznula bi u trenu kratkom

Kad bi stopala njena
U srebru brzonoga,
Podijum dotakla svoj.
Na gore je gledala
U nebo bez kraja,
I ka obali senima ispunjenoj;
A posle okreta,
Spuštena pogleda
Vide pod sobom
Kneginju Vi,
Lepu ko Mi;
Igrale su uz nogu nogom!

Jednako laka bila je Vi,

Jednako bajna ko Mi;
No Vi je, bez objašnjenja,
Nadole visila

34
 DŽ.R.R. TOLKIN

U izvoru bez dna

Zvezdama okrunjena!
Njene svelte oči,
Silno se čudeći
Pogledaše pravo u Mi:
Čudesna stvar je
Tako naglavce
Nad zvezdanim morem lelujati!

Samo njihova stopala

Dotaći su se mogla;
A na koj način bi se
Našlo mesto kakvo
Za plesanje takvo
Gde skupa u nebo vise,
Niko nije znao reći
Ni čarolijom znanje steći
U vilin-predanju celom.
Zato je i dalje sasvim sama
Usamljena dama
U belom,
S biserjen u kosi,
Suknje sve u rosi,
U papučicama krhkim,
Poput krljušti prhkim, igrala Mi:
A u papučicama krhkim,
Suknje sve u rosi,
S biserjem u kosi, Igrala je i Vi.

36
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

5
Čovek sa Meseca ostao je kasno
*

Ima jedna krčma vesela i stara

pod brdom sivim i prašnim,
Gde toče pivo takve gustine,
Da Čovek s meseca siđe s visine
jedne noći da se napije sasvim.

Konjušar ima nakresanog mačka

što svira ćemane s pet žica;
On gore-dole gudalo vuče,
Čaš sitno pišti, čas snažno jauče,
čas cvrkuće kao ptica.

Domaćin drži maleno pesto

koje silno ljubi šale;
Kad gosti lumpuju
Do pred samu zoru,
tad sve cake kod njega pale.

Čuvaju tamo i rogatu kravu

gordu poput kraljice;
No svirka joj ko pivo u glavu udara

37
 DŽ.R.R. TOLKIN

Da maše ćubastim repom je tera

i igra sred zelen-travice.

Ima tu i hrpa srebrnih tanjira

i srebrnih kašika naramci;
Za nedelju je komplet bio poseban
Što čisti se uz obzir dužan
subotom, po igranci.

Čovek sa meseca nategnu dobro,

a mačak skoro da plače;
Tanjir i kašika zaigraše na stolu,
Krava u bašti ripnu u ludilu,
dok mali pas za repom skače.

Čovek sa meseca uze još jedan vrč

pa pod stolicu leže;
Tako na podu o pivu maštaše
Dok zvezde sa neba lagano nestaše,
a jutro se najavi sveže.

Konjušar tad kaza nekresanom mačku;

„Već ržu beli Meseca ati,
I đemove od srebra grizu!
Gospodar njin pao u krizu,
a sunce će uskoro sjati!“

Pa mačak na ćemanu raspali svirku,

poskočicu koja i mrtve budi;

38
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Škripi i ciči, sve bržeg ritma,

Dok krčmar Čoveka s meseca cima
i „Tri prođe!“ na uho mu gudi.

Jedva ga oni odvaljaše uz brdo,

i smestiše u mesec nekako;
Konji njegovi sledili su u kasu,
Krava skakala kao u transu,
a tanjir kašiku jurio je jednako.

Ćemane sve brže izvija svirku

a pas režati prestade;
Krava i konji dube na glavi,
Gosti iz svojih kreveta ustali,
i plešu kako ko znade.

Sa cing! i sa cang! pukoše žice,

preko Meseca skoči krava,
Mali pas smeje se celoj toj vrevi,
A subotnji tanjir u opštoj dževi
za nedeljnom kašikom poigrava.

Okrugli Mesec za brdo zađe,

sjajnu glavu sunce diže;
Jedva poverova svojim plamnim očima,
Jer mada dan beše, cela družina
natrag u krevet stiže.

39
 DŽ.R.R. TOLKIN

6
Čovek sa Meseca stigao je pre vremena

Čovek sa Meseca, srebrnih cipelica,

i s bradom od srebrnih niti,
Okrunjen opalima, i s niskom od bisera
što oko pasa ga kiti,
u ogrtaču belom krenuo jednom
preko blistava poda,
Da ključem kristalnim, načinom potajnim,
reši se belokosti svoda.

Filingranskim stepenicama, pažljivim koracima,

dole se spuštao on,
Konačno slobodan i sasvim odlučan,
ludoj avanturi sklon.
Beše sasvim sit dijamanata belih,
umoran od kule svoje,
Od mesec-kamena što stoji stamena
na Luninoj planini gore.

Zarad rubina i berila spreman na opasna dela,

da bleda mu odeća živne,
Za nove dijademe i drago kamenje,
za smaragde i safire divne.

40
 DŽ.R.R. TOLKIN

Još i usamljen beše i posla nemaše

do da zuri u od zlata svet,
I osluškuje zvuke iz daljine velike,
radosne, kao uklet.

Za meseca puna spred stana srebrna

u srcu za vatrom je venuo;
Ne za selenitima providnim i svetlom bledim
već za crvenim ceo je čeznuo.
Za ogoljeno-grimiznim, bleđim i tamnijim,
Za blistavim jezicima plama,
Za nebom skerletnim i sunca izlaskom brzim,
za jutrom olujnog dana.

Želeo plavila more i žive kolore,

sve tonove u ritu i gaju,
Izgarao za naseljene je radošću zemje,
uzbuđenjima što ljudima se daju.
Žudeo za stihom jasnim i smehom glasnim,
trpezom bogatom i vinom,
Uz kekse je biserne, ko pahulje snežne,
žeđ gasio tankom mesečinom.

Prste nožne je grčio dok je na meso mislio,

s biberom, uz punča dosta,
I spotakao se nehotice na kose stepenice,
pa poput čudna gosta,
Poput zvezde leteći, pred Božić jedne noći,
svetlucajući sleteo zdravo,

42
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Niz merdevinastu stazu, ko sunce na zalazu,

u vetrovit Bel zaliv pravo.

Poče da brine da ne istopi se i potone,

šta za ime meseca da čini!
Kad ribara čamac kao kakav mamac,
smotri ga negde na pučini,
U mrežu smotanog, i sjajem od skleptanog,
U cipelicama fosforescentnim,
U svetlosti plavičastoj i opalno staklastoj,
i tonovima prozirno zelenim.

Protivno htenju njegovu, uz ribu jutarnju

na obalu ga denuše;
„U krčmi krevet uzmi, grad je u blizini!“
jedva rekoše i krenuše.
Sporo zvonjenje sa kule usamljene,
na morskom bregu visokom
Javilo je novosti o njegovoj propasti
u tom času ne baš zgodnom.

Niko vatru užario, niko doručak spremio,

a zora vlažna i hladna;
Umesto vatre pepeo, umesto trave glib samo,
umesto sunca jedna lampa jadna.
Sred glavne ulice ni žive dušice,
niko pesmu da peva;
Umesto muzike hrkanje što sledi hrkanje,
ceo grad i dalje sneva.

43
 DŽ.R.R. TOLKIN

Kucao je hodeći, silne brave prolazeći,

uzalud kumio i zvao,
Kad na krčmu nabasa u kojoj vatra plamsa,
i na prozor zakuca pravo.
Krmeljiv kuvar, ko zatvorski čuvar,
samo „Šta oćeš?“ reče.
„Hoću vatru i blago i pesmu doba davnog,
crno vino što slobodno teče.“

„Nema to, burazer.“, reče ovaj uz cer,

„Al ajde, unutra uniđi;
Svile mi treba, i za malo srebra,
puštam te, samo priđi.“
Komad svilenog veza da digne se reza,
biser da prođe se kroz vrata,
A za sedište uz kuvara i ognjište
- još tuce belih dukata.

Gladan je bio i žedan ostao

dok ne rastade se s plaštom i krunom,
No sve što dadoše mu, u zemljanom sudu,
slomljenom i od dima crnom,
beše kaša jada, ko zna od kada,
i jedna kašika drvena.
Za puding božićni, od šljiva, nesrećnik,
stigao je znatno pre vremena,
Gost neobičan, mesečarenju nevičan,
iz kule od mesec-kamena.

44
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

7
Kameni Trol
*

Trol, sasvim sam, kao klesani kam,

Kosku golu i staru glodao ceo dan,
Zubima poput dleta, već mnogo leta,
A meso je teško naći.
Traći! Žvaći!
U brdu, u pećini, živi svima stran,
A meso je teško naći.

Uz brdo Tom stiže i priđe mu bliže:

„A to šta je?“ reče „Obed od riže?
Pre da je cevanica mog Tima, strica
Koja na groblju treba da biva
Sniva! siva!
Ko je nepozvan sa groblja diže?
Mišljah da u miru biva!“

„Ovo je parče zdipljeno“, Trol reče.

„Šta je koski iz groba preče?
Tvoj strikan nije baš bio mekan
Kad kosku mu ovu ćapih.
Ćapih! Lapih!
Što da mu smeta malo moje sreće?
Zar pogrešnu kosku ćapih?“
45
 DŽ.R.R. TOLKIN

„Gde ima“, Tom kaza, „da svaka nakaza

Brez dopuštenje i ne mareć dokaza,
Krade ruku ili butku mom dragom pretku!
Daj ovamo tu kosku meni!
Kreni! Šeni!
I mrtav striko drži do obraza!
Zato davaj tu kosku meni!“

„Ko ništa, beli“, nasmešen trol veli,

„Oglockao ja bih kostur tvoj celi!
Mesa parče sveže uvek bolje leže!
Oprobaću na tebi zube!
Grube! Golube!
Stare kosture ko još želi!
Deder priđi da oprobam zube!“

No baš kad izreče da večeru steče,

Trol posred vazduha praznog kleče;
Jer pre no se snađe, Tom mu iza leđa zađe,
I šutnu ga nogom za kaznu.
Gaznu! Maznu!
Šut od pozadi, Tom za se reče,
Najbolje služi za kaznu.

Ni i niže ramena, kad su od kamena,

svih brdskih sorti građa je stamena;
Njih tako kazniti je ko goru orati,
jer sedalo njino ne oseća.

46
 DŽ.R.R. TOLKIN

Veća! Sreća!
Al Tom zaječa od bola plamena,
Jer njegov prst sasvim dobro oseća.

Do kuće Tom kleca, a bol ga još seca,

Dok hramlje bos i gotovo jeca;
A Trol ič ne mari, u brdu boravi,
Sa koskom što je iz groba ćapi.
Capi! Lapi!
U pećini živi poput kakva žreca,
Glođe kosku što je iz groba ćapi.

48
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

8
Peri Vinkl
*

Usamljeni Trol sede na kam

i tužno zaleleka:
„O, zašto živim ovako sam,
sred brda i odjeka?
Mog roda ko se još seća,
ko se o meni brine?
Samoća mi pritiska pleća,
od Brda do pučine.“

„Ne trošim zlato, ni pivce,

nit jedem meso sveže,
al ljudi čas gube živce,
i od koraka moga beže.
Volo bi da meko gazim,
i da mi dodir nije rapav,
jer duševan sam, gosta pazim,
a kuvar nisam trapav.“

„Ne“, reče „To loš je put,

ja moram druga sreći,
tiho proći ću svaki kut,

49
 DŽ.R.R. TOLKIN

Šajrom s kraja na kraj preći.“

I krenu iste noći od gore
obuven u čizme krznene,
u Delving stiže u cik zore,
i krenu kroz ulice snene.

Nekako odmah tu se nađe

g-đa Bans (a ko će drugi?),
kišobran, korpa, ona poput lađe;
Trol joj blag osmeh nudi:
„Želim vam zdravo dobar dan,“
učtivo kaza uz smešak;
kišobran pade od sebe sam,
korpa se prosu uz tresak.

Stari Pot, načelnik grada,

kad začu njen krik strašni,
ljubičast postade od zada
bežeći uz put prašni.
Usamljen Trol ojađen jako,
„Ne odlaste!“, žalobno reče
no gospa odjedri lako
i pod krevetom provede i veče.

Tužni Trol ka pijaci krete

da vrh tezgi pogled baci:
guske u panici lete,
u strahu mekeću jarci.

50
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Farmeru Hogu krigla pade,

mesar Bit pusti držak noža,
a pas mu, Grip, primer dade
kako se spasava koža.

Izvan gradskog atara

ophrvan tugom Trol sedi;
suznog oka diva stara
Peri Vinkl krišom gledi.
„Ne plači Trole dobri,“
kaza i ćušnu ga po glavi;
svaka reč Trola bodri
i mami mu smešak pravi.

„O, dragi Peri Vinkle,“

Srećni Trol suze briše:
„Pokupi svoje pinkle,
druga ne tražim više!“
Na leđa Vinkl mu skoči,
i „Kreći“ Trolu reče;
pričali su cele noći,
pili čaj uz svetlost sveće.

Kusali su skorup i torte,

kolača, masla i džema,
poslastice svake sorte,
kod Trola nema šta nema.
Na vatri čajnik peva,

51
 DŽ.R.R. TOLKIN

Lonac ključa vreo i smeđ,

iz Vinkla grdna glad zeva,
s njom raste i Vinklova žeđ.

Kad ne mogahu više da zinu,

odmarahu bez reči jedne.
„Od sad“, Trol u tren sinu
„predajem zanat u ruke vredne,
Da bogat hleb znaš peći,
od brašna crna i bela,
od perja ćeš postelju steći,
poznata postaćeš fela.“

Kad se kući potom vrnu,

Vinkl ćuti na pitanje svako.
Tek pomenu pogaču crnu
i da se najeo jako.
Kad pitahu gde to u Šajru ima,
il je to u Briju bilo,
on jasno kaza svima
da krije što uvek se krilo.

„Ja znam“, reče Džek Špija,

„videh ga da tamo jaše:
pod Vinklom Trol se svija,
i skupa put brda praše.“
Svi ljudi tad poput krda
sedoše na prevoz razni,

52
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

jurnuše ut dalekih brda,

ostavi što se ne prazni.

Zalupaše na Trolove dveri,

i moliti ga stanu,
da svakom od njih udeli
teški hleb kao hranu.
„Odlazite smesta!“ Trol reče,
„Niko vas zvao nije.
Hleb se četvrtkom peče,
i nikako za špije!“

„Idite, ovo greška biće,

moja kuća je previše mala,
nemam ništa ni za piće,
jer Vinkl je prava ala.
Tebe Džek, Hoga i Pota
da vidim više ne želim,
vi ste neka čudna sorta,
Vinkl jedini drug je velim!“

Peri Vinkl se ugojio tako

jedući hleb težak, pravi,
da puce mu otpade svako,
a šešir ne stoji na glavi.
Četvrcima čaj je pio
sedeći na kuhinjskom podu,
Trol je sve manji bio,
a Peri je rastao u hodu.

53
 DŽ.R.R. TOLKIN

Vinkl se proču ko niko

i u pesmi još se slavi,
jer u Briju ne beše iko
da takve pogače pravi,
No hleba ko Trolovog nema
nit masla tako jaka
ko onog što Trol sprema
za čaj svoga ortaka.

54
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

9
Glibavci
*

Seni gde Glibavci traju

Poput mastila su guste,
Zvona bruje tvome kraju
Kad te u glib ljibav puste.

Toneš u glib jer ko sme

Na dveri njine da bije
Dok s kamenih demona motre
A bučna voda vrije.

Na truležnoj obali reke

Pognute vrbe plaču
A turobne vrane neke
U snu dubokom grakću.

Na kraju puta teškog, preko Merlok planina

Gde međ stablima sivim leži memljiva dolina,
Pored jezera tamnog koje nikad se ne miče,
Tu Glibavci se kriju, od svetlosti i priče.

Podrumi u kojima sede

Duboki su, vlažni i hladni;

55
 DŽ.R.R. TOLKIN

Tu uz škiljavu sveću glede,

i zlato svoje broje gladni.

Niz zidove voda se sliva,

A noge im šljapću po podu,
Dok kroz kal svaki od njih pliva
K vratima u šunjavom hodu.

Kroz procepe lukavo njuše

Dok puze im pipavi prsti;
Kad s tobom, što imaju, svrše,
U vreću slažu kosti.

Preko Merlok planina, na kraju samotne staze,

U senci paukova, kroz Tod rita bogaze,
Kroz drveća vešala šumu i gustiš strahotni,
Glibavce namernik nalazi – i nasiti.

56
 DŽ.R.R. TOLKIN

10
Slonac
Kao miš sam siv,
Velik kao div,
Nosa poput zmije;
Zemlja sva se zbije
Dok gazim kroz travu,
Šumom uz lomljavu.
S kljovom u ustima
Jugom šećem ja,
Mašem uhom dugim.
Vremenom beskrajnim
Kružim naokolo.
Ne ležem na tlo
Ni da umrem čak.
Jer slonac sam jak,
Najveći od svih,
Visok, star i velik.
Kad bi me sreo,
S uma ne bi smeo.
A ne uzmogneš li,
Šala, misliš ti.
No ja, slonac, kažem,
Ja nikad ne lažem.

58
 DŽ.R.R. TOLKIN

11
Fastitokalon
*

Ostrva Fastitokalona evo gle!

Za iskrcavanje stvoreno je,
Mada izgleda pustošeno.
Pustite more, dođite
Da igrate na suncu i trčite.
Galebova eno!
Oprezno!
Galebovi ne tonu,
Čiste se, šeću, na stenu klonu
Mameći zapravo osobu onu
Koja se usudi otvoreno
Na ostrvu da se naseli,
Ili da svrati da malo dane,
Da muku puta za kratko mane,
Ili pravog čaja poželi.

Ah, ti šašavci koji se iskrcaju

Ugodne vatrice da rasplamsaju
Malo čaja željni popiti!
Oklop se njegoov čini čvrst,
Kao usnuo i sasvim pust

60
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Po moru on će plutati
Obmanjivački,
No kad korake čuje im
Il prve vatrice oseti dim
Obešenjački
Druge ćudi bude
I uroni naopačke,
Prevrne ih naglavačke,
Da izgube glave lude,
Da se čude,
Sreće hude!
Mnogo čudovišta u moru ima
Al on je najstariji međ svima
Jedini Fastitokalon rožnat i star
Čiji moćni rod je nestao sav,
Kornjače-ribe potomak.
A ko sprečiti svoj želi smak
Evo ponude:
Pamti mornarsko predanje staro,
Obiđi kopno neznano, ma i malo!
Il ovo poslušaj:
Svoje dane mirno u Srednjoj zemlji
U radosti
okončaj!

61
 DŽ.R.R. TOLKIN

12
Maca
*

Mala cica mica

pri vatri spi
miša sred gustiša
čini se goni;
dal grubo šta drugo
da ganja sanja?
Da mazna, ko kazna.
sred granja se sklanja
ko rod joj gord,
što u leglu skritom
gosti se na kosti
čoveka kog pritom?

Ogroman lav, prav,

krandže pružene,
grive žute, žive,
vilice razjapljene;
panter tamnook
što pri stazi pazi
i skokom lakim svakim
što spazi gazi,

62
AVANTURE TOMA BOMBADILA

čestarom opakim,
možda su daleki,
divlji i zli,
dok ona pitoma sni;
no maca mažena,
što prede sred sna,
ne zaboravlja.

63
 DŽ.R.R. TOLKIN

13
Nevesta-senka
*

Jedan čovek življaše sam

uz jutrenja i večenja zvon;
bejaše miran, ko klesan kam,
al senke nemaše on.
Bele sove na njega sletale
pri mesečini zimskoj,
mrtvim smatrale, kljunove čistile,
u zvezdanoj noći junskoj.

Neka gospa jedared dođe

u predveče, pogleda čista,
ne htede da odmah prođe,
cveće u kosi joj blista.
On se prenu, ote od kamena,
razbi čaroliju što ga veže,
zgrabi je hitro, poput plamena,
oko sebe njenu sen preže

Ne šeće ona više sada

kud hode drugi ljudi;
ona prebiva, večito mlada,

64
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

gde drugo vreme sudi.

No kad jednom u leti jame se otvore
i skrite se bude stvari,
oni skupa plešu do rane zore
Bacajući sen jedne tvari.

65
 DŽ.R.R. TOLKIN

14
Riznica
*

Kad mesec i sunce još novi bejahu

o srebru i zlatu bogovi pevahu;
srebrom krasili su livade zelene,
zlatom zasipali tokove vodene.
Pre no se jama iskopa i Ad otvori,
pre no patuljak stasa i zmaj u gori,
Vilin-narod doba davnog postojao,
dolovima uz pesmu čarao,
kovao uz pesmu što mu drago,
krune sjajne, svake vrste blago.
No usud stiže ih, poj njihov uminu,
čelikom stesahu zlokobnu sudbinu.
Pohlepa što za pesmu ne zna
blago nagomila u tminima bezdna;
srebro, zlato zlim sjajem sijaju,
Vilin-domom oblaci vijaju.

Življaše patuljak u zemlji duboko,

samo blago gledalo mu oko,
na nakovnju maljem i klještima
radio je besanim noćima,
novce kuje i sjajne nizove

66
 DŽ.R.R. TOLKIN

da po moći dosegne knezove.

No vid mu oslabe, uho zagluši,
koža mu požute, sasvim se sparuši,
kroz prste kandžaste bledo sjajeći,
dragulji kliznuše traga ne tražeći.
Patuljak ne ču kako tle drhti svo,
kad mladi zmaj stiže po nasledstvo.
Dim suknu mu pred tamnim vratima,
i plamen koji sav život otima.
Patuljak umre sam sred ognja crvena,
pepeo postade, nada mu spržena.

Življaše zmaj pod sivim kamenom,

crvene oči žmirkale su mu osamom.
Kvrgav sav beše, prošla mu mladost,
koža zbrčkana i zgasla radost,
tbog leta koje uz blago broji;
davno već oganj u nj ne postoji.
Njuši i liže srebro i zlato,
da blago ima on živi zato.
Svakom prstenu on znade mesto,
krilom sakriva draguljni presto.
U leglu tvrdom lopove sanja,
da krv im pije senke im ganja,
da mesom njinim silno se sladi
no snaga čili dok zlato gladi.
Oklop zazveča no zmaj ne čuje,
mada zidovi od pretnje bruje.
Sa sjajnim mačem ratnik mlađani,

68
 DŽ.R.R. TOLKIN

zazva ga da zlato brani.

Zmaj-zubi noži behu, oklop mu krut,
no čelik probi ga, on nađe smrt.

Življaše kralj na tronu visokom,

brada mu bela na licu usahlom;
usne mu mesa i pića ne kušale,
niti mu uši slatki poj slušale.
O zlatu u kovčegu on mišljaše,
gde blago silno pod stenom ležaše;
u tmini senke su blago skrivale,
gvozdene dveri njega su čuvale.
Velmoža mačevi rđom otupeli,
bez slave oni krivdom su vladali,
dvorane prazne, svodovi studeni,
no vlasti imahu nad blagom nemani.
Zvuk roga u klancu kralja ne brine.
nit miris krvi sred trave zgražene;
spaljen mu dvorac, kraljevstvo nesta,
svaki trag njegov u jami presta.

U tamnoj steni riznica leži,

na domak ljudi pamćenju beži;
kapiju njenu smrtnik proći neće,
nad njom sad rastu trava i cveće.
S te humke česta ševa se vine,
vetar tu duva s morske pučine.
Davnine blago noć će da hrani,
jer spi Vilovnjak, a teku dani.

70
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

15
Morsko zvono
*

Dok uz more hodih, odjednom smotrih

kao zvezdan zrak pri beloj luci
malu školjku nalik zvonu morsku:
treptavo mi ležala u ruci.
Prstima drhtavim ćutim i jasno sasvim
zvona iznutra zvuk: kraj lukobrana
njiše se bova, a tihi ton zova
putuje vodom iz sad davnih dana.

Ćamac videh tada, lebdi ko i sada

prazan i siv na plimi noći.
„Više no kasno je! Čemu oklevanje?“
Uskočih i viknuh: „Daleko ću poći!“

On donese mene svog od morske pene

u maglu ušuškanog, obavijenog u san,
ka obali nekoj u zemlji dalekoj;
iza ponora u sumrak ili poludan
začuh zvona bruj, što kaže „Putuj!“,
ječi preko divljih vala
što se gube o grebena zube,
i konačno stigoh do tog žala.

71
 DŽ.R.R. TOLKIN

Bio je beo, dok je mesec preo

mrežu od srebra na mreškavoj vodi,
jedna zvezda pristala krasno je blistala,
prizor koji duši godi.

Čuda svake vrste klize mi kroz prste,

prah biserni, komadi dragulja,
trube opala, ruže kristala,
ametist, od zelenila frula.

No pri vrhu brega, tmina kao stega,

mnoštvo pećina mračnih i surih;
vazduh sa hridi mi na čelu bridi,
svetlost zgasnu kad dalje požurih.

Niz brdo peni potok zeleni,

vode mu ispih koliko srce želi;
ispeh se potom padinom kosom,
kroz šume u slap njegov beli.
U doline slazih, treptave senke gazih,
cvetovi po njima od zvezda palih veći,
a sred jezera plava, najglatkijeg zrcala,
lokvanj svaki ko mesec ploveći.

Eho pesme drage cele večeri blage

peo se iz doline; tamo-amo je vrilo
sve i svja: zečeva belih sva sila,
miševi poljski, leptirice čije krilo

72
 DŽ.R.R. TOLKIN

beše poput svetiljki; začuđeni i tihi

jazavci zurili s tamnih vrata.
Začuh igranje, muzike izvinjenje,
topot preko poda travnata.
No kud god kretoh, uvek isto sretoh:
oko mene tišina vlada,
nikada pozdrava, samo zvuk što se udaljava,
gajde i rog s brda glase sada.

Od lišća snopova i rečnog korova

načinih plašt draguljno zeleni,
štap za ruku prav, steg od zlata sav,
oči blistale mi ko sjaj zvezdani.
Cvećem okrunjen, na humu uspravljen,
prodorno kao petlja javljanje
uzviknuh plah „Otkud vaš strah?“
Zašto svuda vlada ćutanje?
Stojim tu sadam kralj što ovim vlada,
s zelenim mačem i znakom jasnim.
Pozivu odgovorite, preda me istupite!
Pokazite se sobom i rečima glasnim!“

Oblak naiđe moćni, kao pokrov noćni.

Poput krtice puzeći kretoh,
na tle padajući, rukom pipajući,
tela povijenog i oka slepog.
Dokopah se šume gde sav život trne
sred lišća mrtvog; grane gole behu.

74
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

Tad moradoh sestri, roveći po svesti,

uz sove sklonjene pod strehu.
Godinu i dan tu moram ostati sam;
u trulom drveću šuškale bube,
pauci mrežili, puhovi dahtali
dok u samoći stiskah zube.

Konačno mojoj noći svetlost kraj označi,

svoje duge sede vlasi smotrih.
„Pogrbljen mada, moru idem sada!
Zabasah sasvim i sebe izgubih.
No moram dalje ići!“ I posrćući
nastavih praćen grabljivom senkom;
u ušima mi zvonio vetar nemio,
htedoh da se sakrijem ružom nekom.
Ruke izgrebane behu, kolena klecahu,
teret godina mi tištao pleća,
kad negde pri obali, ukusom soli,
pljusak mi blisko more obeća.

Ptice me nadletale, kričeći jadikovale,

glasove iz pećine začuh plačne,
foke kako laju, hridi što urlaju,
pesmu talasa kroz stene mračne.
Zima se približi, nađoh se u magli,
svoje godine doneh na kraj zemlje;
sneg je u zraku bio, vlasi mi bojio,
tama ogrtala obale poslednje.

75
 DŽ.R.R. TOLKIN

Čamac vodu sekao, mene je čekao,

na plimi se dižući bacajući krmom.
Izmožden sam bio dok me je nosio
preko mora prekrivenog srmom,
pored stena strmih, galebova punih,
i brodova silnih, osvetljenih jasno;
u luku ću doći crn ko ptica noći,
tih ko sneg u doba bezglasno.

Zaboravljene kuće, a vetar jauče,

putevi prazni. Kraj vrata se spustih,
i gde kiša uporna odvode je punila
sve što me tištalo pustih:

u šaci sleđeno zrnce peska srebrno

i školjku mrtvu i malu.
Moje uho čuće muk, a ne zvona zvuk,
noga nikad više stupati po žalu;
nikad više dok iz tužne niše,
iz sokaka slepog ili kroz put preči
pohaban izlazim, sam sa sobom zborim
jer oni koje srećem tek traže reči.

76
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

16
Poslednja lađa
*

Firiel ustade u sata tri:

siva noć se gasi;
u daljini kokot zlatni
jasno se oglasi.
Stabla tamna, zora stiže,
ptica poj već bruji,
svež vetar se diže,
bledim lišćem huji.

Gleda kako svetlost sjajna

na prozoru blista,
zlatnim zrakom obasjana
preliva se, čista.
Bosonoga ona krenu
niz strube sva laka,
gazi travu orošenu
ispod kosih zraka

Rub draguljni halju krasi

dok trči ka vodi;
kroz žalosne vrbe vlasi

77
 DŽ.R.R. TOLKIN

trepet sunca brodi.

Vodomar na reku pade,
poput munje sinje,
vetar govor trsci dade,
lokvanji ko inje.

Muziku tad ona ču

dok prelepa stoji;
plam joj jutra rasutu
kosu zlatom boji.
Svirale i harfe zvuk
pesme prati ton,
poput mladog vetra huk,
čistog zvona zvon.

Lađu belu zlatnog kljuna

vesla vodom kreću;
labudovi uz zvuk struna
pramac joj nadleću.
To je vilovnjaka rod
koji troje vode;
lako ide njihov brod
vesla složno hode.

Pevaju o sivom srebru,

poj im slede vesla;
sunce je, plodovi zru,
ptica zvoni pesma.

78
 DŽ.R.R. TOLKIN

„Mnoga će još zora zlatom

zapad obasjati,
a pupoljak stati cvetom
na poljima smrti.“

„Onda kud, brodari divni,

rekom odlazite?
Da u sumrak kao kivni,
nov dom potražite?
K Severu, vrh brega kamenog,
ko ptice letite,
da kraj vala, lednog, tamnog,
osamom živite?“

„Ne“ rekoše, „na put dug

danas odlazimo,
ostavljamo zelen lug.
senkama brodimo.
Idemo u Vilin-dom,
tu Belo je drvo,
tu, pod Zvezdom blistavom,
pamte vreme prvo.“

„Ostavljamo polja smrtna

uz konačno zbogom,
vilinska prostranstva vrtna
glas nam šalju rogom.
Ovde lišće vene, pada,

80
 AVANTURE TOMA BOMBADILA

i zvezde već gasnu,

Visok toranj zvoni sada,
znak povratku kasnu.“

Veselo svako ustaviše:

„Da li čuješ poziv?“
Vremena ti nemaš više
život biće siv.
Za jednog još mesta ima;
tvoji dani lete,
Kao vila ti si svima
svaku sudbu srete!“

Firiel pogleda k njima,

i napred koraknu;
no kao da raste plima
u taj tren uzmaknu.
Lagano se lađa krenu,
vodom šapućući.
Tihe zvuke njen glas prenu:
„Zemlje ja sam kći!“

Dragulji je krase
dok iz dola stiže;
ko teret da uze na se
domu hodi bliže,
Pregaču opasa dugu,
plete kose krasne,

81
 DŽ.R.R. TOLKIN

posluje po kućnom krugu;

sjaj lagano gasne.

Još obično vreme traje

ukraj Sedam Reka,
trska šušti, ptice graje,
zemlja plodna, meka,
no nijedna zlatna lađa
k Zapadu ne brodi,
nit se pesma od svih slađa
s nje širi po vodi.

82
 Sadržaj

i Uvod 7
1 Avanture Toma Bombadila 13
2 Bombadil putuje čamcem 21
3 Lutanje 29
4 Kneginja Mi 33
5 Čovek sa Meseca stigao je kasno 37
6 Čovek sa Meseca stigao je pre vremena 40
7 Kameni Trol 45
8 Peri Vinkl 49
9 Glibavci 55
10 Slonac 58
11 Fastitokalon 60
12 Maca 62
13 Nevesta-senka 64
14 Riznica 66
15 Morsko zvono 71
16 Poslednja lađa 77
 DŽ.R.R. TOLKIN

Naslov originala J.R.R. Tolkien

The Adventures of Tom Bombadil
(Edited by Wayne G. Hammond)

Izdavač Mono & Manjana Press

Omladinskih brigada 2, Beograd

Za izdavača Miroslav Josipović

Nenad Atanasković

Prevod Ana Simić

Štampa Art Grafik, Beograd

Tiraž 500 primeraka

Prvo izdanje

CIP – Katalogizacija u publikaciji

Narodna biblioteka Srbije, Beograd

Tolkin, Džon Ronald Rejel

Avanture Toma Bombadila i ostali stihovi iz Crvene
knjige/Džon R. R. Tolkin; [ilustrovao Vlada
Vesović]; [prevod Ana Simić] – 1. Izd – Beograd:
Mono & Manana Press, 1997 (Beograd: Art Grafik) –
82 str.; 21 cm

Prevod dela: The Adventures of Tom Bombadil/ J.R.R.

Tolkien. – Tiraž 500. – Ilustracije: str: 15, 19,
25, 35, 41, 47, 57, 59, 67, 69, 73, 79.
- Registar

ISBN: 86-82001-08-X
ID: 57557516