Epski lik Marka Kraljevia snano je zasenio istorijsku linost i suvie je udaljio od stvarnosti.

Njegova epska slava bacila je senku na rod njegov, posebno na oca, kralja Vukaina, i strica, despota Jovana Ugljeu, istaknute dravnike XIV veka. Pravinost Markovu predanje suprotstavlja pohlepnim velikaima Vukainu i Ugljei. Tradicija je Vukainai Ugljeu optuila i osudila kao podmukle ubice poslednjeg Nemanjia, nejakog cara Uroa. Stvarnost je bila drugaija. Braa Vukain i Ugljea Mrnjavevi u vreme raspada Srpskog carstva postali su najmoniji oblasni gospodari. Snaga njihova, pre sv ega, ogledala se u teritoriji kojom su upravljali, ali i u razgranatim porodinim vezama sa Baliima, kesarom Vojihnom, Vlatkom Paskaiem i Radoslavom Hlapenom, ijom je erkom bio oenjen Vukainov najstariji sin Marko. Avgusta ili septembra 1365, uz pristanak cara Uroa i blagoslov carice Jelene, moni Vukain je krunisan za kralja i savladara Uroeva, a Ugljea je u Serskoj oblasti sa titulom despota nasledio staru caricu. Osvojivi deo Volerona, Ugljea je ak proirio istone granice srpske drave iz doba Stefana Duana. Mrnjavevii su ostvarili vrstu vlast od jezera Poru u Trakiji do Ohrida, Skoplja i Prizrena, a s obzirom na razgranate porodine veze posredno su uticali na zbivanja na znatno veoj teritoriji. Pod okriljem monog oca i strica, Marku je predstojala blistava karijera dravnika. Po pravu prvorodstva dobio je titulu mladog kraljnja i na taj nain zvanino postao prestolonaslednik. To potvruje natpis na nadvratniku crkve Sv. nedelje u Prizrenu. Ova ckrva je sazidana i ivopisana uoi Marike bitke "zapoveu i sa otkupom gospodina mladog kralja Marka". Ne zna se kada je Vukainov sin zvanino proglaen za mladog kralja, ali je izvesno da prezime Kraljevi potie od titule. Upravo injenica da je to prezime nagovetavalo pojavu nove dinastije izazvala je gnev ostalih velikaa, protivnika Mrnjavevia. proglaenjem Marka za mladog kralja potisnuta je neprikosnovena svetorodna dinasija Nemanjia. Posle Marike bitke, 1371, iz koje se nisu vratili Vukain i Ugljea, Maarko Kraljevi je formalnopravno postao savladar cara Uroa, a posle smrti poslednjeg Nemanjia (2. ili 4. decembra 1371) jedini zakoniti vladar. Iako je jedini nosio titulu kralja, niko nije ni pomiljao da ga prizna za vrhovnog gospodara. Bez podrke monog oca i strica, kruna mu je sluila samo kao ukras. Bez vojske, koja je izginula na turskoj teritoriji, izgubio je Prizren i Skoplje. U takvim okolnostima Marko je postao sultanov vazal. tavie, i na suenoj teritoriji u zapadnoj Makedoniji, koja mu je preostala posle nasilne deobe drave, sa Prilepom kao jedinim veim gradom, legitimni srpski kralj delio je vlast s kraljicom majkom i bratom Andrijaom. Do kraja ivota Marko je ostao veran podanik sultanov. Turske ete su obilazile oblasti vernih vazala. Nita se ne zna o ueu kralja Marka na Kosovu. Ba u godini Kosovskog boja, njegov mlai brat Andrija podigao je na obali Treske manastir Sv. Andrije. Odnos prema Turcima Marko nije menjao ni posle skupa hrianskih vazala koji je sultan Bajazit u zimu 1393/94. sazvao u Seru. Lukavo demonstrirajui silu, sulatan je naredio da se pogube okupljeni vazalai, da bi u poslednjem trenutku promenio odluku. Ovaj pritisak braa Paleolozi, car Manojlo II i despot Teodor, nisu mogli da izdre. Oni su okrenuli list i poeli da pruaju otpor okrutnom sultanu. Zajedno s Paleolozima zakleli su se i neki drugi hrianski prvaci "da vie nee dolaziti na Portu velikom gospodaru". Dogaaj u Seru verovatno je prouzrokovao politiki zaokret pa i razlaz meu Vukainovim sinovima. Andrija i Dmitar podigli su 1394. u Dubrovniku poklad koji je poloio njihov otac u vreme svog blagostanja i prili ugarskom kralju igmundu, ljutom protivniku Turaka. Za razliku od brae, Marko je ostao dosledan.

Poginuo je 17. maja 1395. na Rovinama borei se na turskoj strani protiv vlakog vojvode Mire. Na strani Turaka tada su se borili knez Stefan Lazarevi i Konstantin Dejanovi ako ne i po (svojoj) volji, a ono po nudi, tako da kau za glaenog Marka da je rekao Konstantinu:....molim Gospoda da bude hrianima pomonik, aja neka budem prvi meu mrtvima u ovom ratu". I kada bi se ovaj iskaz, koji posredno prenosi Konstantinu Filozof, prihvatio kao naelo dravnika porobljene zemlje i svesno rtvovanje voe za dobrobit podanika, Marko Kraljevi ne bi imao mesto meu sto najnamenitijih Srba. Ali Marko je najpopularniji epski junak Junih Slovena. Iako se Markom Kraljeviem bavila cela jedna plejada znaajnih istoriara usmene knjievnosti, naih i stranih (da spomenemo samo Vuka Karadia, Vatroslava Jagia, Stojana Novakovia, Tomislava Maretia, Vladimira orovia, Nikolu Banaevia, Sretu Stojkovia, Asmusa Serensena, Mihaila Halanskog, Andrea Vajana, Veselina ajkanovia, Vojislava uria, Vida Latkovia, Svetozara Matia), ni do danas nije utvreno zato je ba Marko Kraljevi postao najomiljeniji srpski epski lik, prevashodno u epskoj poeziji i baladama, ali i u istorijskim i mitskim predanjima; pominju ga poslovice i izreke, pa ak i aljive prie. Uao je, takoe, i u usmenu tradiciju svih junoslovenskih, pa i ostalih balkanskih naroda. Njegova epska biografija zapamtila je od golih istorijskih injenica njegovu vladarsku titulu i prestonicu Prilep, imena njegovog oca i brae, njegove brane nevolje, mnoge lokalitete kuda je proao i gde je delovao, prihvatila ga je kao turskog vazala, zabeleila njegovu smrt. No, shodno zakonitostima narodne tradicije, Markova epska biografija postala je svojevrstan okvir etnopsiholokih osobina itavog srpskog naroda, sinteza usmeno-poetskog doivljaja istorije i svakodnevne realnosti, i najzad, mangetsko polje za slojevite internacionalne motive kojima se junaka biografija uopte gradi. Razvijajui se u nekoliko paralelnih tokova koji se prepliu, Markov epski ivot je neobino bogat. On je sin Vukaina i sestre vojvode Momila - Jevrosime, koja je utisnuta u tradicijsko pamenje nezaboravnom slikom svog pomganja bratu, izuzetnom junaku, opkoljenom na prevaru. I sama zarobljena, onemoguena, savezane "kose za direkte", ona, na bratovljev glas, cinke "kako ljuta guja", i, iznad svakog bola, uspeva da se oslobodi: Manu glavom i ostalom snagom; /Iz glave je kose iupala,/ Ostavila kose na direku. Etiku istotu, moralnu i fiziku snagu u ovom svom, uslovno realnom poreklu, Marko nasleuje sa majine strane - "turi se na ujaka, na ujaka, vojvodu Momila", i njegov lik se gradi na suprotstavljanju moralno negativnom, fiziki krljavom ocu. Majka je Markova ispovednik i savetodavac, ona sudi o njegovom ponaanju i o njegovim delima. Na vertikali matrijarhata izrasta njihov psiholoki odnos i prilagoava se srpskom obiajnom, hrianskom i moralnom kodeksu, ali i istorijskoj neminovnosti: "Nemoj, sine, govoriti krivo /Ni po babu ni po strievima, / Ve po pravdi Boga istinoga", rei e mu mati kada bude trebalo da bdi nad svetorodnom lozom Nemanjia, i da ouva legitimni kontinuitet Srpskog carstva suprotstavljajui se roenom ocu. Ali mati e mu isto tako u trenutku kada on treba da se opredeli izmeu tri "knjige" - poziva na venano kumstvo, krteno kumstvo i vazalnu dunost, mudro savetovati: "O, moj sinko Kraljeviu Marko, / U svate se ide na veselje, / Na kumstvo se ide po zakonu, / Na vojsku se ide od nevolje: /Idi, sinko, na carevu vojsku; / I Bog e nam, sinko, oprostiti, / A Turci nam nee razumjeti". Na toj rascepljenosti izmeu sudbinske nevoljnosti, koju mu je zaista dodelila istorija, i nacionalnog i verskog oseanja koje on sobom nosi, umnogome se u tradiciji

oblikuje Markov lik. Tako je i u svom prevashodno istoriografskom delu itije Stefana Lazarevia (nastalom 1431-1435), Konstantin Filozof Marka pustio da progovori reima poslednje volje, pred samu bitku na Ravinama: "Ja kaem i molim Gospoda da bude hrianima pomonik, a ja neka budem prvi meu mrtvima u ovom ratu." injenica da je Marko zaista poginuo na turskoj strani u ovom ratu dala je njegovoj ispovesti prizvuk verodostojnosti utoliko jai to je Konstantin Markove rei interpretirao stilizacijom istorijskog predanja koje po samom zahtevu vrste ne dozvoljava sumnju u "istinitost" kazivanja. Pustio je Marka da ih izgovori pred svedocima i oevicima: "tako kau za blaenog Marka da je rekao"; dao je njegovoj samrtnoj poruci dimenziju opte psiholoke tragedije turskih vazala hriana - "Svi ovi behu Ismailani, ako i ne sa voljom, a ono po nudi". Ukoliko to nije bila Konstantinova sopstvena vizija vazalstva, ve odjek javnog mnjenja, onda je to sjajan dokaz da je predanje sagledalo osnovnu traginu rascepljenost Markovog lika i na njoj poelo graditi dubinsku, idejnu strukturu epske poezije o njemu (Turke dvori na korist kaursku. / Svim je Turcim Marko dodijao). U brojnim pesmama Marko se formalnom, bespogovornom vazalstvu unutar sebe opire, oblikujui jedan poseban, samosvestan odnos prema sultanu zbog ega ga ovaj kanjava, ali poto zavisi od njegove pomoi mora prihvatiti Marka takvog kakav jeste. Marko je esto u sultanovoj tamnici (Kosa mu je do zemljice crne; / Polu stere, polom se pokriva; / Nokti su mu orati bi mogo, / Ubila ga memla od kamena, /Pocrnio kako kamen sinji). Veliki, neunitivi usamljenik, on gubi ali i povraa snagu pijui "tuluminom vino" i opstaje. Iz suanjstva ga oslobaaju onda kada postaje neophodan da bi se suprotstavio sultanovom protivniku ili optim turskim neprijateljima. Turci su bez Marka uvek poraeni (Navalite, ljuta Arapijo! / Nema onog dobroga junaka / Na arenu konju velikome). I sam car ga redovno moli da ga brani: "Bre da si, moj posinko Marko! / Bre da si, moj po Bogu sinko! / Arapi mi ator oborie." Taj odnos u kome Marko nije samo "sluga" (vazal) ve posinak sultanu, po pravilu pretpostavlja Markovu nadmonost. On je prvi do cara, carev zatoenik, te Turci, carevi doglavnici i dounici, samo privremeno mogu da mu naude. Njegova nadmonost se objektivizuje, koliko opisom njegovog spoljnjeg zastraujueg izgleda, toliko i psihikom snagom njegove linosti, efektima koje ta snaga ostavlja na druge (Neto crno dri u zubima / Kolik jagnje od pola godine; / Crnijem se osmehuje brkom. / Prevaljuje okom krvavijem, / Bijelijem pokripuje zubam). Kad svoj "bijeli kouh" (koji mu je atribut u bugarticama, "urak" deseterakih pesama) prvrne naopako, i svoj buzdovan privue, teko onom ko mu je najblie. "Car s odmie, Marko se primie, / Dok dotera cara do duvara." Njegova udljiva plahovitost izaziva strah kod osvajaa, oni od njega zebu. Marko je zaista "junak u pokorenom Srbinu... ne jo u slobodi", da upotrebimo rei Vladimira Dvornikovia. Marko slavi slavu, i uva svoj nacionalni identitet. Prkosi turskoj veri i zakonima, pije uz ramazan vino, razigrano obestan, uvlai u igru i same Turke, s jednom dozom duhovite lukavosti, koja e mu omoguiti da sultanu ceo dogaaj prikae kao mladalaki altruizam: "Ako pijem, vera mi donosi; / Ak nagonim ode i hadije, / Ne moe mi ta obraz podneti / Da ja pijem oni da gledaju, / Nek ne idu meni u meanu." Junak - mada pokoren, nadmoan - ali ipak "sluga", posinak, ali - sultanov, Marko, ogoljene due, opinjen i uznemiren enskom lepotom, gubi kontrolu nad sobom kada mu objektivnu istinu u lice baca ponosita sestra Leke kapetana, i s prezrenjem ga odbacuje kao prosca: "Voljela bih s jedu kosu plesti / U Prizrenu, naoj carevini, / No ja poi u Prilepa grada, / Markova se nazivati ljuba; / Jer je Marko turska

pridvorica, / Sa Turcima bije i sijee, / Ni e imat groba ni ukopa, / Ni e s Marku s groba opojati, / to e mene kod ljepote moje, / Budem ljuba turske pridvorice?" Markova plahovita, neobuzdana surovost prema gordoj lepotici koji ukazuje, posledica je njegove srdite nemoi, kao to je u mnogim drugim sluajevima neka vrsta oduke na "ropsku stvarnost", neprimerena, besna samoodbrana od nje. Na istoj liniji srdite nemoi, koja se pretvara u pustu, besmislenu reakciju, izrasta njegov inat, sintetizovan u izreci "Inat je Marka u Stambol zajmio", ili u pitalici koju mu upuuje sultan: "Poto bi se poturio Marko?" - Za inat, estiti care". Hajduke crtne na koje je posebno ukazao Radovan Samardi i koje je Marko dobio u HVI veku kao borac za narodna prava nisu se kosile sa dva veka ranijim istorijskim injenicama da su "turske akindijske ete obilazil oblast vernih vazala", te i Markovu, pa je samim tim raja u njegovim oblastima bila poteena od turskog zuluma, a on poeo predstavljati njenog zatitnika. Narodna tradicija je poetskom slikom, pojednim primerima iskazivala spletove istorijskih okolnosti. Mnogobrojne pesme o Marku kao zatitniku nesrenih, olienih u devojci koja ne moe da plati svadbarinu, pa joj je daruje on, ili, u drugoj, dodue Turkinji, koju spasava od udovita, deo su njegove epske biografije, bez obzira da li se ona zasniva na nacionalnim ili internacionalnim obrascima. Markova priznanja protivnicima, njegova prijateljstva i pobratimstva (ak i sa Turcima) ostvaruju se na nivou oveanske oseajnosti, izvan svakog drugog merila. Uspenost Markovih megdana s razliitim junacima oblikuje se ne samo na njegovoj ljudskoj hrabrosti, ve i na njegovoj natprirodnoj moi. U mitskom, uporednom toku njegove biografije, Marko je povezan sa vilama i drugim natprirodnim biima. Po jednim varijantama, vila mu je mati, te mu otud tolika veliina i snaga; po drugima, vila ga je podojila u znak zahvalnosti to joj je zaklonio dete od sunca; po treim, oduila mu se zato to joje je odmrsio kose koje su joj se zaplele u crnu drau. Ulaskom u svet natprirodnog, Marko je dobio i mo nad tim svetom, ali i pomo od njega. On u nizu predanja s lakoom upa drvee, podie nepomerljivo kamenje, cedi suvu drenovinu, sabljom preseca stene. Brda nastaju od zemlje koju otrese sa svojih opanaka. Njegov konj arac bio je gubavo golemo drebe. "Uzeo ga je za rep, omanuo oko sebe, kao i druge konje to je ogledao, a kad je video da ga ne moe pomeriti s mesta, kupio ga od kirdija, izleio ga i nauio piti vina". U narodnim priama Marko je obian ovek iz naroda, obanin i govedar, seljak koji goni iz dubrave drva. Po istorijskom predanju, Bog je "nekakvijem udnim nainom prenio iz njega i arca u nekaku peinu, u kojoj i sad obojca ive". Predanje mu je podarilo veni ivot i na dnu mora, i "kad timari svoga arca putnici na moru jasno uju njegovo ealo. U pono, u gluvo doba, dolazi Mrko u svoj grad i uzima iz ambara zbo za arca". U epskoj poeziji, koja postaje umetnost samo ako njeni junaci zadre i opteoveanske crte, Marko se ipak morao rastati o ivota. Sahranjen je u Svetoj Gori "bez biljega, da se njemu dumani ne svete".