Marija Jovanović

Kao da se
ništa nije
dogodilo
roman

Beograd, 2007.

2|
 M nogo kasnije, kada je vreme prekrilo uzburkane događaje i obložilo ih kao stene
na rečnom dnu, mahovinom koja je ublažila njihove oštrice, kada je u Sofiji ostao samo trag
negdašnje gorčine i osećanja izneverenosti, ona nije umela sebi da objasni zašto se, po
Aleksinom odlasku, tako silno trudila da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.
Mnogo kasnije, pošto su računi bili izravnani koliko je to moguće u ovom životu, a
velike i male izdaje bile plaćene slomljenim srcima, pa i jednim što je doslovno prepuklo,
Sofija se zakačila za to pitanje, kao da je u njemu sadržan razlog svega što je usledilo posle
razlaza sa Aleksom. Kao da je time mogla oživeti onoga čije se telo pretvaralo u zemaljski
prah. Kao da je odgovor mogao promeniti i unatrag pokrenuti lanac uzročnosti koji je do
toga doveo. Kao da se sudbina može promeniti naknadnom mudrošću. Ili kajanjem.
Znala je da ne može, a ipak je prekopavala po prošlosti, mučena time što je dozvolila da
se u vreme velike, kolektivne laži da se ništa ne dešava, dok se, međutim, uveliko dešavao
rat, u njen dom uvuče laž slična onoj koju su širili krojači novih mapa i ljudskih sudbina.
Sofija je bila jedna od onih zgroženih nad odbijanjem da se vidi šta se događa. I zašto. I
kuda će to odvesti.
U prkos otporu i preziru koji je osećala prema velikoj obmani, na sasvim malom, ličnom
planu, ponašala se kao da se ništa nije dogodilo. Uradila je to iz sasvim ličnih razloga koji
nisu imali veze sa opštim samozavaravanjem. Pokušavala je da prikrije svoju patnju. Malu
spram sveopšte nesreće. Za nju, ogromnu. Imala je razloga za to. Mislila je da ih ima. Tada.
Mnogo kasnije, kada je vreme, poput velike, utešne tišine, palo na buku događaja iz
njenog života, Sofija je zapazila tu ludu podudarnost. Između male, sasvim lične i velike,
opšte laži. Koje su se završile tragedijom. Jednom sasvim ličnom i jednom opštom i
kolektivnom.
A rane koje su ostale, nisu se mogle izviđati naknadnom mudrošću. Ili kajanjem.
Sa njima je, prosto, valjalo živeti.
Nekako.
Kao što je prijateljstvo sa Ivanom, posle priznanja da se nešto neoprostivo i
nepopravljivo jeste desilo, samo od sebe pronašlo način da preživi. Nekako. Tek nekako.
Ipak, u vremenu koje nije znalo za milost, ni za oproštaj, i »tek nekako« predstavljalo je
uspeh.

3|
 1

Ne beše to pad, već sunovrat u koji se hrlilo žudno i sa izopačenim sladostrašćem.

Opet su zapraštali pucnji sa Balkana, drumske mehane na »raskrsnici puteva« u koju
Evropa zalazi samo u krajnjoj nevolji kad se tu zatekne nekim važnim poslom, pa i taj posao
gleda da obavi što pre i što brže; iz prljave, zapuštene krčme u koju svraća sa stidom kakav
oseća čovek zbog svog porokai ili zbog sramno zarađene bolesti, krunisane ranom i
čirevima, čiji smradni zadah vida u tajnosti.
Ponavljala se, dakle, krvava kalvarija, treći put u istom veku, na prostoru koji je oduvek
unosio »malu nelagodnost« u ostatak Starog kontinenta. Rat je besneo ostavljajući za sobom
bezdomne ljude; nesavladljiva količina nesreće nadirala je u vidu mučnih, ćutljivih kolona,
skamenjenih, kao odsutnih i ispražnjenih lica; kolona izbeglica utoliko gorih nego u
prethodnim ratovima, jer su bile istovetne, kao da se u međuvremenu baš ništa nije
pomerilo ni promenilo, ni u svetu, ni u Srbiji. Ponavljale su se u pojedinostima kao usud,
balkanski neumoljivo, ciklično, kao kazna lenjom učeniku koji mora da deset ili pedeset
puta prepiše jednu rečenicu, ne bi li upamtio, makar mehanički, ako već ne može da nauči.
Umesto taljiga - traktori i prikolice, ali sve drugo beše isto: sirotinjska karirana ćebad,
musava, umorna deca, marame na glavama žena i spečena patnja u uglovima čvrsto
stisnutih usana, neobrijana, tvrda muška lica, bez po nekog zuba; taj bezmerni jad ulivao se
u Beograd i, nadalje, u celu Srbiju.
Grad je najpre brektao poput majušnog remorkera koji vuče nesrazmerno veliki brod;
onda je počeo da puca po šavovima, da bi u jednom trenutku spojevi sasvim popustili i sve
se bukvalno raspalo.
Rašiven, rasporen, Beograd je nestajao brzo, tiho i bez odbrane, jer nije imao od koga
da se brani, jer nije bilo neprijatelja, jer je to bio naš, prognani narod, jer je to bila gola
nesreća koju je valjalo prihvatiti i dati joj mogućnost da preživi, makar tako, makar po cenu
propasti grada. Beograd je oticao u slivnike zajedno sa otpacima i garavom vodom posle
otopljenog snega, noću, kada bi se, nakratko, uklanjao sa njegovih ulica haotični švercerski
improvizorijum, čiji je asortiman, ošljarski rasprostrt po prometnim ulicama, po sklepanim
tezgama, haubama kola, samom trotoaru ili na kartonima prekrivenim prljavim, zgužvanim
najlonima, predstavljao nepogrešivi barometar poniženja i propasti.
Na televiziji su se, po vascele dane i noći, slike obezglavljenih leševa i masovnih
grobnica smenjivale, bez najave i prelaza, sa polunagim pevačicama i zajapurenim
voditeljima u sakoima pastelnih boja, koji su ekstatično najavljivali nastupe novih estradnih
zvezda.
Red prizora sa ratišta (malo spaljenih sela, malo srušenih kuća, malo ranjenika, malo
ubijenih ili zaklanih, već po izboru urednika - sve kako valja i priliči), red bleštavih
stepenica u studiju improvizovanog mini-Brodveja sa koga elegantno, na hirovito visokim
potpeticama, silaze nasmejane igračice obmotane nojevim perjem, red teatralno-patriotskih
glasova spikera koji prave intervju »sa lica mesta«, iz srpskih enklava i srpskih zemalja,

4|
direktno i uživo, sa vojnicima umornih, ali odlučnih lica, pa red razgovora u studiju sa
nekolicinom učesnika koji se utrkuju u sipanju tobožnjih šala i doskočica.
Iz dana u dan slagali su se ti redovi kao korice doboš torte, sloj za slojem; nesnošljiva,
monstruozna kombinacija krvi i šljokica.
Smrti i divlje veselosti.
Nesagledivog užasa, sa jedne strane, i nakaznog, neljudskog optimizma što se kezio
odasvud - sa plakata, televizije, iz novinskih naslova i huka mase na ulici, sa mitinga koji su,
neumorno, bivali upriličeni kad god je Predsedniku trebalo, sa druge strane.
U sredini, stešnjena između te dve krajnosti, smestila se gola i ružna istina pukog
preživljavanja; dugi redovi, u kojima su ljudi, odišući pomešanim mirisom loše hrane, piva i
jeftinog duvana, u mokrim, teškim kaputima i sirotinjskim kineskim jaknama kroz čiji je
nekvalitetni, šuškavi materijal provirivalo perje, satima čekali na litar mleka ili ulja, na
kilogram brašna ili šećera; kamioni iz kojih se, u samom centru grada, bacao hleb u haotičnu
gužvu ispruženih, gladnih ruku. Kao psima. Uraganski nalet bede nije ostavljao prostora za
pobunu ili upitanost onih koji su do juče vodili sasvim normalan, pristojan život, zašto se i
kako se sve to dogodilo.
Ta i takva istina je, naposletku, bila potpuno zgnječena, deformisana i pretvorena u
košmarni san koji je bio utoliko strasniji što je u sebi imao primesa stvarnosti; te primese su
izazivale jezu u kostima zbog slutnje da je, možda, sve to zaista tako, do poslednje
neverovatnosti.
U zemlji gde je pamćenje postalo kraće od dana, gde je zaborav, brži od misli, vrebao
jutarnje vesti i zobao ih već do podneva, gde je veče brisalo tragove krvavih obračuna što su
se zbivali svuda, na svakom mestu i u svako doba, kao što vetar premeće pesak dina gladeći
i ravnajući otiske stopa, sve je postalo normalno, a neskriveno zlo se prihvatalo sa
ravnodušnom otupelošću. Bez stvarnog otpora i pravog čuđenja.
Kao da se ništa nije dešavalo.

5|
 2

Ivana je apatično osmotrila nered pa se, posle trenutka premišljanja, zavalila u fotelju.
Nalazila se u jednom od svojih perioda mrzovolje, koji su bivali sve duži. Osećala je da su
stvari uveliko izmakle njenoj kontroli. Da polako gubi svoju moć nad ljudima. A ona nije
mogla da se pomiri sa tim da više ne drži sve konce u svojim rukama. Ona, gospodarica igre.
- Zapala sam u krajnju bedu - jadala se ogorčeno.
- Pobogu, Ivana, kakva beda? Je l’ ti uopšte primećuješ kako drugi žive?
- Drugi, drugi... Pobogu, Sofija - kreveljila se - ja nisam drugi. I nisam rođena da se
mučim. Ne mogu to i tačka.
- Ti ovo zoveš mučenjem? Ovaj luksuz kojim si se okružila?
- Luksuz?! Za sebe mogu reći da sam bitisala pristojno. Pristojno. Ništa više od toga. Ali,
to je past tense, draga. A sada...
Sada je Rastko, njen brat koji je godinama živeo u Americi, bio oženjen, a Ivanini
prihodi prilično presahli. Preduzimljiva Džejn, Rastkova nevesta, odmah po udaji podrobno
se uputila u finansijsko stanje svog muža. Saznala je da on svoju sestru više nego izdašno
potpomaže. Saznala je da stan u Beogradu, u kome su živeli Ivana i Mihajlo, pripada njemu.
Sasvim odlučna u nameri da takvu situaciju što pre okonča, u prvu posetu Rastkovoj
porodici doputovala je, međutim, kao sušta ljupkost i nevinost.
- Kakav slučaj od žene... - govorila je Ivana ljutito posle njihovog boravka u Beogradu.
Ivana je, za tu priliku, stavila u pogon sav svoj šarm i umeće da očara snahu, ne
sumnjajući u uspeh. Nova gospođa Kovačević se, međutim, dala očarati i Ivanom i
Beogradom u onoj meri koja je bila potrebna da se ne zameri Rastku. Pri tome joj je Beograd
delovao deprimirajuće siromašan, a Ivana joj se, zapravo, nimalo nije svidela. No, to je vešto
skrivala. Nije imala nameru da zbog jedne posete ugrozi početak braka sa svojim uspešnim
mužem.
Kuću njihovih roditelja na Senjaku i Ivanin raskošno namešten stan prokomentarisala
je naizgled nevinom primedbom:
- Oh, pa vi ste i po merilima Amerike bogati ljudi. Njen uspešni muž je time bio
polaskan. Rastkov i Ivanin otac je bio polaskan. Prijalo im je što Džejn uviđa da Rastko ima
poreklo. Da nije tek nikogović koga je Amerika zasenila svojim sjajem. Samo je Ivana osetila
opasnost. Zamku skrivenu u pohvali. Zato je hitro preduzela da svojoj snahi objasni kako su
se stvari radikalno promenile. Da su to, što Džejn vidi, samo ostaci negdašnjeg života. Da u
zemlji vlada hiperinflacija. Da su penzije roditelja smešno male. Da ona jedva izdržava svog
sina. Da ne može računati na svog bivšeg muža, nesposobnog da zaradi mimo plate. Zalila se
na troškove i uzdisala što ne može Mihajlu da priušti »detinjstvo kakvo smo Rastko i ja
imali«. Džejn je klimala glavom i ispod oka odmeravala Ivanine preskupe cipele i garderobu.
Držala ju je na odstojanju učtivom ljubaznošću. Ni minuta se nije odvajala od Rastka.
Kako se boravak primicao kraju, Ivana je shvatila da nije uspela da je obrlati, niti da je
uvuče, preko intimnih razgovora, koje je Džejn lukavo i uspešno izbegavala, u žensko-

6|
sestrinsku solidarnost. Da je loše odigrala. Ili da se nameračila na dostojnog protivnika.
Džejn je ispala mudrija. Razdražena tim saznanjem i neočekivanim porazom, Ivana je otišla
u drugu krajnost. Poslednja dva dana postala je hladno-ironična, а о sebi i svom životu je
govorila najednom promenjenim tonom, punim agresivnog ponosa, trudeći se da, makar u
poslednjim minutima, osveti svoje uzaludno poniženje.
- Zamisli, molim te - prepričavala je Sofiji razgovor sa oproštajne večere - da je onaj moj
tunjavi brat njoj držao stranu. Ona se našla pozvanom da nama izloži kratak ekspoze. mali
rezime о našoj političkoj situaciji. A Rastku se cakle okice od ganutosti što se dear Jane brine
za Srbiju. Onda sam je ja prekinula i rekla da sam za ovo kratko vreme ustanovila kako je
njen mentalni sklop toliko različit od našeg, a to sam tako rekla, Coko, tako sam to odradila,
znaš ti mene, onaj moj ledeni osmeh. a gledam je pravo u oči. zmiju jednu, da joj je odmah
bilo jasno, jer je čak i Rastku bilo jasno, da time hoću da kažem kako ona, u stvari, nema
mentalni sklop, i da bi joj, stoga, bilo najbolje da se drži po strani. U svom divnom Njujorku.
U svome lepom stanu. Da sc ne spušta u naše blato i naše probleme. Da sc mi tu savršeno
dobro snalazimo bez njene samaričanske brige. Onda je ganuti Rastko mene opomenuo, na
srpskom, dakako, da se poor Jane ne bi uzrujala, kako sam drska. Kako sam uvredila
njegovu krajnje dobronamernu zenicu. Šta je tu. molim te, bilo uvredljivo?
Sofija je znala kako izgleda kad Ivana počne da sipa zajedljivosti. Iskreno je sažaljevala
Rastka. Znala je kako taj uragan briše sve pred sobom kada Ivana padne u jedno od svojih
sadaćuvamjarećištovamnikonijerekao stanja.
Dovoljno bi bilo da se pri neobaveznom, lepršavom razgovoru oseti pogođenom nekom
aluzijom ili. još gore, da kojim slučajem ne bude u centru pažnje, pa da se raspali i započne
svađu, jednu od svojih onaćcsvimasasutiistinuulice scena, namah pretvorena u anđela
pravdoljubivosti. U čuvenim napadima iskrenosti, vređala bi ljude i dovodila ih u neprijatnu
i nelagodnu situaciju, izazivajući međusobnu podozrivost u društvu, nagoveštavajući da zna
razne stvari, a da se izvor informacija nalazi tu, među njima, pa neka vide kakvi su to oni
prijatelji... I tako u nedogled.
- Nisi ti na tome stala. Ko zna šta si im sve još sručila - rekla joj je Sofija.
- Naravno da sam sručila. Nisam je, tek, mogla pustiti da otputuje misleći da me je do
kraja zavrnula. Da sam nasela na njenu plastičnu ljubaznost.
Uvukla je dubok dim i začkiljivši na jedno oko dodala:
- Kao da bih pa imala koristi od te aždaje i da sam se do kraja pretvarala.
I posle kratkotrajne stanke, mangupski:
- Ali dok sam terala, bila sam maksimalno dvolična, a Coko?
Onda su obe, Sofija i ona, prasnule u smeh.
Tek, Ivani je smeh ubrzo preseo. Po povratku u Njujork Rastko je prestao da šalje
novac. Skoro prestao. Slao bi samo ponekad, pomalo, i to Mihajlu. Ali za Ivanine bezmerne
potrošačke apetite, malo je bilo ništa. Bolno je osetila tu promenu. Više nije bila u situaciji
da stvari rešava na svoj brzoplet i lakomislen način.
Sklona melodrami i preterivanju sada je svoj život videla kao zgužvanu kompoziciju
voza koji je doživeo strašnu nesreću i čiji vagoni leže razbacani i izvrnuti kao ogromne,
metalne bube; nekada lepe, važne i upečatljive epizode behu slepljene i smrskane,

7|
isprepletene u nerazmrsivu gomilu iskrivljenog čelika. Nije znala kako da se iščupa iz tog
krša. I uz čiju pomoć. Iz te nepravde koja ju je zadesila, bez njenog udela i krivice.
Detinjasto samoživo želela je da od svega okrene glavu i odšeta u novi i sređeni život.
Uverena da joj pripada baš takav. I da u ovom boravi tuđom greškom.
Pod teretom problema koje je, u svojoj razmaženosti, doživljavala kao ogromne i
nesavladive, njen nesumnjivi šarm ustupio je mesto bezvoljnosti i čangrizavosti. Potpuno
ubedena u svoju ispravnost, držala je da je problem u drugima, a ne u njoj. Bila je ogorčena
na Rastka što se usudio da počne novi život, nezavisno od njenih potreba i hirova. Na Sofiju
koja je bila sve manje spremna da satima sluša njene žalopojke. Na Bobana, bivšeg muža,
koji je nije dovoljno pomagao. Na Mihajla, njihovog sina, koji je nije dovoljno poštovao. Na
roditelje, čija je snaga naglo popustila i na koje više nije mogla dovoljno da se osloni. Na
Mirka, svoju poslednju vezu, koji je iz njihovog dugogodišnjeg i zamršenog odnosa izašao,
kako je ona mislila, bez istinskog žaljenja i kajanja. Činilo joj se da je nevina žrtva uhvaćena
u središte zavere koju je protiv nje skovao čitav svet.

Ranije, kada je, posle razvoda, uspela da se odseli sa Senjaka, iz očeve kuće, beše rešena
da, kako je govorila, »konačno nešto za sebe uradi«. Stavljanjem akcenta na reč »konačno«
sugerisla je da se nikada do tada nije »posvetila sebi«, da je, na neopravdan način, bila
onemogućena da se »ostvari« i, konačno, ali ne i najmanje važno, da osobe iz njene porodice
snose za to krivicu. Mahala je tom floskulom ispred nosa svima, naročito svojim bližnjima,
sve dok nije uspela da je nametne kao opšteprihvaćenu istinu.
Sa tako utvrđene pozicije zahtevala je da joj se pruži podrška. Materijalna, dakako. Ideje
je već sama imala. Trebala su joj sredstva za njihovu realizaciju.
- Galeriju?! - čudila se njena majka. - Tako bih i ja mogla da budem pametna. Da smislim
da mi se kupe tereni za tenis, na primer...
- Nikad me niste podržavali. Nikad - vikala je Ivana. - Da jeste, do sada bih...
- Niko ti ništa nije branio, Ivana - uzrujala se gospođa Branka. - Nemoj svaljivati krivicu
na nas. Jesmo li ti, lepo, na vreme govorili...
- Govorili! Govorili! Kao da ti je drago što sam ovako propala... završila ovako kao...
splačvara... - ridala je, navodno, očekujući da se otac razneži.
- Branka, molim te - ustao je u Ivaninu odbranu. - Nećemo je, valjda, sad, sasecati. Ako
želi da se nečim bavi, treba da...
Ivana namah presta da plače. Nije smela da izgubi priliku koju su joj očeve reči pružile.
- Jednom u životu tražim da se bavim onim za šta sam stvorena...
- A to je - upita njena majka.
- Estetikom - reče Ivana sasvim ozbiljno. - Bog me je stvorio da budem okružena lepim.
To ću umeti da prodam i drugima.
Tvrdoglava kakva je bila, uspela je da ubedi oca da proda garažu u dvorištu i za taj
novac njoj kupi poslovni prostor.
- Da mi tuđini ulaze ovde - plakala je njena majka. - Posle četrdeset godina da mi tuđa
ruka otvara kapiju. Ti si, Dušane, poludeo kao i ona.

8|
 - Niko ti neće ulaziti u dvorište - umiljavala se Ivana. Bila je uverena da će dobiti što je
naumila, pa je malo nežnosti prema majci nije ništa koštalo. - Garaža je metar od kapije, ima
poseban ulaz.
(Neposredno po smrti Ivaninog oca tuđin jeste ušao u njihovo dvorište. U neprecizno
sastavljenom ugovoru kupac garaže je pronašao zakonske »rupe« kroz koje je provukao
svoje potraživanje vlasništva nad delom placa na kome beše garaža. Rupe je, podrazumeva
se, debelo podmazao, što ne beše nikakva posebna veština u sistemu pravosuđa koje
odavno beše bušno kao rešeto. Ubrzo je tu iznikla ružna, glomazna dvospratnica, zaklonivši
sasvim kuću starosedelaca.)
- Molim te, mami, morate mi sad pomoći. A smislila sam i ime. Šta misliš koje?
Majka je uvređeno ćutala.
- Hajde da vidim koliko poznaješ svoju kćerku. Šta misliš, koje?
- Ne interesuje me - rekla je gospođa Branka već popustljivije.
Ivana ju je značajno pogledala:
- Skarlet, mami. Zvaće se po tvojoj omiljenoj junakinji.
Gospođa Branka se lako zarumenela.
- Nisi se nadala, je l' da?
To je bio jedan od Ivaninih najomiljenijih manevara. Da, kada svađa uzme po nju
nepovoljan tok, pažnju učesnika skrene i dezorijentiše, dok se, naposletku, sam predmet
razmirice ne zagubi u moru novih detalja.
- Nisi. Ne, od svoje bezdušne kćerke - reče pobedonosno. Kao da je ime galerije
suštinsko pitanje oko koga se spore, a da je ona, eto, spremna sve da učini za ljubav svoje
majke.
- Oh, Ivana - reče gospođa Branka - nemoj tako. Ne kažem ja da si bezdušna. Samo, ne
možeš očekivati da sve dobiješ galantno i bez truda.
Osetivši da razgovor ponovo kreće u pogrešnom pravcu, uzela je majčinu ruku:
- Vidi, mamika, ti ćeš mi biti glavni konsultant. Treba da, najpre, izaberemo neku
ekstravagantnu boju za zidove, nešto otmeno, ali smelo... - počela je da plete konce oko nje.
Slušajući svoju kćer gospođa Branka je, neprimetno, bila odvučena na pučinu Ivaninih
htenja i planova.
Uskoro se pokazalo da galerija »Skarlet« postoji zato da bi Ivana tu dočekivala
prijateljice i šarmirala mušterije. Žene. Devojčurke. Mladiće. Srednjovečne muškarce.
Zaljubljene parove. I one starije, bolje platežne moći. Svejedno koga. Bilo je važno da dobije
kompliment ili da čuje kako se došaptavaju hvaleći njen izgled, ukus i besprekorno
ponašanje. Boban, Rastko i njeni roditelji, udruženim sredstvima, dotirali su njen rad, tešeći
se da se Ivana time »ipak okupira i ne sedi depresivna i zapuštena kod kuće«. To su, doduše,
bile njene reči, ali oni su ih, posle izvesnog vremena, počeli da ponavljaju, ne dovodeći u
pitanje njihov smisao. Ali, pošto prethodne godine nije uspela da pokrije ni elementarne
troškove održavanja, Ivana je bila prinuđena da galeriju iznajmi Sofijinoj prijateljici.
Odjednom se suočila sa pustoši slobodnog vremena i sa sve jasnijim znacima starenja
na sebi. To ju je bacilo u iskreni očaj. Sa svime je mogla da se izbori, da probleme zataška ili
previdi, ali starost na svom licu i telu nije mogla da prihvati:

9|
 - Raspadam se - govorila je Sofiji. - Lepo se raspadam na svoje oči. Vidi ti ova kolena.
Vidi ih. Na-mre-ška-na.
- Divna kolena - odgovarala bi Sofija mirno.
- A tek kapci. Pazi, faltaju se. Faltaju se, moja Coko. Imam soleplise nad očima.
- Izgledaš fenomenalno, šta ti je? - čudila se Sofija.
- Raspadam se. I ti se raspadaš, Sofija - rekla bi Ivana tužno. - Samo, dok ti to primetiš,
dok ti bilo šta primetiš... Celog života sam morala da budem na oprezu za obe. Celog života.
Pored tebe bi, bre, mogli slonovi da prođu... Evo, na primer, jesi li zapazila kakav je kaput,
kašmirski, »Max Marin«, dakle, ne nekakve bedne kopije, već pravcati kašmirski, nosila
ona... - prebacila bi se na drugu temu nošena novim predmetom interesovanja.

Zatvorenih očiju, kao da drema, Ivana je mislila kako liči na neku od junakinja serija. Na
neku od raskalašnih lepotica koju na kraju stiže usud samoće. Da, ostala je sama u ovom
neredu i sa nevaspitanim sinom.
Sama, na vetrometini života, pomislila je podsmešljivo. Bio bi to dobar naslov za jedan
od ljubavnih romana što su Sofija i ona pisale tokom zimskog raspusta, u osmom razredu.
Sofija je bila nadahnuta Remarkom. Ona sama bila je inspirisana stvarnom zaljubljenošću u
Ducu iz susednog odeljenja. Njen roman se zvao »Sreća udvoje«, a Sofijin, dramatično,
»Ljubav ih je odvela u smrt«.
Pozvaće Sofiju. Da je pita seća li se te zime. I da se dogovore oko večerašnje sedeljke
kod Stojana i Dubravke.
Pri pomisli na Dubravku preplavio ju je potmuli bes koji je namah potisnuo setno
sećanje na detinjstvo.
- Pravimo party - rekla joj je juče.
Party. Glupa guska. Ona zna šta je party. Guska koja se dočepala Stojana. Koja sada
uživa u raskoši.
- Bože, šta sam ti zgrešila - promrmljala je Ivana, pružajući se da dohvati telefon.
Morala je odmah da nekom saopšti kako više ne može očima da gleda nadobudnu
Dubravku. Sofija beše najmanje podesna za takve razgovore.
- Svašta od tebe, Ivana, pa, nemoj ići ako te toliko nervira - odgovoriće joj.
I reći će, još, da su one Stojanove prijateljice, i da on ne treba da oseti njihovu
netrpeljivost prema svojoj ženi. Dodaće da to nije lepo. Ili - kulturno.
- Našla sam crkvu u kojoj ću da se molim - pomisli, dok je čekala da se veza uspostavi.
Posle toliko godina nerazdvojnog prijateljstva znala je svaku Sofijinu misao. Svaki
argument. Sofijine principe. Sofijine nesnosne principe, ispravila je sebe nasmejavši se, pri
tom, dobroćudno kao čovek koga gnjavi nasrtljivo dete, a koji to podnosi sa stoičkim mirom
jer je dete njegovo.
Svejedno, reći ću joj, pomislila je Ivana i uzdahnula.
Unapred.

10 |
 3

Dečak bojažljivo otvara kapiju. Možda iz dvorišta vreba pas. Možda će teta kojoj nosi
mamine note biti neljubazna. Možda ona i ne zna da on dolazi. Možda će morati da odgovara
na njena pitanja. Ko je? Zašto dolazi? Ko ga šalje? Dečak je stidljiv i svako objašnjavanje sa
nepoznatim ljudima u njega unosi ogromnu nelagodnost; zato unapred vežba odgovore na
moguća pitanja.
U dvorištu, kraj kapije, vidi devojčicu. Okrenuta je leđima i lopaticom čeprka po zemlji,
oko ružinog grma. Na škripu gvozdenih vrata devojčica se okreće. Ima krupne, bistre oči i
kosu kakvu nikada do tada nije video. Jako dugu i jako crvenu. Nešto u njoj i njenom
pogledu čini da se on još više postidi.
- E, došao si. Doneo si note - kaže i pritrčava mu, veselo.
Dečak je sasvim pometen njenom otvorenošću. On ne ume da se ponaša kao ta
devojčica koja je, očigledno, mlađa od njega.
Ona ga uzima za ruku i vodi stazom ka kući. Usput mu priča kao da se odavno znaju.
Kaže da je danas sama, jer je Ika otišla na Tašmajdan da vozi rolšue sa bratom. Kaže da joj je
žao kada je Ika ostavi. I kaže da svira klavir. I pita ga da li on svira. I kaže da zna da je
njegova mama operska pevačica. I da će i ona biti operska pevačica kad poraste. I pita ga da
li zna da su njihove mame išle u istu klasu. I sve to govori u dahu, ne očekujući od njega
odgovor. Lepim, zvonkim glasom. Malo dubokim za devojčicu. Dečak uporno gleda u stazu
ispred sebe. Hteo bi da prekine svoje ćutanje, ali ne može. Stegnutog grla, oseća samo dodir
njenih prstiju u svojoj šaci i vidi samo crvene pramičke kako lelujaju dok ona hoda. Kada
pokuša da odvoji ruku od njene, ona je čvršće obujmi. Povremeno se nagne, pa se umiljato
zagleda u njega, glave oborene i okrenute malo u stranu.
Onda stižu u kuću. Njeni mama i tata se smeju što se opet umazala zemljom. Pri tome je
ne grde, već je zovu »golubice«. Dečak oseća kako u toj kući struji ljubav. Kako unutra sve
peva. Ne kao kad se kroz njegovu kuću razleže majčino vežbanje. U njegovoj kući je, inače,
uvek neprijatno tiho, a otac i majka se nikada ne gledaju kao roditelji crvenokose devojčice.
Meko i s puno ljubavi.
Promrsivši nešto, dečak pruža note visokoj, crnoj gospođi. Devojčica ga opet uzima za
ruku i moli da ostane još malo. On se zahvaljuje na pozivu i kaže da žuri. Okreće se i trči niz
stazu, ka kapiji. Kada je izmakao daleko, dečak seda na jednu ogradu i zaplače se. Kao neki
divljak, misli. Dok stegnutom pesnicom briše oči, čini mu se da pred sobom vidi pramenove
crvene kose.

11 |
 4

Svedene elegancije, otmeno skladna i nenapadna, sa prostranim, svetlim, sunčanim

sobama i velikim salonom u prizemlju, čije je pročelje, sve u staklu, bilo okrenuto ka bašti,
kuća u dnu Senjačke ulice nosila je pečat duša koje su tu nekada živele. I onih koje sada u
njoj borave.
Ličila je na jedan od onih minijaturnih, privlačnih zamkova; na zagonetne lepotice koje
ni u starosti ne gube oreol misterioznosti i u čijim se borama talože tragovi neverovatnih
iskustava i pustolovina. Više od svega odavala je utisak začaranog mesta na kome je moguće
doživeti najčudnija čudesa.
Naviknuti na to njeni vlasnici nisu čak ni primećivali da im se ona dešavaju. Za njih je to
bilo normalno. Sa istim mirom i gostoljubivošću dočekivali su i neočekivane namernike i
duhove koji su znali da ih pohode.
To ne behu duhovi sa mračnim i uvrnutim tajnama zbog kojih, bez spokoja, tumaraju
po tuđim životima, tražeći iskupljenje i spas. Njihove tajne behu setne, nežne, dodira mekog
kao velur; komplikovane i neizrecive tajne ljubavi.
Stoga bi se sadašnji vlasnici kuće u dnu Senjačke ulice samo blago nasmešili kada bi
osetili prisustvo Sergeja Mihajloviča i njegove žene Galine Vasiljevne.

S proleća bi pomešan miris lavande, bosiljka i ruzmarina bivao oslobođen iz velikog,

kožnog kofera sa dve metalne bravice. Iskrao bi se, skoro kao vidljiv magličasti pramičak, iz
Galininih haljina, bluza, svilenih ogrtača i marama koje je Nevena svake godine pobožno
vadila da ih provetri i osunča. Lelujao bi, načas, pa zaplovio ka dvorištu. Uplitao se u krošnje
i grmove. Blago obavijao leje sa cvećem. Slegao se u travu. Tako se u svoj dom vraćala Galina
Vasiljevna.
Za Sofiju je Nevena bila jedina baka. Svejedno što su je od malena učili da je mlada žena
sa portreta u salonu njena rano preminula babuška. Sofiji je bilo smešno i nemoguće da tako
nazove krhku lepoticu duguljastih, krupnih, sivih očiju i guste, pepeljastoplave kose
smotane u nisku, opuštenu punđu, koja na slici beše ovekovečena u čipkanoj, dekoltiranoj
drap haljini, sa niskom bisera ružičastog odsjaja. Niti je sa njom mogla da poveže ijedno
drugo osećanje osim utiska lake opijenosti kada bi Galinin nežni miris ispunio sobu i razlio
se po bašti. Nežan, kao ljubav kojom su se voleli ona i Sergej Mihajlovič. Nežan, kao što beše
njeno ime. Ili tepanje kojim ju je obasipao Sergej. Galja. Galočka. Юбов моя.
U Sofijinom ocu Mihajlu Sreznjevskom portret Galine Vasiljevne, njegove majke, budio
je neodređeno, mutno sećanje. Plava kosa koja ga obavija dok se nečije ozareno lice nadvija
nad njim. Tihi glas koji mu pevuši na mekom jeziku, različitom od onog kojim mu se, kasnije,
obraćala Nevena. Dodir svežeg, baršunastog obraza koji se prislanja uz njegov. Nikada ne
beše sasvim siguran jesu li ti nejasni, bledi utisci bili njegovo stvarno pamćenje ili naknadni
plod mašte. Možda ga je majčin duh obilazio, ponekad, noću, i darivao ga miloštom koju ona,
za kratkog života, nije stigla da na njega potroši. Možda.
Ništa nije bilo nemoguće u kući na dnu Senjačke ulice.

12 |
 Ono što je Mihajlo pouzdano osećao prema Galini ne beše tuga u pravom smislu reči,
već bezmerno sažaljenje. Bila mu je strašna pomisao da je umrla tako rano i tako daleko od
Rusije. Daleko od svih svojih. U Srbiji, u Beogradu, imala je samo svog muža. I njega, Mihajla,
sina koga nije stigla čestito da izljubi. A onda je sahranjena. U tuđoj zemlji.
Na groblju gde će, godinama kasnije, počivati Sofijina ljubav.
Neprebolna, kao što je Galina bila za Sergeja. Kao što je Sergej bio za Nevenu.

Sergej Mihajlovič Sreznjevski češće se pojavljivao u kući koju je sazidao na tom mestu, u
vreme kada se sa Dorćola na Senjak vozićem putovalo na izlet.
Taj »beli« Rus, bele kose i brade, iskrsavao bi iz beličastog dima cigareta koje je pušio
njegov sin. Sofija je, češće nego Galjino, osećala prisustvo svog dede u muškom, prijatno
oštrom mirisu duvana i kolonjske vode. Možda zato što je on duže živeo. Možda zato što je
Mihajlo Sreznjevski dobro pamtio svog oca i Sofiji pričao svoje uspomene na njega. Možda
zato što su postojale njegove slike, poređane po komodama i nahtkasnama u salonu.
Na njima je Sofija videla visokog, vitkog čoveka, u besprekorno skrojenim odelima, sa
smirenim, otvorenim licem. Zbunjivalo ju je, samo, što je on na svim fotografijama imao belu
kosu. Ne srebrnosedu, niti pepeljastosivu, već pravo belu kosu, bradu i brkove. Kao da je na
glavi nosio beli oblak. Izgledao je tako i kada je bio mlad. I kasnije, posle rata, kada već beše
zašao u godine.
Od Nevene je saznala da je Sergej Sreznjevski bio sed kada ga je ona upoznala. I da mu
se to desilo kad je, lud od bola, držeći svoju voljenu ženu Galinu za ruku, probdeo jednu
strašnu noć.
Iz izvesnih noći ljudi izlaze sasvim drugačiji, rekla joj je jednom Nevena. Sofija će to
upamtiti. Kao i druge Nenine pouke. Samo, kada se sudbina bude ponovila, jer su se
događaji, do tančina istovetni, u životima Sreznjevskih vraćali po nedokučivom, a
neumoljivom redosledu i zakonomernosti, i kada Sofija bude proživela i preživela izvesnu
noć, one joj neće mnogo pomoći.
Bilo je suviše kasno da bi se jedno srce izvidalo poukama.
Naknadnom mudrošću.
Ili kajanjem.

Nevena je hranila svoju unuku, riđokoso dete neobičnih, golubijesivih očiju, večno
gladno priča, mirisnim, toplim hlebom svojih uspomena.
Devojčica je povazda bila uz nju, pa beše svikla da pred njom, još dok je bila tako mala
da ništa nije mogla razumeti, dok je samo uživala u uspavljujućoj melodiji glasa, u
paučinastom dodiru reči što su je obmotavale u umirujući, lelujavi zagrljaj, iznova iznosi, iz
provalije svog sećanja, slike minulih događaja.
Nevena nije imala vremena da se tako posveti Mihajlu, duši njene duše i srcu njenog
srca. Iako ga nije rodila, jer ga na svet beše donela Galina, niti mu je bila maćeha, jer nikada
ne beše žena Sergeja Mihajloviča, on beše njen sin po zakonima duboke ljubavi koje su
Sreznjevski stavljali iznad zakona biologije, krvi i gena.

13 |
 Ali, gajenje tog deteta, koje je s pravom zvala svojim sinom, prošlo je u stalnoj brizi i
dovijanju; prve bolesti, a odmah zatim rat, nemaština, poratne godine, strah od
komunističke odmazde, pa smrt Sergeja Mihajloviča, oteli su joj dragoceno vreme koje je sa
Mihajlom mogla provesti u igri i dokolici.
Zato je njena nežnost pripala Mihajlovoj devojčici Sofiji, koja je od Galine, svoje prave
bake, nasledila čudnovatu boju očiju, a od dede, Sergeja Mihajloviča, bujnu, tamnocrvenu
kosu i venicu ispod oka što je pulsirala kad god bi se zaplakala ili uzbudila.
Sofija je, najpre, samo žudno upijala Nevenine priče о svom dedi ne shvatajući, do kraja,
celu zbrku događaja i mesta. Ali, bilo je zanosno slušati о nekakvim kadetima i damama u
raskošnim toaletama, о deda-Sergeju koji je čas plesao u velikim balskim dvoranama, a čas
bio lekar na frontu, о bitkama »belih« i »crvenih«, onih što su, kako joj je uzbuđeno govorila
Nevena, »na krst pljunuli i cara ubili«; о nekom generalu Denjikinu i nesrećnom caru
Nikolaju, о Petrogradu, Odesi i lađi kojom je mladi Sreznjevski iz Rusije otplovio za
Carigrad. Bogatstvo pojedinosti i neverovatnih detalja iz Sergejevog života ležalo je Sofiji na
dohvat ruke, uredno složeno u Neveninom sećanju, poput Galjinih haljina u velikom,
kožnom kovčegu.
Kada je Nena, jedne noći, ispustila dušu, tiho, ne zadajući nikome muke, Sofija je postala
svesna da više nikada neće moći da je još nešto priupita; da je istorija njene porodice, bar
onaj deo vezan za dedu, zauvek otišao sa predanom čuvarkom uspomena. U tišinu i u večni
spokoj.
Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu, Sofija je neopozivo znala da je i te noći,
kada se preselila na drugi svet, Nevena Blanuša sanjala Sergeja. Mora da joj je rekao nešto
beskrajno nežno, a Nevena je, hodajući po zvuku tih reči, krotko zakoračila к njemu.
I Galini Vasiljevnoj.
Da se u večnosti dovrši njihova priča utroje. Onako kako je priličilo neobičnim
stanarima kuće u dnu Senjačke ulice.

14 |
 5

Sofija je podigla pogled sa ružinog grma koji je zahvala i brižno se zagledala u oronulu
fasadu. Malter ispod streha se odvalio i provirivale su gole cigle. Do kraja leta bi trebalo
pretresti krov. Zameniti crepove i postaviti nove oluke. Trebalo bi, ali sigurno neće imati
para za sve. Brzo se preračunala. Popravka krova će otpasti, ali svakako mora zakrpiti
oluke. Bar to.
Tvrdila je da je svoj praktični duh, prilično neobičan za jednu Sreznjevsku, nasledila od
Nevene. Sa setom je pomislila kako ta praktičnost sada beznadežno proklizava, zarobljena u
skliskom glibu nemaštine.
Dok je Nevena bila živa izgledalo je da se kuća obnavlja sama od sebe, bez bilo čijeg
truda i napora. Iza toga je, međutim, stajalo njeno neumorno staranje. Nena je sijaset
zahtevnih poslova obavljala brzo, spretno, bez nervoze i halabuke, skoro krišom. Držala je
da Sreznjevske, po pitanju vođenja domaćinstva nevešte kao deca, valja zaštititi od
problema о kojima, ionako, nisu umeli da donesu razumne odluke. Ako bi, ponekad, ispoljili
inicijativu da se na kući šta uradi, po pravilu bi to bilo skopčano sa ogromnim troškovima ili
bi bilo sasvim nesvrsishodno. Nevena bi, onda, takve zamisli pretvarala u prihvatljiva i
korisna rešenja. I sve bi, opet, teklo kao podmazano.
Odlaskom dobrog duha-zaštitnika privid lakoće u održavanju kuće je iščezao; činilo se
da građevina, uprkos Sofijinim naporima da dostojno zameni Nevenu, pruža tihi, ali uporan
otpor radu tuđih ruku. Kao da je živo biće koje oseća da ga je napustila najdraža osoba,
počela je da se osipa i propada. Doduše, ne tako naglo i primetno, koliko poslednjih godina,
od kada je Sofija morala da vaga i odmerava svaku paru.
Prodaće sliku.
Onaj mali pejzaž u ulju iz gornje sobe.
Nena bi joj sigurno odobrila.
I ona je prodavala stvari za vreme okupacije.
Prodaće krišom od tate i Alekse.
Tatu neće da opterećuje, a Aleksa bi se pobunio. Rekao bi da ima prečih stvari. Za njega
uvek ima prečih stvari.
Sama će, kako zna i ume. Kao njena Nevena.

Udajom za Aleksu Sofija nije dobila saveznika u stalnoj borbi za dobrobit kuće.
Pokazivao je iznenađujuću ravnodušnost prema sudbini doma koji je njoj toliko značio.
Sofija nije umela da prosudi da li je stvarno nezainteresovan ili, na taj način, brani svoj
muški ponos, uzdrman time što su mu primanja drastično opala. Zato se kolebala između
osude i sažaljenja.
- Nismo svi uspeli da se snađemo - rekao je, nedavno, kada se povela reč о Stojanu. Tada
je Sofija osetila koliko je ogorčen. Koliko se oseća nesigurnim. Preplavilo ju je majčinsko
sažaljenje. Poželela je da ga zagrli i da mu kaže kako ona ne mari za to što su osiromašili. Da

15 |
bi se stidela kada u ovim okolnostima ne bi to bili. Da mu ona ne prebacuje, niti očekuje bilo
šta osim da ostane častan. Tada - da.
Opet, bila je zahvalna što je, umesto nje, Ivana skočila u Stojanovu odbranu:
- On, sigurno, nije jedan od tih koji su se snašli, Aleksa. Kada je počinjao u onoj radnjici,
sećaš se, Coko, svima je izgledao smešan sa svojom zamisli. Baktati se sa kompjuterima, u
ono vreme... Počeo je od nule, bre. Najbolji asistent kome je ono đubre, onaj sujetni,
umišljeni nazoviprofesor Popović koji nijedan naučni rad nije napisao u životu, iz zavisti
podmetao nogu na svakom koraku, mada ni drugi nisu bili cvećke... - verglala je Ivana
najvećom brzinom - ...uplašili se Stoletovog talenta, pa udri po njemu da ne štrči, udri da ga
svedu na svoju meru, mediokriteti bedni, sve dok Stojanu nije pukao film da se proteruje sa
gomilom zaparloženih komunističko-socijalističkih neradnika, pa je dao otkaz. Namučio se
taj, veruj mi. Ličio je na zanesenjaka. Donosio je delove iz Nemačke, sećaš se, Coko, svi smo
mislili da će da propadne, a on je gurao, onako uporan...
Aleksa je, još u pola njene tirade, bio podigao novine i isključio se iz razgovora. U koji se
ionako retko uključivao. Naročito ako je Ivana bila tu. Naročito kada bi se spomenuo Stojan.
A uvek se spominjao, uvek iskrsavao iz žamora Sofijinog i Ivaninog razgovora; Stojan-vitez,
Stojan-student-zvani-Tesla, plemeniti Stojan-bez-mane. Dragi Stojan, kako je Ivana umela
da kaže, setno.
Da, dragi Stojan. Jedini na koga je Sofija mogla da se osloni. Jedini čiju pomoć nikada
nije tražila. Čak je i odbijala, da ne povredi svog muža.
Prilikom poslednje posete Stojan joj je predložio, na svoj diskretan način, da joj pošalje
majstore:
- Ionako nisu završili posao kod mene. Nemoj da ti je neprijatno, Sonja, molim te. Meni
bi to mnogo značilo. Znaš i sama koliko sam vezan za... ovu kuću.
Ustuknula je i brzo odgovorila:
- Hvala ti, ali smo se već dogovorili. Aleksa će to... - zastala je, zbunjeno - ...srediti -
dovrši, postiđena.
Stojan je prepoznao njenu nelagodu. Kao što je oduvek umeo da prepozna promenu u
njoj. Povukao se.
- Dobro, onda. Ali, ako bilo šta zatreba...
Većim delom Sofija je, pak, osuđivala Aleksinu nemarnost. Dosada koju je pokazivao
kada bi pokušala da sa njim reši neki kućni problem, činila je da se Sofija oseti kao zamorna
i pritužbama sklona domaćica čiji je čitav svet omeđen samo brigom oko crepova, dasaka,
ograde, slivnika, kablova, ventila ili vodovodnih cevi.
- Ako te baš interesuje moje mišljenje, čini mi se da preteruješ - rekao joj je nedavno
kada je spomenula neophodna ulaganja. - Više se brineš о nekakvom krovu nego...
- Nekakvom krovu?! Pa, nama će prokišnjavati na jesen.
Aleksa je ćutao.
- Ponekad mi tvoj stav izgleda kao prikriveno neprijateljstvo - rekla je.
- Prema kome?
- Prema ovoj kući. Odnosno, prema meni kada brinem о kući.
- Svašta - odgovorio je. - Jednostavno, nisam hauzmajstor i ne razumem se u te poslove.

16 |
 Iako je to izrekla preterujući, i u ljutini, Sofija nije ni slutila koliko je bila blizu istine;
koliko je, u stvari, veliko i temeljno Aleksino neprijateljstvo prema domu koji je već
godinama bio i njegov. I otkuda potiče. Mislila je da je to jedan od njihovih sitnih
nesporazuma. Neusaglašenosti. Neravnina koje ni godine braka nisu potrle.
Mnogo kasnije, kada bude suočena sa plavim demonom ljubomore i povređene sujete,
što je obnoć dolazio u opustelu postelju, shvatiće, sa užasavanjem, da je njena veza sa
Aleksom, od samog početka, bila jedan veliki nesporazum. Jedno sveobuhvatno
nerazumevanje. U kome je njegov nemar prema domaćim poslovima bio tek neznatna
kockica u obuhvatnom otporu prema Sreznjevskima.
- Dosta je, Sonja, strunuće - čula je kako joj dobacuje tata.
Zaneta u svoje proračune, nije osetila da se zemlja uveliko natopila vodom.
Možda je bolje da se ništa ne preduzima ovog leta.
Izbeći će nesuglasice sa Aleksom.
A možda će joj uplatiti zaostali honorar.
Javiće se sutra upravniku Ateljea 212.
Ili da sačeka još malo...
Ipak, već dva meseca.
I pored popodnevne letnje zapare podiđe je jeza pri pomisli na razgovor о novcu. Po
tome jeste bila prava Sreznjevska.
- Šta se tu skanjeraš. Zaradila si, neka gospoda plate. Nisi, tek, radila iz milosrđa - reći će
joj Ivana kada joj se bude požalila.
Ili, što je verovatnije:
- E, daj, Coko, da ih ja pozovem. Samo jednom. Da im zalepim. Pa da vide da ne može da
te voza kako kо hoće.
Ili, najverovatnije:
- Jao, strašno je šta se ovde radi. Svi su, bre, poludeli - kazaće rezignirano, tek da bi
nešto rekla, da ne bi ispala sasvim samoživa, koristeći tu konstataciju о gr-r-r-roznom stanju
uopšte oko nas, da se hitro prebaci na svoj problem. - Evo, šta se meni, na primer, dešava...
Sofija beše krenula ka dvorišnoj česmi da zatvori vodu, kada je začula zvonjavu
telefona. Ivana, pomislila je.
Sigurno je zove da bi se vajkala kako nema šta da obuče za večerašnju sedeljku kod
Stojana.
- Blago tebi, Sonja - reći će, kao da Sofija svakog dana kupi po neki ekskluzivni deo
garderobe. - Uvek si tako dobro skockana. A ja, eto...
Posle toliko godina nerazdvojnog prijateljstva znala je svaku Ivaninu misao. Njeno
ignorisanje argumenata.
Ivanin nedostatak principa. Ivanin nesnosan nedostatak principa, ispravila je sebe,
nasmejavši se, pri tom, dobroćudno, kao čovek koga gnjavi nasrtljivo dete, a koji to podnosi
sa stoičkim mirom jer je dete njegovo.
Dok je išla ka telefonu u predsoblju, Sofija je duboko uzdahnula.
Unapred.

17 |
 6

Nisu bile prijateljice po izboru; štaviše, da je u prijateljstvo trebalo da se upuste kao

odrasle, zrele osobe, najverovatnije bi jedna drugu zaobišle u širokom luku. Svakome je
njihova vezanost, koja se nikada, nijednom razmiricom nije mogla dovesti u pitanje,
izgledala čudno; razlike među njima behu suviše upadljive.
Ali, one nisu izabrale jedna drugu.
Pre svesti о mogućnosti izbora, spletom okolnosti koji je po njih dve bio sudbinski,
postale su više od prijateljica; behu dve sestre.
Kada su porodice Kovačević i Sreznjevski u razmaku od mesec dana dobile prinove,
učtivo komšijsko poznanstvo se učvrstilo i produbilo u trajno prijateljstvo. Po završetku leta
koje su novopečene majke provodile, zajedno sa svojim bebama, u dvorištu Sreznjevskih,
gde je bilo više senovitih mesta i hladovine, Sofijina mati se vratila na posao bez brige oko
čuvanja deteta. Tu je bila Nevena, da sa radošću gaji svoju unuku. Lišena pomoći roditelja
koji nisu živeli u Beogradu, gospođa Branka je bila primorana da Ivanu da u jasle. Posle
nekoliko uzastopnih bolesti sa snebivanjem je prihvatila da svoju devojčicu, ponekad, ostavi
Neveni na staranje.
- Samo privremeno - govorila je, izvinjavajući se.
- Gospođa Branka, molim Vas, šta je meni teško da pazim dve curice. Greh bi bio
razdvajati ih - ubeđivala ju je Nevena.
Zahvaljujući Ivaninoj upornosti sa kojom je, kasnije, odbijala da ide u vrtić i Sofijinom
neumornom kukanju kada bi ovu, na silu, tamo ipak odvukli, stvar se završila time da se
Ivana, takoreći preselila kod svojih komšija, a Sofija je, pored bake koja joj to nije bila po
srodstvu, stekla istu takvu sestru; sestru - ne po krvi, već po sudbini.
Prirode su im se izvajale u međusobnom dopunjavanju. Ivanina hirovitost se ugnezdila
u šupljini Sofijine blagorodne popustljivosti. Sofijina ćutljivost se povlačila pred Ivaninom
plahovitom govorljivošću, a njena začuđujuća, bezazlena hrabrost i izdržljivost išle su kao
štit ispred Ivaninog kukavičluka i nespremnosti da izdrži i najmanji bol. Ivana nije bila
strašljiva u pravom smislu te reči; njeno izbegavanje bilo kakvog rizika beše uslovljeno
urođenim otporom prema eventualnom neuspehu.
Zato bi u neistražena područja i neoprobane poduhvate, od kojih se rano detinjstvo i
sastoji, slala Sofiju kao svog emisara; srećno prošavši iskustvo prvog puta о nečem, ona bi se
vraćala po Ivanu i, ponekad doslovno držeći je za ruku, vodila kroz novo iskustvo.
- Vidi, Iko, kako letim - dovikivala bi Sofija, spuštajući se sankama niz Senjačku padinu,
Ivani koja je za to vreme stajala po strani, neprimereno uparađena u teget plišani kaputić
koji bi, krišom od roditelja oblačila, razdirana između želje da se upusti u avanturu sankanja
i straha da se ne izvrne i ne ispadne smešna.
- 'Ajde sa mnom - moljakala bi je Sofija posle svakog kruga. - Da znaš samo kako je lepo.
- Pa da padnem i skvasim kaput - odgovarala je Ivana.
- A što si, Iko, obukla taj, najlepši? - pitala bi je Sofija, naivno.

18 |
 Ivana bi je pogledala prekorno, kao uvek kada je mislila da su njena pitanja glupa i
suvišna:
- Zato da bih bila najlepša - odgovarala bi.
Skamenjena od zime, ali dostojanstvena u naporu da kakvom nepromišljenošću ne
upropasti svoj pomno odabran komplet (uz kaputić su išli šal i rukavice od najfinije
angorske vune, u odgovarajućoj boji) Ivana bi dreždala na vrhu ulice, merkajući priliku da
se uključi u razgovor starijih devojčica.
Na povratku kući dok bi se Sofija, obraza zarumenjenih od uzbuđenja, glasno
preslišavala kome je »udarila kalpiš« i kо je sve udario njoj, Ivana bi se iščuđavala:
- A tebi je, Coko, sve svejedno... I kad udariš, i kad te udare, mariš ti... - govorila je,
zavideći joj što može da se prepusti čarima igre, bez obzira da li je prva i glavna. Jer njoj,
Ivani, samo je to bilo važno; da u svakoj igri prigrabi za sebe najbolje.
- Marim. Više volim kad me udare. Onda sanke tako jurnu, tako ja-a-ako, da ti to, Iko, ne
možeš da zamisliš. I jurim, jurim, pa se zarijem u mrežu na dnu.
- Eh, Sofija - govorila bi Ivana, uzimajući starmali ton - vidi se da si pravo dete.

Po završetku rajskog perioda nevinosti, u sudaru sa prvim zahtevima sveta koji ne beše
topao i nežan kao Nevenino i roditeljsko okrilje, njihove dopunjujuće različitosti stopile su
se u odbranu koju je bilo nemoguće probiti; u zajedništvo protiv svakog ko je mogao ili hteo
da ih ugrozi. U školu su ušle držeći se za ruke, sa oznojenim dlanovima i srcima koja su
jednako lupala; Sofijino od uzbuđenosti pred novim, Ivanino od straha da će se, možda
nečim, u novoj sredini, obrukati. Sofija je širom otvorenih očiju upijala utiske. Ivana je ispod
oka osmatrala moguću konkurenciju. Da li je najlepša? Da li će biti najomiljenija? Da li su
njih dve zauzele najbolju klupu? Da li je učiteljica gleda blagonaklono?
(Ivana, godinama kasnije, u društvu: »Ovaj duduk od Sofije, sva blažena, zeva u
učiteljicu, isplazila jezik i piše, dok ja, naravno, brinem za obe.« Sofija, kroz smeh:
»O čemu si brinula, molim te?« Ivana, prelećući po auditorijumu svojim
sadviditesakimsejabakćemcelogživota pogledom: »Eto. Eto ga tipičan Sofijin odgovor.« I,
posle pauze koja je slušaocima davala prostora da shvate neumesnost Sofijinog pitanja,
poučnim glasom: »O utisku, Sofija, eto о čemu. О tome kako nas gledaju. Šta misle. Kako da
se postavimo. Nisam, valjda, mogla dozvoliti da ona Zorana Petrović već prvog dana
preuzme kontrolu. Da, da, draga moja, smej se ti koliko hoćeš, ali Zorana Petrović je htela, i,
molim te da ne negiraš, do poslednjeg dana osmog razreda je htela da zauzme glavno mesto
u odeljenju.«)
Kada su se razlike, što su se na glatkoj površini njihovog jedinstva najpre pojavile kao
bezazleni, paučinasti talasaći, produbile i prerasle u suštinska neslaganja, Sofija već beše
talac neobjašnjive, bolećive ljubavi kojom se vole samo najbliži.
Nasip vremena, po kome su ostali razbacani rekviziti njihovih beskonačnih igara, kao
putokazi odrastanja - venčanica napravljena od čipkaste zavese, išpartani školski dnevnici,
dvorska kruna, omiljene lutke i cipele na štiklu, prelomljene na mestu gde su njihova mala
stopala uspevala da nađu oslonac - pouzdano je branio njihov odnos od svega i od svakoga.

19 |
 7

Noć je bila topla i sparna. Sofija je najveći deo večeri provela u kući, gde su klima-
uređaji održavali nivo prijatne rashlađenosti uprkos čestom otvaranju velikih staklenih
vrata koja su vodila u prvi, viši deo vrta. Zato je ustuknula kada ju je iz kola zapahnuo
ustajali, lepljivi vlažni vazduh.
- Hajde, Iko - doviknula je.
Ivana je nešto žustro objašnjavala Stojanu.
Ispraćao ih je posle jedne od svojih sedeljki na kojima se okupljao onaj »pravi« ili
»stari« Beograd; »stari« - po prepoznatljivom umeću šarmantnog ćaskanja, godinama
brušenog na oštricama beogradske duhovitosti koja ne oprašta greške i nesmotrenosti;
ćaskanja koje ima zakonitosti precizne kao rez na dijamantu: nikada ne uzimati sebe suviše
ozbiljno, ostavljajući, time, prostora da se šale na tuđ račun, visprene i ponekad oštre, isto
tako, ne shvate suviše dramatično. »Stari« - po rečenicama koje predstavljaju kodove za
sporazumevanje, zauvek nedostupne onima koji nisu prošli sve razrede »beogradske
škole«, uključujući i gorka iskustva kada bi bodlja, vešto umotana u slasni zalogaj nečije
priče, naivno bila progutana, da bi se, kasnije, preprečila u grlu kao opomena za
nepromišljenost. Ukratko, tu se okupljao Beograd »stari« - ne po godinama, već po
pređašnjem, onovremskom duhu koji je uzmicao pred navalom izbeglica, srpskih »novih
bogataša« i ratnih bukadžija.
Sofiju bi porazilo kada bi videla sa koliko pažnje su ljudi, za takve prilike, kombinovali
ostatke dobrih, ali iznošenih komada garderobe. Odavale bi ih cipele koje, ni pored usrdnog
glancanja, nisu mogle da povrate stari sjaj; pohabane cipele intelektualnog sloja Beograda
behu tužni, prepoznatljivi znaci nesnalažljivosti onih koji nisu ni umeli, ni hteli da se
prodaju i olako unovče.
Stojan se opirao Dubravkinim mondenskim zahtevima da pozivaju i one »druge, ne
toliko kompromitovane osobe, bez obzira na njihova politička uverenja«.
- Nema malo kompromitovanih - odgovarao je bespogovornim tonom. - Ili jesu ili nisu.
Ja u svoju kuću primam one koji nisu. I tačka.
Iako su ti ljudi bili njeno prirodno okruženje, iako je Stojan vodio računa о tome da ne
pravi raskošne gozbe, Sofija je osećala nelagodnost i odbojnost da tamo ide. Činilo joj se
neumesnim i neprikladnim da se provodi uz laganu muziku i piće, sa odabranim gostima što
su razmenjivali duhovitosti, dok je Srbiju uveliko okruživao plameni prsten rata. Vidljiv
golim okom.
- Rat, rat - brecala se Ivana na nju, kada bi pokušala da joj to objasni. - Neću, valjda, da
prestanem da živim zbog toga.
- Ali, zar ti nije... nenormalno da se mi zabavljamo dok, evo, na samoj granici, na Drini,
na primer, tu, tri sata vožnje od nas gruvaju topovi i...
- Nije - presecala bi je odsečno. - I šta je, više, normalno, za nas, ovde, Sofija? Šta?
Uostalom, i u Londonu su pravili fantastične zabave tokom bombardovanja... - govorila je
Ivana sa svojim, uz Sofiju napabirčenim znanjem iz istorije koje se selektivno zaustavljalo

20 |
na onome što bi nekada i negde mogla iskoristiti kao valjan argument - ...pa se niko nije
osećao krivim.
- S tom razlikom da su onda svi Englezi bili u istom loncu - govorila je Sofija. - I što ih je
bombardovala Nemačka.
Uveliko zaokupljena rešavanjem problema svog oblačenja, Ivana je već ne bi slušala:
- E, Coko, ne davi. Nego, šta misliš о onim »Cerruti « sandalama? Njih ili one braon, sa
šnalom, a? - pitala bi je duboko zabrinuta.
Sofija bi, na kraju, dolazila, popuštajući pred Stojanovim upornim molbama i Aleksinim
navaljivanjima. Njen muž, koji je stoički odbijao da se prisnije zbliži sa Stojanom ili da od
njega primi ma kakvu uslugu, uprkos mnogim godinama poznanstva, rado je odlazio na te
sedeljke. Večeras, međutim, nije mogao da pođe. Sofija je otišla sa Ivanom, koja je imala svoj
mali, uobičajen nastup za kraj.
Kada su se razišli i poslednji gosti, Ivana je podigla noge na stočić i tražila od Dubravke
hladnu krpu da stavi na čelo, zbog »jakog migrenoznog napada«.

Završetak svakog okupljanja beše isti. Po ustaljenom pravilu vaspostavljenom još za

studentskih dana, podrazumevalo se da će Sofija, Aleksa, Dragoš, Lela, Stojan i Dubravka,
kao i Ivana, sa njenim aktuelnim pratiocem, noć završiti tako da, isprativši poslednje goste,
ostanu da »popiju još po jedno pićence i izanaliziraju slučajeve«, kako je govorila Ivana, pri
čemu je te famozne »analize«, razume se, vršila ona.
- Je li, Stojane, ja ne videh Milu. Mora da se, sirota, prepala od mene, pa nije došla -
započela je Ivana.

Odskora gost na Stojanovim sedeljkama, Mila joj se zamerila time što je u nekoliko
navrata bezobzirno prekidala Ivaninu iskričavo-duhovitu tiradu i prelazila na drugu,
ozbiljniju temu, stavljajući joj do znanja da je nedorastao sagovornik.
Poslednji put, međutim, Ivana je sasekla njenu upadicu:
- Izvinite, gospođo, upravo ste me prekinuli. To Vam je, izgleda, navika. Ružna, verujte
mi.
I, okrenuvši se Stojanu, dodala, obesno:
- Hrđava navika, što bi se reklo.
Nehotice, Stojan se zasmejao kao nestašni gimnazijalac koji učestvuje u neodoljivo
zabavnoj školskoj ujdurmi.
Od kako su, pre dobrih dvadeset godina čuli od jedne devojke, što se prenemagala u
želji da ostavi što bolji utisak kako njen profesor »uopšte nije Arđavčovek«, Sofija, Ivana i
Stojan su reč »hrđavo«, sa naglašenim »h« koristili kao šifru za ljude koji su, bez osnova,
umišljali nešto о svojoj finoći.
- Znaš šta sam joj rekla?
- Znam - odvratio je Stojan.
- Ne zna Sonječka. Coko, slušaj ovo - zadovoljno je prepričavala svoju dosetku. - I ko je,
uopšte ta žena da mi tu docira о svakoj temi - nastavila je. - Šta se mene tiče njeno mr-dr-

21 |
prim-sci? Šta? Sledeći put kad bude zinula о tome kako onaj paranoik brani srpski narod i
da mi truća о nekom patriotizmu, ja ću joj zalepiti, da će leteti sa sve onim braon kaišićem
kojim se opasala. Ljudi, jeste li videli - ustala je poletno odloživši rashlađenu krpu sa čela, i
zauzela pozu za demonstraciju - jeste videli tu smrtonosnu kombinaciju: bele čarape, pazi,
bele, ne boje kože, mada bi i to bio nedopustiv promašaj, već bele i uz to crne cipele, patak
kljun i, kao vrhunac, onaj kaiščić. E, tanak kao moj mali prst. Što je, dakako, napredak u
odnosu na štrikani angorski džemperčić koji je poslednji put prigrnula.
- Mislim, Ivana, da nemaš prava suditi о nekome na osnovu oblačenja - pokušala je da
se umeša Dubravka.
Kad bi Dubravka nešto zaustila, Ivana bi je redovno odmerila, začkiljivši kao da
izoštrava vid da bi približila sliku nekog ko je beskrajno daleko. Sada je, otresajući pepeo sa
cigarete, izvila desnu obrvu u preteći luk:
- Duki, duuušo, boli me uvo šta ti misliš. Ja razgovaram sa Stojanom.
Dubravka je znala da su se Ivana i Stojan zabavljali. Štaviše, Ivana nije dozvoljavala da
se ta činjenica ikad zaboravi. Pošto se Stojan nije potrudio da objasni zašto dozvoljava
Ivanine male drskosti, niti je narušavao tajanstvenost koju je ona oplela oko njihovog
odnosa, niko nije pokušavao da u to područje zađe. Ivana se, pak, svojim diskrecionim
pravom služila obilato i po svom ćefu.
Stvar je bila u tome da je, popuštajući Ivaninim, u suštini bezazlenim hirovima, jer se
ona, okretna vidra, dobro pazila da sa njim ne prede meru, Stojan, zapravo, branio prostor u
kome su Sofija, Ivana i on stajali posebice, izdvojeni od ostatka društva.
Kao u igri »oduzimanja zemlje« koju je igrao u detinjstvu, njegova teritorija, posle
Sofijine udaje, beše beznadežno umanjena. Oteta. I to ne od strane veštijih saigrača, niti
njegovom greškom, već odlukom sudbine. Preostalo parče čuvao je poput svetinje. To beše
jedino mesto gde je još uvek imao Sofiju za sebe. Bez drugih. Doduše, sa Ivanom, kao
trećom, ali tako beše oduvek. Ona, koja beše prva, postala je treća istog trenutka kada su se
Sofijin i Stojanov pogled ukrstili. Treća i neizbežna.
Davno se sve to desilo. Opet, za Stojana, sve to - ona patnja za Sofijom, onaj bol, one noći
u kojima se prevrtao po krevetu tražeći izlaz i rešenje, tražeći neko »ali« i »uprkos tome«
koje bi moglo da ubedi Sofiju, moleći Boga da se desi čudo koje bi uspelo da u prah razveje
činjenicu da je bio sa Ivanom, koje bi ispravilo nepopravljivu grešku, one muke koje je
proživljavao - bilo je živo i prisutno, kao da se juče deslio. Štaviše, beše jedino što je smatrao
stvarnim.
U njemu je vreme mirovalo, kao zelenkasta voda u dnu skrajnutog bunara; spolja, ono
je teklo, i Stojan je znao da je tako, ali za njega se zaustavilo onda kada je ugledao Sofiju.
Zbog nje, Sofije, svi drugi događaji u njegovom životu tonuli su u bunar kao nevažni
kamenčići; voda ih je gutala, uz tihi šum, koji bi jedva poremetio njenu ustajalost.
Pustio je da Ivanino zadevanje koje, ruku na srce, prema njemu nije nikad prelazilo u
nešto više od duhovitosti i pošalica, bude granica koja njih troje odvaja; utroje, ali je tu ipak
imao više Sofije samo za sebe i to ni po koju cenu nije hteo da izgubi. A Ivana je pospešivala
misteriju dolivajući ulje na vatru svojim dvosmislenim komentarima, svojom slobodom
prema njemu, kao da su, zauvek, ostali par i to na naročit, drugima nedokučiv način. Kao da
joj je Stojan dužan nešto na šta ga ona celog života može podsećati i time vladati nad njim.

22 |
Posebno zadovoljstvo joj je pričinjavalo to što Stojan nikada nije uzimao Dubravku u zaštitu,
pa je ona, sa prikrivenim besom i usiljenim osmehom, prihvatala Ivanina podbadanja.
- Što se mene tiče, kaži joj šta hoćeš. Mada ne razumem što si tako raspalila kad žena
večeras nije ovde - rekao je Stojan mirno, ne samo potpuno ravnodušan na Milino
postojanje i prisustvo, jer ničije prisustvo nije bilo važno ako je Sofija bila tu, već i duboko
zadovoljan što se Sofija, Ivana i on, po običaju, smeju dok ostali ćute ili, kao njegova
Dubravka, Boga mole da Ivana prekine sa svojim glupiranjima, sa izmišljanjem da je boli
glava, ruka, noga, želudac, da prekine sa kukumavčenjem kako treba da krene, ali,
jednostavno, nema snage da ustane, pa da se noć već jednom okonča.
Zarad tih časaka njihove prisnosti, kada bi Sofija i on naizmenično ili udruženim
snagama ismevali Ivaninu hipohondriju, ili je grdili zbog nekog suludog ispada, a ona, tada,
spremno uzimala uvežbani, tobože plačni, molećivi ton, pa bi se obraćala čas Stojanu, čas
Sofiji, kao strogim roditeljima kojima se valja opravdati, ali koji će, ipak, istolerisati hir svoje
ćudljive kćeri, dok su u nedogled raspredali о nekom od Ivaninih »nerešivih« problema, i,
pri tom, dobijali prave napade smeha kada bi se Ivana naglo povratila iz »snažnog
migrenoznog« ili već kakvog drugog »bolnog« stanja, pa vešto ubacila samo po reč koja bi
njih troje podsetila na davni događaj, neku njima znanu anegdotu, Stojana bi preplavilo
osećanje najdublje, čiste zahvalnosti prema Ivani, tom centru njihovog trougla, njihove
omeđenosti od svih koji bi se, nužnim načinom, osetili isključenim, ostavljenim po strani,
kao izlišnim.

Sada se Ivana beskrajno dugo opraštala od Stojana, kao da joj nije bilo dovoljno što je
već otezala sa odlaskom:
- Iko, 'ajde već jednom - opet je doviknula Sofija. Ivana se malo izdigla na prste,
poljubila Stojana u obraz za »laku noć« i krenula ka kolima jadajući se:
- E, ovo je nepodnošljivo. Neljudski. Svi smo nekako razmazani, zarozani, zamrljani...
Fuj! Leto je naprosto degutantno. Pomrećemo - govorila je, nameštajući se na prednjem
sedištu. - Baj, Stole - mahnula je, još jednom, Stojanu koji ih je pratio pogledom.
- Što bismo pomrli? - upitala je Sofija kroz osmeh. Zabavljalo ju je što Ivana pobesni u
situacijama kojima ne može da vlada. Da bude po njenom. Posebno je besnela na vremenske
prilike što ugrožavaju njen izgled. Na kišu, jer joj od vlage »pada« kosa. Na vrućinu, jer se
znoji. Na zimu, jer bi joj pocrveneo nos.
- Ti sigurno nećeš. Tebi, koliko vidim, ništa ne fali - rekla je prekorno, kao da je Sofija
kriva što dobro podnosi toplotu.
Izvadila je papirne maramice i ogledalo iz nesesera i tapkala, naizmenično, čelo, nos i
bradu. Od gore na dole, pa obrnuto.
- Da li vidiš kako mi se presijava lice? Masno. Fuj. Normalno, kad koristim ovaj šit od
pudera.
- »Lancome« je šit puder - začudi se Sofija.
- Baš tebe briga - terala je Ivana svoje - kad nemaš tih problema. Kao da si od plastike.
Sofija je vozila brzo, energično skrećući u krivinama. Uživala je u vožnji, posebno kada
bi ulice, u kasne sate, bile bez uobičajene gužve i zastoja.

23 |
 - Pa, kako ti je bilo na »party«-ju? - Ivana je napadno karikirano izgovarala reč »party«.
- Šta sam dočekala... Ja da živim u onoj svojoj sirotinji, a nedotupavna Dubravka... I ti da
braniš tu glupaču! Ne mogu da verujem!
- Ja je branila?!!!
- A kako se, molim te, zove to kada nekom daješ za pravo? Kako?
- Samo sam rekla da se ona možda zaista tako oseća. Možda bez razloga, ali, osećanja su
često iracionalna... Staja znam... ako se oseća ugroženo.
- Oseća se ona moćno, da ti ja kažem - reče Ivana, usredsređeno kopajući po Sofijinoj
torbi. - Gde ti je upaljač - upita nakon minuta bezuspešne potrage.
- Pobogu, Ivana, kako...
- ...nikad nemaš upaljač.. - dovršila je umesto Sofije, verno podražavajući njen glas. - Eto,
nemam. Nemam i tačka. Što svaki put moraš da mi prekonosiraš? Voila - izvuče ga
pobedonosno i otpuhnu prvi dim.
- Moćno se oseća ta glupa guska... - nastavljala je svoju misao о Dubravki - ...ja tebi da
kažem. U stvari - močno. Da, tako bi Duki rekla. Močno. Čebe. Kuča. Ćevapčiću.
Sofija se zasmeja.
- Dobro, sad, ređe koristi tu reč, jer ne jede ćevape, niti ih služi - mlela je Ivana. - Koji
kreten. A sada, sada, draga moja, i to zahvaljujući svojoj tobožnjoj ugroženosti, sada Stojana
ima u šaci forever. Mark my words. Dok prođe ovaj rat, dok se sve slegne, iha, naživeće se
Duki u vili i u bašti i pored bazena onoliko. Jer, onaj som, ona somina poštena od Stojana, taj
je neće ostaviti u situaciji kad se naša Duki... - Ivana je Dubravku uvek zvala Duki navodno
prisno, tepajući joj, a u stvari je taj nadimak izgovarala ironično, sa uvek naglašeno
razvučenim »u« -...oseća ugroženo u Srbiji. Ej, ugroženo. Ko je nju ugrozio, molim te? Ko je
uopšte nekog ovde, u Beogradu, ugrozio na nacionalnoj osnovi?
- Čuj, Ivana, možda neki primitivci, oni isti kojih se užasavamo i ti, i ja i moj otac, oni
primitivci koji...
- Daj, Sonja, prođi me se. Neko ugrožava Dukija zato što je polu-Hrvatica. Ili cela
Hrvatica. I don't give a shit je li cela, ili pola, ili četvrtina... Laže, bre, da bi Stojana držala uz
sebe. Kada me je zvala na party, pre neki dan, kaže: »Znaš, Ivana, ponovo sam promenila
dadilju. Ja ne znam što je tim ženama, nijedna ne ume sa blizančičima«. A zašto to govori
meni? Da mi lupa kontru, eto zašto. Mala osveta male zenice.
- Ma, pusti sad dadilju, kakve veze...
- Znaš kad bi se Stojan njome oženio da nije bilo te dece - govorila je, ne slušajući Sofiju.
- Nikad. Onda se od početka žalila da ne može da izađe na kraj sa »blizančičima«. Onda je
dobila dadilju. Već je imala bedinerku. A sad se, povrh svega, kobajagi oseća ugroženom. I,
tamo, usred njenog lupetanja, ti je braniš.
- Ponavljam da je nisam branila. Samo sam rekla da se, bez razloga i povoda, ponavljam,
nota bene, možda i bez razloga i bez povoda, oseća...
- Nota bene tebi: izvalila si neviđenu glupost! Jer, ako je nešto neosnovano, šta ima da
pričamo о tome. Ako je bezrazložno, neću u to da se upuštam. Shvataš? Je l' hoće neko da se
upušta u moj trip...

24 |
 - Devedest posto vremena svi mi i jesmo uvučeni u tvoj trip, Ivana - rekla je Sofija
smireno.
- ...ako bih, ja na primer, ufiksirala da sam ugrožena. Je l' bi? A?
Onda se okrenula ka Sofiji i zurila u nju nekoliko sekundi. Sofija je poznavala taj preteći
pogled posle koga sledi provala Ivaninog nezadovoljstva. Nečim.
- I u kom ste to mom tripu - rekla je vraćajući se na Sofijin komentar - »svi vi«
neprestano?
Govorila je polako, ali je Sofija znala da, posle takvog uvoda, i najmanja reč Ivanu može
razdražiti do neslućenih razmera.
- I ko to: »svi vi«? Ko je to, Sofija?
- Šta ti je večeras?
- Prvo me ujedeš, onda na finjaka »šta ti je, Ivana?«. To mi je, Sonja, što ne podnosim da
mi nešto zavlačiš. Lepo reci, ko je to u mom tripu i koji trip ja imam?

Pravih svađa među njima gotovo da nije bilo. Ono što bi drugima zaličilo na početak
ozbiljne međusobice, pretvorilo bi se u plahi letnji pljusak što iznenada dođe, pokupi
prašinu svojim kapima koje krupno tupkaju po zemlji, pa mine, ostavljajući za sobom
vazduh čist i proziran. Jedna drugoj bi ritmično dobacivale nikadaneslušašštatigovorim,
mada su se izvežbale da pričaju uglas, a da, pri tom, pažljivo prate izrečeno. Ako bi jedna
prosudila da se druga, trenutno, dohvatila nečeg nebitnog, nastavila bi da, paralelno, gura
svoje. Ukoliko bi joj se, međutim, učinilo da je izrečena kakva opaska vredna posebne
pažnje, uporedne melodije bi bile prekidane odlučnim:
- Stani, stani...
Izdvojio bi se jedan glas. Onaj koji je pripadao uvređenoj strani. Po nepisanom pravilu
ona bi uvek imala pravo na repliku. Dvoglas bi, načas, utihnuo i rasprava bi se nastavila u
dijaloškoj formi. Ubrzo bi, međutim, počele da upadaju u reč, dok se govor ne bi ponovo slio
u jedinstven, zapenušani tok koji su samo one umele da prate. Na jednako čudan način bi
prelazile iz najburnije rasprave na sasvim obične teme i vrludav, razliven razgovor bez
jasnog pravca, sa dugim, lenjim stankama.

- Pa, na primer - počela je Sofija znajući unapred da će se pokajati što se upušta u

raspravu. Čemu to kada je želela, jedino, da što pre stigne kući i da pod tušem pomiluje trag
onog dodira na svom potiljku.

Stajala je kraj staklenih vrata, zagledana u goste, što su, grupisani, ćeretali u vrtu, kada je
suv i topao dlan obujmio koren njenog potiljka. Kratko. Vrlo kratko. Znala je ko je. Ne
okrenuvši se, znala je.
- Tu si - rekao je.
Ostali su tako, naporedo, licima okrenuti ka vrtu, osluškujući jedno drugom disanje,
staklom pregrađeni i izdvojeni od drugih, nevidljivi u polumraku, kao dve lutke u izlogu. Mirno
i bez pokreta. To je bio trenutak koji je pripadao njima. Nisu ga kvarili recima. Onda su čuli
kako neko, napolju, traži Stojana.

25 |
 - Idi - rekla mu je tiho.
Isto kao pre toliko godina, jedne druge večeri. Davne.

- Šta? Šta, na primer? - insistirala je Ivana, prenuvši je.

- Da bi sve što ima Dubravka, na primer, u suštini trebalo da je tvoje - rekla je Sofija
nervozno.
Njenu izjavu dočekao je jedan od Ivaninih izveštačenih, ali krajnje efektnih napada
»smeha« koji je ona uvežbala do savršenstva.
Počeo bi kao drhtavo kašljucanje, kao malo premišljanje oko toga da li je dobro čula i
razumela nepodopštinu, bezobrazluk ili glupost koji zaslužuju da se proprate iskrenim,
nesputanim kikotom, pa bi se pretvorio u glasan, čak bučan izliv u kome bi Ivana, posle
navodnog kolebanja о opravdanosti smeha, u dahu ispraznila svoja, načas sputana osećanja.
Pošto se utišala, spustila je kapnu sa ogledalom i, skoncentrisana na eventualne tragove
okrunjene maskare, vrhom kažiprsta koji je obavila maramicom pažljivo brisala ugao oka
od navodnih suza izazvanih provalom smeha.
- A izvini - rekla je teatralno - čije je trebalo da bude? Čije? Samo da sam pucnula
prstima, Stojan bi se oženio sa mnom. Da ona glupača nije ostala trudna...
- Ne bi se oženio tobom - izlete Sofiji. Grubo. Odsečno.
Ivana je pogleda iznenađeno:
- A je li? Ti to pouzdano tvrdiš? - upita. Iz glasa joj beše iščezla izveštačena veselost.
- Naravno da ne - povuče se Sofija hitro. - Htela sam samo da kažem... mislim, toliko je
vremena već bilo prošlo od vašeg raskida... pa nikada niste...
- Obnovili vezu? - dopuni je Ivana, nestrpljivo.
- Kao prvo, stvari su se, u međuvremenu, mnogo zakomplikovale. I ja ne tvrdim da je
Stojan za mnom, tada, otkidao, kao što svojevremeno jeste - reče sa neskrivenim ponosom. -
Ali, ne vidim ni da je našao nekog za kim je izgubio glavu. Pre bih rekla: posle mene, mrtvo
more u njegovom životu. A među nama je uvek postojalo nešto...
Željna da prekrati razgovor u koji je nepromišljeno upala, Sofija se pomirljivo saglasi:
- Ti najbolje znaš... - reče.
- Uostalom - nastavila je Ivana - zašto me je, noć uoči tvoje svadbe, zvao da izađemo? U
dva sata. U dva izjutra! Što? Delovao je čudno, kao da je pijan. Insistirao da porazgovaramo.
Bulaznio mi je nešto о prekretnici života. О našem odnosu koji je ostao neraščišćen.
Neraščišćen, Sofija. Tako je rekao. Doslovce. Pri tom, on je plakao. Plakao, Sofija. Ne baš da je
jecao, ali sam osetila u glasu. Trebalo je da ga pozovem gore, kod sebe. Ali, delovao mi je lud,
izbezumljen... mrtav pijan, valjda. E, tu sam se ja prešla. Otkačila sam ga. Slagala sam da je
Boban došao da prespava. Molila ga da mi ne pravi scene. I, tako, spustio je slušalicu. Ili se
vaza prekinula, šta ja znam... Inače... pa, verovatno bih ja spavala sa njim, umesto što ga je
zgrabila Dubravka. I zakačila trudnoću. I sada živi u onoj kući i ima bazen i dadilju i...
- Nikada mi nisi rekla da je... - promuca Sofija.

26 |
 - Nisam, jer me je, posle, zakleo da ne kažem. Naročito ne tebi. Verovatno ga je bilo
sramota, šta ja znam... Eto, sad jesam. Posle toliko godina, to više i nije tajna. Mislim, nije ni
važno. Koga je briga, sada...
Sofiju je bilo briga. I bilo joj je važno.
Sada, konačno, zna. Sada, posle deset godina, zna kako je završila ta noć kada je Stojan
došao kod nje. Po nju.
Noć u kojoj joj je stezao ruke i govorio: Nemoj, molim te.
Noć u kojoj mu je ona u jedan po ponoći, drhtureći u spavaćici, na klupi u dvorištu, u
mraku, govorila:
- Šššš - meko, kao detetu, prislonivši svoj kažiprst na njegova usta, stišavajući njegovo i
svoje srce, a on, onda, uzeo njen prst, poljubio ga vrelo i čežnjivo, pa ga, neočekivano, prisvojio,
a ona osećala njegov jezik i toplinu što je obavila prst, jedino što mu je ikada dozvolila da od
nje uzme, prestala je krv da struji, sve je stalo, nije bilo zvuka, ni pokreta u toj noći od
mesečine...
...pa je onda pobegla iz tog poljupca dubokog i strašnog, koji nisu okusile njene usne, a,
svejedno, to beše poljubac, dubok i strašan, kakva je i ljubav sama, i rekla mu, najnežnije,
užasne reči presude:
»Ne mogu, Stojane. Oduvek je bilo kasno za nas.«
Noć u kojoj je, tada, njegova glava pala u njeno krilo.
Noć u kojoj je ona spustila ruku na tu zagnjurenu glavu koja je podrhtavala i osećala kako
toplota njegovih suza prodire kroz spavaćicu tanku kao leptirovo krilo ostavljajući, zanavek,
trag na njenoj koži.

- I ko to može? Ko? Zašto, onda, provocira, molim te lepo. Pa je l' tako?

Sofija se prenula. Nije imala pojma о čemu Ivana priča.
Stojan je iz njenog dvorišta otišao da traži Ivanu. Ko zna šta je, izbezumljen, hteo da joj
kaže.
- Slušaš li me - upita Ivana.
- U pravu si - rekla je Sofija odsutno.
- Naravno da sam u pravu - odgovorila je Ivana. Počela je tiho da pevuši.
- Jesam ti rekla koliki mi je danas bio pritisak - upitala je naglo prekidajući pesmu. -
Devedeset sa šezdeset. Praktično, ja sam zombi. Uf, kad bi malo zaduvalo. Pomrećemo. Ne
znam kako ti možeš...
Ni Sofija nije znala.

27 |
 8

Često se pitala kako bi se život njene porodice odvijao da Nevena i Sergej nisu,
avgustovskog jutra hiljadu devetsto trideset devete godine, doživeli trenutak lepe
začaranosti u čiji su krug istovremeno zakoračili.
Godina kada su se dotadašnji uznemiravajući predznaci nadolazeće katastrofe uobličili
u otvorenu pretnju koja će ubrzo zapaliti čitav svet donela je Sergeju Sreznjevskom,
potpuno satrvenom od nedavne nesreće, dodatnu brigu i jad.
Njegova voljena žena Galina beše umrla, a njihov jedinac ostao je siroče.
Obeskorenjen, otrgnut od domovine i dvostruko lišen prošlosti - one što je ostala u
Rusiji, i nove, mlade, koju je, u tuđoj zemlji, počeo da stvara sa Galinom - Sergej Mihajlovič
je, zarad sina, pokušavao da održi trezvenost duha.
Ionako sleden od prizora da bilo čije ruke drže i da tuđa usta izgovaraju ime deset dugih
godina čekanog i tako željenog Galininog deteta, bio je duboko nezadovoljan izborom
dadilje koju je, po preporuci, uzeo da brine о malom Mihajlu. Fizički ga je bolelo da gleda
kako kruta dadilja Mihajla doživljava kao posao i dužnost pa je, kad god je mogao, naprosto
otimao dete od nje i zatvarao se u sobu da ga nosa u naručju i tepa mu rečima koje bi mu
govorila mati. Da ga privija uz sebe, grleći u sinu i pokojnu ženu.
Kada je u već vrelo jutro, koje će se tokom dana zažariti kao dno kotla na otvorenoj
vatri, Sergej Sreznjevski otvorio kapiju, gotovo se sudario sa mladom ženom kestenjaste
kose uredno svijene u bogatu, tešku »špansku« punđu, toplih, smeđih očiju, i obučenom u
skromnu, ali besprekorno opeglanu crnu haljinu, pomalo isprane boje. Uperivši u njega svoj
otvoreni, čestiti pogled, upitala je sa snebivanjem:
- Oprostite, tražim posao... bilo kakav kućni posao. I pre nego što je Sreznjevski uspeo
da nešto kaže, žena u crnosivkastoj haljini je nastavila:
- Mogu da kuvam, spremam, održavam baštu, da poslužujem... Bilo šta...
Visoki gospodin čudesno bele kose je zurio, kao odsutan, u nju.
- Bog me je tuda naveo - bezbroj puta je ponavljala Nevena Sofiji. - Bog i sudbina...
Prepoznali smo se, nesrećnici.
Sergej Sreznjevski je, kao mnogo puta do tada, ispunjavajući nalog unutrašnjeg »glasa«,
jasnog osećaja da baš tako treba, glasa koji ga je spašavao tokom rata i revolucije, i
zahvaljujući kome je preživeo, upitao:
- Umete li oko dece? Pročistivši stegnuto grlo dodao je:
- Imam sinčića... Siroče. Nepune četiri godine... Nevenine oči su se istog časa napunile
suzama. Tada je Sergej odlučio:
- Uđite, прошу пожалуйста- rekao je, širom otvarajući kapiju.
Nikada se više nisu vraćali na taj susret. Nikada Sergej nije pokušao ni sebi, ni bilo
kome drugom da obrazloži kako se usudio da svoje dete prepusti brizi nepoznate ženi koju
je sreo na ulici, ispred svoga doma. Kako je i zbog čega je odmah poverovao ženi kojoj ni ime
nije znao.

28 |
 U Neveninom sećanju susret između nje i Sergeja Mihajloviča ostaje upamćen kao niz
neuhvatljivih nagoveštaja; reči izgovarane kao po nekom nalogu, kao po diktatu i moranju,
nisu imale tolikog značaja koliko cela atmosfera što se isplela oko njih.
Pamtila je trenutak kada je sa Sergejem kročila u hladovinu prostranog salona; dodir
mekog pliša tamnocrvene boje na kanabetu na čiju je ivicu sela, sliku plavokose, prelepe
žene na naspramnom zidu, igru svetlosti na parketu poređanom kao intarzija, zbunjenost
pred blagošću i dobrotom nepoznatog gospodina bele kose i brade, njegovog umekšanog
izgovora, rumenog plavokosog dečkića koga gospodin unosi i kaže: »Ovo je Mihajlo«.
- Ja i ne znam šta smo pričali. Kao da smo progledali jedno drugom dušu. Skroz. I
upoznali se, jednom za svagda. Čudo - završila bi Nevena, svaki put jednako.
Sofija je verovala u to čudo i pre nego što se osvedočila. I pre nego što je u sebi, posle
svog iskustva, to stanje nazvala - ulaskom u uporedni svet. Pre nego što je saznala da tamo
ne važe zakoni uzroka i posledice, već se stvari odvijaju po dubljoj, neshvatljivoj, a preciznoj
logici; da se tamo ne reaguje na lažne pokrete i poteze, na zavodljive imitacije i glumljene
zahvate, već se munjevito prepoznaje samo ono što je pravo i nepatvoreno i na to se
odgovara svom silinom; tamo gde čovek, uvučen u čarobnu jednostavnost, jednim potezom
oslobođen dotadašnjeg znanja, domišljanja, nataloženih asocijacija i predstava, na izazove
reaguje intuitivno i nepredvidivo tačno.
Onda se trenutak začaranosti prekine, vrata paralelnog sveta zatvore, i on ponovo biva
izbačen na sprud svakodnevice, ošamućen i zbunjen. Sa sobom ponese nenadani poklon -
sažeto vreme; kao da je u uporedni svet zakoračio sa zelenom jabukom u ruci, a samo
sekund-dva nakon toga »izašao« sa sočnim, zrelim plodom na svome dlanu.
Tako šta se sluči toliko retko da je onima koji zajedno dozive kratkotrajni i neponovljivi
susret u međuprostoru između stvarnog i onostranog zazorno da naknadno о tome, čak i
međusobno, a naročito sa drugima, govore.

Četrdeset godina posle Neveninog i Sergejevog upoznavanja Stojan je kročio u njeno

dvorište.
Nije se bila promenila ta kuća u dnu Senjačke ulice. Ni dvorište sa lepo negovanom
travom i ružinim grmovima uz ogradu.
Kapija se oglašavala istim, otegnutim i plačnim zvukom kada bi se otvorila do kraja.
Sudbina je strpljivo čekala da nekom od Sreznjevskih ponovo otkrije postojanje
uporednog sveta.
U kolu čudnovatosti Sofijin otac Mihajlo beše preskočen.
Izbor je pao na Sofiju.
Njoj je dopala uloga u predstavi u - kojoj su Sreznjevski oni koji su voljeni, a pridošlice
one koje ih vole.
Kao da se to već nije dogodilo. I točak se zavrteo.

29 |
 9

Sofija je zagnjurila lice u knjigu, poželevši da fizički uđe među njene stranice.
Joahim. Divni, romantični Fon Pazenov, rastrgnut između strasti i čistote.
Otkako je počela da čita, činilo joj se da ne gazi po zemlji, već po debelom sloju
najfinijeg, svilenkastog, mirišljavog pudera u koji su propadala njena stopala.
- »Mesečari« - čula je kako neko izgovara. Joahim fon Pazenov?
Sklonila je knjigu sa lica.
U kontrasvetlu je videla konturu muške figure. Oreol blagog sunčevog odsjaja okružio
je njegovu senku.
Nije se trgla, ni uplašila. Jedno stopalo joj beše uronjeno u prah pudera, a drugo je
tražilo čvrst oslonac. Uhvaćena u tom raskoraku, uplovila je u uporedni svet. Zajedno sa tim
mladićem što se nadvio nad nju, kao sen. Sa zlatnom aurom oko sebe.
Umesto:
- Ko si ti?
i:
- Otkud ti ovde? upitala ga je:
- Jesi čitao?
- Da. Nosio sam knjigu svuda sa sobom, celo jedno leto.
- I bio si pokošen - reče ona sa sigurnošću, uverena da ne može biti drugačije; da taj
neko, čije se telo ocrtavalo na zlatnoj pozadini neba, nikako nije mogao drugačije doživeti
roman.
Ali, on je pokošen sada, onim što se neočekivano pojavilo iza korica »Mesečara«; teška,
tamnocrvena kosa pokupljena u niski rep, koža bela i blistava kao sedefasta unutrašnjost
školjke, oči golubijesive boje, izdužene i krupne na modiljanijevski uskom licu; nešto
previše krhko, lepo i dragoceno da bi moglo biti ljudsko biće koje će nekad oboleti, ostariti i
umreti. Koje će patiti. Sve sem apsolutne sreće bila bi nepopravljiva i neshvatljiva nepravda
prema ovom snoviđenju, prema široko otvorenim očima boje grličinog krila, sa tragovima
sna u dnu raširenih zenica .
Sofija se pomerila u šezlongu i lice mladića je izronilo iz senke; otvoren, čestit pogled i
blag osmeh, tek skriven u uglovima usana.
Kao da se to već nije dogodilo.
Kao da se to već nije dogodilo, u dvorištu Sreznjevskih su se, opet, izgovarale rečenice
kakve u stvarnom svetu nikada ne bi bile izgovorene, pri prvom susretu, nekom
nepoznatom, premda su sasvim prikladne i na svom mestu kada se kazuju u jednom od
uporednih svetova, gde svako može, srazmerno svojoj spremnosti, da se osloni na instinkte,
navek zapretene mišljenjem i razumom, da vreme sažme, uštedi, ukrade ili izgubi i gde se,
stoga, prilike ne proćerdavaju uludo.

30 |
 - Ona scena kada Ružena pada pred iznenađenog Joahima... - govorila je devojka crvene
kose - ..i odvezuje mu cipele, u naletu potpune ljubavi... Kako je to ... potresno - reče, dok su
joj usne podrhtavale kao da će zaplakati. - Je li da nije glupo što mu odvezuje cipele - zagleda
se u njega, kao da od tog odgovora zavisi njen život.
- Ne - reče on, ozbiljno.
- I je l' da si razumeo zašto je Ružena... I da je to, među njima, u tom trenutku, bilo
uzvišeno.
- ...kao što je Hristos oprao noge svojim učenicima, ne ponizivši svoju božansku
prirodu... - reče on, sigurnim glasom, umirujući njenu ustreptalost.
- Da, tako - prihvati ona, radosno. - Bio je to prvi susret Ruženinog i Joahimovog tela...
- ...i ona htede da mu pomogne, da prevaziđu stid zbog ponižavajućeg petljanja oko
odela - reče on.
- ...Ružena ga je svlačila, oslobađajući njegovu žudnju... - nastavi ona, zaneseno.
- ...svega onog što se isprečilo dodiru... - reče on. Govorili su kao da recituju ili,
priljubljenih glava, u zanosu, čitaju sa iste stranice.
- ...skidali su odela kao mrske futrole u kojima behu zarobljeni... - reče ona.
- ...oni i njihova ogromna strast... - dodade on.
- ...sa telima napokon nagim, priljubljenim, i srcima što su tukla jedno uz drugo... - reče
ona.
- ...postadoše, napokon, laki i nežni... - osmehnu se on.
- ...ali ne i bezbrižni... - dopuni ga ona.
- ..znali su da se moraju tražiti, dugo, dugo... - reče on, ne sluteći da proriče svoju gorku
sudbinu.
- ...jer je ljubav lepa, ali i strašna... - dodade ona, zagledavši se u njega, ozbiljno.
Njegova naredna rečenica i misao behu naglo prekinute.
I vrata paralelnog sveta su se zatvorila, sa treskom. Sa treskom Ivaninog smeha:
- Je l' mi uspelo? Jesi se prepala, a - uzviknula je, kao izronivši pred njima dvoma.
Sagla se i zagrlila Sofiju:
- Vratila sam se, Coko, nisi mi se nadala, je l' da? Vidim ja, zadremala si, pa sam poslala
mog Stojana da te uplaši. Sakrila sam se iza ugla, ali vi, bre, odužiste, nisam mogla više da
izdržim...
Ošamućena, Sofija u trenutku beše zaboravila da su se njih dve rastale posvađane. Da je
zbog toga ona resila da ne ide u Dubrovnik. Možda i nije htela da se seti, srca zauvek
probodenog doživljajem iz uporednog sveta.
Beše zbunjena kao neko koga su povratili iz nesvesti, pa sa mukom pokušava da
razabere likove što se nadnose nad njim. U tom trenutku nije umela da odredi da li je
stvarno pričala sa momkom koga je, dopiralo je do Sofije kao kroz maglu, dovela Ivana.
Koliko je to trajalo? Činilo joj se da su prošli sati. Ili je u pitanju tek sekunda. I ko je on?
Ustala je, nesigurno se smešeći, i privila Ivanu u zagrljaj:

31 |
 - Pa, kad si stigla?- upitala je kao da izbegavanjem množine može da potre vezu između
Ivane i nepoznatog mladića i reč »mog« koju Ivana sa ponosom beše izgovorila.
- Sada. Samo smo ostavili stvari kod mene i pravac do tebe.
Uhvatila je visokog, crnokosog momka pod ruku i pogledala ga nežno i posednički:
- Ovo je Stojan. A ovo je ta moja Sofija. Sonja ili Соkа. Mada, niko nema prava da je zove
»Coko«, osim mene. Je l' tako, Sonječka? - cvrkutala je.
Sofija je nehotice zurila u Ivaninu ruku koja je bila prisno uvučena pod Stojanovu
mišicu. Znala je da Ivana ume da pročita sve sa njenog lica. Osećala se kao da stoji naga,
izložena jakoj svetlosti reflektora, pod kojom se vidi svaka pora. I ono pod kožom. Oborila je
pogled.
Tada je Stojan primetio kako venica, jedna majušna plava nit u spoljašnjem uglu
Sofijinog desnog oka, pulsira brzo i neravnomerno. Uplašeno. Sitno. Treptavo. Skoro
neprimetno. Jedva se suzdržao da svojim prstom nežno ne pokrije njene izdajničke
otkucaje.
Upoznali su se na skalinama, pričala je Ivana neumorno; on je svirao gitaru, ona je,
isprva, slušala; druge večeri je, na nagovor društva, zapevala.
- I odmah me je »našao«, pratio me je kao da smo godinama vežbali, je l' da, Stojane?
Čućeš već, Sofija. Sonja svira klavir, savršen sluh, videćeš, Stojane. I tako je planula ljubav,
Sonja. Prava ljubav. Nije nam se išlo iz Dubrovnika. Ostali smo koliko god smo mogli da
netegnemo novac za jednu sobicu, u kojoj smo se ugnezdili. Dva meseca raja, je l' da,
Stojane? I evo ga, konačno je pred tobom, moj Tesla. Zovu ga Tesla, znaš, rekao mi je njegov
brat, Dragoš, upoznaćeš i njega, divan lik, jedva čekam... A Stojan je već asistent na
elektrotehnici...
Pričala je bez prestanka; po količini njenih »videćeš Sofija, videćeš Stojane« bilo je jasno
da je već isplanirala njihovu zajedničku budućnost, čiji su izdanci obilato klijali iz
sadašnjosti.
Skriveni iza slapova Ivaninog čavrljanja Sonja i Stojan su stajali ukočeni, kao krivci
uhvaćeni na delu.
Behu svesni šta im se dogodilo.

32 |
 10

Sergej i Nevena su do poslednjeg dana Sergejevog života imali tu srećnu privilegiju da u

paralelni svet mogu da uđu po svojoj želji i da u njemu borave gradeći tu čitav jedan drugi,
drugačiji, zajednički život, dok su u stvarnosti i u svakodnevici jeli gorke zalogaje svoga
udovištva.
Kako bi, inače, Nevena, bistra i mudra žena, ali bez visokog obrazovanja, bez iskustva
svetske dame, žena koja nije nigde putovala i koja, osim u Valjevu i Beogradu, nije boravila
ni u jednom većem gradu, mogla da shvati i sasvim jasno razume događaje, milionima
svetlosnih godina daleko od nje i njenog porekla, iz burnog života Sergeja Mihajloviča u
Rusiji; kako je umela da о njima Sofiji govori sa uverljivošću savremenika i svedoka tih
dešavanja?
To se, saznala je Sofija, dešavalo uveče, kada bi posvršavali dnevne obaveze i seli u
salon, uz samovar. Sergej Mihajlovič bi započinjao svoje kazivanje i namah bi se obreli,
zajedno, na ulicama predrevolucionarnog Sankt Peterburga. Nevena je videla prebogati
grad kako živi kao u bunilu, kao u vrućici; grad u kome se, u nepotrebnim i namerno
izazivanim dvobojima, život gubio olako i zalagao kao bezvredna menica; videla je noći
presićene svakovrsnim zadovoljstvima; zimske terevenke bez sna, zelene stolove za
kartanje na koje se, uz zveket, baca zlato, gde su se u nepovrat gubila imanja, posedi i
kmetovi, gde se gubitak i dobitak morao podneti sa jednakim ravnodušnim, hladnim
smeškom; videla je visoke balske dvorane, odraze negovanih lepotica, obnaženih grudi i
leđa, u ogledalima. Videla je kako se u zoru, u magli ili uz zvižduk ledenog vetra, uz
gromoglasne zvuke muzike, izvodi smotra vojske pred očima Cara, nesrećnog Cara koji je
dozvolio da u carsku palatu uđe i da se do samog podnožja prestola uspuže Raspućin,
nepismeni mužik užagrenih očiju i nezasite poročnosti, prevarant demonskog lika i snage,
gruba i prosta pijanica i avanturista, otelotvorena propast carske vlasti. Opčinivši carsku
porodicu kao u kakvoj pijanoj i prljavoj drami, taj tobožnji »božiji čovek«, šarlatan koji je,
navodno, lečio prestolonaslednika od krvoliptanja, nemilice je, svojim raspusnim, obesnim
ponašanjem vređao, šamarao i gazio celu moćnu Rusiju, sa osvetničkim besom, kakav
osećaju samo šibani mužici. Survavanje i poniženje beše toliko da se Rusija nije mogla
podići bez većih potresa; osećalo se da dolazi »očišćenje«, i da će biti temeljno i strašno
koliko je bilo duboko potonuće koje ga je izrodilo.
Da, Nevena je о svemu tome svedočila verodostojno i živo, sa obiljem detalja, imena i
mesta. Ona je bila sa Sergej em Mihajlovičem u rovovima galicijskog fronta i spoznala
ogorčenje ruske vojske prepuštene samoj sebi, bez naoružanja i hrane, da gotovo goloruka
istrajava i drži položaje. Doživela je Revoluciju i juriš na Zimski dvorac, formiranje
privremene vlade, zanos i veru intelektualaca da se veliki prevrat može izvršiti »beskrvno«;
potom, zahuktavanje revolucionarnog žrvnja, jačanje boljševika i njihovu bezobzirnu borbu
za vlast, pa i burne dane građanskog rata. Bila je uz Sergeja kada je pala Odesa i sa njim
dočekala vest о svršetku agonije, konačnim porazom Vrangelove armije.
Stajala je uz Sergeja na palubi broda koji je isplovljavao ka Carigradu.
I videla je njegove suze kada se ruska zemlja zauvek izgubila iz vidokruga.

33 |
 Na isti način Stojan je pamtio stvari i događaje koje, uistinu, ne beše iskusio sa Sofijom.
Pamtio je, na primer, svilasti dodir vode na njenoj koži dok je plivala u prozirnoj,
zelenoplavoj vodi na Hvaru. Pamtio je i zričanje cvrčaka koje je ona čula u toj uvali
okruženoj borovima. Osećao ledeni vetar na njenim obrazima dok ju je košava zanosila i
šibala. Čuo je kako u njoj odzvanjaju nečije reči. Znao je kakav užitak u njoj proizvodi miris
parfema koji godinama nije menjala. Kako je nešto raduje. Kako i koliko je nešto boli. Budio
se noću, pritisnut njenom tugom u dugim godinama njenog bezdetnog braka.
I to mu niko nije mogao oduzeti. To mu je bila nadoknada za sve ono što njih dvoje u
stvarnosti i svakodnevici nisu mogli da podele. Zato je uspevao da istraje u svom životu; ili u
onome što, kao svoj život, beše prihvatio.

34 |
 11

Sve do Ivanine kuće Sofija je prekorevala sebe što je bila gruba prema njoj.
Nije imala prava.
Posebno kada je Stojan u pitanju.
Izgledalo je da su njena opaska i nehotični ispad noćas prozujali pored Ivane, tek
okrznuvši njeno samoljublje. Delimično se umirila kada je Ivana nastavila da priča о svom
pritisku i mogućnosti da ima tumor:
- Nemoj, Sofija, da me neozbiljno shvataš. To je takav bol, da ne mogu da ti opišem.
Probada, a tišti.
- Znam - potvrdi Sofija kao ozbiljno. - Tako si za onog Cileta rekla da je kontradiktorna
ličnost - debeo, a mršav. Sećaš se?
- Jeste, Coko, ja sam se kao zezala, ali Cile stvarno deluje kao debeo, a nije.
Čudnovato, to beše istina. Tek kada joj je Ivana skrenula pažnju, Sofija je zapazila
tačnost te konstatacije.
- E, veruj mi da me, sad, bol seče, a tišti. Nisam čula za takav slučaj.
Sofija se nagla ka njoj i nežno je poljubila u obraz:
- Ni ja. Ali svečano ti dajem reč i potpisujem da nije ništa ozbiljno - rekla je.
- Samo se ti zafrkavaj... biće ti žao kad mi budeš davala parastos - reče Ivana, sa
uzdahom. - E, Coko, a da popušimo još po jednu? U stvari - rekla je, najednom ozarena
novom idejom - 'ajmo gore na po kafiću i cigaru.
- Ne mogu. Kasno je.
- Sada sledi i ono: »Treba sutra da radim. I ti treba da radiš. Noću zgubidanišeš, a danju
nemaš energije« - zadirkivala je Sofiju. - Što si ti jedna dosadna osoba, Coko - rekla je, gušeći
zevanje. - Mnogo dosadna, je l' znaš?
- Znam - odgovorila je Sofija, kroz osmeh, dok je Ivana izlazila.
- Muka mi je kad pomislim na onaj krš gore. Mihajlo je stvarno nemoguć. Misliš da bi
mu palo na pamet da pospremi? Ne-e-e-e. On se, čovek, bavi naukom. Mama treba da se bavi
kućom.
To nije bila istina. Mihajlo se svojski trudio da nered koji je ona pravila zaustavi makar
na pragu svoje sobe. Bio je izuzetno pedantan i sistematičan. Kao da je time, nesvesno, hteo
da se odbrani od Ivane.

Mali Mihajlo, čije ime je uvek nosilo taj predznak »mali« za razliku od »velikog« Mihajla,
Sofijinog oca po kome je dobio ime, svet je, preko svoje majke, najpre iskusio kao vrlo
nesigurnu, vraški komplikovanu strukturu koja se menja i transformiše tako brzo da,
praktično, u njoj ne postoji ništa što je dovoljno pouzdano i čvrsto, što bi mogao koristiti
kao orijentir. Neki stubić za koji bi se prihvatio da ga ne oduva vetar. Gelender na mračnom
stubištu, uz čiju pomoć bi mogao da, nekako, odredi putanju svog kretanja. Ničega takvog

35 |
nije bilo. Ivana se, zarad sina, nije odrekla dozvole koju je, davno, blanko potpisala samoj
sebi - da su njena osećanja, uvek i u svakoj prilici, vrhunski kriterijum po kome će se drugi
upravljati. Događaji, pa čak i stvari iz njegove okoline bili su samo elementi u funkciji
krajnje promenljivih raspoloženja njegove mame. Njegove nepredvidive mame. Sa njenim
neočekivanim i nerazumljivim smenjivanjima grdnje, ljubavi i milošte, nezadovoljstva i
nežnosti, po kojima je on plutao kao lopta nošena plimom i osekom.
Mihajlo je odrastao rešen da svojom ozbiljnošću i doslednošću premosti i uravnoteži
najviše i najniže tačke na krivulji Ivaninih stanja. Preterano ozbiljni dečačić koji je izrastao u
dobrog i vaspitanog, disciplinovanog i organizovanog momka nije sebi dozvoljavao nijedan
ispad, ni ludost, nijednu previše snažnu emociju, niti se bilo čemu prepuštao bez zadrške i
opreza. Osim Sofijinoj ljubavi. U njoj je nalazio blagodat predaha i prikupljao snagu za borbu
koju je vodio sa životom. Sa sobom. Sa svojom divnom i nervoznom mamom.
Pamtio je Ivanine zagrcnute monologe о tome kako sama gaji dete »pored onog
bezdušnog čoveka koji ne stiže da se pozabavi svojim sinom«. Pamtio je njenu ushićenost
kada bi se zaljubila. Njeno mazno prenemaganje pred Peđom. Pred Mirkom. Duge sate njene
rezignacije kada bi se veza okončala. Uplakane oči. Njeno izdiranje na njega. Ili preteranu
nežnost koju bi tada ispoljavala. Sve to mu se bolno urezivalo u svest kao prvo iskustvo о
nepouzdanosti sveta. U kome nije bilo sistema.
Mogao je, na primer, da jede kad hoće i šta hoće - čokolade, »Smoki« ili sladoled umesto
ručka; da ostaje, zaigran, do kasno u noć, sve dok ne bi počeo da kenjka, nervozan i
preumoran. Ali, zato je Ivana dobijala prave napade histerije ako bi se pojavio uprljan ili
prekršio njenu naredbu u pogledu oblačenja. Dozvoljavala mu je da je prekida u razgovoru,
»jer ja poštujem njegovu ličnost« govorila je, ponosno, da bi, do krajnosti iznervirana time
što nije upasao potkošulju kako mu je ona rekla, počela da ga obasipa grdnjom pred
njegovim drugovima.
Ivana je podrazumevala da će njeno dete u svakom smislu biti perfektno. Mali Mihajlo
je bio mršava beba, pa mršavi dečačić, sa rukama i nogama tankim kao u čiča-Gliše i sa
naočarima dioptrije minus dva; stidljiv i nesnalažljiv, bio je daleko od Ivanine predstave
sina-lepotana-srecelomca-sportiste-naučnika.
- Boban, siromah, kaže da nam je sin »posebno« dete. Šatro. Zna se šta znači »posebno«.
A ako i jeste »poseban«, na mene sigurno nije. Na mene ne - vikala je, sa namerom da je i on
čuje, u svojoj sobi, u koju se bio povukao pred kišom njenih reči.
Beše se vratila iz škole gde joj je učiteljica »skrenula pažnju« da je Mihajlo
»neverovatno tvrdoglavo dete, sa čudnim ponašanjem«.
- Nekako mimo druge dece, ako shvatate. Ovaj sad kontrolni, molim Vas, traje, a on uzeo
da vezuje pertlu... Deset minuta, molim Vas, on vezuje pertlu. Mirno, kao da se oko njega
ništa ne dešava. Mihajlo, kažem mu ja, zašto ne radiš zadatke. Je l' ne znaš? Znam, odgovorio
mi je, ali prvo moram da zavežem pertlu. Eto, vidite, tu nešto nije u redu.
- Tačno mogu da ga zamislim - grmela je Ivana, po povratku. - Pertla. To ti je Mihajlo. Ta
pertla. On ima svoj sistem i možeš se ubiti, on će terati po svom. Bez obzira što je to debilno.
A na Sofijina iskrena zgražavanja i pokušaje da je urazumi:
- Ivana, zaboga, šta pričaš gluposti. Miša je divno i prepametno dete. Ne možeš ga gurati
u kalupe... Pa šta ako je vezivao pertlu?

36 |
 - Šta, a?- Ivana je podigla glavu kao da od Tvorca traži odgovor za učinjenu nepravdu.
Zbog sina koji nije naučnik sportskog izgleda i budući srcelomac. - To što ne mogu više. To
mi je što nemam jedno sasvim obično, prosečno i normalno dete, kakvo sam očekivala da
dobijem.
(Lagala je. Želela je prelepu devojčicu. Da se svi okrenu kada mlada, doterana i lepa
majka izađe sa svojom slatkom i umiljatom kćerkom. Ili sina kao što je ona. Samo
muževnog. Sposobnog. Jakog. Prodornog. Malog mangupa. Šarmera. To je htela. To je
očekivala.)
- Shvataš? Normalno. A ne ovo... ovo... Čudo - govorila je, raspomamljeno. - Koje ne
mogu da razumem...
To ju je posebno pogađalo. Mihajlo je ostajao za nju tajna. Ona, koja nije mogla podneti
da neko izmakne njenom uticaju, dobila je dete kojim nije mogla da upravlja. Imala je utisak
da komentari, vika i ubeđivanja sa njega skliznu kao voda sa perja plovke. Da joj on pruža
stalni, ćutljivi otpor.
- Šta sam ti govorila - likovala bi, pobedonosno, kada bi se neko od njenih crnih
proročanstava ispunilo.
- Dobio si trojku jer ti hoćeš po svome. E, pa, ne može. Ne može. Eto ti sad - govorila bi
pakosno, kao da mu prkosi.
- Ivana, nemoj tako razgovarati sa njim. Nisi ti njemu drugarica, da bi se proterivala i
likovala kad mu je loše. Znaš li ti kako to deluje na Mišu - pokušavala je Sofija da je dozove
pameti.
- Kako deluje? Nikako. Misliš da se on potresao - ne mareći što je on prisutan. Što sedi,
kao predmet na koji se ona istresa, ne birajući reči. - Potuljeno agresivan, eto šta je on -
govorila je. - A ti, Sofija, mogla bi bar nekad da ga ne braniš. Bar nekada da meni daš za
pravo, majku mu. Vidiš da se pokidah zbog njega.
Kada bi, međutim, iste večeri, posmatrajući ga kriomice, videla kako pažljivo skida i
briše svoje naočare, starmalim pokretom, kako protrlja lice, najednom nezaštićeno i
otvoreno, pa ih ponovo stavlja i naginje se nad svoj zadatak, osetila bi da se, prosto, guši od
ljubavi, pomešane sa bolom i strahom zbog njegove preterane mršavosti, zbog tankih nožica
što su visile niz stolicu, ne dodirujući pod, pa je pritrčavala, stezala ga, mahnito, u naručje i
njihala, govoreći, kroz suze:
- Milo dete majkino. Najmilije. Jedino. Voliš ti ovu svoju majku, ludu, je l' da? Je l' se
ljutiš ti na mene što sam te grdila, a? Mišu makin mali. Ti si mi sve na svetu, znaš?
Njena briga za sina bila je konfuzna i protivrečna; nije se javljala kada bi postojao valjan
razlog; ili bi se iskazivala u preteranom obliku kada za to nije bilo pravog povoda; u svakom
slučaju, bila je jedini način na koji je umela da ga voli.
Onda je Mihajlo, pri kraju osnovne škole, počeo da trenira plivanje. Postepeno se razvio
i uobličio. Istegao i popunio. Više ne beše neuhranjen i povučen dečkić, ali i dalje je bio svoj i
drugačiji. Pribran. Staložen. Postojan. Izgradio se u ono što je želeo da dobije od nje. Pa ipak,
u Ivani je i dalje tinjalo potmulo nezadovoljstvo prema njemu; nekakav neobjašnjiv otpor i
želja da umanji i obezvredi njegove uspehe. Kao da ga je krivila što je morala godinama da
čeka na ostvarenje svog sna. Na sina dostojnog nje.

37 |
 - Mama nek rasprema - dovršila je Ivana tonom koji je sugerisao da je Mihajlo
potcenjuje i gura u ulogu »krpe«. - Za to ja njemu služim.
I to, naravno, nije bila istina. Istina je bila da ju je Mihajlo obožavao; pokazivao je
bespogovornu i poniznu ljubav kakvu mogu da osete odbačena ili nedovoljno voljena deca.
Sofija, koja bi, inače, odmah skočila u Mihajlovu odbranu, reče pomirljivo:
- Evo, doći ću ja sutra popodne, sa Jelenom. Neka je Mihajlo negde izvede, a ja ću ti
pomoći. Spremićemo mi to, očas, videćeš.
- Ne znam... Ne mogu da radim po ovoj vrućini.
- Ja ću. Ti ćeš mi, samo, zbrčkati poneki nes, važi?
- Sad, ako tebi nešto znači da Jelena bude malo sa Mihajlom, onda dobro. Uostalom,
čućemo se.
Sofija je gledala kako zamiče u ulaz zgrade. »Ako tebi znači«. Pravi Ivanin odgovor.
Uvek je pokušavala da tuđu uslugu i žrtvu predstavi kao svoju. Uvek na oprezu da joj se
tuđa pomoć kasnije ne prebaci. Uvek spremna da stvari okrene u svoju korist. Čak i kada bi
sve bilo sasvim jasno i očigledno.
- Šta ste navalili sa tim Rastkom - bunila se, svojevremeno, uzimajući ljutit ton kada bi
se pomenula Rastkova potpuna predanost Mihajlu.
Do odlaska u Ameriku Rastko je svom sestriću bio ujak, stariji brat, najbolji drug i otac.
Nadoknađivao mu je sve što Mihajlo nije uspeo da prirodno nauči, kroz druženje sa
vršnjacima. Deca, surova kako već mogu biti u tom uzrastu, bez milosti behu isključila
Mihajla iz svojih igara i avantura. »Ćora« ili »bangavi«, kako su ga zvali, beše, po njihovom
sudu, odveć spor i »smotan k'o sajla«.
Rastko ga je strpljivo učio da vozi bicikl. Da šutira loptu. Da se spušta niz tobogan. Rvao
se sa njim, u šali. Razgonio njegove strahove. Vodio ga, redovno, u dečije pozorište. Na
Kalemegdan i u zoološki vrt. Pričao mu, satima, i umeo da ga strpljivo sasluša. Činio je sve za
šta Ivana nije imala ni vremena, ni nerava.
- Kao da ja zahtevam od Rastka da ga voli. Kao da ga, uostalom, ja primoravam da se
toliko bavi njime - odgovarala je Ivana na svaki komentar vezan za svoga brata. - Šta ste me
okupili, više, sa njim. Je l' mu neko brani da sebi nađe zabavu?
Branila je ona. Lukavo bi se umešala u svaku Rastkovu vezu i podrivala je stalnim
nametanjem Mihajla, sve dok devojkama ne bi postalo čudno i neprihvatljivo što je on
brižniji prema Ivaninom detetu nego prema njima.
- Ona je vrhunski manipulator. Vrhunski - umeo je da kaže Aleksa iznerviran nekim
Ivaninim gestom.
U simetriji obostranog nedopadanja između njenog muža i najbolje prijateljice Sofija se
uglavnom osećala kao osovina na klackalici čiji su se kraci borili za prevlast. Bolelo ju je
kada bi se on našao prozvanim da sudi о njenom odnosu sa Ivanom.
- Onaj siroti Rastko je prodisao otkad je otišao. Ma, šta, otišao. Pobegao je on, čoveče,
inače bi doveka bio Ivanin rob. Sad ima još tebe, Sofija - dodavao bi. - Ona svira, ti
pocupkuješ. Ali, ako je tebi tako dobro, da ne kvarim - govorio bi Aleksa, sa neskrivenom
ironijom.
- Nisi u pravu - odgovarala mu je Sofija.

38 |
 12

U vreme kada je Ivani i Sofiji budućnost, ako bi о njoj uopšte razmišljale, delovala kao
primamljivi put što se pružao u daljinu, okružen zelenilom, prav, gladak, bez prepreka i
neprijatnih iznenađenja, u vreme kada su buduće sreće, patnje, razočarenja i uspesi spavali
kao učaurene larve, kao bezbrojne kombinacije mogućnosti što se ostvare ili nikada ne
zažive, Ivana je završila izvođenje svoje pesme koja je te godine pobedila u jakoj
konkurenciji na festivalu i klanjala se oduševljenoj publici.
Publiku je, doduše, činila samo Sofija koja je skočila sa svog sedišta ushićeno uzvikujući
»bravo!«, ali u njihovim glavama soba u kući Sreznjevskih je bila svečana sala u San Remu,
sa orkestrom, dirigentom i uzbuđenim izvođačima, puna doteranih gospođa u svečanim
toaletama, sa visoko natapiranim frizurama, i gospode u večernjim odelima. Kada je Sofija,
te večeri u trostrukoj ulozi žirija, publike i konferansijea, objavila da je prvo mesto osvojila
Điljola Činkveti, Ivana je, otirući tobožnje suze-radosnice, izašla na binu da primi nagradu.
Pošto je još jednom izvela kompoziciju i odslušala ovacije, mala pobednica senjačkog
San Rema naglo je promenila raspoloženje:
- Idem ja sad - rekla je, otrgnuvši Sofiju iz festivalske dvorane.
U stvari je očekivala da je Sofija moljaka da ostane. Što je i usledilo. Kao i obično.
Zatečena iznenadnim prekidom igre, stajala je pred Ivanom, ruku nemoćno obešenih niz
telo:
- Nemoj da ideš, Iko. Kud žuriš? 'Ajde još malčice...
- Moram. Rastko se vratio iz škole - rekla je, kao da ne može da iščeka da se vidi sa njim.
Ivana je bolno osećala razliku između svog i Sofijinog doma. U njenoj porodici nije
vladala besprekorna sloga. Nezadovoljna odnosom sa svojom svekrvom, Ivanina majka je
gorko prebacivala mužu da je slabić koji ne ume da je zaštiti od neopravdanih napada.
Nedeljom bi često čula prigušenu svađu oko odlaska na porodični ručak. Iskoristila bi
njihovu zaokupljenost i iskrala se do Sreznjevskih odakle je njeni roditelji, koji bi u
međuvremenu postigli dogovor, ni za živu glavu nisu mogli namoliti da krene sa njima.
Pa ipak, u Ivani ne beše one naivne dečije svojstvenosti da izbrbljaju probleme koji
postoje u porodici. Ona to nikada nije činila. Drugima, pa ni Sreznjevskima, nije odavala
razlog svojih prebega u njihovo okrilje.
- Večeras ćemo Rastko i ja da se... - zastala je smišljajući najprivlačniji mamac na koji bi
se Sofija upecala.
Ivana se kod svoje kuće dosađivala. Beskrajna popustljivost starijeg brata nije mogla da
zameni uživanje u igranju sa Sofijom. Osim toga, kod Sreznjevskih je sve bilo dozvoljeno.
Sofija i ona su mogle da premeštaju stvari, da preturaju po Mihajlovom radnom stolu i da
glasno puštaju muziku. Smele su da jurcaju niz stepenište, iz gornjih soba u salon. Da se
spuštaju niz gelender. Nevena im je davala staru, čipkanu zavesu da od nje prave haljinu i
šlep za snašu. Vadila im je Jelisavetine »đinđuve« i stare, ali očuvane cipele sa štiklama, koje
su nazuvale i šetkale se kao »gospođe«, kloparajući u njima. Kao krunu svega, dozvoljavala
im je da same mažu nokte, iz bočica sa lakom koji je tako zamamno mirisao.

39 |
 Zavideći Sofiji na tolikoj slobodi, Ivana joj je prkosila Rastkom. On beše njena jedina
prednost. Odstupnica.
Rezervna mogućnost. Ona je imala Sofiju i brata. Sofija je, pak, imala samo nju. Premda
su oboje, Sofija i Rastko, predstavljali odveć podatno tle i slab izazov za njenu potrebu da ih
obrlati i prevari, Ivana nije uspevala da u sebi savlada nagon da ih kinji. Činila je to
neumorno, sa neverovatnim poletom i entuzijazmom:
- ...igraćemo se »čoveče, ne ljuti se« - dodala je, kao ravnodušno, nadajući se da će sam
pomen omiljene zabave u Sofiji probuditi zavist.
- Blago tebi - rekla je Sofija ražalošćeno. Uvidevši da nije izazvala ljubomoru, Ivana je
gledala kako da povuče reč i ostane. Uopšte joj se nije išlo.
- E, pa, odoh...
- A da ja pođem s tobom?- upitala je Sofija, molećivo.
Ivana je osetila tračak likovanja. Tračak, jer to ne beše puna pobeda. Pravi trijumf bi bio
kada bi uspela da slomi nekog ko bi umeo da se inati jednakom snagom. Nekog ko bi, sada,
njoj uzvratno prkosio. Sofija, međutim, beše lišena takvih osećanja.
- Ne - rekla je odlučno.
Videla je kako se Sofiji oči pune suzama. To je bio vrhunac do koga je mogla dospeti u
svom jalovom, jednostranom pokušaju odmeravanja snaga. Sofija nije umela da se bori za
prevlast. I neće ići preko njenog odsečnog odbijanja. Moraće brzo da preduzme neki korak;
da preinači odluku, a da se, pri tom, ne ponizi.
Učiniće to bez napora kojim je istrajala u nameri da ne popusti pred očevom kaznom;
prethodnog dana je, u ljutini, rekla svojoj baki da je blesava.
- Izvini se - rekao je otac. Ivana je ćutala.
- Ići ćeš u ćošak. Cutanje.
- Ići ćeš u ćošak i ostaćeš tamo sve dok se ne izviniš. Bez reči je otišla u ugao sobe i
uporno stajala, osluškujući uzrujan bakin šapat:
- Nemoj je mučiti, Dušane, tako ti Boga. Nije dete htelo...
- Mora da nauči da poštuje odrasle - odgovorio je. Posle dva mučna sata, otac joj se
obratio:
- Hajde, sada - rekao je - da se urazumiš, pa da prekinemo sa ovim.
Ivana se nasmeši, kriomice. On je prvi popustio. On je njoj prišao.
Sada se mogla izvući, ne okrnjivši previše svoj ponos. Ipak, uporno je gledala u zid, da bi
sasvim utvrdila nastalu poziciju.
- Dobro, zašto si tvrdoglava? Zar je tako teško da priznaš kad si kriva?
Više nije imala šta da čeka:
- Izviniću se - rekla je lukavo se smešeći - ako se prvo baka izvini meni. Ona je meni juče
rekla »blesavice«. Od nje sam čula. Zato nisam kriva.
- U pravu je, dete - priskoči Ivanina baka, jedva dočekavši da se scena nekako okonča. -
Evo, ja se izvinjavam.
- I ja tebi - smandrlja Ivana, protrčavajući pored oca, srećna što je izbegla mrsku reč.

40 |
 Takve bitke i pobede, sa dostojnim protivnicima, koji su umeli da prepoznaju njenu
snagu, ispunjavale su je zadovoljstvom. Kakvu je slast mogla osetiti u pokoravanju Sofijine
potpune bezazlenosti? Osim toga, nije se morala zamarati smišljanjem naročitih manevara
pred Sofijom:
- Dobro, ako ti je baš-baš stalo... - Čekala je da Sofija, ozarena nadom, klimne glavom -
...evo, ostaću još malo.

Igrama koje su trajale po ceo dan kao da je utvrđivana mera njihovih budućih odnosa.
Obrazac po kojem Ivana suvereno dominira, prigrabivši za sebe najbolje, pretvarajući se da
joj to pada teško i da je, na neki način, ona podnela žrtvu.
U igri škole uvek je bila učiteljica. Tako je, pored glavne uloge, stekla i monopol nad
pisanjem po zelenim vratima starog kredenca koji je zamenjivao školsku tablu.
- Ti misliš da je meni lako što sam učiteljica? - govorila je Sofiji prekornim glasom. - Ne
znaš koliko ja imam posla. Špartam dnevnik, predajem, ocenjujem... Ti, Coko, samo sediš,
odgovaraš i uživaš.
- Jest - povlađivala je Sonja. - Ali, samo... Ivana, strogo:
- Šta samo?
- Samo kad bi htela da me prozoveš da i ja malkice pišem po tabli...
Više od svega Sofija je volela miris vlažne krede i osećaj pod prstima dok ona glatko i
meko klizi po zelenoj, tek neznatno hrapavoj površini.
- Eh, bre, Sofija, šta si zapela. Ne može danas. Danas predajem. Sutra ćeš odgovarati.
Sutradan bi, međutim, zadavala kontrolnu vežbu, odlažući trenutak Sofijinog
»odgovaranja na tabli« do u beskraj.
Isti tekst, sa malim varijacijama, koristila je u drugim situacijama:
- Evo, Coko, budi ti snaša. Budi. Je l' hoćeš?
Pre nego što bi Sofija potvrdno odgovorila, Ivana bi dodala tužnim glasom:
- Ali, samo da znaš, onda nema mrdanja. Vidiš kako moram da držim glavu, da mi ne
spadne ova ruža. Je l' vidiš? Je l' bi mogla ti tako, a? Ne bi mogla. Snaša mora da se udidi, da
sedi pravo i da bude otmena. Zato ću ja biti snaša, a ti, Coko, budi... budi kuma. Ili snašina
mama. Šta ti fali? Moći ćeš da do mile volje trčkaš okolo i da se veseliš.
U zimskim večerima salon Sreznjevskih bi se pretvarao u ledenu halu
Garmišpartenkirhena. Nevena bi urolala tepih, a njih dve bi se, kiizajući u čarapama po
uglancanom parketu, satima lomatale, zamišljajući kako izvode piruete, dvostruke i
trostruke akslove, sa istom elegancijom kao njihove ljubimice.
- Hoćeš da budeš Pegi Fleming ili Gabrijela Sajfert?
- pitala bi Sofija, voljna da Ivani prepusti izbor.
Te dve klizačice su godinama naizmenično osvajale prvo i drugo mesto.
- Obe - rekla je Ivana odlučno, rešena da nijednu ne prepusti Sonji.
- Kako, Iko, možeš da budeš i Pegi i Gabi - upitala je bezazleno-začuđeno.
- Lepo. Mogu. Ja sam više vežbala od tebe. I smislila sam dva kostima. Ti budi Žuža
Almaši.

41 |
 Sofija se snuždila:
- Ona je nekako... debeljuškasta - stidljivo je protestovala.
- Debeijuškasta, ali simpatična - odsekla je Ivana.
- Uostalom, ako nećeš, ne moraš. Idem ja kući, a ti se igraj sama.
Pobuna bi time bila okončana, a prvenstvo u kući Sreznjevskih završeno dvostrukom
pobedom Ivane-Pegi-Gabrijele; Sofija-Zuža se, zadovoljno, smešila sa svog trećeg mesta,
podno šamlice na koju se Ivana popela da primi medalje. Dve, istovremeno. Zlatnu i
srebrnu.

Ali ta ista mala otimačica glavnih uloga umela je da se uvuče u Sofijin krevet, dok je ova
ležala zbog šarlaha, i da odlučno odbije da iz njega izađe.
- Neću da Соkа bude sama - vriskala je, uporno, držeći se, grčevito, za naslon kreveta
kada su pokušali da je izvuku.
Šarlah, čudom, nije dobila, ali je, sa strpljenjem svetice, provela sve vreme uz Sofiju,
držeći je za oznojenu ručicu.
Umela je da udari dečaka iz četvrtog razreda, ona, žgoljavi prvak, zato što je gurnuo
Sofiju iz reda.
Umela je da pred celim odeljenjem ustane, i glasno kaže profesoru književnosti:
- Nije tačno da niko nije pročitao »Rat i mir«. Pročitala je Sofija, ali neće da prizna iz
solidarnosti što ste kaznili ceo razred. Takva je ona - dodala bi, zadovoljno, ravnodušna
prema Sofijinom preneraženom izrazu lica.
Umela je da presedi ceo dan u holu Akademije, čekajući da Sofija završi polaganje
prijemnog ispita.
Umela je da doleti, ostavljajući Bobana i Mihajla, samo ako bi osetila da je Sofija tužna i
plačna.
Umela je da je zagrli, najčvršće na svetu, i da kaže:
- Koliko te volim, bre, Coko, ne možeš ni da zamisliš. Umela je da je kritikuje i bodri.
Umela je da je podrži i opravda, čak i tamo gde opravdanjima nije bilo mesta.
Umela je, u vreme kada Sofija više nije mogla ni da pomisli na obnavljanje garderobe,
da kupi svojoj Coki najskuplje cipele:
- Ići ćeš ti na tu premijeru kako ti priliči. Kao kneginja - rekla je, zadovoljno ih
odmeravajući na Sofijinim uskim, kao vajanim stopalima.
Umela je da joj kupi avionsku kartu i da potegne sve svoje veze da bi Sofija otputovala
na dodelu nagrade u Veneciji.
- Kako si uspela?- zapanjila se Sofija, već pomirena da na dodelu nagrade, zbog viza, ne
može otputovati.
- Eh, kako? Neće mene nekakve sankcije sprečiti - govorila je - da moju Sonječku
isporučim toj italijanskoj gospodi na vreme. Pa nek se onesveste kad te vide takvu. Druga
nagrada u Evropi, ej! - pričala je uzrujano, pakujući zbunjenu Sofiju, kao da je ona lično
dobila priznanje.

42 |
 Umela je da se pojavi na Jeleninom rođendanu noseći pregršt balona, punjenih
helijumom, i da ih pusti da polete ka plafonu, poput crveno-plavog vatrometa, uz
oduševljenu ciku okupljene dece.
Umela je, jedina ona, da nahrupi u središte Sofijinog bola, zaključanog i skrivenog,
zavezanog u čvor, na dnu stomaka:

Uvežbati neutralni osmeh, uvek imati pri sebi podesan izraz lica - ni suviše odsutan, da ne
upada u oči, ni odveć zainteresovan da se ne bi potakla dalja, neugodna pitanja; uvek
pronalaziti novu, prikladnu rečenicu, mali, nenametljivi komentar dovoljan da se ne ostane po
strani, ali da se ne pokaže ni preterana gorljivost; razraditi taktiku kako da se neprimetno
skrene kad se zađe u bolnu oblast; ukloniti opasnost kada ljubopitljivost zapreti da prodre u
tamno područje suza, do one tačke kada suze počinju da nekontrolisano liju; na dečijim
rođendanima smireno gutati zalogaje kolača preko isprečene gute pamuka u grlu, skrušeno se
umešati sasvim bezazlenom primedbom ili pitanjem u priče о kvalitetu pelena, prednosti
dojenja, prvom zubu, vakcini; sa zebnjom očekivati i ujedno moliti Boga da se što pre desi i da
već jednom prođe, da se pregrmi onaj neizbežni trenutak u nepoznatom društvu kada pitanje
»imate li dece« pada kao čekić, savladati podrhtavanje, staloženim, ubedljivim glasom dati
kratak odgovor, sa jasnom porukom da ne treba dalje kopati, ali poruka se, naravno, ignoriše,
svako misli da ima prava, svako je uveren da je to, čak, njegova sveta dužnost, da do detalja
zalazi u taj, opšteljudski problem reprodukcije, svako smatra da treba da izanalizira
konkretan slučaj greške prirode, da isecira slučaj in vivo i in vitro, da, potom udeli savet, uputi
i predloži; saslušati, svaki put, istunovu priču sa poukom, sa srećnim krajem koji usledi posle
duge borbe, klimati glavom, lažno se udubljivati u slučaj snahe, zaove, zaovine prijateljice,
šurjakinje, kume, kumine sestričine, svih onih koje su baš tako, sve u tančine isto - mučile se,
patile, pa na kraju - sreća i radost; pretvarati se da zapisuješ brojeve travara, nadrilekara i
doktora, bacati te cedulje čim se okreneš i odeš; biti mnogo tolerantniji prema dečijim
nestašlucima, osmehnuti se sa »ne mari«, kada nečije dete zalepi ruke umrljane čokoladom na
novu suknju, prihvatati ravnodušnost majke pred očiglednim nevaspitanjem deteta koje
raskalašno ruši i u nepovrat lomi dragu stvar, ne povisiti ton, ne ukoriti, jer se i najumesnija
primedba dočekuje onim sažaljivim pogledom koji govori »ona ne razume, ona nema svoje...«
Pri polasku na odmor stavljati dva kofera u tužno pust prtljažnik, obilaziti usput uvek isti
automobil, hiljade istovetnih automobila sa istovetnom postavom putnika, mama i tata
napred, i deca koja usrdno mašu pozadi, praviti se da uživaš u muzici sa radija, u kolima
lišenim dečije graje, plača i gugutanja; sklapati vrele oči pune neisplakanih suza i tonuti u
nasilni dremež, pomno se raspitivati о nekim bezveznim detaljima na recepciji, potisnuti
osećaj beznađa i praznine dok putnici iz onih, jednih od milion kola sa istovetnom postavom,
bučno ulaze u hol hotela sa decom u naručju ili držeći ih za ruku. Potisnuti osećanje izlišnosti i
apsolutne nesreće dok parovi, tvoji vršnjaci, srećni i porodom blagosloveni, trčkaju za decom,
vode ih u šetnju, opominju da se ne vrpolje u restoranima; osluškivati njihov porodični žamor
za susednim stolom; sedeti za malim stolom, sa neizbežnom vaznicom sa cvećem u sredini, kao
obeležjem da se radi о »romantičnom stolu za dvoje«, iako u tome, za bezdetne, nema nikakve
romantike, već sto za koji ih kelner po pravilu vodi predstavlja gorku opomenu i podsećanje,
kao da je podsećanje uopšte potrebno, kao da može da se zaboravi taj očaj od koga su
izmučene i same misli.

43 |
 Mrzeti telo što je zategnuto i čvrsto, prelaziti rukom preko stomaka, zamišljajući kako
unutra kuca drugo srce, želeti dojke nabrekle od mleka i stomak izbrazdan strijama; usrdno se
moliti, klečati pred čudotvornim ikonama, tajno brojati dane kada menstruacija zakasni,
smirivati srce koje zatutnji nadom, biti anđeoski dobra u tih nekoliko dana lažne i stidljive
sreće, samo da se ništa ne роkvari, samo da se ne urekne, nuditi Bogu i sudbini najgoru kaznu i
pokoru za sebe, da poružniš, oslepiš, ogluviš, da oholiš na smrt, bilo šta - u zamenu za
detinjiplač.
Mrzeti sebe svakog meseca kada potmuli bolovi u krstima nagoveste početak ciklusa,
plakati, nemoćno, iza zatvorenih vrata u kupatilu, stiskati slepoočnice u očajanju, pritiskati
čelo na pločice, najgora od svih žena, nerotkinja, jalovica, ridati u peškir koji prigušuje zvuke,
umivati se i hitro uklanjati crvenilo oko očiju i nosa da niko ne primeti tragove plača, tražiti
povoljnu priliku da ravnodušno, uzgredno izgovoriš »dobila sam«.
I pri tom dostojanstveno nositi »oni nemaju decu« kao svoje ime i prezime, kao svoju
legitimaciju i žutu zvezdu oko mišice.

Umela je da razveže taj čvor, jedino ona, i da na Sofijin plač odreaguje iskrenim
iščuđavanjem:
- Zatrudnećeš, Sofija, šta ti je - govorila je. - Šta si, bre, napravila paniku oko toga? Nisi
do sad, pa šta? Šta? Nisi, ali hoćeš. Uostalom, ne znam što se pravi tolika fama oko tog
majčinstva? Toliko nam trpaju u glavu te gluposti о majčinskom instinktu. Evo, na primer
ja... Kad su mi doneli Mišu prvi put. Gledam ga, mali, divan, ali da su mi poturili neko drugo
dete - isto bih osetila. I gde je tu taj instinkt?
Sofija bi, tada, iako uplakana, uspevala da se nasmeje. Uprkos teškim, olovno teškim
osećanjima što ih je, ćutke i sa pokorom, nosila u sebi punih sedam godina.

44 |
 13

Sofiji su se oči zamaglile. Njena Ivana. Njena prijateljica i sestra. Hrabra i plašljiva,
nežna i neumoljiva, cinična i blaga, detinjasta i lukava, tvroglava i nepokorna, slaba i ranjiva,
proračunata i impulsivna, krivulja koja se ne da izravnati, karakter koji izmiče
jednostavnom određenju, nepredvidiva i protivrečna kao život sam. Odavno je odustala od
napora da bilo kome, naročito Aleksi, objasni Ivanu. Ili svoj odnos sa njom. Taj odnos
ljubavi, praštanja i bezuslovnog prihvatanja.
Izgledalo je da je Sofija ta koja prašta i prihvata. Samo ona je znala da postoji nešto
drugo, neoprošteno, između njih dve. Nešto, godinama dugo.
Neizgovoreno.
Neispoveđeno.
Zato - nepomilovano Ivaninim oproštajem.
Tešila se time da je svoje zatajeno osećanje ugušila i zgazila.
Dobra, uvek ispravna Sofija.
Čije su vrline i mane bile uredno poređane na polici, pregledne i dostupne, razdvojene i
razvrstane po veličini; ne kao kod Ivane, gde sve beše zbunjujuće zbrkano i pomešano u
neuhvatljivu celinu.
Dobra, uvek ispravna Sofija.
Sa malim, ugušenim lešom u sebi. Koji je umeo da se, ponekad, na njeno užasavanje,
nenadano promeškolji. Tada bi se ukočila, do srži potresena krivicom. Kao noćas.
Skrenula je auto u kraj kolovoza i zagnjurila glavu u ruke. Prošlost i mrska sećanja
vozili su se večeras sa njom, kao nepozvani i neželjeni saputnici. Nije mogla pobeći od njih.
U tišini Molerove ulice čula je kako kuckaju četiri upaljena žmigavca. Učinilo joj se kao
zvuk pucketanja u travi, one noći.

Beše prošla ponoć. Sedela je u velikoj trščanoj naslonjači, u dnu dvorišta, obgrlivši svoje
noge, glave naslonjene na kolena. Nepokretna. Sutradan je trebalo da se uda.
Nije se uplašila kada je iskrsnuo iz tame. Podigla je pogled ka njemu kao da ga je
očekivala.
Morali su nekad, bar jednom, izgovoriti ono što se nikada nisu usudili, pritisnuti
stidom.
- Hajde sa mnom, Sofija - reče, pružajući joj ruku.
Te noći beše mu se učinilo da je koprena spala sa njegovog namučenog uma. Beše
shvatio da za svoju ljubav treba da se izbori ne uplićući se u objašnjenja. Ne navodeći
razloge od ovog sveta.
Trebalo je, samo, da je uzme i povede.
- Nemoj - prošaputala je još više stežući svoje obgrljene noge kao da želi da se smanji.
Da nestane.

45 |
 - Molim te, Sofija - rekao je sa čudnim, razrogačenim pogledom, sa izrazom čoveka
spremnog na sve.
- Gde? - upitala je. - Da bežimo? - nasmešila se gorko, patnički.
- Nećemo bežati. Staćemo ispred nje, ispred svih... i reći...
Venica u dnu oka poskakivala je u ritmu potmulih otkucaja srca:
- Šta? - upita ga.
- Sve. Istinu.
- Da bismo od nje zatražili blagoslov? Odobrenje?-upitala ga je glasom suvim i oštrim.
Šibala ga je, kažnjavajući i sebe.
- Sonja, ova ljubav ne može biti greh. Ne može.
- Pamtiš li Nevenino »ne valja se«? Pamtiš li? Ni njoj, svojoj Neni, nikad se nisam
poverila. Ali, videla je i shvatila, sama. I rekla to da bismo nas dvoje razumeli. Kao da se tu
imalo šta razumeti.

Bilo je to dve godine pošto je upoznao Sofiju. Njegova majka beše dobila uput za
pregled kod specijaliste. Sumnjajući na najgore, poslali su je iz Valjeva na dodatne analize i
snimanja u Beograd. Ivana je od Dragoša saznala za njihov dolazak. Ništa ne pitajući
Stojana, pojavila se u njegovoj i Dragoševoj iznajmljenoj garsonjeri, odlučna da »stvar
preuzme u svoje ruke«. Sa vrata je opčinila njihove roditelje. I bila im, to se nije moglo
poreći, od neprocenljive pomoći. Vozila ih je na kliniku, obezbedila brz pregled i pružila
Stojanovoj majci žensku nežnost i pažnju koja joj je, uplašenoj, bila preko potrebna. Kada su
završili preglede, Ivana ih je potrpala u kola i povezla na Senjak. Beše se javila Sofiji, i one se
brzo dogovoriše da Nevena spremi ručak za sve. Ophrvani brigom za majku, Stojan i Dragoš
se prepustiše Ivaninim planovima. Ona je, pak, bila u svom najboljem izdanju; topla,
smirena i sasvim pribrana pored Stojana, Dragoša i njihovog oca; njih trojica stajahu kao po
strani, muški nespretni i zbunjeni.
U početku stidljivi u Sofijinoj velikoj, gospodskoj kući, Stojanovi roditelji počeše da se
krave i opuštaju pred gostoprimstvom Sreznjevskih kao smrznuti putnici kraj ognjišta.
A, onda, sećao se toga Stojan sa bolom, beše tu Ivanino veselo ćeretanje. Pohvale
Stojanovim i Dragoševim roditeljima na takvim sinovima. Beše tu njena ruka, što se spuštala
na njegovu, kao nehotice, i osmeh kojim je govorila njegovoj majci kako nikad nije prežalila
što nije ostala sa Stojanom. I njene reči da su ona i Sofija sestre, od malena.
Stojanova mati srcem oseti šta se među Stojanom, Ivanom i Sofijom zbiva. Beše tu njen
pogled koji lutaše od Sofije do Ivane; od Sofije do Stojana. Pogled koji se ukrštao sa
Neveninim kao da od nje, zemljakinje bliske po shvatanjima i žene što je zborila štedro, ali
mudro, traži odgovor.
U jednom času, kada se povede neki razgovor о vaspitanju dece, Nevena završi svoju
misao sa:
- Tako sam ja moju Sofiju učila. Da postoje neke stvari za koje se ne pita »zašto«. Za koje
se ne traži razlog, veći od »ne valja se«. I da se to ne sme pogaziti. Kao ni reč Božija.
Stojanova mati se saglasi, radosno; teret joj pade sa duše.
Na rastanku, izljubila je Ivanu i Sofiju:

46 |
 - I da mi se uvek ovako pazite, kako sestrama priliči - reče im, suzna.

U toj noći, svoj od mesečine, Stojanu se, onda, pobrkaše sećanja i stvarnost. Učini mu se
da se sve prepliće na lud i besmislen način koji mu, opet, zakrili trenutak prosvetljenja.
- Moj jedini greh je što sam ostao uz nju pošto sam te ugledao. Jedini. Ali, nisam je
mogao ostaviti kad joj je otac odmah dobio infarkt. Sećaš se, Sonja? Sećaš se - reče sa
očajničkom nadom; kao da Sofija stvarno beše zaboravila nešto važno, čiji će pomen,
najednom, sve izmeniti - da je čika Dušan otišao u bolnicu nedelju dana posle mog i tvog
susreta. Nedelju dana, Sofija. Ja nisam mogao, jednostavno nisam mogao da joj tada
okrenem leđa, da joj kažem da te volim. Ostao sam, mrzeći svaki trenutak koji me je odvajao
od tebe. Proklinjući Boga što mi nije dozvolio da te upoznam pre nje. Ali, ova ljubav je jača
od »ne valja se«. Ona ne sme da se meri sa jednim... sa ljudskom osudom, sa onim što i nas
dvoje nosimo kao osudu... sebi... Zašto? Gde je tu...
Zastade zagrcnut, u nevena.
Oseti da se sami đavo poigrava sa njim i da ga obuzima isto bunilo u kome je proveo
poslednjih šest godina.
Nije trebalo da govori. Nikako. Rečima se nije moglo iskazati niti opravdati ono što je
noćas trebalo odbraniti. Od njih dvoje, najpre. I od celog sveta.
Uzeti je za ruku i povesti, mislio je. Samo to, mislio je.
- Sestra mi je - reče u tom trenutku Sofija.
Beše zaustila da ga pita za »kao i uvek«. Odjednom, izgubi snagu.
- Sestra mi je - rekla je muklo. Umesto pitanja. I kao odgovor na sve Stojanovo. I svoje.
- Sofija - zavapi on - ne smemo, zbog toga, da žrtvujemo sebe. Noćas mi je postalo jasno
da je...
Stavila mu je prst na usta, pokretom koji je značio:
- Ćuti. Ćuti, molim te. Poljubio je taj prst.
Beše to poljubac dubok i strašan. Mogao ju je povući tamo gde nije smela da ode.
»Kao i uvek« začula je, tada, Ivanin glas. Odzvanjao je u njoj.
Uzmakla je i sela na klupu.
Uspela je nekako da smiri lepet krila unezverene ptice što je pokušavala da, mahnito
nalećući na zidove njenog grudnog koša, pronađe svoj put i izleti.
Pogledala ga je i rekla sa nesalomivom odlučnošću koja ne dopušta prigovore niti
podleže preispitivanju:
- Ne možemo. Nikada. Bio si sa njom. Nikada.
On nije znao za »kao i uvek«. Bio je nevin. U tome. I kriv za »bio si sa njom«.
Zato je ćutao tražeći nove reči kojima bi mogao da objasni i zbriše kobno »bio si«.
Onda je njegova glava pala u njeno krilo. Plakao je.
Pomilovala ga je po kosi, dodirom kojim mati teši dete:
- Idi, Stojane - rekla je. - Za nas je odavno odlučeno.

47 |
 Odjednom više nije ništa osećao. Sečivo beše tako oštro da je kliznulo u njega glatko,
bez otpora, kao da prolazi kroz meko, podatno testo.
Samo je, mahinalno, ponovio, više za sebe:
- Što te nisam odmah uzeo za ruku. Odmah. Tog dana. Istog dana. Pred njom. Pred
svima - rekao je, podigavši glavu. Oči mu behu ogromne, ispunjene nepojamnim jadom. - To
je moj jedini greh. Jedini.

48 |
 14

Postoji li nekakav poseban nebeski kantar na kome se odmeravaju gresi ljubavi ili se
oni mere na istoj vagi sa svim drugim?
Na kojoj je odmeren Nevenin greh?
Nikada se, sa njene strane, nije ukazao nijedan neizbežan i neprijatan znak prećutnog
prekora, patnje ili nemog pitanja koji bi uznemirio ili obespokojio Sergeja Mihajloviča.
U svakodnevici zajedničkog života takvi znaci, i pored najbolje volje i zaricanja onog
koji uzalud voli, moraju se pojaviti, iskrsnuti, isplivati u bar jednoj situaciji; iznenaditi i
onoga koji ljubav pomno krije i onoga od koga se krije. Ali, Nevena je umakla toj
neizbežnosti, verovatno zato što se nije trudila da je izbegne.
Za dvadeset i nešto godina života pod istim krovom sa Sergejem Mihajlovičem Neveni
Blanuši nije palo na pamet da bi on mogao išta osetiti prema njoj kao ženi. Da joj je neko
došapnuo takvu pomisao, odbacila bi je kao sramnu i ponižavajuću za Sergeja Sreznjevskog.
Najmlađa, a još i jedina kćer u porodici sa tri sina, Nevena je bila mezimica svog oca,
čuvenog valjevskog kafedžije. Ali, bezbrižni dani nisu za nju dugo trajali. Počeo je Prvi
svetski rat iz koga se otac nije vratio; beše mučki ubijen od arbanaške zasede. Poratne
godine je pamtila po nemilosrdnosti braće. Postade služavka u porodici koja se njihovim
ženidbama uvećala. Kada ju je, već prezrelu za udaju, zaprosio Petar Blanuša, spreman da je
oženi bez ikakvog miraza, braća su je, na brzinu i bez njene volje, udomili. Prihvatila je
njihov izbor kao neminovnost. Ispalo je da je Petar bio prek, ali u suštini dobar čovek, uz
koga je Nevena, do nesrećnog slučaja kada je pao sa krova i na mestu poginuo, pronašla
privremenu zavetrinu i predah; u kratkom braku, škrtom u milovanjima, nije iskusila
ljubav; međusobno poštovanje beše jedino osećanje koje su njih dvoje podelili.
Braća su joj, još na sahrani, dok se nadvijala nad sveže iskopanom humkom, saopštila
da za nju u očevoj kući više nema mesta. Bez poroda, nije imala utočišta ni kod Petrovih
roditelja.
Tada je odlučila da zauvek napusti Valjevo. Rešila je da u Beogradu potraži nekakav
posao i skrpi novi život.
Prvu noć je provela kod dalje rođake u Savamali, u trošnoj kući, prenatrpanoj decom
trpeći neprijateljske poglede pripitog zeta koji je u njoj video još jednu nevolju oko vrata.
Jutrom se, po uputstvu rođake, zaputila ka Senjaku, da u nekoj bogatoj kući nađe posao i
najmanji, bedni kutak da se smesti i skrije.
Nije više ništa očekivala.
A dobila je više od onoga što je mogla i zamisliti.
Tog jutra je naletela na Sergeja Mihajloviča Sreznjevskog.
On beše pritisnut svojom mukom.
Ona je svoju nosila skrivenu u naborima crne haljine.
Te dve nevolje se prepoznaše i zagrliše.
Nevena je ušla u Sergejevu kuću i tu ostala do smrti.

49 |
 Visok, koščat i belokos, Sergej Mihajlovič je bio nešto kao dobri Bog za nju. U početku je
zbunjivao Nevenu svojim staloženim, toplim pogledom. Nije znao za povišen ton; nikada joj
nije izgovorio nijednu neprijatnu i neljubaznu reč. Taj Rus, posedeo u toku jedne noći dok je
držao za ruku svoju ženu, koja je izdisala i pred zoru ispustila dušu pokošena iznenadnom
bolešću, mazio je svog sina i tepao mu na način kakav Nevena do tada nije videla; prema
ljudima, a posebno prema njoj, ophodio se sa uvažavanjem, ne gubeći ništa od svog
urođenog, aristokratskog dostojanstva. Isprva skupljena, sva u strahu da nešto ne pogreši i
da se ne pokaže nepriličnom i nedostojnom za Sergejev gospodski dom, polako se, uz
njegovu podršku, otvarala i oslobađala. Potčinjena i ponižena u kući svoje braće, osetila je
kako se, uz Sergejevu blagost, zapretena snaga, polegla u njoj kao zgažena trava, iznova diže
i razvija. Željna da je negde utroši i nečim uposli, Nevena je usmerila na to da u svemu, od
svega, i po svaku cenu zaštiti Sergeja Sreznjevskog i njegovog sina.
Razborita i vredna, beše istinski blagoslov za svaku kuću; posebno za Sergeja koga je
posluga, nevičnog domaćim poslovima, do njenog dolaska varala i potkradala. Nevena je sve
to brzo dovela u red. Uprkos ratu što je počeo neposredno po njenom dolasku, uprkos
teškim godinama okupacije, život im je proticao u potpunoj slozi. I to je bila najveća,
nebeska milost za nju, koja beše lišena pomisli da kroz život treba proći lagodno, bez
tegoba, truda i muke, smatrajući težnju za takvom srećom nerazumnom i nastranom
žudnjom.
Svojim besprekornim plemićkim taktom Sergej Mihajlovič je uspeo da Nevenu kao
ravnopravnog člana i domaćicu kuće uvede u krug svojih starih prijatelja, uglavnom »belih«
Rusa što su se kod njega okupljali dva puta nedeljno.
Nije moglo biti nikakve zabune. Svi su dobro znali dokle ide njena uloga. I gde prestaje.
Ona beše žena koja je Mihajlu zamenila majku. Ništa više. Nikome, a naročito njoj, nije palo
na pamet da о Sergeju Mihajloviču ikada pomisli kao о svome mužu. Jer on beše muž
pokojne, neprežaljene Galine; večno samo njen.
Nevena je u tome nalazila čudnu utehu.
Ne želeći ništa drugo osim da, prosto, postoji uz Sergeja, iskreno je zavolela Galinu,
srećna što je to osećanje mogla i smela da pokazuje bez zazora i kočnica. Održavala je
ljubav, svoju i Sergejevu, prema toj rano preminuloj ženi, kao plamen kandila pred ikonom
svetog Sergeja Radonješkog koje je izvečera palila. Voleći nju, volela je njega. Neprestano je
podsticala i žudno upijala Sergejeve priče о Galočki. Samo, u tome beše i jedan skriven
razlog; Sergejevo živo sećanje beše Nevenina najsigurnija bajalica protiv uroka. Sprečavalo
je drugu da se probije kroz štit udvostručene ljubavi i vernosti i dopre do njega.
Jer, duboko u sebi Nevena beše svesna da je Sergejeva ljubav prema pokojnici ne
pozleđuje kao što bi je ranilo prisustvo nove žene.
To je bio jedini greh Nevene Blanuše koja je, dvadeset sedam godina nakon smrti
Sergeja Mihajloviča, zauvek sklopila oči.
Po blagom osmehu koji je ostao na njenom licu Sofija je neopozivo znala da je i one
noći, kada se tiho preselila na drugi svet, Nevena sanjala Sergeja. Mora da joj je rekao nešto
beskrajno nežno, a ona je, hodajući po mekom zvuku tih reči, krotko zakoračila ka njemu.
I Galini Vasiljevnoj.
Da se u večnosti dovrši njihova priča utroje.

50 |
 15

Godinama, Sofija se tešila i sebe uveravala da u onoj noći, pred njenu udaju, na Senjaku,
u bašti, i nisu bili Stojan i ona već nekakvi somnambuli; dva mesečara koja su se tu zatekla i
buncala reći iz svojih snova što se, načas, ukrstiše.
Ali, krhku utehu koja joj je donosila kratkotrajno primirje sa samom sobom razvejale bi
aveti prošlosti; nezasite pijavice što žudno piju krv oživele bi, nepredvidivo, kažnjavajući
Sofiju za neiskrenost. Jer, ne beše u pitanju samo ta, jedna noć. Stojan i ona behu krivi dugo
pre toga. I posle.

Trgli su je farovi automobila koji je minuo kraj nje.

Ubacila je u brzinu i krenula.
Poželela je da što pre stigne svojoj kući. Da se privije uz Aleksu. Da zaboravi na svoje
saputnike, nezvane goste, sa kojima je jurila ka Senjaku. Da se vrati u svoj život. Imala je
muža. I dete sa njim. Volela ga je. Udala se za njega jer, od susreta sa Stojanom, Aleksa beše
prvi prema kome je osetila takvu žudnju. Iskrenu. Duboku. Nekažnjivu. Moguću.
Kad su se upoznali, beše već umorna od nemogućnosti. Beše umorna od čekanja da se
desi čudo. Da se vreme odvrti unazad. Da u tom promenjenom vremenu ona ode sa Ivanom
u Dubrovnik. Da Stojan, tada, upozna obe. Da dobiju pravo da izaberu. Sve troje.
Beše svesna da se to nikada neće desiti. Beše svesna da se Stojan u uzaludnoj ljubavi
prema njoj troši i lomi bez zadrške i računa. Beše svesna da se to mora prekinuti.
Pored Alekse, osetila je da može.
Odlučno je odbio da pričaju о prošlosti.
Nikada je nije pitao о bivšim ljubavima. Nikada nije ulazio u objašnjenje Stojanovog,
Ivaninog i njenog prijateljstva. Stvari iz njenog života prihvatao je sa nekom čudnom
ravnodušnošću. Retko je iznosio svoje mišljenje о njenoj okolini. О porodici. Prijateljima. О
njenom poslu.
Učinio je da se oseti ponovo rođenom.
Beše kao beli list hartije koji je čekao da bude ispisan.
Beše mu zahvalna na tome.
Za nju, to je bio znak najveće ljubavi.
Učinilo joj se da prošlost beše uklonjena.
Kao da se mogla poništiti ćutanjem.
Kao da je to zavisilo od nečije odluke i volje.
Kao da je.

Kružeći oko ostrva na Slaviji, ispred ulaza u hotel, Sofija spazi parkiran beli autobus na
sprat na čijim stranama su, ispod imena auto-prevoznika, bile naslikane tri palme i talasići
koji su predstavljali morsku pučinu. Prepoznala ga je i stresla se.

51 |
 Beše ga videla, nedavno, na Kalemegdanu.
Stajao je, brekćući, na prilazu paviljonu »Cvijeta Zuzorić«. Delovao je nevino, nalik
turističkom autobusu koji treba da poveze veselu studentsku ekskurziju. Onda su se pojavili
putnici, kao iskrali iz zemlje, i potrpali se unutra. U tišini. Bez uobičajenog putničkog Zagora.
Bez onih koji ih prate.
Izranjali su odasvud, dolazeći sami ili u manjim grupicama. Žene sa kesama i torbama
čije su plastične drške bile iskrzane i skoro raspadnute od nošenja. Nekoliko starijih
muškaraca, krutih lica. Momci u maskirnim uniformama, sa neobičnim oznakama na
rukavima i naherenim beretkama. Čak je i Sofiji, sasvim nevičnoj vojnim stvarima, bilo jasno
da to nisu obeležja kakva je običavala da, makar i nesvesno, uoči na uniformama.
U potpunom neskladu sa ćutljivim raspoloženjem putnika iz autobusa je treštala
narodna muzika. Kao prisiljena da to učini, Sofija je prišla i kroz otvorena vrata upitala
smrknutog vozača:
- Dokle idete?
Načas ju je odmerio. Kako već biva kod prostog sveta, u dodiru sa nečim lepim,
nedostižnim i drugačijim, što remeti njihov skučeni život, našao se uvređenim. Osetivši da
ta žena nikako ne nalikuje njegovim putnicima, natuštio se i nevoljno procedio kroz zube:
- U Bosnu.
Zbog akcenta kojim je to izgovorio delovalo je kao da je rekao »ubosnu«.
Nije tačno precizirao - gde. Takvi, kao ona, ne razumeju se ubosnu.
Ne gledajući više u njenom pravcu pljucnuo je na pod. Prezrivo. Besno. I pojačao
muziku.
Putnici sa prednjih sedišta su se izvili i posmatrali tu scenu. Učinilo joj se -
neprijateljski i sa odbojnošću prema njoj. Sofija je poželela da u trenutku nestane. Da skine
sa sebe lepljive poglede. Neizgovorenu osudu. Otišla je, gotovo trčeći, ka Knez-Mihailovoj.
Nije mogla da izbriše sliku autobusa, sa palmama i talasićima.
Nije mogla da pojmi da postoji ta veza.
Direktna linija ka frontu.
Iz Beograda na ratište.
Sa Kalemegdana u pakao.
Palme, more i smrt.
Za deset maraka u jednom pravcu.
Vozi »Mića-trans«. Četiri puta nedeljno. Ubosnu.
Sad ga je opet videla. I pomislila, sablažnjena, kako postoje stepeni strahote. Kako njen
postupak prema Ivani deluje skoro nevino u vrtlogu svakodnevice koja beše navršena
jezovitim događajima; nizali su se i smenjivali, nadirući u svaku poru života, bez mogućnosti
da se čovek od njih ogradi ili sačuva.Smotala je volan više nego što je potrebno, presecajući
dijagonalno krug oko Slavije, kao da beži sa ukletog mesta.
Sablasni autobus u gotovo praznom Beogradu. Beše to loš predznak. Hitro se prekrstila.
- Gospode, samo da ništa ne bude Jeleni - prošaputala je. - I Aleksi - dodade.
Upozorenje, međutim, beše namenjeno njoj.

52 |
 16

Aleksa je već spavao kada je ušla u sobu. Skliznula je nečujno u postelju i prebacila ruku
preko njegovih leđa. Telo mu je odisalo vrelinom. Namah se koža koja se dodirivala oviažila
znojem. Promeškoljio se i Sofija se povukla ne želeći da mu smeta. Potisnula je želju da ga
probudi i kaže mu da je ispunjena neodređenom strepnjom. Uznemirena, pokušavala je da
odredi od kada je počela da se premišlja pre nego što mu priđe? Kada je ćutanje, sve duže,
sasvim natkrililo i umrtvilo njihov odnos? Kada je prestala da se oslanja na njega? Od kada
se vratila navici da sve deli sa Ivanom, umesto sa njim, svojim mužem? Od kada je to njemu
prestalo da smeta?

Kao što je uspevala da se umeša u Rastkove veze, Ivana beše uvek, na ovaj ili onaj način,
prisutna u Sofijinim. Onih nekoliko mladića sa kojima je Sofija bila postajali su, naprasno,
Ivanini najbolji prijatelji. Uspevala je da ih obrlati svojim šarmom i ulogom poverenice.
- Slušaj ti mene - govorila bi im u kriznim situacijama. - Niko ne zna Sofiju kao ja.
Sa druge strane, navaljivala bi na Sofiju sa takvim žarom da bi ova popuštala i pristajala
na produžetak veze, koja bi se, svejedno, brzo okončala.
Zavarani tim kratkotrajnim uspesima, ustoličiše Ivanu kao »najboljeg poznavaoca
Sofije«. Uvereni da im drži stranu, prepuštali su se njenim instrukcijama. Ne sluteći da u
njenoj strogoj sistematizaciji ljudi dobijaju etiketu »likova« (pohvalno), »kandidata«
(zajedljivo), »smušene osobe«, »zgužvane spodobe« (prezrivo) i, naposletku, »slučajeva«
(što beše loše) ili »poremećenih slučajeva« (beznadežno loše), u zavisnosti od Ivaninog
trenutnog raspoloženja i promenljive ćudi. Tako je, na primer, Branko, Sofijin mladić na
prvoj godini studija, munjevito degradirao od »lika« do »slučaja«, kada se usudio da se,
nekoliko puta uzastopce, usprotivi Ivaninim planovima.
- Održala sam mu vakelu, da ne možeš da zamisliš - rekla je Sofiji, uzgred, zauzeta
sređivanjem noktiju. - On se, siromah, koprcao i svađao sve dok mu nisam rekla da bi mu
bilo bolje da nauči kako se ljubi. Da više ne balavi devojke.
Tada još nije bilo Stojana između njih dve. Tada je, obuzeta pravednim gnevom, Sofija
mogla da viče na nju:
- Ne mogu da verujem svojim ušima. Prvo, da si ga uopšte zvala. I još gore, da si mu
rekla ono što sam ti poverila!
Osetivši da bura što se u Sonji podigla nije nimalo naivna, htede da ustukne i da se
pravda, ali se u trenutku predomislila:
- Šta se dereš? Nisam tebe uopšte umešala - reče.
- Ne, nego ko ti je rekao da Branko ne ume da se ljubi? Naravno da zna da sam to
uradila ja.
Ivana je drsko uzvratila:
- Pa, šta?

53 |
 To je bio njen krunski argument. Kada bi u diskusiji bila dovedena do priznanja svoje
greške, posezala je za tim »pa, šta?«, koje je izgovarala nadmeno i bahato, tako da je bilo
jasno da ono nije puka odbrana, već da se temelji na čvrstom uverenju da niko nije
nezamenljiv i da gubitak bilo koga i bilo čega može biti nadomešten još boljim prilikama,
koje će ona arčiti po sopstvenom nahođenju.
Ljudi su uletali u Ivanin život kao sjajne, blistave komete i brzinom svetlosti postajali za
nju najneophodnija bića na planeti. Zavodila je svakoga, skoro po navici; žene, kao i
muškarce. Koristila je sva sredstva da se uvuče pod kožu; bivala sušta dobrota i uslužnost
dok ne bi sasvim pridobila osobu, a kada bi osetila da vlada, da žrtva više ne može bez nje,
sebično-okrutna devojčica bi se pokazala u svetlu prave robovlasnice, koja je dopuštala sebi
različite okrutnosti. Poslednja bi bila ta da ih iz svog života »otpusti«. Izgoreli u pomamnom
tempu Ivaninog zahtevnog ritma, i zahtevnosti uopšte, kao šibice ili novogodišnje prskalice,
bivali su odbačeni, ne ostavljajući za sobom trag po kome bi ih pamtila; samo, ponekad, sa
tračkom sažaljenja: »a, da, ona dosada od Marka« ili »otkud ti, sada, pade na pamet ta sirota
Cica«, kao da ih nikada nije vukla za sobom, kao da ih nikada nije zavaravala svojim stavom
da su za nju jedini i nezamenljivi.
- Kako, »pa, šta«? - vikala je Sofija. - Jesi ti normalna?!
- Tako, lepo. Da mu ja nisam rekla, ti nikada ne bi. I kinjila bi se, bez razloga. Ovako sam
ti skinula bedu sa vrata.
Jedva su izgladile tu svađu, uz Ivanina umiljavanja što su trajala danima.
- Dobro, evo, kriva sam - priznala je. - Je l' to, sad, razlog da me ubiješ? Zar nije dovoljno
što sam se pokajala?
- Nije. Moraš da shvatiš da je tako nešto nedopustivo. Čuješ me? Nedopustivo.
- Shvatam.
- Kako da ti verujem posle...
- Meni?! Meni da ne veruješ? Reci da ne misliš tako. Reci - plakala je Ivana.
- Dobro, verujem ti - popustila je Sofija, poražena njenim suzama.
Ali, dugo posle toga izbegavala je Branka. Planula bi od stida pomislivši da je
učestvovala u njegovom poniženju.
Aleksa je, međutim, od početka stavio Ivani do znanja da je suvišna. Pri prvom
zahlađenju između Sofije i njega (jer on se nikada nije svađao, prosto bi se povukao, nikada
ne tražeći načina da joj prvi ponovo priđe), Ivana je iskoristila priliku da mu kaže, kao u
poverenju:
- Znaš, niko ne poznaje Sonju kao ja.
Beše to diskretna ponuda za ljubavno posredovanje, posle koje je trebalo da usledi
njegovo skrušeno poveravanje i molba za pomoć. Onda bi ona uskočila sa rešenjem i sve bi
poteklo na uobičajen način. Uverena u još jednu pobedu, sa dosadom je čekala da se stari
scenario opet odigra.
Umesto toga, Aleksa je rekao:
- Misliš?
I posle časka pauze:
- Ne bih se kladio u to. Bila je zatečena.

54 |
 Toliko, da nije uspela da izvede svoju tačku sa prezrivim smehom.
- Šta hoćeš time da kažeš?- upitala je.
- Već sam rekao.
Godinama kasnije Ivana će povezati stvari. Ta rečenica će doleteti ponovo do nje, da je
upotrebi kao niski udarac kojim će raniti Sofiju.
- Znao je i Aleksa - reći će, tada.
Vrlo brzo, sve troje su zauzeli mesta koja se godinama neće menjati u svojoj složenosti:
poštujući Aleksinu neizrečenu, ali jasnu želju, Sofija je njihovu vezu odlučno zaštitila od
Ivanine radoznalosti i uplitanja, a ova je, posle neuspešnog pokušaja da se ustoliči kao
glavni savetodavac, i staratelj veze u nastanku, otpočela gerilsku borbu protiv Alekse.
Napadala ga iznenada i izbliza. Gađala u ranjive tačke. Vešto uzmicala kada bi osetila da se
situacija suviše zateže. Beše se privremeno povukla, zadovoljavajući se da trčka za
Aleksinim ispuštenim loptama i kupi njegove propuštene poene, dok je čekala priliku da
ponovo, lukavom i zaobilaznom taktikom zauzme, deo po deo, nekad njeno kraljevstvo.
Ivanin i Aleksin odnos se, tako, ustalio kao šaljivo-zajedljiv i blago-ironičan način
ophođenja.
Zapadali bi u žučnu raspravu oko neke osobe, koristeći je kao povod, da na izokolan
način stave do znanja šta, zapravo, misle jedno о drugom. U retkim prilikama kada bi se njih
dvoje složili i kada bi se Aleksa od srca smejao Ivaninim anegdotama, Sofija bi odahnula sa
olakšanjem i nadom da će to potrajati. Ali nikada nije. Trenuci bliskosti behu kao
nepredvidive eksplozije u noći; jarko bi blesnule, pa brzo zgašnjavale, ne pretvorivši se u
plamen.
Za jedno je Ivana Aleksi odavala priznanje: prema problemu Sofijinog neostvarenog
materinstva ponašao se isto kao ona; nije dozvoljavao da se Sofija zbog toga oseća manje
vrednom; nije padao ni u kakve krize i žestoko se suprotstavljao podvrgavanjima lekarskim
analizama, na koje je Sonja pristajala ćutke kao krivac koji žarko želi da ispravi svoju
grešku.
- Kaži joj, Aleksa - govorila je Ivana. - Čemu te budalaštine? Samo je zaluđuju raznim
predlozima.
- Ničemu - odgovarao je Aleksa nervozno. Od početne ravnodušnosti prešao je na
ispoljavanje otvorenog prezira prema toj temi. - Ne vidim nikakvog razloga da se oko toga
satiremo. Da se Sonja satire. Jer meni je, pravo govoreći, dozlogrdilo da pravimo problem
gde ga nema. Ja, lično, mogu živeti bez dece. Rekao sam joj to sto puta.
Ali kada se rodila Jelena, izgubio se poslednji front na kome su Ivana i Aleksa nastupali
zajedno. Na istoj strani. Ostali su beznadežno razdvojeni pritajenim neprijateljstvom. Sofiji,
obuzetoj materinstvom, nije u prvi mah palo u oči da je taj srećni događaj, umesto da ih
zbliži, produbio jaz između nje i Alekse. Siguran pokazatelj toga beše povratak Ivanine i
njihove pređešnje, devojačke bliskosti. Potvrda da se složeni odnos snaga između njih troje
promenio beše izostanak Aleksinog revolta zbog toga. Kao da je osetio olakšanje što je Sofija
prestala da ga opterećuje. Sobom. Problemima. Najobičnijim razgovorima. О bilo čemu,
činilo joj se.
Ni na kraj pameti joj ne beše da se Aleksa osetio suvišnim. Ni on nije bio toga svestan.
Skrivao je, pomno, najviše od samog sebe, sumanutu pomisao kako se Sofija, rođenjem

55 |
deteta, »dovršila«. Zaokružila svoju besprekornu celinu u kojoj njemu, činilo mu se, nije bilo
mesta. Ili ga beše sasvim malo. Ne uspevši da se probiju do njegove svesti, ta pomisao i
takvo osećanje prerasli su u opominjuće, snažne i sve češće glavobolje koje su brinule Sofiju.

Dešavalo se, sve ređe, doduše, da jezičci zgasle strasti sevnu između njihovih dodira, pa
lako liznu naviše, zahvatajući im tela plamenom; kada bi se iznova pronašli u tutnjanju
požude i posle toga tiho smirivali jedno kraj drugoga, Sofija je verovala da još uvek postoji
razlog njihovog zajedničkog života. Osim Jelene, naravno. Da postoji nešto što premošćuje
duga ćutanja i nema prebacivanja.
A onda se, pre nekoliko meseci, rasplamsao sukob:
- Aleksa, molim te da sednemo i napravimo nekakav plan oko...
- Oko čega sad? - upitao je umornim glasom.
- Sada! - ponovila je. - Ispada kao da te neprestano nečim gnjavim. A, u stvari se trudim
da... u stvari se toliko trudim da poštujem tvoju ideju о neverbalnoj komunikaciji da sam
zaboravila kako se razgovara... bar sa tobom... Da smo, na kraju, prestali da...
- Čuj, ako imaš nešto da mi kažeš, reci, bez čuvenih uvoda.
- Zar ja, stvarno, izazivam toliku netrpeljivost u tebi?
- Evo ga - reče, sa gorkim podsmehom.
- Nije »evo ga«, Aleksa. Ne mogu, tek, preći preko toga da normalan razgovor nazivaš
»mojim čuvenim uvodima«...
- Jer, normalno je ono što ti odrediš da je tako, zar ne? Da li ti imaš predstavu о tome šta
znači prilagoditi se nekome?
Osetila je da joj se čitava unutrašnjost podiže u jedan snažan krik. Ugušila ga je.
- Ja se, otpočetka, prilagođavam tebi. I to je istina koju ne možeš poreći.
- Tvoja istina.
- Ne, već istina. Istina je da ne smem da povisim ton. Da ne smem da budem »previše
komplikovana«. Da ne smem da budem ja, Aleksa.
- Zar ti ja nešto branim? Tražim?
- Ne. Ništa. Ništa direktno. Ti nemaš zahteva. Prividno. Ali, nećeš i ne umeš da me
podržiš ni u jednoj...
- Slušaj malo sebe, Sofija. Ako je sve tako, ako te ne podržavam i gušim tvoje ja, ne
razumem zašto si se udala za mene? Jesam se ja nešto promenio? Je li pred tobom neki
čovek drugačiji od onog koga si upoznala? Jesam li se ja lažno predstavljao?
Beše zadavljena svojom nemoći. I usađenim osećanjem za pravdu. U njenom slučaju
Pravda, zaista, beše slepa i odmeravaše krivicu bez milosti i bez obzira ko je u pitanju.
- Ne, nisi se promenio - reče iskreno. - Ali, ne mogu da podnesem da nemaš svest о
tome koliko ja jesam.
- Zašto si? - upita je, sasvim mirno. Beše potučena.
- Zato što bi, bez toga... - reče, gutajući suze - ...naš život bio nemoguć. Zato što ne
podnosiš da se rasplačem. Zato što će i ovo malo razgovora prestati ako ja počnem da
vičem. A želim, ponekad, da se izvičem, Aleksa, jer nije prirodno da nikad...

56 |
 - Opet tvoji kriterijumi. Za mene je prirodno. Ja nisam navikao na scene. Ne volim ih i ne
pravim ih drugima. Ne vidim da se time nešto rešava.
- A ovako se rešava? Učtivost na kojoj insistiraš, protokol koji mora da se poštuje,
uprkos najvećim afektima...
- Ja ne padam u afekte - reče Aleksa.
- Da. Samo što su tvoj stišan ton i tvoja učtivost kojima se tako ponosiš....
- Koliko ja znam, tako razgovaraju civilizovani ljudi.
- ...besprekorni, ali tako stravično hladni da kroz njih ne može da prodre... da se kriješ
iza njih, kako slučajno ne bi...
- Šta ti, u stvari, hoćeš? - prekinuo je. - Imala si nešto konkretno na umu. Onda kaži, već
jednom, i kraj. Čemu sve ovo? - upitao je sa notom razdraženosti.
Sofija je zastala:
- Unapred znam da će ovo izazvati katastrofu...
- Unapred znaš? - podsmehnuo se, ponovo. - Pa, kad unapred znaš, zašto počinješ?
- Na takav način, takvim sofizmima, Aleksa, svakog čoveka i svaku misao možeš
obezvrediti do gluposti. Da, znam da će biti katastrofa, ali reći ću. Nikada, za sve vreme
braka, nije se desilo da ja izložim, kratko, kako ti zahtevaš, bez uvoda i razrada, posebno bez
zaključaka, prosto i jednostavno, da izložim problem, a da se ti uključiš u njegovo rešavanje.
Eto, zato...
- Veruj mi da nemam blagog pojma о čemu ti pričaš.
- Aleksa - uzviknula je bespomoćno. - Ne pravi me blesavom, molim te. Kada sam, na
primer, rekla da moramo da popravimo...
- E, ako ćeš opet oko kuće - reče odlučno - veruj mi da nemam nameru da slušam. Stvari
su vrlo proste: nisam vičan tome poslu, a trenutno ili, ako hoćeš, godinama već ne
zarađujemo dovoljno ni da se prehranimo, nekmoli da plaćam majstore.
- Upravo je о tome reč. Mora postojati neki dogovor. Neki plan, zaboga. Nećemo, valjda
dozvoliti da se... - suze su joj, protivno volji, napunile oči i lagano klizile niz obraze - ...da se
sruši, a da mi ama baš...
- Nemoguća si - prekinuo je. - Nemoguće su mi više ove...
- ...»ruske scene«, je l' tako, Aleksa? Tako ih nazivaš... Slobodno reci, spremna sam da...
- Ali, ja nisam spreman - reče, bespogovorno, i ustade. - Nema šanse da ovo trpim.
- Trpiš? Šta ti trpiš? - doviknu mu dok je izlazio napolje.
Okrenuo se. Lice mu je bilo skoro izobličeno:
- Misliš da si toliko idealna i da je meni ovde - reče, neodređenim pokretom pokazujući
na kuću - toliko idealno, da ništa ne trpim.
- Nisam, zaista nisam mogla ni da zamislim da je u tebi ovoliko jeda... - rekla je
preneražena provalom tolikog nezadovoljstva. Prema njoj. Prema njenim roditeljima. Onaj
pokret kojim je, ne optužujući nikog posebice, optužio sve njih, ostavio ju je nesposobnom
da mu odgovori.

57 |
 Kada su obznanili odluku da se uzmu, Aleksini su se držali po strani, kao da nije u
pitanju njihov sin. Behu krajnje suzdržani prema Sofiji. Ona, koja je umela da se prilagodi
svima, nije znala kako da se postavi prema neskrivenoj ravnodušnosti njegove majke.
- A, tako - rekla je kada su saopštili novost. - A gde ćete živeti?- pitala je kao da je reč о
dalekim poznanicima о čijoj se sudbini raspituje tek reda radi, bez stvarnog interesovanja.
- Kod Sofijinih - rekao je Aleksa na Sofijino iznenađenje. Potajno je želela da se to desi,
ali nije htela da prva predloži.
- Je l' - reče njegova majka i uguši nehotično zevanje. - Lepo. Nadam se da je time ova
ceremonija završena. Imam, zaista puno obaveza - reče. - Ah, da, dušo - okrenula se Sofiji -
želim vam svu sreću.
I otišla je, ostavljajući ih u dnevnoj sobi, sa Aleksinim ćutljivim ocem. Posedeli su, još
neko vreme, kao da su na parastosu. Onda je Aleksa ustao:
- Idemo mi.
- E, da - reče njegov otac. - Pa, do viđenja. Nisu bili uključeni ni u pripremu za venčanje.
Nisu pozvali nijednu zvanicu. Sofijini su pokušali da se, kao roditelji, dogovore sa njima, ali
je gospođa Radmila odgovorila:
- Kako god, Jelisaveta. Mi ćemo doći gde nam kažete. Ja nemam vremena da se bavim
time.
Sofija i Aleksa su se uselili na sprat koji je Sofija pregrađivala i preziđivala čitavo
proleće. Danima je mešala boje za zidove i drvenariju, pomagala u krečenju i farbanju, sve
dok nije napravila ušuškan dom za njih. Aleksa se nije mnogo uplitao; ni u odlučivanje, ni u
radove. Ona je to shvatila kao početnu stidljivost. Kao njegov takt da ne nameće svoju volju,
negde gde se još uvek osećao kao gost. Da, bio je to još jedan kamenčić u mozaiku njihovog
velikog nesporazuma.
Za sve vreme zajedničkog života njeni roditelji behu neprimetni. Nikada, nijednom
rečju, ni onda kada bi bili nasamo sa kćerkom, nisu uputili primedbu Aleksi. Mora da ih je
tištalo što se Sofija nesvesno potčinila njemu. Videli su to u najmanjim znacima. Osećali,
nepogrešivim čulom roditeljske ljubavi, da nije dovoljno voljena. Pa ipak, ničim nisu
pokazali nezadovoljstvo. Nikada je nisu ništa pitali. Kada je Aleksa hteo, behu srećni da
provedu zajedničko popodne u bašti ili u salonu. Kada danima ne bi silazio do njih već ih
samo pozdravljao, učtivo, ali suzdržano, kao puke sustanare, prihvatali su to kao njegovu
želju.
Usta joj behu suva:
- Hajde da sada idemo do kraja. Želim da čujem čime si ti tako povređen, tako
ozlojeđen...
- Nemam šta da kažem - rekao je.
- Aleksa, molim te da, bar jednom, raspravimo nešto...
- Oh, dosta već jednom - skoro uzviknu, sa onim izrazom namučenog deteta koji je
Sofija primetila u polumraku kola, pri prvom izlasku.
U trenutku joj jedna slutnja, bliska tome da postane sasvim jasan razlog, okrznu misli:

58 |
 - U stvari, ti si se od početka, tek sada mi je jasno, od početka si se mučio sa mnom... -
reče tiho, gotovo za sebe. Cela snaga joj je iznenada iscurela; sedela je pogureno, spustivši
glavu gotovo do svojih kolena kao da joj neko beše navalio ogromnu stenu na leđa.
- Od početka, od kraja, od sredine... Znaš šta je tvoj problem, Sofija? Bolesna potreba da
stalno prevrćeš nekakve priče iz prošlosti...
Ona se uspravi, kao da ju je nešto probolo:
- Ja?! Kako možeš?! О kojoj prošlosti? Kada sam ja sa tobom »prevrtala priče«? Pa, ti
izbegavaš odgovor i na najnaivnije pitanje о... о tome... - zastade, zbunjena. О polasku u prvi
razred? О tome sa kim je igrao žmurke? Kada se prvi put poljubio? Koga je sve voleo? Koja
devojka ga je ranila? Sa kojom se najlepše smejao? Kako se osećao kad je diplomirao? Nije
znala šta da navede kao primer. Šta da izvuče iz mora nedorečenih stvari, koje od milion
pitanja što mu nije postavila poštujući njegov stav da su »sve to besmislice«. Ponekad, kada
bi i uspela da izvuče kakav škrt i nevoljan odgovor, ličio joj je na falsifikovane fotografije iz
staljinističkog perioda što ih joj je otac pokazivao u enciklopedijama i knjigama, a sa kojih
su, nevešto i grubo, bila uklonjena lica nepoželjnih i prokaženih; tako iz Aleksinih odgovora
behu izbrisana osećanja i svi sokovi života; iz njih bi se širila praznina veća nego ona što
beše izazvana dotadašnjom nepoznanicom.
- ...o bilo čemu... - dovrši, nemoćno.
- To možeš sa Ivanom - nastavljao je - a mene ne uvlači u...
- ...»prazne razgovore« - dopuni ona.
- Tačno.
- Pa smo, sve izbegavajući »prazne razgovore«, došli dovde... Do ove gorčine što izbija iz
tebe kao zakasnela posledica silnih prećutkivanja.
- Znaš šta, Sofija. Ja stvarno više ne mogu i neću da vodim razgovore bez cilja. Zaista -
rekao je i napustio sobu.
Ona je bespomoćno zurila u vrata koja za njim ostaše zatvorena.

Ipak, te noći, posle povratka sa Stojanove sedeljke, poželela je da ga probudi.

Nekada bi joj to bilo prirodno.
Nekada bi se on sam okrenuo, osetivši njeno prisustvo, i privukao je u zagrljaj.
Sada ga je samo poljubila u leđa, ispod lopatice i, mučena sećanjima, odlutala u lavirint
oniričnih slika koje su, na jezovit i uveličan način, ponavljale njenu noćašnju strepnju; Ivana,
Stojan i ona pokušavali su da se pronađu u nekakvoj velikoj gužvi na Trgu. Iskrsavali bi, na
rukohvat razdaljine, pa bivali razdvojeni tuđim telima.
- Šta je ovo?- vikala je.
- Počelo je vanredno stanje - odgovorio joj je neki čovek, mračnog izgleda, unoseći joj se
u lice.
Vide kako Ivana i Stojan nestaju, odneseni rekom ljudi. Sela je usred meteža i zaplakala.
Iako se ničim nije odao, Aleksa je bio budan. Ako bi Sofija izašla negde bez njega, čekao
je dok ne bi čuo da je došla. Uvek se, međutim, pretvarao, dišući ravnomerno i duboko. Čak i
sada, kad beše zaokupljen mislima koje se nisu odnosile na Sofiju.

59 |
 Osetivši njen poljubac, iscrpljen, potonuo je u ponoran san.
U kome je ljubio neku drugu ženu. To ne beše Sofija, znao je, a ipak je osećao da ljubi
baš nju. Odmaknuo se i pogledao je. Žena mu se nasmejala nekako ružno, otvoreno se
nudeći. U času kada ju je odgurnuo od sebe, ona se munjevito pretvori u Sofiju.
- Dođi - pozva ga tužnim glasom. - Pođi sa mnom - reče mu, pokazujući na mračne
stepenice koje su vodile nekud, duboko dole. Nije znao kuda, ali ju je sledio. U sve gušćoj
tmini on odjednom spazi, sa leđa, da žena nema crvenu kosu. Ni Sofijin stas. Predomislivši
se, nogom pođe unatrag, ali nije mogao da nađe oslonac. Stepenište beše nestalo i on poče
da propada.
Aleksa se trzao, mumlajući nerazgovetne reči.
Spavali su, odvojeni snovima. Dva tela u istom krevetu, a duše u različitim svetovima.
Između njih veliki nesporazum, začet mnogo godina ranije, odbrojavao je trenutke do
svoje eksplozije.

60 |
 17

Njihov prvi izlazak bio je mešavina loše protumačenih znakova i zbunjenosti. Sofija je
loše protumačila znake. Zbunjen je bio Aleksa.
Nije je pozvao na sastanak, niti ona njega. Na listiću koji je Sofija izvukla stajalo je
njegovo ime.
Te večeri, u kafani »Zora«, igrali su »asocijacije«. Ženska protiv muške ekipe.
- U šta igramo? - pitao je neko.
- 'Ajde ovako: ako mi, cure, dobijemo, izvlačićemo cedulje, sa kim ćemo od vas, klipana,
izaći »zvanično« - rekla je Vesna.
Pošto je bio najgluplji, predlog je, u opštoj euforiji, prihvaćen, uz brojne upadice:
- A ako pobede muškarci?
- Isto to, samo obrnuto - reče Dragoš.
- Šta obrnuto? Muškarci sa muškarcima?
- Ne, konju; muškarci će, onda, izvlačiti devojke.
- Šta, uopšte, znači to: »zvanično«?- upitao je Koja.
- Sa kim, bre, da izađem - nadvikivala ih je Ivana. - Sve vas poznajem kao zlu paru.
Zamislite da mi zapadne Dragoš. Mislim, Draško, nemoj da se ljutiš, ali objasni mi šta sa
tobom da radim nasamo, na »zvaničnom« izlasku? Čime ćeš me, majke ti, na primer,
zabaviti?
Smejali su se kao pomamljeni.
- U tome i jeste smisao - branila je svoj predlog Vesna. - Poenta je da sutradan svi
iskreno ispričamo kako smo se proveli. Pa, smislite nešto. Najinventivniji par kao nagradu
dobija...
- ...novi izlazak - dobacila je Ivana.
Tek odnedavno u njihovom društvu, Aleksa je mirno posmatrao nastalu gungulu.
- Evo, ja ću prva - rekla je Ivana. - Samo, ljudi, pazite, ko izađe sa mnom nek vodi računa
da sam ja majka. I razvedena žena.
- Pa te to, kao, sprečava da se provodiš - rekao je Stojan.
Bio je raspoložen, zagrejan vinom i nadom da će Sofija izvući njega.

Čim je Ivanin otac izašao iz bolnice, Ivanina i Stojanova veza se završila. Raskinula je
Ivana. Nepogrešivo osetivši da se on, sav od takta, muči kako da to učini na najmanje bolan
način, preduhitrila ga je glumeći potpunu ravnodušnost.
- Nema razloga da ne budemo prijatelji. Nikako ne želim da izgubim takvog čoveka.
Tvoju iskrenost - rekla je gledajući mu pravo u zenice.
Stojan se lecnu.
Kao da to nije primetila, nastavila je pomalo tužno:

61 |
 - Tvoje poštenje. To što te više ne volim, ne znači da... nadam se da ne znači da ćeš se
okrenuti od mene...
Gotovo da je čuo tup udarac о tle kamena koji je sa njega spao.
Zagrlio ju je, prvi put od Dubrovnika iskreno i sa žarom, zahvalan, do suza, što mu je
time omogućila da i dalje viđa Sofiju:
- U redu je, Ivana - rekao je. Nije rekao - ni ja tebe ne volim. Nije rekao ni - volim Sofiju.
Nije rekao - nepošten sam prema tebi. Rekao je:
- Naravno da ćemo ostati prijatelji. Znaš da bih za tebe sve učinio.
Dobri, uvek ispravni Stojan. Sa velikom laži u sebi. Koja mu je strugala grlo.
Beše mlad. Sa nežnom dušom, još nesviklom na obmane.
I borio se sa nečim što nije smeo, ni hteo da oseća.
Onako kako je najbolje znao.
Ubrzo je Ivana odlepršala u brak sa Bobanom. I ubrzo iz njega izašla. Sa malim
Mihajlom kao trajnim podsetnikom na svoju nepromišljenost.
Potom se sve nastavilo po starom. Njeno, Sofijino i Stojanovo prijateljstvo. Zajednički
izlasci. Razgovori do duboko u noć, za prolećnih večeri, pod kišom latica što bi po njima
padale sa višanja, u dnu Sofijinog dvorišta. Behu bele i čedne, kao nebeski poljupci. Oni na
koje su sletale, više to ne behu.

Ivana je izvukla cedulju sa Stojanovim imenom. Sofijin i Stojanov pogled se ukrstiše.

Sofijin skliznu, uz lažnu veselost:
- Eto, suđeno vam je - reče.
Već tri dana izbegavala je Stojana. Nakon onoga što beše saznala od Ivane, osećala se
kao bolesnik koji je preležao tešku bolest, pa jedva stoji na klecavim nogama.

Sve je počelo Ivaninim uzrujanim pozivom u jedanaest sati noću. Bila se posvađala sa
Bobanom.
- Zamisli, ja plačem, a on mi govori kako je na dežurstvu i kako ne može da vodi
privatne razgovore. Zamisli - jecala je. - Zapala sam u najcrnji očaj, sama ovde, u stanu, i
pozovem njega, a on mi otuda šubidubiše i šapuće, kao da je pod prismotrom, a možda se
smuvao sa nekom sestrušinom, što da ne, nije nemoguće, pa ga je sramota što ga zove bivša
žena, šapuće mi, molim te, da se smirim, jer nije u situaciji da razgovara...
- Ivana, stvarno, kako može da priča iz bolnice - reče Sofija. - Moraš da shvatiš da...
- On nikada nije u prilici. Nikad - vikala je, razdraženo. - A kako je meni, to ga baš briga...
- Ali, Ivana, čovek je na radnom mestu i ne smeš da mu priređuješ scene kad ne može...
- Scene?! - zastala je malo i rekla: - E, Sofija, znaš šta, poslednje što mi je trebalo su sad
tvoje lekcije.
- Ma, kakve lekcije, samo pokušavam da ti kažem da...
- Nemoj. Sad je sve о kej - rekla je uvređenim tonom. - Stvarno. Hvala ti. Moram da
prekinem. Ćao.

62 |
 Sofija je čula kako spušta slušalicu. Posle minut-dva okrenula je da joj kaže kako će doći
kod nje, ako joj to nešto znači. Linija je bila zauzeta. Probala je još koji put i na kraju
odustala. Bilo je već jedanaest uveče. Pomisli da je Ivana pronašla pogodnijeg »kandidata«
koji će pažljivo saslušati njene patnje. Umirena, otišla je u krevet.
Sutradan joj se javila. Ivanin glas je bio veseo. Ni traga od onog noćašnjeg »crnog očaja«.
- Coko, pile, ti si - cvrkutala je.
- Vidim da si dobro - reče Sofija. - Sinoć si me prepala...
- Ma, sve se sredilo na najbolji način. Odmah pošto smo završile razgovor pozvao me je
Stojan. I, naravno, dotrčao kad je čuo kako plačem. I tako smo se lepo ispričali...
Nije tu bilo ničeg neobičnog. Stojan se uvek osećao obaveznim da se odazove na Ivanine
vapaje u pomoć. To što su oni, najčešće, završavali kao lažna uzbuna nije ga pokolebalo da
se sa istim mirom i spremnošću ponovo pojavi da gasi neki od njenih požara.
- Evo, sad sam ga ispratila. Nema ni pola sata - reče Ivana.
Sofija pretrnu.
Možda nije dobro čula?
- Sad?- upita kao ravnodušno.
- Aha - odgovori Ivana. - I osećam se tako... Ne znam... Baš ono, super - smejala se.
Sofija uspe da izgovori:
- Znači, vas dvoje... Drago mi je - reče, osetivši da se, u tom trenutku, svet oko nje srušio.
- Kako si to teatralno rekla - nasmejala se Ivana od srca. - Sklona si da stvari gledaš
nekako...
- Kako?- upita. Svaka reč joj je zadavala bol.
- Preterano ozbiljno. Kao da smo Stojan i ja... kao da je u pitanju neki »come back«. Ni
govora. Bilo nam je lepo, kao i uvek i to je sve.
Kao i uvek. Kao i uvek.
Ivana već beše prešla na drugu temu. Pričala je poletno, raspoložena. Sofiji su se misli
sudarale u najednom tesnoj glavi. Sada. Sada treba da raščisti. Treba da je upita,
iznenađeno:
»Nisam znala da ste ostali intimni i posle raskida«.
Ali, nije mogla. »Kao i uvek«. topilo se u grlu kao grudva gorke soli otpuštajući opor, ljuti
ukus.
- Čuj, Iko, žurim u grad. Zvaću te posle - reče.
- Važi, ma belle. Cmok-cmok.
Signal je dugo odjekivao iz slušalice koja je ostala u Sofijinoj ruci.

Stojana podiđoše neprijatni, hladni trnci. Igra prestade da bude igra. Blagu zamućenost
u glavi smenila je iznenadna bistrina. Beše sasvim trezan, u sekundi.
- 'Ajde, nemoj da si mi snužden, neće nam biti tako loše - zadirkivala ga je Ivana,
promrsivši mu rukom kosu.
- Zašto bih bio snužden - rekao je sa osmehom.

63 |
 - Naprotiv, nisam mogao dobiti boljeg para.
Povređen, do srži, prvi put je uzvratio Sofiji. Sa namerom.
Za nju, bio je to konačni odgovor na pitanje koje nije postavila Ivani. »Kao i uvek«.
Reči su se vratile i škljocnule kao oštre makaze. Jako zategnuta struna, sa kojom je
živela od prvog susreta sa Stojanom, bila je prerezana.
Sofija je živela u uverenju da se krupne stvari, loše ili dobre, razrešavaju na nekakav
poseban način. Nekakvim svečanim trenutkom, dostojnim prethodne tuge. Muka. Ili
nadanja. Uz zvuke fanfara koje će oglasiti kraj iščekivanja. Lep ili ružan. Nikada nije
pomislila da se to može desiti, tek tako, u kafani, u žamoru razgovora, za stolom punim čaša
ispijenog vina. Kao uzgred.
Kada je sa cedulje pročitala Aleksino ime, pogledala je ponovo Stojana. Kratko.
Nije se utopila u njegovim očima.
Beše to sasvim običan pogled.

64 |
 18

Sofija »izvuče« Aleksu. Dogovoriše se, pomalo smeteno, da se sutra uveče nađu ispred
Doma omladine.
Ugledavši je kako mu prilazi, svojim naročitim hodom plesačice, Aleksa oseti neprijatnu
uznemirenost. Prolaznici su zastajkivali i sa blagonaklonim osmehom propuštali Sofiju;
vižljastu priliku u dugoj, širokoj, koracima ustalasanoj suknji i beloj bluzi širokog otvora.
Kada se dovoljno primakla, spazio je da ona nosi cipele čiji je gornji deo bio izrađen od pliša.
Ličile su na baletske patike. Na njihovom oblom završetku sitnim, svetlucavim perlicama
bili su izvezeni cvetići, a satenske pantljike behu obavijene oko njenih tankih članaka. Nije
bio sablažnjen neobičnošću njenog odevanja već prirodnošću koja je izbijala iz Sofije. Kojom
je nosila sebe. Lako i veselo, kao da plovi po vazduhu. Ni malo oholosti u toj lepoti. Ni malo
samoljubivosti u njenom nastupu.
- Zdravo - rekla je, neodlučno mu pružajući ruku. Izduženu, sa detinje podrezanim
noktima na tankim prstima.
Navlaš se pozdravivši sa njom Aleksa je premetao po glavi gde je najbliži, prikladan
restoran da u njega umakne sa devojkom koja je izazivala toliko pažnje. Sofija je njegov
smušen pozdrav protumačila kao kompliment, a neobičnu žurbu sa kojom je iznosio
predloge kao nestrpljenje da se što pre smeste i na miru započnu veče.
Kada su seli za sto u uglu, Aleksa se usiljeno nasmešio ne znajući šta da joj kaže; ona ga
je, pak, posmatrala sa vedrom upitanošću, kao da nešto posebno od njega očekuje.
Nelagodnost je skliznula iz njega, fizički se odvojila, i zauzela svoje mesto na praznoj stolici,
kraj njih.
Posle nekoliko konvencionalnih rečenica, prekidanih dužim stankama, Sofija je
neprimetno počela da se trudi da ga zabavi. Ona, koja je na sastancima uglavnom ćutala,
ophrvana dosadom ili obuzeta kritičkim preispitivanjem pokušaja svojih udvarača da budu
duhoviti, sada je iznalazila podsticajne teme, i skakala sa jedne na drugu, loveći iskre
zainteresovanosti u njegovim očima. On beše pometen tolikom pričom koja mu je delovala
bespotrebno i napadno. Nije se upinjao da ostavi utisak. Da šarmira. Da zablista. Slušao ju je,
pomalo nezainteresovano. Bio je učtiv. I ništa preko toga. Na Sofiju je to delovalo
osvežavajuće i umirujuće. Beše mu zahvalna što nije iskoristio priliku da je obaspe
nesuvislim komplimentima.
Pretvarajući se da je zabavljen proučavanjem jelovnika, ispod oka je posmatrao kako
ona razgovara sa konobarom koji je prišao da primi porudžbinu. Odveć prisno. Kao sa
starim poznanikom.
Pomislio je, sa neodređenom mrzovoljom, da će tu devojku neko zloupotrebiti.
Prevariti. Izigrati. Uostalom, šta se to njega tiče, pomislio je.
Ona je i dalje pričala. О pozorištu. О predstavi »Buđenje proleća« koja joj je ličila na san.
О moru i »svojoj« uvali na Hvaru. О operi. О svojoj Neni.

65 |
 I tu je bio njegov bled i neuverljiv osmeh, tek po koja rečenica u odgovor na njene. Njoj
se, pak, činilo da je i on, u početku suzdržan, bivao sve više ponesen neobaveznim tokom
razgovora, što je počeo da lagano meandrira kao široka reka.
Napola slušajući je Aleksa se borio protiv nerazumnog poriva da ispruži ruku i
namakne kraj bluze što bi, katkad, nehajno kliznula sa njenog oblog i blistavog ramena.
Činilo mu se da su sve oči uprte ka njihovom stolu; ka crvenoj kosi, ka uskom,
aristokratskom licu, ka tankoj, izvajanoj ruci u kojoj je držala cigaretu.
Kada im je, na kraju, bio poslužen sladoled, prevlačila je kašičicom po njemu, zbunjeno
se izvinjavajući što je naručila nešto što ne može da pojede. Ličila je na dete uhvaćeno u
prestupu. Onda se nagla, preko stola, otvorena kao cvet, i polušapatom mu rekla nešto što
nije ni čuo, zaslepljen željom da skoči i da je poljubi, silovito i grubo.
Sa mučninom, što se pretvorila u jasne znake jetke gorušice, u tom trenutku je shvatio
da je Sofija Sreznjevski za njega u svakom pogledu odveć suviše. Suviše lepa. Suviše ljupka.
Suviše drugačija. Suviše neobična. Nepodnošljivo nežno-izazovna.
I potpuno se zatvorio.
Čekao je da se što pre okonča beskrajno duga večera, da je odveze kući i odahne,
oslobođen šuštanja crvene suknje, njenih duguljastih, sanjalačkih očiju, vlažnih, ružičastih,
čulnih usana, punih dojki što su se ocrtavale ispod bluze, oslobođen prekomernosti u svemu
i svačemu sa kojom nije umeo da se nosi.
Nije insistirao »na još jednom piću« kada je Sonja rekla da je kasno. Nije se trudio da
produži »sastanak« ponudom da promene restoran, da odu u diskoteku ili u kasnu noćnu
šetnju. Platio je i krenuli su.
U kolima je Sofija naslonila glavu na sedište i sklopila oči, najednom lepo ćutljiva. U
nekoliko mahova je bacao pogled na lice okruženo gustom, crvenom kosom, mirno i kao
uspavano.
- Stigli smo - rekao je, kad je stao ispred njene kapije.

Cele večeri je mislio da li će se ona setiti. On nikada nije ni zaboravio dan kada je, kao
dečak, doneo note Sofijinoj majci.
Nije se promenila ta crvenokosa devojčica iz dvorišta što ga je, davno, smetenog uzela
za ruku.
Ista napućena usta, bledo lice i mili pogled. Samo beše porasla. I nije se sećala.
Za nju, očigledno, to beše nevažan susret, zagubljen u lavirintu pamćenja.
On ga beše otplakao. Davno.

U polumraku Sofija primeti njegov namučen izraz; kao da iznenada beše pritisnut
velikom brigom.
- Laku noć, Aleksa - reče neodlučno.
Htela je da doda: bilo mi je prijatno, ali ju je on preduhitrio jednim odlučnim:
- Laku noć.
Posle čega je stajala tačka velika kao kuća.

66 |
 Oseti kako joj je srce palo u duboku vodu, kao kamen. Začu muklo »plop« u svojim
grudima.
Nije pokazao želju da oduži rastanak pričanjem slatkih besmislica.
- Nadam se da ti nije bilo dosadno - rekla je pružajući mu priliku da je zadrži još malo.
- Nikako. Još veća tačka.
- Dobro, onda, videćemo se - rekla je i izašla iz kola sa čudnim osećanjem.
Otplesala je onih nekoliko koraka što su je delili od kapije. Zatim se osvrnula da mu
mahne, ali on već beše dodao gas i zamakao za krivinu u dnu ulice.
Nije znala da je stotinak metara dalje stao.
Sedeo je, zureći u noć.
Kao divljak, pomislio je, nemoćno udarivši pesnicom u volan.
Kao nekad, pomislio je sa gorčinom koja je poput gejzira šiknula iz stomaka.

67 |
 19

- A vas dvoje?- pitala je Ivana.

Beše to sutradan, kada je svaki »par« trebalo da ispriča svoj izlazak.
Čekajući da se drugi izlete sa dosadnim i predvidljivim »raportima«, Ivana je uspela da
do suza zasmeje društvo, imitirajući Stojanovu ljubaznost prema njoj:
- E, kao da smo se tek upoznali. Te, Ivana, hoćeš ovo, te, Ivana, da li si za ono, te, je li ti
prijatno... - glumatala je, podržana Stojanovim pristankom da, preterivanjem о njegovoj
navodnoj uštogljenosti, postigne komičan efekat. - Ej, Stojane, čoveče, opepeli se, to sam ja,
rekla sam mu, opusti se. Vidite šta neobične okolnosti čine od ljudi... - zaključila je. - A vas
dvoje? - okrenula se ka Sofiji i Aleksi.
Sofija je bila uverena da će je Aleksa tog dana pozvati. Makar pod izgovorom da zajedno
odu u »Zoru«. Nije se javio. Videla ga je tek u kafani.
Činilo joj se da on, odnekud, zna da ga je sanjala.
U snu oni behu zajedno, pred ogradom iza koje je lajao veliki, crni pas. Sa iskeženim
zubima. Opasan i besan. Uplašila se. On ju je zagrlio, zaštitnički. A ona se malo propela na
prste i poljubila ga u ušnu resicu. Toga se dobro sećala. Sa tim, sanjanim poljupcem, nije
mogla da ga pogleda bez stida.
Javila mu se i sela kraj Dragoša. Zaokupljena Aleksom, čije je prisustvo snažno osećala,
prvi put posle jako dugo vremena, nije znala šta u tom trenutku radi Stojan. Niti je osećala
njegove damare.
Posle Ivaninog pitanja čekala je da Aleksa prvi kaže nešto.
Pošto nije, ona prekinu neugodnu stanku:
- Bilo nam je lepo. Bar meni - dodade brzo. Uputila je Aleksi pogled, zarobljen na pola
puta između stidljivosti i prisnosti.
Nije uzvratio.
- Bledo. Bledo i oskudno - reče Ivana, nezadovoljno, okrenuvši se Aleksi. - Da čujemo
kavaljera. Možda će on imati nešto pikantnije...
- I meni - odsekao je, gotovo mrgodno, i povukao se u ćutanje.
Ponovo, Sofija nije čula svečani zvuk fanfara koji je obeležio izuzetan trenutak. Nije bila
svesna, čak, ni da je nastupio. Nije znala, tada, da se muklim »plop« koje je opet, posle
Aleksinog kratkog odgovora, odjeknulo u praznini njenih grudi, jeste, sasvim jasno, oglasio
početak potčinjenosti onome koji to od nje nije tražio. Početak igre stare koliko i svet; u
kojoj čežnja onoga ko više voli bez milosti poništava svaku njegovu prednost.

Ni godine braka neće promeniti taj nepravedni odnos snaga: tajna i ključ njihove veze
ostaće sažeti u njegovoj nedokučivosti. Ona će želeti da joj kaže kako za njom izgara i mre.
On joj to nikada neće reći. Ona će želeti da mu sasvim pripadne, a on će to prihvatati koliko
mu bude odgovaralo. Ona će neprestano pružati ruke da dohvati nešto što joj izmiče;

68 |
pokušavati da ga dodirne iznutra, da ga prisvoji i odgonetne, makar u trenucima kada je sa
njom vodio ljubav sa strašću koja je bila silovita i ponekad zastrašujuća koliko i njegovo
dugotrajno, uporno i neobjašnjivo zatvaranje i povlačenje. Ona će biti ta koja daje, on će
primati. Ona će se prilagođavati, on će ostati svoj. Ona će biti ta što će neuspeh veze primati
na sebe kao svoju krivicu, tragajući za greškama i propustima. Po zakonima ljubavi, starim
kao svet, on čak neće biti kriv zbog toga. Nikada neće moći da mu prebaci da je to od nje
zahtevao ili iznudio. On će dobijati, po njenoj volji i izboru. Ona će biti zatočnik, on slobodan.
Samo zato što je mogao da se drži po strani.
Samo zato što nije pokazivao da mu je stalo.
Samo zato što je umeo da drži zatvorene svoje karte.
U igri staroj koliko čovek i žena.

Na rastanku, ispred kafane, pravili su raspored za vožnju. Mladići počeše da, u šali,
insistiraju da svaki otprati svoju sinoćnju »devojku«. »Parovi« se grupisaše, uz koškanja i
podgurkivanja. Aleksa je, za to vreme, prebirao po džepovima tražeći upaljač. Isključen iz
opšte veselosti. Kao i Sofija.
- E, vi se zezajte do jutra, ja stvarno moram da požurim - reče Ivana.
Uhvatila je Sofiju pod ruku:
- Ideš sa mnom - reče, više kao konstataciju nego pitanje.
- Ćao svima - reče u istom času Aleksa.
Sofija je gledala kako se udaljava. Pomalo povijen. Sam.
- Sofija! Ideš? - drmnu je Ivana.
_ Da - rekia je osetivši se bolesno razočaranom. Na putu ka Senjaku jedva da je slušala
Ivanino brbljanje.
- Koji utupljen čovek - reče ova odjednom, nevezano od dotadašnjeg razgovora koji je
Sonja pratila jednim uvom.
- Ko?
- Kako ko, Sofija? Pa, valjda, onaj tvoj navodni par.
- Aleksa - upitala je zbunjeno.
- Ne, nego moj deda.
Ogledajući se u retrovizoru Ivana je, jednom rukom, nameštala kosu.
- Elementarno nevaspitan - dodade.
Sofija požele da ga odbrani. Da ga zaštiti od Ivaninih samouverenih zaključaka.
- Slažeš se - insistirala je Ivana.
- Sa čim?
- Šta je tebi, Sofija? Lepo te pitam je l' se slažeš s tim da je nevaspitano što se nije
ponudio da te otprati. Mislim, ako su već svi...
- On je vrlo vaspitan. Sinoć je bio stvarno kavaljer. Ne »navodni«, već pravi.
Ivanin letimični pogled okrznuo je Sofiju.
- Je l' te muvao? - promenila je ton.

69 |
 - Bože, Ivana, otkud ti to?
- Otud što bi bilo logično da je pokušao.
- Bože, Ivana...
- Šta mi, bre, tu svako malo zazivaš Boga, kao da lupetam. 'Ajde de da sam te pitala za...
Draška, na primer, pa da se iščuđavaš. Ali, šta je, molim te, nenormalno u tome da neko ko je
nov u društvu, znači, nije nam neki pajtos, nije nam ono drug-od-pamtiveka i slično, da te taj
dečko-pridošlica startuje. Ne mislim, naravno, džukački, već onako, blago i izokola.
- Nije - reče kratko.
- Pa i da nije, mogao je da bude večeras ljubazniji. Mislim, ne bi ga pojela da te je
povezao.
- Nije me ni danas pozvao - rekla je Sofija otkrivajući se nehotice.
Nasmešivši se značajno Ivana ju je odmerila kosimice.
- Hm - reče prezrivo. - Lepo ja kažem da je utupljen.
Otpuhnula je dim:
- Sonja - reče. - Ne sme da rizikuje.
- Šta da rizikuje?
- Da bude sa lepom i pametnom devojkom, eto šta.
Uostalom, neću da trošim reči na njega. Nije mi se dopao od početka. Ko ga ono beše
doveo u društvo? Dragoš?
- Je l' Miša ide sutra u vrtić... - pokuša Sofija da promeni temu. - Mogla bih da ga...
- Nema vajde od njega - reče Ivana čvrsto, kao konačni zaključak.
- Od Mise?
- Ma kakvog Miše. Ti si stvarno izgubljena. Od Alekse.
Nije bilo moguće skrenuti joj misli, kada bi se za nešto uhvatila.
- E, Ivana, šta te je spopalo večeras? Izašli smo, po zadatku, bilo je о kej i kraj.
- Aha.
- Pa, stvarno aha. Šta tu razrađuješ neke taktike kao da...
- Kao da si zainteresovana. Jesi, Coko. Zar meni nešto da promakne? Staroj liji? 'Ajde,
kaži, lepo.
Počele su da se smeju.
- Ne znam. Možda i jesam - rekla je Sofija, iznenadivši i samu sebe.
Možda. Možda se tada i zaljubila. Možda je, tada, okusivši radost bliskosti sa Ivanom,
bez Stojanove senke koja ustuknu, bliskosti što beše opet bistra, bez primisli i grizodušja,
ona odlučila da se zaljubi.
- Eto, znala sam. Pazi, snimila sam odmah, čim si ušla.
- Nemoj sad...
- Molim?! - trijumfovala je Ivana. - Zbunjena, sedaš dalje, do Draška, upiljila se u Aleksu
kad sam vas pitala kako je bilo... Meni nešto da promakne. Samo, neće taj ništa preduzeti.
Kažem ti, neće taj rizikovati da priđe prvi... Kalibru kao što si ti, ne.

70 |
 - Molim te, znaš da mrzim kad о meni tako pričaš... Ivana je potpuno ignorisala njenu
primedbu, kao glupu.
- Skromnost je vrlina u onih koji nemaju drugih kvaliteta - volela je da kaže.
Osim toga, ovo beše njen teren i niko je nije mogao zaustaviti.
- Jok, i nisi kalibar. Ali, šta ćeš, to ti ispade mana. Generalno. A kod ovog tipa, posebno.
Takav prilazi autsajderkama.
- Takav - ponovi Sofija. - Kao da ti baš znaš kakav je Aleksa. Kao da možeš sa
sigurnošću...
- Mogu. I to sa sigurnošću. I baš znam. A ti nemoj da mi se mešaš, već slušaj. Digni, lepo,
nos i ponašaj se ono, nezainteresovano. Stara fora, ali delotvorna.
Stvari opet postadoše jednostavne. Pričala je sa svojom prijateljicom о nekom mladiću.
I bila je srećna zbog toga.
- Eh - reče Ivana iznebuha, odjednom snuždena - kako bih volela da sam na tvom mestu.
Slobodna. Slobodna da od svog života napravim bilo šta.
Premda joj, tada, život još nije izgledao kao zgužvana kompozicija voza (sa skršenim
vagonima, poleglim pljoštimice, kao ogromne, izvrnute, gvozdene bube), bila je već duboko
nezadovoljna.
- Da me onaj Boban nije obrlatio... - Sofija spazi da su joj se oči napunile suzama. -
...završila bih... dobro, možda ne bih psihologiju, jer to mi se stvarno smučilo, ali solo
pevanje... To je trebalo da završim. U pravu je bila tetka Jelisaveta, trebalo je da je poslušam.
Coko, šta sam sve mogla...

Pred Sofijom iskrsnu prizor: njih dve, crvenokosa i smeđokosa glavica, priljubljene i
nagnute nad klavijaturom. Kao sasvim male sedale su zajedno na široku stolicu i udarale po
dirkama umišljajući da su pijanistkinje. Kada su se upisale u nižu muzičku školu, a sviranje
postalo obaveza, Ivana je omrznula klavir, metronom i dosadni solfeđo, kao što je osećala
otpor prema svemu što je moranje i trud. Jedino što ju je držalo da istraje beše Sofijina
upornost. Nije mogla da dopusti da je Sonja pretekne u bilo čemu, pa se usiljavala da ne
izgubi korak sa njom. Olakšanje je nastupilo negde u pubertetu kada je Sofijina majka
Jelisaveta, nepogrešivim profesorskim čulom osetila da Ivanin glas, fini alt, može da se
uspešno razvije. Mogla je, dakle, da se bavi muzikom, a da izbegne naporno vežbanje za
klavirom. Ali, kada joj je predočeno da glas mora negovati, štititi i štedeti, što je, između
ostalog, značilo da mora prestati sa pušenjem, zainatila se rekavši da njoj niko ništa neće
zabraniti. Da pevanje nije vredno tolikog odricanja. Demonstrativno je upisala psihologiju
na veliko žaljenje Sofijine majke.

- Sad bih već nastupala. Da. Već bih se izborila za neku od uloga što bi me lansirale...
Bila je rastužena. I besna. Tužno-besna. Pred Sofijom su, na tacni, stajali izbori,
nagomilani kao sendvičići sa različitim ukusima. Ona, Ivana, izabrala je pogrešan. I sada ima
dete.
Nehotice, Sonja dodirnu tu bolnu žicu:
- Imaš Mihajla, Ivana. I Boban nije nikakav kreten. Još te voli, i samo kad bi htela da...

71 |
 - Dete! - brecnula se. - Kao da je mudrost imati dete. Eno ga tebi, ako misliš da je to tako
lepo... - reče ogorčeno, kao da joj je Sonja odnekud pribavila sina i primorala je da ga gaji. - A
Boban me voli! U, jako sam počastvovana time.
Istina, nikad nije ni bila. Udala se za njega iz inata.
Upoznala ga je na klinici gde je njen otac ležao posle infarkta. Slobodan je bio mlad
hirurg kome su proricali blistavu karijeru. Bio je, po njenim merilima, pravi »lik«. Zgodan.
Poželjan. I uvek u poslu, kao da ne primećuje Ivanino prisustvo kada bi ušao u Dušanovu
sobu. Iako se ona za posete bolnici spremala kao za najvažniji izlazak, iako se trudila da
okupira Slobodanovu pažnju postavljanjem bezbrojnih pitanja о svom ocu, iako je
upotrebila lepezu zavodničkih trikova, Slobodan joj se obraćao poslovno hladno. Od
brbljivih sestara sa odeljenja Ivana beše izvukla informaciju da je on u dugoj vezi. I da je
pred brakom. To postade pravi izazov za nju.
- Slomiću te ja, dečko - govorila je u sebi, besno.
- Videćemo još koga ćeš oženiti.

Tog kasnog leta Ivana beše naglo pritešnjena, sa svih strana.

Imala je jasan i precizan uvid u to kako su postavljene figure na šahovskoj tabli.
Beše potpuno svesna šta se desilo između Sofije i Stojana.
Kao i da njih dvoje, posebice Sofija, nisu u stanju da u sebi prelome prepreku i postanu
par.
Ivani je, pak, bilo važno samo to što Stojan neće ostati sa njom.
On beše čovek sa kojim je htela da zasnuje porodicu. Da mu pripadne bez svojih
uobičajenih igrarija. Posle njegovog susreta sa Sofijom znala je da se to neće desiti.
Stojan, Sofija i ona bili su zarobljeni u nemogućoj kombinaciji koju je, jednim potezom,
trebalo da razmrsi.
Raspamećena, nije imala snage, ni volje da spremi ispite potrebne za upis na treću
godinu.
Pravdala se da zbog očeve bolesti nije u stanju ni na šta da se skoncentriše.
Sebi je priznavala da se zasitila učenja kome se nije nazirao kraj.
Na svim planovima beše gubitnik.
Morala je brzo da dela.
Da žrtvuje nekoliko piona da bi, elegantnim rešenjem, spasla kraljicu. Sebe, razume se.
Slobodan se ukazao kao odlična odstupnica. Odlučila je da ga po svaku cenu »smota«. U
inat Stojanu i Sofiji. U mat svojoj patnji za Stojanom. Naposletku, u inat Slobodanu, koji je
svojim ponašanjem nehotice dražio njenu sujetu; srž Ivaninog bića.
Beše stavila u pogon svu svoju silu. Sve umeće.
I, naravno, Slobodan ubrzo beše samleven i potpuno potčinjen. Samim tim njegova
ljubav više nije mogla da joj čini nikakvu čast. Beše svrstan u red njenih robova. Prema
kojima je mogla da oseća, u najboljem slučaju, mlaku zahvalnost što joj olakšavaju život.
Trunčicu poštovanja, ako bi svoje dužnosti obavljali besprekorno. Ništa preko toga.

72 |
 - Obrlatio me je da se udam, kao da sam ja, tada, znala šta je brak... - nastavila je Ivana. -
Jeste, Sofija, šta se bečiš, kao da ne znaš kako je bilo.

A bilo je ovako: žureći da prestigne Stojanovu odluku, raskinula je sa njim i upustila se

u vezu sa Slobodanom, sa Jasnim planom da se uda i prekrati svoje studentske muke.
Staviše, učinilo joj se uzbudljivim i privlačnim da iznenada postane sušta domaćička
ljupkost, koja izmamljuje nehotične, tople osmehe odobravanja i divljenja što se jedna tako
izvanredna osoba odlučila na jednostavni život posvećen mužu i deci. Uzaludni su bili
pokušaji da je odgovore od te brzopletosti.
Ivana, inače, savete nikada nije slušala. Posedovala je sigurnost koja se graničila sa
drskošću, zaogrnutu odeždom slatke i lako zbunjene devojke koja ih rado prima; ni izbliza
ih, međutim, nije uvažavala, ni sledila, mala kraljica sa kartonskom krunom, snaša sa
»ružom« od zavese na vrh glave, pobednica svih festivala, prvakinja sveta u klizanju,
gospodarica igre što je izrasla u veliku Ivanu, oholu, svojeglavu i neukrotivu kao divlja zver.
Njeni snovi i prevelika očekivanja splasnuli su, ubrzo, kao raskošno veliki padobran što
se, posle prizemljenja, izduva i mlitavo dahće zaostalim vazduhom u sebi. Ivana je činila iste
takve, mlitave i sasvim mlake, neuverljive napore da održi svoj brak i privid njegovog
uspeha. Onda su i poslednji mehurići vazduha iščileli iz nekad zategnute kupole padobrana i
on je polegao po zemlji kao ogromni beli čaršav, nepotreban u zelenilu polja. U Ivani je
ostao samo bes što stvari ne mogu da se promene bez njenog angažovanja i muke. Želela je
da neko dođe i spasi je. Slobodan, očigledno, nije u tome uspeo. Nije joj pružio širok most po
kome bi komotno prešla iz zbrkanog stanja u život potpuno oslobođen muka. Na kraju se
završilo time što ga je uverila da je on kriv za sve i da je najbolje da se razvedu.

- Kao da sam ja, mlada blentuša, nešto znala. Namerno mi je napravio dete, samo da me
sklepeta u taj brak... A sada о tom detetu ne ume da brine.
Sofija je uvek bila zatečena njenom sposobnošću da događaje i ljude iskoristi, pa zgužva
i obezvredi odbijajući da prihvati odgovornost, ubedivši sebe da je nevina u celoj stvari. Još
više je bunilo što su ljudi, uglavnom, prihvatali Ivanine britke osude i stavove, ne dovodeći u
pitanje njihovu očiglednu protivrečnost sa činjeničnim stanjem. Kao da svi, kad bi ona bila u
pitanju, behu oboleli od specifične vrste amnezije.
Tako se ustalilo mišljenje, poteklo, naravno, od Ivaninih upornih tvrdnji, da ju je Boban,
skoro na prevaru, uvukao u nešto na šta nije bila spremna.
- Ne budi nepravedna. Brine. I, ruku na srce, nije te primorao... mislim, stvarno si bila
zaljubljena. I, htela si... - usudila se da joj protivreči.
- Htela?! Šta sam ja znala šta hoću? Prepustila sam se njemu, jednom nesposobnom
čoveku, koji dreždi na onoj klinici kao da mu od toga život zavisi. Kao da ima pa neku korist
od toga.
- Nije kriv što lekari ne zarađuju...
- Kriv je. Nije trebalo da se ženi ako ne može da izdržava porodicu. I da se posveti svom
sinu.
Uto su stigle u njihovu ulicu.

73 |
 - E, kad smo već kod Mihajla... - reče Ivana prisećajući se Sofijine ponude - sutra imam
neke obaveze, pa, ako hoćeš, budi malo sa njim.
Sofija je tek tada postala svesna da ju je Ivana opet uvukla u svoj problem. Kratkotrajno
interesovanje za razgovor о Aleksi ustuknulo je pred Ivaninom potrebom da iz sebe istrese
osećaj promašenosti, kao pepeljaru punu smrdljivih opušaka.
- Naravno - odgovorila je Sofija. Ivana je bila zadovoljna.
- Što si se snuždila - dozvolila je sebi da obrati pažnju na Sofijino raspoloženje.
Da joj je, tada, Sofija rekla:
- Je l' ti ne primećuješ da nikada ne pričamo о meni. Ili letimično, dok ne uspeš da se
uguraš kao važnija tema.
Da joj je iskreno odgovorila, Ivana bi se obrecnula, uvređeno:
- Oh, izvini što sam se usudila da te opterećujem. Svojim ispraznim porodičnim pričama.
Zato Sofija reče pomirljivo:
- Ne, samo sam umorna.
Ivana je nije pitala - zašto. Niti ju je u tom času interesovalo. U tom času joj se činilo da
pred Sofijom stoji onaj lep put iz njihovog detinjstva; prav, obrastao zelenilom, bez
iznenađenja i prepreka. Čist i neopterećen pogrešnim izborima.
Ne znajući da će Sofija, uskoro, načiniti jedan takav, Ivana joj je zavidela, do bola.

74 |
 20

Ujutru, posle sedeljke kod Stojana, Jelena se uvukla u krevet kraj Sofije i potapkala je po
obrazu. Ne otvarajući oči Sofija ju je obujmila u zagrljaj:
- Koja se to maca mala - tepala joj je, usnula - ušunjala ovde?
Ostaci sna, izderani kao krpe, vukli su se iza njenih kapaka.
- Nije maca. Ja sam, Jelena.
Sofija je udisala svež miris njene kože koji je potiskivao neprijatan ukus sna.
- Ma, kakva Jelena, to je jedna mekana maca što me milki svojim šapicama.
- Nije, mama, stvarno sam ja. Sofija otvori oči:
- Vidi, stvarno.
- Tata je već otišao. I ja sam se probudila, davno, da-a-a-vno... A šta ćemo mi da radimo
danas? - pitala je.
Sofija pogleda na budilnik. Bilo je deset sati. Toplota je već nadirala kroz otvoren
prozor.
- Jao, mila, pa ja sam se uspavala. Danas ćemo da idemo kod Ivane.
Na spomen svoje ljubimice Jelena poče da skakuće po krevetu:
- Ajde, mama, ustani, brzo.
- Ti ćeš da se igraš sa Mihajlom, a Ivana i ja ćemo malo da raspremamo.
- 'Ajde, mama - vukla je, nestrpljivo.
- Evo - reče Sofija.
Čula je kako dole, u salonu, otac već sluša prve vesti.
Sofija je odlučila da pobegne od mrskog zvuka spikerovog glasa. Poželela je da provede
jedan sasvim normalan, sasvim običan dan. Kao da je znala da će to biti zatišje pred oluju;
more utišano u glatkoj nepomičnosti pre bure.
Kao da je.
Namerno se nije najavila Ivani. Ova bi, zasigurno, pronašla stotinu razloga da odloži
posao. Onda bi bila još nezadovoljnija jer je odložen. Da bi to prekratila, Sofija se,
jednostavno, pojavila na vratima sa Jelenom.
Ivana ih je dočekala u zamračenom stanu, sa spuštenim drvenim roletnama. Tek ustala,
sa kosom pokupljenom velikom plastičnom šnalom, iznenadila se kad ih je ugledala:
- Otkud vas dve - upita podižući Jelenu uvis.
- Je l' voliš što smo ti došle - gugutala je ova.
- Najviše - reče Ivana cmokćući je, glasno, u obraze.
- Dogovorile smo se da danas raspremimo... - reče Sofija.
- U, da, ja zaboravila - rekla je, tumarajući po kuhinji. Jelenu je sve vreme nosila kao
zverčicu pripijenu na grudi. - Spremanje, a? Nisam ti ja u stanju, Sofija. Znaš li ti kako me

75 |
boli glava? Probudilo me je svetio, ne možeš da zamisliš kako mi se upililo, e, pravo u
mozak, pa svrdla...
- Gde svrdla, Iko, gde - pitala je Jelena, oduševljeno.
Ushićivala se Ivaninim predstavama.
- Evo, tu - namršti se Ivana, pokazujući joj tačke na glavi. - I tu.
- I tu - upirala je Jelena svoj prstić na njeno čelo.
- Kakvo svetio, Ivana, molim te, u ovom tunelu? - pitala je Sofija.
- Svetlost prolazi svuda, Sofija. A najmanji zrak je u stanju da prodre baš do mene, da mi
se, lepo, zarije kroz kapke...
- Svašta - reče Sofija.
- Svašta za tebe. Meni smeta. Uostalom, mora da su moji kapci providniji od tvojih. Ili,
uopšte providniji. Hoćeš mleko u nes?
- Hoću - reče Sofija.
- Uf, da se malo spustim - reče Ivana smeštajući Jelenu u krilo. Spustila je dve šolje kafe
na sto i posegnula za kutijom cigareta.
- Kao što ti je i rupica bila četvrtasta - reče Sofija.
- Koja, sad, rupica?
- Ne sećaš se? Kada su nam na prvom sistematskom pregledu vadili krv, a ti držala prst,
ceo dan, imobilisan, kao da si najteži ranjenik?
- Normalno, kad to boli - odgovori Ivana, paleći cigaretu.
- Pa si onda zagledala moj prst i uzviknula: »Moja je rupica četvrtasta, a Sofijina
okrugla«. Sećaš se? Pa je, onda, ceo razred nagrnuo da vidi to čudo, pa ste, onda,
upoređivali...
- Jeste bila četvrtasta - prekinu je.
- A sad su ti kapci providniji?
- Činjenica - potvrdi Ivana.
- A jesu i moji providniji - pitala je Jelena, zažmurivši i unoseći se Ivani u lice.
- Jao, izgleda da jesu - odgovori joj. - Ne. Definitivno jesu. Ti si na tvoju Iku, je l' da,
srećo?
- Jesam. Defnivitivno - reče pokušavajući da ponovi novu reč. - A mene je juče ujeo
komarac za ručicu, malu... - uvek je tepala kad bi govorila о sebi - ...pa, vidi kako mi se
nadulo.
- С,с,с,- odmahivala je Ivana glavom, kao ozbiljno. - Strašno.
- I Bibu je isto ujeo, a njoj nije ovako - hvalila se Ivani.
- Naravno da nije. Ti si princeza, znaš, ona, na zrnu graška...
Uto je u sobu ušao Mihajlo. Više nije priličilo da ga zovu »mali«. Visok za svojih
sedamnaest godina, sa lepo razvijenim ramenima od plivanja, uveliko je nosio patike broj
četrdeset i pet.
Pogladi Jelenu po glavi:

76 |
 - Vidi moju koalu - šašoljio je po kosi nagnuvši se preko naslona. - Zdravo, Sonja - reče
pružajući joj ruku.
- Cao - odvrati mu, poturajući obraz za poljubac.
- Šta to lepo pričate?- upitao je.
- Dođi ovamo - pozva ga Ivana i posadi na trosed do sebe.
Mihajlo beše srećan što je Sofija tu, a Ivana, očigledno, u dobrom raspoloženju.
Od kako je Mirko otišao Ivana je dane provodila gledajući serije na televiziji. U pauzama
između dugih telefonskih razgovora, turpijanja noktiju i listanja žurnala, obično bi koristila
Mihajla kao publiku za svoje monologe bez kraja i početka. U poslednje vreme povod za
prebacivanja bio je njegov odnos sa ocem. Mihajlo je sa Bobanom bio jednako prisan,
nezavisno od Ivaninih uspona i padova. Kada bi joj Boban bio potreban, postajao je u
Ivaninim tiradama »onaj tvoj požrtvovani otac što rmbači dan i noć«; kada ne bi do tančina
ispunio neki od njenih nemogućih zahteva, bio je »onaj sebični čovek koji ni stan nije umeo
da nam obezbedi, koga nije sramota što živim od bratovljeve milostinje«. Mihajlo bi
saslušao i pogrde i pokude na isti način; bez grimase, povlađivanja ili protivrečenja. To ju je
dovodilo do jarosti.
- Eto, isti si on. Isti. Zato se i slažete.
Tog dana, međutim, horizont beše čist. Mogao je da odahne.
- Bože, Mišo, koliki si. Svaki put se iznenadim - reče Sofija. - Kao da rasteš iz vode.
Još beše stidljiv. Nasmešio se, nesigurno.
- Ranije si mi stalno bio na oku, gore, kod deke i bake. A sad... nema te... - reče Sofija.
- Učio sam za kraj godine. Treba mi prošek za elektrotehniku - odgovorio je.
- Sine, molim te, naspi meni i Coki po »Bailey's«.
- Kakav »Bailey's« u jedanaest pre podne. Znači, već si odlučio za studije?
- Jesam. Moraću danas da zovem čika Stojana da ga pitam nešto u vezi sa jednim
programom.
Sofiji je uvek bilo smešno da čuje to učtivo »čika« ispred Stojanovog imena. Mihajlo je
nju, po navici, zvao Sonja i Sonječka. Stojana, iz poštovanja, nikad samo imenom, iako je ovaj
insistirao na tome. Bio je Mihajlov idol. Posebno od kada je, temeljan kakav je bio, počeo da
se ozbiljno sprema za elektrotehniku, vežbajući matematiku po ceo dan. Shvatio je zašto su
Stojana studenti zvali Tesla. Kao od šale rešavao je i najkomplikovanije zadatke. Mihajlo bi
mu se, pokatkad, obraćao za pomoć.
- Nemoj se snebivati - govorio mu je Stojan. Zovi uvek. U stvari, ti meni činiš uslugu.
Ostao sam profesor u duši. Nesuđeni - dodavao bi kroz osmeh, bez ogorčenosti.
- Ceo dan je za onim kompjuterom što mu je Stojan poklonio. Celi dan. Zaluđenik, kao i
onaj - reče Ivana, prinoseći bocu »Bailey's-a«, po koju beše nevoljno ustala.
- Neka je - reče Sofija meko.
- Pa, stvarno, i neka je. Ajde, Coko - reče, kuckajući čašom о njenu. - Mislila sam da će se
baciti na svog ujaka, ali sad mi je drago da nije. Onaj Rastko, Bože me oprosti - uzruja se ona,
najednom - kao da je začaran.

77 |
 Poslednje dve godine Miša i ja jedva da postojimo za njega. Sve mi je to smestila ona
prepredena Džejn Okrenula je mog brata protiv mene.
- Pusti, Ivana - reče Sofija pokazujući glavom na decu.
- Mog brata je napujdala protiv mene - nije se obazirala Ivana. - Da vidiš, samo, kako je
počeo da mi drži lekcije kad se udostoji da se javi. Ne daj Bože da se požalim na nestašice,
odmah mi zalepi da imam rentu od galerije. Rentu. Ko tako govori? Džejn. Ona mu to suflira.
Rastko, čoveče, znaš li kolika je ta kirija, kažem. Znaš li ti da od nje ne mogu izdržavati
Mihajla. A on, molim te, Coko, on meni: pa, Ivana, mogla bi i da se zaposliš. Pazi, da se
zaposlim. A gde, to, Rastko, 'leba ti, pitala sam ga. Je l' ti misliš da sam u Americi, pa, lepo,
otvorim oglase i tap, posao. Ovde ništa ne radi, drala sam se da su mi popucale glasne žice.
Ovde se otpuštaju i oni sa dva'est godina staža, ej, čoveče. Sve je neko potrčao da meni da
posao, vikala sam da me je sigurno čula i ona njegova suflerka. Uostalom, rekla sam mu, ne
dozvoljavam da mi dijaspora drži slovo о tome kako je nama u Srbiji.
Sofija ne odole da se glasno nasmeje.
- Zalepila sam mu, a - upita Ivana zadovoljno.
- Vala jesi - reče Sofija. U glasu joj se osećala blaga ironija.
Ivana odluči da to ne primeti.
- Dobro, da se manemo Rastka i dijaspore - reče, kao da je Sofija insistirala na tome. -
Neću da mi ništa kvari moju prvu, jutarnju... - pogledavši u praznu solju ispravi se - ...moj
prvi jutarnji liker. Živela, Sonječka - reče.
Ispile su piće, pa im je Ivana opet dolila.
- Nemoj, uhvatiće me - reče Sofija.
- Pa šta i da nas uhvati?
- Moram još i večeras da dovršim neke skice. Sutra je rok da ih predam.
- Sutra ili prekosutra, jaka stvar. Oni, kao, poštuju rokove. Kladim se da ti nisu platili
poslednji honorar.
- Nisu - reče Sofija, iako beše odlučila da tu temu preskoči.
- Znala sam. Bre, Sofija, ti kao da si mutava. Kao da ne možeš da im kažeš: »Gospodo, sto
puta ste me izradili, a sada, ako hoćete Sofiju Sreznjevski...« - naglasila je.
- Uuuu, ja sam, pa, neka zvezda...
- Jednu Sofiju Sreznjevski - nastavila je Ivana - nosioca tri Sterijine i jedne in-ter-na-cio-
nal-ne nagrade, molim lepo, onda prvo uplatite novac, pa ćete dobiti kostime.
- A oni bi se, sve, potresli da ja ne radim. Hajdemo mi, bolje, na naš posao, uskoro će biti
nesnosno vruće.
- Sedi, bre, Sonja. Joj, što mrzim kad tako đipiš i prekineš plezir. Pazi, prosto to mrzim, i
hiljadu puta sam te molila da me ne nerviraš, ali ti ne umeš da se opustiš. Eto, ne umeš. Lepo
je Nena govorila da imaš »terača« u sebi što ti ne da da sediš s mirom već uvek nešto moraš
da petljaš...
- Ali, dan odmiče...
- I ja odmičem, pa ko te pita. Upalićemo, posle, klimu, pa divota. Nego, šta ono beše... о
čemu smo... a, da, Stojan. Je l' se sećaš ti, Sofija, onog crnog džempera? Znaš - okrenula se

78 |
Mihajlu - Stole je bio tako siromašan i skroman da je poslednje dve zime svojih studija nosio
taj crni džemper, što mu ga je majka ištrikala...
- Znam - odgovorio je Mihajlo - pričala si mi.
- ...i ostao skroman i kad su ga izabrali za asistenta... Tad smo se nas dvoje zabavljali,
znaš. E, onda se deda Dušan razboleo, pa sam ja upoznala Bobana, pa smo Stole i ja, lepo,
prijateljski, raskinuli, a ja se udala za tvog taticu - reče, obgrlivši Mihajlovo rame. Prizvuk ne
beše ironičan. Štaviše, rekla je to veselim tonom.
Razočarana Rastkovim naglim zahlađenjem beše se potpuno okrenula Bobanu. Zivkala
ga je i tražila pomoć oko svega; uvukla ga je u porodični život više nego kad su bili zajedno.
Sada je, najednom, za nju bilo nemoguće da donese ijednu odluku bez njega. Uz to mu je, po
običaju, stalno prigovarala da je njegov doprinos minimalan. Od juče, posle Bobanove izjave
da je obezbedio pare za Mihajlovo letovanje, Ivana beše u naročito milostivom stanju,
premda je vest dočekala sa negativnim komentarom. Dozirano negativnim:
- Letovanje, a skoro će septembar - rekla je mu je. Nikako nije htela da pokaže svoje
puno zadovoljstvo. Uvek je morala stajati neka mala protivteža. Mali ujed. Malo, ali uvek
prisutno nezadovoljstvo. Tek da ne zaboravi da razgovara sa Ivanom.
- Pa, nisam imao ranije. Sad sam dobio onaj zaostali honorar od...
- E, ne gnjavi me šta si dobio i od koga. Znači, Mihajlo ide. Meni je samo to važno. Bogu
hvala da si se setio da to jadno dete častiš za uspeh.
- Mihajlo nije dete.
- Ti ćeš da mi kažeš. Pa, valjda ja živim sa njim...
- Sada za njega stalno govoriš da je dete, a kada je bio mali, ponašala si se...
- Kako sam se ja to, molim te, ponašala?- upitala je, narogušeno.
- Nije važno...
Boban je zazirao od rasprava sa njom. Ivana je to umela da iskoristi.
- Pa, ti si počeo...
- Dobro, izvini.
- A koliko ćeš mu dati?- upitala je najednom umiljato, ne želeći da izgubi nit koja ju je
jedino interesovala u tom razgovoru. Ionako nikada nije pridavala značaja Bobanovim
blagim i retkim prigovorima.
Beše zadovoljna odgovorom. A Boban se, privremeno, domogao statusa »onog jadnog,
požrtvovanog mučenika, koga iskorišćavaju na onoj jebenoj klinici kao mazgu«.

Ivana štipnu Mihajla za obraz:

- Pa smo dobili bebirona. Tebe, što me sada sekiraš i satireš, bez milosti - reče. Videlo se
da to govori tek onako, bez prave srdžbe. - Ali, to nas nije sprečilo da i dalje, punom parom,
ludujemo; Stojan, Dragoš, Vesna, Sonječka i ostatak društva. Sećaš se, Sonja - obrati joj se -
kako smo umotavali Mihajla u ćebence, kao veknu, pa u kolica, pa na Taš. Sneg napadao, a
mi...
Da, bio je to divan dan. U svemu savršen. Ispunjen sećanjem koje ne beše tegobno i
mučno kao Sofijino noćašnje lutanje po prošlosti. Njih dve behu ozarene toplim osmesima.

79 |
Kao da je Stojan ušao, tiho, u sobu i seo kraj njih. Pomalo omamljena od pića i vrućine, Sofija
je osećala kako blagost, poput prigušenog svetla, zrači iz Ivaninog i njenog sećanja.

Celo društvo je redovno dolazilo kod Boškovića ili mladenaca kako su, množinom, zvali
Ivanu i Slobodana, naglašavajući njihov bračni status. Uspavali bi malog Mihajla, pa dugo
sedeli u kuhinji, prigušujući glasove i smeh da ga, ne probude. Izlazili, ponekad, u kafanu, na
staro mesto, u »Zoru«, i glupirali se, kao pubertetlije. Išli na pozorišne predstave. Slušali
koncerte na »Kolarcu«. Jurcali da nabave karte za premijeru nekog dobrog filma.
Sofija i Stojan behu obgrljeni opštom ljubavlju koja je vladala među njima; ušuškani u
široko, sigurno okrilje velikog prijateljstva pronađoše kutak u kome su mogli da skriju svoju
ljubav. Čak i od samih sebe. Mogli su da se viđaju svaki dan. Oboje u tome nađoše utehu za
svoje samotne noći, ispunjene tegobnim, mračnim mislima i patnjom, kada bi se prevrtali po
svojim krevetima, pokušavajući da shvate - zašto. I - zašto ne.
Ivana je nastavljala:
- ...uhvatili da se grudvamo... Noć, a mi, odrasli magarci, cičimo i jurimo se po parku...
- ...a onda na kuvano vino, kod vas, da se ugrejemo... - ubaci Sofija.
- ...a cipele i kaputi se cede u predsoblju...
- ...Mihjalo, rumen, zaspao... - govorila je Sofija.
- ...a, onda, Boban kaže da je gladan, pa nam pravi omlet, u onom velikom tiganju...
- ...iz koga smo zajedno mocali, sve gurajući jedan drugom ruku... - dodade Sofija.
Ne želeći da ih ometa, Mihajlo je pokazao Jeleni znak da ćuti, pa su se, neprimetno,
iskrali iz sobe. Zavaljene na trosedu njih dve su ostale da ćućore sasvim zanete, kao nekad,
na kanabetu u salonu Sreznjevskih.

80 |
 21

Izronio bi iz Sofijine priče kao Afrodita iz pene talasa. Ne lagano, ni postepeno, već
odjednom, u punom sjaju i blesku.
Neustrašiv. Pravičan. Lep. Sergej Mihajlovič Sreznjevski. Lik izmišljen? Stvaran?
Polustvaran? Ah, ko će ga znati?
Kada se samo jednom, i to nehotice, bez primisli da bilo čime podrije divnu povest u
koju je bezrezervno verovala, bez i tračka sumnje prema sjajnoj pustolovini koju je Sofija
pričala živo i uverljivo, već prosto onako, kao iz dokolice, kao iz presićenosti lepotom, kao iz
želje, možda nepotrebne, da se u šlag na čokoladnoj torti pobode i ta sočna, zrela trešnja u
vidu još jedne, završne potvrde, takoreći - u vidu žiga sa kraljevog pečatnog prstena što se
utiskuje na karmincrveni vosak, kada se, dakle, zbog svega toga zajedno, Ivani potkrao
uzdah-komentar:
- Ko zna kako je to stvarno bilo...
Sofija ju je pogledala, začuđena što se uopšte bakće tako nebitnom stvari, i rekla veoma
ozbiljnim, gotovo svečanim i, za njenih trinaest godina, starmalim tonom:
- Ah, а ko to uopšte zna, do sami Bog?
Nošena nadahnućem koje će se, godinama kasnije, ovaplotiti u agnostički stav о
nemogućnosti dosezanja izvikane »objektivne« istine, naročito kada se radi о istinama koje
se korene u nedokučivim predelima ljudske motivacije, u nejasnom i često neosvešćenom
spletu uticaja iz koga se rađaju uzroci delanja, porivi često skriveni i od nas samih, Sofija je
priču gradila lako, bez muke, bez opterećenja da domišlja ili izmišlja, da dodaje ili prekraja;
о laži, štaviše, ni u njenoj svesti, ni u savesti nije bilo ni traga.
Koristeći se prednošću pripovedača da stvara likove i upravlja njihovim sudbinama,
Sofija je izmaštala svog Sergeja Mihajloviča Sreznjevskog koji se pojavljivao pred njima
dvema - mlad, visok, u uniformi sa zlatnim epoletama i čizmama sa visokim sarama, sasvim
nalik slici jednog ruskog oficira koju je Sofija videla u očevoj knjizi. I Sofija bi počela da
odmotava klupko priče, da ga kotrlja po sobi, lagano i veselo kao mače; vodila je svoga
Sergeja Mihajloviča Sreznjevskog iz jedne u drugu avanturu, a on je, dakako, u svakoj od
njih bio zanosni junak, bilo da je plesao u balskoj dvorani, vozio se trojkom, nezaustavljivo
jurišao na neprijatelja (premda je ta stvar dugo vremena ostala za Sofiju sasvim nejasna -
protiv koga se, u stvari, Sergej Mihajlovič borio; ispadalo je da se prvo borio protiv Nemaca,
a posle i protiv Rusa, ali ne svih Rusa, već onih Rusa što se zovu »boljševici«, a koji su »cara
ubili i na krst pljunuli«, kako joj je kazivala Nevena; stoga je Sofija govorila protiv
neprijatelja, ne imenujući tog protivnika konkretno, jer on i nije bio važan, s obzirom na to
da je uvek bivao pobeđen od strane Sergeja Mihajloviča i njegovih vojnika) ili previjao rane
bolesnicima u poljskoj bolnici na frontu, dok oko njega zvižde meci i rasprskavaju se
granate.
Najpre je priča bila isključivo Sonjino vlasništvo.
Bolesno osetljiva na zvuke, samo po intonaciji glasova, drugačijem, promenjenom
načinu na koji su njeni ukućani, kada bi u društvu prijatelja spominjali Sergeja Mihajloviča,

81 |
izgovarali »beli Rus«, nejasno je naslutila da se u tim rečima nešto krije; i to ne u
pojedinačnoj reči »beli«, niti »Rus«, već da upravo njihova povezanost skriva šifru za prolaz
u nekakvu tajnu. Jer, deda Segej jeste imao neobično belu kosu, bradu i brkove kakve Sofija
nikada i ni kod koga nije videla. To ne beše plavičastoseda, niti srebrnoseda kosa, to uopšte i
ne beše seda, već upravo bela, beložućkasta, gusta i raskošna kosa koja je u svakom, po
Sofijinom dubokom uverenju, morala da izazove neizmernu zadivljenost ravnu njenoj. Ali,
shvatala je da se pridev »beli« ne odnosi na čudesnu boju kose. Sofija je svojim apsolutnim
sluhom prepoznala da, posebice njen otac, »beli Rus« izgovara sa dubokim odjekom ponosa
i tuge.
Vođena tajnovitošću tog setno-ponosnog tona, eha prigušenih, neospoljenih osećanja i
dečijom pronicljivošću, Sofija je počela da pažljivo osluškuje razgovore u kojima bi se
pominjali Sergej Sreznjevski i Galina Vasiljevna. Pretvorena u komad nameštaja,
kameleonski stopljena sa senkom klavira ispod koga bi sedela, neprimetna za oči odraslih,
vrebala je i u letu hvatala deliće dedine sudbine iz pregršti reči što su se slivale u slapovima
ka njoj, od kojih mnoge nije ni razumevala ili ih, bar, nije do kraja razumevala, već ih je
skupljala u krilo kao zrnevlje, pa trčala kod Nene i zapitkivala je, do u beskraj, sa upornošću
radoznalog deteta čiju je znatiželju bilo teško zavarati površnim odgovorima, šta znači
»plemić«, »kadet«, šta je to »revolucija«, »boljševik«, »emigrant«; gde su ta Odesa i
Petrograd... I Nevena je strpljivo odgovarala, prilagođavajući objašnjenja njenom uzrastu.
Posle bi, pred Ivanom, Sofija te podatke slagala u neku svoju priču, nestrpljivo i brzo,
kao što je uspešno vrtela svoje drvene kocke na čijim su stranicama bile zalepljene različite
sličice, tako da se njihovim okretanjem i pažljivim uklapanjem moglo dobiti šest različitih
prizora iz bajki.
Vremenom je, međutim, Ivana napredovala i zahvaljujući sve smelijim, brojnijim, i, što
je najvažnije, sve maštovitijim intervencijama na tkivu fabule, uzdigla se od uloge pasivnog,
zadivljenog slušaoca, do statusa legalnog suvlasnika i koautora te divne, u svemu
izvanredne, pustolovne porodične povesti Sreznjevskih о mladom plemiću, svršenom
studentu medicine koji beše mobilisan, prošao dve ratne godine na galicijskom frontu,
doživeo slom vojske i bio zahvaćen hukom Revolucije, borio se protiv boljševika, emigrirao
u Carigrad, oženio Galinom Vasiljevnom i doselio u Beograd, gde je postao ugledni hirurg,
vrhovni autoritet u lekarskim krugovima čije se ime, kasnije, ugravirano na mesinganoj
tabli, nalazilo u ulaznom holu Prve hirurške klinike. TU priču su Sofija i ona bezbroj puta
pričale, šćućurene, u sumraku sobe.
Da, u svemu tome je suton, u kome sve deluje smekšano, istovremeno i nestvarno i
moguće, igrao važnu ulogu. Dok bi lagano nadirao iz ćoškova ka središtu salona u kome bi
se najduže zadržavalo nešto od odbleska zgasnutog dnevnog svetla, konture predmeta bi se
stapale u plavičastu izmaglicu, u plavu pučinu po kojoj bi zaplovio kanabe. Samo, to više ne
bi bio kanabe, ili ne samo kanabe, već i lađa kojom iz crnomorske luke isplovljava Sergej
Mihajlovič, a njih dve, Sofija i Ivana, bile bi, ne protivrečeći zakonima fizike ni logike, ujedno
i na brodu i na kanabetu, na lađi-kanabetu ili kanabetu-lađi, na isti način na koji spavač
ponekad zna da sanja, a ne može prekinuti san iako sebi govori, u snu ili na javi (ako se
misao delimično oslobođena himera sna može zvati »javom«), da on to sanja (ali to ne
menja na stvari, san se i dalje odvija, a pipci svesti klize preko skliske površine sna ne
uspevajući da se zakače za neku izbočinu, za ma kakav oslonac odakle bi mogli da krenu
nagore, naviše, ka javi, dalje od oniričnih dubina na čijem dnu uspavana svest leluja kao

82 |
mlitavo parče čaršava, zapreteno u alge omamljujućih slika); Sofija i Ivana bi, na sličan
način, postajale raspolućene ličnosti ili sirene; napola pripovedačice, a napola
protagonistkinje avanture koju su izmišljale, učestvujući u njoj.
U gimnazijskim danima, osetivši neku vrstu obaveze da priči daju malo ozbiljniji ton, da
je prilagode svom narastajućem znanju iz istorije, da je oživotvore konkretnim podatkom,
da odgovore, na primer, na pitanje kako se Sergej Mihajlovič zatekao u Odesi i kako je
preživeo tektonski udar Revolucije, gde se borio i kako je, na koncu, dospeo do broda kojim
je zauvek napustio domovinu, Sofija i Ivana bi, načas, zbunjeno zastale, pomalo zatečene, jer
Sergejev beg iz Rusije i, kasnije, put od Carigrada do Beograda nije u njihovim glavama bio
unižen nijednom ovozemaljskom pojedinošću, nijednom administrativnom zavrzlamom,
niti glupim pojedinostima kao što su pasoš ili novac; on je, u njihovoj mašti, prosto bio
prenet iz dubine ruskog prostranstva u Odesu, valjda na oblaku, na nekom lebdećem ćilimu,
u najgorem slučaju na konju, na čistokrvnom arapskom vrancu uz čiji se vrat Sergej beše
priljubio, tako da sjedinjeni leteše kroz ledenu noć i široku stepu. I za njih dve je to zauvek
bila istina. Sergej Mihajlovič nije bio jedan od mnogih umornih, izgladnelih vojnika u
pohabanim šinjelima, oprljenih žestokim plamenom građanskog rata, temeljnom
katastrofom biblijskih razmera koja je protresala zemlju, već i dalje junak u besprekorno
opeglanoj oficirskoj bluzi, upasanoj i pritegnutoj kaišem i u pantalonama uvučenim u
izglancane čizme sa visokim sarama, koji nepokolebljivo savlađuje sva iskušenja.
Iako su Sergejeve peripetije mogle biti rekonstruisane sa mnogo većom sigurnošću, njih
dve su istrajavale na svojoj priči protkanoj greškama, preterivanjima i očiglednim
protivrečnostima. Gradile su je na tananim temeljima sna, mašte, mutnih pretpostavki,
nepotpunih, neproverenih podataka i loših zaključaka. Pa ipak, uprkos nelogičnostima od
kojih je vrvela, povremenim jazovima koji su nevešto premošćivani, ona beše divna; divlja,
uzbudljiva i podložna promenama koje su se unosile u zavisnosti od interesovanja i
njihovog uzrasta.
Da im je neko tada rekao kako je njihovo domišljanje suvišno, jer je život istkao još luđu
i neverovatniju priču od njihove, odbacile bi tvrdnju kao čistu zavist. Kao i svaki pripovedač,
ostale su pri nepokolebljivom i sasvim pogrešnom uverenju da njihov roman prevazilazi
sami život.
Uglavnom bi Sofija, posle kraćeg premišljanja, uklanjala neprijatne prepreke tako što bi,
pomalo nestrpljivo, govorila da se, uostalom, »već nekako« probio, ne shvatajući, tada, da je
u tom »već nekako« sažet, u stvari, čitav roman, duboka i istinska tragedija koja je daleko
prevazilazila njenu maštu i u mnogo čemu bila fantastičnija od svake fantazmagorije.

Kratkotrajna nada u pobedu »belih«, rođena u rano proleće hiljadu devetsto devetnaeste
godine, zgasla je posle sloma admirala Kolčaka. Boljševici tada prebacuju snage sa
dalekoistočnog fronta i usmeravaju ih na Denjikina i Judeniča. Nada da će saveznici držati
Odesu razvejana je u prah kada su se Francuzi iznenada povukli pred malim i slabo
uvežbanim odredom boljševika.
Grad je zahvatio neopisiv haos i panika. Crveni teror uveliko je ostavio krvavi trag po
Rusiji; stanovnici Odese i izbeglice koje su napunile grad znali su čemu se mogu nadati.
Nastala je paklona borba za mesto na nekom od savezničkih brodova za evakuaciju.

83 |
 Zahvaljujući vezama svog dobrotvora Mihaila Ivanoviča Tereščenka, bogatog
industrijalca sa jakim vezama kod francuske komande, Sergej Sreznjevski uspeva da se ukrca
na brod »Aleksandar Treći«. On, međutim, ne isplovljava do sutradan uveče. Napetost među
izbeglicama raste svakog minuta. Hoće li uspeti ili će biti zarobljeni i ubijeni? Konačno,
naredne noći, brod kreće.
Dok se sidro diže, odzvanjaju zvuci ruske himne. Izbezumljene od čekanja i neizvesnosti,
hiljade ukrcanih tada ispunjava bol zbog napuštanja otadžbine i nezadrživo osećanje
olakšanja i spasenja. Ljudi se grle i plaču kao u histeriji.
Na palubi stoji Sergej Mihajlovič. U ušima mu odzvanjaju samouverene reči generala
Denjikina, izgovorene mesec dana pre sloma, da će »uskoro piti čaj u Moskvi«. Hladni trnci mu
se spuštaju niz leđa. Moskva, Sankt Peterburg, nikad više! On se naginje preko ograde
pokušavajući da očima, užarenim od neprolivenih suza, nazre obalu koja se udaljava.
Opraštajući se od svoje »pobune« zadavljen knedlom u grlu, taj mršavi riđokosi mladić,
koga zbog crvene kose njegovi vojnici, u šali i od milja, prozvaše »чёрш«, umoran, iscrpljen i
prenapet, stiska ikonicu Bogorodice Kijevske na svojim grudima, ispod košulje. Kada se izgube
i poslednji obrisi kopna, on se široko krsti i izgovara strašnim, hrapavim glasom:
Прощай, Россия.
Zbogom, Rusijo.

Jer u njihovoj priči najvažniji deo, kome su hrlile žudno preskačući »nevažne« detalje,
beše Sergejevo upoznavanje sa Galinom. Mladalački prijemčive za patetično, vezle su sitnim
bodom, dodavale i kitile je dok njena barokna, dekadentna raskošnost nije postala
preterana. Sve dok određeni detalji ne počeše da sami otpadaju, kao paketi sa vrha
pretrpane kočije, ustupajući mesto boljim, lepšim, tananijim. Na kraju, posle silnih glačanja i
prepravki, Segej Mihajlovič, obučen kao Ret Batler, u crni smoking i bleštavobelu, uštirkanu
košulju sa leptir-mašnom, i Galina, sa ogromnim, slamnatim šeširom sa kojim se Skarlet
O'Hara pojavila na balu kod Ešlija (jer brkanje epoha, kostima i stilova beše sasvim
zanemarljiva činjenica u poređenju sa potrebom da se, svim raspoloživim sredstvima
potcrta i naglasi romantična izuzetnost Sergejeve ljubavi), susretoše se na širokim
stepenicama nekakve palate (toponim je ostao krajnje neodređen) i predstavivši se jedno
drugome, zaljubiše se na prvi pogled, a zauvek (to se, začudo, podudaralo sa stvarnim
događajem). Bila je to, u daljem toku, priča puna uzdaha, suza, stihova i buketa cveća; puna
mirisa, muzike i romantičnih zalazaka sunca. Puna srebrne mesečine i ukradenih poljubaca.

Evropa se lagano vraćala u život posle četiri godine ratovanja; putevi su bili razrovani a
železničke veze još nesigurne. Talas ruskih emigranata čekao je pred vratima Zapada; ljudi
bez otadžbine, bez papira i pasoša, sablasti koje tumaraju Istanbulom u nadi da će se uskoro
desiti čudo, i da će se vratiti u Rusiju. Sergej zna da povratka nema. U Istanbulu, koji on
uporno zove Konstantinopolj, živi u bednoj, iznajmljenoj sobi, ne želeći da založi komade
porodičnog nakita koje je uspeo da ponese sa sobom. Tamo, on snatri о devojci koju je
nakratko video na brodu. Namučeni mozak više ne zna beše li to stvarnost ili san.
Bio je pozvan, kao lekar, u kabinu kneginje Uspenski čija je kćerka dobila groznicu. Dok je,
posle pregleda, razgovarao sa kneginjom, u dovratku kabine se pojavila devojka sva u belom.

84 |
Razmenivši reč sa kneginjom, prilika se udaljila, ostavljajući otvor vrata besmisleno praznim;
zjapio je kao ram iz koga je ukradena skupocena slika.
Premoren i grozničav, Sergej Mihajlovič ne beše siguran da se to uopšte desilo.
Rešen da se uveri u njeno postojanje, slušajući unutrašnji glas da tako treba, posle deset
dana od iskrcavanja u Istanbulu, on odlazi u Perla Palace hotel, stalno mesto okupljanja
ruskih emigranata, sa nejasnim planom da se raspita о kneginji Olgi Andrejevnoj Uspenski.
Sreće je, međutim, u predvorju hotela. U društvu one, nepoznate devojke.
Ne beše san. Ni prikaza. Postojala je.
Sergej Mihajlovič zaneme pred njenom lepotom.
U nastupu zahvalnosti zbog izlečenja kćerke kneginja Uspenski, ranije ohola i nedodirljiva
žena, iznebuha mu nudi svoje prijateljstvo. Poziva ga na svoj »soire«. Guste trepavice mlade
neznanke dižu se i spuštaju, kako ona upravlja svoj pogled na njega i potom ga, sramežljivo,
spušta. Sergej sebe vidi njenim očima: izmršavela, bedna prilika, bolesna od poraza i rastanka
sa Rusijom. Oseti da ga prožima stid.
Kneginja Olga Andrejevna ih međusobno predstavi. Sergej se lagano naklonio, razlažući
slogove njenog imena na svom nepcu poput ukusa najfinije čokolade: Ga-li-na.
- Moje kumče - dodala je stara kneginja. Nagnuvši se ka Sergeju dodala je, u poverenju:
- Siroto dete. Roditelji su joj, u onom metežu, ostali u Moskvi, da sačekaju porođaj starije
kćeri. Nadali su se da svi zajedno izađu... - kneginja je obrisala oči čipkanom maramicom. -
Mati njena mi je poverila da je čuvam kao svoju... I, vidite, ja je povedoh sa sobom... Oh, samo
Gospod zna šta će sa nama biti...
- Ne pleurez pas, s'il vous plais. Tout va s' arranger - reče Galina, meko, obgrlivši uplakanu
Olgu Andrejevnu.
Bespomoćan, Sergej Mihajlovič požele da umre tu, pred njihovim nogama.
Poraženi vojnik poražene vojske.

Da je tada, usred zanosa, pred njih dve iskrsla neka neopoziva činjenica, dokument ili
svedočanstvo, neki goli i tvrdi podatak, Sofija i Ivana bi, verovatno, sagle glavu pred
»udarom fakticiteta«; u srcu bi, međutim, istrajno ostale verne svojoj verziji događaja koju
su godinama predano gradile.
Jer, ko zna kako se nešto stvarno desilo, posle toliko godina?
I ko može dopreti do celovite istine о nečijoj sudbini, do sami Bog?
Ono što nama ostaje jesu priče. Ništa manje, ni više od toga.

85 |
 22

- ...pa one žurke što smo pravili u bašti kod tebe, gore... - sećala se Ivana.
- ...pa putovanja u Rim... - ubacila je Sofija.
- ...ma, još bolja su bila ona u Trst... Onog ludila, kad se potrpamo u voz u deset noću, a
ujutru već pijemo prvi kapućino i pravimo plan šta da kupimo... Znaš ono... - reče Ivana - kad
smo svi pazarili iste farmerke, »Fiorucci«, zvoncare, visok struk, a džepčići napred...
- ...pa se svađali na povratku, u kupeu, što ćemo po Beogradu ići k'o luđaci u istim...
- ...a Dragoš, grešan dobrica, da izgladi svađu kaže: ma, ljudi šta vam je...
- ...»Fiorucci« je, ipak, »Fiorucci« - rekoše obe, u glas.
Sedele su, prebirajući po svojim isprepletanim životima kao po torbi punoj
nepotrebnih, a dragih sitnica, kojih se ne odričemo ni po cenu da pod njenom preteranom
težinom ugnemo rame, sve dok se Mihajlo i Jelena iznenada nisu pojavili na vratima:
- Gladni smo - reče Mihajlo.
- Jao, vidi koliko je sati. Ivana, mi nismo normalne.
- Što? - reče Ivana. - Sad ćemo mi to da rešimo. Svi se evakuišemo na Senjak. Lepo, u
dvorište, pa ćemo improvizovati neku klopu.
- Ura! - dočeka Jelena veselo predlog.
- Čekaj, a stan, a spremanje... - zausti Sofija.
- E, Sofija, jesi velemajstor da sve pokvariš. Ženo draga, neće stan pobeći. Ni ovaj
džumbus. Drugi put ćemo, natenane.
Sofija odluči da se prepusti osećanju bezrazložne sreće.
Dok se Ivana oblačila, pojačala je radio i počela da se, u ritmu, lagano okreće po sobi.
Ispostavilo se da ne mogu sedeti u bašti. Nije bilo ni daška vetra, a zapara iz polegle
trave činila je vazduh teškim i još toplijim.
- Znaš šta, Coko - reče Ivana - ne mogu da se penjem gore, kod tebe. Ti, Mihajlo, idi do
dede i bake. Ja ću kod teta Savete i čika Mihajla, da malo dremnem u hladovini. Obara me
ova vrućina.
- Spavaćeš?- upita Sofija začuđeno.
- I ja ću, i ja ću - trpala se Jelena.
- Šta ćeš i ti - upita sa dobroćudnim osmehom »veliki« Mihajlo otvarajući vrata. O, vidi
naše curice - reče, zagrlivši Ivanu. - I mog momka - dodade, pružajući ruku svom imenjaku.
- Dovukla si nas ovamo, a sad ćeš da spavaš! - nastavljala je Sofija. - Niti smo tamo
raspremile, niti smo...
- Cika Mihajlo, što je ova naša Соkа naporna - ljubila je Ivana Sofijinog oca. - Evo, ja
kažem da ću malo da se ispružim kod vas, u hladovini, na kanabetu, a ona me spopala kao
da...
- Naravno da ćeš prileći, dušo - grlio ju je.

86 |
 - Sroljao mi se pritisak... - govorila je Ivana. Uhvativši ga pod ruku, vodila ga je ka
salonu. - ...a ona navalila na neko raspremanje. Ne mogu, čika Mihajlo. Da li mi verujete da
bukvalno bauljam po podu?
- Verujem, kćeri, kakvo raspremanje po ovom paklu - saglašavao se Mihajlo, usrdno. -
Pusti ti Sofiju. Ona nek radi, a mi ćemo da odmorimo, kao ljudi...
- Što, valjda, znači da sam ja vanzemaljac - ubaci Sofija.
- Znate li vi kako mi je ovih dana teško... - obraćala se Ivana Mihajlu. - Niko mene neće
da sasluša, osim vas. A evo, pritiska me u potiljku, ovde... - privijala se uz njegovu mišicu.
- Samo se ti, zlato, opusti. Saveta će da postavi deci - čavrljao je on, ozaren. - Ništa ne
brini...
Domogavši se svoje večne zaštite, jer Mihajlo neopozivo beše na njenoj strani, Ivana je,
u odlasku, komandovala preko ramena:
- Sad, rasporedite se kako hoćete, ja odoh kod mog tatice...
Šala da je Ivana »drugo dete« Sofijinih roditelja poticala je iz njihovog najranijeg
detinjstva kada se Ivana, jednom, uspuzala na Mihajlovo krilo, ugurala se pored Sofije koja
je tamo već sedela i rekla umiljato:
- I ja sam tvoja, je l' da?
- Jesi - potvrdio je Mihajlo, ozbiljno. - Moja druga kćerka.
Sofija beše oduševljena ovom zvaničnom inauguracijom Ivane u sestru.
Kako je vreme odmicalo, Ivana se sve više uživljavala u tu ulogu. Nezadovoljna svojom
porodicom koja joj je, spram Sofijine, delovala otužno prosečno, priljubila se uz Sreznjevske
i srasla sa njima. Poput imele što svojom lepotom krasi drvo-domaćina, dok mu, u suštini,
krade sokove i uništava ga, Ivana je svojom ljupkošću i šarmom doprinosila slici
savršenstva porodice Sreznjevskih. Kada bi ona i Sofija, svečano doterane, stale uz Mihajla i
Jelisavetu i dočekivale slavske goste, činile su nezaboravan prizor; utisak koji bi proizvele
kada bi, po završetku posluživanja, skladno zapevale, sigurnim, strasnim glasovima, uz
Jelisavetinu klavirsku pratnju, izmamljivao je raznežene osmehe na licima prisutnih koji su,
zarad potpunosti čarolije, prosto hteli da veruju da Ivana, zbilja, jeste Sreznjevska.
Uostalom, u porodici koja je ljubav stavljala iznad zakona biologije i gena ništa nije bilo
nemoguće.
Niti neobično.

- Je l' da da ste vi moj drugi tata... - umiljavala se, sada, Ivana Sofijinom ocu.
Mihajlo joj je radosno povlađivao. Sofija je primetila kako se oraspoložio. Posle dužeg
vremena vratila mu se bodrost u koraku. Ona beše zadovoljna zbog toga. Ivana beše
zadovoljna što se izvukla iz svog brloga i što će Sofijini roditelji sa dužnom pažnjom
propratiti izveštaj о njenom zdravstvenom stanju.
- E, stvarno, svašta - reče Sofija. - Ti ideš, Mihajlo ide, ništa nismo uradile, a ceo dan je...
Ivana je više nije slušala. Zamakla je u salon ćaskajući sa Sofijinim ocem.
»Mali« Mihajlo je otišao do Ivaninih. Jelena otrča kod svoje bake da ruča. Sofija osta
sama u hodniku.

87 |
 »Gde je Aleksa?« pomislila je, shvativši da su se njih dvoje, od juče ujutru, videli samo u
prolazu.

Dan beše na izdisaju kada je začula njegove korake. Kroz prozor, ispred radnog stola,
gde je dovršavala skice, spazila ga je kako se približava stazom. Činilo joj se da i izdaleka
prepoznaje nadole povijenu liniju Aleksinih usana. Zapitala se od kada se ta grimasa, kojom
se vidno ocrtavala gorčina i osećaj stalne razočaranosti, javila na njegovom licu.
Išao je malo povijen, vukući noge, kao da se nevoljno vraća odnekud. Ona pogleda na
sat. Bilo je skoro šest.

Aleksa je osećao nešto nalik neprijateljstvu prema kući u koju je pristizao. Ili je to bio
stalan otpor; potreba da u sebi uguši nehotično divljenje koje su u njemu izazivali
Sreznjevski.
Onaj prvi, instinktivni poriv koji je u njihovom domu, kao dečak, osetio - da treba
pobeći od otužno sladunjavog mirisa ljubavi što se taložio u zidovima, nameštaju, zavesama
i slikama, mirisa kojim su odisali svi u toj kući - još uvek beše živ u njemu. Sviknut na
ćutljivost svojih roditelja, prekidanu povremenim ekscentričnim istupima majke koja je i
van scene zadržavala arogantni stav operske dive, bio je zbunjen carstvom osećajnosti koje
ga je dočekalo u novoj porodici. Kao da je stalno bio na oprezu da taj opaki virus ne prede
na njega, sa grimasom očiglednog čuđenja posmatrao je njihove izlive nežnosti.
Smetalo mu je prekomerno ljubljenje, pri svakom dolasku ili odlasku iz kuće, ta milošta
koju su prirodno i bez zadrške ispoljavali; smetala mu je Sofijina glava u Neninom krilu,
Sofijine ruke oko vrata njenog oca, tepanje Sofijine majke. Smetala mu je i tiha toplina što je
kružila među njima kada bi se uveče okupili oko samovara.
Premda nikada nisu spominjali svoje negdašnje porodično bogatstvo ili plemićko
poreklo, zadržao se nekakav zlatasti sjaj u dnu njihovih glasova; poseban zvuk u dnu
njihovog smeha, kao prijatno cilikanje tankih, kristalnih čaša, rezbarenih do savršenstva
paučinastih šara. Aleksa je bolno osećao to nešto, svilasto-draguljasto, što se prenosi samo u
istinski plemenitim i prefinjenim familijama. Njihovo nadaleko čuveno gostoljublje je imalo
primesu rasejane ljubaznosti i skoro pijane širokogrudosti kojom oni što su od rođenja
ušuškani u sigurnost i blagodat više klase, bez razmišljanja, jer ih to ne košta nikakvog
napora, obasipaju svoju okolinu. Iako odavno nisu imali nikakvog viška koga bi se, i ne
primetivši, mogli lišiti, Sreznjevski su bili u stanju da spremno skinu čak i kaput sa leđa ako
bi pomislili da je on nekome potrebniji no njima.
U Sreznjevskih nije postojala svest da su, po bilo čemu, različiti od kakve druge,
pristojne građanske porodice; pa ipak, Aleksa se nije mogao osloboditi utiska da je to nešto,
važnije od spoljašnjih znakova plemstva, pronašlo svoj put do Sofije i svilo se u njoj kao dar
i zaveštanje. Smetao mu je duh genosa što je živeo u njoj; i ne poznajući Rusiju, do iz knjiga,
nosila ju je u sebi - moćnu, široku, veliku, belu i neobuhvatnu - sve što Aleksi beše
nerazumljivo i što nije želeo, niti umeo da primi.

- Došao si - rekla je Sofija, okrenuvši se ka njemu kada se pojavio na vratima sobe. -

Hoćeš li da ručaš?

88 |
 - Ne. Pojeo sam nešto na brzinu - odgovorio je i produžio ka spavaćoj sobi.
- Noćas, kad sam se vratila - doviknu mu - već si spavao. Htela sam da te probudim.
Nije odgovarao.
- Aleksa? - pozva ga.
Istovremeno je začula šum vode iz kupatila i Ivanu kako je poziva na kafu. Sofija se,
načas, premišljala. Stala je ispred vrata kupatila i glasno rekla:
- Idem dole. Ivana je tu. Siđi, posle, da posediš sa nama. Ako hoćeš - dodala je.
Nije došao.
Ležeći u spavaćoj sobi, ophrvan glavoboljom, slušao je kako Jelisaveta, Mihajlo, Sofija i
Ivana ćeretaju. Osećao se neopozivo isključenim iz njihove bliskosti. Behu mu tuđi.
Onda se zaorio Ivanin smeh. Nadimao se i rastao kao testo zamešeno svežim kvascem;
punio se mehurićima i uzdizao naviše dok nije ispunio prostoriju i eksplodirao iznad
njegove glave.
Aleksa je stegao vilice.
Naglo je ustao da pritvori prozor. Ugledao je kako se, niz ulicu, približavaju Stojanova
kola.
Vratio se na krevet i sklopio oči.
Bol, što je palacao između njegovih slepoočnica, pojačao se. On se namršti očekujući
nov udar.

89 |
 23

Dole, na ulici, Stojan je zaključavao auto hitajući da što pre uđe u dvorište iz koga je
dopirao žagor. Razaznao je poznate glasove! nesvesno se nasmešio zamišljajući njihovo
iznenađenje kad ga ugledaju. Dolazio je nenajavljen. U kuću što, sred buke ratnih pokliča,
beše nalik spokojnoj, nasukanoj galija; reliktu iz nekog bivšeg, gotovo mitskog vremena -
nepotrebnom, ali time više privlačnom. Kao i oni sami, pomislio je Stojan.
U opštem raspadu koji beše zahvatio zemlju Beograd se preko noći podelio na one
ošamućene svojim naglo stečenim bogatstvom i žestokom moći koju su raskalašno i bez
zazora pokazivali na svaki način, ne birajući mesto, i na one što nisu mogli niti umeli ili su
odbili da se prilagode, pa tavorili na samoj ivici gladi.
Lagano nestajući Beograd prodavao je svoje slike, klavire, srebrno posuđe, bidermajer i
ampir garniture.
Ovaj drugi, nastajući, žudno ih je kupovao olako plaćajući svojim olako stečenim
novcem u nadi da će, sišući ogriske starog Beograda, prisvojiti malo njegovog duha i
oplemeniti svoja neukusna grandiozna zdanja.
U takvom okruženju Sreznjevski su delovali gotovo budalasto; kao čuvari davno
napuštenih vrednosti koje niko nije obavestio da je njihova služba postala izlišna, pa i dalje
tragikomično savesno ispunjavaju svoje obaveze, na zaboravljen i pomalo smešan način
držali su do lepog ophođenja i što su više tonuli u stvarno siromaštvo, nesposobni da se
materijalnim pitanjem pozabave na bilo koji drugi način do oslanjanjem na sopstvenu naglo
obezvređenu zaradu, delovali su više aristokratski; dobrovoljno izdvojeni iz okolne
ogrubelosti i izopšteni iz vladajućeg duha beščašća i otvorene niskosti.
Voleo je da kod njih dođe u sumrak, kada bi, pod mekim i nežnim svetlom što se
probijalo kroz svilene abažure boje peska, vidna pohabanost nameštaja bila manje
upadljiva. Nije želeo da se izbriše onaj prvi utisak koji je stekao kada je,, kao siromašan
asistent, prvi put ušao kod njih. Nevena tek što beše upalila kandilo. Uznemireno dodirom
njenih ruku još uvek se klatilo. Plamen se, pucketajući, polako izvijao. Senke u sobi su se
blago zaljuljale, a cela prostorija namah postala zanjihani brod sa zavesama trbušasto
nadutim od vetra, pretvorenim u moćna jedra; velika i bela spram gustog mastila noći. Ta
slika mu se zauvek urezala u svest. Za Stojana salon Sreznjevskih beše najlepši i najtopliji
kutak. Nikakav novac, dekorateri, skupi saveti arhitekata, ni hiljade žurnala za unutrašnju
dekoraciju koje je Dubravka pomno proučavala, ne bi li došla do kakve originalne ideje, nisu
njegovu kuću pretvorili u takav dom. Stajala je lepo nameštena, a hladna i neoplemenjena.
Beše to, prosto, kuća, bez unutrašnjeg mira i ušuškanosti uspomenama.
Stojan je znao kako treba da privuče kapiju da se ne oglasi škripom pri ulasku. Znao je
kako se, zadržavajući na tren duže pritisak stopala na tle, prigušuje zvuk na pošljunčanoj
stazi.
Zato je sada, neprimećen od društva za stolom, polako prilazio.
Ivana je vodila živ razgovor sa Jelisavetom i Mihajlom. Sofija beše zabavljena Jelenom.
Držala ju je na krilu i nešto joj poverljivo šaputala, prislonivši čelo uz njeno. Jedan pramen,

90 |
iz visoko podignute kose, izdvojio se i lelujao oko Sofijinog lica. Slušajući majku Jelena ga je
dohvatila i igrala se sa njim prevlačeći ga po svom obraščiću. Stojan je video samo njih dve.
Svaki put bi ga ganuo prizor Sofije sa njenom kćerkom; bilo je nečeg neizrecivo potresnog u
načinu na koji se ona predavala toj dugo čekanoj ljubavi.
- Pa ću obući onu cvetavu ljaljinu... - tepala je Jelena. - I staviću onaj sijasni kaiš, znaš,
mama, onaj... narandžansti...
- Narandža-a-a-sti - govorila je, ispravljajući je,
Sofija.
- Pa će me deka voditi...
- A jesi li se ti to već dogovorila?
- Ja sam se... - na pola reči skliznula je sa Sofrjinog krila i potrčala ka Stojanu koga je
prva spazila.
- Dobro veče svima - pozdravi ih Stojan. - Zvao sam vas - obrati se Ivani, pozdravljajući
se slobodnom rukom, dok je u drugoj držao Jelenu. - Trebalo je da se vidim sa Misom. Nema
vas, pa sam pomislio da ste, možda, ovde.
- Inače ne bi došao - zadirkivao ga je »veliki« Mihajlo.
- Inače, ne bih vam smetao - odgovorio je, u šali. Sve ih je obasjao njegov dečački osmeh.
- Pa, bogami, nema te, sine - reče Jelisaveta, milujući ga po mišici.
- Dolazio bih češće, samo sam, verujte mi, toliko zauzet da ne stižem ni...
- Stole, molim te da ne počinješ о poslu. Molim te - reče Ivana, mazno. Glavu beše jako
zabacila ka njemu i gledala ga je preko svog čela. Od toga joj glas posta duboko grlen, kao da
grgoće vodu. Učini joj se da to deluje veoma privlačno, pa je, zadržavajući se u tom
neprirodnom položaju, nastavila: - Kо о čemu, ti о poslu. Kо о čemu, čika Mihajlo о ratu.
Nema večeras. Neću da slušam ni о čemu što me opterećuje. Znaš kako mi je...
- E, nemoj samo da ti je bilo loše - povikaše Stojan i Sofija, gotovo uglas.
- Eto, vidite kakvi su oni prema meni, moj čika Mihajlo - okrenula se svojoj uzdanici. -
Kritikuju me čim stignu.
Beše to u svemu savršen dan. Na mirnom ostrvu, usred bure. Dan predaha. Od
neizvesnosti sa kojom se dočekivalo jutro. Od ružne svakodnevice. Beše kao nekad.
Noć je uveliko sipila sa krošnje, šuškavo se probijajući kroz gusto, od jare klonulo lišće,
kada su im se pridružili Ivanini, sa Misom.
- Kao da je juče bilo - govorila je gospođa Branka setno - kada smo Saveta i ja gajile ova
dva zvrka, a vidite sad, Miša je već u njihovim godinama.
Sofija je posmatrala njihova draga, ostarela lica. Koliko je dostojanstva i određenosti
oduvek bilo u njima. Kako su joj oni, iz vizure njenih pubertetskih godina, koliko »mali«
Mihajlo sada ima, delovali ozbiljno. Uravnoteženo. Određeno. Kao da su tačno znali šta i
zašto rade. U svakom trenutku. Bez dilema i nedoumica. Jasno. Bez odstupanja. Činili su joj
se mudrim i tako neopozivo odraslim.
I prijatelji su im bili takvi. Cela generacija. O, umeli su oni da sede do duboko u noć, da
prave lepe »zabave«, kako su se, tada, zvale žurke; znali su da veselo slave nove godine u
kući ili nekom restoranu. Stavljali bi na glave sjajne, šiljaste, visoke kape, kao velike fišeke,

91 |
sa trakama od kreppapira i kićankom na vrhu, pa bi, popivši po aperitiv, uz veseli žagor
napuštali kuću hitajući u hotel, na doček. Majka bi sutradan, smejući se, vadila zaostale
konfete iz kose. Voleli su da plešu i igraju bridž. Okupljali bi se, leti, u bašti, na roštilju. Ali,
bili su drugačiji od Ivane, Stojana i od nje same, danas. Možda su ih starijim činile frizure?
Obavezna odela? »Montgomeri« mantili? Sakoi od tvida? Šuškavci doneti iz Italije? Visoke,
tanke potpetice na ženskim cipelama? Ipak, ne. Ne samo to. Zračili su unutrašnjom
ozbiljnošću. Imali utvrđen ritam života. Posao, porodični ručak i spavanje po podne. Šetnje
Kalemegdanom i izleti u Košutnjak. Letovanja. Krediti. Prvi televizori, »Rudi Čajavec«, sa tri
noge na koje behu postavljeni. Prva kola. Frižider i veš-mašina. Sve je teklo po utvrđenom
rasporedu. Činili su se tako moćni. Značajni. Kao da su dosegli neku tajnu zbog koje vredi
odrasti. Sada, kada je njena, Sofijina generacija dospela u to doba, sve je delovalo razliveno i
moguće. Više nije bilo izvesnosti. Oni nisu imali onakve čvrstine. Pred velikim odlukama
osećali su kolebanja i strahove baš kao i u mladosti. Nisu delovali važno. Ni previše ozbiljno.
Ne beše u njima one težine koju je trebalo da im srednjovečnost donese.
- Mama, najstrože je zabranjeno pričati о godinama - čula je kako govori Ivana. - Ne
mogu da podnesem kako ra-pi-dno starim. Rapidno.
- Ti?! Izgledaš kao devojčica - reče Jelisaveta.
- Malo precvala, doduše - reče Stojan, zadirkujući je. Ivana ga blago udari:
- Kretenu.
- Kakve su to reči - protestovala je njena majka.
- Vidite kako ste vaspitali kćerku - reče Stojan.
- Niko nju, sine, nije mogao vaspitati. Niko na kugli zemaljskoj. Ta tvrdoglavost... Pa
neka ona što je takva bila, već je i Sofiju večito uvlačila u svoje ujdurme...
- E, 'ajde sad jedan hvalospev Sofiji - reče Ivana.
- Čekaj - okrenu se ka njoj gospođa Branka - jesi li ili nisi naterala Sofiju da puši? Na
primer.
- Naterala?! - iščuđavala se Ivana.
- Dabome. Nisi se okanula dok je nisi naterala.
- U pravu je Ivana. Niko nikog ne može primorati, Branka - reče Mihajlo, filozofski
pomirljivo.
- Naravno - reče Ivana. - Kaži, Sofija...
- Nisi - izjavi Sofija, svečano.
Nije je baš primorala, ali jeste insistirala sve dok Sofija nije povukla prvi dim. Gotovo se
ugušila od kašlja.
- Mora tako, u početku - tešila je.
- Ali, Iko, što da se mučim kad mi ne prija.
- Zato da bi mi pravila društvo.
Pušile bi tajno, kod Sofije u sobi, na spratu, kraj otvorenog prozora. Sofiji bi već posle
prve cigarete bivalo muka pa bi legala na krevet, bleda kao smrt, i zaklinjala se da više neće.
- 'Ajde samo sad, uz kafiću. Kako možeš da si takva - insistirala je Ivana, sve dok Sonja
nije »pregrmela« otpor prema cigaretama.

92 |
 Mihajlo se nagnu ka Ivani i u poverenju prošaputa:
- Ali, nikako ne odobravam što toliko pušite. Nikako.
- Jao, jeste - hitro se saglasila. - Potpuno ste u pravu. Evo, ja ću malo da smanjim. Majke
mi.
- E, jesi šlihtara, neviđena - reče Stojan, zabavljen Ivaninom pozom devojčice na koju
utiču prekori.
- Ili onda kada ste, po tvom nagovoru, bežale iz odmarališta u Slanom - reče gospođa
Branka.
Sofija i Ivana se slatko zasmejaše. Setile su se svog »bekstva«.

Bilo je to njihovo prvo letovanje bez roditelja. Obema im je kupljen po mali kofer,
smeđe boje, sa kaišićima što su se kopčali na sredini. Po jedna »mornarska« torba za plažu,
u obliku valjka, čiji se gornji deo šnirao belim, upletenim gajtanom, dok su na modroplavoj
platnenoj pozadini bile oslikane školjke i morske zvezde. Po jedan toaletni komplet koji se
sastojao od četke, češlja i ogledala sa drškom, sve izrađeno od čvrste, poluprovidne plastike,
u nežnoroze boji. Majke su im, na unutrašnju stranu poklopca, zalepile spisak stvari. Mihajlo
ih je otkucao na svojoj »Olympia« pisaćoj mašini. Pod indigom. Na njima su stajali pobrojani
artikli iz koferčića:
- Toaletni pribor: »Nivea« krema, četkica za zube, kalodont, sapun, češalj, ogledalce i
četka za kosu.
Gaćice: 10 kom.
Veš-majice: 3 kom.
Peškira: 3 kom.
Veliki peškir za plažu: 1 kom.
Šorc: 2 kom.
Majice (odevne): 6 kom.
Trofrtalj pantalone: 1 kom.
Haljine: 2 kom.
Sandale: 1 par
Papuče: 1 par
Bikini: 2 kom.
Krenule su pune optimizma, kočopereći se pred drugom decom sa novim torbama u
kojima su im bili spakovani sendviči za put i po beli, platneni šeširić za plažu.
Ali, entuzijazam je iščileo po dolasku u odmaralište. Spavali su svi zajedno, u ogromnoj
sobi, na gvozdenim, vojničkim krevetima. Nije bilo ormana; samo po jedna nahtkasna sa
strane, ofarbana u belo. Ujutru i uveče svi su morali da prisustvuju činu »podizanja
pionirske zastave«. Da slušaju kako se prozivaju oni koji su tog dana bili najprimerniji. I oni
koji su se najgore vladali. Sofija i Ivana su uvek bile u ovoj drugoj grupi. Zbog hrane. Nisu
mogle da jedu hladan cušpajz od šargarepe. Vodnjikavi, nezačinjen spanać. Gnjetav krompir.
Žilave šnicle.

93 |
 Sofija je, posebno, bila opominjana zbog ponašanja na plaži. Sedela je umotana u peškir,
štiteći se od prejakog sunca koje nije mogla da podnese.
- Ne smeš da se izdvajaš - grdio ju je instruktor plivanja. - Svi su u vodi, a ti sediš ovde
kao neka baba.
- Nije ona baba. Nego joj smeta sunce - šuškala je Ivana kojoj behu ispali prednji, mlečni
zubi.
- A šta si ti? Drveni advokat?
- Ja sam njena sestra - rekla je prkosno.
- Natrag u vodu - komandovao joj je.
- E, baš neću - rekla je. - Ko si ti da mi naređuješ?!
Bila je kažnjena da celo poslepodne ostane u sobi. Sofija se ušunjala kod nje i zagrlila je.
_ Iko, ja ne mogu više. Nedostaju mi mama i tata - zaplakala je, naročito rastužena
Ivaninom kaznom.
Tada su skovale plan. Da pobegnu.
Sutradan su se požalile na bol u stomaku i izdejstvovale da ostanu sa kuvaricom u
odmaralištu. Onda su na brzinu spakovale stvari i, koristeći trenutak njene nepažnje, iskrale
se na zadnji ulaz.
Nisu odmakle ni kilometar kada ih je sustigla potera. Učiteljica i instruktor plivanja,
mladi, preplanuli Stipe, ugledali su ih kako gegaju putem povijene u stranu od težine kofera.
- Kuda ste to krenule - drala se na njih učiteljica. - Jeste li svesne šta ste mi priredile? I
koliko sam se uplašila? Nisam se tome od vas dve nadala. Ja ne mogu da se razapnem na sve
vas, odjednom. Moram da pazim na trideset đaka. Na trideset, je l' vama to jasno?
- A što, onda, uveče izlazite? - rekla je Ivana drsko.
- Gde izlazim? - reče ona uzrujano.
- Ne znam. Ali, kad mislite da smo zaspali, noću zaključate našu sobu i odete sa Stipom.
Čula sam vas.
Učiteljica je bila zapanjena. Stipe se smejao.
- Reći ću... - zamucala je - ...reći ću tvojoj majci kako si nevaspitana.
- A ja ću joj reći za vas. A meni moji mama i tata sve veruju - odgovori Ivana, preteći.
Gledale su se u oči. Učiteljica, ubrzo, obori svoje:
- Dajte mi te kofere - reče mnogo blažim tonom. - Idemo natrag.
U tom trenutku Sofija se mlitavo složi na zemlju.
- Vidite šta ste uradili - počela je Ivana da vrišti.
- A niste verovali kad smo vam rekle da ona ne sme na sunce.
Stipe uze Sofiju u naručje i odnese je do odmarališta. Od tada, pa do kraja letovanja,
uživale su punu slobodu i posebnu pažnju učiteljice. Kada je autobus već pristizao u
Beograd, ona priđe Ivani i Sofiji:
- Pa, i nije bilo tako loše, zar ne - reče. - A ti, zlato - pomilova udvorički Ivanu po glavi -
nemoj više da izmišljaš... koješta. To može jako da povredi čoveka, znaš?

94 |
 - Nisam ja izmislila - reče Ivana, ne pristavši da povuče svoju optužbu. - Ali, ne brinite,
neću da pričam nikome više. Zato što ste se, posle, popravili - reče.
- Grešite, tetka Branka - protestovala je Sofija.
- Ja sam bila kriva. Plakala sam za kućom...
- A i maltretirali su nas, bre - upade Ivana.
- ...pa smo zajedno smislile da pobegnemo.
- Eto vidiš. Ako tvoja Sofija kaže da nisam - brecnu se Ivana na majku.
- Ne viči - odgovori joj ona pokazujući glavom na Jelenu.
Naslonjena na Stojanove grudi Jelena beše zaspala. Sada se meškoljila, trljajući se
rukom.
- Idem da je okupam i stavim u krevet - podiže se Sofija.
- Neka, mila, ja ću - reče Jelisaveta. - Sedi ti sa njima.
- Sad ćemo se nas troje evakuisati...
- Danas si nas već evakuisala sa Vračara na Senjak - reče Sofija. - Sad, opet...
- Slušaj me. Idemo, lepo, do »Prestupa«, na pićence. A ovi naši nek nas ogovaraju do
mile volje. Važi, Stole?
- Ne ide mi se do grada. Niti na ta tvoja »fancy« mesta. Možemo tu, dole, do »Kopa« -
reče Stojan.
Ivana je nabrala nos sa karakterističnom vrstom nadmenosti autentičnog snoba.
Stojanova ponuda je vređala njenu sklonost ka pompeznom i raskošnom. Dekadentnom i
rafiniranom. Preteranom.
»Kop« je bila skraćenica od imena malog, lokalnog kafića u susednoj ulici, sa šankom za
kojim se ispijalo piće i stajalo sve dok ne zabole krsta, pretenciozno nazvanog »Kopakabana
bar«. Tu se svraćalo neobavezno, na putu do pijace ili nazad, da se pročitaju novine i
razmene priče iz »kraja«, ili uveče, posle provoda u gradu. Gruja, kako su vlasnika po
prezimenu Grujičić zvali, držao je bar otvoren, uz toleranciju lokalne policije, barem sat ili
dva posle ponoći; noćne ptice su uvek mogle računati na to. Jedini rizik za posetioce beše taj
što je Gruja, s vremena na vreme i po nepredvidivom rasporedu, promovisao nekog od
prisutnih za svog zamenika i ostavljao mu »lokal« na staranje da bi on skoknuo do kuće na
ručak i kratku popodnevnu »dremku«. Izgledalo je da je vreme u »Kopakabani« stalo; ista
klijentela, isti dokoni razgovori, sa vrcavim dobacivanjem, sipanje pošalica ili ćutanje uz
laganu muziku sa ostarelog gramofona. Gruja nikako nije pristajao na nagovore da ga
zameni savremenim CD uređajem.
- Jebeš muziku ako ne čujem krckanje ploče - govorio je, neumorno menjajući svoje
longplejke što su stajale poređane na polici iznad pića. - Kao što ne mogu da gledam film na
video-rekorderu. Jebeš film bez velikog platna.
- I bez šuškanja kesica sa bombonama - saglašavala se Sofija.
- Tako je, Sreznjevskaja - odgovarao joj je.
Uvek je bio naročito pažljiv prema Sofiji. Rođen na Senjaku, znao je sve о Sofijinom
poreklu. Krajnji izraz njegovog poštovanja prema celoj Sofijinoj porodici beše potenciranje,
kako je bio uveren, »ruske« varijante u izgovaranju njenog prezimena.

95 |
 - Hajdemo, ako ste raspoložene - reče Stojan okrenuvši se ka Sofiji. Bila je
nenašminkana, sa kosom malo razbarušenom od Jeleninog milovanja. Oči su joj blistale u
mraku. Oseti kako mu se nešto steglo u stomaku.
Ni sa kim nije mogao da zaista govori о njoj; bilo bi to isto kao pokušaj da se nekome
iskaže sama suština bića; poslednja, tajanstvena klica iz koje smo iznikli, a koju za života ni
sami ne dodirnemo; poslednji, tajanstveni čvor koji razveže samo smrt. Čak ni о tome koliko
je lepa. Koliko mila. Drugačija od svih. Znao je da to i drugi vide. Beše to lepota pred kojom
se zastaje, kao u nedoumici, da bi se, onda, utisak koji je izazvala stresao kašljucanjem ili
kakvim drugim nesvesnim gestom, refleksnom radnjom kojom bi se čovek povratio od
njenog dejstva kao od lakog strujnog udara; lepota koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim, ali
kojoj je nedostajala neobavezna lepršavost i koja je muškarce, uglavnom, plašila i odbijala.
- Jesmo - odgovori Ivana u ime obe. - Bolje i »Kopakabana« nego ništa - dodade, hladeći
se lepezom.
Da, Ivana, sa svojim markantnim i nesavršenim, ali neobično sklopljenim crtama lica,
kroz koje je isijavala neobuzdana životna snaga i samosvest, sa svojom veštinom da
šminkom nenapadno naglasi tačno šta treba i takvim akcentima prikrije nedostatke - ona je
mogla pre da privuče i osvoji nego Sofija. Zato nije bila ljubomorna na svoju prijateljicu.
Sofija ni izdaleka nije u društvu proizvodila očekivani utisak. Muškarci su pre prilazili
Ivani nego njoj. Ivana je imala nastup prilagođen okolnostima i osobi; dražestan ili ohol,
nezainteresovan ili samouveren, ali uvek smišljen i isplaniran. Sofija je uvek bila
jednostavna i prirodna. Bez poze i koketerije. Pa ipak, oko Sofije, iako ljubazne i
pristupačne, uvek je postojao neprimetan krug lake izdvojenosti; mali, a uvek prisutan
prazan prostor preko koga je ona, svojom neposrednošću, prva pružala ruku. Ivani su
prilazili uvek, čak i kada je bila naprasita, nabusita ili odbojna. Sofija se skanjerala da u
društvu promeni sagovornika, ma kako zamoran bio. Ivanin pogled je, odmah po ulasku,
preletao po prisutnima, loveći najinteresantnije iz postojeće ponude. Nalik tigrici koja se
sprema da se baci na svoj plen, nikome nije dozvoljavala da je u tome omete ili gnjavi.
Pronalazeći ljupke izgovore, manje ili više uverljive, skliznula bi iz obruča dosadne
konverzacije i kretala u potragu za boljim, novim i uzbudljivijim. Pa opet, Ivani ništa nije
zamerano; prihvatala se kao elementarna nepogoda, kao datost sa kojom valja živeti. Sofiju
je pratila podozrivost žena koju je teško razbijala i naglašeno ignorisanje muškaraca. Valjda
su držali da je takvima kao što je ona teško prići i na njih ostaviti utisak; time je, ne po
sopstvenom izboru, plaćala obol za svoj izgled. Kaznu za greh izuzetne, neponovljive lepote
što prosečnost najteže prašta. Povrh svega, Sofija je, kao i svi dosledni ljudi, bila pomalo
dosadna i naporna. Ne mareći za utisak koji proizvodi nenametljivo, ali uporno, branila je
određene vrednosti po cenu da ispadne smešna. Iskričava i lukava, Ivana je olako puštala
svoja ubeđenja niz vodu ako je tok razgovora to zahtevao. Kada bi se namerila da nekoga
opčini, umela je da se prilagodi sagovorniku i situaciji kao što se tečnost prilagodi obliku
suda.

- Pa, onda...? - upita Stojan, čekajući Sofijin odgovor. Bio je to savršen dan.
I jedno savršeno veče. Televizor je ćutao. Vestima su bila zapušena usta. Veliki
nesporazum tiho je kuckao u sobi, na spratu. Nečujno za sve njih, okupljene oko stola.

96 |
 - Zašto da ne - rekla je Sofija. Uprkos crtežima koji su ostali nedovršeni. To nije ličilo na
nju.
Kao da je poželela da zagrabi još malo mira pre nego što se nevolja sruči na nju. Kao da
je htela da udahne, još jednom, pre nego što joj se pluća stegnu u bolan i dug grč.
Kao da je.
Kao da je njeno biće tražilo trenutak predaha, pre nego što nastupe meseci mučenja,
ispunjeni napornim pokušajima da dosegne celovitu istinu. О onome što tada, u toj noći,
beše tek njena budućnost.
Kao da je.
Svega toga se sećala posle. Svemu pridavala poseban značaj. U času dok je izgovarala
svoj pristanak, međutim, to beše sasvim obična odluka. Da skoknu do »Kopakabane«.
- Zašto da ne - rekla je.
- A gde je Aleksa - upita Stojan, osvrćući se u nedoumici; tek tada beše primetio
Aleksino odsustvo.
Sofiju trže ista pomisao.
- Gore je - odgovorila je. - Verovatno je zadremao. Pozvaću ga.

97 |
 24

Tiho je ušla u sobu.

- Spavaš? - upitala je.
- Ne - rekao je Aleksa.
- Zašto nisi sišao do nas?
- Nisam raspoložen za... - progutao je nastavak. - Boli me glava - rekao je, predomislivši
se.
Sofija je sela na ivicu kreveta, kraj njega. Htela je da i on bude deo tog dana u kome je
vladao spokoj.
- Jesi li imao nekih problema na poslu? Njegova ruka, savijena u laktu, pokrivala je oči.
Nije je spustio:
- Ne naročitih - rekao je.

Po završetku studija ekonomije zaposlio se u velikoj izvoznoj firmi. Umesto uzbudljivog

života i ponude da radi u nekom od brojnih predstavništava u inostranstvu (bilo bi to
Bogom dano rešenje za njega i Sofiju, mislio je, tada, sasvim nezadovoljan što život počinju u
zajednici), slom zemlje je ubrzano razorio Aleksine nade. Staviše, njegovu firmu je počeo da
bije glas da se bavi pranjem novca i izvozom oružja. Aleksa, očigledno, ne beše u vrhu koji je
о tome odlučivao. Nije spadao u grupu »poverenika« režima koji su menjali skupe
automobile kao papirne maramice. Posle nekoliko nezgodnih pitanja što ih je, kao direktor
sektora za razvoj postavio, brzometno su ga smenili sa tog položaja. Već dve godine
otaljavao je kancelarijski posao bez uzbuđenja i velike odgovornosti. Za razliku od onih sa
kojima je do juče sedeo na kolegijumima, živeo je od plate, smešno male spram luksuza
kojim su se njegove kolege bahato razmetale. Nije voleo da о tome govori. Kao i druge svoje
muke, i ovu je držao potisnutu u dnu stomaka. Povremeno bi izbijala u vidu glavobolje ili
jetke gorušice. Sofijin napor da prodre bar u taj ne tako ličan deo njegovog života, završavao
se Aleksinim odbijanjem.

Poćutala je, načas. Beše očigledno da sa njom razgovara preko volje.

- Ivana, Stojan i ja idemo na piće do »Kopa« - ipak je nastavila. - Hajde sa nama. Ovde je
tako zagušljivo, da te, možda, zato...
- Ne mogu - preseče je.
Gledala je njegovo opruženo telo. Bio je u »boksericama«; skoro nag. Rebra mu behu
vidno ocrtana. Ona mu nežno skloni ruku sa lica.
- Aleksa, ti si jako izmršavio - reče.
- Od vrućine. Leti uvek izgubim kilogram-dva.

98 |
 - Nije ovo kilogram-dva. Stvarno si izmršavio. Nešto bolno je preseče po sred grudi. Zar
ni to do sada nije primetila, pomislila je, skoro uplašena. Htede da mu kaže nešto što će ih
zbližiti:
- Aleksa, danas nam je bilo tako... lepo... Meni i Jeleni...
- Ne sumnjam - reče suvo.
Ona nastavi, preskačući njegovu rečenicu:
- Bile smo kod Ivane, pa posle došle ovamo. Nisam čestito ni radila. Pre nego što si
stigao, sedela sam za stolom i mislila kako se nas dvoje dva dana skoro nismo videli...
Pomislila sam... zašto se mi...
- E, molim te, glava me razbija - reče. Ne beše se udostojio ni da je pogleda.
U mraku sobe njen napor tiho pućnu, kao meko probušeni balončić od sapunice.
- Dobro - rekla je i ustala. - Mama će staviti Jelenu u krevet. Ja idem, na kratko.
Nije bilo odgovora.
Ona priđe ormanu i izvadi dugu, široku haljinu.

Napola žmureći Aleksa je kriomice pratio Sofijine poznate pokrete pri presvlačenju.
Godine braka nisu ostavile traga na vitkom telu, kao što nisu promenile njegovu potrebu da
netremice posmatra taj prizor koji bi u njemu budio pomešano osećanje snažne žudnje i
potisnutog nezadovoljstva. Naoko zabavljen dugmadima na košulji ili vezivanjem čvora na
kravati, u ogledalu bi pomno lovio svaki trenutak; kada bi hladni, crni saten kombinezona
glatko kliznuo preko njene puti; kada bi obuvala i pažljivo zatezala čarape, sa gustom
ukrasnom čipkom na vrhu, ispružajući, pritom, jednu, pa drugu nogu; pokrete kojima bi ih
ravnala, rukom prelazeći preko njihovog tankog, svilenkastog prediva; erotičnost njenih
maznih pokreta beše još više potcrtana njenim neznanjem da je on gleda.
Oblačila bi se bez nervoze, bez isprobavanja, bez dvoumljenja, bez predomišljanja tako
svojstvenog ženama; sigurna u izbor garderobe, ruka bi joj pošla ka određenoj vešalici,
haljina bi besprekorno prionula uz njeno telo i očas bi stajala spremna, nežna i ujedno
ekscentrična, što je samo ona bila u stanju da postigne.
Sa savršenim šikom umela je da nosi ogrlice od običnih perli što su na njoj delovale kao
skupoceni biseri; da smelo iskombinuje boje i stilove u neverovatno skladnu i privlačnu
celinu. Mogla se pojaviti u dekadentno raskošnoj kombinaciji ili u minimalistički strogoj
haljini, oči prisutnih bi se obavezno okrenule ka njoj.
Aleksa je lovio tuđe poglede što su se lepili za Sofiju sa ljubomorom koja ga je
postiđivala. Sa osećajem ugroženog posedništva. Sa neprijateljstvom prema toj suvišnosti
koja mu je pripala, a koju su drugi tako pohlepno želeli. Muškarci su mogli da je gledaju i da
u njoj uživaju, nekažnjeno i slobodno, bez tereta koji je on, Aleksa, morao da nosi.
Mrzeo je trenutak kada bi se nagnula ka svom susedu u društvu (a pramen kose, što bi
se oteo iz punđe ili repa, dodirivao sagovornika), obuzeta razgovorom, predata temi, sa
onom njenom naivnom pažnjom deteta, sa onim nepatvorenim poverenjem kojim je
pristupala ljudima, sasvim Sreznjevska, do poslednje kapi Sreznjevska, mislio bi sa
ogorčenjem i potmulim tutnjanjem u grudima. Po povratku kući uzimao bi je nemo; vodio sa
njom ljubav kao da je kažnjava. Način na koji mu je odgovarala, nesvesna njegovih osećanja,

99 |
dodatno je izazivao u njemu slepu i neobjašnjivu želju za osvetom; Sofijina strast mu nije,
kao ljubavniku, laskala, već mu je ličila na golu pohotu, što je mogla biti usmerena i ka
nekom drugom.
Ona to nije slutila.
Beše to delić velikog nesporazuma.
Začet od prvog trenutka njihove intimnosti.

Letnji pljusak se iznenada sručio na grad i društvo je, uz smeh i povike, pretrčalo pod
široku nadstrešnicu robne kuće. Sofija i Aleksa nisu uspeli da se brzo izvuku iz ugla gde su
sedeli, pa su ostali pod nesigurnom zaštitom velikog, raskriljenog suncobrana.
Bilo je to nekoliko meseci posle njihovog izlaska »na izvlačenje«. On, i dalje, beše
jednako suzdržan. Retko joj se obraćao. Kratko joj odgovarao kada bi mu nešto rekla. Ali,
neprestano ju je gledao. Nekada to behu brzi pogledi. Nekada ispitivački, dugi i uporni, koje
su i drugi mogli uloviti. Svejedno, posmatrao ju je, ozbiljan i sabran, sa upornošću koja je
mogla značiti samo jedno - želeo je da bude svesna da je gleda.
Čak i kada bi ustala od stola ili hodala malo ispred njega, osećala je da Aleksine oči
šetaju po njenim leđima, ostavljajući na njima vreo trag. Venica u dnu desnog oka treptala
bi, tada, usplahireno.
Opijena tajnom igrom bez dodira i reči, uspevala je da mu, sve duže, uzvrati pogled i da
ga zadrži, prikovanog za njegove zenice, dok su joj se slatki trnci peli do korena kose.
I to je bilo sve što se među njima događalo do te letnje nepogode.
Zvuci kišnih kapi već su šljapavo udarali u već opušteno platno suncobrana. Na
nekoliko mesta voda beše našla svoj put i curila je u njihov zaklon. Aleksa je stajao tik iza
nje i Sofija je osećala topli dah na svom potiljku. Njegova blizina i uznemirujuće ćutanje
stopiše se u slatku napetost koja za nju posta nepodnošljva. U trenutku kada je htela da mu
predloži da pojure preko trga, on reče nešto što je kiša pokupila u nerazgovetan šum. Polu-
okrenuvši glavu, sa očima jasno sivim i bistrim, da su izgledale providne, htede da ga zapita
šta je rekao, kada on izgovori muklim, dubokim glasom:
- Užasno te želim. Obuze je snažna vrtoglavica.
- I ja tebe - čula je sebe kako izgovara, bez zadrške i razmišljanja, mimo svoje volje i
razuma.
Zagrlio ju je i otisnuli su se pod mlazeve kiše ispraćeni znatiželjnim pogledima. Stao je
ispred neke zgrade i poveo je unutra, a da ga nije pitala ni kud je vodi, ni kod koga. Otključao
je stan, polumračan u iznenadnom zatamnjenju neba izazvanog olujom, i krenuo ka svojoj
sobi.
Sofija beše kao hipnotisana. Sve što je Aleksa radio delovalo joj je razumno, pribrano i
ona ga je prosto sledila. Ali on sam beše daleko od pribranosti; njegova navodna sigurnost i
odlučnost bile su samo kolebljiv omotač oko jezgra ustreptale žudnje i velike zbunjenosti.
Negde, u dnu Aleksine svesti, tinjala je lampica. Trepereći, upozoravala ga je na to kako
mu se ona lako i odveć ludo prepustila.
Nijedno od njih dvoje, pak, nije moglo znati da je Galina Vasiljevna na još čudniji i
neverovatniji način predala svoju sudbinu u ruke Sergeja Mihajloviča.

100 |
 Za porodicu Uspenski kojoj je, od egzila iz domovine, pripadala i mlada kuma-usvojenica,
Istanbul beše samo usputna stanica. Nestrpljivo su čekali prvu priliku da otputuju dalje, u
Pariz, gde behu namerni da se nasele.
Sa užasom odbrojavajući dane do njihovog najavljenog odlaska Sergej Mihajlovič beše
očajan pred činjenicom da se nije domogao nijedne prilike u kojoj bi ostao nasamo sa Galinom
Vasiljevnom. Štaviše, na neveselim skupovima kod kneginje Olge Andrejevne retko se usuđivao
čak i glavu da okrene u Galjinom pravcu, iako je osećao, svakim damarom, da sa napregnutom
pažnjom sluša svaku njegovu reč.
Kasnije bi ležao budan do zore, proklinjući sebe što nema hrabrosti da sedne kraj nje i
zapodene kakav zanimljiv razgovor. Vreme je neumitno teklo, a on ne beše preduzeo nijedan
konkretan korak da se približi Galini. Šta je nju moglo interesovati u dugim pričama što su se
vrtele oko politike i vojnih analiza ?
- Дурак - rekao bi glasno, i skakao iz postelje da zapali cigaretu. - Осёл - prekorevao bi
sebe, gorko, šetkajući se od ugla do ugla sobe, kao da je premerava nervoznim koracima.
Onda bi prizvao u sećanje Galinin netremični pogled uperen u njega. Detinje nevino i
neskriveno gutala ga je očima.
- Дурак - ponovio bi, zgnječivši opušak silovito kao da nekoga davi.
Jedne od večeri kneginja je objavila da im je, konačno, obezbeđeno mesto na brodu koji
isplovljava za Marsej. Na tu vest Sergej Mihajlovič ustade i bez kapi krvi u licu zamoli Olgu
Andrejevnu za razgovor.
Trajao je kratko. U svega petnaestak minuta kneginjino početno zaprepaštenje i
protivljenje ustuknuše pred Sergejevom odlučnošću. Molio je samo za jedno - da ostane
nasamo sa Galinom i zaprosi je.
- Jedna njena reč prelomiće moju sudbinu - rekao je uperivši užagreni pogled u kneginju
Olgu Andrejevnu. - Ja vas molim da mi pružite mogućnost da je pitam - rekao je. - Odgovor ću
shvatiti kao volju Božiju.
Od napuštanja Rusije kneginja beše obuzeta mističnim osećanjima. U svemu je videla
znakove promisli Svevišnjeg. Sergejeve reči je nadahnuše. Olga Andrejevna poverova da je
njegova molba na mestu. Zahvaljujući svojoj nadaleko čuvenoj mudrosti već beše shvatila da
Sergej Mihajlovič, iako ne iz najviših krugova aristokratije kojima je Galinina porodica
pripadala, poseduje ono što je, u teškim i neočekivanim prilikama, možda, od presudnog
značaja; taj uman i nesumnjivo sposoban crvenokosi mladić, lepo srezanog lica, imao je
potrebnu čvrstinu da se suoči sa neizvesnošću. Iako je ideja о konkretnom radu kneginji bila
daleka i skoro sasvim nejasna (ako se njome, ranije, uopšte zamarala), u novim, zastrašujućim
okolnostima izmeštenog života videla je to kao Sergejevu ključnu prednost. Za razliku od
razmaženog plemstva kojim beše celog života okružena, mladi Sreznjevski je imao sigurnu
profesiju. Svuda je mogao naći mesto kao hirurg. Olga Andrejevna beše bolno svesna da je njen
»jučerašnji svet« zauvek nestao. Nije imalo smisla rukovoditi se starim merilima. Ona behu
prošlost. Osećala je da je i sama prošlost. Pred Galinom je stajala budućnost. Možda je, zaista,
sudbina odabrala Sergeja Mihajloviča da njenu kumicu povede u život. - Poslaću Vam je - rekla
je svečano. Sergej nije znao koliko vremena je prošlo. Njegovo uverenje da je Galina Vasiljevna
osetila isto što i on poče da se topi i uzmiče. Ta, ona je još dete. Jedanaest godina mlađa od

101 |
njega. S obzirom na to šta beše preživeo, činilo mu se da je ta razlika duplo veća. Sumnja ga
potpuno ophrva.
Ustade uzdrhtao kada se pojavila i prišla mu mekim, krotkim korakom, spuštene glave.
Shvatio je da Galina zna koje pitanje će joj uputiti.
- Jedna Vaša reč... - poče on.
- Da - rekla je, željno, ne sačekavši kraj.
Na trepavicama su joj, neskotrljane, stajale dve suze. On prinese njene ruke i poljubi ih
gotovo pobožno.
- Volim Vas - reče joj. Suze kliznuše niz njene obraze.
- Galina, mi nemamo mnogo vremena. Vaši će već sutra krenuti za Francusku. Ja... ne
želim da idem u Pariz. Ako Vi pristanete, živećemo u Srbiji. U pravoslavnoj zemlji gde možemo
ući uzdignute glave, bez molbi i ponižavajućeg čekanja. Ali, ako osećate da se ne možete
rastati od...
- Kako god Vi odlučite - rekla je, prekidajući ga, nežno. - Ja ću Vas, odsad, u svemu slediti.

Išla je za Aleksom poslušno, kao dete. Kada stigoše do sobe, on se okrenu i vide da su se
Sofiji zenice proširile i progutale sivu boju iz očiju. Vide njen nesvesni, zaustavljeni
poluosmeh i izraz potpunog poverenja u njega. Mogao je samo da je privije i kaže jedinu
misao koja je u njemu postojala:
- Užasno te želim - ponovio je.
Poklopi ga nalet strašne strasti kojom je hteo da je ujedno uništi i zaštiti. Uze njeno lice,
pruženo i otvoreno, i prinese do svojih usana. U blizini, crte se rasplinuše i nestadoše.
Poslednje što je spazio, pre nego što se žudno u nju upio, beše tamni sjaj zenica između
skoro sklopljenih kapaka.
Kasnije, kada je upalio lampu kraj kreveta, iz tame su iskrsnule njene meke i vlažne oči
sa rasplinutim pogledom i tragovima zasićenog zadovoljstva. Namah oseti otpor prema
Sofijinom telu. Prema blaženstvu kojim je zračila. Beše kao mahnita u njegovom zagrljaju.
Beše to žar iskusne žene. Sa kime je sve bila, mislio je, koliko puta iskusila ovakav zanos?
Kako? I gde?
Nije mogao, ni hteo da razume da strast beše njena glad za ljubavlju. Da ju je našla,
neočekivano. Da joj se predala bezumno, želeći da izbriše sve drugo. Neka kajanja. Neke
gorke noći. Neke davne želje.
Dok su vodili ljubav ruka mu je našla njena nabubrela, vlažna, poluotvorena usta.
Sofijini zubi se, tada, blago zariše u njegov dlan. Sada je poželeo da ih poklopi i razmaže, da
ih ukloni i zbriše sa tog lepog lica. Ne obasu je tepanjima. Ni dugim milovanjima. Sofija je
verovala da Aleksa ćuti, nem od sreće što je zajedno okusiše. Nem od zbunjenosti što su
tako jednostavno pronašli put jedno do drugoga. Zbog toga ga, u času, zavole još više.
- Hajde, kneginjice - reče joj kao u šali blago je povlačeći da ustane. - Pokazaću ti gde je
kupatilo.
Ustala je, obavila se čaršavom, najednom postiđena svoje golotinje, i poljubila ga u
rame. On previde njen gest. Pomisli kako se Sofija ponaša odveć sigurno. Kao da je već

102 |
mnogo puta bila u sličnim situacijama. Čuo je kako voda teče. I mrzeo sva ona kupatila i sve
stanove gde je isto to činila. Sa drugima.
Dok se tuširala, Sofija oseti kako se radost meša sa čudnom, neobjašnjivom tugom.
Mogla je da se smeje i da zaplače, u isti mah. Požurila je natrag.
Aleksu je zatekla zamišljenog. Ugledavši je, nasmešio se. Pomalo usiljeno, učini joj se.
Sofija leže i skupi se uz njega, uverena da dele isti razlog iznenadne sete. Poželela je da mu
kaže da je i ona pomalo tužna, ali se predomisli. Nije htela da rečima pokvari trenutak
potpune bliskosti.
I njihovi doživljaji se raziđoše kao putevi koji se račvaju na suprotne strane, iznad
ambisa.
Otada, bivala je isto uzbuđena njegovim uzbuđenjem i gorela njegovim plamom, što se
prenosio na nju. Nije slutila da, voleći je i uzimajući je pokatkad i grubo, Aleksa, u stvari,
svodi neke svoje račune sa njom, sa svetom i sa sobom. Nije čula ni kada bi on nerazgovetno
mrmljao: »To hoćeš, a? To?«; šaptao bi tiho, prigušeno, sa zadovoljstvom što je ona, Sofija,
»ista kao i druge«; željna njegove muške snage kojom može da njome vlada.

Zatvorila je vrata plakara i osvrnula se ka krevetu.

Ležao je nepomično.
Ona izađe iz sobe.

103 |
 25

- Aleksu boli glava. Neće sa nama - reče kada je sišla u dvorište.

Ivana je primetila promenu u njoj:
- Šta ti je?- upita je.
- Ništa, šta bi mi bilo - odgovorila je.
- Nešto ti je - insistirala je Ivana. - Ako ti je truba da idemo bez Alekse...
Razgovor iznenada utihnu, baš u nezgodnom trenutku kada je Sofija htela da se Ivanino
pitanje i njen odgovor izgube u opštem žamoru.
- Ma ne... - odgovorila je, zbunivši se. Brzo je napravila grimasu prema Ivani; nabor
između očiju i munjevit pokret glavom nadole koji je trebalo da znači - »ćuti«.
Sofija je bila prilično nevešta kada je trebalo da drugome da nekakav znak. A sa Ivanom,
ionako, nije bila sigurna kako će na to odreagovati. Ponekad bi je dovodila u nepriliku:
- Molim, Sonja?- upitala bi je glasno, prekinuvši je u providnom pokušaju da joj skrene
pažnju. - Šta se tu kriviš? Je l' hoćeš nešto da mi kažeš - pitala bi sa nevinim izrazom.
Namerno i sasvim svesno potkazala bi nekoga, pa i Sofiju, kada bi joj gestikulacijom ili
mimikom slali neme poruke koje su se kosile sa njenim kapricioznim naumom.
- Lepo sam ti pokazivala da se zaustaviš - govorila bi joj Sofija.
- Nisam, Coko, videla majke mi - pravdala se. Ili, još uverljivije:
- Namerno sam, bre, nastavila, da te ne bih uplatkala.
- Mene?!
- Da, tebe. Jer, kad ti hoćeš nešto da smuvaš, to izgleda, otprilike, kao da se u sobi upalio
onaj svetleći pano sa stadiona. Dušo moja, na sto kilometara se videlo. Morala sam da,
nekako, izvučem stvar.
Naravno, nije to činila kada bi joj znaci pomagali. O, i te kako bi, tada, hvatala smisao
uzleteo iz manje ili više naglašenog kreveljenja, iz grimasa koje bi nečije lice pretvorile u
veliko »ne, nikako« ili »pazi, opasno«; »doziraj«, »nagazi« ili »polazimo«.
I sama majstor da u deliću sekunde, koristeći trenutnu nepažnju prisutnih ili onog,
jednog, iza čijih leđa je trebalo da se nešto zakuva, kameleonski neutralni izraz pretvori u
jasnu, razumljivu poruku, umela je da nepogrešivo ulovi i pročita upozorenja. Kad bi se
nesrećnik, isključen iz dogovora, okrenuo, dočekalo bi ga Ivanino osmehnuto lice i njeno
zainteresovano pitanje:
- Ma, da li je moguće?
Ovog puta je, izgleda, razumela. Nije dalje nastojala da kopa do pravog odgovora.
Naprotiv, začas je okrenula razgovor na drugu temu i zatim ustala:
- Sad, stvarno, idemo. Ćao, lepi naši - poslala im je jedan kolektivan poljubac koji je
oduvala sa dlana.
Silazeći niz ulicu ka »Kopakabani« uhvatila je Sofiju pod ruku:

104 |
 - Jeste se nešto posvađali? - nastavila je tamo gde se privremeno zaustavila njena
znatiželja.
- Ne... Onako...
- Aha - reče kao da je Sofijin neodređen odgovor krio njoj znanu šifru.
Stojan je išao malo ispred njih dve, diskretno im omogućavajući da dovrše razgovor.
- Kuda si se ti to uputio bez nas? - pozvala ga je Ivana. - Vidi ga, izmakao se kao da mi
nešto tajno pričamo. Nas dve pred tobom ništa ne krijemo.
- Mislim da bi ti bilo bolje kad bi bar nešto umela da zadržiš za sebe - odgovorio joj je
polušaljivo.
- A ja, kao, sve rastrubim? Stojan i Sofija se veselo zgledaše:
- Ma ne, čini ti se - reče on. - Kako te je ono majka zvala...
- Frau Gabrijela - odgovori Sofija umesto nje. Stojanu je bilo dovoljno što se Sofija opet
razgalila.
- E, da, kao frau Gabrijela što trči po sokaku da je neko slučajno ne pretekne u
prenošenju abrova...
- Pa makar i na njenu štetu - dovrši Sofija.
- E, kad smo kod abrova, jeste čuli... - poče Ivana, sasvim ozbiljno.
- E, nismo - rekoše Stojan i Sofija skoro uglas.
- Koji ste vi idioti. Sad vam, baš, neću reći.
- Čitavih pola sata - dodade Stojan.
Uto su stigli do »Kopakabane« gde su gosti leto provodili u nekoj vrsti male,
improvizovane bašte, natkrivene slojem trske. Sastojala se od tri visoka stola, sa nekoliko
barskih stolica oko njih, i dugog, uskog šanka, okrenutog ka ulici. U suštini, to je bio uzani
komad obrađene drvene ploče koju je Gruja postavio na robusnu čeličnu konstrukciju.
Očigledno behu upali na kraj neke anegdote, jer su se prisutni još uvek smejali.
- E, dobro ste stigli - dočeka ih Miloš. - Ispričaj im, Bole, molim te - obrati se Bošku.
- Ma, ona spremačica - poče Boško - izbeglica iz Mostara, valjda, što smo je onomad
zaposlili, trči juče kroz hodnik i viče »šefe«, tako, inače, zove sve sudije, naviklo to iz rada u
fabrici, pa smo joj svi šefovi, moram, kaže, bježat kući. A što, Slavka, pitam. Isp'o mrtvak za
Bosnu, kaže mi ozbiljno.
Ostali koji su već čuli priču, smejuljili su se očekujući poentu.
- Ne razumem - reče Ivana.
- Nisam ni ja - odgovori Boško. - Tek što sam bio izašao iz one nazovi sudnice, gde mi je
daktilografkinja Cana održala vakelu, jer sam je opomenuo da se ne piše »falcifikat« već
»falsifikat«, na šta se ona iskokotila na mene i odbrusila mi je, »pa, valjda ja znam da se kaže
falcifikat, ja ovde radim dva'est godina«... - nastavljao je Boško - ...jebem majku svima, a
najviše sebi što ne odoh iz ove ludnice, već kobajagi sudim, a ne znam više ko je s kim u dilu,
od koga ću danas-sutra da popijem metak iz mraka, pa tako uzrujan pomislih da mi Slavka
govori kako je od negde pao neki mrtvac. Koji, sad, mrtvac, mislim. I otkud je pao, čudim se.
Čak mi je i za Srbiju, zemlju čuda, to delovalo previše. Mrtvaci da padaju po Palace of Justice
- reče ironično - ...sve dok, jedva, iz Slavkine priče nisam razabrao da ona odavno čeka

105 |
priliku da preveze svoju veš-mašinu u Mostar. A juče se desilo da su joj javili kako voze
mrtvaca, nekog dedu, da ga tamo, po njegovoj želji sahrane.
- Isp'o mrtvak - kikotao se Miloš - a isp'o i besplatan transport.
- Bre, Slavče, kažem joj ja, nećeš, valjda, trpati veš-mašinu uz mrtvački sanduk, pitam je.
A ona meni: što, šefe, pa, veliki je kamion. Taman ćemo je uglaviti da mrtvak ne šeta - dovrši
Boško.
- Joj, ljudi, smejemo se takvim strahotama kao da smo poludeli - reče Sofija pomislivši
na beli autobus.
Što vozi za deset maraka. Ubosnu.
- Misliš da nismo - upita Miloš Sofiju. - Flipnuli smo, ono, žešće.
- Ja sigurno nisam - reče Voja. - Dokaz za to je da se vrlo pribrano i vrlo sistematski
bavim istraživanjem mogućnosti da se penzionišem.
- Sa četrdeset pet godina - dobaci Gruja.
_ Da izradim jednu pemzijicu - karikirao je Voja - od tri marke, pa da me Bog vidi - reče.
Od kako je pre godinu dana proglašen tehnološkim viškom, demonstrativno odbivši da
ide na »neplaćeni odmor«, uzeo je radnu knjižicu i prijavio se na Biro za nezaposlene.
Porodicu je prehranjivao radeći kao pomoćnik molera. Molerišem inženjerski, umeo je da se
podsmehne svojoj sudbini. Bez patetike. Vojin je bio pravi Beograđanin i svoju nevolju je
znao da predstavi nonšalantno, sa dozom humora.
- Joj, kad bih ja mogla da se dočepam penzije, makar i od dve marke - nadoveza se
Ivana.
- Pa da živiš carski, kako si, inače, navikla - reče Stojan.
- Sreznjevskaja, jesmo li za jednu votku? - upitao je Gruja Sofiju.
Odnekud je držao prirodnim da je uvek ponudi ruskim pićem. Sofija je držala
neumesnim da ga odbije. I tako se ritual ispijanja votke ustalio kao njihov mali obred.
- Pravo sa leda - rekao je nalivajući je izvisoka u čašu. - Vidi, gusta kao ulje. 'Ajde, da
smo mi živi i zdravi...
- Večeras smo na Areti Frenklin? - upita ga Ivana.
- Šta je bolje za sparne dane nego dobra, stara Areta?
- Ti bi, Grujo, mogao da nam postaviš ovde »karaoke«, pa da se takmičimo.
- Pa, može i bez mašine. Ko ti brani da pevaš?
- Bih ja, ali me ubi ova vrućina. Ako se danas ne šlogiram...
Presula je malo vode iz čaše u svoj dlan i utapkavala je na potiljak. Onda je tražila još
jednu čašu, sa ledom, i trljala ruke, od lakta naniže, kockicama što su se topile pretvarajući
se u tanke mlazeve vode. Noć, teška od vreline, sporo se vukla po Senjaku. - E, ne mogu da
prežalim što sam se preselila odavde - reče Ivana setno.
- Kao da te je neko terao - odgovori Stojan.
- Ne, nego je trebalo da živim sa mojima. I da me guše do ludila.

106 |
 Posle razvoda živela je jedno vreme kod roditelja. Rastko je, ubrzo, otišao u Ameriku.
Svoj prvi odmor, nakon dve godine iscrpljujućeg rada, iskoristio je da dođe u Beograd.
Poveo je sa Ivanom razgovor о njenoj budućnosti. Želeo je da se ona »oseti obezbeđenom«.
- Tebi će, posle Branke i Dušana, ostati kuća - rekao je. - Na kraju krajeva, ti ćeš biti uz
njih.
- Ali... - zaustila je.
Mislio je da želi da odbije njegovu žrtvu. Ona je, zapravo, htela da protestuje što joj
nameće takvu obavezu. Nasleđivanje kuće beše daleka perspektiva о kojoj nije imala nerava
da razmišlja. Njoj je trebalo rešenje za trenutnu situaciju. Kako da pobegne od roditelja. Od
njihovih saveta. Od njihovih pogleda.
- ...ja ne mogu sa svime da se borim. Ne mogu, Rastko. Znaš li koliko sam propatila zbog
razvoda - izgovorila je tu bezočnu laž a da nije ni trepnula. - Branka i Dušan idu u starost, a
ja nemam ni snage ni sredstava da se brinem i о Mihajlu i о njima - reče, napregnuvši se da
natera sebi suze na oči.
- Pobogu, Ivana - reče Rastko, prigrlivši je. - Nisi, valjda, mislila da bih te ja ostavio, tako
bezdušno, da sve preuzmeš na sebe. Dovoljno je što nisam tu i što ćeš snositi sav teret...
- Jeste, Rale - tobože je grcala na njegovim grudima. - Otišao si a ja, jednostavno, ne
umem bez tebe. Znaš li ti koliko nedostaješ Mihajlu - reče, odvojivši se od njega i ganuto ga
gledajući u oči. - Znaš koliko? Ostao je bez tebe, koji si mu bio kao otac, a onaj Boban nije u
stanju ni najosnovnije da mu pruži... Rastku se stegnu grlo:
- Ivana - reče - vama ništa neće nedostajati. Dok sam ja živ. Za novac nemoj da brineš,
molim te.
Beše delimično zadovoljna ovim obećanjem, ali krajnji cilj još ne beše postignut. Zato je
produžila, kao da je prečula reč »novac« koja joj je, međutim, zagrejala srce.
- A sada - udarala je u Rastkovu najtanju žicu - Mihajlo živi sa dedom i babom, sluša
njihovo međusobno čangrizanje, gleda kako mene tretiraju kao kretena, bez trunke
poštovanja; te, Ivana, nemoj ovako, te, Ivana, kako možeš ovo, te, Ivana, ništa ne znaš, te, nisi
nikakva majka... šta misliš kako to deluje na moje dete?
- Govore ti to pred Mihajlom - pobesne Rastko. - E, iz ovih stopa ćemo to da
raspravimo...
- Ne vredi, Rastko - reče Ivana, klonulo, i uhvati ga za ruku. Brzo je smišljala kako da ga
odvrati od nauma koji bi razotkrio njenu zavrzlamu. - Nisu oni toga svesni. I ja im i ne
zameram - reče, namestivši topli pogled. - Znam da vole Mihajla i da nam žele dobro. Gde da
ih, sada, ovako matore prekorevam... Ili ti, ne daj Bože. Jedva te dočekaju, pa da se odmah
isposvađate zbog mene. Ni slučajno. Ali, ja sam dužna da mislim о svom detetu...
Duboko dirnut Rastko joj nemo steže ruku. Uvidevši da se, sam, nikada neće dosetiti šta
treba da predloži, Ivana odluči da ga jasnije usmeri. Uputi mu suzni pogled i reče slomljenim
glasom:
- Nego sam mislila da, kad ti odeš - nastavi Ivana - jer neću da kvarim tvoj boravak, već,
lepo, kad odeš, da im taktično objasnim, da ih urazumim i da, kako znam i umem, iznajmim
neki stan. Neku garsonjericu da se Mihajlo i ja stisnemo... Pa ću, naravno, dolaziti do njih
svaki dan, ako zatreba, ali je zdravije da se odvojim i da svako ima svoj život...

107 |
 - Ne dolazi u obzir - reče Rastko uzrujan ćelom situacijom. - Mihajlu još samo fali da se
potuca po nekakvim iznajmljenim garsonjericama. Čuj, Iko, ja sam sada u mogućnosti da
kupim stan. Tako ću imati nešto svoje, a tebi neka ostane kuća, kad nam, ne daj Bože, jednog
dana roditelji umru...
Ivana htede da zavrišti od sreće. Ugušivši u sebi želju da mu se odmah obisne oko vrata,
pljucnula je suvo:
- Pu, pu, da ne čuje zlo. Pomeri se s mesta.
- Dobro, Ivana, odrasli smo ljudi, moramo biti pripravni na...
- Ne volim о tome ni da pričam - reče ona, namerno se udaljivši od glavne teme. - Kad
pomislim da će nam roditelji... - pogledala ga je značajno, progutavši reč »umreti« - ...ja se,
Rastko, jednostavno oduzmem od straha i žalosti... - govorila je. - Šta bih ja da nema tebe -
reče, užagrivši očima. - Da nema mog brata na koga uvek mogu da se oslonim.
- Znači, dogovorili smo se - reče Rastko. - Ti potraži neki stan, imam poverenja u tvoj
ukus, pa ćeš se tamo preseliti...
Zavaran njenim izrazom iznenađenja i nemim odmahivanjem glave, požurio je da doda:
- Neću da čujem nikakvo odbijanje. Zašto da se vi, ovde, svađate i da Mihajlo sluša
raznorazne gluposti, kad sve može da se elegantno reši.
- Ne dolazi u obzir, Rastko, da ispadne kako si zbog mene bio prinuđen da su upuštaš u
nekakve nepredviđene investicije - reče Ivana.
- Ja sam, ionako, nameravao da kupim stančić u Beogradu. Sad ću se malo nategnuti, pa
ću uzeti veći, zgodan za vas dvoje. Odložiću svoje sređivanje tamo, preko - uvek je tako
govorio za Ameriku - za neko vreme, ali...
- Neka, gledaj ti sebe - navodno je insistirala Ivana; tvrdila je pazar, uverena da je
njegova odluka konačna. - Ja ću nekako da se snađem i da...
- Slušaš li ti nekad svog starijeg brata - prekinu je Rastko šaljivo. - Ovako je najbolje za
sve i više neću da se raspravljamo. Ja ću porazgovarati sa Brankom i Dušanom.
- Dobro - odgovori Ivana smerno. - Neka bude po tvome. Možda je to, stvarno, najbolje
rešenje. Uostalom, znaš da nisam sposobna da donosim odluke. I da sam sklona glupostima
- mazila se. - Samo, molim te, Rale, da naše ni za šta ne prekorevaš - reče Ivana kao da su joj
roditelji najveća briga. - Reci im da si sam došao na tu ideju. Nemoj da ih, pod starost,
sekiramo i da uvrte sebi u glavu kako je meni sa njima teško... Vidi kako mi se tresu ruke
kad pomislim na taj razgovor. Vidi.
- Smiri se - reče Rastko - valjda imaš poverenja u mene. Složiću priču da će oni sve
pevati od sreće. Važi?
Ivana nemo klimnu glavom. Oči beše oborila plašeći se da je ne oda radosni sjaj u njima.
Narednih deset dana bila je oličenje sestrinske nežnosti. Daveći se u ljubavi koja mu sa
njene strane beše često uskraćena, Rastko je bio na sedmom nebu. Okačena о njegovu ruku,
nije se odvajala od njega ni za tren:
- Otići će moj brat - uzdisala je u društvu, nameštajući mu kosu - a ja ću opet biti sama.
Kako možeš da me ostaviš? - prekorevala ga je, mazno.
Rastko se topio.

108 |
 Uskoro je pronašla stan u Molerovoj i posle dugog preuređivanja, za koje je potrošila
pravo bogatstvo, započela je, kako se punih usta svima hvalila, »novu etapu svog života«.
Daleko od očiju roditelja, konačno je mogla da se organizuje po svojoj volji. Uprkos
majčinom skandalizovanju, već dva puta je useljavala svoje »momke« kod sebe.
- Kako te nije sramota pred sinom? Kakav primer pružaš?
- Mama, molim te - odgovarala je besno - ne živimo u srednjem veku. I Mihajlo nije debil
da ne zna da ja spavam sa Mirkom. Ako baš hoćeš da znaš, ja to i činim zbog njega. Da ne bih
morala da se rastržem i jurcam na nekakve sastanke i izlaske. Ovako smo prava porodica.
- Kakva porodica, šta lupetaš - odgovarala bi joj Branka, nemoćna pred kćerkinim
krunskim argumentom:
- Uostalom, što to tebi tako smeta, ako ne smeta Bobanu?
Kao i Sofija, gospođa Branka beše začuđena Ivaninom sposobnošću da ljude uvuče u
svoje nemoguće kombinacije. Zaticala bi, na primer, Bobana i Mirka kako u najveće ćaskaju
u dnevnoj sobi dok bi Ivana spavala u drugoj.
- Smak sveta - govorila bi Sofijinoj majci, po povratku iz Molerove. - Smak sveta, moja
Saveta, to ti je. Bar sam u onog Bobana polagala nade da će joj se suprotstaviti. Onako fini i
konzervativan i vaspitan... Ali ne, i on joj sve odobrava. Šta ja, onda, tu mogu? - širila je ruke.

Ivana se najednom uozbiljila:

- Znate li da mi je Rastko postao nešto sumnjiv po pitanju Molerove?
- U kom smislu - upita Sofija.
- U smislu da mi je, doduše u razmacima, ali već nekoliko puta nabacivao kako bi
trebalo da pređem na Senjak. Kao, zbog tate. Kao da se ja о njemu ne brinem. Sve mi liči na
to da ga ona veštica huška da me izbaci...
- Možda umišljaš - reče Sofija.
- Ma, namirišem ja podvalu na sto kilometara. Daj Bože da tripujem... Ali, još ako bi me
to snašlo, pukla bih skroz.
Zamislila se, nakratko, a onda prenula:
- Neću da sebi kvarim veće - reče. - Misliću о tome sutra - dodade napadno teatralno.
U tom času se pojavio Milan. Bila je prekinuta njegovim glasnim komentarom:
- Ljudi, jeste gledali vesti? U Krajini je žešće sranje. Knin pada, sto posto. Ovi na
televiziji nešto, kao, zavlače, baljezgaju gluposti, ali jasno je.
Priđe šanku i lupi pesnicom:
- Čoveče, ladno su ih prodali za ništa. Sofija i Stojan se zgledaše.
Gruja skinu iglu sa ploče. U baštici »Kopakabane« nasta muk.
- Stole, jesi ti gledao?- upita Milan.
- Jesam, malo, popodne.
- I?
- Izgleda da je tako. Pada Krajina. Izdali su ih, čoveče. Čista izdaja - reče.

109 |
 »Početkom devetsto sedamnaeste godine reč izdaja lebdela je na usnama svakog od
ruskih vojnika.«
Sofija se seti tih reči svoga dede koje je do nje prenela Nevena. Sada su odjeknule kobnim
prizvukom.
Mobilizacija za Prvi svetski rat, pričao je Sergej Neveni, beše listom podržana. Bez obzira
na uzdrmanu carsku vlast, potresanu unutrašnjim teškoćama i sve glasnijim revoltom, ruski
vojnik se spremno i bez premišljanja odazvao zovu ugrožene otadžbine. Sveta »matuška
Rusija« beše iznad svakog klasnog i političkog sukoba.
Posle dve godine ratovanja svaki od njih osećao se, međutim, izneverenim. Osećao da su
mogli, u silovitom napadu, osvojiti ono što su prepuštali neprijatelju bez objašnjenja. Povlačili
su se sa sigurnih položaja, prepuštali osvojene teritorije i slabili odbranu. Vojska je bila
gladna, bolesna, obezglavljena i sumnjičava. Raslo je nezadovoljstvo, pa i bes prema komandi,
generalima, štabovima i prema oficirima. Prepušteni slučaju i milosti, vojnici behu više nego
ogorčeni, govorio je Sergej.

- A ovi će nas о tome izvestiti kao о zapadnoj Slavoniji. Uzgred. Kao poslednju vest u
ponoćnom »Dnevniku« reče Milan. - To što su Hrvati, tada, napadali kolone izbeglica i što su
krv sa drumova prali cisternama, nikom ništa. Jebem ti luđaka koji ih je prvo nahuškao, a
sad ih prodaje i pere ruke. Jebem li mu...
- Dosta više - podviknu Ivana, odjednom razjarena. - Neću da slušam. Šta me se to tiče?
- Šta te se tiče?! Pa, nisu tamo Eskimi, bre. Tamo narod gine, bre - okrenu se ka njoj
Milan.
- Jesam ja to zakuvala? Je l' ja о tome odlučujem? Je l' mogu nešto da promenim? Ne
mogu. Šta, onda, ima da se kidam, pored mojih muka - žučno je odreagovala.
Priče о izbeglicama doživljavala je kao ličnu pretnju. Ona bi mogla da izgubi krov nad
glavom. I da se potuca po nekim skloništima. Po sportskim halama. Po napuštenim,
plesnivim odmaralištima. Po tesnim, pretrpanim barakama. Sa zajedničkom upotrebom
jednog kupatila. Ili umivaonika.
Sada to ne beše tako daleka mogućnost kao što se, isprva, činilo. Ivana se od paničnog
straha branila tako što je odbijala da о ratu bilo šta zna.
Ponekad, uspevala je da se usiljeno našali:
- Ja sam, Coko, za slučaj napada na Beograd spremila svoj neseser.
- Kakav neseser?
- Sa šminkom, zaboga. Neću, valjda, sedeti u nekom podrumu nenašminkana. I vosak za
depilaciju. Molim lepo, treba jednom iz podruma izaći. A ja ću to učiniti u velikom stilu. Kao
prava dama.

Četiri godine kasnije, kada je drhtala od zvuka aviona poslatih u misiju koju je neko,
obdaren vrhunskim smislom za sarkazam, poetski nazvao »Milosrdni anđeo«, a koji su iz
noći u noć nadletali Beograd i milosrdno ga darivali milosrdnim bombama, Ivana se nije
sećala svojih reči. Osećala je, samo, kako joj strah guli kožu i meso i kako se pretvara u
palacavo klupko ogoljenih nerava.

110 |
 Četiri godine kasnije, kada su dva i po meseca, kada su sedamdeset i sedam noći rakete
zviždale nad Beogradom, kada su bombe razarale zgrade u samom centru grada, ona nije ni
mogla da se seti bilo čega. Bolesna od straha i umrtvljena sedativima bezglasno je plakala i
cvilela, kao ranjena zver koja shvata da joj nema spasa.

Stojan je pokušao da ublaži njene reči:

- Sigurno da nismo mi - reče, pokretom ruke pokazujući na prisutne - zakuvali.
U »Kopakabani« su svi, listom, bili opozicionari.
- Ali, postoji odgovornost koju... - nastavio je.
- Čekaj, čekaj... - prekinu ga Milan, još uvek usredsređen na Ivanu. - Ne mogu da
verujem da neko izgovori kako ga boli dupe...
Ivana ga drsko dočeka:
- Pa, ako tebe toliko boli, što nisi otišao na front? Vazduh posta igličast od napetosti:
- Nisam otišao - odgovarao joj je, naglašavajući svaku reč - zato što ovo nije moj rat.
Zato što neću time da dam podršku nečijoj šizofrenoj politici koja nas je...
- Moj je još manje - upade mu u reč.
- Ali, to ne znači da sam ravnodušan prema sudbini onog naroda, tamo.
- Uuu, što si im time pomogao - otpuhnu dim. - Ja se, bar, ne foliram.
- Ti si bezobrazna - reče joj suzdržavajući se da joj ne saspe goru uvredu u lice. Beše
nadut od besa.
- A ti nemaš argumenata, pa se istresaš na meni. Svi vi koji ne vadite rat iz usta ne treba
da sedite nasred Beograda i lamentirate nad sudbinom jadnog srpskog naroda...
- Ivana - reče Sofija tiho, ali strogo. - Molim te, ućuti.
- Hajdemo - reče Stojan, vadeći novčanik. Usput je potapšao Milana po ramenu:
- Pusti Ivanu, znaš da uvek tera kontru.
- U redu je, Stole - odgovorio je ne okrećući se. Bio je uvređen do srži.
Njih troje se zaputiše ka Sofijinoj ulici.
- Koji kreten - reče Ivana kad su malo odmakli.
- Da li si ti normalna da zadevaš svađu u ovakvoj situaciji?
- Kojoj, Stojane, to situaciji? - prekinu ga nervozno. - Ovde je uvek neka situacija. Uvek
neko sranje. Dosta mi je toga. Ja imam svoju situaciju i rešavam svoje probleme. A ovi
narodni dušebrižnici...
- Nije u redu - zaustavi je Stojan. - Nije u redu da se ponašaš kao da živiš na Marsu.
Htela ti ili ne, svi smo uvučeni u ovo... - zastade tražeći reč - ...zlo - reče, ne znajući kako bolje
da izrazi svoje gađenje. - I svima će nam se obiti о glavu.
- Čekaj, Stojane, jesam li ja, konkretno...
- Konkretno, mi živimo u zemlji koja konkretno vodi rat u kome ginu vrlo konkretni
ljudi - reče iznerviran.

111 |
 Rasprava je došla do tačke u kojoj se ona ne bi povukla ni po koju cenu. Uprkos svojoj
oštroumnosti bila je spremna da do kraja brani i najveću besmislicu, samo da ne bi
ustuknula:
- I šta s tim? Šta sam ja... - zausti prkosno.
- Aman, bre, Ivana, šta si navalila sa tim »ja« - uzviknu Stojan. - Da li možeš da pojmiš da
se ovde radi о jednoj opštoj tragediji. Uskoro će ovaj grad biti preplavljen izbeglicama. Onda
ćeš moći vrlo konkretno da...
- Neću ništa da pojmim - reče hladno. - Celog života mi je politika bila odvratna. Niti se
razumem, niti se pravim da je razumem. Niti me interesuje. Niti sam izlazila na te čuvene
izbore. Niti sam ja birala čoveka koji nas je u ovo uvalio. Niti sam mahala zastavom na
Gazimestanu. Niti sam guslala о nebeskom narodu. О kojoj odgovornosti ti meni govoriš? A
što se tiče izbeglica, mogu ti reći da prema njima ništa ne osećam. Eto. Baš ništa.
Sofija je gledala zaprepašćeno.
Znala je da Ivana povremeno ima »slepe mrlje« u svesti kada su u pitanju tuđa osećanja,
želje ili potrebe. Ali nije očekivala ovakvu bezdušnost.
- Slušaj, ako ne osećaš - reče Stojan - onda se, stvarno, neću ni truditi da ti objasnim šta
bi trebalo da osetiš.
Sofija je sve vreme ćutke slušala. Zebnja se ponovo uvukla u nju, poput ruke što je lako
pronašla svoje mesto u razglavljenoj rukavici.
- Sve ovo je tako strašno - reče jedva čujno. Stojan je primetio kako je prebledela i da je
venica u spoljašnjem uglu oka počela ubrzano da joj pulsira, još od kako je Milan ušao u
»Kop«. Primetio je njeno bledilo. Na njenom belom licu ono se moglo uočiti samo po boji
usana, iz kojih kao da je bila isisana krv.
- Sofija, nemoj toliko da se uzrujavaš - reče joj i sam uzrujan.
- Vidi ga sad - reče Ivana. - Kad ja kažem da ne lupam glavu oko situacije - naglasi,
ironično - onda mi držiš lekciju. A Sofiji: nemoj da se uzrujavaš. Eto kako praviš razliku
između nas dve.
Pokušaj da sve okrene na šaljivo propade.
- I moj deda je bio izbeglica - izusti Sonja odjednom. - Ali je verovao da neko, u Srbiji,
oseća nešto prema nesreći »belih« izgnanika.
Reči su joj nehotice izletele. Sada su stajale među njima nepomične i teške.
- Oh, Coko - zagrli je Ivana. - Nisam tako mislila.
Stvarno nisam. Izvini, Coko.
Bila je iskreno uzbuđena.
Ostatak puta, do Stojanovih kola, pređoše u tišini.
- Doći ćeš sutra - upita ga Ivana.
- Naravno - odgovori joj ozbiljan i mrk.
- Nemoj, bre, Stojane, da se ljutiš na mene - reče odjednom, meko. - Ni ti, Coko. Nećemo
se, valjda, svađati oko politike. Pa, vi ste mi sve što imam.

112 |
 Po Stojanovom izrazu Sofija shvati da je hteo da joj objasni kako nije reč о politici već о
njenom načinu da drsko i nepromišljeno govori sve što joj padne na pamet. Vide i kako se
predomislio:
- Ne ljutim se - reče preko volje, odustavši od svog nauma.
Stajali su, neodlučni da se raziđu.
Bilo im je žao što se veče završilo ružnom scenom.
- 'Ajde, onda, idemo. Već je jedan sat. Videćemo se sutra - reče Ivana.
Sofija je gledala kako odlaze. Nije imala želju da se vrati u zagušljivu sobu. Nije imala
želju ni da sedi napolju, sama u dvorištu. Odjednom se oseti jako umornom. U zemlji gde se
nije moglo predvideti sutra i gde se sve odvijalo po ludom i neverovatnom scenariju i ovaj
dan, koji se činio normalnim, ili je bar zaličio na pređašnji, izgubljeni život, morao je da
bude upropašćen.

113 |
 26

Na putu do ulaznih vrata Sofija spazi haljinicu Jelenine lutke. Podiže je sa zemlje i privi
na grudi. - Jadno moje dete - pomislila je.

Početkom leta devedeset i prve godine, kada se vojska tadašnje Jugoslavije povukla iz
Slovenije, bilo je jasno da počinje. Miris ljudskog mesa lebdeo je u vazduhu. Hijene behu
spremne. Iskeženih zuba. Istorija se pokazala voljnom da još jednom održi lekciju na
Balkanu. Čekalo se na početak kraja.
A Sofija je na svet donela devojčicu.
Sedam godina nadanja bilo je krunisano crnpurastom bebom.
Jutro po porođaju, Sofija je u mislima zamolila Galinu Vasiljevnu za oproštaj.
Vremenom je, naime, postala sklona da upadljivu fizičku sličnost između sebe i svoje bake
po krvi doživljava kao zao usud. Deset godina Galina nije mogla da zatrudni. Prevelika želja
za detetom kao da beše zatvorila njenu matericu. Sergej je bio napunio već četrdeset prvu
kada se u kući zaorio plač njihovog čeda. Galina je sina donela na svet u svojoj tridesetoj
godini.
Namučena čežnjom za porodom, Sofija beše uverena da će ponoviti Galininu sudbinu. U
beznađu, pošto je već prešla svoju tridesetu, poče da je krivi i da joj prebacuje što je nesreću
prenela njoj, Sofiji.
Na prvom podoju, međutim, dok je privijala svoju devojčicu na grudi, mislila je na Galju.
Raznežena, Sofija beše sigurna da je njena baka sa istim ushićenjem prigrlila svog sina.
Dugo, predugo sanjanog.
- Oprosti mi - govorila je Galininom zamišljenom liku.
Po izlasku iz porodilišta Sofija nije mogla da se odbrani od loših vesti; ratna mašinerija,
svečano puštena u pogon, radila je punom parom.
- Jadno moje dete - rekla je Sofija nežno milujući bebinu glavu svojim kažiprstom.
(U noći kada je umirala, pokošena tifusnom groznicom, Galina je uspela da kaže isto:
- Jadno moje dete - prošaptala je usnama skorenim od groznice, tren pre no što će
ispustiti dušu).
Ivana beše u poseti kod nje. Pogleda je, skoro uplašeno. Iz televizora su do njih dopirali
odlomci neke rasprave о »istorijskim korenima sukoba naroda koji žive na Balkanu«.
Učesnici koji, mahom, behu prevalili šezdestu, utrkivali su se u donošenju mudrih
zaključaka. О autohtonosti naroda. О zlatnim viljuškama i kašikama. О granicama i
carstvima. Povesnim nepravdama. Krfskoj deklaraciji. О Pašiću i Anti Trumbiću.
Ivana je ustala i demonstrativno ugasila aparat.
- Šta ti je, Coko, pa neće ovo dugo trajati. Misliš ti da će nas svet pustiti da se ovde
koljemo kao divljaci u nekom rezervatu?
A desilo se upravo tako. Svet je pustio.

114 |
 - Sve će se završiti već dogodine - govorila je, tada, Ivana. - Videćeš.
Sofija je htela da veruje. Uprkos činjenicama. Uprkos očevim sumornim predviđanjima.

- Verovali smo do poslednjeg časa - govorio je Sergej Neveni, pedeset godina ranije. - Hteli
smo da verujemo da nas saveznici neće ostaviti. Da će Engleska i Francuska nama, »belima«,
poslati pomoć. Ser Čarls Eliot, lično, svečano je izjavio generalu Denjikinu da savezničke trupe
kreću iz pravca Sibira i da će uskoro biti na frontu. Ali, pomoć nije stigla. Nikada. Sada znam
da su namerno puštali krv Rusiji. Gledali su kako se ubijamo i čekali da velika Rusija padne na
kolena. Da se slomi iznutra.

Sa lutkinom haljinom u rukama Sofija je ušla u Jeleninu sobu i dugo je gledala. Spavala
je sa ručicama zabačenim iznad glave. Sofija se naže i poljubi joj jamicu na laktu. Usnula, još
više je ličila na Aleksu.
Kakve snove sanja, mislila je Sofija, razneženo. Šta se mota po njenoj glavi? Mora da je i
večeras, pred spavanje, očitala svoju molitvu. Istu kojoj je nju naučila Nevena:
»Legoh spati, Boga zvati i anđele prizivati. Bog se desi na nebesi...«
Kao mala, Sofija nije bila sigurna šta to znači.
- Šta je to »desi na nebesi?« - pitala je Nevenu otvorivši oči.
- Da je On na nebu.
- A tamo stalno živi?
- Stalno.
- Znači uvek se »desi na nebesi«?
- Uvek.
Umirena, opet bi zatvorila oči i dalje deklamovala:
»...nebesa se otvoriše, anđeli se pokloniše...«
Pri izgovaranju tog dela Sofija je zamišljala tešku, bordo plišanu zavesu, istu kao u
pozorištu »Boško Buha« kako se lagano diže, a u bleštavoj svetlosti, negde u dnu, nazirao se
Bog koji se »desi na nebesi«. I videla bi oblačiće kako plove i svetio plavo nebo. I videla bi
anđele, obučene u baletske haljinice, kako skakuću po oblačićima, pa se grupišu ispred
»Boge« i sklapaju ruke, kao što to ona sad čini.
»... Hrista Boga zamoliše: kad ja legnem, kad ja spim, da nikakva zla ne snim«.
Onda bi cmoknula Nevenu i mimo zaspala, znajući da gore, »na nebesi«, anđelčići što
trupću u svojim baletskim patikama brinu о njoj.
Godine nisu u Sofiji zbrisale to lepo, naivno uverenje. Više nije zamišljala anđele kao
rumene, plavokose devojčice u baletskim haljinama. Ali, i dalje beše ubeđena da oni krilima
štite dečiji san.
Lagano, da je ne probudi, izvuče zgužvan čaršav ispod Jelenine noge i pokri joj stomak.
Dok se svlačila u kupatilu oseti da je napolju dunuo vetar. Prozor se pokrenu kao da će
se zalupiti.
- Konačno osveženje - pomislila je.

115 |
Začu se potmulo tutnjanje.
Munja zapara nebo.
Daleka grmljavina, koja se valjala iz dubina, sabrala se u snažan udar. Počinjala je oluja.

116 |
 27

Prevaru je otkrila na glupo slučajan način. Bio je to dan kada je zvanično objavljeno da
je pao Knin.
Sedela je sa ocem ispred televizora i gledala kako se na kninskoj tvrđavi vijori hrvatska
zastava.
- Prvo Srebrenica - govorio je, crn u licu od brige. - Sada ovo, kao odmazda. Što će
uzrokovati novu odmazdu. I novi egzodus. I, onda, nova osveta. I tako u krug. Nema kraja -
reče on rezignirano.
Suviše dugo je Mihajlo Sreznjevski čeprkao po istoriji dvadesetog veka, da bi ga bilo šta
moglo iznenaditi. Nije to činio samo kao profesor univerziteta. Pasionirano je istraživao
arhive i tragajući za malim, naoko nebitnim podacima, koji su ostajali u senci značajnih
događaja, tragao je, u stvari, za svojim ocem. Neumorno je kopao po memoarima, starim
prepiskama i zapisima, uveren da se u pojedinačnom pamćenju sadrži istina koja može, na
neočekivan način, obogatiti zvaničnu istoriju i uneti dah života u suvoparne podatke.
Dobro je poznavao umorni, od krvi naduti dvadeseti vek; što ga je više istraživao, sve
više se utvrđivalo njegovo uverenje da se, već posle pet ili pedeset pročitanih strašnih
svedočanstava onih koji su preživeli Aušvic ili Buhenvald, logore Arhangelska ili Kolime,
učesnika španskog građanskog rata ili ruske revolucije, sve te priče slažu u jednu; da se kraj
tridesete može slepiti na početak prve; da se rečenice, kojima se opisuju zverstva, nižu sve
dok ne razore smisao poimanja i ne otupe moć sažaljenja i empatije. Činilo mu se da se
samo zlo podsmeva ljudskoj spremnosti na njega i nesposobnosti da ga stvarno zahvati i
prenese rečima.
- Nema kraja - ponovi. Sofija je nemo gledala u njega.
- Tako je to, kćeri - reče, kao da se izvinjava. - Na kraju će se sve završiti ovde.
- Gde - upita ona.
- U Beogradu.
Ona prekri lice rukama.
- Šta će biti od nas - reče tiho. Onda je ustala i otišla gore.
Sasvim nesvesno počela je da rasprema stvari po svom stolu. Složila je papire. Vratila
knjige na police. Pokupila Jelenine razbacane igračke. Zatim je krenula da stavi stvari u
mašinu.
U spavaćoj sobi je ugledala neuredno bačene Aleksine farmerke. Bio se na brzinu
presvukao i otišao na tenis.
»On verovatno i ne zna«, pomisli Sofija i nemoćno sede na krevet.
Farmerke je držala na krilu.
Posle izvesnog vremena ustade. Iz džepa pantalona na pod je ispao koverat, presavijen
spoljnom stranom na pola. Sofija se saže, podiže ga, i mahinalno pročita reč koja je bila
ispisana oštrim, uglastim rukopisom: »Mom...«. Polako je okrenula drugu stranu. Na njoj je

117 |
stajalo: »Aleksi«. Rukom koja je podrhtavala izravnala je koverat. Malo razmaknute, na
njemu su se širile te dve reči: »Mom Aleksi«.
Sofija brzo zavuče pismo natrag u džep i žurno krenu iz sobe, kao krivac.
U predsoblju se naslonila na zid. Srce joj je tutnjalo. Pošla je ka stepenicama, pa se naglo
predomislila. Vratila se i istrgla pismo iz džepa.
Više nije mogla da se zaustavi. Ona, koja nikada nije preturala po Aleksinim stvarima,
nikada sumnjala niti ga proveravala (»Budalo«, rekla joj je, kasnije, Ivana, »naravno da
muškarce treba špijunirati. Uvek. I sumnjati. Uvek. I uvek biti na oprezu. Budalo naivna«),
koja je verovala da nikada i ni po koju cenu neće zadirati u tuđu intimu na sraman način,
uhodeći ili pretresajući stvari, izvadila je hartiju iz koverte i počela da čita. Tuđi tekst. Tuđe
pismo. Reči druge žene upućene Aleksi. Na početku je stajalo: »Dragi moj«. U dnu strane je
bio iskošen potpis. Očima koje su se maglile, Sofija vide: »Tvoja Mila«.
Između su bile ispisane neke rečenice koje nije shvatala. Kao da je tekst bio napisan na
nekom stranom, retkom i neobičnom jeziku. Naprezala se da shvati, ali je uspevala da vidi
samo pojedine reči: »nikad«, »izašli«, »sprečen«, »dogovor«. Nije mogla da ih dovede u
smisaonu vezu, niti da sklopi celinu iz mnoštva imenica, priloga, glagola što su stajali
besmisleno nepovezani i izdvojeni, kao ljuti suparnici u različitim uglovima sobe. U glavi joj
je odzvanjalo samo: »Tvoja Mila«. Ustala je i počela da se šetka sitnim koracima. Ukrug. Sela,
pa opet ustala.
Ivana, pomisli najednom. Ivana. Ona će znati. Posle večeri u »Kopakabani« između njih
dve su odnosi zahladneli. Ivana ju je nekoliko puta zvala, a Sofija pronalazila stotinu razloga
da razgovor skrati. Zatim je Ivana prestala da zove. Prošlo je nekoliko dana da se nisu
videle, ni čule, što je predstavljalo pravo čudo za njih dve. Sada je samo želela da što pre
dođe do nje. Dohvatila je telefon i jedva uspela da pogodi prave brojeve. Dok je čekala da se
veza uspostavi, zavukla je pismo pod majicu, u pojas svojih bermuda.
- Halo?
- Moram da te vidim. Jesi sama?
- Jesam. Miša je izašao. Šta ti je, Sonja?
- Mogu li da dođem?
- Naravno da možeš. Šta se desilo? Što ti je takav glas?
- Dolazim - rekla je Sofija i spustila slušalicu. Istrčavajući iz kuće, doviknula je:
- Tata, moram za čas kod Ivane.
Na pola puta je zastala i otrčala nazad:
- Tata, molim te - doviknu sa vrata - nemoj da kažeš Aleksi gde sam. Jao... - uzvik joj se
nehotice ote.
Setila se farmerki. Ako ih ne skloni, Aleksa će znati. Shvatiće. Ne, pre toga mora da se
vidi sa Ivanom. Grabeći po dva stepenika, ušla je u sobu. Uzela Aleksine pantalone i
nemoćno se osvrtala. Da ih baci na dno ormana? Da ih stavi u mašinu? Da ih ponese sa
sobom? Da pozove Ivanu i pita je šta da radi?
Otac je tiho pokucao:
- Sonječka, je li sve u redu?

118 |
 Glas ju je trgao kao udar struje. Stajala je, nepokretna, na sredini sobe, sa farmerkama u
rukama, kao prestupnik uhvaćen u trenutku ubistva:
- Jeste - uspela je da kaže. Stavila ih je u orman i izašla.
- Mislila sam da sam nešto izgubila, ali sve je u redu. Našla sam... - reče ocu. - Tata,
molim te, ako Aleksa pita, reci da sam otišla... do grada...
- Sonja, dete, izvini što se mešam, ali ako se Ivani nešto desilo... Mislim, ako mi možemo
nešto da pomognemo...
- Nije, ne brini. Samo moram odmah da odem.

119 |
 28

Iako je odavala utisak površne osobe koja ne može da se skoncentriše na suštinu, u

stvari je Ivanina prividna površnost poticala iz naročite vrste intelektualne dosade; izrazito
visprena, umela je, kao od šale, da u letu pokupi misao koja bi drugima izmakla, reč koja je
delovala nevažno, a njoj predstavljala putokaz ka rešenju zagonetke; na osnovu sitnica i
neprimetnih znakova umela je da nepogrešivo rekonstruiše predistoriju, tok i ishod
događaja, mnogo pre i daleko tačnije od onih koji su delovali temeljno, pouzdano i
usredsređeno i koji bi trošili sate na razglabanje о nečemu što bi ona uspevala da sažme u
kratku opasku ili konstataciju kojom bi pogodila samu srž stvari.
Imala je dve čuvene sentence kojima je pregnantno opisivala svoj nesumnjiv dar
zapažanja. Jedna je glasila: »moje oko sve vidi« ili, u modifikovanom obliku, »mom oku ništa
ne promiče«, a druga, »moje uvo sve čuje«. Takve izjave su mogle delovati smešno, ali Sofija
i Ivana su imale čitav sistem kodiranih rečenica iza kojih je stajalo duboko i nepregledno
more zajedno proživljenog, tako da su im one služile samo kao skraćenice, kao šifre i znaci
prepoznavanja u određenim situacijama; stoga su one za Sofiju, dugogodišnjeg svedoka
Ivaninih nadahnutih proročanstava, tačnosti procena i prognoza, bile aksiomi koji ne
podležu preispitivanju.
Sofija je nestrpljivo parkirala kola i potrčala uz stepenice.
Iako je, još u telefonskom razgovoru, po glasu osetila da je nešto vrlo ozbiljno posredi,
Ivana ipak nije očekivala ovakvu Sonju. Nije ni stigla da je išta upita. Sofija joj je ćutke
pružila malo izgužvani, u brzini otvoren koverat. Ivana ga je letimično pogledala. »Mom
Aleksi«. Za razliku od Sofije, bilo joj je jasno. Odmah.
Pretvarajući se da potpuno vlada situacijom, sklopila ga je:
- Uđi - reče naoko smirena. - Nećemo, valjda, provesti noć u predsoblju.
Izgledalo je da Sofija ne može da se otrgne iz ukočenosti. Ivana je obgrlila:
- Ajde, Coko - blago ju je povela ka sobi. Zahlađenje je bilo kao rukom odneseno.
Nijednoj nije palo na pamet da je i postojalo; veza između njih dve bila je suviše jaka da bi u
ovakvim okolnostima uopšte bilo pomenuto.
Premda potresena Sofijinim stanjem zbog iznenadnog otkrića, Ivana se, u stvari, našla
lično pogođenom; ona, koja nije podnosila ni priznavala poraze, sada se suočila sa jednim
epohalnim. Bila je na kolenima, a daleko lukaviji protivnik joj je, uz to, drsko i bahato bacio
rukavicu pravo u lice. Žestoko povređene sujete, jer se neko usudio da preko nje, žive,
izvede takvu ujdurmu, njoj pod nosom, skoncentrisala se na to da se za vreme kratkog puta
od ulaznih vrata do sobe pribere, pridigne i ostane na visini uloge koja joj je najbolje
pristajala i u koju se sada trijumfalno vratila - uloge Sofijinog zaštitnika ili, kako je ona to
umela da poluironično, a poluozbiljno kaže - »učiteljice života«.
Sele su za sto u sobi. Ivana je iz cigarete koja je dogorevala povukla dubok dim i izvadila
pismo. Brzo ga je pročitala i odložila. Protivno svom brzom izricanju sudova i presuda ćutke
je uzela novu cigaretu i zapalila.

120 |
 I baš zato što nije odmah odreagovala, što nije skočila i sasula bujicu pogrdnih reči, što
nije psovala ni bogoradila, u tom kratkom trenutku u Sofiji se rodila misao da je, možda, u
pitanju kobni nesporazum koji će se razrešiti, da će se Ivana nasmejati i reći: »ne drami, bre,
Coko, šta ti je«, da će reći: »pa, ja bih prva videla da tu nečeg ima« da će kao magijom,
nestati bol u želucu i ubrzano lupanje srca, da će se sve vratiti u normalu, da će njih dve
popiti kafu i da će je Ivana ispratiti kući. Za trenutak.
Stoga ju je upitala neodlučno, ali sa prizvukom slabašne, treperave nade, sa onom
glupom i apsurdnom nadom (ako nada ikada može biti neumesna i neprimerena, jer onda
ne bi bila nada) sa kojom osuđenik na smrt i do poslednjeg časa pred egzekuciju pita da li je
stiglo pomilovanje:
- Kaži...?
Osetivši da bi njeno dalje kolebanje pothranilo Sofijino očekivanje srećnog raspleta, za
koje je već od prvog pogleda na petparačke rečenice iz pisma shvatila da je uzaludno, Ivana
je, zureći u hartiju ispred sebe, u stvari, histeričnom brzinom tumarala po okrajcima
događaja, prevrćući ih i njušeći, vešto, kao iskusni pas tragač - kada, gde, kako.
Da njeno oko nije videlo... da njeno uvo nije čulo...
Da li baš nije? Ili je od same sebe sakrila prve nagoveštaje sumnje? Onda, na rođendanu
kod Stojana, Aleksina ruka kao nehajno prebačena preko naslona Miline stolice; onda na
ulici, Aleksa i Mila u blizini Miline zgrade, sa kesama iz prodavnice, ono Aleksino zbunjeno -
slučajno smo se sreli, eto, poneo sam Mili da ne tegli; onda, na njenoj slavi, Aleksa i Mila na
terasi, nekako prisno nagnuti, ćućorili, Aleksa se okrenuo, gnjavim doktorku svojim
zdravstvenim problemima, rekao je.
Postojalo je u njoj nekakvo daleko podozrenje, daleko kao tačka na horizontu, kome
nije pridala dovoljan značaj.
Pas tragač je digao glavu, držeći svoj zakasneli, truli plen u zubima; da, to je to.
- Đubre - rekla je naglo, ogorčena više na sebe; na svoje prećutkivanje i skanjeranje da
kaže; ne, ne Sofiji; trebalo je da kaže njemu, Aleksi - ej, čoveče, videla sam, shvatila sam,
prestani ili ću reći Sofiji.
- Đubre - ponovila je besno.
Sofija je shvatila da je Ivana brzometno »istretirala slučaj«. Da je presuda donesena.
Počela je da plače bezglasno, krupnim suzama koje su tupkale po polituri stola.
- I to sa Milom - reče Ivana prezrivo.
- Kojom Milom? - upita Sofija, podižući ka njoj uplakane oči. - Je l' ti znaš koja je to...
Gledale su se na trenutak. Ivana beše zbunjena:
- Bože, Sofija, kako: kojom?
Sofija ju je i dalje posmatrala sa nerazumevanjem.
- Pa, sa... оnom Milom - reče Ivana. Tada je Sofiji postalo jasno.
Tada je, u stvari, dozvolila sebi da shvati.
Jer tamo, u njenoj spavaćoj sobi, suočena sa oštrim, pompeznim potpisom, nije htela da
poveruje. Nije mogla. U milionitom delu sekunde imala je jedan lik u glavi, ali je to od sebe
odbacila kao nešto gnusno i strašno. Zbrisala ga je kao da uklanja izdajničke otiske sa mesta
zločina i glava joj opet beše prazna:

121 |
 - Koja Mila - pitala se.
Ne želeći da shvati, pomislila je, tada: »Ivana. Ivana će znati«.
Sada je dobila odgovor.
Onaj zbog koga je sela u kola, zbog koga je jurila do Ivane, da bi sa njom podelila sav
užas sadržan u prigušenom kriku:
- Kako je mogao... sa njom?
Poznajući isključivost Sofijinih moralnih načela Ivana ne bi bila iznenađena Sonjinim
gnušanjem nad prevarom kao takvom, ali beše začuđena time što je akcenat, jasno bačen na
ono »sa njom«, u neku ruku pružao amnestiju činu prevare. Nije joj to promaklo.
- Ne znam - rekla je. - Stvarno ne znam. Da, to je najluđe u celoj stvari. Mila. Gospode
Bože! Ona matora baba.
Čak je i Ivana, uprkos svom maniru beskrajne tolerancije koju je pokazivala u
odnosima, sa kojom je mahala kao zastavom, koja je postala njenim zaštitnim znakom
(očekujući, naravno, da proces bude uzajaman, da zauzvrat od bliskih ljudi dobije istu ili
sličnu količinu odobravanja i podrške za svoje često hirovite postupke i iracionalne poteze)
bila zaprepašćena. Aleksin izbor je bio tako upadljivo ponižavajući i poražavajući za Sofiju
da je to, prosto, bolo oči. Ipak, Ivanina izjava о Mili kao »matoroj babi« bila je preterana.
Beše, doduše, starija od njih. Naročito je u poređenju sa Sofijinom mladalačkom gipkošću i
svežinom delovala kao precvala i oronula žena. Važnije od spoljnih znakova starosti
upadalo je u oči odsustvo ženske mekote i nežnosti u njoj; imala je hladan, nadmen pogled i
tvrd, odveć samouveren i odbojan stav. Milino lice bilo je lišeno privlačnosti;
neoplemenjeno osećanjima i bez zagonetke na sebi, isijavalo je, samo, posebnom vrstom
lukavosti koja je stajala u njenim očima, poput robe u izlogu, neprikriveno, pa čak i sa
ponosom rasprostrta. Lice sa uvek jednakim, bezrazložnim i neoplemenjenim osmehom koji
bi se, u ozbiljnim situacijama, mogao tumačiti kao uvreda ili podsmeh onome ko sa njom u
tom času razgovara.
Njeno oblačenje bilo je predmet Ivaninog neprestanog podsmeha. Ivana, naime, nikome
nije opraštala neukus, posebno ženama koje su novac uludo trošile na demode »komplete«.
Možda zato nije poverovala upozoravajućoj mučnini vezanoj za Aleksu i Milu koja se
javljala, jeste, sada jasno može da dozove u sećanje, da, javljala se kada bi ih videla zajedno,
ima tome više od godine, otkako je Mila iznenada postala nezaobilazna zvanica u već
formiranom i poprilično zatvorenom društvu čije se viđanje vremenom pretvorilo u
porodično druženje. Primili su je, preko volje, kao doktorku koja je Aleksu lečila od visokog
pritiska. Trpeli je iz kurtoazije. A ona, kao kakva paunica, bez trunke snebivanja, držala je
svima pridike neprijatnim i naredbodavnim glasom. Kako se uopšte ustalio taj običaj
pozivanja Mile? Kako je to Aleksa uspeo da vešto uplete svoju vezu u njihovo prijateljstvo? I
sve to da promakne njoj, Ivani?
Sofija diže svoj uplakani pogled.
- Sedela sam sa njima i ništa nisam videla. Ništa. Jesi li ti primetila? Bar nešto?
- Nisam.
Osećaj krivice je pobedio, pa je dodala:
- U stvari, ne znam... sigurno. Hoću reći, sve i da jesam, ne bih poverovala, razumeš?

122 |
 Onda joj je rekla za scenu na terasi. I za susret na ulici, ispred Miline zgrade.
- Sad mi je jasno. Išao je kod nje. I videla sam ga i nisam shvatila. U po bela dana. Ne
mogu da verujem - reče Ivana.
Ogorčena svojim neuspehom grdila je Sofiju:
- Šta sam ti ja govorila? Šta? Da je to tip koji prilazi autsajderkama. Eto ti. Mada, ni sama
nisam... ne znam. Ovo, bre, nije ni autsajderka. Ovo je... Čudovište. A on tako... Zamisli ti
potuljenog skota, u po bela dana se seta sa kesama, ej, nosi joj kese, i ide kod nje. Da mu,
valjda, kuva ručak - nasmejala se usiljeno. - Je li - reče, odjednom se prisetivši - nisam te
pitala najvažnije: gde si ti našla ovo pismo.
- U farmerkama - odgovori Sofija. - U džepu od farmerki. Presvukao se za tenis i ostale
su na krevetu. Nisam imala pojma da ima nečeg u njima. Pismo je slučajno...
- Naravno da je slučajno. Nisam se ni ponadala da si ti preturala... Pored tebe je slučajno.
Tebi ne bi palo na pamet da... Dobro, neću sad о tvom glupom i bolesnom poverenju... U
farmerkama, kažeš. Nije bilo skembano, nije ga negde zavukao. Dakle, stajalo je na izvol'te -
reče. - Da, to je, znači.
- Šta je to?
- Čovek ti je poturio dokaz pod nos. Čovek je hteo da bude provaljen. Shvataš. Hteo.
Zapalila je novu cigaretu, nesvesna da joj prethodna još gori u pepeljari. Bila je obuzeta
svojim otkrićem.
- Čuj, Sonja, da se ne lažemo. Sad sam sve složila. Ovo među njima traje. Ne znam tačno
od kada, ali traje. Verovatno još od početka njegovog tretmana. Visok pritisak. Glavobolje.
Nije nego. A ti se još zabrinula, pa ga teraš na kontrole. Uh, mogla bih da ga zadavim. Sećaš
se, samo, kako se gospodin razgoropadio kada sam opisivala kako je Mila izgledala. Nikada
ga nisam takvog videla, ej, brada mu je podrhtavala od besa. Znaš, Ivana, za tvoju
informaciju, docirao mi je, ljudi se bave mnogo važnijim stvarima nego što su cipele, ona se
žena bavi naučnim radom, Ivana, a ne slaganjem boja i, uostalom, nema tu privilegiju da joj
drugi kupuju, to je on, kao, meni zavukao, kao, ja sam ladolež, kao, mene izdržava brat, ili,
valjda, Boban, a šta njega boli uvo ko mene izdržava, nek mu njegova mama da ako ne može
da stvori, uostalom jaku vajdu imam ja od Rastka, a tek od Bobana...
- Ivana, molim te - prekinula je Sofija - ne mogu sada da slušam о tebi i Rastku i Bobanu.
Molim te.
- Ne, Coko - namah je Ivana promenila ton - nije о meni reč. Samo hoću da ti kažem
kako se uzrujao, ne pamtim da je tebe ikad tako uzeo u zaštitu, to sam htela da ti kažem,
shvataš. E, sad, ako je pismo ostavio tako, ako ga je, takoreći, poturio tebi pod nos, to može
da znači ili da je on čist moron, ili da je hteo da saznaš. Pošto nije moron, mada ga ne
podnosim, ali moram priznati da Aleksa nije glup, daleko od toga, prepreden je on, veruj mi,
onda preostaje da je hteo da ga uhvatiš.
Po izrazima Sofijinog lica i ubrzanom odskakivanju venice pod okom Ivana je mogla da
prati proces Sofijinog razmišljanja. Jasno se videlo kako svim silama pokušava da se seti
nečeg, usredsređena na misao što bi je odvela do kakvog iznenađujućeg saznanja. Što bi joj
objasnilo ovu zbrku. Što bi vratilo stvari u logičan poredak. Misao je, međutim, izmicala, kao
da se poigrava sa njom. Licem joj je minula senka, znak da nije našla ono što je tražila,

123 |
časak-dva je izgubljeno zurila u prazno, pa ponovo uprla uplakani, upitni pogled u Ivanu,
očekujući od nje odgovor i objašnjenje.
- Ne shvatam... Zar se u tim situacijama ne krije...
- Krije se. Donekle. I u zavisnosti od toga šta hoćeš. Ivana je nastavila kao da drži lekciju
zaostalom đaku:
- Zaglavio se u vezu, i hteo da sve prekrati. Pošto nije imao hrabrosti da lepo stane
ispred tebe, on ti je ostavio pismo. A sad, šta je to u njemu, šta je on to osetio... Zaljubio se,
već, šta li, ili je odlutao u svoju patologiju, da, biće da je to, neka patologija je tu u pitanju, ili
je... zaista ne znam kojim imenom to da nazovem...
Neumorno je mlela, ali reči više nisu dopirale do Sofije.
Noćas ona više nije bila u stanju da misli.
- Šta ja sad da radim - upita prekidajući Ivaninu zapenušanu tiradu.
- Slušaj, otići ćeš sad kući, sve lepo, normalno...
- Kako ću, ovako uplakana...
- On sigurno spava. Vidi koliko je sati. Idi, lepo, lezi... I sutra se pretvaraj da je sve u
redu...
- Ti znaš da ne umem da se pretvaram - reče sa izrazom krivca. - Uostalom - prenu se -
zašto da se pretvaram...
- Bogami hoćeš - odseče Ivana. - Reci da te boli glava, da ti nije dobro, da te hvata
stomačni grip. Šta ja znam, reci nešto ubedljivo, da te svi ostave na miru nekoliko dana.
Posebno on. Nikakvi razgovori, je l' ti jasno? Sutra i prekosutra, ni reč. Toliko mi je
potrebno.
- Za šta?
- Za to da ga pohvatam. Dobiće šta je tražio. Uhvatićemo ga na delu, ne zvala se ja Ivana.
I nemoj da mi protivurečiš. Znam ja da ti nisi u stanju da ga sateraš na osnovu ove... ove
baljezganje njegove matore veštice. Ne dozvoljavam da počne da te zaluđuje i da laže, da
složi neku priču... Pratićemo ga...
- Ne misliš, valjda, da ga stvarno pratimo kao poslednje...
- Kao, šta? Šta?! Što bi mene, molim te, bio blam da špijuniram Aleksu? Ostavi se tih
tvojih glupih skrupula, Sonja, i pusti me da sad ja odigram. A kada ga budem saterala,
imaćeš ga u šaci. Ima da bude manji od makovog zrna.
Sofija je bila toliko iznenađena da je prestala da plače:
- Čemu to? Između nas je kraj, Ivana. Zar si ijednog časa pomislila da bih mogla da
ostanem sa njim?
- Mislim da stvari ne treba tek tako seći. Ovo što se desilo jeste strašno, ali ti znaš moje
načelo: nemoj se nikada zaricati kada je u pitanju dete ili ljubav prema muškarcu. Nikada.
Poćutala je malo i dodala:
- Sad, ako među vama i bude kraj, bar ćeš imati to zadovoljstvo da si ga uhvatila. Pismo
- reče prezrivo. - Mislio je da će se sve zaustaviti na pismu. E, neće, dok sam ja živa. Samo ti
mene slušaj.

124 |
 Kasnije, Sofija je žalila što ju je poslušala. Što nije uradila onako kako je osećala da
treba. Što mu nije odmah rekla. Iste noći.
Ali, to beše naknadna mudrost. Koja ne služi ničem drugom nego da umnoži kajanje.
Tada, u tom času, prepustila se Ivani. Svojoj »učiteljici života«. Nekom ko je mogao da
misli razumno. Ona, sama, nije znala šta hoće. I šta, uistinu, želi.
Ustala je, sa olovnom težinom u nogama, i počela da kupi cigarete i ključeve od kola, da
ih trpa u džepove i ponovo vadi, vidno odsutna, kao u transu.
- Je l' možeš da voziš ili da te odbacim?
- Mogu.
Ivana je isprati do vrata.
- Jesi sigurna za vožnju - upita je zabrinuto.
- Jesam.
Ivana je snažno zagrli:
- Mila moja - reče. - Nemoj da prenagljuješ. Dogovorile smo se, je l' da?

Vozila je do kuće nesvesno, kao ostareli konj koji po navici ume da pronađe put, dok je
u njoj odzvanjao Ivanin odsečni glas kada je izgovorila:
- Đubre.
Đubre, đubre, ponavljala je u sebi, stežući volan, sve dok reč nije izgubila snagu i
pretvorila se u prost skup glasova, bez značenja. Đ-u-b-r-e.
Onda je, izvlačeći iz ko zna kog kutka zaborava, odjednom poluglasno izgovorila:
- Đu-pu-bre-pe.
Nekada davno, kada su Ivana i ona imale po dvanaest godina, otkrile su taj šatrovački
jezik koji im je obezbeđivao potpunu tajnost, tako potrebnu šiparicama. Povazdan su ga
uvežbavale, umećući »pa«, »po«, »pu« ili »pi«, na prava mesta. Smeh je iz njih
nekontrolisano navirao pri svakoj reči koja bi čudno zazvučala.
- Šta ste sad novo smislile? - pitao bi ih u prolazu Sofijin tata, a one bi učtivo
odgovarale:
- Ništa, igramo se - da bi, čim bi se on okrenuo, uglas tiho govorile:
- Ni-pi-št-pa i-pi-gra-pa-mo-po se-pe.
A kada je Ivana, jednom prilikom dodala:
- Ništa, Pista, što je zvučalo: »nipištapa, Pipištapa«, one su se zacenile, držeći da je ta
dosetka sami vrhunac duhovitosti do koje čovečanstvo može da dospe.
Sofija se, sada, toga setila.
- Đupubrepe - reče..
- Pratiću ga... Uhvatiću ga - začu Ivanin glas. Pratiti.
Uhvatiti.
Uzdrhtala od te pomisli, Sofija je glasno izgovorila:
- Ha-pa-j-de-pe da-pa se-ре i-pi-gra-pa-mo-po.

125 |
 29

- Je l' znaš da je Mila izabrana za docenta? Srećom je tada prala sudove, leđima
okrenuta Aleksi, te nije mogao da vidi kako krv nestaje iz njenih usana.
- Ne. - I posle stanke: - A otkud ti znaš?
- Sreo sam je danas u Knez-Mihailovoj. Kaže, pozvaće nas sve na večeru.
Crni kružići su zatreperili ispred očiju:
- Je li?
- Da, iduće nedelje...

Posle razgovora sa Ivanom u Sofiji su se, tokom naredna tri dana, nekontrolisanom
brzinom smenjivala različita raspoloženja.
Obuzimalo je najcrnje očajanje (kasnije se toga sećala sa stidom) pri pomisli da drugi
već znaju, da su drugi znali i krili od nje, da je ona odavno predmet poruge i sažaljenja, kao
da to beše najvažnije u celoj stvari. Iskusila je prave napade panike pri pomisli kako će
stvarno izgledati njihov rastanak; predstavljala ga je sebi do u detalje - razgovor sa Jelenom,
proces pakovanja, njegov izlazak iz kuće, praznina ormana i police bez njegovih stvari; iz
vrtloga suza, koje je prolivala u potaji, prelazila je u stanje čudne hladnokrvnosti. Postajala
bi, na momente, više nego pribrana, čak sa pojačanim osećajem u svim čulima za Aleksine
reči, kretnje, grimase, za njegovo ponašanje prema Jeleni. Vrebala mu je misao dok je
odsutno okretao stranice novina, i nervozno pogledanje ka telefonu. Kada bi, posle
neutralnog »a, ti si... «, odlazio u spavaću sobu da dovrši razgovor, znala je da priča sa
Milom.
Sa srcem koje se pelo u grlo od straha da je ko ne zatekne, Sofija je prilazila i
pokušavala da čuje bar neki odlomak razgovora. Iz sobe je, međutim, dopiralo tiho i
nerazgovetno šuškanje.
Odskakala je uplašeno, na svaki šum, odjednom lopov u sopstvenoj kući.
I, za sve to vreme, bila je svesna da nikako ne čini ono što bi trebalo, ali nije uspevala da
se otrgne iz čudnovate umrtvljenosti. Kao da je zapala u lepljivi dremež iz koga nije mogla
sasvim da se probudi, nemoćno je posmatrala sopstveni život kako se odvija, kao na
filmskom platnu; mimo nje i njenih želja. Ono što je preduzimala, činilo joj se pogrešnim.
Beše paralisana. Anestezirana. Čekala je da joj Ivana kaže. Nije znala šta. Ali je čekala.

- ...Nas dvoje, Stojana, Dudu, Ivanu, Dragoša, Cecu i neke kolege, sa fakulteta i posla -
nastavljao je Aleksa.
Sofija je osetila da se davi. Escajg koji je upravo ispirala rasuo se sa metalnim zveketom
po sudoperi. Pridržala se rukama za radni deo.
Tu, u kuhinji osvetljenoj rumenom svetlošću, zatečena između gomile opranog i
prljavog posuđa, videla je kako njihov zajednički život nepovratno otiče u slivnik, kako se

126 |
cedi i nestaje, nedostojno i bedno, zajedno sa sitnim otpacima, mrvama i masnom, sluzavom
vodom; shvatila je koliko je nemerijiva dubina njegove izdaje i da ona više ne može izdržati.
- Sofija, zove te Ivana - začula je uto očev glas.
Nagnuta nad sudoperom, na čas je premišljala. Htede da se okrene i prekrati laž, ali srce
joj je udaralo tako snažno da je i majica vidno odskakala od udaraca. Osetila je da bi je već
prva reč zagušila, da bi joj se preprečila u grlu, a želela je da njen nastup, tri dana
pripreman, prevrtan i okretan u njenim mislima, bude pribran. Da bar jednom ona pred
Aleksom bude superiorno smirena.
- Sonja, sine, Ivana je. Kaže da je hitno - ponovo je doviknuo otac.
Još trenutak oklevanja, a onda je obrisala ruke i krenula.
- Ivani je uvek hitno - dobacio je Aleksa. Već u vratima, Sofija se okrenula:
- Đubre. Ti si gad i đubre - reče skoro uzviknuvši. Tresla se kada je uzela slušalicu:
- Ivana, znaš li šta mi je sad priredio - šaputala je brzo i uzbuđeno. - Preneo mi je njen
poziv na večeru. Htela sam sve da mu kažem. Idem odmah, Ivana, ne mogu više da izdržim.
- Ej, ej, smiri se. Molim te da se spremiš i da dođeš do mene. I nemoj ništa sa njim da
počinješ pre toga. Obećaj mi. Molim te. Kaži da sam te pozvala zbog Miše.
- Jesi ti čula šta sam ti rekla? On mi prenosi njen poziv za večeru, Ivana, njen poziv.
- Čula sam. Ali ovo je važnije. Ajde se obuci i dođi. Osetivši Sofijinu neodlučnost
nestrpljivo je dodala:
- Aleksa neće večeras ići na tenis. Reći će ti da ide, ali laže. I mi ćemo ga uhvatiti na delu,
Sonja. Večeras. A ti se, onda, obračunaj kako hoćeš sa njim. Eto.
- Doći ću - rekla je i spustila slušalicu. Zloslutno smirena, beše zagledana u šare na ovlaš
prebačenom prekrivaču. Onda je ustala i počela da ravna jorgan. Protresla je jastuke, zategla
prekrivač i podvukla krajeve pod ivicu dušeka. Izmakla se i pogledala kritički, kao Ivana, pa
ponovo poravnala malo ulegnuće.
Aleksa je ušao kada je iz ormana vadila majicu da se presvuče:
- Šta ti je značilo ono malopre, Sofija?
- To što si čuo - rekla je.
- Lepo te pitam, šta ti je značio onaj ispad?
- Vidiš, sad ja neću da razgovaram. Kao što ti nikada nisi hteo. Sa mnom. Trebalo bi to
da doživiš kao olakšanje, zar ne?
- E, Sofija... - počeo je sa izrazom njoj dobro poznate rezignacije na svom licu. Sa
izrazom umornog čoveka koji mora da istrpi još jedno nepravedno kinjenje.
- E, Aleksa - rekla je veoma polako, ali preteče - slušaj ti mene: smučilo mi se, razumeš,
bukvalno mi se smučilo od toga što sam, od kad te poznajem, ja insistirala na našoj
komunikaciji. Smučilo mi se od toga što samo ja iniciram objašnjenja, što sam ja uvek
počinjala i ja uvek završavala razgovor, odnosno monolog, monolog, Aleksa, jer ti si ćutao, ti
si uzeo na sebe ulogu da otrpiš moje pokušaje razgovora sa tom bolnom grimasom, kao da ti
vadim zub naživo. Smučila sam se samoj sebi zbog toga.
- Koji je tebi đavo? Je l' treba da dobiješ? Drhtanje se najednom prekinulo. Osetila je
snažni poriv da ga ošamari.

127 |
 Da mu udarcem vrati za godine u kojima se snishodljivo trudila da se, birajući reči i ton,
potiskujući potrebu da na stvari odreaguje spontanim izražavanjem osećanja, prilagodi
njegovoj ideji о odnosu koji treba da se odvija manje-više prećutno, manje-više
pravolinijski, bez »ruskih, histeričnih scena«; za sve male, poluzajedljive opaske upućene
njoj umesto podrške i pohvale, za njegov karakteristični, kratki i uvredljivi smeh kao
odgovor na svaki kompliment koji je od drugih dobijala.
- To si ti, Aleksa - reče mu. - To je vrhunac koji možeš da dosegneš u analizi našeg
odnosa. To je krajnji domet tvog bavljenja mnome.
Glasom je udarala na »to«, kao malopre na reč »ja«, kao po sinkopama koje daju ritam.
- Ne, stvarno, šta ti je? Upućuješ mi onakve reči... Prekrštenih ruku Sofija nije
pokazivala ni trunku pokajanja. Želju da se izvini. Da povuče uvrede.
- Ne vidim povoda da se odjednom ovako ponašaš - reče on.
Gledala ga je neprijateljski, ubrzano dišući.
- Ne?!
U tišini koja je nastupila čulo se kako Jelena u dvorištu odbrojava:
- En-den-dinu-sa-va-raka-tinu...
- Ne - odgovorio je.
- Onda dobro - reče Sofija. - Onda moj »ispad« strpaj u pregradu sa nazivom: »Sofijini
nerazumni postupci«. Ne činiš li to uvek?
Aleksa je ćutao. Za njega je »scena« očigledno bila okončana.
- Ja sad idem do Ivane. Ti se pobrini da Jelena legne na vreme.
- Večeras imam termin za tenis. Četvrtak je.
- A, da, zaboravila sam - napregnula se da deluje prirodno. - Dobro, reći ću mami da je
smesti u krevet.

128 |
 30

Obuzeta stidom Sofija beše svesna da je to u šta se upustila nemoralno i ludo, toliko
strano njenom biću; ujedno je želela da ide do kraja, gonjena potrebom da vidi.
Vozeći žustro Ivana joj je podnosila izveštaj.
- Kao prvo, ona kučka arogantna se zove Mileva, pazi, sa »v«, ne sa »n«. Ne znam kako
od Mileva ispade Mila, vrlo haj, nema šta, može da se uhvati pod ruku sa onom guskom
Dubravkom što svoju majku Anđeliju zove »Endži«, dakle, Mileva je slobodna četvrtkom po
podne. Kćerka joj tada ima vežbe, sin je kod oca. Aleksi je otvoren put. Večeras ćemo ga
ukebati. Garantujem.
Sofija je ćutke stezala dlan i zarivala nokte u njega.
Ivana je parkirala kola na suprotnoj strani ulice, u senku drveta, malo naviše u odnosu
na ulaz u Milinu zgradu.
- Kola sam uzela od Bobana. Da slučajno ne prepozna mog »renoa«.
- Nisi, valjda... - počela je Sofija uspaničeno.
- Nisam, Coko, naravno da mu nisam rekla za šta mi trebaju kola. Take it easy.
Izvadila je cigarete:
- Hoćeš?
Sofija je odmahnula glavom.
- Pratila sam ga ja ova tri dana. U utorak je čekao tamo, na uglu iza bolnice. Švaler -
podsmehnu se Ivana podrugljivo. - Ti, Coko, ne možeš da zamisliš kako se Mileva obukla.
Pazi, ne možeš da pojmiš taj...
- Ćuti, Ivana, molim te. Ćuti.
- Čekaj, da ti dovršim za Aleksu...
- Jesi li sigurna da Stojan... - prekinu je Sofija. Misli su joj ubrzano proletale kroz glavu.
- Šta?
- Ništa, nema veze... - reče Sofija, kajući se što je izgovorila to ime.
Njemu nije bilo mesta u ovoj sceni. U njenom poniženju. U neopisivom poniženju kome
je sebe izložila pristajući da špijunira muža. Uprljala je Stojana, uvlačeći ga, makar i
kazivanjem njegovog imena, u taj kal.
- Šta, bre, Stojan - upita Ivana nestrpljivo.
- Da ne zna... - dovrši Sofija nevoljno.
- Ne zna. Doduše, nije trebalo da ga bilo šta pitam...
- A šta si ga pitala - pogleda je Sofija unezvereno.
- Smiri se, nisam se provalila. Onako sam, izokola, ispipavala teren. Mada, šta ja znam,
sad sam mu ubacila crva u glavu, a kad Stojan počne da kombinuje...
Sofija oseti snažan pritisak u čelu i grudima.

129 |
 Kakva sramota, mislila je. Kakva me sramota čeka, mislila je. I kakvu sramotu sam sebi
nanela što ovde sedim u zasedi, mislila je.
Vazduh je bio vreo i nepomičan. Ona oseti da ne može da diše.
- Nisam u stanju. Idemo. Jednostavno ne mogu.
- Sedi tu, Sofija - rekla je Ivana naredbodavnim tonom. - I što šapućeš?
- Bože, na šta sam spala... Idemo. - Sofija je kršila ruke.
Ivana zapali treću cigaretu:
- Doći će, potpisujem.
- Ne interesuje me. Idemo. Ako ti nećeš, ja idem taksijem.
Uhvatila je ručicu na vratima da izađe.
U tom času, Ivana je povuče ka sebi:
- Sedi - prosikta kroz zube. - Evo ga - reče.
Obe su se nesvesno izmakle unazad, ka gušćem mraku u kolima.
Sofija ga je videla kao na dlanu.
Užurbano je dolazio drugom stranom ulice. Nosio je veliki buket crvenih ruža. Pozvonio
na interfon. Govorio nešto, osmehnut. Vrata su se otvorila i on je ušao.
Gotovo.
I kao sa velike visine spustila se na Sofiju jedna ruka, ščepala joj srce, istrgla ga i bacila
u prašinu.
- Jesam ti rekla. Sad, da sam na tvom mestu, ja bih otišla gore. Ako hoćeš, idemo
zajedno. Uh, živim za trenutak da ga...
Sladeći se osvetom, Ivana se okrenula ka Sofiji i misao joj se naglo prekinula. Sofija je
bila prelomljena. Baš kao grana posle oluje.
Kao Sreznjevski, pomislila je Ivana, koji je posedeo one noći kada je Galina umirala.
- Sonja - uzela ju je za hladnu, ukočenu ruku. - Ej, Coko - dozivala ju je, nežno.
Sofija se trgla:
- Hajdemo - rekla je.
Uplašena, Ivana je ugasila cigaretu i krenula pogledajući, povremeno, u Sofiju čija su se
usta bezglasno pomerala.
- Šta kažeš, Sonja?
Čula je kako Sofija jedva čujno izgovara:
- Kažem: hapajdepe dapa sepe ipigrapamopo.

130 |
 31

Ivana joj nije dozvolila da odmah ide kući. Odvezla ju je u svoj stan.
Sofija nije progovarala. Nije ni plakala. Samo je zurila u svoje ruke. Ipak, Ivana je bila
mirnija što je pored nje. Donela joj je kafu. Sofija je nije ni dotakla.
Prinela joj je vodu.
- Hoćeš kašičicu meda - pitala je. Sofija je ćutala.
- E, setila sam se. Sad ću da ti razmutim jednu šumeću tabletu onih američkih
ekstravitamina. To super amortizuje stres.
Na to je Sofija počela da se histerično smeje, sve dok smeh nije prešao u kratke,
besuzne jecaje. Ivana ju je gladila po leđima:
- Tako, isplači se - govorila je. Ali, Sofija nije plakala. Nekako se umirila i ustala:
- Idem.
- Hoćeš ga sačekati? Mislim, hoćeš li mu odmah reći... - poče Ivana.
- Da. Odmah - odgovori Sofija. Ivana, bez pogovora, krenu da je odveze.

Sofija je ušla u svoju kuću trudeći se da parket ne zaškripi pod njenim nogama. Spustila
se na kanabe u sobi i čekala.
Posle nekog vremena, mahinalno je upalila televizor. Ton je bio utišan do kraja i zato je
prizor delovao još stravičnije.
Promicala je beskrajna, prašnjava kolona izbeglica. Beskrajna kao reka na najširem
delu svog toka. Kretala se, mileći, poput ogromne, uspavane gusenice. Ljudi su stajali van
vozila, ili lagano koračali pored njih, teškim hodom poraženih, sa licima na kojima je lebdeo
jednak izraz; bila je to mešavina neverice, bola i neizrecivog umora. Sofija je pojačala ton.
Beše to evakuacija stanovništva iz Kninske krajine.
Netremice se zagledala u ekran.

Kao nasumice izvučene iz morske olupine ili iz nekog drugog sveta, iz druge stvarnosti i
postojanja, njihove stvari, natovarene u brzini i bez reda na prikolice, u kamione bez cerade ili
gepeke automobila - kućne relikvije, spašeni delići porodičnog trajanja, najneophodnije
pokućstvo, kredenci, oguljene police, šerpe, šporeti, loše, izbledele reprodukcije slika uramljene
u velike, plastične, raskošne ramove sa lažnom pozlatom, umotani tepisi, ćebad i jorgani - taj
ispreturani inventar njihovih života bio je besramno izložen tuđim pogledima. Gole i lišene
kućnog okruženja, svog životnog prostora gde je svaka prirodno disala i trajala, gde je svaka
imala tačno određenu ulogu i značaj, njihove su stvari bile svedene na čistu, brutalnu, a samim
tim, na ružnu, glupu i ponižavajuću predmetnost; tragovi decenijske upotrebe što su se po
njima lagano taložili kao fina patina, kao pečat porodičnog raspoznavanja, sada su ih činili
nepravedno starim, ružnim i izanđalim, kao što nošene cipele, izuvene i ostavljene načas u

131 |
radnji, kraj stolice, dok se njihov vlasnik šećka uokolo, isprobavajući nov par, uvek deluju
prekomerno neugledno, otužno razgaženo i ofucano.

Na jednom od kamiona, bez cerade, pretrpanom ljudima, koji je kamera zumirala, Sofija
je spazila kućicu za psa. Nesvesno se nagnula napred, da bolje vidi; da, bila je to mala,
drvena kućica sa polukružnim otvorom i crveno ofarbanim krovom; umorna i klonula žena
beše naslonjena na nju.
U njenom trpeljivom pogledu ona prepoznade Nevenu.
Poražena time što je njena nesreća, trivijalni ljubavni trougao, izlizani skeč iz osrednjeg
vodvilja, u kome žena saznaje, prati i hvata na delu zbunjenog nevernika, za nju bila jednako
nemerljiva kao nesreća te žene sa kućicom za psa, koja se truckala na podu kamiona što je
odskakao po izrovanom putu i vozio je u neizvesnost izbeglištva, Sofija je shvatila da je za
nju svet nepovratno izgubio celovitost i smisao.
I, posle toga, sve se u njoj stišalo, do nepokretnosti.
Zelja da se obračuna sa Aleksom nestala je brzo i bešumno kao mlaz vode u
pregrejanom pesku.
Kasnije, čula je kako se otvaraju vrata. On je ušao u sobu, upalio svetio i trgao se:
- Zašto sediš u mraku?
Tada je primetio ono isto što i Ivana, pre sat ili dva. To više nije bila ona Sonja, pred
njim je sedela prelomljena grana.
- Sofija... - izgovorio je Aleksa mekim, davno zaboravljenim tonom.
Prišao joj je sa namerom da je pomiluje. Ona ustade:
- Ne možeš ovde da prespavaš. Vrati se tamo, a sutra spakuj stvari.
Senka straha zamrači mu, načas, oči. Smeškao se onim glupavim, zbunjenim osmehom
koji se okameni kao nesuvisla grimasa dok čovek očekuje da se na njega sruči kakva strašna
vest u koju ne želi da veruje, ali je, u magnovenju, predoseća.
- Gde tamo, Sonja? Koje stvari? - uspeo je da prozbori.
- Sve. Iselićeš se sutra. Idi sad - reče Sofija tuđim, prozuklim glasom.
- Stvarno, Sofija, ne znam šta ti je. Prvo me danas nazivaš đubretom, sada pričaš о nekoj
selidbi. Sonja, šta ti je, reci mi... - prišao je i uhvatio je za mišicu.
Ona je sa čuđenjem pogledala tu ruku, kao predmet koji se zatekne na pogrešnom
mestu, i izmakla se sa izrazom nehotičnog, i time još uvredljivijeg gađenja.
- Da me više nikada nisi dodirnuo. Nikada.
- Objasni mi... - poče on, nesigurno.
- Aleksa - uzviknu. Usne joj se iskriviše u grč suzdržanog plača. - Umeš li da staneš?
Umeš li da se zaustaviš u laži - upitala ga je kao da reči čupa iz samog središta bola.
Tada je neopozivo shvatio da ona zna. Brada poče da mu strahovito podrhtava.
Ispružena ruka mu je mlitavo pala uz telo.
- Vrati se Milevi dok nije zaspala - reče Sofija. - I ne zaboravi da joj kupiš još jedan buket
ruža - dodade, prolazeći mimo njega, bez pogleda.

132 |
 32

Meseci posle Aleksinog odlaska iz kuće bili su ispunjeni Sofijinim naporom da se snađe
u ulozi napuštene žene. Naporom da preko dana odglumi pribranost. Da odgovara na
Jelenina pitanja tako da je ne povredi. Da ne izazove dodatnu zabrinutost kod svojih
roditelja. Da revnosno obavlja sijaset kućnih poslova i obaveza. Da prikrije podočnjake i
svoju slabost. Da u hodu, kao da je to najobičnija stvar, zakrpi ogromnu rupu koja beše
zinula poput široko razjapljene čeljusti što je pretila da je proguta.
Njen život bio se raspao i prosuo po tlu, odjednom pretvoren u bezobličnu smesu po
kojoj je gacala kao po zelenkastom, žitkom blatu, a ona se, i pored želje da sedne i da se
danima ne pomeri, usiljavala da se ponaša kao da se ništa nije dogodilo.
Plemenita krv Sreznjevskih, u koju beše utisnut pečat ponosa, nije joj dozvoljavala da se
ponese drugačije. Da poklekne. Da pokaže. Da se oda.
Nije mogla da podnese poglede koji su se pred njom obarali. Majčin. Očev. Poglede
poznanika. Napadno obzirno ophođenje. Tihe reči u njenom prisustvu, kao da je netom
sahranila celu porodicu. Usiljene razgovore. U kojima se pominjalo sve i svako, ali se pomno
zaobilazilo ono najvažnije.
Da to što je Aleksa uradio nije bila samo prevara.
Bilo je to otvoreno poniženje.
Baš zato niko nije smeo da čuje kako u njoj prodorno vrišti bol.
Niko nije smeo da sazna kako se noćima bezumno predavala plavom demonu
ljubomore.
Danju se skrivao u njenim rukavima ili džepovima; zavlačio se pod majicu i grejao
toplinom njenog tela; mamio je sa stranica neke knjige; smeškao joj se, obesno, sa vrha
police ili virio iza komode. Ali, danju je mogla da mu se odupre. Danju je, ma šta drugo
radila, u sebi vodila beskrajne razgovore sa Aleksom. Mučila se da pronađe prave reči, jake i
dovoljno uvredljive, kojima bi ga optužila, a da, pritom, ne zapadne u glib samosažaljenja i
sentimentalnog lamentiranja. Niko nije znao da obdan skuplja svoju muku, da bi je ponela
sa sobom, kao težak prtljag, u opustelu postelju. Noći su joj bile strašne.
Prenapregnuta od neispavanosti, trzala se na svaki šum. Prevrtala se, trudeći se da
misli na bilo šta drugo, samo ne na ono dvoje.
I, naravno, mislila je samo о njima.
Svake noći se ponavljalo isto.
Legala je dockan, u žalosnoj, uzaludnoj nadi da će time prevariti modroplavog demona
ljubomore. Ali, čim bi prešla prag spavaće sobe, on bi uplovio i počinjao okrutnu igru sa
njom. Bio je zavodljiv. Nije mu mogla odoleti. Prigrlila bi ga kao ljubavnika. Bila je leptirića
koja leti na svetio, po cenu da joj se sprže krila. On joj je sipao otrov, i terao je da ga ispija.
Polako. Kap po kap. Gledao ju je kako se muči i uvija, nesposobna da se odbrani, zabavljen
njenom slabošću i žudnjom da ga ispija do samouništenja. Nikada do tad Sofijine usne ne
takoše taj otrov. Nikada do tad nije videla plavog demona.

133 |
 Nije znala da, kad mu se jednom prepusti, igru neće moći da prekine po svojoj volji.
Da je njegova snaga jača od njenog razuma.
Da se vrteška mračnog sladostrašća samomučenja neće zaustaviti kad ona bude
poželela da siđe, već će se okretati, sve brže, dok sasvim ne izgubi svest.
Iz noći u noć Sofija je, otvorenih očiju, zureći u tamu, videla Aleksu i Milu. Ležali bi
isprepletanih tela, izloženi njenom pogledu; pogledu nepozvanog i neželjenog svedoka.
Videla bi kako Milina ruka kruži po Aleksinim butinama i preponama, kako se penje do
stomaka i spušta ka izvoru njene požude, paleći u njemu strast i sirovu, neobuzdanu
čulnost. Videla je kako Aleksa ječi od zadovoljstva kao što nikada nije sa njom; kao
opsednut, sa raspuštenim, surovim muškim nagonom, sladostrasno-besno bi se zarivao u
Milu, duboko i silovito, dok bi ona grcala i privijala ga uz sebe; Aleksina ruka grčevito bi
stezala tmasto meso njene zadnjice, a ona bi se podavala, zabačene glave, luda od strasti,
dok se ne bi zaustavili u istovremenom kriku, kao u samrtnom ropcu.
Sofija bi skakala iz kreveta i pritiskala uši da ne čuje njihov isprekidani dah i jecanje.
Naspram ovoga njena bračna intima joj se činila jadnom, bledom, lažnom i dalekom;
čak - izmišljenom ili izmaštanom.
Sa oporim ukusom u ustima sećala se kako su su ona i Ivana podsmevale Mili; njenim
izokolnim, ali ipak jasnim aluzijama na muškarce. Ivana je imitirala kako važno otpuhne
dim uvis i zagleda se značajno u sagovornika: »Vladati muškarcem...«, podražavala bi Ivana
njen ozbiljni ton, »...i nije neka mudrost«, pa je dodavala, kao svoj komentar: »Vlada ona,
kako da ne; onim svojim bolesnim dedama sa koronarnog odeljenja, eto njima vlada,
budala«.
Taj smeh se Sofiji, sada, činio kao davno hitnuti bumerang koji je zapamtio ruku
vlasnika pa se, zviždeći kroz vazduh, vraća i udara neopreznog, zaboravnog bacača.
- Pusti, već jednom, tu jadnu ženu na miru - rekla je Sofija Ivani pre samo nekoliko
dana.
Jadna žena.
Sofija se presamiti od bola u želucu. - Jadna, glupa Sofija - čula je kako govori
modroplavi demon. Cerekao se.
Da, jadna Sofija. Glupa Sofija. Tako о njoj, sada, misli Mila. Smeje joj se, zajedno sa
Aleksom. Sada je, sigurno, razvlače u pričama između sebe; listaju je kao knjigu; posmatraju
sa svih strana, kao insekta probodenog iglom.
U svojoj vreloj, uskovitlanoj mašti Sofija je predočavala sebi pojedinosti njihovih
ljubavničkih razgovora. Sa njom kao glavnom temom. Pomisao na to bila joj je
nepodnošljiva.
Zadavljena svojom nemoći ustajala je i pušila, drhtureći kraj prozora.
- Glupa Sofija - ponavljala je.
Naivna Sofija kojoj nije palo na um da posumnja. Koja je sedela sa njima, svojim
sadašnjim noćnim progoniteljima, u istoj sobi. U istom društvu. Ko zna ko je sve znao.
Možda Dubravka. Ili Draško. Možda svi. Samo ona ne.
- Kako već biva - mislila je.

134 |
 Vraćale su joj se neke scene. Onda kada su se dešavale, delovale su tako nevažno da se
iskreno čudila kako sada iskrsavaju, jasne i nepomućene; kao fosilni ostaci što, zatrpani i
zaboravljeni, ostaju očuvani i spremni da posvedoče; da potvrde ili opovrgnu naučne teorije
nastale mnogo posle njih.
Sećala se svojih rečenica upućenih Mili. Njenih pogleda, kojima bi je, najpre, odmerila,
temeljno i hladno, bez žurbe i skanjeranja, onako kako se, bez zazora, posmatra neko ko,
duboko usnuo, toga nije svestan, pa bi joj odgovorila, sa svojim čudnim, dvosmislenim
osmehom na usnama. Sada je Sofija sasvim pouzdano znala da je bilo nečeg posebno
podsmešljivog prema njoj u tim očima. Nečeg lukavog. Nadmoćnog. Sada je znala šta joj je ta
žena, svojim stavom, poručivala.
Tada nije shvatala.
Nije, istini za volju, na Milu obraćala dovoljno pažnje da bi se trudila da je shvati.
Istrajavala bi, sedeći do nje, kada bi se tako okolnosti slučile, u svojoj ljubaznosti.
Savršeno nedodirnuta njenim cinizmom. Savršeno ravnodušna prema svemu što je ta
odbojna žena govorila ili činila.
- Vidim da se gospođa Sreznjevski - rekla je jednom prilikom Mila pokazujući, nehajno,
rukom na Sofiju - ne slaže sa ovim mišljenjem.
- Molim Vas - reče Sofija, ljupko osmehnuta - nemojte to »gospođa«. Ovde smo svi...
prijatelji... Zovite me Sofija. Ili Sonja - ponudila je.
- Izvinite, za mene je, ipak, prerano da se intimizujemo nadimcima - rekla je Mila
neprijatnim tonom, odbijajući, kao da joj je Sofija na tacni pružila trulo parče mesa.
- Ali se, zato, već bila intimizirala sa tvojim mužem. Već - šaptao joj je demon.
Sofija je ukrštala ruke na grudima i pritiskala ih na njih da ne bi eksplodirale,
napunjene jadom do vrha.
Zalila je što one večeri nije pošla za Aleksom. Što nije uletela u sobu i zatekla ih in
flagranti. Maštala je kako se, pribrana i hladna, sarkastično obraća Aleksi:
- Odličan izbor! Čestitam ti.
Maštala je kako naređuje Mili da ustane. Kako nadmoćno kruži oko nje. Kao robovlasnik
koji je došao na trg da kupi roba, pa bez sustezanja sme da ga zagleda i pipka. Kao robu. Kao
stvar.
Likovala je nad Milinim nedostacima. Crpela svoju utehu iz njih. Spuštala se do
poslednjih gnusnosti i sa pakosnim trijumfom odmeravala njene opuštene grudi, celulit na
butinama, kožu isušenu kvarcovanjem, suvu i krtu kao potamneli pergament, pege na
rukama i poprsju i vene, nabrekle od uživanja, na izboranom vratu.
Naslađivala se time, uljuljkana privremenom pobedom nad suparnicom sve dok joj,
jedne noći, plavi demon ljubomore nije otkrio najotrovniju od svih tajni - da Mila za Aleksu
predstavlja tamnu, iskonsku žudnju muškarca prema ženi, praljubavnicu Lilit, koja
muškarca privlači nečim neobjašnjivim i neuhvatljivim, a ponorno dubokim i neodoljivim,
što nadilazi samo žensko obličje i spram čega odmeravanje čvrstine grudi, oblika nogu,
mekote vrata i svežine kože, sve ono na šta je Sofija računala kao na svoju prednost i
isturala ispred sebe kao odbranu, izgleda naprosto smešno i patetično u svojoj prolaznosti.
Oprljena žestinom tog saznanja, naglo se uspravila u krevetu.

135 |
 Osetila je, celim bićem, svoju nedovoljnost prema takvoj snazi. Sićušnost. Suvišnost.
Bila je neopozivo poražena.
- Veliki nesporazum - izgovori tiho. - Sve je bio jedan veliki nesporazum. Od početka.
Konačno, misao do koje se trudila da dopre pljusnula je u sobu kao mlaz sveže vode.
Koliko je samo noći provela pokušavajući da je uhvati. Ta misao beše sporo krčila svoj put,
probijajući se izdaleka kroz nemoguće prepreke. Hvatana u lepljive zamke zaborava, u
vrtloge primamljivih zabluda i pričina što su se pripijale uz nju, pokušavajući da je usisaju ili
zaustave, kroz lavirinte lažnih sećanja, mamljena u prijatan hlad zavaravanja, zgasla bi
poput žiška koji ne zaživi kroz plamen, već završi kao slabašno tinjanje ugarka. Zaustavljala
se negde između čela i usana, na granici da bude izrečena. Još ne beše uobličena. Još Sofija
ne beše spremna da je primi.
Sada joj je pala u krilo. Kao zreli plod.
- Veliki nesporazum - reče ona.
Iskrsavali su odlomci Aleksinih i njenih uspomena; krnji i deformisani ulomci, nalik
oštrim krhotinama ogledala, koji su, izlomljeni, još na sebi nosili parčiće nekad celovitog
odraza. Lažnog, pomisli ona.
Kao da je podigla čaršave, što u dugom odsustvu vlasnika štite nameštaj od prašine, pa
bezoblični i zavaravajući obrisi najednom postanu sasvim konkretni predmeti, umnogome
različiti od svog dotadašnjeg, neodređenog oblika, ceo život sa Aleksom joj se ukazao
promenjen, osvetljen novim svetlom. Hodala je po njemu kao po nekad dragim sobama. Ali,
nije osećala prisnost. Ni tugu. Naprotiv. Delovale su joj izmenjeno i hladno. Veliki
nesporazum se razmnožio u bezbroj sitnih i zaseo po uglovima soba. Iz svake ju je vrebalo
neko neprijatno iznenađenje. Potisnuto nezadovoljstvo. Nedorečena prebacivanja.
Izjalovljene nade. Izneverena očekivanja.
Drugačije je videla njihov prvi izlazak. Njihovo zabavljanje. Godine braka. Dogovore.
Planove.
Bila je uverena da je, sada, dospela do jezgra Aleksine nedokučivosti. A to što je tamo
zatekla, ispuni je velikim i temeljnim besom koji se u njoj podigao poput cunami talasa i u
času zbrisao modroplavog demona ljubomore.
Ona, Sofija, bila je za Aleksu opterećenje koje je uporno nosio kao čovek koji neće da
povuče natrag svoj pogrešno učinjen potez, već ide dalje, istrajavajući u bolesnom
dokazivanju i samoubilačkom naporu da iznese svoju grešku do kraja. Mrzeći i sebe, i svoj
defektni ponos, i teret koji je naprtio. Mrzeći sve to zajedno. Bacivši sve to, zajedno, na dno
svog ćutanja. Kao štence u vreću. Kao mačiće u vodu.
Beše sigurna da, sada, sve vidi jasno. Da se oslobodila iluzija. I, naravno, pravila je istu
grešku. Kao što je nekad grlila senke, misleći da su stvarnost, prigrlila je novu istinu.
Grčevito. Očajnički. Ona je bila jednako lažna kao i senke pre toga. Suviše jednostrana.
Suviše uprošćena. Ali, Sofija je htela da veruje. Bio joj je potreban izbor. I izlaz.
Da ništa zameni nečim.

136 |
 33

Bila je to zima beznađa. Hladna i oštra. Provodili su je, utopljeni u džempere i vunene
čarape, okupljeni u salonu koji su, jedino, grejali. Planska isključenja struje ostavljala su ih u
mraku po čitavo popodne. Trebalo je popuniti večeri ili noći, a da se ne dotakne ono što ih je
sve mučilo. Trebalo je zabaviti Jelenu koja se privijala uz Sofiju, obuzeta strahom da će i ona
otići. Negde. Kao tata. Bio je to veliki strah. Veći od malene devojčice. Veći od ljubavi koju su
joj deka, baka i mama pružali. Neopravdano veliki za njene male misli. Nesavladiv. Bio je to
najstrašniji od svih strahova - da će ostati sasvim napuštena.
Nije umela da ga iskaže. Nesvesno ga je pokazivala. Kada bi sela u majčino krilo, sad je,
obavezno, uzimala i njenu ruku. Kao da se zaputila da pređe široku, prometnu ulicu, pa
steže ruku odraslog pored sebe.

- Gde je tata - pitala je, po povratku od Ivaninih, gde ju je Sofija poslala da ne gleda
rastanak svojih roditelja.
- Tata je odlučio da se odseli - odgovorila je Sofija. Unapred beše smislila taj odgovor.
Nije rekla - »napusti«. Nije rekla - »ostavi«.
Birala je reč, kao što iskusna domaćica, vičnim pokretom, bira zrele plodove.
Odmeravajući ih u ruci. Mirišući ih. Pipkajući.
Izabrala je neutralnu. Bez ukusa. Mirisa. Boje. Koja je mogla da znači sve. I ništa. I nije
od nje odstupala.
- Kada će da se vrati - pitala je Jelena posle nekoliko dana.
- Neće se vratiti da živi sa nama. Tata će dolaziti po tebe, viđaćete se, ali se neće ovde
vratiti.
- A zašto - plakala je.
- Zato jer je on odlučio da se odseli.
- A zašto se odselio?
- Ne znam, zlato. To ćeš morati da pitaš njega. A ona, Sofija, nije ga ništa pitala.
Razišli su se odmah. Sutradan. Najavio se da dolazi. Brzo se spakovao. Stvari su stale u
dva kofera. Ona je bila dole, u kuhinji. On je sišao i rekao:
- Idem, Sofija.
Ona se nije okrenula da ga pogleda. Rekla je:
- Pozovi kad budeš hteo da vidiš Jelenu. On je otišao.
Ona je ostala za kuhinjskim stolom, intenzivno razmišljajući gde je ostavila činiju od
murano stakla.
Sve dok nije shvatila da treba da misli na nešto drugo.

Aleksa se držao dogovora. Pozvao je krajem nedelje:

137 |
 - Mogu li da vidim Jelenu?
- Naravno - rekla je.
Dobro da si je se setio, pomislila je.
- Molim te da je sačekaš ispred kapiji - rekla mu je. - Zaista ne želim da... uđeš.
- U redu - odgovorio je staloženo.
- I, molim te da... da joj ti objasniš svoju... Pojavivši se odnekud, iznenada, mali duh
zajedljivosti šćućurio se na njenom ramenu i došapnuo joj: »svoju svinjariju«. Sofija ga je
odgurnula:
- ...svoj postupak - dovršila je. - Ako te bude pitala. Jer, mene pita. A ja nisam htela da
preuzmem ulogu, odnosno obavezu da...
»...detetu objašnjavam kako se tata zaljubio u jednu stanju tetu.«
Hitro je vratila zlog duha u bocu i čvrsto je zapečatila. Duboko udahnuvši, uspela je da
dovrši, sa naporom:
- ...u stvari, neću da tumačim tvoje odluke i tvoja osećanja.
- U redu.
Nije pokušao da iskoristi taj povod da njoj, Sofiji, kaže bilo šta.
- Dobro, onda. Dovedi je do šest - rekla je.
- Važi. Zdravo, Sofija.
U celoj stvari činilo joj se najnepravednijim što on nije, naprosto, nestao; što nije mogla
da ostane sama sa kćerkom, daleko od njega i njegovih poziva.
- Odseliću se ako ne budeš dobra - čula je Sofija Jelenu, iste nedelje kad je Aleksa otišao,
kako preti svojoj lutki.
Aleksa beše pošteđen takvih scena. Nije morao da se opterećuje time što je Jelena
njegov odlazak shvatila kao kaznu. Sebi.
- Mrzim te - vikala je Sofija u sebi, zamišljajući Aleksu. - Mrzim te - govorila mu je u sebi.

Sofija se prema kćerčici ponašala sa ustostručenom nežnošću. Presretala bi Jelenina

mala pitanja, puna velikog straha, i usmeravala ih na nešto lepo i veselo, daleko od onoga
što je njenu kćer plašilo. Naročito pred spavanje Sofija bi se pretvorila u neumornu
Seherezadu. Izmišljajući pričice i luckaste avanture polako bi prevodila Jelenu u carstvo
snova. Pevušila šašave pesme. Prisećala se recitacija iz izgubljene »Diznijeve« slikovnice.
Nekih davno pročitanih stihova iz »Zunzarine palate«.
Dugo pošto bi se Jelenine oči sklopile, dugo pošto bi joj se disanje ujednačilo, držala bi
je sklupčanu u svom zagrljaju.
Kada je morala negde da ode, naročito prvih nedelja, nije se iskradala. Pozvala bi je,
klekla ispred nje (uvek se spuštala na Jeleninu visinu; činilo joj se nepravednim što deca
moraju da zabacuju glave da bi odrasle uhvatila u svoje vidno polje) i objasnila joj:
- Idem da obavim neke poslove. Ti ćeš se igrati sa dekom, a ja ću brzo doći.
Jelena bi je gledala pretužnim očima:
- A kada?

138 |
 - Brzo.
- Nećeš pobeći?
Sofija je gutala knedlu. Odgovorila bi mirno, kao da ne vidi šta se iza tog pitanja krije:
- Naravno da neću - rekla bi.
Nije govorila: otkud ti to. Znala je - otkud.
Nije govorila: zar bi mama pobegla od tebe; jer bi to moglo da znači - a on jeste.
Nije govorila ništa što bi dotaklo Aleksin postupak. Ništa što bi moglo sa tim da se
dovede u vezu. Da se uporedi. Da zbuni već uplašenu glavicu.
Govorila je samo ono što je trebalo Jelenu da uveri kako će se ona, sigurno, vratiti. Da će
ona, njena mama, uvek biti tu. I da će se stvari, u njihovom domu, i dalje odvijati kao da se
ništa nije dogodilo.
Bez obzira na to što ju je taj napor lomio.
Bez obzira na to što ga je plaćala dugim noćima nesanice.
Bez obzira na sve.

139 |
 34

Neposredno po Sofijinom i Aleksinom razlazu Ivana je često dolazila na Senjak. Umorna

od svakodnevnog pretvaranja i noćnih borbi sa plavim demonom ljubomore Sofija nije
pokazivala želju da progovori о svojoj nesreći. Umesto nje činila je to Ivana.
- Ništa nisi rekla tom skotu?! Ništa?! - iščuđavala se njihovom nemom rastanku. - Ti si,
Sofija, stvarno poremećena.
- Šta je trebalo? Da ga gađam pepeljarom? Da mu kažem da je lažov. Šta?
- Sve. Sve zajedno. Kao, nisi imala prava na to? Jao, što nisam bila tu. Što nisam došla da
mu ja očitam... - počinjala je.
Navodila svoja davna, tačna zapažanja о njemu. Razlagala njegov postupak u tančine.
Iščuđavala se. Podsmevala. Ironisala. Pretvarala ga u ništariju. Poništavala ga do praha i
pepela. Živopisnim bojama slikala njegovo ponašanje, tokom braka, prema Sofiji. Svetila se,
tim pričama, za svoje izgubljene bitke sa njim. Vredno skupljala nekad propuštene loptice i
servirala ih, svom žestinom, u polje gde je stajao zamišljeni protivnik. Odsutan, da; ali, to
nije umanjivalo njenu pobedu. On je napustio teren. Svojom krivicom nije mogao da uzvrati.
On je otišao, pre nego što je partija završena. To je se nije ticalo. Ona je igrala, kao da je tu.
Za oči sudije. Za Sofiju.
Sofija je morala da shvati koliko je grešila. Morala je da razume da je ona, Ivana, bila u
pravu. Sve vreme. Da je bila nepravedno gurnuta u stranu. Da joj je bilo onemogućeno da se
razmahne i na vreme uništi autsajdera. Ona, pobednica Vimbldona. Do sada nepravedno
osujećena. Sputana. Čak i kada je svesno preterivala, Sofija je nije prekidala.
- Misliš - priupitala bi je, ponekad, zamišljeno.
I to bi bilo sve.
- Sećaš se šta sam ti govorila, još onda. Da je on utupljen čovek. Nedostojan tebe. Da si
za njega prevelik kalibar. Nisi me slušala. Nisi, posle, nikada, dozvoljavala da ti skrenem
pažnju...
- Kao da bi to nešto promenilo - rekla je Sofija.
- Ha! - dočekala je. - Kao da ne bi! Trebalo je da oslušneš tuđe mišljenje. Ne, ne tuđe.
Nekoga ko te iskreno voli. Ko je mogao da te upozori. Moje mišljenje. Bar nekad.
- Da me upozoriš? Na šta?
- Na to, Sofija, da si se suviše potčinila. Ali, ne. Nisi dozvoljavala da se Aleksi bilo šta
prebaci. Ako sam govorila da je uvek nadrndan, branila si ga time da mnogo radi. A ti nisi
radila, a? Ako sam govorila da te ne podržava dovoljno, branila si ga da je takav. Da ne ume
da ispolji osećanja. Branila si ga od mene. I drugih. Uvek.
- Niko ga nije ni napadao, da bih ga branila.
- Naravno da nije. Otvoreno. Ali svi su videli.
- Šta?

140 |
 - Kako, šta - eksplodirala je Ivana, jedne noći. - To, da si se njemu podredila. Ti. Ti kojoj
on nije ni za mali prst. To, da si mu se večno umiljavala. Umiljavala si se da biste
funkcionisali.
Sofija ju je slušala, cupkajući maramicu u svojim rukama.
- I, na kraju, šta? Na kraju je otišao od toga. Kod nekog ko je umeo da ga lupi preko
njuške.
- Ona... - reče Sofija tiho. - Čime ga je to lupila?
- Time što se drži kao da Aleksi čini uslugu što je sa njim. Eto. Znam pouzdano.
Sofija nije znala.

Isprva, nije baš ništa znala. Šta se sa njim dešava. Kuda je otišao. Šta radi.
Duboko u sebi bila je uverena da sedi, očajan i skrhan, nemoćan da nešto preduzme. Da
smišlja kako da je pozove na razgovor. Da želi da padne na kolena pred njom i traži
oproštaj. Da joj objasni kako je to uradio zato što... Nije znala da dovrši taj deo. Šta bi joj, u
stvari, rekao. Šta bi mogao da kaže. Zašto je. I zašto sa njom. Svejedno, očekivala je
objašnjenje. Pokajničko. Iskreno. Ili poluiskreno. U svakom slučaju - ružno, kao ispovraćani
sadržaj. Od koga ona ne bi okrenula glavu. Pogledala bi u posudu gde se ispovraćao. Ispitala
bi sastav tečnosti. Omirisala bi je. Kao što mati bolesnog deteta čini. Znala je da bi. Mrzeći
sebe, znala je da bi. Nije razmišljala о tome šta bi se posle desilo. Šta bi ona rekla. Šta bi
mogla da kaže. Ipak, nadala se tom razgovoru. Bio joj ga je dužan. Mora da je svestan da je
dužan, mislila je.
Ali, on nije ništa preduzimao. Razmenjivali su kuse rečenice, kada su se dogovarali oko
Jelene.
Ubrzo je do nje doprla vest da je promenio posao i da radi u privatnoj firmi. Da je
iznajmio stan. I da veza traje.
Prvi put kada se nakon toga javio, rekla mu je da želi da podnese tužbu za razvod.
- Što pre - rekla je.
- Dobro - saglasio se. - Kako ti hoćeš.
- Kako ja hoću?!
U trenutku se obuzdala. Usiljeno smirena rekla je:
- U stvari, u pravu si. Ja hoću da ovo okončamo što pre.
Da te više nikada ne vidim. Da te više nikada ne čujem. Da te izbrišem. Htela je da kaže.
I završi sa njim, za svagda. Nije rekla. Postojala je Jelena. Zbog koje bi te reči delovale kao
glupa uteha. Lažan beg. Nemoćna pretnja. Progutala ih je.
- Onda, dobićeš poziv od advokata - rekla mu je. I spustila slušalicu. Bez pozdrava.

Ali, nije znala detalje. Njih joj je, te večeri, servirala Ivana. U komadu. Velikom. Držala ga
je u ustima. Suvim. Nije mogla da ga sažvaće, ni proguta. Stajao je, isprečen između njenih
zuba. Zaglavljen. Tvrd. Nejestiv. Vreo. Nepca joj behu ispečena njime.
- Kako... - uspela je da protne.
- Od Bobanove koleginice. Sneža, sećaš je se? Sofija mahinalno odmahnu glavom.

141 |
 - Svejedno. Snežana zna Milevu. A mene baš ne miriše. Mislim da ima aspiracija prema
Bobanu, pa joj smeta kada dođem u bolnicu. Kao da ja idem, tamo, često. Odem, znaš i sama,
samo kada nešto hitno... Dobro, nije važno. E, sada je Snežana naprasno postala fina prema
meni. Već nekoliko puta me je pozvala da popijemo kafu u lekarskoj sobi, dok čekam da
Boban izađe iz sale. Pa, kao, naivno, navodila je razgovor na Milevu. Kao, uviđavno prema
tebi. Kao, čudi se Aleksi. Znala je, preko Bobana, kako imate lep brak. Niko se, eto, nije
nadao. Za Aleksu i Milu, dodala je, kao da sam ja debil, pa ne znam о čemu pričamo. Izgleda
da je to velika ljubav, rekla je. A, je li, rekla sam, Mileva je, znači, odlepila za njim. Hoće to u
tim godinama, rekla sam. Naglasila sam, da bi i slepcu bilo jasno. Ma, ne, nasmejala se
Snežana, shvatajući moju aluziju, ne, rekla je, stvar je sasvim obrnuta. Aleksa je potpuno u
njenoj vlasti. Nije rekla tim rečima, ali to je smisao. Pušila sam i ždrala se od muke, a
Snežana je dolivala; Mila mu nije dozvolila da se useli kod nje. Zbog dece. A i zato što joj
treba prostora za njen život. I zato što nije sigurna šta želi od te veze. Pazi, nije sigurna. Ona.
Kao, Aleksa je jedna od njenih brojnih mogućnosti. Tako se to radi, Sofija. Ubeđena sam da
to Snežana nije izmislila. To su tačno Milevine reči. I to je on zaslužio. Da ga neko tretira kao
psa. Jer, rekla mi je Snežana, on dolazi kod nje po njenom rasporedu, kad njoj odgovara.
Prilagođava se. U prevodu: ona ga kušuje, a on trči za njom. Po još jednu ćušku. To je takav
tip. Njemu je smetala tvoja ljubav, shvataš. Govorila je odsecajući slogove: - Sme-ta-la. A
sada mu ništa ne smeta. Sada trpi što ga Mileva ne pozove kad pravi večeru za svoje
prijatelje. Bar ne uvek. I to mi je rekla Snežana. Znate, Ivana, rekla mi je, Mila jako drži do
sebe. Neka druga bi, vezla je, na njenom mestu, bila presrećna što je sa tako, znate, mlađim i
zgodnim muškarcem, ali ona ničim ne pokazuje da je... ne znam... polaskana; naprotiv. Ivana
je malo zastala:
- Eto ti, Sofija. Nije ga pozvala na večeru. Takve stvari, kapiraš. Najgluplje fore. Bazične.
Kao, ko si ti za mene. Kapiraš? I on trči. Trči, Sofija.
Očekivala je neko pitanje. Potpitanje. Provalu plača. Besa. Nešto.
Sofija je, međutim, samo cupkala maramicu. Kao odsutna. Samo su je oči izdavale. U
njima je plamteo sjaj, kao da je pod visokom temperaturom. Nije ih mogla zadržati na
mestu. Gledala bi u Ivanu, pa u svoje ruke, u stranu, u prozor, u lampu, pa opet u Ivanu. One
su odavale stepen nemira u njoj.
Kao da se teškom mukom zadržava na jednom mestu.
Kao da bi, svakog trenutka, mogla da skoči i ode.
U noć.
Sama.
- Onda sam se ja dočepala reči. Rekla sam joj - nastavila je Ivana - da je Aleksa jedan
iskompleksirani moron. I da me ništa od njega ne čudi. Da sam ga ja, davno, pročitala. Da je
pobegao iz tvoje senke. Iako, nisam njoj to rekla, naravno, kažem sada tebi, pobegao je, iako
si se ti bila smanjila, na mrvu si se napravila da on tu senku ne primeti. Njoj sam rekla,
ubeđena da će odmah preneti gde treba, rekla sam da si ti sve to lepo podnela. Da te,
takoreći, boli uvo. Da tebi, pravo budi rečeno, treba da lakne što si se oslobodila jednog tako
nedostojnog čoveka, koji nije umeo da te prati, i da ti, trenutno imaš toliko...
Sofija je znala kako izgleda kad se Ivana dočepa »analize«. Kako ne ume da se zaustavi.

142 |
 »Niko ne poznaje Sofiju kao ja« mora da je rekla, kao ubedljiv uvod. I prisvojila sebi
pravo da obrazlaže njena osećanja. Njene stavove. Iz prve ruke. Pouzdano.
Onda su njih dve, Ivana i ta druga, Snežana, pomno pretresle slučaj. Kao stari jorgan.
Istresle svaki trun iz njega. Ivana je morala da pruži nešto zauzvrat. Trač za trač. Pri čemu je
njen morao da bude jači. Pikantniji. Snežana ga je saslušala i prosledila dalje.
Sofija je, sasvim jasno, videla sebe kao žvakaću gumu koja seta od usta do usta. Po
lekarskim sobama, po pozorišnim garderobama, po slavama i žurevima, po rođendanima. Iz
koje se sisa nadražujući ukus. I koja se, na kraju, ispljune, kada više nema šta da pruži. Kada
postane samo razvučena, lepljiva smesa.
Videla je sebe kao igračku koja šeta od ruku do ruku. A one, nemarno, čupnu malo kose.
Otru boju sa usta. Otkinu jednu nogu. Pocepaju haljinu. I na kraju je, nehajno, bace.
Nepotrebnu. Upropašćenu. Izlomljenu. Videla je sebe ispljuvanu. Uprljanu. Skrhanu.
Klecajući od slabosti, uspela je da se u sebi uspravi. Da otre pljuvačku sa lica. Da otrese
prljavštinu sa odela.
- Stani, Ivana - rekla je sigurnim glasom. Ivana prekinu u pola rečenice:
- Kaži, Coko.
- Nemoj više.
Zvučala je odlučno.
- Šta?
- Da mi pričaš о Aleksi. Ili Mili. Ili Snežani. I nemoj, molim te, preklinjem te, da bilo kome
govoriš, u moje ime, šta ja osećam. Ili treba da osećam. Nikome.
Dotle je dosegla njena snaga. Nije je imala za dalja objašnjenja.
Ivana se smračila:
- Sad si me stvarno uvredila. Stvarno. Kao da ja, ovde, tračaram iz zadovoljstva. Kao da
meni nije...
- Svejedno - rekla je Sofija. - Nemoj više. Molim te. Prosto, ne želim to da slušam. Ne
osećam potrebu. Ne interesuje me. Ničije mišljenje. Ni Aleksin život. On me interesuje samo
u meri koja je u vezi sa mojom Jelenom.
I to je sve.
Ivana je poćutala.
- Dobro - reče. - Da ti verujem.
Od tada više nije prenosila informacije. Žudno ih je prikupljala, ali nije ih više servirala
Sofiji. Ni u komadu. Ni isitnjene. Jednostavno je zaobilazila tu temu.
Početkom decembra upoznala je Zorana. Zaljubila se. I Sofijin »slučaj« je lagano
potisnula u drugi plan.

143 |
 35

Beograd je stresao zimu sa sebe. Poluotopljene ploče snega klizile su sa krovova i

neodlučno stajale na ivicama streha kao bećarski nakrivljen šešir na glavi podnapitog
junoše. Beograd se budio i protezao pod prevremenim, martovski varljivim naletom toplote.
Beograd je šumno klokotao, čangrljao, šobonjao i grgoljio; veselo pevao vodom u olucima.
Spuštajući se Francuskom ulicom, ka Gospodar-Jevremovoj, Sofija je preskakala
potočiće i bare.
Sa probe je išla kod svoje Dake, pozorišne krojačice. U torbi je nosila materijal za
haljinu. Dogovorila se sa Dakom da je skroji, a ona će je dovršiti u detaljima. Haljinu je šila
po narudžbini. Od toga je zarađivala više nego od svojih honorara.
Počelo je slučajno, pred doček Nove godine, kada se na ulici srela sa Stojanom. Bio je u
društvu doterane, negovane žene.
- Natali - predstavio je Stojan.
Gospođa je bila polu-Francuskinja, polu-Belgijanka. Supruga francuskog otpravnika
poslova. Ljubazna. Mila. Upustili su se u razgovor. Neobavezan. Kratak. Duvao je ledeni
vetar i Natali je predložila da sednu na piće. Posle drugog konjaka rekla je Sofiji:
- Oprostite, ne mogu, a da ne kažem. Tako ste... ne samo lepi. Vi ste tako šik.
- Sofija je naš najpoznatiji pozorišni kostimograf - rekao je Stojan. Blistao je zbog
Nataline pohvale.
- Dovodiš me u nepriliku - rekla mu je Sofija. Natali se osmehivala.
Beše primetila, odmah. Stojanovo lice kad je ugledao Sofiju. Stojanov pogled, sada. Nije
se moglo sakriti. Natali se Sofija odmah dopala. I dopala joj se veza koju je uočila između
Sofije i Stojana. Očigledno ne - ljubavnička. Ili - ne samo ljubavnička. Bilo je tu nečeg mnogo
dubljeg. Snažnijeg.
- Nemojte se braniti, draga. To je tako... lepo - rekla je toplo, obuhvativši ih, na tren,
saučesničkim pogledom. - Dakle, vi ste kostimograf - nastavila je, potom, običnim glasom. -
Otuda, dakle, vaš stil. Vaš kaput, na primer. Kao da ste Ana Karenjina - rekla je.
- Sofija je poreklom Ruskinja - nasmejao se Stojan.
- A, tako?
- Kaput sam šila - reče Sofija. - Da? Sami?
- Ne baš. Neke stvari mi je, ranije, šila moja baka. Neke radim sama. Neke nosim kod
svoje pozorišne krojačke.
- Važna je ideja - reče Natali. - A drugima?
- Ponekad, svojoj prijateljici.
- Tako.
Onda je razgovor otišao u drugom pravcu i Sofija je zaboravila na tu epizodu.
Bila je iznenađena kada je Natali pozvala.

144 |
 - Stojan mi je dao Vaš broj - rekla je. - Ne ljutite se?
- Naravno da ne.
- Znate, Sofi, ja sam tako usamljena u Beogradu - rekla je. - Da li biste Vi... možete li da
odvojite malo vremena... Ponekad - upitala je.
Sofija ju je pozvala kod sebe.
Natali je bila oduševljena kućom. Sofijinim roditeljima. Jelenom.
Sofiji je prijalo poznanstvo sa nekim izvan njenih poznatih krugova. Nije morala da se
pita šta Natali о njoj zna. I koliko. I da li je sažaljeva.
Natali je, po struci, bila profesor književnosti. Mogle su da ćaskaju о svemu. О Parizu. О
pozorištu. О knjigama. О modi.
Sofija ju je odvela u svoju radnu sobu. Gledale su njene crteže.
- Izvinite ako je nametljivo, ali ne mogu da odolim. Mogu li da vidim nešto od Vaše
garderobe? - upitala je Natali.
Ubrzo je krevet bio zatrpan stvarima. Natali je pljeskala rukama:
- Kakva divota - govorila je, ushićeno.
- A vidite ovo - govorila je Sofija. - To je haljina moje bake.
- O, moj gospode! Od one bake što vas je naučila da šijete?
- Ne. Od moje prave bake. Po krvi. To je ona žena sa portreta u salonu.
- Od koje ste nasledili takvu lepotu. Te oči - reče Natali, bez ženske sujete.
- A moja druga baka, Nevena, koja je odgajila mog oca, ona je... - počela je Sofija da
objašnjava, podstaknuta pitanjima svoje nove poznanice:
- Odmah zaprosio? Tako mlada? Zašto u Beograd? Umrla? A vaš otac? A onda?
Natali je gutala priču. Bila je tako bajkovita. Nestvarna. Neobična.
Sedele su usred razbacanih haljina i bluza, udubljene u razgovor, kao dve šiparice.
Presekao ih je nestanak struje.
- Opet - reče Natali. Tumarajući, sišle su u salon.
- Sad moram da krenem. Sofi, hvala Vam - rekla je, stežući joj obe ruke. - Mnogo Vam
hvala za ovo veče. Znam da Vam, sigurno, nije bilo do toga da sedite sa nekim nepoznatim.
Ne ljutite se, pitala sam Stojana о Vama. Pitala sam ga - za koga je udata ona prelepa žena.
Ko je taj srećnik. Rekao mi je da ste se nedavno razišli.
- To je lepa reč - izusti Sofija. - I liči na Stojana da se tako izrazi. Istina je da me je moj
muž... on me je - Sofiji zadrhta glas - ostavio - reče.
- Oh, draga. Žao mi je - rekla je Natali, i odmah nastavila: - Znate šta, ma koji da je razlog
u pitanju, on će žaliti do kraja života. On. Ne Vi. Mora da Vam se to, sada, čini glupim
tešenjem. Ne, draga. Verujte mi da je tako. Vaš će bol proći. Vi ćete biti slobodni. On će ostati
gubitnik. Videćete. Setićete se mojih reči.

Setila se. U trenutku kada je čula zvuk zemlje kako tupo udara u kovčeg, setila se.
Natali, tada, već beše otišla iz Beograda. Nije bila kraj rake. Nije videla Sofiju.
Nije mogla znati da se njeno proročanstvo nije ispunilo.

145 |
 Nije mogla znati da Sofija više nikada ne može biti slobodna. Ni pobednik.
Nije mogla znati da je Sofija ostala ona koja večno žali. Za svim što nije rekla. I za svim što
nije učinila. Na vreme. Za svim što je otišlo u zemlju, zajedno sa kovčegom. Nepovratno.

Natali je izljubi, po francuskom običaju, četiri puta.

- Oh, umalo da zaboravim - reče. - Htela sam da Vam nešto predložim. Volela bih, ako je
moguće, da mi osmislite haljinu za novogodišnji prijem. Želim da imam nešto posebno.
Nešto poput Vas, Sofi.
Sofija je osetila prisnost sa njom. Pristala je. Onda je Natali dovela još dve prijateljice,
koje nisu pitale za cenu da bi se domogle maštovitih kreacija. Tako je počelo.
Sada je imala krug svojih »klijentkinja«, kako ih je Ivana zvala.
I ona je dolazila na te vesele probe. Pune ženskog kikotanja. Ozbiljnih savetovanja.
Premišljanja. Smelih ideja. Da je neko sa strane, kroz prozor, kojim slučajem, bio u prilici da
posmatra sa kakvom se usredsređenošću i predanošću taj ženski skup dogovara, komotno
je mogao zaključiti da one većaju i donose nepovratnu odluku, sa dalekosežnim
posledicama, о kakvom svetski važnom problemu.
Ivana je bila Sofijin »menadžer«. Hladnokrvno je ugovarala posao, izvaljujući cifre, od
kojih se Sofiji vrtelo u glavi:
- Ne preteruj, Ivana - došapnula bi joj.
- Šta je to za njih - odgovarala bi. - Sedamdeset maraka za unikat. Gde to ima?
- Ali, one kupuju materijal i sve...
- One plaćaju tvoj mozak, a to nema cenu. U stvari te prodajem jeftino.
Smejale su se.

Na uglu Gospodar-Jevremove setila se da nije pozvala Jelenu. Ako bi se negde

nepredviđeno zadržala, uvek joj se javljala. Govorila joj je da kasni i da će doći, što pre. Tako
se Jelenin veliki strah pretvorio u sasvim mali.

Iza njih dve je ostala jedna ružna zima. Jelenin prvi doček Nove godine bez tate. Prvi
Božić sa jednim praznim mestom za stolom. Uspele su. Doduše, bilo je malo suza.
- Zašto tata nije sa nama?
- On je tako odlučio - odgovorila je Sofija.
- A je l' i tebi žao što nije ovde? - pitala je.
- Meni ni zbog čega nije žao, kad sam sa tobom. Samo mi je to važno.
Jelena se razvedrila:
- I meni - rekla je.
- Hajde, sada, da okitimo jelku. Ti ćeš mi dodavati ukrase...
- Ja, mama, moram da siđem kod deke - rekla je zabrinuto. - Obećala sam da ću njima
pomoći.

146 |
 - Vidiš da niko ne može bez tebe? Pa, šta ćemo sad - upitala je Sofija, glumeći blagu
paniku.
- Šta ćemo, sad - širila je i ona ruke, sa zadovoljnim osmehom na usnama.
- Nekako moramo da te podelimo. Prvo budi dole, a onda trči ovde, važi?
- Dobro - rekla je, svesna svoje važnosti. Drugog januara vratila se rastužena iz posete
Aleksi:
- Tata nema jelku - rekla je snuždeno.
- Pa, dobro, imaće je dogodine - odgovorila je Sofija. Odmah je skrenula njene misli:
- Je l' ti znaš da odraslima jelka i ne treba. Ona se kiti da bi Deda-Mraz došao kod tako
maleckih, kao što si ti. Kad sam ja bila mala... - Jelena je sela kod nje u krilo i odlutala u
Sofijino detinjstvo. Tatinu jelku više nije spominjala.
Počela je da se, posle viđanja sa Aleksom, kući vraća veselija. Više nije pitala: kada će i
zašto je. Negde, u svom malom svetu, smestila je reč »odselio« kao nešto što nije tako
strašno. Što joj nije odnelo tatu zauvek. Osam meseci je beskrajno dug period za nekoga ko
ima četiri godine i ne zna šta je vreme. Za koga vreme postoji od događaja do događaja.
Aleksa se pojavljivao i postojao u njenom životu. I ona se smirila.

Kraj Sofije su promicali prolaznici. Sunce ih je nateralo da poskidaju kapute i izmamilo

im nehotične osmehe. Ili se to Sofiji činilo. Možda zato što je i sama osećala da se u njoj,
nesigurno, rađa nada. Ili nagoveštaj nade.
Nekako je preturila tešku zimu. Zahvaljujući svojim »klijentkinjama«, imala je novca
više nego za proteklih pet godina. Imala ga je toliko da je, čak, mogla planirati skromno
letovanje sa Jelenom.
Njihov život bio se nakrivio, kao kuća podrivenih temelja, i opasno nagnuo u stranu.
Uspela je da ga vrati natrag. Da ga izravna po vertikali. Ostali su tragovi tog smelog
građevinskog zahvata; to, da; ali, nije se srušio. Još uvek je imao formu. Čvrstinu. Delovao je
solidno.
Kao da nije pretrpeo strahovit potres.
Kao da se ništa nije dogodilo.
Sofija se slabašno osmehnu. Izgleda da je uspela. Sa tom misli pozvonila je na vrata.
- Dako, samo da se javim kući - rekla je, pozdravljajući se sa krojačicom.
Bila je iznenađena kad je čula Ivanin glas:
- E, greškom sam okrenula tebe. Htela sam da se javim Jeleni...
- Ja sam kod tvojih - rekla je Ivana. Plakala je. - Dušanu... Tati je opet pozlilo. Srce. Imao
je napad. Bila je hitna pomoć... Užas. Tata je zaspao, pa sam prešla ovde. Doći će i Stojan,
pozvala sam ga.

Na početku rata, devedest druge i treće, Ivanin frižider je bio pun. Kao u vreme
najvećeg blagostanja. Davala bi Nadi, komšinici sa drugog sprata koja je po nuždi postala
švercerka, deset ili petnaest dolara i ona joj je isporučivala, tri puta mesečno, čitav provijant

147 |
iz Mađarske. Šunku. Zimsku salamu. Sireve. Namaze. Mleko u prahu. »Nestle«
kondenzovano mleko u tubi. Sredstva za čišćenje. Kozmetiku. Sve po spisku. Po stavkama.
Isprva je Nada pravila neke greške. Kupila bi joj balzam za masnu, a ne za farbanu kosu.
Šampon pogrešne marke. Margarin umesto putera. Ali, vremenom su se uhodale. Nada se
specijalizovala i podrobno uputila u Ivanin ukus i potrebe. Staviše, počela je da, po svom
nahođenju, dodaje poneku novu stvar.
- Ovo ti je mleko za telo. »L'oeral« (tako je izgovarala »L'oreal«). Za osetljivu kožu. A
kupila sam ti i novu kremu za ruke. Sa jojobom.
Dostava je bila na kuću. U tome su ležale dve prednosti: Ivana nije morala da se pomuči
ni da ode po robu, a Nada bi, po isporuci, ostajala na kafi. Da je zabavlja anegdotama sa
carine. Pričama о svom nesposobnom mužu:
- Izvrnuo se, gleda u televizor po ceo dan, pet para ne daje što sam kičmu slomila od
onih »krmača«.
Ivana već beše upućena u žargon. »Krmačama« su šverceri zvali putne torbe enormnih
dimenzija.
- Kažem mu: 'ajde ti jednom obavi turu. Ne mogu, Nale, kaže, nisam ja sposoban za to.
Ajde makar sa mnom da mi pomogneš. Ne mogu da putujem dvadeset sati, kaže. Onda neću
ni ja više, kažem mu. A on: pa nemoj. A od čega ćemo, onda, živeti. Kao i svi, kaže. Eto, moja
Ivana. Takvi su ti muškarci.
Ivani je bilo bitno da vreme prolazi. Ma sa kim. Zabavljale su je plitkoumne rečenice,
nalik onima iz španskih serija. A opet, u dubini duše, smatrala je da su one istinite. Rečene
na kič-način, ali tačne.
- Kako možeš da se zamlaćuješ tim glupostima - govorila joj je Sofija, kad bi je zatekla
kako usredsređeno prati novu epizodu.
- Ne prekidaj me, sad. Sad će ona da mu otkrije da je njeno dete u stvari...
- Ivana, molim te - rekla bi Sonja prekorno - udubljuješ se u te petparačke...
- Ovo ti je petparačko - prekinula bi je Ivana, ne odvajajući oči od ekrana. - A Sekspirova
»Bogojavljenska noć«, gde se žensko presvlači u muškarca, pa ovaj, kao, to ne primećuje,
onaj, kako se zvaše...
- Vojvoda Orsino - ubacila bi Sofija, poslušno. Kao da je na ispitu.
- E, taj joj se, to jest njemu poverava, jer se ona devojka...
- Viola - dodala bi Sofija.
- ...kao preobukla u muško, pa se Orsino poverava i pati pred njim to jest njom, a ona,
kako se zove ona druga...
- Grofica Olivija - pratila bi je Sofija.
- ...se zaljubljuje u Violu i ne primećuje da je ona žensko, e, to ti je uverljivo. Vrhunska
umetnost. A da je takav zaplet serije, ti bi izjavila da veću glupost nisi čula.
- Mora da me zezaš - rekla bi Sofija u nedoumici.
- Napola - odgovorila bi Ivana, sa mangupskim osmehom.

148 |
 Te zime, devedest pete godine, Ivanin frižider beše opusteo. Novac od Rastka je stizao
povremeno. Svote behu male. Znatno manje od njenih potreba. Više nije mogla da bahato
arči svoje zalihe na pravljenje sendviča kojima je zamenjivala sve obroke. Morala je da se
snalazi. Morala je da počne sa kuvanjem. Od toga je bežala celog života.
- Radiš i drndaš se tri sata da bi se pojelo za petnaest minuta. Onda pereš sudove. Onda
opet seckaš, mutiš, pržiš. Pa raspremaš i opet pereš sudove. Užas. Trebalo bi, lepo, tablete
kao kosmonauti, i to ti je jelo. Fino, kulturno...
-...bez truda - podbadala bi je Sofija.
- Dabome, bez truda, bez mrva i otpadaka. Bože, sto posle jela je kao svinjski obor.
Nema šta, čovek je stoka - zaključivala bi, filozofski. - Uostalom, neko, jednostavno, nije
stvoren za to. Ja, na primer. A ti, Sofija, na primer, jesi. Imaš talenta za to prčkanje.
- Ne treba tu poseban talenat - rekla je Sofija.
- Evo, supa. Šta tu ima...
- Kuvala sam ja supu - prekinula ju je. - Ali mi je zagorela.
Sofija prasnu u smeh:
- Majke mi - nastavljala je Ivana. - Sve sam uradila kako treba, zbutala one šargarepe,
paškanat i ono, bre...
- ...celer - dodade Sofija.
- valjda to, ne znam, i dođem posle sat vremena, a meso se uhvatilo za dno. Uzmem ja
neku viljušku, zabodeni u one džoge od mesa, pa vuci...
- Kakve »džoge«, zaboga, Ivana, nisi, valjda, kuvala kolenice - reče Sofija.
- Nisam.
A onda je, posle kraćeg razmišljana, potpuno ozbiljna pitala:
- Čekaj, a je l' ne može supa od kolenica?

Sada je morala da se bavi kuhinjom. Činila je to sa besom što ju je nemaština snašla u

najnepovoljnijem trenutku. Želela je da Zorana ušuška u komfor. Da od svoje kuće napravi
oazu u kojoj će se osećati prijatno.
Pred njim se beše pretvorila u maznu mačkicu opsednutu potrebom da mu udovolji.
Svesna da on, u svakom trenutku, može izabrati mlađu devojku, bez obaveza i bez sina koji
je stajao kao prepreka opuštenom ponašanju u kući. Devojku od koje se ne očekuje da ima
karijeru i posao. Od koje Zoran ne bi očekivao, kao što je zahtevao od nje, da se sredi i
organizuje. »Kako već priliči jednoj sredovečnoj dami«, dodavao je polušaljivim tonom, na
kraju takvih, po nju mučnih razgovora. Ipak, Ivaninom uhu »koje sve čuje«, nije promicala
nijansa ozbiljnosti koja je izbiljala iz njegove primedbe. Nijansa upozorenja.
Progutala bi poluuvredu kao isitnjene parčiće stakla što deru grlo, pa dugo i bolno
kolaju po stomaku, pretvarajući se da je nije ni primetila. Pokušavala je da luksuzom
kompenzuje ispraznost svog života što se pred Zoranom sve više razotkrivala. Štedeći na
sebi i Mihajlu odvajala je novac za đakonije koje bi nehajno iznela na sto kada bi on sa
nekim svratio. Behu odabrane sa ukusom dobrog poznavaoca. Najbolji konjak. »Single malt«
viski. Kavijar služen na majušnim, prepečenim tostovima. Sa kuglicama putera, u činiji do
pola napunjenoj ledom. Francuski sirevi, servirani na debelom, drvenom pladnju. Tanke,

149 |
vijugave šnite najfinije pršute, aranžirane oko kriški dinje. Odgovarajuće vino. Italijansko ili
špansko. Sve to je trebalo da nenametljivo ukaže Zoranu na to ko je ona. Gde je rasla. I šta joj
pripada.
Taj nategnuti luksuz beše plaćen njenom žrtvom da se »maje«, kako je razdraženo
govorila, »sa šerpetinama i loncima«.
- Treba da zbutam neke splačine za Mihajla i mene - pozvala bi Sofiju. - Daj mi reci
nešto što mogu da očas spemim. Nešto jednostavno - upozorila bi je.
Njihova komunikacija se gotovo svela na razmenjivanje recepata.
- Zašto splačine? - čudila se Sofija. - Svašta može da se napravi, za male pare - rekla bi i
počela sa diktiranjem.
Kada bi završile razgovor, Sofija bi se tužno nasmešila nad činjenicom da je Ivana
zaboravljala da je pita kako je.

- Evo, dolazim i ja, odmah - rekla je Sofija.

Na brzinu je objasnila Daki šta treba da radi i na ulici uhvatila taksi.
- Bože - pomislila je - neka sve prestane već jednom.
Molitve su joj bile uslišene. Ivanin otac nije imao infarkt. Samo je trebalo da više povede
računa Da promeni lekove. I terapiju.
Kada je Sofija stigla, tamo su već bili Stojan i Boban. Kao velika, složna porodica
udružena pred problemom, odgovorno i efikasno pravili su dogovore. Boban će zakazati
Dušanu pregled kod svoje koleginice. Stojan će nabaviti lekove iz inostranstva. Sofija će biti
tu, da se nađe Branki.
- Kao naši roditelji, nekad - pomislila je Sofija. - Konačno izgledamo kao oni - pomislila
je sa setom i ponosom.
Uto je Ivana poskočila:
- Joj, nisam se javila Zokiju - rekla je hitajući ka telefonu.
Bila je već obodrena. Zadaci i dužnosti behu podeljeni. Mogla je da prisedne i
zadovoljno zapali cigaretu kao čovek kome su u nevreme istovarili tonu uglja pred kuću, a
on se nekako organizovao, iskupio mobu i uspeo da se sve pretovari i složi.
- Eh, Ivana... - reče Boban, saučesnički gledajući u Sofiju i Stojana.
Stojan sleže ramenima:
- Nepopravljiva - reče. - Šta ćeš...

150 |
 36

Izlog galerije »Drangulije« (pređašnje »Skarlet«) osvetljavale su tri niske, stone lampe,
sa abažurima boje terakote. Nekoliko dekorativnih jastučića po kojima su, nehajno
razbacani, ležali albumi za slike, ukoričeni u tamnobraon pliš, i dve omanje drvene škrinje iz
kojih su provirivale svilene ešarpe i niske bisernih perli, davali su mu izgled tople, starinske
sobe. U samom uglu, kao skriveno, na niskoj, patiniranoj, srebrnoj posudici, beše položeno
vaskršnje, crveno jaje-čuvarkuća. Iako je bio kraj maja, Dobrila ga još ne beše sklonila.
Sofija je ušla pred samo zatvaranje i zatekla je kako ispraća poslednjeg kupca.
- O, Sonječka - uzviknula je obradovano.
Bila je jedna od retkih prijateljica koju je, osim Ivane, imala.
Iza Sofijine neizveštačene predusretljivosti i spremnosti da se svakome nade, iza zavese
reči i ljubaznosti kojom je, iz svoje blagorodnosti, pristupala ljudima, stajala je bistra tišina
u koju se sklanjala čim bi joj se za to ukazala prilika. Premorena od užurbanosti i napetosti i
svađa u pozorišnom svetu koje su se, pred izlazak na scenu ili na sceni samoj, volšebno
izglađivale i nestajale, živela je neobično mirno i povučeno.
Samodovoljnost beše njeno najpribližnije određenje. Nikada joj nije bila potrebna
druga osoba da bi hranila prazninu kao Ivani. U dragocenim trenucima svoje usamljenosti
spuštala se u sebe. Na kraju puta, u napredovanju kroz beskrajna prostranstva, šira od bilo
koje ruske stepe što se proteže u nedogled, odbacivala je, postepeno, sve spoljašnje - utiske,
interesovanja, predstave - kao što se planinar na pohodu ka vrhu oslobađa nepotrebnog
tereta, sve dok ne bi ostala samo u nagoti svoje prirode i karaktera. Tu ju je čekala tišina.
Zagazila bi u nju sa osećanjem olakšanja kakvo oseća čovek kada se po vrelom danu izuje i
kroči u zelenu, providnu i čistu vodu. I vraćala se u svakodnevicu, obnovljena i zaceljena.
Dobrila je to osećala. Nije presretala Sofijinu potrebu za povlačenjem sa nametljivim -
»što se ne javljaš«, koje je Sofiju nerviralo i odbijalo od ljudi. Diskretna, blaga i puna
razumevanja za tuđe brige i obaveze, bila je Sofijina prijateljica po izboru. Po srodnosti.
- Evo, sad ću da zatvorim, doneću kapućino iz kafea i na miru ćemo se ispričati.
Ali razgovor je tekao klimavo i nesigurno, kako to biva onda kada jedan od sagovornika
treba da izgovori nešto neugodno i mučno, pa odlaže taj trenutak. Sofija je osetila Dobrilinu
nelagodu.
- Nešto si mi čudna - reče. Dobrila ništa ne odgovori.
- Da te ja, možda, ne zadržavam...
- Ne, nikako. Nije to. Juče se nešto desilo. Vrlo neprijatno.
Venica ispod oka se probudi i poče da odskače. Sofija je čekala.
- U galeriju je svratila Ivana. Sa Milom.
Sofija se zgrči kao da ju je neko snažno udario u pleksus.

151 |
 Poslednja dva meseca retko se viđala sa Ivanom. Čak i kada je ova dolazila da obiđe oca,
nije stizala da joj se javi. Sofija nije imala razloga da posumnja da je u pitanju ma šta drugo
do Ivanina zaokupljenost Zoranom. Ulagala je veliki trud da ga potpuno veže za sebe.
Scenario je bio poznat; u fazi potpune okupiranosti novim muškarcem Ivana je
zanemarivala sva druga interesovanja, da bi se kasnije, uverena da je u vezi sasvim učvrstila
svoje pozicije, vraćala u stari kolosek.
Istina, Ivana ju je nekoliko puta pozvala da izađe sa njima.
Za razliku od Sofije, ona nije imala otpor prema mondenskim mestima. Naprotiv. Rado
je prihvatala pozive za premijere, otvaranje izložbi, promocije i koktele. Uživala je da bude
viđena. I morala je imati pratioca. Uvek. Privremenog ili stalnog. Pristalog da zaokruži njenu
pojavu. Zorana je smatrala sjajnom prilikom sa kojom se treba pokazati po Beogradu.
- Tebi se on ne sviđa - rekla je Ivana pošto je Sofija odbila njihov drugi poziv na večeru.
- Otkud ti to?
- Zašto, onda, nećeš?
- Znaš ti mene. Ne ide mi se.
- Stvarno, Sofija, živiš skandalozno dosadno. Kao pustinjak. Nećeš umreti ako odeš sa
nama do »Franša«.
- Dogovorićemo se - odgovorila je, tek da odloži svoj pristanak.
Postojao je naročit razlog zbog koga je izbegavala prisnije kontakte sa Zoranom.
Zimus joj je Ivana, na jednoj od »proba« sa Natali i njenim prijateljicama, u opštem
Zagoru, uzgred saopštila:
- E, nisam ti rekla, Zoran poznaje Aleksu. Ono, baš se poznaju. Sa studija.
Sofija se ukočila. Nije znala šta da kaže.
- Sofi, mila, šta mislite о ovome - upitala je, u tom trenutku Natali.
Upustila se u preopširnu diskusiju oko revera samo da bi dobila na vremenu.
- Znaju se - reče, napokon, neutralnim tonom, iskoristivši priliku da to kaže dok je
čeprkala ispod stola, navodno tražeći stari »Vog« .
- Aha - potvrdi Ivana. - Sreli smo se, nedavno, u garaži na Obilićevom vencu. Malo
popričali...
»U garaži? Ili su seli u kafić? I о čemu?«, mislila je Sofija, grozničavo.
- Mogu ti reći da je Aleksa sjajno izgledao. Sofija stisnu žurnal u ruci.
- Nismo se ujedali kao obično - nasmejala se Ivana. - Štaviše, Aleksa je bio naročito
ljubazan prema meni. Malo me je, doduše, zadirkivao pred Zoranom, ali onako, baš
drugarski i blagonaklono. Čak smo uspeli da...
Sofiji prevrši:
- Znaš šta, ne želim...
- О kej, о kej, nećeš о Aleksi. Mislila sam, samo, da je red da ti kažem.
- Eto, rekla si mi. Uostalom, nije lepo da pričamo na srpskom. Has the jury reached the
verdict - obratila se gošćama koje su listale žurnale, u stalnoj ženskoj potrazi za
savršenstvom.

152 |
 Time se završila scena.
I tako se javio njen otpor da se zbliži sa Zoranom.

Zurila je u Dobrilu razrogačenim pogledom:

- Ivana sa Milevom?! Sofija nije mogla da dođe sebi.
- Da. Delovale su, nekako, prisno - reče Dobrila. - Suviše prisno.
Sofija oseti kako joj tle izmiče. Oseti kako strelovito pada tik pored oštrih grebenova, za
koje nije mogla da se uhvati. Oseti beskrajno gađenje.
Cerekanje plavog demona iz zimskih noći vratilo se kao eho:
»Glupa Sofija«, odjeknu u njoj.
- Nisam znala kako da se ponašam - govorila je Dobrila. - Prosto sam bila šokirana tim...
bezobrazlukom. Sklanjala sam se u onaj pregrađeni deo, pozadi, i kobajagi nešto pakovala,
samo da ih ne gledam. Ivana je bila u svom elementu. Pokazivala joj stvari. Sugerisala joj šta
da kupi. Objašnjavala joj kako je to izgledalo kad je ona držala galeriju. Cvrkutala je. Čak me
je pitala da ih ponudim kafom.
Sofija namah stvori sliku pred očima. To je tako ličilo na Ivanu. Zavodila je svoju novu
prijateljicu. Očaravala je. Prostirala pred njom svoje usluge, kao crveni tepih pod noge
filmske dive.
- Dovela sam moju doktorku, tako je rekla, Sofija, moju doktorku, da ovde kupi ove
božanstvene lampe. I rekla je, kao kroz šalu, da bi bilo lepo da Mili učinim popust.
Doktorku? Moju doktorku? Sofiji je puklo pred očima. Vodila je čika Dušana kod Mile.
Zato ju je izbegavala. Pretvarala se da nema vremena da svrati, čak ni kad je dolazila na
Senjak.
- Nemam vremena ni za kakvu kafu, rekla sam joj - nastavljala je Dobrila. - A popuste,
rekla sam, ne pravim. Nikome. U onu nisam ni pogledala. Obraćala sam se samo Ivani.
Streljala sam je očima. Bila sam strašno neljubazna, pa su se brzo pokupile. Onda se Ivana
vratila, sama, posle minut-dva, i sa vrata mi dobacila da ne moram da ti kažem kako je
dolazila sa Milom. Kako to misliš, rekla sam joj. Ja nemam razloga da nešto krijem pred
Sonjom. Na to ona: mislila sam, samo, da će Sofija, sigurno, nešto da iskonstruiše. I otišla je.
- Iskonstruiše - ponovila je Sofija.
To je moglo da znači samo jedno - Ivana se priključila njima. Bez upozorenja. Mora da
već odavno izlaze zajedno. Učetvoro. Mila i Aleksa. Zoran i Ivana. Zaljubljeni parovi koji uz
meze, zobaju njenu muku. Koji je ispijaju i drobe pod zubima kao zaostale komadiće leda sa
dna čaše.
- Da, tako je rekla - potvrdi Dobrila.
Veliki, temeljan bes koji je osetila prema Aleksi zatutnjao je u njoj mnogo jačom
žestinom. Sofija ustade:
- Moram da obavim jedan razgovor. Izvini me na trenutak.
Neprirodno mirna, okrenula je Stojana.
- Ja sam - rekla mu je. - Nemam vremena ni za kakve uvode. Prosto, moram nešto da te
pitam. Direktno. Odgovori mi sa »da« ili »ne«.

153 |
 - Pitaj - rekao je.
- Da li znaš da je... - progutala je knedlu. - Da li je Ivana vodila čika Dušana na pregled
kod Mile?
- Ne znam - reče. - Stvarno ne znam. Boban joj je bio zakazao kod neke njegove
koleginice, ali... Otkud ti to, Sofija - upita, odjednom, iznenađeno, kao da je tek tada razumeo
о čemu je reč.
- Nije važno. Znači, ti ne znaš.
- Šta je opet uradila? - Bio je ljut: - Sofija, kaži mi šta je sad uradila?
Svi Ivanini neobjašnjivi postupci, preko kojih je godinama prelazila, u trenu se
poređaše pred Sofijom. Kao preparirane ptičurine kojih se grozila. Zašto je dozvoljavala da
živi sa njima? Da žmureći prolazi kraj tih odvratnih stvorenja, pretvarajući se da ne postoje?
Zašto je, pomisli.
- Bila je sa njom, sa dotičnom, kod Dobrile u galeriji. Moja prijateljica Ivana. Moja bivša
prijateljica. Koja je sebi našla novu. Sadašnju ženu... družbenicu ili ljubavnicu mog bivšeg
muža - razlagala je, kao da Stojanu treba da objasni. Kao da on nema ni približnu predstavu
о njenom životu. - Dobrila kaže da su delovale vrlo prisno.
- Šta?! Ne, ona nije normalna... Definitivno nije. Niti ovo može da se podvede pod njene
uobičajene marifetluke. Suviše je pogano - reče Stojan. - Čak i za nju, suviše je.
- I ja mislim da jeste.
- Sofija, doći ću do tebe. Odmah - reče Stojan brižno.
- Hvala ti, ali ne. Ovo ću srediti sama - rekla je. Vratila se za stočić kod Dobrile:
- Gotovo je - zaključi.
Dobrila beše jedna od mnogih koji su se čudili Sofijinoj ljubavi prema Ivani. Njenoj
sposobnosti da pređe preko Ivaninih malih i velikih skandala. Ružnih postupaka. Sebičnosti.
Sada se osmelila da kaže:
- Šta je htela sa tim dovođenjem te... te ženturine ovde? Šta? I zahtevom da tebi ne
kažem... Ne znam, Sonja, ali meni je to...
- Pogano - ponovi Sofija Stojanove reči. Setila se Aleksinog pisma.
- Ostavio ti ga je na izvol'te, da bi videla - rekla je, tada, Ivana.
Za manje od godinu dana Sofiji se dogodilo isto.
Samo je Ivanina izdaja više bolela. Sa čuđenjem, Sofija shvati da je tako. Aleksa ju je
prevario. Ivana je izneverila čitav njihov život. Od kada pamti za sebe, Ivana je bila tu. Kao
na ubrzanom filmu ona vide njih dve u pesku, sa koficama. U Londonu, na Tajms skveru, gde
su se naizmenično fotografisale. Na Crvenom otoku u Rovinju, gde su satima ležale u senci
borova. Ivanu u porodilištu, kada je uspela da dođe do nje, odmah po izlasku iz sale. Ivanu u
crkvi, kako je, po završetku venčanja ljubi, suznih očiju, iskreno potresena, i govori: Bog
neka vas blagoslovi, Sofija. Njena prijateljica. Kuma. Sestra. Izneverila. Prodala. Za koliko?
Jeftino? Skupo? Koliko, uopšte, košta jedno prijateljstvo? Koliko košta sestra? Šta je Ivana
založila? I šta je dobila, zauzvrat?
Saznaće to.
Ovoga puta će to uraditi.

154 |
 Osam dugih meseci vagala je da li bi bilo bolje da je pozvala Aleksu na razgovor. Ona.
Ne čekajući da se on seti. Da mu je sasula sve što se u njoj zgomilaio. Da mu je predočila
kako je prozrela u čemu se sastojao njihov veliki nesporazum. Bilo bi bolje da jeste. Kasnije,
nije htela. Kasnije, izgledalo bi kao puka nemoć ostavljene supruge. Histerične. Ogorčene
zbog njegovog uspeha. Aleksa već beše promenio posao. Imao je ženu koju je želeo. Viđao je
svoje dete. I oslobodio se neželjenog tereta. Nje, Sofije.
- Gotovo je - ponovi ona Dobrili. - Sad ostaje da raščistim sa njom. Odmah.

155 |
 37

Košava je ledila krv u žilama. Masa ljudi stajala je pod brišućim udarima vetra, u tišini.
Bili su zaustavljeni kordonom policije na Brankovom mostu. Na temperaturi ispod minus
deset koža na obrazima se mrznula. Te noći nije bilo uobičajene buke među protestantima.
Nisu se izvikivale parole, niti se vređala milicija. Napetost je visila u vazduhu kao zgrudvana
smeša straha, neizvesnosti i rešenosti obe strane. Osećalo se da je to prelomni trenutak i da
će odgovor na najmanju provokaciju biti neprimereno žestok. Četiri hiljade milicionera, za
tu priliku dovezenih iz unutrašnjosti, kao pojačanje, čekalo je na komandu za napad. Čekali
su da plane varnica, pa da se obruše na one što su iz večeri u veče »šetali« gradom. Policija
je bila dobro naoružana. Štitovima od pleksiglasa što su se sablasno bleskali pod
narandžastim svetiljkama na mostu. Pendrecima, spremnim da se potegnu. Pištoljima u
opasačima. Demonstranti behu naoružani samo pištaljkama i bedževima.
Podalje od mesta gde su se Sofija i Stojan zatekli, u trenutku zastoja, predvodnici
protesta pregovarali su sa komandirom milicije.
- Šta kažu, šta kažu?
Vesti su se prenosile od usta do usta.
- Ovi napred kažu da je Đinđić prišao kordonu. Nešto im govori. Eno, vidim ga, širi ruke.
Čekaj, zakloniše ga...
- Pazi se, Zorane - dovikivao je neko.
- Sedi! Sedi! Naredba je da se sedne - prohujalo je, odjednom, šumno, sa čela kolone.
Stojan je shvatio da su opkoljeni. Zgrabio je Sofiju za ruku i pokušao da je izvuče iz
gužve. Ali, bilo je kasno.
Obračun je počeo munjevito. Narod je u panici bežao. U nastalom metežu palice su
pljuštale na sve strane. Policija je bila luda od besa. Nikada nije bilo takvog premlaćivanja.
Tukli su sa ogoljenom mržnjom. Bestijalno. Neumorno. Nasumice. Muškarce, žene, devojke.
Pendreci su pljuštali po leđima i glavama. Stojan spazi kako se, nedaleko od njega, jedan
mladić stropoštava u lokvi krvi koja je linula iz arkade.
Nije mogao da mu pomogne. Svu snagu beše usmerio to da izvede Sofiju. Obgrlivši je i
poklopivši svojom mišicom probijao se Brankovom ulicom; visok i jak, jedva je napredovao
kroz neopisiv haos. Sofija je išla, postrance i naslepo, kao pod šatorom od njegovog tela.
U uskom grlu prolaza kod prodavnice »Borovo«, u Sremskoj, usred kiše palica i
izbezumljenog šutiranja onih koji su pod batinama pali Stojan je, primajući bočne udarce,
uspeo da je provuče do ulaza u neku zgradu. Utrčali su unutra i pojurili uz stepenice. Još dok
su se penjali ka prvom spratu, iz prizemlja začuše tuču i mukle krike nekog koga su
milicioneri uspeli da obore.
- Ima ih i gore, pobegli su, majku im jebem fašističku - dreknu jedan policajac.
- Nisu, video bih - odgovorio je drugi.
- Trči, proveri, šta stojiš - urlao je nadređeni.
Bat koraka je ukazivao na to da je nekoliko milicionera krenulo gore, za njima.

156 |
 Stojan se zaustavio, pribivši Sofiju uz zid. Nisu disali. U tom trenutku oboje su očekivali
najgore.
- Volim te, Sofija - čula je kako joj šapuće, usana priljubljenih uz njeno uvo.
Stegla mu je ruku, najčvršće što je mogla i poljubila je.
I ja tebe, značilo je. Rečeno bez reči. Shvaćeno bez objašnjenja.
Po koracima su raspoznali da se iz potere izdvojio jedan. Na okretištu stepenica na
trećem spratu jurišnik je zastao i, teško dišući, osmotrio mračni hodnik. Mora da ih je video.
Sofija oseti kako se Stojanovo telo zateže kao struna. Skrivena pod njegovim mišicama
nasluti da se on okrenuo ka policajcu. Cutanje je potrajalo, dugo kao večnost. U stvari se sve
odigralo munjevito. Mladić se presamitio preko gelendera:
- Nema nikog, jeb'o ih ti - doviknuo je onima dole.
- Silazi, onda, da gonimo stoku izdajničku - odjeknu odgovor.
Čulo se kako se policajac šulja niz stepenice. Bili su spašeni.
Stojan se stresao od preživljenog straha. Za nju. U sekundi, dok je iz mraka gledao u oči
progonitelja, bio je spreman da ubije za Sofiju. To ne beše trenutni nagon, izazvan
neposrednom opasnošću, već jasna odluka koja je u njemu postojala i sada. Da je policajac
pritrčao i digao pendrek na Sofiju, pokušao bi da mu, u gušanju, otme oružje i puca. Ili da ga
zadavi.
Još uvek priljubljena uz njega, Sofija je mogla da oseti, i kroz debelu kožu jakne, titraje
Stojanovih mišića.
- Tebe su izudarali - reče, prenuvši se. Rukom mu je nežno prešla po leđima.
Počela je da plače.
- Izudarali su te, a ti si mene pokrivao - jecala je.
- Sofija, Sofija - tiho je govorio. - Nemoj. Nisam povređen. Vidi.
Otkopčao je jaknu i smaknuo je sa jednog ramena.
- Pogledaj - reče, pokazujući na štepanu postavu iznutra. Na sebi je imao i debeli
džemper. - Stari sam ja komandos - reče, pokušavajući da je smiri.
Sofija se bledo nasmeši. Kroz suze. Jedna kap joj je visila na donjoj trepavici. On je
pokupi prstom.
- Nemoj - prošaputa.
Ona se zagleda u njega. Malopre joj je rekao. Prvi put posle one mesečarske noći. Sve
drugo postade nevažno.
Silno je poželela da je poljubi. Osećala je da će se to dogoditi.
Njemu se učini da je pri slabašnoj svetlosti koja je dopirala sa gornjeg sprata pročitao
taj zov iz njenih očiju. Trgao se, posramljen svojom niskošću.
Trenutak je prošao.
- Skini to - reče joj blago, pokazujući na bedževe koje je zakačila na svoj kaput. - Ne
smemo da upadamo u oči. Moraćemo da se nekako probijemo do mog auta. Ispod »Palasa«
je - reče.
Ona beše paralisana svojom željom. I rastužena do bola. Nije razumevala šta govori.

157 |
 - Sofija - ponovi on - skini bedževe.
- Hoću - odgovori poslušno.
Petljala je oko kopče šmrkćući od malopređašnjeg naleta suza. On joj dodade
maramicu.
- Moj vitez - reče sa slabašnim smeškom u uplakanim očima.
- Samo da ne blokiraju ceo grad - reče on, zabrinut da je bezbedno odvede kući.
Oprezno su izašli na ulicu i krenuli kroz Maršala Birjuzova. Grabili su ka parkiranim
kolima susrećući, usput, užurbane grupice ljudi koji su ih upozoravali da se prebijanje
nastavlja. Na Trgu. I gore, na Terazijama. Da milicija vreba sumnjive. Pokušavajući da deluju
prirodno, kao par zatečen u večernjoj šetnji, išli su zagrljeni; njegova ruka preko Sofijinog
ramena, njena oko Stojanovog struka.
- Izgleda da smo se izvukli - rekao je Stojan ugledavši svoja kola.
Klimnula je glavom, previše uzbuđena da bi mogla da govori. Odveć nesrećna što se
odvaja od njega.
- Šta li je sa onom ludom Ivanom - zapitao se glasno Stojan, kada su već bili na putu ka
Senjaku.
Od njega je Sofija saznala da se Ivana zaposlila u Protokolu Skupštine grada.
- Ispada da se borimo i protiv nje - dodao je.
- Kakva farsa - reče Sofija. - Ivana u žarištu političkih prevrata.
Dugo nije uzela njeno ime u usta. Imalo je nepodnošljivo ružan ukus. Na trulo. Na gnjilo.
Kiselo-gorko.
Setilo ju je na njihov ružan obračun. I na noć koja je tome prethodila.

158 |
 38

Sve što je do tada preživela, boreći se sa utvarama svoje i Aleksine prošlosti, ponovilo
se kada se vratila od Dobrile. Zgusnuto. Koncentrisano. Sofija je do zore gasila cigarete u već
prepunu pepeljaru i odmah palila drugu. Smišljala šta će reći Ivani, rešena da, ovog puta, sa
njom istera do kraja.
Dobro poznajući Sofijinu doslednost i pravdoljubivost koje je, inače, smatrala
zamornim, Ivana je uvek uspevala da prebaci težište konkretne svađe na stare,
neraščišćene, ali svakako manje važne razmirice, navodeći Sofiju da zajedno čeprkaju po
prošlosti, da oživljavaju davne zađevice i uzajamne optužbe i da preispituju ispravnost
načela i principa do kojih, inače, nije nimalo držala. Svakom rečenicom bi otvarale novi
front, a da bitku na prethodnom ne bi dovršavale ni primirjem ni priznanjem poraza. Žar bi
se, tako, rasuo na sve strane; rasprava bi se proširila i razgranala na brojne rukavce bez
izgleda da se okonča. A onda bi se završila naglo, bez stvarnog vrhunca i raspleta. Sofija bi
se tek danima nakon toga osvestila da nije uspela da je pritera uza zid. Čak ni kada je
raspolagala nepobitnim, tvrdim činjenicama.
- Činjenice?! - čula je Ivanu. - Tvrde činjenice?! - iščuđavala se. - Nema toga u životu.
Život je tečna, žitka i promenljiva masa koja činjenice preoblikuje. Moja činjenica nije tvoja. I
tu je kraj.
Zamišljajući Ivanin oholi izraz na licu Sofija se vežbala kako će odoleti njenim
provokacijama. Odlučno će prekidati njene tirade. Neuverljive izgovore. Odbiće lažne alibije.
Ovog puta biće drugačije. Biće po njenom, a ne po Ivaninom.
Pokazaće se da su joj planovi bili uzaludni.

Jutro je dočekala ispijena. U plavičastim senkama ispod očiju behu joj se zadržali
tragovi nesanice. Ni najmanje nije ličila na borca spremnog za konačni proboj fronta. Ličila
je na čoveka preko koga je protutnjao voz, a on, nekim čudom, ostao živ.
Ipak, nije mogla da dočeka da se suoči sa Ivanom.
- Možeš li da se vidiš sa mnom. Danas. Što pre - pozvala je.
- Pa, ne znam za danas. Tek sam ustala, a Zoki...
- Insistiram da dođeš - reče Sofija tvrdo.
- A šta je tebi? - upitala je Ivana. - Otkud taj ton?
- Čućeš sve kad se vidimo.
- Dobro. Je l' može za dva sata?
- Čekam te.
Mora biti da je, za ta dva sata, naslutila zašto je Sofija zove. Mora biti da je potvrdila
svoju sumnju kada se ova izmakla od njenog poljupca pri susretu.

159 |
 - Opa - reče Ivana uvređeno. Bila je u punoj formi. Ispavana. Našminkana. Nonšalantno
obučena. Kako priliči prepodnevnom susretu sa prijateljicom. - Šta to treba da znači? - upita
je.
- Uđi, Ivana - reče na to Sofija ledenim glasom, propuštajući je.
Ova prođe mimo nje.
- Gde ćeš me primiti - upita Ivana ironično. Sada je bila sigurna zašto je pozvana. I u
času se presabrala.
Popele su se u Sofijinu radnu sobu.
- Pa... - reče odlažući torbu kraj sebe - ...čemu imam da zahvalim na ovom srdačnom
dočeku?
Mačka sa sedam života beše izvukla kandže. Tiho i neprimetno. Beše spremna za okršaj.
Spremna da se dočeka na noge.
- Pa, eto, htela sam da te pitam od kada traje tvoje novo, tajno prijateljstvo?
- Tajno prijateljstvo - izvila je Ivana obrve, iščuđavajući se. - Izvini, a koje?
- Ne znaš koje? - upita Sofija, ne skidajući pogleda sa nje.
- Ne - odvrati Ivana.
- Sa onom, citiram tebe, »matorom vešticom«. I sa, opet citiram, onim »iskompleksiranim
moronom«. Ili »potuljenim skotom«.
Pripravna za Sofijin dug i obazriv (u sebi, Ivana ga je nazivala - gnjetavi) uvod, koji bi joj
pružio prostora da postavi mnoštvo zamki i digresija, omekšavajući time, u hodu, težinu i
značaj ključnih, nezgodnih pitanja što su, očigledno, visila u vazduhu, i za koja je trebalo
hitro da smisli odgovore, Ivana beše iznenađena direktnošću napada.
Pokušavajući da dobije na vremenu, ona prezrivo frknu:
- A, radio-Dobrila, znači - reče pripaljujući cigaretu. Njen stav je govorio da nije
uhvaćena ni u kakvom prestupu. Da ima objašnjenje kojim će postideti Sofiju. - Tvoja vajna
drugarica se potrudila da momentalno prenese trač, kao poslednja poseluša...
- Ako neko nije zaslužio tu kvalifikaciju, to je, onda, Dobrila - upade joj Sofija u reč. - I ti
to znaš. Za razliku...
- ...od tebe, Ivana, koja sve izlaješ, prvom ko naiđe... - nastavila je Ivana njenu rečenicu.
- Pogrešila si. Ja nikada nisam koristila takvu reč. Tebi priliči da kažeš »laje«.
Učini joj se da je oprobana taktika počela da deluje:
- Ah, da - rekla je, izazivački, zadovoljna što se stvar, već u početku, rasplinjuje. - Sofija
the Saint. Kud bi ona...
- Sigurno da nisam svetica. Ali nisam ni pogana kao ti - ne izdrža Sofija. Uvreda joj se
prerano otela. Nameravala je da pusti Ivanu da izvede svoju kompletnu predstavu.
Ivana je skočila:
- Šta si rekla?! - upita, sevajući očima.
- Da si pogana - ponovi Sofija sigurnim glasom. Ivana do tada nije čula od nje takvu
uvredu. Niti je verovala da je Sofija u stanju da sebe beskompromisno brani. Iz Sofije je,
međutim, izbijala odsudna, hladna odlučnost; »mrtvačka rešenost«, prolete Ivani kroz glavu.

160 |
 - Pogana? E, da ti kažem nešto - reče Ivana, razjarena svojom početnom lošom
procenom. - Došla sam misleći da stvarno imaš nešto da mi saopštiš. Ali ovo, ovo sasvim
sigurno neću da slušam - reče i krenu ka izlazu.
- A, ne - reče Sofija oštro, i prepreči joj put.
- Nećeš otići po svom običaju, onda kad tebi odgovara. A ne bi ni ličilo na tebe da
kukavički napustiš borbu.
U trenutku je izgledalo da će je Ivana odgurnuti da bi prošla. Zaustavivši se tik ispred
Sofije pokušala je, svim silama, da zvuči samouvereno:
- Borbu? Šta te je, bre, spopalo? Nemam nameru da se upuštam ni u kakvu borbu. I neću
dozvoliti da me vređaš.
- Ali ćeš sebi dozvoliti da me izdaš? To da? Da izneveriš ljubav i prijateljstvo, to da?
- Čuješ li ti sebe uopšte, Sofija? Ljubav. Odanost - rekla je naglašeno patetičnim tonom. -
Pravda. Prijateljstvo. Kad ih ti izgovaraš, to nisu reči, Sofija, to su karijatide, jeb'o te. Ne
znam samo kako ti prođu kroz usta, tako ogromne. Je l' ti, možda, imaš monopol nad njima?
I nad tim osećanjima?
Sofija shvati da joj Ivana izmiče:
- Ne zavlači me - reče odsečno. - Prosto mi odgovori zašto si krila od mene da si
naprasno postala Aleksin i Milevin prijatelj?
Iskusni igrač u magnovenju odmeri svoje šanse i zaključi da, iako uz velike poteškoće, iz
ovog ipak može isplivati:
- Dobro - reče Ivana i vrati se u fotelju. - Pa, hajde da se razjasnimo. 'Ajde da ti učinim i
taj plezir, mada iskreno mislim da posle tvojih apriornih optužbi... - govorila je zadržavajući
jednu notu blage, prijateljske ironije kojom, u času kada je razrešenje nesporazuma uveliko
na pomolu, pomalo kažnjavamo dragu i blisku osobu što se о nas ogrešila kakvom
nesmotrenošću, pa je peckamo pre no što izgledni srećni ishod izbriše i najmanju potrebu
za zadirkivanjem - ...apriornih, Sofija, i to potkrepljenih uvredom da sam »pogana«, nakon
toga stvarno nisi zaslužila da ti polažem račune о bilo čemu. Ali, eto, biću čovek. Kao prvo,
nije u pitanju nikakvo prijateljstvo, a još manje tajno, već čisto poslovni odnos.
Zapalila je cigaretu i pogledala Sofiju u oči:
- Vodila sam oca kod Mile - reče. Sofiji se usta iskriviše u gorak osmeh.
- Da, vodila sam - potvrdi Ivana. - Je l' greh što se brinem za Dušanovo zdravlje? Žena je
vrhunski kardiolog i ne vidim da je zločin otići kod nje. A kao drugo - nastavi - ne znam о
kakvoj izdaji je ovde reč. Prosto te nisam о tome obavestila, jer si mi strogo zabranila da
pričam о Aleksi. Strogo i eksplicitno. Je li bilo tako ili nije? Dakle, i о svemu što se njega tiče.
Dakle, i о Mili. Ja sam samo ispoštovala tvoj zahtev. I time je ovo saslušanje okončano.
Uverena da je prevela razgovor u mirnije vode i da je delovala uverljivo, Ivana dodade:
- Ah, da, zabeleška za kraj: nemam zašto da se krijem. Ni od tebe, ni od bilo koga drugog.
- Lažeš - reče Sofija grubo. - Lažeš, pa ne znaš za dosta.
Ivana se razrogačila. Odbacivši pozu lažne smirenosti uzviknula je:
- Jesi li ti poludela?! Ja ovde izigravam budalu i pravdam ti se kao đačić, a ti me...

161 |
 - Poludela si ti, Ivana - preseče Sofija - kad misliš da ćeš mi zamazati oči jednom lepo
složenom pričicom. Tata ti je bolestan, vodila si ga kod vrhunskog kardiologa, a ja ti, kao, iz
čista mira, pravim scene. Neće biti da je stvar tako prosta. Tako čista i nevina. Istna je da si
se, i pored toga što su za Dušana bili angažovani najbolji lekari, iz ko zna kojih razloga,
uputila kod Mileve, svima nama iza leđa...
- Kome to »nama« - dreknu Ivana.
- Bobanu. Stojanu. Meni.
- Oho, sprovela si anketu. Dobro si se, vidim, pripremila.
- Jesam. Znajući sa kim imam posla, temeljno sam se pripremila - reče Sofija.
Ivana zazebe:
- Sama ili sa konsultantima - upita sarkastično. Sofija produži, rešena da se čvrsto drži
teme:
- Cisto poslovno. Kako da ne. Požurila si da se sližeš sa gospođom doktorkom, onako
kako samo ti umeš. Brzometno i do groba.
- Sližem?! Ko si ti da moje odnose srozavaš na nivo »slizavanja«?!
- Sama si se srozala - uzvrati Sofija. - Do poslednje granice. Ispod ovog nema kud. Ako,
stvarno, ne vidiš ništa nemoralno, ni nenormalno u tome što se ne samo družiš sa Milevom,
već je, povrh toga, vukljaš kod Dobrile, što je vodaš kod moje prijateljice koju, uzgred,
pokušavaš da uvučeš u konspiraciju, u zaveru protiv mene, govoreći joj kako sam sklona da
iskonstruišem...
- Vukljam i vodam? Srozala sam se - ponavljala je Ivana, u neverici, pokušavajući da
povrati ravnotežu.
- Nećeš me zasipati tim niskim izrazima.
- Nisko je ono što si ti uradila.
- A šta to, molim te? Je l' se moja istorijska niskost sastoji u odlasku u galeriju? Je l' о
tome reč?
- Nego šta je to po tebi, Ivana? Kako bi ti to nazvala?
- Htela sam da se revanširam ženi. Kada je u nevezanom razgovoru spomenula te
proklete lampe od kovanog gvožđa, pomislila sam da je to način da joj se odužim i završim
priču.
- O, vi ste već i do lampi stigle - reče Sofija podrugljivo. - Kad pre? I baš bih volela da
znam gde ste vodile taj nevezan razgovor? U ordinaciji dok se čika Dušan presvlačio?
- A da sam htela nešto da krijem... - nastavila je Ivana, zaglušujući Sofijine reči koje je i
te kako dobro čula - ...sigurno ne bih bila toliko glupa da odem kod Dobrile.
- Nego si htela da mi »poturiš pod nos« - izgovori Sofija značajno. - Sećaš se da si mi baš
tako protumačila Aleksin postupak - upita, fiksirajući Ivanu.
Ova nije odmah odgovorila. Ali nije ni oborila pogled.
- Ti ne primećuješ da sa tobom nešto nije u redu - reče Ivana lažno sažaljivim i
zabrinutim tonom posle kratke, značajne stanke. - Ti ne primećuješ da si postala
opsednuta? Da u svemu vidiš nekakve zavere, konspiracije i izdaje?
- Primećujem da si iskoristila bolest svog oca da bi se približila Aleksi i Milevi.

162 |
 - E, sad si, stvarno, prevršila svaku meru. Muka mi je i od tebe i od tvojih...
- I meni je, još više - reče Sofija. - Zato, da prekratimo. Jesi li pozvala Aleksu - upita je. -
Jesi li ili nisi?
Senka premišljanja prelete Ivaninim očima:
- Ne - reče, odlučivši se za, po njenom mišljenju, povoljniju kombinaciju. - Pozvao je on
mene. Čuo je za tatu i predložio da mu zakaže pregled kod Mile, jer tamo, na Dedinju, imaju
najbolje aparate. I nisam videla razlog zbog koga bih sa gnušanjem okrenula glavu od
čoveka koga, ipak, poznajem godinama i koji mi je lepo ponudio...
Sofija se zaguši:
- Šta ti je ponudio - počela je da viče. - Šta?! Uslugu za uslugu? Da onako, malo, izlazite
učetvoro, ti, Zoran i njih dvoje... - rekla je nasumice, iznoseći svoje noćašnje najcrnje slutnje
- ...da, onako, malo, Aleksa time spusti meni, da, onako, malo, njegova gospođa postane
prijateljica sa mojom najboljom prijateljicom...
- Izašli smo samo jednom - upade Ivana, računajući da će priznanjem jednog stvoriti
manevarski prostor da negira druge, za koje se, ipak, nadala da su ostali nedojavljeni. - Rekla
sam ti da se Zoran i Aleksa od ranije poznaju, pa smo ih pozvali na večeru... - nastavila je, ne
primetivši da je Sofija najednom zgasla.
Za Sofiju je ovo bio kraj razgovora. Sada, kad se Ivana nesmotreno odala, na nju je pao
olovno težak umor. Oseti neodoljivu potrebu da legne i spava. Da više ne izgovori ni jednu
reč.
- Bože, Ivana, pa ti više ne umeš ni da glumiš kao pre - kazala je gorko. Bez pređašnje
strasti. Skoro preko volje. - Postala si neviđen šmirant.
- Je li? A šta sam to ja išmirala - upita Ivana.
- Vas četvoro - reče Sofija - niste izašli jednom...
- Ti znaš - prekinu je izazivački.
- Znam - reče Sofija ubedljivo, gledajući Ivanu u same zenice, kao da raspolaže
pouzdanim dokazima kojima je može pritesniti; u stvari je samo sledila svoju intuiciju.
Ivana oćuta.
- A znam i zašto si sve to radila. Insistirala si na viđanjima i večerinkama samo da bi
zadovoljila svoju bolesnu radoznalost. Da bi izbliza osmotrila kako se razvija veza -
nastavila je Sofija. - Da ti malo snimiš situaciju, da budeš u toku, po cenu da mene izdaš. Da,
to te čini podlom. I time je ovaj razgovor okončan. Ja i ti smo zauvek završile.
Ivana preblede od besa:
- E, pa, sigurno neće biti okončan tek tako, draga moja - reče preteći; opaki plamičak joj
zaigra u očima. - Niti ću te ostaviti u bolesnom... - naglašavala je tu reč, sveteći se za
malopređašnju uvredu - ...uverenju da si ti jedini motiv koji rukovodi mojim postupcima.
Moram te obavestiti da je razlog što smo se nas četvoro više puta viđali bio isključivo taj što
nam je svima bilo prijatno. Štaviše, vrlo, vrlo prijatno - dodala je otrovno.
- Kako te nije sramota - reče Sofija, iz dubine grudi.
Pomamljena time, Ivana je uzviknula:

163 |
 - Eto, nije me sramota! Nije! Znaš koga treba da bude sramota? Tebe. A znaš zašto? Znaš
- pitala je retorički, ne čekajući odgovor. - Zato što si dvolična. Da, da, draga moja. Nemoj mi
tu otvarati usta od zabezeknutosti. Dvolična si jer nisi htela da priznaš, čak ni meni, čak ni
meni, ej, da crkavaš od ljubomore. Da, ovamo si glumila da si sasvim u redu, ovamo si
nastavila, kao, pribrano da organizuješ svoj život, kao, ništa se nije desilo, kao, ništa tebe ne
može slomiti, kao, ti prezireš tračeve, kao ništa te u vezi sa Aleksom ne interesuje, a u stvari
si se ždrala od muke.
Sve više je dizala glas:
- Ali, ne, ponosita Sreznjevska to ne bi priznala. Ne, nikako. A da sam insistirala, da sam
ti otvoreno rekla kako ne moraš da se foliraš i da kriješ svoju slabost kao zmija noge, jer ti si
ta koja si krila i prikrivala, ti, Sofija, onda bi mi zalepila kako sam nedokazana i indiskretna i
ne znam ni ja šta već...
- Kako se usuđuješ - prekinu je Sofija, ponovo uvučena u svađu - da se pravdaš takvom
glupošću, da me ponižavaš iznošenjem tako bedno providnog alibija!
- Usuđujem se! I dosta tvog profesorskog tona. Dosta! I tvojih pridika. Kao da sam ja
maloumnik kome stalno nešto treba spočitavati. - Iz Ivane su reči kuljale kao užarena lava: -
E, sad da ja tebi spočitam nešto: nemoj se upuštati u igru koju ne možeš da ispratiš. Eto ti
dobrog saveta od tvoje bivše prijateljice. Glumatala si uzvišenost, pa si sada pukla. I istresaš
se na meni, jer si kivna na Aleksu i na sebe, da. Da, na sebe, što više ne možeš da se
obuzdaš...
- Sve i da je tako - povikala je Sofija - sve i da sam glumatala, prenemagala se, sve i da
sam bila Ivana broj dva, trebalo je da budeš na mojoj strani! Na mojoj strani, razumeš?!
- Kakav je to šiparački izraz - podsmehnu se Ivana.
- Zastareo. Ali meni jako važan. Svakome - ispravi se Sofija - ko ima morala. I to je
poenta celog razgovora. To, da je trebalo da izabereš stranu. Moju. Razumeš li ti to?!
- Ama, ostavi me tih strana, već jednom - odseče Ivana netrpeljivo, kao da otresa
gadnog insekta sa sebe. - Nije tebi do jebenih strana. Drugo tebe kopka, ali nemaš petlje da
pitaš. Nećeš da se poniziš. Evo, da ti skratim muke: mi, četvoročlana banda, tvoji krvoloci i
neprijatelji, izašli smo tri puta, a da te niko, slovima i rečima, niko od nas nije uzeo u usta.
Nijednom. Jesi li sada zadovoljna? Jesi li se smirila? Tvoj umišljaj kako predstavljaš centar
svih zbivanja je, veruj mi...
- Ja imam umišljaj?! Ja?! Projektuješ svoju egocentričnost...
Ivana je nastavila kao da je ne čuje:
- ...potpuno je pogrešan. Mila ne pokazuje apsolutno nikakvo interesovanje za tebe.
Nikakvo, shvataš - reče, unoseći joj se u lice. - Očigledno si ti ta koja u druge projektuješ
svoju radoznalost za njenu i Aleksinu vezu.
Skamenjena, Sofija je zurila u nju razbijenim pogledom.
- A Mila je, pravo da ti kažem... - nastavi Ivana -...iznad toga. Ispostavilo se da je ona
jedna sasvim »cool« žena. Kad je dobro upoznaš, vrlo je draga, da. I spremna da pomogne.
Beše zadovoljna učinkom. Liznula je svoje kandže, spremajući se za odsudni skok na
zanemelu Sofiju:

164 |
 - Uostalom, nije ti ona kriva - reče, najednom spuštajući glas. - Preispitaj se malo, draga
moja, zašto te je muž ostavio. Šta je to u drugoj tražio?
Sofiju poseče ova proračunata surovost. Nastupi tišina u kojoj se moglo čuti kako Ivanin
ručni sat odbrojava sekunde.
- Stajala si kraj mene u crkvi - progovori Sofija, napokon. - Bila si mi kuma na venčanju.
I sada možeš da mi...
Za Ivanu ovo beše borba na život i smrt. Nije imala nimalo milosti. Ni traga dvoumljenja
kako da postupi. Iz ovog, poslednjeg obračuna izaći će, možda, izranjavljena. Protivnik će,
međutim, biti uništen. Zgažen. Po svaku cenu. Bilo kojim oružjem. Na bilo kakav način.
Prekinu je oštrim tonom:
- Stajao je i Stojan.
Napravila je dramsku pauzu. Kratku. Efektnu. Pustila je da rečenica, za trenutak, visi u
vazduhu kao isukani mač. Da Sofija shvati šta joj se sprema. Da, makar u magnovenju, bude
svesna šta će uslediti:
- Doduše, ne kao kum. To bi bilo previše - reče Ivana, značajno naglašavajući svaku reč.
Obrt beše suviše nagao. Čak i za Sofiju koja se pripremala za Ivanine iznenađujuće
manevre.
- Molim?! - uspela je da kaže.
Ivanina usta se razvukoše u pakostan osmeh. Nije ga bilo u očima. Iz njih je isijavala
demonska rešenost:
- Misliš da nisam znala - upita.
Sa vrha paklenog pijedestala Ivana ju je pažljivo osmotrila i rekla polako i osvetnički:
- Znala sam od početka - reče - i uživala u tome kako se grčite. Licemeri!
Konačno, to pade između njih.
Pade sa stravičnim treskom. Sa strahovitim udarom, koji Sofiji pritisnu grudi i istera
dah iz njih. Za njen oslabljen, iznuren i nikotinom presićen organizam to je bilo previše.
Soba se zaljuljala i počela da se okreće. Najpre lagano; onda sve brže. Sofija se grčevito
uhvati za naslon fotelje. Osetila je da može kolabirati. Ne sada, pomislila je. Ne pred njom,
pomislila je. Obli je hladan znoj. Poslednjom snagom uspela je da povrati kontrolu nad
sopstvenim telom. Slabost poče da se povlači, kao visoki vodostaj reke, iz grudnog koša ka
stomaku; oticala je kroz noge, sve do stopala.
- Pustila sam vas da se krčkate dvadeset godina. Tebe i Stojana. To ne liči na brbljivu,
zaludnu, nepouzdanu abronošu Ivanu, a? Šta je sad - upita zajedljivo. - Najednom si izgubila
dar govora?
Pištanje u ušima je utihnulo i ponovo je jasno čula Ivanu. Ohrabrena Sofijinom
zanemelošću šepurila se po bojnom polju kao zadovoljni general koji vrhom čizme
ravnodušno prevrće pobijene čijim je životima plaćena pobeda. Samozadovoljno.
Samouvereno. Slavodobitno. Izostanak odgovora ili ma kakve Sofijine reakcije protumačila
je kao neopozivo polaganje oružja. Trebalo je to iskoristiti. Trebalo je iznuditi bezuslovnu,
sramnu kapitulaciju:
- Otkud baš sada da ti se to desi kad smo spustile otvorene karte na sto? Kako priliči
prijateljima - reče sarkastično. - Nije red da se rastanemo, a da ne kažemo sve do kraja...

165 |
Kakva šteta što i Stojan nije tu - reče. - On, koji je sigurno ostao zapanjen mojom
nepodopštinom. Sigurno si mu podnela raport о tome kakav sam ja Juda Iskariotski. Pa ste
coktali užasnuto, udruženim snagama, nad mojim nerazumevanjem šta znači zauzeti stranu.
Ti mi držiš slovo о stranama. Ti?!
Sofija se povrati:
- Da, ja - reče. Posivela u licu, govorila je naoko pribrano: - Imam na to pravo, jer ja
jesam bila na tvojoj strani. Na mojoj i tvojoj, Ivana. Za razliku od tebe, bila sam u stanju da se
odreknem čoveka...
- ...koga si večno zavolela od kad sam vas ja upoznala... - ubaci Ivana, sa otrovnom
zajedljivošću.
- ...kao i on mene - izlete Sofija prkosno. Zastaše, u čudu.
Kao da se više nije imalo šta reći. Ni dodati.
Razgovor о nečem što ih je godinama tištalo, u čemu behu sadržana tri unesrećena
života, i za koji su se, možda i nesvesno, pripremale od onog davnog leta, odigrao se suviše
brzo.
Nedostojno njih dve. I Stojana.
Ivana je očekivala Sofijin potpuni slom. Skrušenu ispovest. Suze. Molbe za oproštaj.
Stid. Kajanje. Bilo šta, samo ne ovu čvrstinu.
Ništa manje od nje, Sofija beše sobom iznenađena; protivrečeći ustrojstvu svog bića i
negdašnjoj spremnosti da se Ivani, jednom, poveri kao duhovniku, pred kojim bi razotkrila
celu dušu, delovala je, sada, hladno. Kao da ne beše dovoljno potresena.
- I žrtvovala sam ga, u ime nečega što se zove prijateljska odanost - nastavila je. - A ti si
mene prodala jednoj bednoj Milevi. U tome je razlika.
- Nema razlike - reče Ivana, užurbano pokušavajući da se snađe. - Draga moja Mrs.
Perfect, pred nas iskrsava jedno vrlo logično pitanje - zašto ti nisi rekla? Zašto si ti tajila? A?
Ili ćemo za tvoj postupak uzeti kneževski aršin?
- Aršin je uvek isti - reče Sofija, prelazeći preko njene ironije - i ja ne bežim od toga da
se njime premerim. Samo ne dozvoljavam da о Stojanu i meni razgovaramo na ovakav
način. Niti da...
- Ne dozvoljavaš?! - uzviknu Ivana. - I te kako ćeš dozvoliti, draga moja. I nećeš ti birati
način. Ako о meni možemo na svaki način, vala ćemo i о tebi...
- ...niti da - nastavljala je, preko nje, Sofija - nas dvoje povučeš u svoju kaljugu. Da
poniziš i oblatiš nešto što je bilo i ostalo...
- ...uzvišeno - zakikota se Ivana nekakvim jezivim smehom.
- Da, uzvišeno - prihvati Sofija, sasvim ozbiljno. To je dolilo ulje na Ivaninu vatru:
- Pa, šta ćeš, ma koliko uzvišena bila vaša osećanja, ja, lično, sam ih smrsila - reče sa
hladnom okrutnošću. - A što je najlepše, ne možete me za to kriviti. To vam je najgora kazna.
Što ne možete ništa svaliti na neodgovornu, blesavu, bezobraznu Ivanu. Ne mogu, tek, biti
kriva što me je Stojan upoznao pre tebe - upita sa lažnim iščuđavanjem.
Prekrštenih ruku, tresući se iznutra, Sofija ju je ukočeno posmatrala.

166 |
 - I, šta vam je preostalo? Da se žderete. Da patite. A Ivana stoji po strani nevina. Oh, koji
užas! Znaš šta je najluđe u celoj stvari - obrati se odjednom Sofiji namešteno prisnim
glasom, kao da su do tada najlepše ćeretale. - Najluđe je to što meni do Stojana i nije bilo
stalo kao do ljubavi mog života. Tako da je celu ujdurmu prouzrokovao loš tajming.
- Opet lažeš - reče Sofija. - Lažeš da ti nije bilo stalo.
- Koji maler - nastavljala je Ivana, ignorišući Sofijinu upadicu koja joj se, međutim,
duboko zarila u meso kao žalac. - Da si pošla sa mnom tog leta, u Dubrovnik, srela bi ga. I,
naravno, on bi izabrao tebe. I eto happy end-a. Još sam te... - sve vreme je govorila
malopređašnjim, intimnim, pokroviteljskim tonom - ...lepo molila da pođeš. Da se
predomisliš. Ali, šta ono beše... A, da... - glumila je da se sa mukom priseća - ...htela si da se
odmoriš od mene. Pamtiš, a? Rekla si tim rečima. Besna zbog neke tamo... ma, ne znam više
ni oko čega, verovatno nekog mog ne-o-pro-stivog gesta, rekla si mi »hoću da se malo
odmorim od tebe«...
- Zbog prstena - upade Sofija, nehotice. Ivana se namršti:
- Kog prstena?
- Srebrnog prstena sa oniksom, koji mi je kupio Nebojša na ekskurziji u Ohridu, a ti ga
poklonila Đoletu, svojoj prolaznoj vezi.
- Bože Gospode - reče Ivana lupnuvši po čelu, čime je htela da demonstrira svoju
tobožnju zapanjenost - ne mogu da verujem da si sada izvukla neki tamo pišljivi prsten koji
sam ja dala ne znajući da ti toliko znači... I to u vreme kada smo bile treća godina studija i
kada je tvoja gimnazijska love story uveliko bila završena...
- Izvukla sam ga kao paradigmu tvog ponašanja. Tvoje bezočnosti. Za mene, to nije bio
pišljivi prsten, već draga uspomena - reče Sofija do krajnosti uzrujana svešću da nikako ne
treba da priča о prstenu; da je razgovor о tome, posle pominjanja Stojana, sasvim izlišan i
neprimeren; ipak, nastavljala je, kao čovek u teškom šoku, čiji se um zakači za kakvu
sporednu stvar, pa on nezaustavljivo brblja о tome, ne bi li misli privezao za nešto; za bilo
šta. - A tuđe uspomene se ne poklanjaju. Naročito ne kada prethodno i ne pitaš za dozvolu.
- Eto, nije mi palo na pamet da treba da tražim dozvolu za neku dranguliju koju si
držala tri godine u kutiji za nakit...
- Sad znaš i koliko godina je stajao u kutiji, dočim malopre nisi mogla da se setiš zbog
čega sam odbila da zajedno idemo na letovanje - reče Sofija.
Ivana zasikta:
- Čekaj malo. Ko koga sada zavlači? Čim si ti došla na tapet, skrenula si diskusiju na
nebuloze, na prstenčiće i uspomene. Jesam - reče drsko. - Poklonila sam ga, pa šta?!
Odslušala sam, tada, čitavu tiradu о sebi kao о moralnoj nakazi. Drvila si mi čitavo popodne.
I sad si našla da me, kao opsednuta, opet zamajavaš oko istog. A znaš zašto te to boli - upita
sa lukavim osmehom. - I zašto ga pamtiš? Jer si se, zahvaljujući prstenu, onog leta tako lepo
odmorila - reče, zasmejavši se. - Natovarila si sebi doživotnu bedu na vrat. Doživotno
ždranje što si se, zbog svoje gluposti, mimoišla sa Stojanom - kašljucala je, zagrcnuta
kikotom.
- Koliko je zla u tebi - reče Sofija preneraženo.

167 |
 - Zla, ne-zla, to ne menja na stvari - nastavila je Ivana veselim, bodrim tonom. -
Činjenica je da si tada propustila svoju priliku. E, sad, to se, kasnije, dalo popraviti. Da ste
lepo rekli, da smo seli, kao ljudi, da porazgovaramo, mogli ste...
- Da li ti stvarno misliš - prekinu je Sofija plahovito - da je nama trebala tvoja
indulgencija? Da smo čekali da nam je izdaš, pa da se bacimo jedno drugom u naručje? Da li
si, stvarno, toliko glupa da ne shvataš suštinu? I toliko plitka da moju životnu dramu svodiš
na to da je trebalo da prisednemo uz kafiću, popričamo i da se lepo dogovorimo kao da se
radi о popravci polovnog frižidera?
Ona pognu glavu i rukama snažno protrlja slepoočnice.
- Nije nam trebalo ničije odobrenje, Ivana. Otuda je tvoj plan kojim si htela da nas kinjiš,
kojim si htela da nas kazniš, ne znajući, pri tom, da ti je on uzaludan, da nas dvoje niko na
svetu nije mogao da kazni, jer najgora kazna, a ti to, očigledno, ne možeš da razumeš, ti koja
si spremna da se preko leševa dočepaš svog cilja - govorila je kao pala u zanos, kao da je
time mogla zalečiti staru ranu i odagnati stari bol; govorila je kao da govori sebi ili Stojanu,
a ne Ivani - bila je ta što se nešto sudbinski nepopravljivo isprečilo između Stojana i mene,
nešto sa čime nas dvoje, takvi kakvi smo, nismo mogli da se izborimo. Iznutra. U sebi. Ti si
bila moja sestra, Ivana - reče prelomljenim glasom. - Za mene, tu je bio kraj. Početak i kraj. I
ničiji, pa ni tvoj oproštaj, ni odobrenje, nisu to mogli izmeniti.
- C,c,c - odmahivala je Ivana glavom uz podsmešljivu grimasu, dok se u sebi izjedala
zbog njenih reči i iskrenosti koja je iz njih izbijala, a koja beše za nju, Ivanu, porazna, budući
da je istina, koju je Sofija iznosila kao po unutrašnjem nalogu, poništavala ulogu i značaj koji
je Ivana sebi pripisivala godinama trijumfujući u potaji. - Bože, Bože, koliko patetike. I time
ćeš umiriti savest što ste se vas dvoje uvek voleli, mimo svih i preko svih oko vas? Što ste
sebi dozvolili da lažete sve oko sebe i što ste pokušali da od mene napravite majmuna.
- Nismo imali šta da umirujemo - reče. - Ništa nismo uradili. I nikoga nismo pravili...
- A, je li - uzviknula je Ivana. - Samo ste, kobajagi, štitili druge svojim žrtvovanjem?
Tobožnjim. To što ste onako, by the way, najstrašnije ispovređivali ljude, ne računa se.
Mene. Dubravku. Aleksu.
Vide da se Sofija trgla.
- Da, Aleksu. Nije on mutav, draga moja. Pročitao te je, budi uverena. Davno je on meni
rekao da ne stavljam ruku u vatru za tebe. Rekao mi je - da sam na tvom mestu, Ivana, ne
bih se kladio u to da dobro poznaješ Sofiju. Pre vašeg venčanja. Pre. Šta misliš, šta je to
trebalo da znači? Prozreo je on od početka. Ali, naravno, ti si opet žrtva. Tebe je muž
prevario. Ti si svetica. Ti si pravednik.
Oči su joj bile pune mržnje. Sofiju podiđe jeza.
- Doduše - nastavi Ivana - mislili smo da ste Stojan i ti ostali u domenu čiste platonike.
Posle ovog, više nisam sigurna. Štaviše, sigurna sam da se ipak jeste bacili u naručje jedno
drugom. Bar ponekad. Mora da je Stole dotrčao da te teši, posle razvoda.
- Možda i jesmo. Možda i jeste - reče Sofija, gledajući je netremice.
- Pa, onda si dobila šta si zaslužila - reče Ivana.
- Možda i jesam - odgovori Sofija. Mirno. Samo je plava nit u uglu oka poskakivala.

168 |
 Ivana je grozničavo razmišljala. Beše stigla do vrha, ali se okliznula i strmeknula nadole
baš u trenutku kada je bilo potrebno da učini samo još jedan korak i pobode zastavu. Slast
nesumnjive pobede volšebno joj je izmakla. Osećala se strahovito prazno i osujećeno, kao
kad se dugotrajno, opravdano iščekivanje nečeg veličanstvenog izjalovi i premetne u ništa.
- Mislim... - započe ona.
- Nemamo... - reče, istovremeno, Sofija. Zastale su. Nisu se nasmejale, kao što bi to,
ranije, učinile. Među njima je stajala provalija.
- Kaži - ponudi je Sofija učtivo. Ivana odmahnu glavom ka njoj:
- Izvoli ti - ustupi joj prednost jer još ne beše smislila svoju završnicu.
- Nemamo više о čemu da pričamo. Ja sigurno nemam - reče Sofija. - Samo, neka ti je alal
za to što si uradila. Sa kim si uradila. I zbog čega. Za mene više ne postojiš.
Ivana se načisto pomami:
- Šta ti, bre, umišljaš?! Kakav značaj sebi pridaješ! Misliš da me je briga da li za tebe
postojim?! Misliš?!
- Ne interesuje me je li ti stalo ili ne. Savršeno me ne interesuje - reče Sofija.
- Ali te interesuje da mi opet profesorišeš! Opet! Šta sam ja uradila. Sa kime sam
uradila. Ne mogu da verujem svojim ušima! Imaš obraza da mi, posle Stojana... Jesi li svesna
čega smo se malopre dotakle? Jesi li svesna šta si...
- I te kako sam svesna - odbrusi Sofija. - Ali, ja sam svoje debelo platila, i to odavno, a ti
si me prodala...
- Nismo mi, bre, na pijaci - prodrala se Ivana iz glasa - da non-stop govoriš о nekom
plaćanju i prodavanju. Ti si, bre, teško poremećena kad ne shvataš šta je ovde starije i
važnije...
Razgovor, koji se beše stišao, ponovo im se oteo kao besni pas sa uzice. Trčao je ispred
njih dve, iskeženih zuba, sa belom penom što mu se skupljala u uglovima gubice.
- Nisi dozvolila da završimo о tvom postupku, о onome zbog čega sam te pozvala. Nisi
smela da staneš pred ogledalo, da se pogledaš i konačno vidiš ko si... - govorila je Sofija,
naporedo sa njom.
Reči su letele kao teško kamenje koje se odvalilo i poletelo niz strminu kršeći u svom
pohodu sve pred sobom. Grmljavina odrona beše zaglušujuća. Kamenje se obrušavalo, a one
su stajale pod njim, svesne da je u pitanju goli opstanak, zbog čega je valjalo mobilisati svu
snagu:
- ...šta je kokoška, a šta jaje, da se poslužim tvojom pijačnom terminologijom... -
nastavljala je Ivana.
- ...niti si dozvolila da ti kažem ni polovinu... - govorila je, istovremeno, Sofija.
- ...ni ja tebi nisam rekla ni četvrtinu... - urlala je Ivana.
- ...svega što se u meni skupilo, za sve godine tvog iživljavanja... - nije se dala Sofija.
- ... je l' te neko terao da trpiš?! Je l' sam te ja vezala lancima uz sebe? I šta si ti to, pa
trpela...
Skoro u isti čas ustaše kao raspamećene furije. Replike su resko štektale, sustižući se.

169 |
 - ...da ne pričam šta sam sve za tebe činila i preko čega prelazila, kao da si mi na zenicu
oka izašla, to ni jedna osoba ne bi... - govorila je Sofija.
- ...mnogo si mi, pa, činila! A i da jesi, i ono malo što jesi, posle si mi i te kako trljala nos
time. Izigravaš velikodušnost, a ovamo prebrojavaš, pamtiš i čekaš priliku da prebaciš...
- Nikad ti nisam prebacivala, sada to prvi put kažem, ali ne može se izaći na kraj sa
tobom...
- ...to tebe boli, to - likovala je Ivana. - Da izađeš sa mnom na kraj. E, pa, pozdravi se s
tim, nisi ti dorasla...
- ...kada si u stanju da zgaziš... - dovršavala je Sofija svoju misao.
- ...da budeš igrač u mojoj ligi. E, ne može. Iako si sve dobila na tacni... - uspela je,
konačno, da nadjača Ivana - ...lepotu, talenat, uspeh, posao koji voliš, porodicu i dete, desilo
se da najvažnije nisi dobila zbog mene. Mene. I to da ja prstom nisam mrdnula. Prosto zato
što postojim. Zbog Ivane Bošković, rođene Kovačević, nisi dobila Stojana. Umesto toga,
dobila si šut-kartu od Alekse. Kojoj se nikako nisi nadala. Pa se ti saberi i oduzmi. Pošto i
zašto.
Njene su reči kružile po sobi kao dezorijentisani slepi miševi.
Sofija dopusti da odjek Ivaninog glasa sasvim zamre. Odmerila ju je temeljno, sa
dubokim prezrenjem, i rekla:
- Nisam znala da mi toliko zavidiš. Žalosno je što to tek sada vidim.
Pogođena u neuralgičnu tačku, Ivana uzvrati naslepo, svom žestinom:
- Ha! Tebi?! Ti si poslednja kojoj bih zavidela. Ima pravo Mila što ti se podsmeva i
govori kako si...
- Znači, ipak niste odolele da me ne uzmete u usta - upade Sofija. - Znala sam da niste -
reče oholo. - Ni ti, ni Mileva.
Kivna na sebe što je dozvolila da napravi tako užasnu grešku, Ivana je u hiljaditom delu
sekunde shvatila da se ovo, što joj se omaklo, može okrenuti u njenu korist. Konačno joj je
ruku dopalo oružje kojim je mogla da uništi Sofiju. Trebalo je samo da dovrši svoju rečenicu.
Da je položi u Sofijino srce i svest kao zmijsko jaje koje će lagano zriti i pri tome je dugo i
bolno razarati:
- ...i da о tebi govori - ponovila je polako, i sa ogoljenom pakošću dodala - kao о jadnoj
Sofiji. Da, tako te zove, ona jadna Sofija.
Sofija oseti kako se sva njena uskomešana osećanja sažimaju u hladno usijanje. Oči joj
posvetleše, a pogled posta neprobojno tvrd:
- Iako mi je žao - rekla je razgovetno, ne podižući glas - što će ispasti da se koristim
slučajem da smo u mojoj kući, moram da te zamolim da odeš. Smesta. Da smo kod tebe,
izašla bih ja.
Ivanino srce je tuklo kao čekić. Nije uspela. Sofija ne beše na kolenima. Naprotiv,
izbacivala ju je kao psa.
- Prešlo ti je u naviku da marširaš ljude iz kuće, a - reče, izvlačeći iz sebe poslednji atom
snage da to izgovori nemarno, bez drhtaja u glasu.
Dohvatila je svoju tašnu:

170 |
 - Kako se ono kaže, ne deranžiraj se da me pratiš. I ne zanosi se da si pobedila - nije
odolela da doda.
- Ne zanosim se. I zar je to važno - reče Sofija.
- Vrlo - reče Ivana. - Inače, čemu je sve ovo služilo?
Izašla je ne okrenuvši se.

171 |
 39

Nekoliko dana po razgovoru sa Ivanom Sofija je odvela Jelenu na Kopaonik.

Njen raniji plan za letovanje srećno se poklopio sa tim da nije morala da gleda kako leti
perje koje je Ivana rasula po gradu.
Dovoljno je bilo da prođu dvadeset i četiri sata pa da do Sofije prodru prvi, stidljivi
nagoveštaji i brižljivo upakovane vesti iz kruga zajedničkih prijatelja da se Ivana zdušno
bacila na posao. Požurila je da ceo Beograd obavesti о svojoj i Sofijinoj svađi. Borba za
prevlast, po njenom mišljenju, ne beše okončana. Obezglavljena neuspehom da kod Stojana
obezbedi, ako ne podršku, ono bar malo razumevanja za sebe, požurila je da učvrsti
preostale pozicije. Da osigura naklonost. Da izdubi rupu u sažaljenju drugih i ušuška se u
nju. Trebalo je, pod hitno, Sofiju raskrinkati i izopštiti. Neumorno je okretala brojeve.
Plakala. Optuživala. Prepričavala. Glumila sa takvim žarom da je uspela i sebe da ubedi da je
ono što govori sušta istina.
U Sofiji nije bilo želje da uzvrati. Samo je zahvalila Bogu što je na vreme odustala od
svoje detinjaste, gimnazijske zamisli.
Beše, naime, pala u iskušenje da Ivani napiše pismo. Da pokuša, hladne glave i bez
ometajućih upadica, da stavi stvari na svoje mesto, a da, pri tom, pismo ne bude ni nova
optužba, ni pokušaj pravdanja. Ali svaka rečenica delovala joj je banalno ili odveć
pompezno, u svakom slučaju - prazno, lažno i tuđe. Trebalo je secirati njihovo prijateljstvo,
kao leš na anatomskom stolu. Bez osećanja. Sa naučničkom akribijom. U potrazi za organom
koji je prouzrokovao smrt. To je prevazilazilo njenu snagu. Rezignirano je zaključila da bi i
taj pokušaj bio uzaludan; da ne postoji nijedan dovoljno čvrst, pouzdan i neoboriv dokaz
pred kojim bi jedna od njih dve, nužnim načinom, morala da ustukne. Na koji dokaz bi, onda,
ova druga mogla da sedne, odahne i odmori se. Iako je mnogo toga među njima dvema bilo
rečeno pogrešno, iako se razgovor, koji je krenuo iz pogrešnog tonaliteta, završio falšom,
Sofija je bila svesna da bi na njenu istinu Ivana opet udarila svojom. Da njihove
suprotstavljene istine nose miris i ukus svojih vlasnica. Da su oblikovane usnama i jezicima
koji ih izgovaraju. Da predstavljaju stvrdnute otiske njihovih duša na kojima se ocrtavaju
davni bolovi i radosti, pretrpljene uvrede, porazi i uspesi. Da su te preslikane vijuge toliko
lične i tako različite; jedinstvene kao i mastiljavi trag prstiju. Ili zuba u gnjetavoj masi koju
zubar stavlja u usta pacijenta da bi napravio vernu protezu. Da su obeležene neizbrisivim,
prepoznatljivim pečatom kao telad žigom po kome se raspoznaje kojem toru pripadaju. Da
su nepomirljive. Ivanin gest ju je oslobodio i poslednje trunke kajanja. Otputovala je
zadovoljna što će je prvi talas povratnih komentara zaobići. Nije htela u tome da učestvuje.
Niti da kupi Ivanino rasuto perje. Iskustvo joj je govorilo da se svaki trač i skandal brzo
zamenjuju novim. Beše prošla kroz to, nedavno. Beograd nije imao mnogo strpljenja i
abronoše su morale da se prilagode tržištu. Na sreću onog ko je bivao u središtu kakvog
skandala ili čaršijskog ogovaranja, prenosilac makar i dva dana stare vesti smatrao se
beznadežno pase. Potraga za novim senzacijama beše imperativ u »elitnim« krugovima
kojih se Sofija uvek klonila.

172 |
 40

Kopaonik se ne uspinje u nebo hirovito štrčeći zastrašujućim, ledom okovanim

vrhovima, poput Alpa. Niti se obrušava u nizinu oštrim, nesavladivim strminama i
grebenima kao Durmitor. On ne maše napadno svojom snagom; štaviše, ne dozvoljava da se
ona u punoj meri sagleda ni sa jedne strane kojom mu se može pristupiti. Čak ni kada se
dolazi putem od Brusa, gde je vijugavi uspon od Brzeća do »Konaka« nagao i oštar, ne može
se steći pravi utisak о njegovoj moći. Kao da je krije, dopuštajući da se sagleda tek sa
vetrovite osmatračnice Pančićevog vrha. Tamo, gde pred zadivljenim očima puca vidik na
šumovite obronke, njegova stišana snaga se razotkriva i čovek ostaje bez daha, ispunjen
osećanjem uzvišenosti i bezmernim poštovanjem. Kopaonik se prostire široko, moćno i
skoro pitomo; ujedno deluje nekako tromo lenjo i neobuzdano jako, poput ogromnog, crnog
bika što je legao, nezainteresovan za utisak koji proizvodi, a koji se može, svakog časa,
uspraviti i stresti sa sebe sve što mu smeta.
Usamljenoj na Pančićevom vrhu Sofiji se činilo da Kopaonik pripada samo njoj. Vratio
joj je mirise. Osećaj za boje. Za lepotu neba. Vratio joj je osmeh. Želju za jelom. I krepio ju je
darom sna.
Zadremala bi na prepodnevnom suncu, sa novinama na krilu. Dremala je popodne sa
Jelenom u sobi. Uveče bi zaspala pre nego što bi joj glava dodirnula jastuk.
Osećala je kako njeni izlizani nervi lagano zaceljuju, prespojeni kao žičice pregorele od
visokog napona. Ni na šta nije mislila. Ni na kog nije mislila. Samo je želela da što duže
spava. Bila je lepo prazna. Bez želja, ali i bez tereta. Jednog dana, kada se od srca zasmejala
Jeleninom pokušaju da uzjaše ogromnog, dobroćudnog bernardinca Sanija, shvatila je da je
na putu da ozdravi. Od Alekse. Od Ivane. Da je više ne boli što su oni za nju smešteni u
prošlo vreme.
Imala je bivšeg muža.
Bivšu prijateljicu.
Živela je u ostatku bivše zemlje.
Ali, о sebi više nije mislila samo kao о zbiru ta tri perfekta.
Vratila se u Beograd preplanula. Osvežena. Uspela je da povrati koji kilogram.
Pantalone više nisu žalosno visile na njoj. Kada se te večeri skinula pred ogledalom, nije
morala da skrene pogled sa kostiju koje štrče. Izgledala je gotovo kao pre.

173 |
 41

Stojan ništa nije dodao na njenu rečenicu о Ivani. Zalio je što ju je uopšte spomenuo.
Gađenje koje je u njemu izazvala, najpre svojim odnosom sa Milom i Aleksom, a onda i
svađom sa Sofijom, ništa nije moglo da izbriše. Za njega, ona beše kao mrtva.

Onoga dana, još dok je išla Sofijinim dvorištem ka kapiji, zajapurena od svađe, Ivana je
smislila plan. Činilo joj se mogućim da brzom akcijom pridobije Stojana za sebe. U njenoj
pomućenoj glavi ideja da je to ostvarivo činila joj se logičnom. Trebalo je samo da stigne do
njega pre nego što ga Sofija pozove. Bila je sasvim uverena da će ova to učiniti. Sjurila se,
prolazeći kroz narandžasta svetla na semaforu, do njegove kancelarije. Uletela je i sa vrata
počela da rida, govoreći stvari preko reda, kao u žestokom napadu histerije. Bila je to
strašna scena. Stojan beše zapanjen. Preneražen. Konfuzno i protivrečeći samoj sebi,
pokušala je da opravda ono što je učinila. Lagala je, zaplićući se sve više.
Kroz bujicu njenih reči, njemu, konačno, pođe za rukom da uhvati smisao. Kroz
prašumu njenih izmišljotina i očajničkih uveravanja, uspeo je da prodre do srži. Shvatio je
da je imala konačni obračun sa Sofijom. Da je pokušala da je dokrajči. I da je potegla ono о
čemu su sve troje ćutali. Na podmukao, satanski lukav način htela je da time uništi Sofiju.
Ono malo samopoštovanja što je u njoj, nakon kraha sa Aleksom, ostalo. Olovni obruč
stegnu se oko Stojanove glave. Početna užasnuta samilost, koju je u njemu izazvala pre nego
što je dokučio šta se zapravo dogodilo, preokrenu se u bezmerno gnušanje.
Usred kataklizmičke provale Ivaninih suza i njenih reči što su, kao skoreni ispljuvci,
padale između njih, ustao je tresući se od besa:
- Ti si luda - zaurlao je. - Luda - ponovio je. - I samo to me sprečava da te, odmah, ovde,
na licu mesta zadavim.
Pala je, postrance, na dvosed na kome je sedela i utopila se u histeričnim jecajima.
Tresnuvši svom snagom vrata svoje kancelarije izjurio je napolje. Udarac je bio
namenjen Ivani. Stradala su vrata. Odvaljeni delovi maltera oko ragastova pali su na parket.
Njegovi službenici su zabezeknuto posmatrali kako odlazi, pomodreo u licu. Desetak minuta
kasnije iz kancelarije je izašla Ivana. Uplakana i zarozana. Više se nisu videli.
Pozvao ju je, još jednom, pošto Sofija već beše otputovala na Kopaonik:
- Slušaj me dobro, Ivana - rekao je. - Nema potrebe da se više trudiš da blatiš Sofiju kod
naših prijatelja. Sad sam ja preuzeo stvar u svoje ruke. Ti si svoje završila, kod svih nas.
Zauvek. Ti si otpala iz kruga. Mi smo ostali.
Zalupio je slušalicu, ne pružajući joj mogućnost odgovora. Bilo kakvog.
Stojan je vozio ćutke, na oprezu da ih ne zaustavi neka patrola.
- Misliš da nas je onaj policajac video - upita Sofija žaleći što prekida toplu, plišano
meku tišinu između njih.
- Nisam siguran. Možda i jeste - odgovori Stojan. - Da je krenuo na tebe, jedan od nas
dvojice – reče skoro mahinalno, skoncentrisan na put - sigurno ne bi ostao živ.

174 |
 Izgovorio je to bez ikakve teatralnosti, kao prostu istinu. Kao nužnost о kojoj je
bespredmetno diskutovati. Kao ledenu neizbežnost.
Strah od onoga što se moglo zbiti prostruja kroz Sofiju:
- Bogu hvala što je... - poče ona.
- Da - odgovorio je Stojan, ne sačekavši kraj rečenice. Mislili su na isto.
Već su se domogli uskih senjačkih ulica. Napetost u njemu popusti.
- Konačno - reče sa olakšanjem što je Sofija ostala nepovređena.
- Stojane, bojim se da se vraćaš kroz grad. Ko zna da li...
- Ne brini ti za mene. Samo kad sam te doveo dovde. Ja ću lako.
- Vidimo se sutra? - upita ona.
- Ako bude protesta. Posle ovog policijskog mahnitanja... Nisam pametan. Ili će se ovi
sad slomiti, ili će sve otići do đavola. Zvaću te - reče - pa ćemo odlučiti u zavisnosti od
situacije. Neću da se izlažeš riziku.
Bio je već povukao ručicu na vratima i izašao. Obišavši kola, otvorio je Sofijina vrata.
- Ispratiću te do kuće.
- Aman, Stojane, moje dvorište...
- Bez ikakvog pogovora - reče šaljivo-strogo. - Više nisam ni u šta siguran.
Išao je ispred nje i zaustavio se na samom pragu:
- Sad sam miran - reče. - Čućemo se - dodade. Stegao joj je zglavak ruke, kratko, za
pozdrav, i nestao u mraku.
Dragi Stojan, pomisli Sofija, otključavajući ulazna vrata. Uvek tu, za nju. Jedini koji je
znao kako da se postavi posle Aleksinog odlaska. Nije je zivkao. Nije se nametao. Dolazio je,
ponekad, da bude kraj nje. Bez pitanja i komentara. Sa tvrdim, neumoljivim pogledom
punim osude, kada bi se razgovor približio bolnoj temi. Na svoj određeni, muški način,
uspeo je da svakom stavi do znanja šta misli о Aleksi i Mili. Prekinuo je kontakt sa njima.
Prošao na ulici pored Alekse, gluv za njegov nesigurni pozdrav. Brinuo zbog Sofijine
mršavosti i njene patnje, skupljene u promenjenoj, čeličnoj boji očiju. Sa radošću je primetio
da se, posle Kopaonika, oporavila. Umiren, diskretno se povukao.
U ranu jesen bio je zatrpan poslom. Uvozio je veći kontingent opreme iz Nemačke, za
šta je trebalo obezbediti gomilu papira, izdatih od strane fiktivnih, »off shore« kompanija,
preko kojih se, u to vreme, sa popriličnim uspehom zaobilazila prepreka zvana embargo.
Sofiju nije video više od mesec dana.
Pronašli su se u gužvi, bez prethodnog dogovora, na »protestnim šetnjama« koje su
počele u novembru devedeset šeste godine. Predosećajući da će tuda proći, čekao ju je na
uglu Kolarčeve.
- Sofija - začula je njegov glas dok je grabila kraj izloga »Jugoexporta«.
Kao da je znala da će Stojan biti tu, okrenula se, spremno, i utopila u njegovom osmehu.
Otada, protesti behu »mesto« na kome su se svakodnevno viđali.
Na neki sulud i uvrnut način bio je srećan što su izbori pokradeni. Da se to nije desilo,
ne bi mogao da svakodnevno stoji uz nju. Kao njen par. Kao njena sen. Bilo mu je svejedno
kako. Bilo mu je važno da je sa njom.

175 |
 42

Vraćao se sa Senjaka bez ikakvog straha za sebe, odlutao za mislima. Da li je video nešto
u njenim očima, tamo, u mraku zgrade? Da li je izmislio da je video?

Njegova ljubav odavno beše nadrasla puku potrebu da bude sa Sofijom. Da je viđa svaki
dan. Da je ljubi. Dodiruje. Da je fizički prisvoji. Sve to je on silno želeo. I uspeo da potisne, da
bi mogao da podnese da je gleda. Da bude u njenom prisustvu.
Setio se dana kada mu je Ivana saopštila da će se Sofija udati. Desilo se to ispred hotela
»Moskva« gde je slučajno naleteo na nju i malog Mihajla.
- E, znaš šta je novo, Stole - rekla je. - Golupčići su resili da se uzmu. Naravno, ja sam
Sofijina kuma.
Sve do tada bežao je od pomisli da će se to dogoditi. Jednom. Sa nekim. Nebitno sa kim.
Smandrljao je neku rečenicu, kao izvinjenje što žuri, i pošao niz Terazije.
Hodao je naslepo i posrćući, pa je odjednom potrčao i zastao posle nekoliko desetina
metara. Disao je isprekidano, kratko i plitko, ne mogavši da uzme dovoljno vazduha.
Prihvatio se za stub ulične svetiljke i gledao, bez razumevanja, a narod se osvrtao na njega
sa čuđenjem.
Izgledao je kao odbegli luđak. Kao teški pijanac, spreman da se ispovraća pred svima,
bez zazora. Naslonjenom na stub, Stojanu se, u trenutku, sve učini haotičnim i besmislenim.
Svet mu je delovao odbojno i neprijateljski. Ljudi oko njega behu tako ozbiljno zabavljeni
glupostima, tako nesvesni da se dešava nešto strašno i nedopustivo. Ona će zauvek pripasti
drugom. Kako su mogli da to ne vide? Kako su mogli da se smeju, jedu, pričaju, da žure u
pretrpane autobuse? Zar nisu znali da postoji samo jedna istina? Samo jedna briga? Samo
jedno zbog čega je sve trebalo da stane? Ona se udaje. Ona neće biti njegova.
Ne zna kako je dočekao noć. Sam u svojoj sobi. Ispod reprodukcije slike na kojoj beše
crvenokosa, usnula žena sa detetom u naručju. Zurio je u nju. Sećao se kako je doživeo čudo
njenog otelotvorenja. Kako, posle toga, beše uveren da će mu ona roditi dete. Iz ljubavi,
velike kao okean.
Zna, samo, da je ustao i kao po diktatu i naređenju pošao do Sofije.
Beše to ona noć u kojoj ju je molio. U kojoj su plakali. I u kojoj ona beše izrekla:
»Nikad«.
I, posle, ono jutro u manastiru Vavedenje. Sofija se pojavila na vratima crkve; mlada
boginja što se neoprezno, zainteresovana životima ljudi, spustila među njih pa, ne našavši
puta natrag, greškom tu ostala. Koračala je blago pognute glave, sa venčićem u crvenoj kosi i
prozirnim velom od organdina, srebrnobela kći Meseca, možda srca ispunjenog kajanjem
što je zbog svoje lude, detinje radoznalosti božansku prirodu žrtvovala nepredvidivim
smrtnicima koji, tada, okupljeni pred oltarom, zasuziše od njene prekomerne lepote.
I on, Stojan, koji je sve to gledao. Nemoćan. Sa Sofijinim »nikad« u sebi.

176 |
 Bilo je, kasnije, u njegovom životu bolova i nedaća; bilo je razočarenja, patnji i gubitaka,
ali nikada se ništa nije moglo porediti sa onim što je tada doživeo. Tada je osetio - ne više
bol, jer je to prevazilazilo bol - već dodir smrti koja ga je okrznula svojim ledenim usnama, a
potom se predomislila i otišla, ne dovršivši posao.

Ispred njegovih kola neočekivano istrča mačka. Uhvaćena u snop svetla, zastala je i pala
pod točkove. Nije uspela da se otrgne od svetlosti, pomisli Stojan, sa tugom. Kao što ni on
nije uspeo da se otrgne od sive svetlosti što je zračila iz Sofijinih očiju.
Poznavao ju je pre nego što su se sreli.
To beše ona žena.
Postojala je.
Čekala ga.

Stojan je u Beograd došao skromno, ne da ga pokori i osvoji, već da od njega uzme

onoliko koliko može, ne krnjeći tuđe parče. Sa dušom čednom i vrelom učio je i upijao u
hodu sve što je taj veliki grad mogao da mu pruži. Još brucoš, zaputio se jednog zimskog
dana, skamenjenog pod ledom, do svog druga iz Valjeva. Dragan je bio slikar.
U njegovom malom, hladnom ateljeu, dok je prevrtao umazane i prašnjave stvari da bi
pronašao lončić za čaj, Stojan ugleda, u gomili reprodukcija, sliku riđokose žene. Nikada nije
video nešto toliko nežno. Nežnije od nestvarno tananih, providnih i krhkih krila vilinskog
konjica. Nešto užasno lepo. Što mu je zauvek probolo srce.
Beše usnula, sa detetom u naručju. Ležala je naga, ali u tome nije bilo ničeg frivolnog.
Izazovnog. Lascivnog. Vulgarnog.
Gusta crvena kosa, koja je okruživala njeno blago zarumenelo lice, bila je posuta
cvećem. Na devojački vitkom telu isticala se samo ružičasta bradavica na desnoj dojci.
Stojan se oseti kao lopov koji krišom gleda u nju, nezaštićenu i otvorenu u njenom snu. -
Ko je ovo - jedva je prozborio.
- Gustav Klimt - reče Dragan. Stojan ga je gledao bledo.
- Slikar je Klimt - ponovi mu. - Veliki Majstor. A riđokosu... - reče, dosetivši se čime je
Stojan tako uzbuđen. - Pa, moraćeš sam da je pronađeš.
Pronašao ju je. Sedam godina kasnije.
Do tada, držao je reprodukciju na zidu. Uputio se odmah sutradan u knjižaru i kupio
Klimtovu monografiju. Bezimena Crvenokosa beše na jednoj od reprodukcija. Nosio ju je
svuda sa sobom. Iz jedne u drugu studentsku sobu. U iznajmljene stanove. Stajala je uvek
iznad njegovog kreveta. Da joj poželi laku noć. Da je ugleda jutrom, čim se probudi. Da čezne
za njom, nepostojećom.
Kada je Sofija sedam godina kasnije sklonila korice Brohove knjige sa lica, uverio se da
postoji. Ta žena.
Sa usnama u čijim se uglovima krio osmeh. Lepša nego na Klimtovoj slici. Sa tamnijom
nijansom crvenog u kosi. Blistavija. Čednija.
Posle sedam godina čekanja otvorila je oči.

177 |
Bile su golubijesive boje.
Saznao je kako se zove.
I nije mogao da je ima.

178 |
 43

Degenerisani plod »noći dugih pendreka« beše Lex specialis. Donet na svet kao
mrtvorođenče, nije usrećio ni vlast ni opoziciju. Agonija se, u stvari, samo produžavala. Ipak,
u tom trenutku, »Srbiji koja je šetala« beše potrebna vera da je nešto postignuto. Eksplozija
oduševljenja beše zamenjena usiljenom radošću kojom je dočekano obaveštenje о
Predsednikovoj specijalnoj »milosti«.
Stešnjeni u masi Sofija i Stojan osetiše kako im je nešto oduzeto. Na opštem i sasvim
ličnom planu. Osetiše, istovremeno, da su izgubili javno skrovište u kojem su, privremeno,
bili zajedno. Iz večeri u veče. Dva i po meseca. Došao je kraj.
- Moramo otići na večeru - reče Stojan. - Ja i ti - naglasi. - Red je da proslavimo - dodade,
uplašen da će ga odbiti.
- Prihvatam - odgovori Sofija.
- U petak - upita on.
- Važi.
Spremala se za izlazak sa svečanom pažnjom.
Prvi put beše neodlučna oko izbora garderobe. Vadila je stvari iz ormana, prislanjala ih
uz sebe, pa ih razočarano vraćala. Pogledala je na sat. Ostalo je još dvadeset minuta do
Stojanovog dolaska. Bio je uvek tačan. Morala je požuriti. Na kraju, odlučila se za
jednostavnu, crnu haljinu. Kosu je pokupila na potiljku. Stavila svoje omiljene minduše.
Nekoliko kapi parfema. Bila je spremna.
Kada je čula zvuk kola na ulici, istrčala je da ga dočeka ispred kapije.
Behu pomalo zbunjeni. Beše to njihov prvi izlazak nasamo, od kada se udala.
- Divno izgledaš - rekao je, otvarajući joj vrata. Ona ugleda na svom sedištu jednu ružu.
Na kraju duge drške izvijao se veliki, tek otvoreni tamnocrveni pupoljak.
Stojan je pokušavao da deluje neusiljeno:
- Ovo je za tebe - reče, uzimajući cvet sa sedišta.
- Prelepa je - rekla je Sofija.
U restoranu su Sofiju pratili zadivljeni pogledi dok je za Stojanom išla do njihovog stola.
Čudne suzdržanosti među njima nestade. Ćeretali su, blago nagnuti jedno ka drugom.
On se trudio da ne kaže ništa pogrešno. Ništa što bi je povredilo.
Nisu spominjali njegovu decu. Njene roditelje. Njegovu ženu. Njenu kćerku. Aleksu.
Milu. Bilo koga od poznatih. Po prećutnom dogovoru razgovor je isključio svakog ko je
mogao da razbije iluziju da su se vratili u studentsko doba. Da su bezbrižni i laki. Da još nisu
pogrešno potrošili svoju budućnost. Da se ona pred njima pruža kao prav put, obrastao
zelenilom, bez rupčaga i neprijatnih iznenađenja. Da se između onog dana kada su se
ugledali i ovog sada ne nalazi jaz sačinjen od dugih godina. Nisu to uradili sa svesnim
planom. Nisu imali nikakav plan. Hteli su, samo, da zaštite dragoceni trenutak koji je pripao
samo njima.

179 |
 On se smejao njenom smehu. Ona je upijala njegove reči. Behu željni jedno drugog. I
više nije bilo ničeg mračnog među njima. Neispoveđeno beše izgovoreno. Ne na onaj način
kako je Sofija mislila da treba. Ipak, beše kazano.
- Stojane, stvarno smo dosta popili - reče mu kada je pozvao konobara da naruči još
jednu flašu vina. - Ako te uhvate usput da duvaš... - zadirkivala ga je.
- Pa šta - reče on. Bilo bi mu svejedno i da je saznao kako će ga, na izlasku, uhapsiti.
Pristao bi, sa osmehom, i da odrobija ako treba. Nije postojala cena za ovu noć.
Sofija beše preko puta njega. Njena mala, ružičasta ušna školjka. Minđuša koja je
treperila kada bi okrenula glavu. Pune usne, sa osmehom skrivenim u blago izvijenim
uglovima. Teška, crvena kosa. Njeno telo, obavijeno mekom tkaninom prema kojoj se belina
puti još više isticala. Njena uznemiravajuća lepota. Šta se moglo porediti sa tim?
Ponesen naletom sreće, odvaži se da joj uzme ruku. Nije je povukla. Pustila je da
njegova vrelina pređe u nju. Kroz spojene prste. Kroz dodir kože. Osećala je kako se njegova
ljubav uliva kroz priljubljene dlanove kao ogromna količina zapenušane vode čiju silu neko
pokušava da zauzda terajući tok kroz najuži kanal. Ruka joj je bridela.
Video je onaj isti zov u njenim očima. Nije se varao. Ali, nije mogao ni da je poljubi tu,
usred restorana. Ne tako. Ne uzgred.
U istom času Sofija malo uzmaknu. Postojalo je nešto što je morala da zna. Ostatak
svađe koji se, nerazjašnjen, vukao po njoj, čekao je na odgovor. Nije ga mogla dobiti od
Ivane. Morao joj ga je dati samo on:
- Stojane, reci mi bez ikakvog objašnjenja ili pravdanja da li si, posle raskida sa Ivanom,
ikada bio sa njom - upita ga. Bila je obamrla.
- Nikada - odgovorio je iznenađeno, ali bez trunke premišljanja. Bez male pauze,
potrebne da se smisli dobar izgovor.
Njegov čestiti pogled. Njegovo lice, nesposobno da je prevari.
Saznala je istinu. Koja joj je izmenila život. Zbog koje nije mogla nikad da prelomi.
»Kao i uvek«, bila je Ivanina laž. Sračunata da je drži u zabludi. Laž osigurana Ivaninim
uverenjem da Sofija nikada neće smognuti snage da pita. Ni nju, ni onoga ko je mogao da
posvedoči.
Posle odgovora koji je iz njega izleteo, Stojanovo lice otvrdnu.
Bio je pogođen.
- Otkuda ti to, Sonja? - upita gorko, istovremeno shvatajući:
- Ivana - reče i stegnu vilice.

Njih dvoje se nisu vraćali na svađu sa Ivanom. Onoga dana, kada je izleteo iz svoje
kancelarije, ostavivši je da jauče, presamićena na dvosedu, bio je kao lud od brige za Sofiju.
Posle nekog vremena shvatio je da je prepešačio celu Vasinu ulicu i da se nalazi ispred
Kalemegdana. Svratio je u »Park« i naručio piće. Bio je siguran da tamo nema nikoga ko će
ga prepoznati. U bašti je nekoliko stolova bilo zauzeto. Ne mogavši da podnese ničije
prisustvo, ušao je u salu. Dočeka ga propali, oronuli enterijer i lenjo, nezainteresovano
osoblje. Naiskap je popio svoj viski i napustio to sumorno mesto.

180 |
 Bazao je, ne znajući kuda ide. Hvatala ga je sve veća nervoza i očaj. Predveče više nije
mogao da izdrži. Uputio se ka Sofiji. Uprkos tome što je osećao da ona ne želi da ga vidi. Da
će biti samo ružan podsetnik na ono što je doživela od Ivane.
Prevario se. Dočekala ga je željno, kao da je iščekivala da mnogo ranije dođe. Prišla je i
ćutke mu se čelom naslonila na grudi kao da traži mesto gde može da se odmori.
Zagrlio ju je.
Ne beše u tome ništa od muške želje.
Bio je to zagrljaj sapatnika koji su preživeli nekakav neopisiv užas.
Blago ju je odvojio od sebe da bi sagledao njeno napaćeno, posivelo lice:
- Bila je kod mene. Znam šta ti je rekla. Više neće moći da ti naudi.
Upinjao se da ne izgovori ono što bi moglo da liči na prebacivanje, ali reči su navrle iz
same dubine njegove duše:
- Trebalo je odavno da to učinimo. Zajedno, ti i ja. Ne bi bilo...
Prekinuo je, potresen njenim slomljenim pogledom.
Sada je Ivana iskrsnula kao poslanik iz pakla. Kao nemilosrdni osvetnik. Da mu opet
ukrade Sofiju. Da mu otme ovo veče.
- Ne mogu ni da sanjam šta je izmislila. Ali, znam zašto je. Znaš i ti - reče. - Zato neću
dozvoliti da se uvlačimo u ostatke Ivaninih zamki. Dosta je bilo njenog i po njenom. Previše.
Jednom beše propustio svoju priliku. Sada, kada mu se ponovo pružila, nije smeo da
ponovi grešku:
- One noći, kada sam došao po tebe, Sofija - reče ne skidajući pogleda sa nje - verovao
sam da treba da te ubedim. Da treba da ti objasnim. I tako sam te izgubio. Šta god da sam
izgovorio, tada. ali i sada, bilo je i bilo bi pogrešno. Jer, ova ljubav je iznad reči i razuma,
iznad razloga i istine. Samo je trebalo nju da sledimo.
Ona mu položi prst na usta. Kao onda. Ali sada je moralo da se završi drugačije.
- Hajdemo odavde - reče.
Nije pomislio da mu se učinilo. Bio je siguran.
Začuđenom kelneru platio je račun i tek donetu bocu vina koju nisu nameravali da
popiju.
Pridržavao je Sofiji kaput grozničavo razmišljajući gde da je odvede.
On, srednjovečni muškarac, u svojoj četrdeset i trećoj godini, koji je stekao kuću i
novac, koji je bez muke plivao u poslovnim vodama i sa lakoćom rešavao svaki problem,
najednom se osetio kao siromašni student, nemoćan da stvori i obezbedi skrovito mesto za
svoju dragu. Nije znao gde da pođe sa njom. Nije mogao da je ponizi odlaskom u hotel.
Spasonosna misao ga ozari u trenutku.
Tog poslepodneva Dragoš, njegov brat, ostavio mu je ključeve od stana. Otišao je sa
porodicom na vikend, a dugo očekivani majstor za popravku etažnog grejanja najavio je
dolazak u subotu:
- Ne remeti te da skokneš, na sat-dva, Stole - zamolio ga je. - Oko tri popodne - dodao je.

181 |
 - Skoknuću - rekao je i stavio ključeve u pregradak u kolima. Nije bio siguran da li ih je,
posle, izvadio. Molio je Boga da nije.
Kada su ušli u auto, otvorio je prednju kasetu. Bili su tu. Brzo je zatvorio.
Okrenuo se ka Sofiji. Lice joj je bilo ozbiljno i skoro tragično.
- Sonja... - izustio je. -
Ona se osmehnu. Jedva. I dalje ophrvana nekom tajanstvenom mišlju.
- Jesi li dobro - upita tiho, i uhvati je nežno za bradu. Podigla je glavu ka njemu. Bili su
tako blizu da im se dah stopio u jedan. Ona sklopi oči.
Ljubili su se sa zaslepljujućom strašću, žudno i duboko. Kada su uspeli da se odvoje,
behu zadihani kao da su izašli iz teške borbe. Gledala ga je očima suznim i skoro
izbezumljenim.
- Ljubavi moja - izgovorio je glasom promuklim od želje.
Krenuo je ka Draškovom stanu stežući njenu ruku. Pripadali su jedno drugome, oduvek.
Sada su njihova tela zapečatila davni savez duša.

182 |
 44

Da, odelo je spalo sa njih kao nepotreban oklop. Da, oslobađala ga je košulje, nestrpljivo
vukući rukav preko zakopčane manžetne...
...dok je on otvarao rajsferšlus na njenoj haljini... ...otkopčavala mu je kaiš...
...dok su njegove ruke svlačile bretele sa oblih ramena...
...skidala mu je majicu...
...dok je on, lakim potezom, izvadio šnalu i oslobodio njenu kosu što se rasula, crvena
kao tamna krv, spram sedefne puti...
Da, bili su »mesečari« koji su išli nasumice ka krevetu, uhvaćeni u zagrljaj koji nisu
mogli da prekinu, i obrušili se na njega, ne odvajajući se.
Nisu imali vremena za duga milovanja. Tela im pohrliše mahnitom kovitlacu. Voleli su
se kao da hoće da se pojedu i unište.
Malo kasnije, Stojan se nadneo nad nju.
Plakala je nečujnim suzama.
Obgrlila mu je vrat i privukla ga. Nije mogla da podnese pomisao da se odvojio od nje.
Stezala ga je grčevito. On se vrati do nje. Ležali su, priljubljeni i mirni. Bez žaljenja što se sve
odigralo kao u magnovenju. Što je trajalo prekratko u odnosu na njihovu dugu čežnju. Brana
beše popustila i bujica se sručila, moćna i jača od njihove volje.
Možda su zapali u plitak san. Možda su, samo, doživeli nešto nalik na električno
pražnjenje.
Tek, izronili su iz omamljenosti još više željni.
Glad ne beše zadovoljena, ali bila je zavarana. Sada su mogli da muče svoju žudnju,
dajući joj se parče po parče.
Ljubio je meke pregibe njenih zglavaka, vitku liniju risa, tamo gde je luk dosezao
najvišu tačku da bi se elegantno slio u usko i nežno stopalo; ljubio joj pregib kolena, senoviti
i meki deo iz koga su izvirale vitke, glatke butine. Istraživao zategnuti, trudnoćom
neizbrazdani stomak i jedru punoću dojki krunisanu ružičastim bradavicama. Vrhovima
prstiju slutio mesto gde je, gotovo neprimetno, počinjao da se izdiže meki brežuljak sa
nežnim, svetlim dlakama; jagodicama upijao njegov miris. Fini splet nervnih završetaka
povijao se kao meka trava tamo gde bi ih dodirnuo njegov dah. Njeno telo beše isplivalo na
samu površinu, iznoseći i izloživši celu svoju tajnu na koži. Upijao ju je usnama. Odgonetao
je šifre, polako ali sigurno. Nepojmljivo nežno, dodirima baršunastim poput maglenog daha
puhora oko zrna sazrelog grozda, čitao je zapise drugom nedostupne. Jer behu na jeziku
svetlosti i senki koji se čita samo u ljubavi.
Usporavali su i poigravali se sa ritmom svojih tela sve dok nisu osetili da su dotakli
nešto beskrajno spokojno, tiho i veličanstveno.
Kroz njenu kožu i mišiće, kroz kosti njenog skeleta i mrežu vena i arterija, kroz meko
tkivo njenih pluća, Stojan beše prodro do kristalno čiste, netaknute tišine u njoj.

183 |
 I, onda, mir u kojem nije bilo mesta ni za jedno pitanje.
Oči im behu otvorene i kao zagledane u drugi svet. Postoje neke noći i neki dani koji nas
promene duboko i korenito, a da se, pri tom, ne izusti nijedna reč.
Rastali su se kada je mutno jutro počelo da se nesigurno probija kroz oblake. Poljubio
ju je i rekao:
- Doći ću po tebe sutra. Nasmešila mu se.
Ne beše u njima stida. Ni kajanja.
Nisu imali nikakav plan. Nisu znali kuda će sutra otići. Nisu mogli da misle о tome.
Sreća beše suviše neočekivana i suviše velika da bi mogli da misle. О bilo čemu. I о bilo
kome.
Na izlasku Sofija mahinalno opipa kaput:
- Zaboravila sam maramu - reče odjednom uplašeno.
Bila je to velika, kašmirska marama koju joj je on doneo iz Londona pre nekoliko
godina. Želeći da je ona obgrli onako kako on nije smeo, ni mogao. Sofija se zimi nije
odvajala od nje. Nikada se nije desilo da je negde ostavi. Rukom bi, stotinu puta, nesvesno,
proveravala da je tu, ako bi je skinula sa ramena i prebacila na naslon iza sebe. Od mnogih
sa ukusom i merom probranih stvari koje joj je poklanjao, pomno pazeći da preteranim
darom ne uvredi ni nju, ni Aleksu, Sofiji je kašmirska marama značila mnogo više od lepog
detalja.
Ipak, njena reakcija beše preterana.
- Doneću ti sutra - rekao je smireno. - I šnalu - dodade. - Vidiš da si i nju ostavila.
- Nemoj da zaboraviš - rekla je ispunjena bezrazložnom zebnjom. Sasvim
neobjašnjivom,
- Naravno da neću, Sofija, ljubavi - reče blago. Nije se mogao nasititi te reči.
Još jedan poljubac i otišao je.

184 |
 45

Kroz tanku pokoricu poludremeža u koji je nakratko zapala čula je kako Jelena i majka
tiho pričaju u susednoj sobi. Uspravi se naglo u postelji. Stojanovi dodiri probudiše se
zajedno sa njom.
Zadovoljno se sruči natrag, pritisnuvši pokrivač uz sebe. Srce joj je pevalo.
- Doći ću po tebe sutra - čula je kako joj govori.
Skoči iz kreveta i lakim koracima se zaputi u kupatilo. Noćas je legla sa njegovim
mirisima. Nije htela da ih odmah spere. Posle dugog tuširanja, umotana u bademantil, sišla
je dole, u salon.
Jelena se igrala na kanabetu, kraj nje. Sveže skuvana kafa se pušila u velikoj šolji. Majka
je poslovala po kuhinji. Sofija je prelistavala »Dnevni telegraf« kada je pozvonio telefon.
Poskočila je umalo ne preturivši šolju sa kafom. Bilo je dvanaest sati. Na pola puta ugleda da
se otac već javio. Zastala je čekajući da joj kaže:
- Za tebe. Stojan.
Umesto toga Mihajlo je ponavljao, odsutnim glasom:
- Stojan. Bože. Stojan.
Zanosio se kao da beše primio silovit udarac:
- Bože dragi. Stojan - mrmljao je te tri reči, ukrug, kao kakvu mantru.
- Šta Stojan - zadrhta Sofija. - Šta?! - uzviknula je.
Otac beše ukočen. Sofija ga uhvati za podlakticu i prodrma:
- Šta, tata - upita, naglo gubeći snagu.
Ne razmišljajući Mihajlo izgovori rečenicu koju upravo beše čuo:
- Stojan je pronađen. Mrtav. Jutros.
Nađen. Mrtav. Nađen.
Reči su kapale u njenu razvodnjenu i slabašnu svest kao tamna krv iz transfuzije u venu
- polako, sporo. Mrtav. Plop. Nađen. Plop.
Mrtav - nađen. Plop - plop.
Padale su u nju kao kamenice u duboku provaliju.
Vazduh se zgusnuo i postao tečan. Slivao joj se u usta, u neprekidnom mlazu, predugim
gutljajima koje nije mogla da primi i proguta. Hiljade svitaca zaigraše pred njom.
Kada je otvorila oči našla se na kanabetu, u salonu. Vreme se raspuklo i u neredu se
prosulo po sobi. Sve oko nje odvijalo se sa histeričnom ubrzanošću i uspavanom
usporenošću u isti mah. Olovka je lagano padala sa stola i beskrajno dugo se kotrljala i
odskakivala po podu dok su očeve reči rafalnom brzinom dopirale iz predsoblja. Pričao je sa
nekim, uzrujan, telefonom:
- U koliko sati su ga našli, zašto autopsija, kakva milicija, zaboga, kakva izjava, otkud
Sofija...

185 |
 Ali za Sofiju to beše samo skup zvukova. Smisao se beše odvezao od reči i sve više se
udaljavao od njih. Ispražnjene, ljuljale su se kao napušteni čamci privezani za sidrište.
Odsutna, ona beše pomno zagledana u jasno ocrtanu, kosu traku svetlosti koja se
prostirala od prozora do tepiha. Snop sunčevih zraka što se zario u sobu oživeo je oblak
mikroskopski sićušnih čestica prašine. Lebdele su i vrtele se u krug, bestežinski lake. Sofija
ih je netremice pratila pogledom, obuzeta istovetnim osećanjem kao Sergej Mihajlovič
Sreznjevski nekih sedamdeset i pet godina ranije.

Beše se zatekao u polju, blizu Odese.

Bio je sam, najednom odsečen od ostatka sveta.
Sablažnjen nestvarnim mirom livade koju je trebalo da prejaše na svom putu, Sergej
Mihajlovič zaustavi konja i lagano sjaha. Odatle, gde je zastao, nisu se videli ni obrisi grada.
Nije se osećao miris paljevine. Nije bilo unakaženih leševa, niti nadutih telesina crknute stoke.
Beše prazna, nekim čudom pošteđena tragova ratnog mahnitanja i nedodirnuta ljudskim
krvavim ludilom. Postojala je onakva kakva je oduvek bila - tiha i obasjana prvim prolećnim
suncem.
Pet godina neprekidnog ratovanja, hiljadu osamsto dvadeset dana spoji se, u njegovoj
svesti, u jedan jedini; hiljadu i osamsto dvadeset dana zatrpanih hrpama ruku i nogu, krvavih
udova koje je amputirao, koji su odnošeni iz poljskih šatora ili iz bolnica i bacani na gomilu
kao trule, razvaljene cepanice; hiljadu osamsto dvadeset dana ispunjenih strahotnim
prizorima, spoji se u misao о nerazumnosti i besmislu. Sergej Mihajlovič prekri lice rukama,
zgađen nad sobom i nad drugima, nad ljudima i njihovom krvožednošću, ražaljen što je njegov
pređašnji svet nestao u nepovrat, što je zauvek razoren, srušen, uništen i obezglavljen
streljanjem Cara.
Legao je u travu, obrazom prislonjen uz mlaku, suvu zemlju i žudno udisao njen pramiris.
Miris u kome su sažeti svi drugi. Okrenuo se na leđa, i sa suzama što su se sušile na obrazima,
taj visoki, crvenokosi mladić pustio je da plavetnilo neba uđe u njega. Osetio je kako se polako
uzdiže, kao da je smešten u staklenoj kugli, tankoj i nežnoj poput mehura od sapunice, u kojoj
je vladao apsolutni mir. Sergej Mihajlovič je lebdeo u njoj, nisko iznad ozelenelog polja,
milionima svetlosnih godina udaljen od rovova, pometnji i užasa na koje je nailazio, a koji su
bivali sve strašniji što je rat više odmicao; izolovan od osvete, mržnje, od bola i gubitaka, krhak
kao i kugla u kojoj se nalazio, a opet svemoćan u svojoj udaljenosti od svekolikog ljudskog
mahnitanja.
Bio je deo prirode; stopljen sa suncem, jednim komadom zemlje, plavim svodom i
nežnozelenom travom, beše potpuno svestan da je to sve što je potrebno da bi čovek bio
srećan.
Bio je to ukradeni časak, nestvaran kao i providna kugla nalik mehuru od sapunice, koja
se mogla rasprsnuti svaki čas i vratiti ga nazad, na zemlju, u kolo ubijanja i smrti. Ipak, preko
potreban i dobijen milošću Božijom, kao kratkotrajni odmor i sklonište pred završnim naletom
oluje, pred najtežim iskušenjima i lomovima, kao mogućnost da se tu, u zaklonu, pribere snaga
za poslednji okršaj i da se sažmu poslednji atomi energije pred pretnjom smrti.

186 |
 Sedamdeset pet godina kasnije to osećanje krhke, ali potpune izdvojenosti i još krhkije,
privremene ravnodušnosti doputovalo je do njegove unuke, lepe riđokose žene čudnovatih
očiju, kao poklon koji joj je on poslao. Reči su se, bar na čas, povukle na bezbednu
udaljenost; šobonjale su i krčkale, crne i zloslutne, drobile se i glasno praskale, kotrljale se i
mrvile, dok je ona, usredsređeno posmatrala kako trunke prašine lagano kruže po
konusnom zraku svetlosti. Bila je jedna od tih trunčica. Oslobođena osećanja. Tuge.
Razumevanja. Jednostavno je postojala i lebdela u snopu sunčevih zraka, po malom,
trenutnom svetu u kome su čestice postojale samo dok bi bile obuhvaćene obasjanom ravni.
Kada bi, lagano plutajući, izašle van nje, nepovratno su nestajale.
Kao Stojan.
Nađen mrtav.
Koga više nema.
Koji je otplovio u okolni mrak.
Koji ne kruži više sa njom.
»Nađen«.
Kao da je predmet.
Zagubljen, pa pronađen.
Kao da je stvar.
Staklena kugla u koju se privremeno povukla puče probodena oštricom te misli. Sofija
kriknu:
- Nije - govorila je - nije... - uperivši svoj opustošeni pogled, pun užasne, postojane tame
ka roditeljima.
Nisu znali šta da joj kažu. Ophrvani nesaopštivim očajanjem sedeli su u jezivoj tišini.
Uplašena, Jelena je dotrčala do Sofije i vukla je za kraj bade-mantila:
- Mamice - dozivala ju je.
Sofija nije ni čula, ni videla.
- Bila sam sa njim. Dopratio me je, pred zoru. Bila sam sa njim - ponavljala je.
- Mamice - počela je da plače Jelena.
Mihajlo ustade, uze je u naručje i ode sa njom iz salona.
Nemoćna da bilo šta uradi, Jelisaveta je prigrlila svoju kćer i mazila je po kosi.
- Nije - govorila je Sofija, zagnjurena u majčine grudi.
Dovezao ju je. Poljubio je. Rekao da će doći sutra.
Ne može biti pronađen.
Mrtav.

187 |
 46

Pronašli su ga Dragoševi susedi. Prozor u kuhinji bio je otvoren i promaja, nedovoljno

jaka da zalupi teška ulazna vrata, povlačila ih je uz iritirajući, neprestani zvuk lupkanja koji
je probudio komšije. Kada je, jedan od njih, bunovan, pogledao kroz špijunku, pomislio je da
je u pitanju provala i pozvao miliciju. U pola sedam ujutru, stigla je patrola i zajedno sa
komšijom ušla u stan.
Ležao je na podu dnevne sobe.
U ukočenoj ruci držao je veliku, kašmirsku maramu.

188 |
 47

Na pola puta ka svojoj kući naglo je okrenuo volan i smotao udesno. Nije mogao da ode
u krevet, pored Dubravke. Nije hteo ničim da pokvari svoju bezmernu sreću. Vratiće se i
prespavati u postelji na kojoj su ostali Sofijini tragovi. Ušao je, ne zatvorivši dobro vrata za
sobom.
Trosed u dnevnoj sobi ostao je razvučen. Stojan priđe i rukom pogladi čaršav.
Sa teškom mukom je mogao da uveri sebe da se sve stvarno desilo. Da nije sanjao.
Skinuo je kaput i košulju i tada ugledao maramu prebačenu preko naslona fotelje. Kada
ju je prislonio uz lice, zapahnu ga Sofijin miris.
Pred očima mu iskrsnu njeno telo. Osećao ga je pod rukama. Njene dojke. Tanki struk.
Njen nežni vrat. Preplavi ga uzbuđenje. Istovremeno, preseče ga misao da treba nešto
preduzeti. Već od ujutru. Neće je, valjda, viđati kradom; poniziti ljubav za koju se, konačno,
izborio.
- Luka i Filip - promrmlja tiho sebi u bradu. - Jelena - reče osetivši da izriče strašnu
presudu.
Srce, zadojeno naletom krvi, poče da tuče muklo i sa preskocima. Neprijatno.
Uznemirujuće. Pokuša da uhvati ritam dubokim udisajem. Ono je i dalje udaralo po svojoj
volji, potmulo i čudno. Nešto vrelo razli mu se po grudima. Bolno. Preteće.
Mahinalno je protrljao grudnu kost. Potom se sve odigralo u hiljaditom delu sekunde.
Vrelina se pretvori u snažan, usijani grč. Pao je ne ispuštajući Sofijinu maramu. Smrt koja je
jednom okrznula njegove usne vratila se i dovršila posao.

189 |
 48

Dragoša je crna vest stigla u Valjevu. Vozeći kao bez glave stigao je za manje od sat
vremena do Beograda, duboko nepomiren sa onim što mu je Dubravka saopštila.
Usput, stotinu puta je pokušao da tačno rekonstruiše njihov razgovor. Korio je sebe što
se nije smirio, ponovo pozvao snaju i tražio da mu staloženo objasni šta je Stojanu.
Je Stojanu.
Tako je mislio о bratu. U sadašnjem vremenu. Kao о živom.
Mora biti da je, u panici zbog Dubravkine zbrkane priče, nešto pogrešno razumeo. Ne bi
mogla tako da mu kaže da je Stojan umro.
- Nadžen je u zoru... u tvom stanu... - beše razabrao kroz ogorčene jecaje - ...gde je,
očigledno, proveo jednu burnu noč. Sa onom što je pobegla, a da mu ni hitnu pomoć nije
pozvala.
- Ko je pobegao, Dubravka - mucao je, paralisan.
- Znaš ti. Dobro znaš. Ona, ime neču da joj izgovorim, za kojom je izgarao celoga života.
Sofija, prostreli Dragoša.
Unezveren, on pohita ka Beogradu.
Dok su kilometri odmicali, sa srcem koje se popelo u grlo, hladno od zebnje, pokušavao
je da pronađe neko logično objašnjenje.
Stojan sa Sofijom? Kod njega u stanu? Dubravka to ne bi mogla da izmisli. Nema razloga
da izmišlja.
Iako nikad nije povredio svetinju bratovljevog osećanja svojom radoznalošću ili
pitanjima, Dragoš je znao za Sofiju. Naprosto, to je postojalo kao što je postojao i Stojan. Bez
objašnjenja.
Misli su mu munjevito letele.
Zar bi Sofija ostavila Stojana da je stvarno...?
To znači da nije, tešio se Dragoš.
Možda mu je pozlilo. Može biti da je prevezen u bolnicu.
Ali, sigurno nije, uveravao je Dragoš sebe.
Čim je ugledao Dubravku, beše mu jasno da jeste.
- Kada je... - zausti on; kobnu reč nije mogao da prevali preko usana. - Kada si ti saznala?
Ko te je obavestio?- pitao ju je, razuma u času pomućenog bolom.
- Policija, Dragoše. Iz tvoje kuče. U sedam izjutra. Šta sam doživela! Šta sam doživela!
Setkala se po sobi, kao u groznici:
- Da se povlačim po tudžim stanovima - govorila je, slepa za Dragoševo jadom
unakaženo lice. - To mi je priredio. To poniženje. Blažena Marijo! Zašto? Čime sam ja to
zaslužila? Čime?

190 |
 - Zaboga, Dubravka, kako moj stan može biti tuđ - reče on, mahinalno, misleći kako da
je pita za ono što ga je najviše mučilo.
- Pa i nije mu bio tudž, očito. Očito mu je služio kao ljubavno gnezdo, u dogovoru sa
tobom. Jasno je meni da me nikad nisi voleo, ali da bratu daješ podršku za ljubavne
pothvate...
Dragoš ne beše u stanju da pojmi šta ga je snašlo. Razgovor sa snahom beše mu
neverovatan do apsurdnosti. Zatrese glavom, kao da pokušava da se otrezni.
- Morala sam da ga identifikujem. Ja. Da svojim očima gledam raspremljen krevet u
kome je bio sa njom.
- Sa Sofijom - izusti on, napokon, sleđenih usana.
- Kako... znaš...?
Dubravka ga pogleda sa mržnjom.
- Prepoznala sam njenu maramu, Dragoše - reče. On htede da zaurla iz glasa.
- Ostavila ga je da tamo leži kao... - nastavila je Dubravka.
- Dosta!- preduhitri Dragoš njenu poslednju reč. Da ju je izgovorila, sigurno bi je na
mestu zgromio. - Stojana više nema - povika. - Mrtav je, shvataš? Mrtav - ponavljao je, kao
da sebe uverava u nešto što nikako nije mogao da prihvati. - Zar u ovom trenutku možeš...
- Mogu, Draško - prekinu ga, jetko. - Ja imam decu kojoj jednog dana... kojoj več sada
moram objasniti šta je tvoj brat učinio. Zato mogu. Zato imam sva prava. A ona, ona njegova,
neka objašnjava policiji...
- Šta da objašnjava? - upita Draško, predosećajući zlo.
- Rekla sam im da je bio sa njom. I da je, zasigurno, pobegla ne želeči da sebe uvlači u
skandal. Ali, neče ga izbeči, ne. Saslušače je policija. Dala sam im njenu adresu. I broj
telefona.
Zurio je u nju, jedan dugi trenutak. Onda se ćutke okrenuo i gotovo trčeći krenuo
napolje. U dvorištu je zastao.
Gde, najpre? U mrtvačnicu? U policiju? Do Sofije?
Odjednom je shvatio da ne zna šta treba da radi. Da nas niko ne priprema za takve
situacije. Pamtio je, iz detinjstva u Mionici, užurbanost koja bi nastupila kada bi se primila
vest о smrti komšije ili prijatelja. Ali, sve se odigravalo brzo i vešto, u krugu poznatih. Bez
službenih formalnosti i jurcanja po bezličnim mrtvačnicama. Starije žene bi se okupile i kao
kakve odgovorne i spretne službenice Smrti, preuzimale poslove u svoje ruke. Mrki i ćutljivi,
muškarci su obavljali njihove naloge. Postojali su utanačeni, nezaobilazni rituali. Postojao je,
u svemu tome, nekakav čudan i dečijem umu neshvatljiv red. Postojala je vekovima
utvrđena forma u koju je čovek mogao da smesti svoj bol. Postojalo je nešto utešno, što bi se
svilo oko porodice, ne dozvoljavajući da se sva težina odmah sruči na nju. Šta mu, sada, valja
činiti?
Više nije mogao da od Stojana traži savet. Ni da ga štogod pita. Svog velikog, starijeg
brata. Dragoš se oseti beznadežno sam. Zaridao je.

Kada je predveče stigao do Sreznjevskih, Sofija već beše dala izjavu.

191 |
 49

Mnogo kasnije, pošto je vreme prekrilo uzburkane događaje, a oni, poput stena na
rečnom dnu, obrasli u mahovinu što je ublažila njihove oštrice, Sofija je mogla da se,
ponekad, u sećanju, vrati u taj dan. I onaj posle. Kada Stojan beše sahranjen.
Dragoš i ostali iz Stojanovog i njenog društva behu se okupili kod nje. Kao u pravu kuću
žalosti.
Ćutljiva grupa srednjovečnih muškaraca koji su do juče sebe videli kao večne dečake,
mlade i svemoćne - još uvek, redovno, fudbal i tenis, još uvek dobar rokenrol, još uvek
dobre žurke i sedeljke, pogled kojim se, u prolazu, odmeri zgodna devojka - zbila se u strahu
od iznenadnog saznanja da su krhki, podložni bolesti i smrti, svesni da ih može odneti tek
tako, nepredvidivo, kao Stojana. Najboljeg među njima. Onoga koji ih je, bez izuzetka,
zadužio.
- Stojan je tuđa sreća - rekla je jednom Nevena. - Drugome će je doneti, a svoju neće
naći.
Nije je našao. I nije ga više bilo.
Behu pometeni. Behu sluđeni. Vesti su se na njih, od jutra, sručile nemilice. Najpre
saznadoše da je Stojan umro. Potom, da beše sa Sofijom, u toj noći. I da Dubravka zna.
Sa tim teretom na duši behu otišli da izjave saučešće Dubravki. Pribojavajući se da bi
nekog od njih mogla odvojiti u stranu, tražiti objašnjenje ili ga uplesti u svoje optužbe protiv
Stojana, sedeli su kao na iglama. Izloženi njenim neprijateljskim i ispitivačkim pogledima,
zadržali su se kraće nego što običaji, u tim prilikama, nalažu, odbrojavajući minute koji su
prolazili u teškoj nelagodi. Ponudu da joj pomognu oko pogreba, sasekla je ledenim glasom:
- Ima ko se о tome pobrinuo.

Sada, u salonu Sreznjevskih, nisu nalazili reči kojima bi progovorili о Stojanu. Ni one
koje bi uputili Sofiji. I sami neutešni, nisu se usuđivali da je teše. Niti su videli svrhu tome.
Bela kao mramorni kip, sa rukama ukrštenim u krilu, ispražnjena i zastrašujuće mirna,
Sofija beše kao mrtva. Kao da se već pridružila Stojanu. Nekako, to im se učini prirodnim.
Vodili su stišani razgovor. Dogovarali se oko sahrane. Trebalo je da neko pripremi
Sofiju.
Strepeli od toga šta bi njeno pojavljivanje moglo da izazove.
Na kraju je to učinio Dragoš. U četiri oka. Ćutke ga je saslušala.
- Mislim da je Dubravka spremna na sve - završio je, nekako, Dragoš, jedva otkidajući
reči. Činilo mu se da Sofija ništa ne razume. Da do nje ništa ne dopire.
Ali, doprlo je. Polako, kroz razbijenu svest, doprlo je. Ne podižući glavu, zagledana u
jednu tačku na podu, ona izusti:
- Ne marim ja za sebe. Jedino mi je strašno da ne obruka Stojana. Ako misliš da je u
stanju to da učini, ja zbog njega neću ići. I zbog dece njegove - dodade.

192 |
Dragoš jasno ugleda Stojanovo lice pred sobom. I u trenutku prelomi:
- Ići ćeš sa mnom - rekao je odlučno. - Šta god bilo, moraš da ga ispratiš.

193 |
 50

Dok je prilazila Dubravki u tesnoj i zagušljivoj kapeli, Sofiji su noge klecale kao tuđe.
Osmelila se da podigne pogled kada su se u njenom vidnom polju pojavile besprekorne
»Gucci« cipele. Crne, sa visokom potpeticom. Dubravka je stajala kraj kovčega, okružena
svojim i Stojanovim roditeljima.
Iz njenih očiju sevnulo je hladno sečivo. Fijuknulo je posred Sofijinog lica i na njemu
ostavilo gotovo vidljiv trag. U sledećem trenutku, ona se bacila Sofiji u naručje.
Sofija je shvatila da se Dubravka odlučila za poslednju predstavu. Za zataškavanje
skandala. Za dostojanstvo porodice. Neće ništa reći. Neće pokazati ni najmanjim gestom da
nešto zna.
Neće priznati da se nešto dogodilo.
A ako ne prizna, onda se i nije dogodilo.
Za nju. Za svet.
Ukočena, sa mukom je primila Dubravkin izliv. Sa zgužvanom utrobom. Sa iskidanim
plućima. Sa zdrobljenim kostima. Sa smrskanim srcem. Bez suza. Bez ijedne.
Gotovo se otrgnuvši iz njenog zagrljaja prišla je da upali sveću. Ruka joj se tresla. Iza
njenih leđa beše kovčeg prekriven vencima. I on u njemu.
Stojan u kovčegu.
Leži.
A ona ne može da ga zagrli. Ni da se sa njim oprosti. Niti da ga pomiluje.
Izneće ga i zatrpati. Nikada više.
Njegove ruke. Oči. Njegov glas. Sveće iskrivljene od toplote, jecaji u kapeli i gust miris
tamjana; kakve to veze ima sa Stojanom?
Ne može biti. Ne može. Bog nije mogao da ga uzme.
Sofija oseti kako joj se u glavi pokreće vrteška.
Nađen.
Leži.
Zakopan.
Ona se zanese.
Neko je pridrža i povede napolje.
Na izlazu, u nepreglednoj masi ljudi, spazila je Ivanu. Stajala je po strani, blizu vrata, ne
usuđujući se da uđe. Lice joj beše naglo ostarelo i podbulo; puna usta još više natečena od
plača, kapci nabubreli od navale suza i nos crven od stalnog useknjivanja. Više od toga Sofiju
je porazio njen pogled. Razvodnjen. Plutajući. Odsutan. Samo se na Sofiji zadržao duže, pa su
joj grunule suze. Kao da je htela nešto da joj kaže, Ivana učini nagli pokret, pa prekri usta
maramicom, gušeći jauk. Ostale su vidne samo uplakane, urasle oči koje su se zakačile za
Sofiju. Bespomoćne. Očajne.

194 |
 Sofija je u tom času osetila kako je Dragoš blago gura napred, neprimetno je
usmeravajući nadesno. Krajičkom oka je videla Aleksu i razumela da Dragoš pokušava da je
poštedi. Čega? Bola? Poniženja? Susreta? Čvršće ga je uhvatila pod ruku i dopustila da je
odvede. Da se za nju pobrine. Da je zaštiti. Umesto svog brata.
Jadni Dragoš.
Kao da je nju, Sofiju, više išta moglo da dotakne. Kao da je ona marila. Kao da je mogla
da mari. U svetu bez Stojana. U svom životu bez njega. Kao da je to moglo dotaći njeno biće
koje beše iskusilo hladni ujed iskežene strahote.
Strahote neopozivog odsustva voljenog.

195 |
 51

Beše položen u grob, blizu Galinine i Sergejeve nice.

Blizu Nevene.
Blizu Sreznjevskih koji behu njegova porodica. Blizu onih koji su se bezumno voleli. I
one koja je volela, znajući da je uzalud. Ostao je, zauvek zakopan, kraj njih. Odvažni nebeski
šetač. Tuđa sreća.
Čovek koji je ljubio samo jednu ženu. I koji je umro u noći kada ju je dobio.

196 |
 52

Knez Miloševa je bila u zastoju. Vozila su se jedva kretala, prelazeći iz jedne u drugu
kolovoznu traku.
Kraj Sofijinog »juga«, ružne, grubo urađene bordo metalne konzerve, sa unutrašnjošću
od tvrde plastike neizbežne sive boje, ubistvene i tužne boje siromaštva i socijalističke
jednoobraznosti, nečujno je promaknuo crni BMW sa kožnim sedištima boje meda i
instrument-tablom od mahagonija.

Skliznuti u toplu, mirisnu skupoću, u mekotu izvajanih sedišta, lakim pokretom privući
vrata koja se gotovo bešumno zatvaraju, osetiti kako tiho i pouzdano radi moćni motor i
otputovati.
Početi život na nekom delu planete, na nekom parčetu zemlje koje nije nakićeno
značenjima ili bar nije prekićeno njima kao napadno i neukusno našminkana omatorela
kurva.
Otići nekuda, u neki kutak koji je očuvao neposrednost, koji miriše samo na sebe, koji je
samo to što jeste. Pobeći, zašto da ne?

Koristeći novi kratki zastoj Sofija je jednom rukom otvorila tašnu što je ležala na
suvozačevom sedištu i iz pregrade izvadila račune. Letimice ih je prelistala, proveravajući
ukupan iznos.

Otputovati u neku neistraženu zemlju. Na indonežansko ostrvo. Polinezijsko? Ili

malezijsko? U svakom slučaju, negde gde je toplo i jednostavno za život. Gde ne postoje računi
za struju, ogrev i telefon. Parče tkanine oko tela, beli pesak, tirkizno more, malo ribe za jelo,
jedna koliba od palminog lišća i ništa više. Kao Gogen. Potražiti večeras u atlasu neku takvu
sićušnu tačkicu. Pleonazam. Sićušnu tačku. U redu. Tačku. Ostrvo-tačku.
I onda: tike-tike-tačke-nema-više-vraćke. Nikada više. Kao deda Sergej. Nikada više.
Umro je, a da nije još jednom video »родину«. Ni Sankt Peterburg u magli i pod snegom.

Sofija je mahinalno počela da dobuje prstima po volanu, dok su joj se oči punile suzama.
Neuobičajeno za nju nervozno se oglasila sirenom.
Da njena porodica nije već jednom iskusila gorčinu izbeglištva, da li bi, stvarno, otišla iz
ove zemlje? Da ne zna sve о Galini i Sergeju, da ne oseća njihovo bilo, njihovo prisustvo u
sebi, da nije, slepim putevima intuicije osetila njihov bol zbog gubitka domovine, da li bi
smogla snage? Onda, još na početku, dok se stvar još zakuvavala, mogla je da izabere. Mogla
je i sada.
Pobočni rođaci kneginje Uspenski, sa kojima je njen otac uspeo da obnovi kontakte
posle rata, oberučke su je prihvatili kada je odlazila, kao student, u Pariz. Kneginji Olgi
Andrejevnoj Uspenski ćerka beše umrla odmah po dolasku iz Carigrada i ona je, sa nežnom
pažnjom, pratila Galinin život. Behu ustanovili lep običaj da Galina i Sergej provode, svake

197 |
godine, po petnaestak dana u poseti kod kneginje, odakle su se obavezno vraćali sa
komadom prtljaga više; kneginja Olga je obilato kupovala i darovala Galini najlepše pariške
kreacije - sve ono čime više nije mogla usrećiti svoju kćer. Iako se po rođenju Mihajla više
nisu viđali, već samo održavali urednu prepisku, posle smrti kneginje Olge Andrejevne,
Sreznjevski behu obavešteni da im je zaveštala deo svog nasledstva. Njeni rođaci su znali za
to. Treća generacija Uspenskih dočekala je crvenokosu Sofiju sa neobičnom ljubavlju. Jedan
od njih, Igor, radio je kao baletski koreograf. Zadivljen Sofijinom lepotom i talentom,
navaljivao je da okuša sreću u Parizu.
Tada nije otišla jer beše upoznala Stojana.
Posle, nije mogla zbog trudnoće sa Jelenom.
Sada, nije htela zbog Stojanovog groba.
Obilazila ga je nekoliko puta nedeljno.
Dubravka nije.
Beše ogorčena na Stojana.
Nije mogla da mu oprosti.
Niti da podnese huk ogovaranja koji se podigao odmah posle sahrane.

Vest se strelovitom brzinom pronela po Beogradu. Interesovanje beše usijano, budući

da se radilo о osobama koje su nešto značile. Najednom se ispostavilo da skoro svako
poznaje Stojana i Sofiju. Ili jedno od njih dvoje. Preko frizerke. Preko poslovnog partnera.
Preko svastike. Preko prvog komšije. Sa slava. Iz pozorišta. Sa premijera. Sa letovanja.
Stotine učesnika velikog kola ogovaranja, behu, iznebuha, njihovi vrlo bliski znanci. Sa
proverenim informacijama. Sa lica mesta. Iz prve ruke. Eventualno druge. Ali, jednako
pouzdane.
Najpre prošaputan, trač je postao javan. Svako je mogao da doda i oduzme, po želji. Na
kraju, ispao je neviđeni galimatijas. Prljav i nizak. U kome su Sofija i Stojan uhvaćeni na delu.
U iznajmljenom stanu. U hotelskoj sobi. Kod njega, u kući, gde ga je zatekla Dubravka.
U kojem je usledio obračun sa njegovom ženom. U kome je on umro od srčane kapi.
Zbog svađe. Ili je pao u ropac, naprasno, tokom samog ljubavnog čina.
U igri su bili seks i smrt. Požuda i kazna. Niko se nije mogao odupreti toj neodoljivoj,
eksplozivnoj kombinaciji.
Beograd je glasno žvakao, coktao i oblizivao se, gutajući najneverovatnije gadosti.
Očigledne laži. Nikoga nije bilo briga. Ljubavnik je umro. To beše neopoziva činjenica.
Čvrsta, neoboriva podloga, na kojoj se moglo posaditi i uzgajati bilo šta. Sve je uspevalo. I
sve je bilo dopušteno. Kao nadgradnja. Kao pesnička sloboda. Kao poligon na kome je svako
mogao odmeriti snagu i domet svoje uzavrele mašte.
Ništa od toga nije dotaklo Sofiju. Beše skoro nesvesna onoga što se oko nje zbiva.
Propadala je u crni bezdan i plutala po tmini, čas ledeno hladnoj, čas užareno vreloj, iz koje
bi se nakratko otrgla. A tada bi joj haotično proletale užasavajuće misli - da njega, Stojana,
više nema, da će Jelena ponovo doživeti potrese u tek uspostavljenoj kolotečini posle
razvoda sa Aleksom, da će je zasigurno pitati gde je Ivana i zašto je više ne viđaju, da će
morati da joj pruži nekakvo objašnjenje (kakvo, Bože, pitala se, znajući da ovog puta nema

198 |
snage i ne želi da se pretvara kako se ništa nije dogodilo), da su Stojanovi sinovi ostali bez
oca i da neće moći da ih pozove i vidi, da nema prava da ih poziva i viđa; njih, umesto onoga
koga je zauvek izgubila, a čiji su se obrisi lica mogli naslutiti na Lukinom i Filipovom. Ali,
nije mogla dugo da izdrži napade zlih slutnji. Kada bi je skolile toliko da više nije uspevala
da razabere о kome i čemu, zapravo, razmišlja i brine, osetila bi trzaj, kao da joj neko
energičnim, snažnim pokretom izmiče prostirku ispod nogu i ona bi opet propala u mračno
prostranstvo, gde nije bilo ničega - ni sećanja, ni kajanja, ni misli.
Uparkiravši se preko puta »Narodnog« Sofija je gledala u mali trg i spomenik Vasi
Čarapiću. Zaneta. Odlutala.
Treba ići na probu. Praviti predstavu. Bez obzira na apatiju koja je na ljude popadala kao
plesan.
Bez obzira što će plemeniti pokušaj reditelja da kroz Šekspira progovori о ovom vremenu,
о našem podneblju, о ovdašnjim vlastodršcima i našem, domaćem dans macabre, nezapaženo
potonuti u moru ravnodušnosti.
Bez obzira na to što oni koje tragedija treba da uznemiri i opomene, nikada i ne idu u
pozorište.
Bez obzira na to što bi, sve i da odgledaju predstavu, ona za njih predstavljala samo
povod za nadmeni, sarkastični osmeh moćnika pred glupiranjem nekog tamo intelektualca
koji zamišlja da je neustrašivi vitez, dok, u stvari, nevešto mlatara dečijim, drvenim mačem.
Bez obzira na to što će dramu, zamišljenu kao poziv na pobunu, videti samo oni koji su
odavno gurnuti u stranu i čije reči i mišljenje odavno nemaju nikakvog značaja.
Bez obzira na to što su ovde događaji prevazišli svaki postojeći žanr kojim bi se mogao
obuhvatiti i prikazati naš, balkanski začinjen, užas.
Bez obzira na sve.
Show must go on.
Kao i život sam.
Mora li, stvarno?

Očajanje u njoj stišalo se za te dve godine, pretvorivši se u tihu, duboku, postojanu tugu
za Stojanom, koja je stajala van vremena. Nedodirnuta.
U početku, beše joj nepodnošljiva misao da on leži tamo. Da se raspada, zatrpan. Da je
sam. Hrlila je na groblje i ostajala satima sa njim. Bez reči. Očiju suvih i zagledanih u prazno.
Mesec dana po sahrani beše pao poslednji martovski sneg. Zasipao je grad, koso
nanoseći suve, oštre iglice. Sofija je zurila u prozor na koji su pahulje naletale uz tihi šum,
kao da neko baca šake peska na okno. Odjednom joj pade na um da bi se sneg već sutradan
mogao otopiti, raskvasiti i povući za sobom zemlju sa Stojanovog groba, koji još ne beše
ograđen; postojao je samo krst poboden u čelo kupe nabijene zemlje. Nju obuze užas. Obuče
kaput i izlete napolje.
Već je bio pao sumrak. Groblje je bilo sablasno prazno. Izvadila je lopaticu iz kola i
počela užurbano da skida nanose snega. Nije ni primetila Ciganku koja se pojavila iz dubine
jedne aleje. Samo je osetila da neko stoji iza nje i okrenula se, još nagnuta.
- Šta ćeš ovde, lepa - reče Ciganka hrapavim glasom. - Nije ti ovo vreme za groblje.

199 |
 - Ne mogu da ga ostavim pod snegom - odgovorila joj je.
- Umro ti je čovek - upita Ciganka.
- Jeste. Moj čovek - reče Sofija.
- Daj mi nešto za njegovu dušu. Primivši novac od Sofije, odlutala je dalje. Tada se Sofija
slomila.
Poče grčevito da plače. Naricala je naglas. Dozivala ga. Pričala mu. Tepala. Govorila mu
sve što nije stigla one noći. Najljubavnije reči. Najslađe. Najbolnije.
U mraku groblja, kose posute snegom, grlila je Stojanov krst, lelečući:
- Moj čovek. Moj.
Kao da nije mogla da se dovoljno nasladi tim prisvajanjem, ponavljala je, opijena:
- Moj. Moj. Moj.
Beše uveliko noć, kada se odvojila od njega. Kući se vratila mokra i promrzla. Već
sutradan, gorela je u visokoj temperaturi. Konstatovana je teška upala pluća. Bila je
prebačena u bolnicu.
U bunilu, progonila ju je jedna besmislica; »tous les deux, tous les deux«, odzvanjalo je u
njoj. Ponekad, te reči bi se pojavljivale ispisane na nekakvoj beloj, širokoj, platnenoj traci,
koja bi iskrsnula i lepršala ispred Sofijinih očiju. Sa najvećom mukom uspevala bi da nazre
sva slova u ustalasanim naborima tkanine. Tek što bi ih iščitala, platno bi se spuštalo na nju,
obavijalo joj lice i prianjalo uz njega, ostavljajući je bez vazduha. Nemoćna da se probije do
stvarnosti, Sofija se bacala po krevetu kao da se brani od napada kakve podmukle zveri.
»Tous les deux« se komešalo po njoj, pa se, logikom koja vlada samo u košmarima,
najednom uobličavalo u Stojanov lik. »Tous les deux - to sam ja, Sofija, ja; zar ne shvataš?«.
Kako to može biti, pitala se, tumarajući po mraku u sebi. Kako čovek može biti reč, mislila je.
Onda bi pitanje iščezlo i ona prihvatala tu metamorfozu kao nešto prirodno. Da, to je on.
Stojan. Došao je po nju. Pružala je ruke, željna da je povede sa sobom.
Jednog popodneva čula je kako je medicinska sestra nekome u sobi rekla, povišenim,
odsečnim glasom:
- Izađite, molim vas. Obojica.
Obojica. »Tous les deux«.
Zagonetka beše rešena.
To je govorio jedan lik iz romana. Ona žena iz Manovog »Čarobnog brega«, jadnica kojoj
su oba sina umrla od tuberkuloze i koja je, kao ukleta, hodala po sanatorijumu, svakome
govoreći da ih je izgubila. »Tous les deux«. Obojicu.
Stojanovi sinovi. Luka i Filip. Siročići.
To ju je mučilo. To ju je progonilo.
Ako umre, biće ih troje. Tous les trois.
Bio je to Sofijin prvi svesni trenutak.
I susret sa bolom koji ju je spremno čekao.
Od tada, počela je da prezdravlja. Dugo i polako.
Pridigavši se iz postelje, shvatila je da su se odnosi i događaji, zbog čijeg je ishoda toliko
strepela, sami složili i sredili; možda ne onako kako je ona želela, ali je život, kao uporni i

200 |
nezaustavljivi mlaz vode, provrteo svoje puteve i svrdlajući prolaze kroz prepreke i naslage,
nastavio da teče. Sa čuđenjem i olakšanjem Sofija shvati da se to desilo bez njenog napora i
truda.
Najviše ju je obradovalo što je, za vreme njene bolesti, Aleksa redovno dolazio po
Jelenu.
Ona, Sofija, videla ga je kada se prvi put obukla i sišla da provede dan dole, u salonu,
kod svojih. Nije se nadao da će mu ona otvoriti vrata. Izmršavela i promenjena, bila je i dalje
nestvarno lepa. Gledao ju je, sa mešavinom iznenađenja i nežnosti:
- Ustala si - rekao je.
- Nekako - odgovorila je, pridržavajući se, oslabljena, za masivni ragastov. - Dobro je što
si bio uz Jelenu - rekla mu je.
Slabašno se nasmešio.
I nadlanicom je hitro, kao da od nekog krade tu miloštu, pogladio njen obraz.
U poslednjiim danima bolesti, kada je već uspevala da misli drži na okupu, osetila je da
je gorčina prema njemu nestala. Ne sasvim; ali, više nije verovala u svoje objašnjenje
njihovog velikog nesporazuma. Bar ne u potpunosti. Sada je znala da do sveobuhvatne istine
о ljudskim odnosima ne može doći. Sada, bila je uverena da je dovoljno ako se stvori
zajednička. Ako se sagradi iz dva dela. Od cigala uzetih od obe strane. Sada, mislila je da ne
treba tražiti više od takve, utešne istine. Utešne kao utešna nagrada. Ipak, nagrada. Sa
kojom se može živeti. Nekako.
Imali su kćerku. I dvanaest godina braka iza sebe. Mogli su da budu prijatelji. Ili nešto
nalik tome. U vremenu koje nije znalo za milost i takvo šta predstavljalo je nekakvu utehu.

Zureći u park Sofija je razmišljala kako je nedavno Stojanu održan parastos. Da joj je
neko rekao da je prošlo dvesta dvadeset i dve godine, primila bi to bez iznenađenja. Dve ili
sto pedeset; kakve je to veze imalo sa njom. Sa osećajem koji ničim nije mogao biti
izmenjen. Koji će u njoj postojati dok živi. Kao što je Nevena, do svoje smrti, u sebi nosila
Sergeja Mihajloviča. Svakoga dana. Svakog minuta svakoga dana. Svake sekunde svakog
minuta. Sofija je to pamtila. Sofija je to gledala. I nije se čudila. Pre nego što je i sama
doživela isto, nije se čudila. Nekako nije mogla ni da zamisli svoju Nenu odvojenu od
Sergejevog duha. Behu jedinstvo. Preživelo i posle njegove smrti.
Bez želje da ga prisvoji, Nevena je ostvarila svoju celinu sa njim. U svojoj duši. Ništa više
nije tražila, ni očekivala.
U poređenju sa tim, Sofija se osećala kao prava srećnica. Beše voljena od čoveka koga je
volela. Beše spojena sa njim. Jedan jedini put. Ipak, bila je.

Trgnuvši se, pogledala je na sat i počela da pribira svoje stvari. Od onog dana rad u
pozorištu je za nju prestao da bude čista radost. Sada, to beše obaveza. Zadatak koji se
trudila savesno da obavi. Samo, ponekad, mali treptaj u grudima kada bi se probe privodile
kraju. Ali, to ne beše ni nalik onom ranijem lepom uzbuđenju.

201 |
 Veliki mag režije, stari Kršić, kako su ga s poštovanjem zvali, naučio ju je, davno, da
razume i zavoli napetost pred premijeru. Imala je ludu sreću da je baš on angažuje za
predstavu za koju je prvi put samostalno radila kostime. Kršić joj je u nekoliko naznaka
objasnio svoju koncepciju:
- To bi bilo sve - rekao je. - Očekujem da me iznenadite svojim predlogom.
Sa kakvom tremom, u kakvom grču je pokušavala da pogodi njegovu zamisao. Radila je
danonoćno, nezadovoljno odbacujući na desetine skica, dok nije pronašla ključ za kostime.
Pred zakazani sastanak sa Kršićem, beše se jedva obuzdala da ne pocepa sve crteže. Učinili
su joj se beznadežno lošim, nemaštovitim i amaterski urađenim. Pružila mu je mapu,
smanjivši se od stida. Gorela je dok ih je on pomno posmatrao ne dižući pogled ka njoj. Sofiji
se učini da prolaze sati.
- Vrlo smelo, gospođice Sreznjevski. Vrlo smelo - reče, konačno, ozbiljnim, čak strogim
glasom.
Sofiji se to učini kao prekor. Noge joj se presekoše.
- I sasvim u skladu sa mojom koncepcijom - dodade on, široko se osmehnuvši. - Znao
sam da mogu imati poverenja u vas. Bravo - rekao joj je.
Potom je strepela nad izradom svakog detalja. Provodila je sate u krojačnici,
dodvoravajući se krojačicama da bi isterala svoju zamisao do perfekcije. Nosila je delove
kostima kući da iskašira platno. Da patinira dugmad. Da došije trake i gajtane. Onda je došla
prva kostimska proba koju je Sofija provela moleći Boga da sve prođe dobro. Kada se posle
neke Kršićeve primedbe prvakinja obrecnula:
- Pokret! Kakav, molim vas, pokret mogu da napravim u ovom... u ovom ne-mo-gu-ćem
kostimu. Sputana sam, shvatate. Ovo nije haljina, ovo je, molim vas lepo, oklop.
Sofija je, zasuzivši od nepravde, otišla iza scene, gde ju je, kasnije, on pronašao:
- Ne budite na kraj srca, daragaja. Što više naelektrisanja tokom rada, to bolja
predstava. Verujte mi. Vidite kako ih ja huškam jedne na druge. Onda se oni iskale na vama.
To je dobro. Ja-a-ako dobro. Napetost, daragaja Sofija, rađa čudo u pozorištu - rekao je
Kršić, osmehujući se.
Nakon trijumfalne premijere ista glumica što joj je zadala jada snažno ju je cmoknula u
oba obraza govoreći ushićeno: »Sofija, mila, kostimi su naprosto fe-no-me-nal-ni«. Tada je
shvatila da se računa samo ishod. Da se sve pre toga zaboravlja. I pozorište je za nju postalo
deo Igre. One velike igre koju je privremeno i nevoljno napustila kada je Ivana odlučila da su
dovoljno odrasle da bi se igrale »gospode Ljubinke« i »gospođe Dare«, Učiteljice i đaka.
Sanremskog festivala. Umetničkog klizanja na ledu.

Dok je na brzinu trpala rasute papire u tašnu, Sofiji prolete kroz glavu da retko misli о
Ivani. Jako retko. Ponekad, po neko sećanje. I to je bilo sve.
Ivanin otac je preminuo godinu dana posle Stojana.
Sofija je otišla na sahranu.
Za sve vreme opela Ivana je, ridajući, gledala u nju. Posle, prišla je Sofiji, uzdrhtalih
usana, i rekla:
- Hoćeš li da kreneš sa nama kući, tati na pomen. Molim te.

202 |
 - Ne mogu, Ivana - odgovori Sofija posle časka kolebanja. - Stvarno ne mogu.
Beše joj nepodnošljiva pomisao da uđe u Ivaninu kuću.
- Onda te molim da samo ovo čuješ - reče Ivana. - Znam da nije ni vreme, ni mesto, i da
to ne može ovako da se kaže, s nogu... ali možda neću imati druge prilike. Ni dosad je nisam
imala.
Usta joj behu suva, a glas prepukao. Mučila se da govori brzo, kao u strahu da bi se
Sofija mogla okrenuti i otići.
- Sofija, moram da ti... Čini mi se da ću presvisnuti ako ne progovorim о Stojanu. О tebi i
njemu - dodade.
- Nemoj, Ivana - prekinu je tiho, bez grubosti, ali odlučno.
Nemo su se gledale, jednako poražene i slomljene, sve dok Sofija nije rekla:
- Čekaju te.
Ivana je uhvati za mišicu:
- Hvala ti što si došla - reče joj toplo.
Ipak, priznanje da se nešto jeste dogodilo, nešto strašno i nepopravljivo, uspostavilo je,
otad, slabašni mostić između njih dve. Kada bi se ponekad srele u ulici, nisu morale da sa
nelagodom spuštaju poglede. Razmenile bi pozdrav i po koju reč. U vremenu koje nije znalo
za milost, i to je bio nekakav uspeh.

Sofija žurno zaključa kola, pretrča ulicu i uđe u zgradu Narodnog pozorišta, pritisnuta
neodređenim neraspoloženjem.
Uputila se ka garderobama. Glumci su već bili spremni. Sofija prekori sebe što nije
stigla dok su se oblačili, da umiri njihove taštine. Kao što je to uvek činila.
Vešto se provlačila kroz mrežu sujeta, razapetu po pozorišnom svetu. Velikih
glumačkih sujeta. Isto tako velikih krojačkih. Božanski velikih i neprikosnovenih
rediteljskih. Umela je da se prilagodi u ime Igre. Umela je da pronađe način da uradi po
svome, a da niko ne oseti pritisak njene volje. Da popusti, kad treba, bez gorčine i
povređenosti. Da, kada treba, bude mudro uporna. Da toleriše sitne kaprice. Da stiša strasti.
Da se povuče u pravi čas. Sve ono što je nekada, u detinjstvu, radila sa Ivanom, dok je trajala
njihova Velika Igra.
Svojim kritičkim okom odmah je pohvatala male nedostatke. Nisu bili neotklonjivi. Beše
nezadovoljna samo nijansom plave. Nije ispala tačno ona koju se trudila da dobije, ručno
farbajući metre gaze. Mogla je da bude malo dublja.
- Idemo - rekao je u tom času inspicijent. Sofija zauze mesto u sali, pored reditelja.
Gledalište je potonulo u mrak, a svetio počelo da lagano budi scenu koja se otvorila kao
školjka. Nastupio je onaj lepi trenutak uzbuđenja i iščekivanja da glumci, prvim replikama,
preseku tišinu. Spoljašnji svet i njegove brige ustuknuli su i odlepršali u okolnu tminu. U
naredna dva sata istina će biti samo ono što se odigrava pod reflektorima pozornice. Samo
to će biti pravo. Dok bude trajala predstava, lepota će spašavati svet. Sofija se naježi od
prijatnosti.
Oseti da magija ipak počinje da deluje. Uprkos svemu. Bez obzira na sve.

203 |
 »I neka nasmejano obilje
I lepe dane napretka donesu
Vremena koja stoje ispred nas...
... Sad su previjene
Građanskog rata rane nečuvene,
Razmiricama je došao kraj:
Bože, ti mir dugovečan nam daj«, završi gromko Boris, u ulozi grofa od Ričmonda.
Uzbuđena, Sofija burnim aplauzom isprati njegov odlazak sa scene.

Kada je u sedam sati, još omamljena utiscima, zakoračila na pešački prelaz što vodi ka
spomeniku knezu Mihailu, vazduh je zaparala sirena. Oštrim, prodornim, jezivim zvukom
objavila je da je »Milosrdni anđeo« raširio krila nad Srbijom.

Bio je dvadeset četvrti mart hiljadu devetsto devedeset devete godine.

KRAJ

204 |