Arhimandrit JUSTIN Popović 

ŽITIJA SVETIH 

  

  
30. DECEMBAR 
  

‐ ŽITIJE SVETE MUČENICE ANISIJE 

‐ SPOMEN SVETOG APOSTOLA TIMONA 

‐ SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE TEODORE KESARIJSKE 

‐ SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE TEODORE CARIGRADSKE 

‐ SPOMEN SVETOG MUČENIKA FILETERA 

‐ SPOMEN SVETIH ŠEST VOJNIKA I NjIHOVOG STAREŠINE 

‐ ŽITIJE I STRADANjE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA GEDEONA NOVOG 

‐ SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG LAVA ARHIMANDRITA 

 
ŽITIJE SVETE MUČENICE 

ANISIJE 

  

ZA  CAROVANjA  neznabožnog  cara  Maksimijana[1]  življaše  u  slavnom  gradu  Solunu 

jedna devojčica po imenu Anisija, ćerka bogatih hrišćanskih roditelja, koji je vaspitavahu u 
strahu Božjem, te ona brže rastijaše vrlinama nego godinama, jer roditelji je hranjahu više 
istinama vere negoli mlekom. Kada joj prođoše detinje godine i Anisija izraste u prekrasnu 
devojčicu, roditelji je vrlo brižljivo učahu svoj knjižnoj mudrosti. Umno obdarena, Anisija 
brzo  i  lako  shvataše  sve,  i  pokazivaše  na  delu  dostojne  plodove  učenja.  Ispunjena  Duha 
Božija, ona imađaše vaistinu angelsku narav, i lice joj se sijaše izvanrednom krasotom. U 
to vreme ona retko izlažaše iz kuće, i krijući mladalačku krasotu u odaji svojoj, ona često s 
tugom  govoraše  sebi:  ʺO,  varljivi  živote  mladih,  jer  ili  sablažnjavaš  ili  se  sablažnjavaš! 
Dobra  je  starost,  ali,  avaj  meni,  tuga  me  obuzima  zbog  dužine  vremena  koja  me  deli  od 
nebeskogʺ. ‐ I Anisija nikada ne prestajaše prizivati u pomoć Hrista, preklanjajući kolena i 
kvaseći zemlju suzama. 

Kada Anisijini roditelji otidoše ka Gospodu, ona postade naslednica očevog imanja, i stade 
razmišljati šta da radi sa tim bogatstvima. Jer pred njom behu velike riznice zlata i srebra, 
prostrana  imanja,  ogromna  stada  stoke,  bezbrojno  mnoštvo  robova  i  robinja,  skupocene 
svilene  i  zlatotkane  haljine,  zlatan  nameštaj,  ukrašen  raznovrsnim  biserjem  i  dragim 
kamenjem  koji  je sijao  veličanstvenom  lepotom. Gledajući sve to,  sveta Anisija govoraše: 
Kako  se  spasti  usred  tolikih  bogatstava  zemaljskih?  Kako  razmrskati  glavu  stare  zmije, 
đavola,  i  savladati  njegovu  silu?  Znam  dakle  šta  ću  uraditi:  protivu  zmije  upotrebiću 
zmijsko lukavstvo. Kao što se svake godine ona obnavlja svlačeći sa sebe svoju staru kožu, 
tako  ću  se  i  ja  izbaviti  od  svojih  bogatstava.  Jer  bogatstva  silno  škode  onima  koji  ih 
upotrebljavaju  na  zlo,  i  neizlečivim  otrovom  ubijaju  one  koji  ih  sabiraju,  a  tvrdice  i 
nedarežljive  okivaju  svojim  okovima  i  mrežama.  Sticanje  imanja  podstiče  na  gnjev  i 
gomila  bogatstva  putem  obmane  i  lažne  mere;  skupocene  haljine  uče  oholom  hodu  i 
uvlače  u  greh;  zlatne  grivne  i  ogrlice  gordeljivo  podižu  glavu,  jer  žele  da  ih  ljudi  vide  i 
hvale. Stoga ću ja postupiti s bogatstvima ovako: postaću im prirodna gospodarica pre no 
što  ona  neprirodno  zagospodare  mnome.  A  postaću  im  zaista  gospodarica  trošeći  ih  na 
dobro, a ujedno s tim uklanjajući se i od iskušenja koja bogatstva izazivaju. Ja ću im naći 
jaku stražu: daću ih kao u riznicu u kuće udovica, siročadi i ništih. I veran je moj jemac ‐ 
Gospod, koji će mi uzvratiti ne dvostruko samo nego stostruko, dodajući mi pritom život 
večni. Dakle, razdaću sve, da bih sve dobila u celosti, sto puta umnoženo, i razdavši sve, 
uzeću  krst  Hristov.  A  kada  razdam  sve,  meni  će  lako  biti  poći  za  Hristom.  Ostaviću 
zemaljsko na zemlji, da bih uzaživela s angelima na nebu. Bolje je izbeći paguban i nečist 
život,  i  uzaželeti  život  neprolazan  i  podvige  duhovne.  Promeniću  vremensko  za  večno: 
svu  vrednost  pripisaću  braku  besmrtnom,  provodiću  život  u  celomudriju,  i  sačuvaću  za 

2
Sazdatelja  telo  moje  čistim.  Sad  je  vreme  trgovanja,  obavimo  kupovinu.  Gonjenja  i 
zlopaćenja  neka  mi  izdejstvuju  slavu  na  nebesima.  Mučitelji  i  muke  neka  me  privedu 
rajskim  utehama,  a  rane  i  tamnice  neka  me  uvedu  u  dvore  Hristove,  jer  ne  samo  ljudi 
dobijaju nagrade, nego se i žene udostojavaju venaca. 

Tako sveta devojka govoraše sebi, i sa suzama se moljaše: Gospode Isuse Hriste, Svetlosti 
moja,  Izvore  besmrća,  Korenu  netruležnosti,  Ti  si  se  na  neiskazan  način  začeo  u 
devičanskoj  utrobi,  i  po  rođenju  Svom  sačuvao  si  Prečistu  Mater  Tvoju  devičanstvenom! 
Gospode blagi, učini da i ja uđem u red devstvenica i ne budem odlučena od dvora Tvojih! 
Uvrsti i mene među mudre devojke, i udostoj me da sa neugasivim svetilnikom sretnem 
Tebe, da bih postala učesnica slave Tvoje završivši besprekorno podvig svoj! 

Pošto se tako pomoli Gospodu, sveta Anisija odmah prodade sve, ali ne po ceni koliko je 
stvarno vredelo, i ne na onakav način na kakav obično biva na pijacama pri prodavanju i 
kupovanju.  Jer  ona  govoraše  kupcu  samo  ovo:  Znaj,  ove  stvari  koje  prodajem  pripadaju 
ništima i ubogima. Stoga odredi pravednu cenu, da bi time ti i sebi stekao neku nagradu, 
jer pravedan je Gospod, i ljubi pravdu, i uzvraća po pravdi. 

Pošto  rasprodade  svu  imovinu,  sveta  Anisija  stade  dobijeni  novac  razdavati  ništima  i 
stradalcima po tamnicama. Obilazeći sve tamnice, ona ne samo davaše sužnjima sve što je 
potrebno,  nego ih i  lično svojim rukama služaše, naročito one koji posle silnih mučenja i 
zadobijenih  rana  ne  behu  u  stanju  da  se  sami  usluže.  Takve  ona  i  lečaše,  previjajući  im 
rane i mažući im meleme. Ona tešaše tužne i ucveljene; posećivaše one koji bolesni ležahu, 
i pomagaše ih. Ona hoćaše po trgovima i ulicama, i davaše obilnu pomoć svima ništima, i 
bolesnima, i onima što na đubrištima ležahu. Pritom ona govoraše sebi: Neću tražiti sebi 
utehe i naslade u bogatstvima, koja na dan Suda neće vredeti ni koliko kap vode. 

Kada sveta Anisija potroši sve do poslednje pare, ne ostavivši sebi ništa, ona se zatvori u 
jednoj sobi, i trudom ruku svojih zarađivaše hranu telu svome, i u znoju lica svoga jeđaše 
hleb svoj, držeći se reči svetog apostola: Ko neće da radi, neka i ne jede (2 Sol. 3, 10), jer 
hrišćani  treba  da  se  hrane  od  truda  ruku  svojih.  Podvizavajući  se  u  molitvama  i  postu, 
Anisija življaše kao bestelesna. Navikavši na podvige i oskudan život, ona dane provođaše 
u trudovima i čitanju božanstveNih knjiga, a noći u psalmopojanju i molitvama. Zemlja joj 
beše postelja; umesto meke postelje ona imađaše jednu rogožu, umesto toplih pokrivača ‐ 
stare poderane haljine. A spavaše ona vrlo malo, jer govoraše sebi: Opasno je spavati kada 
neprijatelj moj bdi. 

Pri tome sveta podvižnica prolivaše obilne suze, i uzdasi njeni behu mnogobrojniji od reči 
što  izlažahu  iz  usta  njenih.  A  beše  ona  toliko  obuzeta  božanskom  ljubavlju  da  kada 
preklanjaše kolena na molitvu, njoj izgledaše Da pripada k nogama Spasiteljevim, i celiva 
ih,  i  kosom  svojom  otire  prah  s  nogu  Gospodnjih.  Ta  misao  rađaše  u  njoj  izvore  suza, 
slično onoj koja suzama obli noge Gospodu, i kosom od glave svoje otre (Lk. 7, 36‐50). U 

3
nje beše jedna neprestana želja: da se razreši od tela i da živi sa Hristom (sr. Flb. 4, 23). I 
moleći se, ona bijaše prsi svoje i govoraše: 

ʺSvemogući  Gospode  Bože,  Oče  Jedinorodnog  Sina  Tvog  Isusa  Hrista,  Gospoda  i  Boga  i 
Spasa  našega,  Ti  sediš  na  prestolu  slave  Svoje!  Tebi  služe  hiljade  i  hiljade  Arhangela,  i 
predstoji  neizbrojno  mnoštvo  poslušnih  Ti  Prestola,  Gospodstava,  Načala  i  Vlasti;  Tebe 
hvale Heruvimi i neprestano slavoslove Serafimi,[2] pevajući Trisvetu pesmu! Ti si duhove 
koji su ustali protiv Tebe rinuo u bezdane pakla, i zmaja koji je lišio sebe blagodati Tvoje 
okovao  nerazdrešivim  okovima,  presto  njegov  survao  na  zemlju,  odagnao  ga  iz  nebeske 
službe,  lišio  ga  blaženog  života,  i  sramnu  gordost  njegovu  krstom  satro!  Iz  prečistog 
naručja  Tvog  Ti  si  nam  poslao  Boga  Reč,  predvečnog  Spasitelja  duša  naših,  rođenog  od 
Duha  Svetog  i  Marije,  i  Njime  potražio  izgubljeno,  učvrstio  nemoćno  i  iscelio  satrveno! 
Tebe  prizivam  svim  srcem  svojim  ja,  smirena  i  grešna  sluškinja  Tvoja.  Ti  znaš  pomisli 
svakoga  čoveka;  Ti  si  oganj,  bačen  u  ovaj  svet  Jedinorodnim  Sinom  Tvojim,  zapalio  u 
mome srcu, i iskru vere što je u meni pretvorio u buktinju ljubavi prema Tebi, doći i spasi 
mene,  nedostojnu  sluškinju  Tvoju,  jer  Tebe  želim,  Tebe  ištem,  i  k  Tebi  se  priljubljujem 
svom snagom svojom. 

ʺGospode  Bože  Sine,  primi  molitvu  moju,  koju  prinosim  Tebi  srcem  skrušenim  i  duhom 
smirenim. Ne prezri mene, o Isuse Hriste, radi koje si bio na krst prikovan, po obrazima 
bijen; radi koje si žuč sa octom ispio, smrt gorku okusio, u treći dan iz mrtvih vaskrsao, i 
na nebo se uzneo, i sediš s desne strane Oca: ne posrami mene, i ne odgurni mene iz broja 
sluškinja  Tvojih,  nego  me  udostoji  hrišćanske  končine  na  znamenje  svetog  krsta  Tvog! 
Učini me učesnicom stradanja Tvojih, da budem dostojna javiti se pred lice Tvoje! Sačuvaj 
me vernom Tebi! ‐ Prikuj strahu tvome telo moje; od sudova tvojih uplaših se (Psal. 118, 
120); odvrati oči moje da ne gledaju ništavila (Psal. 118, 37), nego ih otvori, molim Te, da 
bih videla čudesa zakona tvoga (Psal. 118, 18). Tebi sam odana od utrobe matere moje, Ti 
si  Gospod  moj!  Otac  moj  i  mati  moja  ostaviše  me  (Psal.  26,  10),  a  Ti  si  me,  Gospode, 
primio. Ispravi puteve moje, da se ne posrami sluškinja Tvoja, nego ʺučini sa mnom čudo 
dobroteʺ (Psal. 85, 17), i ispuni molbu moju, jer ʺGospode, pred tobom su sve želje moje, i 
uzdisanje moje nije od tebe sakrivenoʺ (Psal. 37, 10). 

ʺI još se molim Tebi, Bože, Oče, pomozi mi da se ne obrete greh na meni, sluškinji Tvojoj: 
jer Tebi prinosim sebe na žrtvu kroz smirenje moje. Primi me kao žrtvu paljenicu ovaca i 
teladi  i  hiljadu  ugojenih  jaganjaca.  I  udostoj  me  sledovati  Jagnjetu  Tvome  bezazlenom, 
Isusu  Hristu,  sa  kojim  neka  bude  Tebi,  sa  Svetim  Duhom  slava  i  čast  i  sila  kroza  sve 
vekove. Aminʺ. 

Pošto  se  tako  pomoli  Bogu,  sveta  Anisija  ustade  sa  molitve  i  oseni  sebe  krsnim  znakom. 
Sve to vide lukavi vrag roda ljudskog, i ne mogaše podnositi njen angelski i nebeski život. 
Jer  on  je  gledaše  gde  ona  već  duhom  boravi  na  nebu  i  svim  srcem  želi  da  postrada  za 
Hrista, i škrgutaše zubima na nju i pokušavaše da njenu sobu zatrese i sruši. Ali videći da 

4
je  ona  odasvud  ograđena  krsnim  znakom,  on  odbegavaše,  progonjen  nevidljivim 
batinama.  Ipak,  njemu  ponekad  uspevaše  da  svetiteljki  katkad  ubaci  lenjost  i  mrzovolju, 
ali  ona  odmah  razaraše  njegovo  lukavstvo,  ograđujući  sebe  neprestanom  molitvom  kao 
bedemom. I vrag istine jadikovaše i govoraše sebi: 

ʺTeško  meni  bednome!  Ja  angele  povukoh  za  sobom  s  neba,  mnoge  ispoline  pokorih,  a 
sada me mladići i devojke ismevaju, jer smrt ljube kao život, i ovenčani njome oni hitaju k 
nebu i ostavljaju ovaj svet pustim. Mene je tešila krv ubijanih mučenika, ali njihova vera i 
podvizi  i  propoved  izmeniše  čitave  gradove  i  narode.  Hramovi  se  moji  ruše,  proricališta 
zanemljuju,  žrtvenici  se  obaraju,  žreci  moji  koji  se  ranije  veseljahu  sada  su  potišteni.  Na 
propast  moju  svuda  se  postavlja  krst,  i  carstvo  moje  već  pada:  jer  oni  koji  su  radosni  u 
mukama,  strašni  su  u  grobovima:  oni  me  opaljuju,  biju  i  odasvud  progone;  i  ono  što  ja 
bejah izmislio protivu njih, to se sada okrenulo protiv mene i zadaje mi silnu muku. No ja 
ipak znam šta da uradim s njima: pronašao sam jedno novo lukavstvoʺ. 

I odmah vrag smišlja ovo: želeći  da slavu svetih mučenika sahrani u prašinu zaborava, i 
da njihovi podvizi ostanu nezapisani, kako potonja pokoljenja ne bi imala iz čega saznati o 
njima,  crni  zavidljivac  udesi  da  hrišćane  ubijaju  bez  suda  i  ispitivanja,  i  to  ne  carevi  i 
vlastodršci već najprostiji i najgori ljudi. Svezlobni vrag nije shvatio da Bog zahteva dobru 
nameru a ne reči. 

Pogubivši  veliko  mnoštvo  hrišćana  Maksimijan,  naučen  đavolom,  napravi  se  tobož 
iznemogao.  Napivši  se  dovoljno  krvi  on,  kao  krvoločna  zver  koja,  kada  se  dobro  najede 
mesa  i  više  joj  se  ne  jede,  mirno  prolazi  pored  životinja,  tako  i  ovaj  bezbožni  mučitelj, 
pošto  oseti  odvratnost  prema  ubijanju,  napravi  se  krotak,  i  ovako  govoraše:  Hrišćani  su 
nedostojni  da  ih  ubijaju  pred  carevim  očima.  Kakva  je  potreba  ispitivati  ih  i  suditi  ih  i 
zapisivati  njihove  reči  i  dela?  Jer  ti  će  se  zapisnici  čitati  i  predavati  iz  roda  u  rod  među 
onima  koji  budu  držali  hrišćansku  veru  i  spomen  će  se  njihov  praznovati  kroz  vekove. 
Zašto  da  ne  izdam  naređenje,  da  hrišćane  kolju  kao  stoku,  bez  saslušavanja  i  vođenja 
zapisnika, da bi smrt njihova ostala nepoznata i spomen njihov bio zaglušen ćutanjem? 

Donevši  takvu  odluku,  pogani  car  odmah  razasla  Na  sve  strane  naređenje:  da  svaki  koji 
želi, može ubijati hrišćane, bez ikakve bojazni, ne bojeći se ni suda ni kazne za ubistvo. ‐ I 
stadoše  ubijati  hrišćane  bez  broja  svakodnevno  i  u  svima  pokrajinama  i  gradovima  i 
selima,  na  trgovima,  na  putevima,  i  po  kućama.  Svaki  koji  je  sreo  i  samo  raspoznao 
hrišćanina, mogao je odmah ne govoreći ni reči udariti ga čime bilo, ili ga probosti nožem, 
ili  poseći  mačem,  ili  ubiti  kamenom,  motkom,  kao  skota.  I  ispunjavahu  se  reči  Svetoga 
Pisma:  Ubijaju  nas  za  tebe  svaki  dan,  postupaju  s  nama  kao  s  ovcama  koje  su  za  klanje 
(Psal. 43, 23; Rm. 8, 36). 

U  to  opako  i  ubitačno  za  hrišćane  vreme  sveta  Anisija,  svom  dušom  goreći  od  želje  da 
umre  za  Hrista,  izađe  jednom  iz  svoga  stana  sa  namerom  da  ide  u  hram  Gospodnji.  A 
kada  ona  ulažaše  na  takozvanu  Kasantriotijsku  kapiju,  razleže  se  graja  naroda,  jer  toga 
5
dana  neznabošci  praznovahu  praznik  sunca  i  prinošahu  svoje  pogane  žrtve.  Utom  jedan 
carski vojnik, idući prema svetoj Anisiji, kada je ugleda onako lepu zaustavi je, i nahuškan 
samim  đavolom,  reče  joj:  Stani,  devojko,  i  kaži  mi  kuda  ideš.  ‐  A  ona,  videći  njegovu 
bestidnost i drskost i držeći da je to vražje iskušenje, prekrsti se na njegove oči. Međutim 
vojnik  se  ne  zastide  celomudrenog  ćutanja  devojčinog,  nego  smatrajući  da  ga  ona  time 
sramoti i ponižava, dohvati je kao vuk ovcu, pa je ljutito i besno upita, ko je ona i otkuda 
ide.  A  ona,  jagnje  Hristovo,  želeći  da  se  krotkim  odgovorom  izbavi  iz  svirepih  ruku 
njegovih, reče mu: Sluškinja sam Hristova, i idem u crkvu. ‐ No bestidni vojnik, podstican 
besom  koji  beše  u  njemu,  uzvrati  joj:  Neću  te  pustiti  da  ideš  tamo,  nego  ću  te  odvesti  k 
žrtveniku gde prinose žrtve bogovima našim, jer danas mi praznujemo boga sunca. 

Govoreći to on pokuša da joj silom skine maramu s glave, da bi joj potpuno otkrio lice. No 
ona  se  junački  protivljaše,  ne  dopuštajući mu  da  joj  skine  maramu  s  glave.  I  odgurnuvši 
ga, ona mu pljunu u lice, i reče: Neka ti, đavole, zapreti Gospod moj Isus Hristos! 

Tada  vojnik,  sav  besan,  i  ne  podnoseći  ime  Hristovo,  izvuče  mač,  udari  njime  svetu 
Anisiju ispod rebara i probode je skroz. Sveta devica pade na zemlju, i zajedno sa krvlju 
koja se lijaše iz nje predade svoju svetu dušu u ruke Hrista Boga svog, kojega ljubljaše i za 
koga svim srcem u sve dane života svoga umreti željaše. A prolaznici videvši to okružiše 
je  mrtvu  i  u  krvi:  i  jedni  oplakivahu  njenu  mladost  i  ljutu  smrt,  a  druga  roptahu  na 
bezbožnoga  cara  koji  izdade  nepravedan  zakon  da  se  ubijaju  nevini  ljudi.  Neki  pak 
hrišćani uzeše česne mošti njene, česno ih spremiše i pogreboše na dve stadije daleko od 
Kasantriotijske  kapije,  s  leve  strane  narodnoga  puta.  Docnije  nad  česnim  moštima  svete 
Anisije bi podignut molitveni dom. 

Ovo  se  dogodi  za  vladavine  na  zemlji  cara  Maksimijana,  dok  nad  nama  caruje  u 
beskonačne vekove Gospod naš Isus Hristos, kome sa Ocem i Svetim Duhom čast i slava, 
sada i uvek i kroza sve vekove. Amin. 

  

  

SPOMEN SVETOG APOSTOLA 

TIMONA 

  

SVETI  Timon  beše  jedan  od  sedam  đakona  (D.  A.  6,  5)  i  od  Sedamdeset  apostola. 
Postavljen  za  episkopa  Batrskog  u  Arabiji,  on  propovedaše  Evanđelje  i  pretrpe  m!noge 
muke  od  neznabožaca.  Bi  bačen  u  oganj,  no  osta  nepovređen.  Najzad  skonča  raspet  na 
krstu i preseli se u carstvo Hristovo. 

  
6
  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

TEODORE KESARIJSKE 

  

PREPODOBNA  Teodora  podvizavala  se  u  obitelji  svete  Ane.  Živela  za  carovanja  Lava 
Isavrijanca  i  sina  mu  Konstantina.[3]  Bila  roda  znatnog  i  slavnog:  otac  joj  Teofil  bio 
patricije;  majka  joj  se  zvala  Teodora.  Pošto  mnogo  godina  nije  imala  dece,  majka  joj 
Teodora  skrušeno  i  usrdno  molila  se  Bogu,  naročito  Presvetoj  Bogorodici,  da  joj  podari 
čedo.  I  nerotkinja  Teodora  zače  i  rodi  ovu  kćer  ‐  Teodoru.  Kada  kćer  odraste,  majka  je 
odvede  crkvi  svete  Ane,  kao  posvećenu  Bogu  od  rođenja,  i  predade  je  manastiru  svete 
Ane,  zvanom  Rigidion.  Tu  ona  stade  živeti  pod  mudrim  rukovodstvom  pobožne 
igumanije,  i  izuči  božanstvene  knjige.  Međutim  bogobojažljiv  i  bogougodan  život  mlade 
iskušenice  beše  strašna  muka  za  pakosnog  đavola.  Zato  on  ubaci  caru  Lavu  ikonoborcu 
misao u glavu, da Teodoru uda za jednog od svojih dvorjana. I Teodora bi silom otrgnuta 
od sestrinstva, i dovedena u Carigrad. No na sam dan svadbe Skiti udariše na prestonicu; 
nastade strašna zabuna; car odmah uputi vojsku da brane prestonicu od varvara; uputi i 
samog  mladoženju.  V  prvom  sukobu  mladoženja  poginu.  Osetivši  se  slobodna,  Teodora 
iskoristi sveopštu zabunu, pa neprimetno od svadbenih gostiju izvuče se, ode na morsku 
obalu,  sede  na  lađu  i  radosna  otputova  u  svoj  manastir,  svesrdno  blagodareći  Bogu  na 
promišljanju  o  njoj.  A  kada  potom  jedan  carski  velikodostojnik;  pošto  se  beše  čulo  da  je 
Teodora u manastiru, dođe po nju u manastir, on je zateče već kao monahinju, i ne hte je 
dirati nego je ostavi na miru. 

Kao monahinja, prepodobna Teodora silno isposti svoje telo, da su joj se kosti videle kroz 
kožu. Hrana joj beše parče hleba, i to svakog drugog ili trećeg dana, i ništa drugo. Sva joj 
odeća beše jedna sura vlasenica od kozje dlake. Postelja joj beše: gruba prostirka od kozje 
dlake,  prebačena  preko  oštrog  kamenja,  te  i  kad  je  spavala,  spavanje  joj  je  bilo  kratko  i 
mučno,  a  često  je  po  čitave  noći  provodila  u  bdenju,  bez  sna.  Ne  zadovoljavajući  se  tim 
podvizima,  prepodobna  mati  Teodora  nošaše  na  telu  železne  verige.  Od  tih  veriga  ona 
dobi rane po telu; iz tih rana se širaše smrad. 

Podvizavajući  se  tako  mnogo  godina,  prepodobna  mati  naša  Teodora  blistaše  svakom 
vrlinom. I takva, ona pređe u nestariv i blaženi život na nebesima. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNE MATERE NAŠE 

TEODORE CARIGRADSKE 
7
  

HRISTOČEŽNjIVA  monahinja  i  samopregorna  poslušnica  svetog  Vasilija  Novog.[4]  Po 

smrti  javila  se  Grigoriju,  učeniku  svetog  Vasilija  Novog,  i  opisala  mu  svih  dvadeset 
mitarstava,  kroz  koja  je  duša  njena  prošla  posle  razlučenja  od  tela,  dok  nije  pomoću 
molitava svetog Vasilija ušla u večni pokoj. Prestavila se 30. decembra 940. godine.[5] 

  

  

SPOMEN SVETOG MUČENIKA 

FILETERA 

  

JEDNOM  kada  Dioklecijan  doputova  u  Nikomidiju,  neki  neznabošci  ga  obavestiše  o 

jednom hrišćaninu. Car odmah posla po njega; i ovaj bi doveden pred cara na sud. Kada 
ga car ugleda, bi silno poražen; jer svetitelj beše visok rastom i veoma lep; kosa i brada mu 
behu divne zlataste boje, sa prekrasnim presijavanjem. Zadivljen, car ga nazva bogom a ne 
čovekom. I upita ga car: Kaži nam, odakle si, i kako ti je ime, i kakvog si roda? ‐ Svetitelj 
odgovori:  Rodio  sam  se  i  vaspitao  ovde  u  Nikomidiji,  sin  sam  eparhov,  po  veri  sam 
hrišćanin, i živim sa hrišćanima; ime mi je Fileter. 

Prizvavši Filetera bliže k sebi, car mu poče laskavo i blago govoriti, želeći da ga odvoji od 
vere  Hristove;  a  usto  stade  izgovarati  i  hule  na  Gospoda  našet  Isusa  Hrista.  Čuvši  to, 
svetitelj odstupi malo od bogohulnika, pa podiže oči k nebu i reče: ʺNeka se zapuše, neka 
se zapuše usta onoga koji se usuđuje huliti Hrista moga, pa bio to car ili ko drugi!ʺ 

I  tog  časa  nastade  zemljotres  i  strašna  grmljavina,  da  se  car  i  svi  oko  njega  prepadoše. 
Posle  toga  Fileter  bi  bačen  u  strahovito  usijanu  peć.  No  on  se  pomoli  Bogu,  i  oganj  se 
ugasi,  i  peć  se  potpuno  raspade,  i  junak  Hristov  iziđe  nepovređen.  ‐Pod  uticajem  ovoga 
čuda, a imajući u vidu i Fileterevu lepotu i visoko poreklo, car mu darova slobodu, i da ide 
i živi gde hoće.  

Kada  se  posle  Dioklecijana  u  Nikomidiji  zacari  njegov  zet  Maksimijan,[6]  sveti  Fileter  bi 
opet  optužen  kod  cara.  Izveden  pred  cara,  on  ispovedi  Hrista  istinitog  Boga,  i  Tvorca  i 
Promislitelja.  Zbog  toga  ga  najpre  tako  mnogo  tukoše  motkama,  da  vojnici  ‐  izvršioci 
kazne  sami  padahu  na  zemlju  polumrtvi  od  iznemoglosti  i  premorenosti,  a  mučenik, 
krepljen Gospodom Hristom, držaše se tako junački, da je izgledalo da strada tuđe telo a 
ne njegovo. Posle toga sveti mučenik bi obešen i tako dugo i bezdušno strugan, da oni koji 
ga  strugahu  popadaše  od  umora  na  zemlju.  Zatim  mučenika  baciše  zverovima  da  ga 
rastrgnu,  ali  zverovi  polegaše  kroj  njegovih  nogu  kao  krotke  ovce.  Iza  toga  mučenika 
silom  uvedoše  u  idolište,  da  bi  ga  tamo  primorali  da  se  pokloni  idolima.  Ali  mučenik 
8
uznese  molitvu  Bogu,  i  idoli  popadaše  na  zemlju  i  razbiše  se.  Naposletku  car  izdade 
naređenje: da se mučeniku odseče glava mačem. Ali kada sluga zamahnu mačem, njemu 
se tog trenutka osuši ruka. To što snađe i drugog izvršioca ovog carevog naređenja: jer čim 
on podiže ruku sa mačem iznad svetiteljeve glave da mu je odseče, njemu se oduze ruka. 

Posle toga sveti mučenik bi bačen u tamnicu i okovan u lance. Potom bi opet izveden na 
sud. I pošto sveti junak ne pokaza ni najmanje volje da se pokori caru i odrekne Hrista, car 
ga osudi  na  progonstvo  u  Prokonis,[7]  kuda  on i  bi upućen okovan  u lance.  Na  putu  on 
učini  ne  malo  čudesa:  đavole  izgonjaše,  gubave  očišćavaše,  i  od  svake  druge  bolesti 
isceljivaše;  jednom  rečju  svojom  poobara  idole;  samo  dodirnu  rukom  veleljepni  idolski 
hram, i on se sruši do temelja. Sva ta čudesa, a naročito ovo poslednje, mnoge raspoložiše 
za  veru  u  Hrista,  među  kojima  i  šestoricu  vojnika  sa  njihovim  starešinom,  koji  svetog 
ispovednika sprovođahu u progonstvo. 

Kada  mučenik  i  straža  koja  ga  je  sprovodila  stigoše  u  Sigrijanski  kraj,[8]  gde  svetitelj 
takođe  satvori  mnoga  čudesa,  tamošnji  ljudi  kazaše  da  se  u  blizini  nalazi  neki  čovek  po 
imenu Eviot,[9] hrišćanin, koji je pretrpeo mnoga i žestoka stradanja za Hrista od kneza, 
ali je ostao nepovređen i čini velika čudesa. Kada to ču sveti Fileter, on odluči da ide da se 
vidi s Eviotom. U to vreme blaženom Eviotu javi se Angeo Gospodnji i reče: Iziđi iz svoje 
kelije i idi do tog i tog mesta u susret svetom Fileteru, sastradalcu tvomʺ. 

Eviot  odmah izađe  iz kelije  i  stade silaziti  s gore na kojoj obitavaše. Međutim Fileter,  po 

kazivanju jednoga seljaka, krenu ka Eviotu, i poče se penjati na Sigrijansku goru zajedno 
sa starešinom i šestoricom vojnika, koji već behu poverovali i krstili se, i nisu želeli da se 
odvajaju od svetog Filetera. Prešavši nešto puta, oni sretoše blaženog Eviota koji silažaše k 
njima, i pozdravljajući jedan drugoga oni se ispuniše radosti. Veseleći se duhovno, oni se 
popeše  svi  na  goru  u  obitalište  svetog  Eviota,  i  provedoše  tamo  zajedno  sedam  dana.  I 
blaženi  Fileter  zaspa  snom,  koji  je  davno  s  ljubavlju  želeo:  prestavi  se  ka  premilom  mu 
Hristu  Bogu,  predavši  u  ruke  Njegove  duh  svoj.[10]  Blaženi  Eviot  sahrani  ga  u  mestu 
svoga boravišta. A nakon jedanaest dana, skončaše i starešina oružane pratnje i šestorica 
vojnika, i svi oni biše pogrebeni blizu moštiju svetog mučenika. 

  

  

SPOMEN SVETIH 

ŠEST VOJNIKA I NjIHOVOG STAREŠINE 

  

PREKO svetog mučenika Filetera poverovali u Hrista; skončali u miru.[11] 

  
9
  

ŽITIJE I STRADANjE SVETOG PREPODOBNOMUČENIKA 

GEDEONA NOVOG 

  

VETI  Gedeon  rodio  se  u  selu  Kapurni,  u  Dimitriadskoj  eparhiji,  od  pobožnih  no  veoma 
siromašnih roditelja, oca Avgirinosa i majke Kirace, i na svetom krštenju dobi ime Nikon. 
Siromašni roditelji, imajući veliku porodicu, dadoše Nikona svome bliskom rođaku da ga 
odgaji i vaspita, u mestu Velestini, gde se taj njihov rođak bavio trgovinom, a gde i oni već 
življahu. Pametan i okretan, dečak Nikon se dopade bogatom i uticajnom Turčinu Alinu, 
koji silom ote Nikona, odvede svojoj kući i poturči, davši mu muslimansko ime. 

Nakon dva meseca, pod uticajem blagodati Božje, dečak Nikon se osvesti i uvide da se iz 
dečje lakomislenosti odrekao Hrista. Kajanje mu zapali dušu, i on izmeni i način života i 
svoj  izgled:  postade  neveseo  i  utučen,  i  nemaran  na  poslu.  No  ujedno  s  tim  on  krišom 
gorko plakaše, i donese odluku da beži iz tog mrskog mu doma. 

Ulučivši  zgodnu  priliku,  Nikon  pobeže  i  sakri  se  kod  svojih  roditelja.  Znajući  da  će  ga 
Turčin  tražiti  i  goniti,  roditelji  savetovahu  svome  sinu  da  beži  u  Svetu  Goru.  Alin  zaista 
udari  u  poteru  za  Nikonom,  i  ovaj  bežeći  od  njega,  tri  godine  lutaše  iz  mesta  u  mesto. 
Najzad  stiže  u  Svetu  Goru.  Tamo,  u  manastiru  Karakalu  on  nađe  sebi  duhovnika,  i 
ispovedi mu svoj pad. Duhovnik mu dade potreban duhovni lek, pa ga potom prisajedini 
opet Pravoslavnoj Crkvi. 

Nakon  izvesnog  vremena  Nikon  bi  za  svoju  revnost  u  podvizima  udostojen  monaškog 
postriga, i dobi ime Gedeon. Starci, videći Gedeonovu besprekornu poslušnost u svemu i 
njegovo neumorno revnovanje u vrlinama, izabraše ga za eklesiarha. Prohodeći ovo novo 
poslušanje,  Gedeon  poče  dodavati  trud  trudu.  Pri  tome  on  udvostruči  post,  bdenje, 
molitvu i metanija. Na taj način on u toku trideset pet godina potpuno očisti srce svoje i 
ispuni ga bezmernom ljubavlju prema Gospodu Hristu. Jednom kada prepodobni Gedeon 
čitaše  knjigu  o  stradanjima  svetih  mučenika,  koji  za  svoje  podvige  dobiše  od  Boga 
mučeničke vence i carstvo nebesko, u njegovoj se duši rodi Plamena želja da postrada za 
premilog  Gospoda  Hrista,  i  tako  krvlju  svojom  omije  sebe  od  strašnog  greha  svog  ‐ 
nekadašnjeg odrečenja od hrišćanske vere. Od tada ova se želja njegova iz dama u dan sve 
više i sve jače rasplamćivaše u srcu njegovom, i dovede ga dotle, da on donese odluku da 
tu  želju  svoju  privede  u  delo.  Ali  prethodno  on  tu  nameru  svoju  otkri  starcima  svete 
obitelji svoje, moleći ih da ga oni blagoslovom i molitvama svojim ukrepe na taj podvig. 

Starci,  znajući  Gedeona  kao  muža  savršena  i  utvrđena  u  vrlinama,  dadoše  mu  svoj 
blagoslov  i  obećaše  mu  da  će  moliti  podvigostrojitelja  Gospoda  Hrista  da  ga  ukrepi  u 
stradanjima. 

10
Gedeon  se  onda  oprosti  sa  blaženim  starcima,  sa  kojima  prožive  trideset  pet  godina  u 
manastiru Karakalu, i otputova u mesto Velestinu gde se i Hrista odrekao beše. Čim stiže 
u  taj  grad,  on  ode  u  sud,  stupi  pred  sudije,  i  ispovedi  pred  njima  svoju  veru  u  Hrista,  a 
Muhameda prokle kao lažnog proroka. Međutim sudije mu udariše nekoliko batina, pa ga 
oteraše iz sudnice. I to se ponovi nekoliko puta. 

Tada  Gedeon,  željan  mučeništva,  ode  u  druga  mesta.  Ali  svuda  mu  se  dešavalo  što  i  u 
Velestini:  dobio  je  batine  i  bio  izbacivan  iz  sudnice.  Videći  u  tome  nepristanak  Božji, 
prepodobni Gedeon se vrati u Svetu Goru. 

U Svetoj Gori blaženi provede godinu dana, ali nemaše mira u duši, jer ga sagorevaše želja 
da  postrada  za  Gospoda.  Zato  opet  uze  blagoslov  od  staraca,  i  ponovo  ode  u  Velestinu. 
Tamo  izađe  pred  sudije  u  sudnici,  ispovedi  Isusa  Hrista  kao  Jedinog  Istinitog  Boga,  a 
prokle muslimansku veru. No i ovoga puta njega izbiše, pa iz sudnice isteraše. 

Tada  prepodobni  ode  u  drugo  mesto,  stupi  pred  upravljača  toga  mesta,  izjavi  da  je 
hrišćanin, a muslimansku veru izruži i prokle. Upravljač, čuvši hulu na svoju veru, uplaši 
se i odmah napisa poglavaru te oblasti Veli‐paši, koji življaše u Trakiji, u mestu Turnovi, 
da neki hrišćanin drsko vređa i huli njihovu veru. Paša posla dva vojnika da mu dovedu 
tog hulnika. Kada blaženog Gedeona dovedoše, Veli‐paša sazva iz okolnih mesta ugledne 
građane,  i  izvede  Gedeona  na  sud.  No  blaženi  Gedeon  i  tu  neustrašivo  ispovedi  svoju 
hrišćansku veru, a muslimansku izvrže ruglu i prokle je. Sudije pokušaše najpre milom i 
raznim  obećanjima,  pa  zatim  silom  i  pretnjama  da  pridobiju  mučenika.  No  on  sve  to  s 
prezrenjem odbi. Tada sudije, da bi posramili mučenika, obrijaše mu glavu, metnuše mu 
nakaznu  kapetinu  na  glavu,  posadiše  ga  naopako  na  magarca,  pa  vodiše  kroz  sve  ulice 
grada Turnove. No sveti prepodobnomučenik se radovaše toj poruzi za Hrista. Posle mu 
sekirom  odsekoše  sve  prste  na  rukama  i  nogama,  kao  negda  svetom  mučeniku  Jakovu 
Persijancu,[12]  pa  najzad  ga  baciše  u  nužnik,  gde  dušu  svoju  svetu  predade  Bogu, 
tridesetog decembra 1818. godine. 

Čudotvorne  mošti  svetog  prepodobnomučenika  počivaju  u  crkvi  Svetih  Apostola  u 

Turnovi,  a  jedan  deo  moštiju  nalazi  se  u  manastiru  Karakalu.  Molitvama  svetog 
prepodobnomučenika Gedeona, Hriste Bože, pomiluj i spasi nas. Amin. 

  

  

SPOMEN PREPODOBNOG OCA NAŠEG 

LAVA ARHIMANDRITA 

  

PREPODOBNI otac Lav arhimandrit svetim podvizima ugodi Bogu, i skonča u miru. 
11
  

  

 
  

  

NAPOMENE: 

1. Car Maksimijan carovao od 284. do 305. godine. 

2. Serafimi,  Heruvimi,  Prestoli,  Gospodstva,  Sile,  Vlasti,  Načala,  Arhaigeli  i  Angeli 

jesu činovi angelski, kojih po učenju svete Crkve ima devet. 

3. Lav  III  Isavrijanac  carovao  od  717.  do  741.  godine,  nasledio  ga  sin  njegov 
Konstantin V Kopronim (741‐775. godine). Ovi carevi behu prvi ikonoborci. 

4. Spomen njegov Crkva praznuje 26. marta. 

5. Videti  opširnije  o  njoj  pod  26.  martom:  Žitije  prepodobnog  oca  našeg  Vasilija 
Novog. 

6. Maksimijan  II  Galerije  carovao  u  ,  istočnoj  polovini  Rimske  carevine  od  305‐311. 
godine. 

7. Prokonis ‐ ostrvo u Mramornom moru; sada Marmara 

8. Sigrijanski kraj ‐ planinska pokrajina oko Kizika, u Maloj Aziji. 

9. Spomen svetog mučenika Eviota Crkva praznuje 18. decembra. 

10. Sveti mučenik Fileter prestavio se 311. godine. 

11. Videti o njima pod današnjim danom. Spomen svetog mučenika Filetera. 

12. Spomen njegov Crkva praznuje 27. novembra.  

12