Ljuba Slijepčević

Pravosudni centar za obuku i stručno

usavršavanje
Novi Sad

ČLAN 6 st 1 EVROPSKE KONVENCIJE O LJUDSKIM PRAVIMA U

GRAĐANSKIM PREDMETIMA SA ANALIZOM PRESUDE EVROPSKOG
SUDA ZA LJUDSKA PRAVA NATALIJA ČEH PROTIV REPUBLIKE SRBIJE

Uvodne napomene

U cilju harmonizacije zakonodavne upravne i sudske prakse i primjene istih pravnih

standarda evropske su države usvojile određene dokumente o ljudskim pravima , a samim
time preuzele i konkretne obaveze.Jedan od tih dokumenata je Evropska konvencija o zaštiti
ljudskih prava i fundamentalnih sloboda (eng.convetion for the Protection of human Rights
and Fundamental Freedoms) poznatija kao Evropska konvencija o ljudskim
pravima(engl.European Convention on Human Rights, fr.la Conventioneuropeenne des Droits
de l " Homme) koja je pravni akt Saveta Evrope donešen u Rimu 04. novembra 1950.
godine .Originalna verzija sastavljena je na engleskom i francuskom jeziku i objavljena pod
nazivom Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i fundamentalnih sloboda , a stupila na
snagu 3.septembra 1953. godine.
Čin donošenja Konvencije pravno je uobličio ideju zemalja Evrope o uspostavljanju
jedinstvene zaštite ljudskih i individualnih političkih sloboda.Ovom kodifikacijom otpočela je
pravna standardizacija na evropskom tlu koja se odvija u skladu sa Univerzalnom
deklaracijom o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine.Univerzalna deklaracija
o ljudskim pravima bila je pokušaj kodifikacije ljudskih prava koju bi prihvatile sve države
sveta.Njezin nedostatak je bio u tome što nije predviđala odgovarajuće mehanizme za
implementaciju.

Naknadnim pravnim dopunama iz Protokola 1,4,6,7,12 i 13 unapređena je prvobitna zaštita

prava i sloboda iz 1950 godine.Konvencija proglašava da određena ljudska prava i slobode
treba da budu garantovana i zaštićena u pravnim sistemima svake države , a također uvodi i
političke i pravne mehanizme pomoću kojih povrede ovih prava mogu biti ispitivane na
međunarodnom nivou.Posebno postupci državnih organa mogu da budu predmet ispitivanja
čak iako su u skladu sa unutrašnjim zakonodavstvom.Konvencija , na taj način, predstavlja u
izvesnom smislu ograničenje zakonodavne vlasti nacionalnih parlamenata.Evropska
konvencija je uspostavila i mehanizam koji obezbeđuje sprovođenje koje su preuzele države
ugovornice.Ovo je bilo povereno trima telima: Evropskoj komisiji za ljudska
prava(ustanovljena 1954) Evropskom sudu za ljudska prava (ustanovljen 1959) i Komitetu
ministara Saveta Evrope .Svaka država ugovornica se mogla obratiti najprije Evropskoj
komisiji.

Prema Protokol 11 stari sud je prestao da funkcioniše i od 1.novembra 1998. godine počeo je
sa radom Novi Evropski sud za ljudska prava (ECHR) i u evropsku pravnu praksu uveo
stalnu pravosudnu instituciju koja omogućuje učešće pojedinca u međunarodnom pravnom
poretku.

Naša zemlja ratifikovala je Konvenciju 26.decembra 2003., ali ona pravno deluje od 03.marta
2004., osmog dana od objavljivanja u Službenom listu Srbije i Crne Gore-Međunarodni
ugovori.

Jedno od osnovnih ljudskih prava i prava zagarantovanih Konvenijom je pravo na pravično

suđenje.Presuda Natalija Čeh protiv Republike Srbije objavljena je 1.jula 2008. godine pod
poslovnim brojem 9906/04 i ovo je 19-ta presuda u odnosu na Republiku Srbiju i ECHR je
istom utvrdio da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku koje je zagarantovano
članom 6 Evropske konvencije o ljudskim pravima.

Značenje pojma "pravo na pravično suđenje"

Član 6 st 1 Evropske konvencije o ljudskim pravima glasi:

Pravo na pravično suđenje

"1.Svako,tokom odlučivanja o njegovim građanskim pravima i obavezama ili o krivičnoj

optužbi protiv njega ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred
nezavisnim i nepristrasnim sudom,obrazovanim na osnovu zakona.Presuda se izriče javno, ali
se štampa i javnost mogu isključiti s celog suđenja ili dela suđenja u interesu morala, javnog
reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi
maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka ili u meri koja je po mišljenju suda nužno
potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde."

Svako ima pravo na pravično suđenje .Ova prava pripadaju svim ljudima bez razlike , ali i
ona su moralnog porekla i potiču iz normativnog poretka koji je iznad države i država ih
mora poštovati bez obzira da li je na to izričito pristala.Pravo na pravično suđenje je jedno od
osnovnih ljudskih prava koja su politička, jer se ostvaruju u državi i odnose na
državu.Određeni Konvencijski članovi uključujući član 6 podrazumevaju i pozitivne obaveze
države da u njima zagarantovana prava doista i u praksi osigura i zaštiti, tako i pravo na
pravično suđenje.

Pravo na pravično suđenje predstavlja životno značajno ljudsko pravo. Pitanje da li je

postupak bio pravičan je , potpuno odvojeno od pitanja da li je sud doneo "ispravnu"ili
"pogrešnu odluku".Koncept pravičnog suđenja zahteva da se vodi raspravni postupak, gde
stranke u postupku imaju pravo da znaju i da iznose komentare na mišljenja ili dokazni
materijal koji uloži druga strana.U analizi da li je postupak u celini bio pravičan uzima se u
obzir o kakvim se dokazima radi i na koji način su oni izvedeni.Ovde se podrazumeva
mogućnost da svaka strana ispituje svedoke suprotne strane i iznosi argumente u vezi dokaza
iznetih tokom suđenja.

Svako ima pravo na pravično suđenje što podrazumeva :1) da vlada načelo ravnopravnosti,
2)da svako ima pravo na nezavisan i nepristrasan sud ustanovljen zakonom, 3)na suđenje u
razumnom roku i 4) na javnost suđenja.

1)Načelo ravnopravnosti

Ravnopravnost je postavka da svaka stranka u postupku treba da ima iste mogućnosti da

izloži svoje argumente i da ni jedna od njih ne sme da ima bilo kakvu prednost u odnosu na
svog protivnika.To znači i da svaka strana u postupku mora da dobije priliku da se
suprotstavi navodima druge strane.Načelo ravnopravnosti je prekršeno i onda kad je jedna
strana sprečena da odgovori na pismeni podnesak druge.Princip jednakog tretmana strana ,
tj . ravnopravnosti u postupku podrazumeva uravnotežen tretman strana u postupku i
predstavlja ključni element prava na pravično suđenje i sastavni element prava na raspravni
postupak.To podrazumeva da se traži da se svakoj strani u postuku pruže razumne
mogućnosti da iznese svoje argumente, uključujući i dokaze koji tu stranu neće staviti u
suštinski podređen položaj u odnosu na drugu stranu. Drugim rečima , princip jednakog
tretmana strana u postupku podrazumeva procesnu jednakost stranaka.

Pravo na pravično suđenje obuhvata i pravo na akuzatorski postupak.U načelu to znači da

stranka ima mogućnost da bude upoznata sa svim dokazima ili napomenama koje su
priložene spisu , te da mogu da ih komentarišu (presuda ECHR Ruiz-Mateoz protiv Španije ,
presuda od 23.juna 1993. godine)

2)Nezavisni i nepristrasni sud ustanovljen zakonom

Nezavisnost suda znači da on mora biti nezavisan i od stranaka i izvršne vlasti.Klauzula

nezavisnosti i nepristrasnosti počiva na načelu podele vlasti.Pripadnici izvršne vlasti ne smeju
da se bave konačnom ocenom o tome da li je zakon ispravno primenjen.Država se ne sme
mešati u ishod sudskog postupka sudovi se u načelu smatraju nezavisnim .Kad odlučuje o
tome da li je neki sud nezavisan Evropski sud razmatra sledeće :

1.način postavljanja njegovih članova

2.trajanje mandata
3.postojanje garancije koje štite od spoljnih pritisaka
4.pitanje da li sud ostavlja utisak nezavisnog tela

U svkom slučaju Evropski sud stoji na stanovištu da sud mora biti nezavisan kako u odnosu
na izvršnu vlast tako i u odnosu na stranke u postupku .Nesmenjivosti sudija od strane
izvršne vlasti tokom trajanja njihovog mandata je nužna garancija njihove
nezavisnosti.Nesmenjivost sudija ne mora biti regulisana zakonom, ako se ona kao činjenica
uvažava u praksi.Sam sud nije naznačio koji je nužni minimum trajanja sudijskog mandata.U
predmetu Le Komt protiv Belgije od 23.juna 1981. godine zaključeno je da fiksni
šestogodišnji mandat članova apelacionog veća pruža garanciju nezavisnosti

Da bi se dokazala subjektivna nepristrasnost Evropski sud zahteva dokaze konkretne

nepristrasnosti.Predpostavlja se da postoji lična nepristrasnost propisno postavljenog sudije i
teško je dokazati ličnu pristrasnost.U predmetu Lavents protiv Letonije od 28. novembra
2002. godine Evropski sud je kritikovao predsedavajućeg sudiju , jer je komentarisala
predmet u medijima , pre nego što je suđenje završeno, ne predviđajući u svojoj izjavi sve
mogućnosti ishoda sudskog postupka.

Objektivna nepristrasnost se češće razmatra.U tom kontekstu , pristup suda se u velikoj meri
zasniva na stavu da nije dovoljno da pravda bude sprovedena, već da se pravdi veruje.U
predmetu Holm protiv Švedske iz 1993.godine pet od devet porotnika u postupku za povredu
ugleda i časti po privatnoj tužbi bili su članovi političke stranke koja je bila meta spornog
uvredljivog materijala.Postupak za izbor porotnika obavljen je u skladu sa švedskim
zakonom, a zahtev podnosioca predstavke da se porotnicin koji su bili članovi te političke
stranke zamene drugim porotnicima je bio odbačen.Sud je utvrdio da su veze između tužene
strane i pet porotnika mogle dovesti u pitanje njihovu objektivnu nezavisnost i nepristrasnost,
pa je shodno tome našao povredu člana 6 st 1.

3)Razumni rok

Najveći broj presuda pred Evropskim sudom za ljudska prava izrečen je u vezi sa pitanjem
razumnog roka.Prema Evropskom sudu za ljudska prava svrha zahteva razumnog roka je da
jemči da će u razumnom roku i putem sudske odluke biti okončana nesigurnost osobe u kojoj
se nalazi u pogledu svog građanskopravnog položaja.Rok počinje teći od trenutka pokretanja
postupka , a prestaje teći kad je postupak okončan na poslednjoj sudskoj instanci.U
ocenjivanju dužine vremenskog roka uzimaju se sledeće činjenice

1.složenost predmeta
2.ponašanje podnosioca predstavke
3.ponašanje sudskih i upravnih organa

Postupak mora biti zaključen izricanjem obrazložene presude u razumnom roku.Kada je reč
o dužini trajanja vremena koje se može smatrati "razumnim"nije moguće izvući ništa iz
opštih smernica iz jurisprudencije budući da svaki predmet zavisi od specifičnih okolnosti,pre
svega od napred nabrojena tri činioca.Osim toga to ovisi i od prirode postupka, kao i od broja
instanci o kojima je reč.
Složenost postupka se prevashodno odnosi na brojne činjenične okolnosti koje je potrebno
utvrđivati.U isto vreme može se smatrati da je jedan predmet složen ukoliko je postupak po
kom se on vodi složen ,tako da recimo podrazumeva da domaći sudovi treba da u datim
okolnostima primenjuju neki potpuno nov zakonski propis.Ukoliko je postupak na koji se
odnosi predstavka definisan kao složen, sud će po pravilu dopustiti duži period vremena u
kome vlasti treba da okončaju proces, odnosno da donesu odluku u predmetu.

Također se ne mogu sva kašnjenja pripisati samo državnim organima.U nekim slučajevima su
i same stranke u sporu uzrok kašnjenja iz nemara.U svrhu čl 6 mogu se razmatrati samo ona
kašnjenja koja se na neki način mogu pripisati državi.Tamo gde je privatno lice koje je
stranka u postupku prouzrokovalo kašnjenje država ne snosi direktnu odgovornost, ali se
mogu postaviti pitanja da li je sud preduzeo adekvatne korake da ubrza postupak ili je
prekomerno produžio rokove bez valjanog razloga i na taj način dopustio prekoračenje
vremenskog roka.Činjenica da su stranke u građanskoj parnici odgovorne za odvijanje
postupka ne oslobađa sudske vlasti dužnosti da se postaraju za ekspeditivan sudski postupak.
Sud je priznao da domaći sudovi povremeno trpe od preopterećenosti nerešenim
predmetima.Sud smatra da privremeno preopterećenje nerešenim predmetima ne
podrazumeva odgovornost države, dok god se preduzimaju mere za rešenje tog problema.Te
mere mogu podrazumevati odluku da se predmeti rešavaju selektivno, prema kriterijumu
hitnosti i važnostii pre svega prema kriterijumu važnosti suštine spora za lice na koje se
direktno odnose.U isto vreme , ako su kašnjenja trajna i ako ona svedoče o organizacionim
problemima , onda su potrebne odlučnije mere za nalaženje izlaza iz te situacije, pa takvo
odlaganje sud može smatrati neopravdanim kao što je uradio u predmetu Zimmerman i
Steiner protiv Švajcarske iz 1983. godine.

4)Javnost suđenja

Interesi kojima služi pravo na javno suđenje nisu interesi samo stranaka već i šireg kruga
građana.Tu je reč o očuvanju poverenja u pravosuđe.Prvi element ovog prava jeste pravo
stranke da bude prisutna na sudu, ali prema stanovištu suda to ne znači da su vlasti dužne da
ga izvedu pred sud ukoliko sama stranka ne uloži dovoljno napora da učestvuje u postupku.U
predmetu Nunes Diaz protiv Portugalije iz 2003 godine sud je utvrdio u postupku u kojem se
tuženi u građanskoj parnici preselio , pa nije mogao da bude pronađen na adresi koju su
tužioci dali sud je zaključio da nema ničeg pogrešnog u činjenici da su domaći sudovi doneli
presudu u sporu bez njegovog prisustva , posebno s obzirom na činjenicu da su domaće vlasti
uložile sve neophodne napore da ga pronađu raspitujući se preko policije i objavljujući
obaveštenje u novinama o predstojećem ročištu.

Drugi element je pravo stranke da aktivno učestvuje u raspravi..Tu nije dovoljno da lice koje
vodi spor samo bude prisutno pred sudom već mora biti u stanju da aktivno učestvuje.U
predmetu Stanford protiv UK od 1994. godine podnosilac predstavke je bio lice oštećenog
sluha koje nije moglo da čuje neke od dokaza izvedenih pred sudom, ali sud nije zaključio da
je došlo do kršenja čl 6 st 1 s obzirom da je stranka u postupku imala advokata koji je mogao
sve dobro da čuje i nakon konzultacije sa strankom aktivno učestvuje u postupku.

Treći element je onaj koji se odnosi na javnost sudske rasprave, tj. na pravo stranke da
javnosti , uključujući i medije bude dopušteno da prisustvuje javnoj raspravi.Sud je
stanovišta da načelo javnosti ne mora biti povređeno ako se obe stranke u postupku saglase da
se suđenje održi iza zatvorenih vrata , ali presuda uvek mora biti javno objavljena.
Štampa i javnost se mogu isključiti s celog suđenja ili dela suđenja u interesu morala, javnog
reda ili nacionalne bezbednosti u demokratskom društvu, kada to zahtevaju interesi
maloletnika ili zaštita privatnog života stranaka ili u meri koja je po mišljenju suda nužno
potrebna u posebnim okolnostima kada bi javnost mogla da naškodi interesima pravde.

U presudi Evropskog suda Worm protiv Austrije od 29.08.1997. godine sud je zauzeo stav
"pod uslovom da se ne prekorači granica postavljena u interesu pravilnog vršenja pravde
,izvještavanje o sudskim postupcima , uključujući i komentar, pridonosi njihovoj otvorenosti i
stoga je ono u potpunosti sukladno sa zahtevima sadržanim u članu 6 st 1 Konvencije o
javnosti suđenja."

Analiza presude ECHR Natalija Čeh -Republika Srbija br 9906/04 od 1.jula

2008.
Presuda Natalija Čeh protiv Republike Srbije objavljena je 1.jula 2008. godine pod poslovnim
brojem 9906/04 i ovo je 19-ta presuda u odnosu na Republiku Srbiju.Ono što je posebno
zanimljivo za ovu presudu je činjenica da je predstavka podneta Evropskom sudu za ljudska
prava 30. januara 2004. godine , dakle pre stupanja Konvencije na snagu i od strane
zastupnika je stavljen prigovor da je predstavka nekompatibilna sa odredbama Konvencije
ratione personae .Sud je prihvatio predstavku jer su prvobitne pritužbe podnositeljke
predstavke pre nego što je ratifikovana Konvencija stalno potvrđivane i posle toga , a
postupak je još u toku pred domaćim sudom.

Evropski sud za ljudska prava utvrdio je da je Nataliji Čeh povređeno pravo na suđenje u
razumnom roku koje je zagarantovano članom 6 Evropske konvencije o ljudskim
pravima.Sud joj je dosudio 2 400 evra na ime nematerijalne štete , a Republika Srbija je
obavezi da navedeni iznos isplati u roku od 3 meseca od dana pravosnažnosti ove presude, a
pored ove obaveze na naknadu nematerijalne štete Republika Srbija je obavezi da tekući
parnični postupak dovede do kraja što je pre moguće rukovodeći se principima pravnog
postupanja.

Podnositeljica predstavke istakla je povrede 1,3,6,8,13,14 i 17 konvencije , ali sud je našao da

su svi navedeni zahtevi osim povrede odredbe člana 6 konvencije neosnovani.

Podnositeljica predstavke je pokrenula postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava

zbog dužine parničnog postupka koji se vodio pred Prvim Opštinskim sudom od 16.oktobra
1990. godine.Tokom postupka su u nekoliko navrata donešene prvostepene presude koje su
ukidane od strane drugostepenog suda i Vrhovnog suda uglavnom zbog procesnih grešaka i
vraćene na prvostepenu instancu.Podnositeljica predstavke je tokom postupka tražila i
izuzeće postupajućeg sudije zbog procesnih grešaka iako je postupajući sudija donosio
presude u njezinu korist.16.marta 2004. godine Predsednik Prvog Opštinskog suda u
Beogradu je udovoljio zahtevu i odredio drugog sudiju da vodi njen predmet.

U periodu od 20.aprila do 6.jula 2006. bilo je zakazano 12 ročišta , a samo su tri održana
(15.09.2005. , 11.05.2006., 06.07.2006.)

17.oktobra 2006. godine.Prvi Opštinski sud je ponovno presudio u korist podnositeljke

predstavke i utvrdio da podnositeljka predstavke kao nosilac stanarskog prava ima pravo da
nastavi da živi u stanu .Okružni sud u Beogradu je 30.05.07. godine potvrdio presudu donetu
u prvoj instanci.

Tužilac je 09.07.07. godine uložio reviziju, a podnositeljica predstavke 16.08.2007. godine

zahtev za zaštitu zakonitosti.Do donošenja presude Evropskog suda ovaj postupak nije
okončan pred domaćim pravosudnim organima.

U toku postupka zastupnik je pored navedenog prigovora nekompatibilnosti sa Odredbama

Konvencije ratione personae uložio i prigovor da podnositeljica predstavke nije iscrpela sva
domaća pravna sredstva navodeći da nije pokrenula posebnu parnicu prema članovima 172 i
200 ZOO , prema članu 25 Ustava iz 1990 i članu 6 stav 1 Konvencije, te da nije podnela
krivičnu tužbu prema članu 242, 243, i 245 KZ iz 1977 i nije podnela zahtev za naknadu štete
prema članu 182 Zakona o parničnom postupku i nije uložila žalbu "novom " Ustavnom sudu

Sud je utvrdio u toku postupka da su ta pravna sredstva nedelotvorna.

Sud je utvrdio da postupak podnositeljice zahteva nije rešen na trećoj instanci i s obzirom da
je za tuženu Republiku Srbiju Konvencija 3.marta 2004.godine stupila na snagu predmet je
u nadležnosti suda ratione temporis u periodu više od četiri godine i tri meseca, te je utvrdio
da predmet na dan stupanja na snagu Konvencije nije bio rešen više od trinaest godina te je
sud mišljenja da ukupna dužina postupka na koju se žali podnositeljica predstavke nije
zadovoljila zahtev razumnog roka.

Zaključak

Domaći propisi su u pogledu garancije prava na pravično suđenje u najvećem delu usklađeni
sa međunarodnim standardima, što svakako ne znači da daljnje izmene zakonodavstva nisu
potrebne.Dosadašnja sudska praksa pokazuje da je najveći broj presuda Evropskog suda
izrečen upravo zbog kršenja člana 6 st1 Evropske konvencije o ljudskim pravima kojom je
zajamčeno pravo na pravično i javno suđenje prilikom utvrđivanja pojedinačnih prava i to
posebno zbog pitanja razumnog roka.Iako stranke svojim dispozitivnim radnjama utiču na
tok postupka to mora biti urađeno na zakonom propisan način kako bi se štedilo na vremenu
u cilju bržeg i efikasnijeg rešenja sudskog postupka za zaštitu subjektivnih građanskih prava.
Treba očekivati da će se ne mali broj predmeta vezanih za povredu prava na pravično
suđenje naći pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali njihovo izvršavanje u praksi
pomoći će ublažavanju nekih od navedenih problema.

Literatura :

1)Nula Mol i Katarina Harbi "Pravo na pravično suđenje"-Beograd

2)Dona Gomien :"Kratak vodič kroz Evropsku konvenciju o ljudskim pravima"-Beograd
3)Dimitrijević , Popović,Papić, Petrović "Međunarodno pravo ljudskih prava" -Beograd
4)Nina Vajić:" Pojedinac pred Europskim sudom za ljudska prava" -Zagreb
5)Bilteni Ljudska prava u Evropi AIRE Centar London -Beograd
6)Evropska konvencija o ljudskim pravima
7)www.echr.coe.int/ECHR/ENHeader/Case-law/Hudoc/Hudoc+detabase/
8), ww.zastupnik.gov.yu

Tekst objavljen u biltenu sudske prakse Okružnog suda Novi Sad br 14 za 2009.godinu, ISSN
1452-3221