KORUPCIJA I NAČINI NJENOG SUZBIJANJA

dipl.pravnik Aleksandar Milosevic  |  15.08.2010 - 07:46

          Vrlo je teško ovu temu potpuno obraditi i izneti sve pojavne oblike korupcije, a posebno nabrojati sve
postojeće načine njenog suzbijanja, a još manje moguće načine.

         Najlakši i najsigurniji način da se ova negativna društvena pojava obradi jeste iznošenjem sadržaja
pravne regulative koja je i na međunarodnom planu, ali i na nacionalnom vrlo izražena.

        Naime, brojni su međunardni i nacionalni propisi koji ukazuju na problem korupcije u savremenom
društvu i nude različita rešenja za njenu prevenciju i suzbijanje.

         Međutim, da bi se istražila neka pojava treba prethodno utvrditi njenu definiciju, kako bi se,
sprovedenim istraživanjem, mogao da sagleda njen odnos i uzročna povezanost sa istim ili sličnim
pojavama, odnosno kako bi se došlo do novih saznanja i sistematizacije pojava i činjenica i utvrđivanja
njihovih međusobnih veza. 

         Ne postoji jedinstvena definicija korupcije koja bi bila prihvaćena od strane najeminentnijih ličnosti koji
se bave ovim problemom. Problem nepostojanja jedinstvene definicije korupcije ima negativan uticaj sa
kriminološkog i kriminalističkog aspekta, koji posebno dolazi do izražaja prilikom utvrđivanja uzroka
korupcije i primene metoda u njenom suprostavljanju.

          Imamo brojna nastojanja da se pojam korupcije odredi u nacionalnim krivičnim zakonodavstvima,
delatnošću međunarodnih organizacija i tela i njenim definisanjem u naučnim i stručnim radovima.

           U tom smislu treba pomenuti Odluku o utvrđivanju Nacionalne strategije za borbu protiv
korupcijekoju je Narodna skupština Republike Srbije donela 8.decembra 2005.godine. U ovoj Odluci
korupcija se definiše kao odnos koji se zasniva zloupotrebom ovlašćenja u javnom i privatnom
sektoru u cilju sticanja lične koristi ili koristi za drugoga.

           Ovakvu odluku Narodna skupšina donela je zbog svesti da je korupcija opasnost po privredni razvoj i
društveni moral.

           Pored definicije, iz navedene Odluke potrebno je citirati viđenje da korupcija razara supstancu svake
države, te da je njeno suzbijanje do granice prihvatljivosti prema standardima sveta u kome živimo, uslov
bez koga se država ne može legitimisati kao država vladavine prava. Takođe, u navedenoj Odluci-
Nacionalnoj strategiji se konstatuje da borba protiv korupcije mora biti organizovan i dugotrajan proces
primene osmišljeno definisanih mera za sprečavanje i suzbijanje korupcije. 
            Pored navedenog, u Odluci se priznaje da borba protiv korupcije nije dala dovoljne rezultate iako su
doneti neki važni antikorupcijski zakoni, kao i da procesuirani broj slučajeva korupcije je u nesrazmeri sa
brojem pojava na koje je sa sumnjom javno ukazivano.

           Dakle, ocena je da mere države u razračunavanju sa korupcijom do donošenja pomenute nacionalne
strategije nisu bile dovoljne. 

           U navedenoj Odluci je naglašeno da se uspešna borba protiv korupcije ceni u procesu pristupanja
Evropskoj uniji, kao i proceni usaglašenosti sa standardima Saveta Evrope. 

            Pravilno je ocenjeno da je nedovoljna samo društvena svest da je svaki oblik korupcije štetan, kao i
da korupcija nije samo mito, te da je cilj Strategije da se uobliči i preporuče mere koje će u kratkom,
srednjem i dugom roku doprineti suzbijanju korupcije.

            Tačno je to da se korupcija javlja tamo gde postoji mogućnost i interes. Treba borbu usmereti na oba
ova činioca tako što će se mogućnosti uklanjati sistemskim reformama, a interesi eliminisati merama kojima
se povećava rizik i smanjuje korist od korupcije.

            U Strategiji naše države vrlo je detaljno opisano postojanje tri ključna elementa, dostigunuti
međunarodni standardi-ratifikovani dokumenti, budući neophodni standardi, ciljevi, postojeće stanje, uzroci
korupcije, kao i posledice korupcije.

           Značajno je napomenuti da je pre navedene Strategije, još Savezna skupština Jugoslavije donela
Zakon o potvrđivanju krivičnopravne konvencije o korupciji, a Narodna skupšina Republike Srbije je
2007.godine donela Zakon o potvrđivanju Dodatnog protokola uz Krivičnopravnu konvenciju o korupciji, u
kojoj godine je od iste skupštine donet i Zakon o potvrđivanju Građanskopravne konvencije o korupciji. 

          Koliki je značaj korupcije zbog problema i pretnji koju predstavlja za stabilnost i bezbednost društva,
govori i činjenica da postoji Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije.

          U ovoj Konvenciji izražena je zabrinutost zbog ozbilnosti ovog problema, zbog povezanosti korupcije i
drugih oblika kriminala, posebno organizovanog kriminala i privrednog kriminala, uključujući pranje novca.

           Kao razlog donošenja Konvencije, u istoj se navode još mnogobrojne zabrinutosti, ubeđenja,
uviđanja, podsećanja, konstatacije, od čega treba izdvojiti zabrinutost da korupcija uključuje ogromne
količine sredstava koja mogu predstavljati značajan deo resursa država, ali koji preti političkoj stabilnosti i
održivom razvoju tih država; ubeđenje da korupcija nije više lokalna stvar već transnacionalna pojava koja
pogađa sva društva i privrede, što čini međunarodnu saradnju na njenom sprečavanju i suzbijanju
neophodno i da je potreban sveobuhvatni i multidisciplinarni pristup za efikasno sprečavanje i borbu protiv
korupcije.

           Pored brojnih razloga donošenja navedene Konvencije, ista sadrži izjavu o ciljevima, delokrug
primene, preventivne mere, politiku i praksu sprečavanja korupcije, telo i tela za sprečavanje korupcije,
kodekse ponašanja javnih funkcionera, javne nabavke i upravljanje javnim finansijama, podnošenje javnih
izveštaja, kao i mere koje se odnose na sudstvo i tužilaštvo.

           Kao ciljevi u ovoj Konvenciji predviđeno je da se unapred ojačaju mere za efikasnije i uspešnije
sprečavanje i borbu protiv korupcije; da se unapredi, olakša i podrži međunardna saradnja i tehnička pomoć
u sprečavanju i borbi protiv korupcije, uključujući povraćaj sredstava i da se unapredi integritet, odgovornost
i pravilno upravljanje javnim poslovima i javnom imovinom.

          Korupcija svakako predstavlja negativnu društvenu pojavu koja je u suprotnosi sa pozitivnim
zakonskim propisima, ali i sa moralnim normama i to bez obzira na društveno uređenje, zahteve društvenih
grupa i slojeva, odnosno prisutne društvene ideologije. 

          Korupcija ugrožava ekonomsku, političku i društvenu osnovu svake države i omogućava ekonomsku
moć njenim akterima. Kao negativna društvena pojava ispoljava se u mnogim oblicima koji se mogu
podvesti pod konkretna korupcijska krivična dela, pri čemu se ne sme zapostaviti činjenica da svi oblici
korupcije ne moraju da sadrže i krivično delo, što znači da ona prelazi granice krivično pravne regulative.

            Pomenute Konvencije, Odluka o utvrđivanju nacionalne strategije za borbu protiv korupcije, kao i
brojne odredbe sadržane u drugim pravnim aktima kojima se konkretizuje borba protiv korupcije upravo
sadrže sveobuhvatnu ocenu ovog problema kao i preporuku najboljih načina u njenom suzbijanju. Mađutim,
ni jedan od pomenutih dokumenata ne iznosi zabludu da se korupcija može potpuno iskoreniti, bar za sada,
već da se ona mora svesti na prihvatljivi nivo. 

            U Srbiji, korupcija je jedan od ključnih problema, što smatra većina građana. Prema istražvanju
Medija Galupa, čak 89 procenata građana Srbije smatra da je korupcija uobičajena u našoj zemlji, a gotovo
polovina ne veruje da će sledeće godine nivo podmićivanja biti niži. Međutim, ne postoji društvo imuno na
ovu boljku. Koliko god da su institucije društvenog sistema zdrave, korupcija s vremena na vreme pomalja
glavu jer institucije u život stavlja čovek, koji je biće koje pod stalnim moralnim iskušenjem.

            Nesporono je, da je problem našeg društva nedovoljno razvijena ekonomija. S druge strane,
materijalno prosperitetna društva u velikoj meri utiču na rađanje zadovoljnog građanina, pojedinca koji se,
usled pozitivnog tretmana, oseća vredno i prihvaćeno u zajednici u kojoj živi i koji želi jednakom merom toj
zajednici da uzvrati. 

           Ono što je velika nepravda, sredstva koje korupcija uzima mogla bi biti upotrebljena u poboljšanje
materijalnog položaja najugroženijih kategorija društva, ili kao pomoć privredi.

            U najvećem broju zemalja krivično-pravni oblici korupcije ispoljavaju se kroz krivična dela primanje i
davanje mita, raznih vidova zloupotreba i finansijskih prevara, nezakonitog posredovanja-trgovina uticajem i
falsifikata. Međutim, najkarakterističnija krivična dela korupcije su primanje i davanje mita, koje se tretira kao
aktivno i pasivno, odnosno uslovljeno podmićivanje. Pošto je korupcija prilagodljiva društvena pojava,
potrebno je da se stalno istražuje, te stim u vezi i vrše izmene i dopune u zakonskim definicijama konkretnih
krivičnih dela.

            U gore navedenoj Konvenciji, Nacionalnoj strategiji i Zakonima o potvrđivanju nabrojani su svi razlozi
koji rađaju ogromnu potrebu da se svako pa i naše društvo ozbiljno i multidisciplinarno bavi ovim problem,
ali su izneti i neki za sada naizgled efikasni načini prevencije i njenog suzbijanja.

           Kao načini borbe protiv korupcije (politike i prakse sprečavanja korupcije) u pomenutoj Konvenciji
navedeno je: da je svaka država ugovornica, u skladu sa osnovnim načelima svog pravnog sistema, dužna
da razvija i primenjuje ili održava delotvornu, koordiniranu politiku sprečavanja korupcije kojom se
unapređuje učešće društva i održavanju načela vladavine prava, dobrog upravljanja javnim poslovima i
javnom imovinom, integritet, transparentnost i odgovornost; da ustanovi i unapredi efikasnu praksu
usmerenu na sprečavanje korupcije; da redovno vrši procenu odgovarajuće pravne regulative i upravnih
mera u cilju utvrđivanja njihove adekvatnosti za sprečavanje i borbu protiv korupcije; da prema potrebi i u
skladu sa osnovnim nečelima svog pravnog sitema, sarađuje međusobno i sa odgovarajućim
međunarodnim i regionalnim organizacijama na unapređenju i razvijanju mera koja može obuhvatiti učešće
u međunarodnim programima i projektima usmerenim na sprečavanje korupcije.

            U gore navedenim Zakonim o potvrđivanju Konvencija i dodatnih protokala propisane su mere koje
treba preduzeti na nacionalnom nivou. Kao neke od mera propisano je: da će svaka potpisnica usvojiti takve
zakonodavne i druge mere koje mogu biti neophodne da bi se ustanovile kao krivično delo, prema njenom
domaćem zakonodavstvu, kada je učinjeno namerno, obećanje, nuđenje ili davanje, od strene bilo kog lica,
direktno ili indirektno, nezaslužene koristi bilo kom njenom državnom službeniku, za njega ili neko drugo
lice, kako bi izvšilo ili se uzdržalo od vršenja svojih funkcija. Takođe, pored aktivnog podmićivanja državnih
službenika, u ovim Zakonima propisano je da će svaka potpisnica usvojiti i takve zakonodavne i druge mere
koje mogu biti neophodne da bi se ustanovile kao krivično delo, prema njenom domaćem zakonodavstvu i
pasivno podmićivanje državnih službenika, podmićivanje članova domaćih javnih skupština, stranih državnih
službenika, članova stranih javnih skupština, aktivno podmićivanje u privatnom sektoru, pasivno
podmićivanje u privatnom sektoru, podmićivanje službenika međunarodnih organizacija, podmićivanje
članova međunarodnih parlamentarnih skupština, sudija i službenika međunarodnih sudova, trgovina-
uticajem, pranje novca koji je dobit od krivičnih dela korupcije, krivična dela u računovodstvu i naglašeno je
potreba odgovornosti i pravnog lica.

             Međutim, po mišljenju nekih autora kod korupcije treba koristiti i metodu prognoze razvoja
pojedninih njenih oblika. Prognoza će omogućiti viziju razvoja postojećih i pojavu novih oblika korupcije, te
sa ovom prognozom treba dovesti u vezu i kriminalističku prognozu koja doprinosi usavršavanju postojećih i
izgradnju novih naučnih i praktičnih metoda za efikasnije suprostavljanje očekivanim oblicima korupcije. 

             Može se izvesti zaključak da je neophodno da se oblast korupcije reguliše pravnim normama, što je
kod nas delimično i učinjeno, ali se snaga te borbe ne može zasnivati samo na postojanju normi, već na
razrađenom mehanizmu koji garantuje da će pravna norma naći svoju primenu, bez obzira na to ko se pod
njen udar nađe.

LITERATURA:

Dr Mićo Bošković:Aktuelni problemi suzbijanja korupcije, Beograd, 2000.

Konvencija Ujedinjenih nacija protiv korupcije;
Odluku o utvrđivanju Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije.