PRAVO NA DELOTVORNI PRAVNI LEK

čl 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima i analiza

presude ECHR V.A.M.protiv Republike Srbije u vezi sa
kršenjem čl 13 Konvencije

Uvod

Evropske države su u cilju harmonizacije zakonodavne upravne i sudske prakse i

primjene istih pravnih standarda usvojile određene dokumente o ljudskim
pravima , a samim time preuzele i konkretne obaveze.Jedan od tih dokumenata je
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda
(eng.convetion for the Protection of human Rights and Fundamental Freedoms)
poznatija kao Evropska konvencija o ljudskim pravima(engl.European Convention
on Human Rights, fr.la Conventioneuropeenne des Droits de l " Homme) koja je
pravni akt Saveta Evrope donešen u Rimu 04. novembra 1950. godine .Originalna
verzija sastavljena je na engleskom i francuskom jeziku i objavljena pod nazivom
Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda , a stupila na
snagu 3.septembra 1953. godine.

Čin donošenja Konvencije pravno je uobličio ideju zemalja Evrope o uspostavljanju

jedinstvene zaštite ljudskih i individualnih političkih sloboda.

Naknadnim pravnim dopunama iz Protokola 1,4,6,7,12 i 13 unapređena je

prvobitna zaštita prava i sloboda iz 1950 godine.Konvencija proglašava da određena
ljudska prava i slobode treba da budu garantovana i zaštićena u pravnim sistemima
svake države , a također uvodi i političke i pravne mehanizme pomoću kojih
povrede ovih prava mogu biti ispitivane na međunarodnom nivou.

Naša zemlja ratifikovala je Konvenciju 26.decembra 2003., ali ona pravno deluje od
03.marta 2004.

Konvencija se uglavnom bavi zaštitom pojedinca od mešanja države u njihova

fundamentalna prava.Ona nameće državama negativne obaveze uzdržavanja od
takvih mešanja , ali također zahteva da države “ obezbede” neka prava za što je
najočigledniji primer koji je sadržan u članu 13 Konvencije koji obezbeđuje
delotvoran pravni lek pred nacionalnim organima zbog bilo kakvih narušavanja
zaštićenih prava.
Član 13 Konvencije o ljudskim pravima zauzima posebno mesto , ne samo u okviru
Konvencije već u celokupnoj ideji evropskog sistema zaštite ljudskih prava.Osim što
predstavlja jedno od prava zaštićenih Konvencijom, čime spada u njene materijalne
odredbe, ovaj član zajedno sa članom 35 st 1 predstavlja izraz proceduralnog
principa koji ukazuje na kontrolni mehanizam Konvencije -princip supsidijarnosti
u odnosu na domaće kontrolne mehanizme.Da bi pravni lekovi predviđeni domaćim
zakonom bili u skladu sa članom 13 moraju se primenjevati u svim slučajevima koji
spadaju i u domen i primenu člana 6 Konvencije.Član 6 Konvencije je lex specijalis
u odnosu na čl 13. Konvencije.

Prava garantovana članom 13 su proceduralne prirode.

Najveći broj presuda donešenih pred ECHR protiv Republike Srbije odnosi se na
kršenje odredbe čl 6 i 13 Konvencije.Poslednja presuda protiv Republike Srbije
koja je doneta u vezi sa povredom člana 13 Konvencije je presuda Nedeljko Felbab
protiv Republike Srbije ECHR br 14011/07 od 14.aprila 2009. godine.

Primena člana 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima

Pravo na delotvorni pravni lek

“Svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj Konvenciji ima

pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li
povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu. “

Primarna odgovornost za primenu Konvencije u smislu člana 1 ustanovljena je na

strani nacionalnih vlasti.Nacionalne vlasti su u obavezi da obezbede deletvorno
uživanje svih prava zaštićenih Konvencijom i da u smislu čl 13 Konvencije obezbede
domaći pravni lek u slučajevima kada dođe do povrede zaštićenog prava.U tom
smislu član 13 direktno ukazuje na obavezu države da štiti ljudska prava u okviru
sopstvenog pravnog sistema .Smisao člana 13 Konvencije je da obezbedi sredstvo
kojim pojedinci mogu dobiti satisfakciju pred nacionalnim vlastima u slučaju
povrede njihovih prava predviđenih Konvencijom, pre nego sto pokrenu
mehanizam međunarodne zaštite.Na taj je način kontrola Evropskog suda za
ljudska prava supsidijarna u odnosu na domaće sisteme zaštite ljudskih prava. Ova
supsidijarna priroda je jasno izražena u članu 13 (pravo na delotvorni pravni lek
pred nacionalnim vlastima) i u članu 35 st 1 Konvencije (zahtev da se iscrpe sva
domaća pravna sredstva pre podnošenja predstavke sudu)
Jasno proizlazi iz teksta čl 13 Konvencije da garantuje delotvorni domaći pravni lek
samo u odnosu na prava zaštićena drugim odredbama Konvencije.On ne
predstavlja opšte pravo na izjaljivanje žalbe ili pravnog leka.

Kada u određenom slučaju treba da se utvrdi da li ima mesta primeni člana 13 prvo
pitanje na koje treba odgovoriti je da li ima mesta primeni nekih drugih članova
Konvencije ili njenih Protokola.Ukoliko na činjenice slučaja ne može da se primeni
određena materijalna odredba iz bilo kojeg razloga, država nije u obavezi da se za
njegovo ostvarivanje obezbedi delotvorni pravni lek po članu 13.Član 13 Konvencije
nije nezavistan.U brojnim predmetima u kojima je Sud odlučivao navod o povredi
člana 13 nije razmatran, jer je navodni nedostatak pravnog sredstva bio sadržan u
glavnom zahtevu o kome je odlučeno u smislu određene materijalne odredbe.U
smislu čl 6 i pravo na pravičan sudski postupak na osnovu čl 6 Konvencije:S
obzirom da su zahtevi člana 6 Konvencije strožiji u odnosu na čl 13 primenjivat će
se čl 6 kao lex specialis.

Nema primene materijalnih odredbi Konvencije iz razloga ratione temporis tj. kad
je do navodne povrede došlo pre ratifikovanja Konvencije ili određenog
Protokola.Sud je ovaj pristup detaljnije obrazložio u predmetu Blečić protiv
Republike Hrvatske ECHR br 59532/00

“U slučajevima kada je do mešanja došlo pre ratifikovanja Konvencije, a pravni

lekovi koji bi to ispravili su odbijeni nakon ratifikovanja, prihvatanje ovog kasnijeg
događaja ,kod utvrđivanja vremenske nadležnosti Suda, bi dovelo do obavezivanja
države na poštovanje Konvencije, u odnosu na događaje koji su se odigrali pre
njenog stupanja na snagu.To bi međutim bilo u suprotnosti sa opštim pravilom o
zabrani retroaktivnog dejstva sporazuma.Šta više ,omogućavanje korišćenja
pravnog leka, obično pretpostavlja zaključak, da je mešanje bilo nezakonito po
važećem zakonu u trenutku ,mešanja (tempus regit actum)Stoga bi svaki pokušaj da
se po osnovu Konvencije ispravi mešanje, koje se dogodilo pre njenog stupanja na
snagu, nužno značilo njenu retroaktivnu primenu..Iako je tačno da od momenta
ratifikacije, pa nadalje , svi akti i propusti države moraju biti u skladu sa
Konvencijom, Konvencija ne ustanovljava nikakvu posebnu obavezu državama
potpisnicama da obezbede pravna sredstva za štetne radnje, nastale pre tog
datuma.Svaki drugi pristup bi ugrozio, kako princip zabrane retroaktivnog dejstva
odredbi međunarodnih sprazuma, tako i fundamentalnu razliku između povrede i
naknade štete koja ukazuje na zakonsku odgovornost države.”(predmet Blečić
protiv Republike Hrvatske ECHR br 59532/00)
Delotvornost čl 13 Evropske konvencije o ljudskim pravima

Član 13 ne predstavlja nikakav poseban zahtev u pogledu vrste pravnog leka koje
domaći zakon mora da obezbedi, niti u pogledu nacionalnih vlasti koje će to
obezbediti.S obzirom na široku primenu ove odredbe koja garantuje delotvorno
pravno sredstvo u odnosu na pitanja iz oblasti prava.Očigledno je da će
odgovarajući pravni lek protiv policijske torture, biti drugačiji od pravnog leka
potrebnog radi regulisanja neproporcionalnog mešanja u slobodu izražavanja.

Stoga domaće vlasti uživaju diskreciono pravo u pogledu izbora pravnih sredstava,
sve dotle dok se ispunjava svrha člana 13-delotvornost u zakonu i praksi.

Postojanje procedure po kojoj pojedinac koji tvrdi da je došlo do povrede prava iz

Konvencije može da zahteva preispitivanje mora biti dovoljno određena u domaćem
zakonu i praksi.Analiza domaćeg zakona i prakse je neophodna u većini slučajeva u
kojima se postojanje određenog pravnog leka osporava.Činjenica da teoretski
Konvencija predstavlja deo domaćeg pravnog sistema nije dovoljan dokaz
postojanja pravnog leka u slučaju kad nema odgovarajuće odredbe domaćeg
zakona.Pravni lek mora postojati sa izvesnošću u određenom vremenu.

Pristup Suda , kada odlučuje u kontekstu čl 13 da li je određeni postupak

preispitivanja bio na raspolaganju praksi sa dovoljnom izvesnošću sličan je pristupu
suda kada odlučuje u kontekstu čl 35 st 1 Konvencije.Sud treba da utvrdi da li je
predstavka neprihvatljiva zbog propusta da se iskoristi domaće pravno sredstvo,
čije je postojanje ili praktična primena osporena.Da bi se pravni lek smatrao
delotvornim, Sud je utvrdio da on mora biti direktno dostupan pojedincu,a naredni
pravni lekovi koje jedino mogu podneti institucije države se ne mogu smatrati
dostupnim i delotvornim.

Presuda ECHR br 23032/02 od 6.oktobra 2005 Lukenda protiv Republike Slovenije

gde je Sud utvrdio da je došlo do krešenja čl 13 Konvencije navodeći da u ovom
predmetu “država nije dokazala da je upravni spor , odštetni zahtev, zahtev za
nadzor ili ustavna žalba nešto što se može smatrati delotvornim pravnim
sredstvom..Na primer, kada pojedinac pokrene upravni spor tvrdeći da je
povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku dok je osnovni postupak još
uvek u toku, on može opravdano očekivati da se upravni sud pozabavi i suštinom
njegove tužbe.Međutim, ako je osnovni postupak okončan pre no što je sud imao
vremena to da učini , on će odbaciti tužbu.Konačno,Sud je također zaključio da se
posmatrani zbirno svi pravni lekovi u okolnostima ovog predmeta, ne mogu
smatrati delotvornim pravnim lekom.”

Kada pojedinac osnovano tvrdi da je žrtva povrede prava zajamčenog Konvencijom

on treba da ima pravni lek pred nacionalnim pravosudnim organima koji ima
mogućnost da odlučuje o njegovoj tvrdnji i da pruži odštetu .Odsustvo takve
mogućnosti da se dobije odšteta na nacionalnom nivou predstavlja povredu.Pravni
lek mora biti delotvoran u praksi i prema zakonu .
Analiza presude ECHR br. 39177/05 od 13. mart 2007 .V.A.M protiv
Republike Srbije u vezi sa kršenjem člana 13 Konvencije

U presudi V.A.M. protiv Srbije Evropski sud za ljudska prava zaključio je da u

pravnom sistemu Srbije građani nemaju na raspolaganju „delotvorni pravni lek“
radi zaštite „prava na suđenje u razumnom roku“ koje je garantovano čl. 13.
(„pravo na delotvorni pravni lek pred domaćim vlastima“) u vezi sa čl. 6. st. 1
(„pravo na suđenje u razumnom roku“) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih
prava .

U predmetu V.A.M mehanizam, koji je podrazumevao koordiniranu aktivnost

sudskih organa i to postupajućih sudija u više različitih, postupaka čije je
pokretanje bilo neophodno za razrešenje celog slučaja, nadležnog Centra za
socijalni rad, kao i organa Ministarstva unutrašnjih poslova, bio je paralisan. Iz te
‚‚paralize državnog aparata“ proistekle su nesagledive štetne posledice. Jedna od
posledica koja se ne može nadoknaditi jeste onemogućavanje deteta i majke, na
međusobni kontakt, a koje su premaUstavu Republike Srbije dve posebno zaštićene
kategorije građana . Dete nije videlo majku punih 8 godina. Ovo protivpravno
stanje bilo je inicirano odvođenjem deteta od majke ( koja je HIV pozitivna) bez
njenog pristanka od strane detetovog oca, i državni organi su bili dužni da, po
saznanju ove činjenice, to protivpravno stanje i otklone. Sa svoje strane, majka je
preduzela sve na šta je, po međunarodnim i unutrašnjim pravnim propisima, bila
ovlašćena da čini, kako bi svoje dete videla.Postupak je započet 11.02.1999. godine
pred Četvrtim Opštinskim sudom u Beogradu i do podnošenja predstavke ECHR
nije okončan. Kako je, usled svih napora, pretila opasnost da sud, kao deo
paralizovanog državnog aparata‚ umesto otklanjanja višegodišnjeg protivpravnog
stanja, to stanje odlukom ozakoni, obratila se predstavkom Evropskom sudu za
ljudska pravazbog kršenja čl 6 st 1, člana 8, člana 13 i čl 14 Konvencije. Pred
Evropskim sudom za ljudska prava slučaj je odmah dobio status prioriteta, a ovde
je urađena analiza samo u pogledu povrede člana 13 Konvencije.

Podnositeljka predstavke V.A.M obratila se Evropskom sudu za ljudska prava sa

obrazloženjem da nema na raspolaganju ni jedan unutrašnji delotvoran pravni lek
kako bi ubrzala parnični postupak u smislu čl. 13. Evropske konvencije za zaštitu
ljudskih prava i osnovnih sloboda. Taj član predviđa da svako kome su povređena
prava i slobode koja su predviđena u Konvenciji ima prava na „delotvoran pravni
lek“ pred nacionalnim vlastima. Na temelju argumenata koje su iznele država
Srbija i podnositeljka predstavke, u vezi sa kršenjem prava na efikasni pravni lek,
Evropski sud za ljudska prava je zaključio da je Srbija prekršila ovo pravo. Jedan
od argumenata koje je Srbija iznela jeste da podnositeljica predstavke nije
iskoristila žalbeni postupak pred Sudom Srbije i Crne Gore, u skladu sa Ustavnom
poveljom, kao i Poveljom o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim
slobodama. Razmatrajući ovaj argument, zajedno sa navodima podnositeljke
predstavke, Evropski sud je konstatovao da taj konkretan pravni lek nije bio na
raspolaganju do 15. jula 2005. godine i da je, osim toga, ostao nedelotvoran do
raspada državne zajednice Srbija i Crna Gora (što je Sud konstatovao i u slučaju
Matijašević protiv Srbije, razmatrajući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje o
meritumu). Evropski sud za ljudska prava obrazložio je svoj stav povodom kršenja
čl. 13. Konvencije od strane Srbije, da taj član jemči delotvoran pravni lek pred
nacionalnim vlastima protiv kršenja svih prava i sloboda zajemčenih Konvencijom,
uključujući tu i pravo na raspravu u razumnom roku na osnovu čl. 6. st. 1.
Konvencije. Sud je, osim toga, konstatovao da je pravni lek u pogledu dužine
postupka „delotvoran“ ako se može primeniti ili za ubrzanje postupka pred
sudovima pred kojima se o tom predmetu odlučuje, ili da stranci pruži adekvatno
pravno zadovoljenje za kašnjenja koja su se već dogodila.

U presudi u slučaju V.A.M. protiv Srbije, Evropski sud za ljudska prava, između
ostalog, konstatuje: „Konačno, sud naglašava da je savršeno nesporno da je, u
apsolutnom smislu, najbolje rešenje prevencija, kao i u mnogim drugim oblastima.
Ako je pravosudni sistem manjkav u pogledu zahteva za razumni rok iz čl. 6. st. 1.
Konvencije, najdelotvornije rešenje je pravni lek čiji je cilj ubrzanje postupka, kako
bi se sprečilo da taj postupak postane preko merno dug. Takav pravni lek ima
nespornu prednost nad pravnim lekom koji pruža samo kompenzaciju, budući da
on istovremeno sprečava i zaključak o sukcesivnim povredama u vezi sa istim
postupkom i ne popravlja samo štetu nanetu kršenjem prava a posteriori, kako to
čini kompenzatorni pravni lek. “

Sud je utvrdio povredu čl 13 Konvencije zajedno sa članom 6 st 1 zbog toga što nije
postojao delotvorni pravni lek u domaćem zakonodavstvu u vezi sa dužinom
trajanja građanske parnice.

Zaključak

Član 13Konvencije garantuje jedno od osnovnih proceduralnih prava Konvencije-

pravo da se omogući delotvorno preispitivanje raspravnih navoda o povredi
ljudskih prava.Član 13 zaokružuje važan suštinski princip supsidijarnost.

Član 13 Konvencije je od posebnog značaja za domaći pravni sistem, s obzirom da

se u domaćem sistemu zahteva raspoloživost delotvornih pravnih lekova za povrede
ljudskih prava i adresiran je na domaće nadležne organe, jer oni imaju obavezu da
ispitaju raspravne navode o povredama ljudskih prava.Nemoguća je povreda samo
izdvojenog člana 13 Konvencije.Tu je reč o tehničkoj i procesnoj odredbi i u
poslednje vreme ima sve više presuda ECHR koje ukazuju na kršenje ove odredbe .
Literatura :

1)Karen Rid:”Evropska konvencije o ljudskim pravima-vodič za praktičare br2”-

Beograd

2)Dona Gomien :"Kratak vodič kroz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima"-

Beograd

3)Dimitrijević , Popović,Papić, Petrović "Međunarodno pravo ljudskih prava"

-Beograd

4)Nina Vajić:" Pojedinac pred Europskim sudom za ljudska prava" -Zagreb

5)Slavoljub Carić”Pravo na suđenje urazumnom roku” Beograd

6)Bilteni Ljudska prava u Evropi AIRE Centar London -Beograd

7)Evropska konvencija o ljudskim pravima

8)www.echr.coe.int/ECHR/ENHeader/Case-law/Hudoc/Hudoc+detabase/

9),www.zastupnik.gov.yu

Tekst objavljen u Pravnom informatoru maj-jun 2009. godine

www.informator.rs/casopisi