Dr ore Pavievi121

UDC 316.257

KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE122

Saetak: U tekstu se analizira istorijat kritike teorije frankfurtskog kruga mislilaca. Istorijat prvobitnog projekta se prati kroz tri faze. Prva je faza formulacije projekta i interdisciplinarnog sprovoenja osnovnih ideja. Druga faza je reformulacija ovog projekta nakon Drugog svetskog rata kada je kritika teorija skrenula u pesimizam i mesijanstvo. U treoj fazi se razmatra druga generacija teoretiara, pre svega Apel i Habermas, koji su pokuali da uvrste normativne osnove kritike teorije. Teza koja se zastupa jeste da kritika teorija nikada nije uspela da povee osnovne nivoe analize formulisana jo u prvobitnom projektu. Radi se o saznajno-teorijskom uslovima vaenja sa jedne i povezivanju formalnih uslova racionalnosti sa rekonstrukcijom razliitih oblika drutvene prakse. Kljune rei: kritika teorija, imanentna kritika, negativna dijalektika, komunikativna racionalnost Marksizam je tokom devedesetih godina skoro potpuno nestao sa akademske scene u drutvenim naukama u Srbiji. Razlozi su preteno bili ideoloki, kao to je i prethodna dominacija marksizma bila uglavnom ideoloka ili oportunistika. Srena okolnost jeste da su ovi ideoloki razlozi nestali sa akademske scene. Nesrena posledica toga jeste da su nestala gotovo sva razmatranja marksistike tradicije i tema koje je ona pokretala. U tom sklopu nestali su i pokuaji utemeljena pretenzija drutvene teorije da bude kritika. Najpoznatiji takvi pokuaji su se odvijali unutar tzv. kritike teorije drutva. Problemi sudbina ovog projekta su veoma pouni za nove pokuaje da se politika teorija uini kritikom.

121 Docent, Univerzitet u Beogradu Fakultet politikih nauka. e-mail: djordje.pavicevic@fpn.bg.ac.rs 122 Rad je nastao u okviru nauno-istraivakog projekta Univerziteta u Beogradu Fakulteta politikih nauka i Pravnog fakulteta u Beogradu, Konstitucionalizam i vladavina prava u izgradnji nacionalne drave sluaj Srbije, (evidencioni broj: 47026), koji finansira Ministarstvo prosvete i nauke Republike Srbije. Tekst primljen 27. aprila 2011. godine.

50

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

U irem smislu, pojam kritike je fundamentalni pojam koji pripada svakoj teoriji. Njime se oznaava postupak ispitivanja imanentnih kriterijuma za vaenje teorije. U modernoj filozofskoj literaturi se ovakav pojam kritike najee odreuje pozivanjem na Kanta, odnosno rekonstrukciju njegove metode kritike mogunosti dostizanja objektivnog saznanja. Drugaiji pojam kritike odnosi se Marksa, njegovu metodu kritike svega postojeeg u ranijim formulacijama, ili kritike politike ekonomije iz zrelijeg doba. U ovom, metodskom smislu svaka teorija jednim delom mora biti kritika, i to u onom svom delu u kome mora poloiti raun o vlastitoj uslovljenosti, smislu vaenja svojih saznanja i razloga vlastitog postojanja. U ovom tekstu nee biti govora kritikoj teoriji uopte, nego o jednom konkretnom modelu zasnivanja kritike teorije, naime o utemeljenju kritike teorije drutva frankfurtskog kruga mislilaca i njegovoj sudbini. Re je o pokuaju da se Kantove saznajno-teorijske intencije udrue sa Marksovim pokuajem da pojam kritike primeni u drutvenoj teoriji. To znai da bi trebalo iznai takav normativni okvir koji e istovremeno biti dobro saznajno-teorijski i metodski obezbeen i normativno relevantan za teorijsku procenu drutvenih zbivanja. Da bi se obavio ovaj dvostruki zadatak moraju se na zadovoljavajui nain reiti najmanje dva tradicionalna problema. Najpre, problem razvoja i opravdanja normativne dimenzije kritike teorije koji svoje ishodite ima u formalnoj teorijskoj analizi pojma racionalnosti, odnosno, tradicionalno reeno problem razvoja pojma uma koji mora moi u sebi sadravati mogunost racionalne kritike drutva. A zatim i problem normativno relevantne (kritike) rekonstrukcije drutvenih zbivanja koji svoje ishodite ima u mogunosti povezivanja racionalne teorije i drutvene prakse tradicionalni problem odnosa teorije i prakse i sastoji se u istorijskoj i socijalnoj rekonstrukciji naina na koji se formalni uslovi racionalnosti utelovljuju (ili izostaju) u institucijama, nainu proizvodnje ili stilovima ivota. Teza koja e biti u osnovi ovog teksta jeste da u osnovi neuspeha krtike teorije drutva frankfurtskog kruga lei nemogunost da se poveu ova dva nivoa analize. Ono to je vano za pojam drutvene kritike jeste da oni budu povezani. Neuspeh kritike teorije da to uini svedoi o tome. Kritika teorija je sa jedne strane zavrila u mesijanizmu za koji je teko nai bilo kakvu osnovi. Sa druge strane, pokuaj da se ojaa normativna strana teorije vodio je do razvodnjavanje kritikog potencijala teorije. KRITIKA TEORIJA DRUTVA Kritiku teoriju drutva formulisao je krug mislilaca okupljenih oko Instituta za drutvena istraivanja i asopisa za drutvena istraivanja u Frankfurtu, koji su nastavili rad u egzilu u Americi, tokom Drugog svetskog rata, a nakon rata u smanjenom sastavu, na Univerzitetu u Frankfurtu. Za ovu grupu filozofa,

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

51

sociologa, ekonomista, pravnika, psihologa, knjievnih kritiara itd. se dosta esto pored oznake Kritika teorija drutva koristi i naziv Frankfurtska kola. Ovo je delimino pogreno, jer u to vreme nije postojala nikakva Frankfurtska kola u pravom smislu te rei. U periodu predratnog rada Instituta i objavljivanja asopisa to je pre bila grupa raznorodnih i samostalnih mislilaca, esto veoma razliitih interesovanja, okupljenih oko rada na istom projektu. U tom smislu pre bi se moglo govoriti o intelektualnom krugu okupljenom na osnovu izbora po srodnosti nego o koli. Jo manje je ona tada bila frankfurtska jer su se usled dolaska Hitlera na vlast i irenja faizma aktivnosti Instituta izmetale svuda po Evropi, sve dok se nije u potpunosti preselio u Ameriku. O koli bi se eventualno moglo govoriti tek u periodu posleratnog povratka Horkhajmera i Adorna na frankfurtski univerzitet. Govor o kritikoj teoriji kao jedinstvenoj poziciji i epohalno-teorijskoj celini poinje relativno kasno, tek nakon poznatih politikih zbivanja 1968. godine, u kojima su akteri bili i neki od ovih mislilaca. Tek nakon toga poinju da se objavljuju i istorijski pregledi rada Instituta i njegovih pojedinih autora pod skupnim nazivom Kritika teorija ili Frankfurtska kola. Istorijat kole i dela njenih autora opirno su obraivani. Postoji obimna bibliografija dela ovih autora i sekundarne literature prevedenih na na jezik, tako da ova grupa autora predstavlja moda najbolje prevodilaki i autorski pokrivenu oblast politike teorije i filozofije zakljuno sa poetkom devedesetih. Postoji najmanje pet sintetikih studija o radu ove grupe koje pokrivaju najvei deo njihove aktivnosti, to su: Dej, Dijalektika imaginacija, Ruskoni, Kritika teorija drutva, mit i Ruskoni, Frankfurtska kola, Elakovi, Filozofija kao kritika teorija i Puhovski, Um i drutvenost. U ovom tekstu e biti razmatrane promene kritinosti ove teorije tokom vremena i iz tih razloga u izlaganje ideja Kritike teorije podeliti na tri dela u kojima se moe pratiti razvoj ideje. Prva dva se poklapaju sa tematskim pomeranjima unutar glavnih predstavnika ove pozicije i tiu se prvobitnog projekta kritike teorije iz tridesetih godina i posleratnog perioda u kome je dominirala razrada teza iz Dijalektike prosvetiteljstva, a u kojoj za razliku od prve faze u kojoj dominira Horkhajmer (Max Horkheimer), dominantnu ulogu preuzima Adorno (Theodor Adorno). Trei deo bie kratak pregled aspekata kritike teorije koji se reaktuelizuju u tzv. drugoj generaciji teoretiara koji su pod uticajem kritike teorije drutva. PRVOBITNI PROJEKT KRITIKE TEORIJE CELOKUPNOG DRUTVA Prvobitnu formulaciju projekta nalazimo u tekstovima M. Horkhajmera, objavljenim tridesetih godina XX veka. Meu ovim tekstovima treba istai grupu programskih tekstova u kojima se ve prepoznaju osnovne odredbe nastajue kritike teorije. To je najpre Horkhajmerov tekst Die gegenwrtige Lage der

52

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

Sozialphilosophie und die Aufgaben eines Institut fr Sozialforschung, koji je ujedno i njegovo nastupno predavanje prilikom preuzimanja mesta upravnika Instituta 1931. godine. U ovom tekstu se izriito ne pominje sintagma kritika teorija, ali su naznaene osnovne programske naznake i problemski kontekst konkretnog rada na premisama kritike teorije. est godina kasnije u asopisu Instituta pojavljuju se klasini programski tekstovi Kritike teorije, Tradicionalna i kritika teorija koji je napisao Horkhajmer i Markuzeov (Herbert Marcuse) tekst (za koji je uvodni deo napisao Horkhajmer) Filozofija i kritika teorija. Tekstovi ine, uslovno reeno zajedniku platformu rada u Institutu. Tada najmlai, ali jedan od najznaajnijih lanova, Adorno (Theodor Adorno) ostao je izvan pisanja zajednike platforme. Mladi Adorno se verovatno usled podele rada na Institutu prvenstveno bavio socijalnim konotacijama estetskih, a pre svega, muzikolokih problema. U tekstovima iz tridesetih godina profilie se problemski okvir koji e, sa manjim ili veim promenama naglaska ostati kontinuirana odlika delovanja kritike teorije. On e biti razmatran u etiri take prema prvobitnom nacrtu projekta kritike teorije drutva. a) Mogunost neke teorije da kritiki zahvati drutvo kao celinu pretpostavlja uverenje da je mogua saznajna i delatna volja koja je nosilac optih interesa i koja je zainteresovana za oblikovanje celine drutva i otklanjanje prinude. Tradicija iz koje Kritika teorija batini ove pretpostavke jeste, najpre, prosvetiteljsko uverenje o smisaonosti ljudskih napora usmerenih na oslobaanje od vika prinude sadrane u raznim oblicima ivota i uvrene kulturnim, pravnim i politikom poretkom, a zatim, ideja o samokonstituciji ljudskog roda pomou uma, razvijena u Nemakom idealizmu i pretvorena u socijalnu dinamiku kod Marksa. Horkajmer je uveren da postoji ljudsko ponaanje kojemu je predmet samo drutvo. Ono nije usmereno na odstranjivanje nekih neprilika jer mu se one pojavljuju kao nuno povezane sa itavim ureenjem drutvene zgrade. (Horkheimer, 1982, II:140). Takvo dranje on naziva kritikim. Takav stav je delo subjekta, koji u kontekstu ive realnosti i isprepletenosti sa drugim ljudima, prirodom i drutvom, svoj poloaj ocenjuje kao nezadovoljavajui a svoje nezadovoljstvo situira u funkcionisanje osnovnog normativnog okvira drutvenog sistema. Ovaj sud se formulie pomou egzistencijalnog (praktinog) suda koji je delo refleksije vlastitog okruenje. Problem je kako ovu nameru utemeljiti. Upravo ovom problemu je posveen najvei deo Horkheimerovog rada iz ovog perioda. Markuzeov rad je uglavnom istorijska, socijalno-filozofska razrada ovog problema. Horkhajmer reenje vidi u nezakljuivoj otvorenosti materijalistike dijalektike ija se logika odnosi na miljenje koje rekonstruie ivu realnost, na miljenje u procesu, a ne samo na neki ukrueni izraz. Ona nije fizika

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

53

jezika nego sadrajna spoznaja iz aspekta svog samoprikazivanja (Horkheimer, 1982, II:116). Cilj sadrajne dijalektike jeste da da iz ive dinamike drutvenih zbivanja rekonstruie kako mogunost umnog ureenja drutva i tako i realne prepreke ostvarenja te mogunosti. Ona tematizuje i odrava napetost izmeu pojma i predmeta, normativnog i faktikog, bez elje za njenim jednostranim prevladavanjem bilo u korist pojma odnosno norme ili obratno. Mada ni sam Horkheimer nije sasvim siguran kako bi takav postupak operacionalizovao odnos teorije i konkretne zbilje, on govori o konstrukciji povesnog toka ili o konstrukciji drutva u znaku radikalne promene (Isto: 167) ili kada ponekad u istom znaenju upotrebljava i pojam nacrt, ili teorijska rekonstrukcija ivog toka, rekonstrukcija tendencija celokupnoga drutva (isto: 134-6), ili, jo ee, Marksov termin dijalektiko predstavljanje. Konstrukcija povesnog toka mora odgovarati dinamikoj strukturi istorije, ali i istovremeno sadravati osudu i protest protiv tog mehanizma ukoliko on proizvodi stanje u kome su ljudski postupci element slepe nunosti. Slino je i kada se drutvo ne posmatra u istorijskoj dinamici nego sinhrono, kao konkretna celina. Nacrt jednog drutva voen interesom prevladavanja drutvene nepravde i afirmacije zbiljske solidarnosti, mora u sebi sadravati oba konstitutivna elementa, faktiki koji tematizuje konkretnu drutvenu stvarnost i normativni koji naglaava potrebu radikalne promene. Ali ovde je sadran jo jedan konstitutivni momenat, a to je zahtev, koji je bio razlog stalnog pesimizma, esto i oajanja, predstavnika Kritike teorije, da se izdri test svoje realne mogunosti. Na ovim stranicama Horkhajmerovog teksta vidljivo je njegovo kolebanje u pogledu reenja dva problema koji e biti predmet pomeranja perspektive daljem razvoju Kritike teorije. Jedan je problem povezivanja dijahronijske i sinhronijske perspektive, odnosno istorijskog i sistemskog razmatranja celine i dinamike drutva. Ovaj se problem definitivno razreava u Markuzeovim, jo uvek fenomenoloki inspirisanim i hajdegerijanski intoniranim spisima u prilog jednog nacrta filozofije istorije, koji e kasnije prerasti u krutu spekulativnu teleologiju povesti Dijalektike prosvetiteljstva (Horkheimer i Adorno, 1974). Drugi problem tie se heuristikih potencijala i dimenzija pojma konstrukcije ili nacrta koji Horkheimer uvodi kao model interpretacije povesnosti drutvene zbilje. ini se da ga Horkheimer u ovom periodu povremeno shvata kao opis ili ak misaono odraavanje istorijskih i aktuelnih tendencija drutvene zbilje (Isto: 134), dok povremeno akcenat stavlja na kreativnu, ali ne i proizvoljnu imaginaciju. Pokuaj da se kree izmeu ove dve krajnosti bio je osnovna pretenzija kritike teorije, tako da je teret saznajnoteorijskog opravdanja sopstvenog projekta prebacivan bilo na stranu faktike dinamike drutvene zbilje, bilo na stranu estetske imaginacije.

54

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

Zbog toga ne treba da udi to se, pored stalnog insistiranja na umu i primatu teorije, kod predstavnika Kritike teorije ne moe nai bilo kakva pozitivna koncepcija uma ili umnog poretka. Izuzetak u ovom smislu ine samo kasni Markuzeovi radovi, pre svega knjiga Eros i civilizacija u kojoj on govori o bitnoj promeni, zasnovanoj na reinterpretiranim psihoanalitikim osnovama, koja e otueni karakter rada kao uzrok svih nevolja pretvoriti u igru. Ta nesklonost predstavnika kritike teorije ka pozitivnim spekulacijama o ljudskoj prirodi tumaena je na razliite naine sve do onog najbanalnijeg o njenom jevrejskom, kabalistikom poreklu. Razlozi se, ipak, nalaze unutar same koncepcije, u nedovoljno razvijenoj pojmovnoj shemi i insistiranju na ekonomskim kategorijama. U socijalnoj stvarnosti interpretiranoj pojmovnim aparatom u kome dominira logika ekonomske proizvodnje i sa njom povezane instrumentalne racionalnosti, um ne moe sebi postati samoproziran, tako dugo dok ljudi deluju kao udovi nekog bezumnog organizma (Horkhajmer, 1982, II:141). Filozofija, niti bilo koja druga teorija, nije sposobna da u takvim okolnostima otkrije tendencije koje vode ka umnoj organizaciji drutva i na osnovu njih (re) konstruie pozitivni poredak. Konkretna istraivanja koja su preuzeta integracijom psihoanalize, socijalne psihologije i istraivanja masovne kulture, koja se irila pojavom radija, delovala su isuvie nategnuto da bi do kraja potvrivala pretpostavljeni polazni pojmovni sklop o njihovoj ekonomskoj determinaciji, a kamoli da bi ukazivala na mogunost nadilaenja. Naprotiv, vodila su daljoj radikalizaciji teze o nemogunosti pozitivne eksplikacije uma. Ono to preostaje jeste negativan zadatak da se imenuju i osude sistemske nepravde. Nemogunost da se pozitivno odredi pravac drutvenog preobraaja, najee se smatra osnovnim razlogom izneveravanja osnovnih pretenzija prvobitnog projekta. b) Ovakva strategija izgradnje jedne obuhvatne kritike teorije drutva na materijalistikim osnovama, zahtevala je proimanje i dopunjavanje filozofije i posebnih disciplina, konceptualnih i empirijskih istraivanja. Zahtev za transformacijom socijalne filozofije nalagao je potrebu za naputanjem traganja za apsolutnim, ali uz zadravanje emfatikih pojmova uma, slobode, istine i pravednosti. Njih je trebalo rekonstruisati u jednom deontologizovanom i detranscendentalizovanom diskursu koji je zahtevao saradnju izdiferenciranih i osamostaljenih oblasti znanja. Shodno tome kritika teorija je trebalo da bude filozofski orijentisano socijalno istraivanje u kome bi filozofska polazita omoguavala empirijska istraivanja, a rezultati ovih drugih uticala na njih menjajui ih (Horkheimer,1972:40, 45). Unutar podele rada na Institutu Polok (Friedrich Pollock) je bio zaduen za istraivanja iz oblasti politike ekonomije postliberalne faze kapitalizma, sa idejom da proces kapitalistike proizvodnje ne predstavlja autonoman proces

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

55

nego stepenicu u realizaciji uma. U tom smislu je politika ekonomija polazna taka daljih analiza. Druga disciplina, koja je trebalo da objasni izostanak revolucije i uopte revolucionarnog raspoloenja na zapadu odnosno razloge potpune, ali neracionalne integracije radnike klase u sistem dravnog kapitalizma, bila je socijalna psihologija koja je bila voena, opet Horkheimerovom idejom o integraciji istorijskog materijalizma i psihoanalize. Za ovaj posao je, u ovoj fazi rada Instituta, bio zaduen From (Erich From). Konano, trea disciplina koja je trebalo da objedini ova dva nivoa istraivanja u jedinstveni referentni sistem bila je oblast kulturno-teorijskih analiza masovne kulture. Kritika masovne kulture bila je voena (ne treba rei ijom) idejom da proces socijalizacije individua nije anonimni sistemski proces, nego da lanovi zajednice svojim aktivnim interpretativnim uincima uestvuju u sopstvenoj integraciji. Oni su, meutim, industrijskom kulturom odseeni od sfere socijalnog delovanja i vrednosnih obrazaca i zbog toga ne vide funkcionalne elemente koji reprodukuju dominaciju. Ono to Kritikoj teoriji nikada nije uspelo jeste da povee ova dva nivoa istraivanja bez izvesnog redukcionizma. Jaz izmeu filozofskih pojmovnih sklopova i njihove operacionalizacije u posebnim istraivanjima nikada nije do kraja savladan usled zadatih funkcionalnih premisa samog projekta, koje su kulturnu kritiku i socijalnu psihologiju morale dovesti u jednoznanu vezu sa politikom ekonomijom, a ovu pak sa filozofijom istorije, kao istorijom prikraivanja uma. Veza izmeu ova dva nivoa istraivanja u konkretnim istraivanja pre je liila na interpretativnu egzibiciju nego na stvarnu vezu. Izuzetak u ovom smislu predstavljaju Nojmanovi (Franz Neumann), Kirhajmerovi (Otto Kircheimer), Benjaminovi (Walter Benjamin) kao i Fromovi kasni radovi. Meutim, ova grupa autora se smatra tzv. periferijom kritike teorije, kako zbog njihove delimine nezavisnosti od direktnih uticaja centra (koji sainjavaju Horkhajmer, Markuze i Adorno), tako i zbog koncepcijske razlike njihovih radova u odnosu na referentni okvir prvobitnog projekta (Habermas, 1985, Honneth, A. 1989). Honet (Axel Honneth) pokazuje da se na osnovu rehabilitacije dela autora sa periferije moe rekonstruisati gledite sa koga bi se metodski mogla obezbediti veza filozofije i posebnih disciplina tj. operacionalizovati jedan intedisciplinarni materijalizam u kome ne dolazi do raskoraka filozofskih pretenzija projekta i njegove disciplinarne razrade. Iz radova ovih autora, koji sami imaju vrlo malo zajednikog da bi se mogli oznaiti kao grupa, Honet hoe da rekonstruie drugaiji model drutvene integracije koji uzima u obzir i nezavisnu konstitutivnu vrednost procesa socijalne interakcije posredovane komunikativnim strukturama sveta ivota. c) Stalna briga o sopstvenoj uslovljenosti socijalnom i saznajnom praksom jedna je od najaktuelnijih karakteristika kritike teorije. Argumentacija koju

56

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

Horkheimer iznosi suprotstavlja se idejama slobodnolebdeeg (freischwebende), liberalnog intelektualca odnosno ukorenjenog (verwurzelt), konzervativnog intelektualca. Horkheimer i kasnije Adorno uporno pokuavaju da izbegnu hipostaziranje vlastitog sistema kao konanog i zauvek datog, ali tako da odbijanje vremenski neuslovljenog pojma istine ne znai i naputanje samog pojma istine u korist vremenskog i drutvenog relativizma (Horkheimer, 1982, I: 2234). Oni ne ele niti objektivistiki stav neutralnog posmatraa, niti performativni stav uesnika koji svoje stavove zasniva na iroko rasprostranjenim i duboko ukorenjenim predrasudama ili konvencijama. Moment istinitosti se ogleda u tome to istina vai i za onoga koji joj protivrei, koji je ignorira ili proglaava bespredmetnom (Isto: 224). Pored toga to je povezana sa stajalitima i interesima odreenih grupa oni je moraju iskusiti na sebi. Istina bi u tom smislu bila momenat ispravne prakse, koji se zasniva na tome da je mogunost umnije forme zajednikog ivota ljudi sve od katakombi dovoljno potvrena da bude oita. Za punu demonstraciju je potreban univerzalni uspeh; taj zavisi o historijskom razvoju. To to u meuvremenu traje beda i strava se iri, strahovito nasilje koje tlai optu potvrdu, nema snagu suprotnog dokaza. (Isto: 230-231). Istina je vezana za ispravnu praksu, zbir idealnih postupaka i interaktivnih normi koji opravdavaju stav. Ipak, nije re o praksi iji bi neposredni uinci opravdavali njenu istinitost, tj. neposrednom prevoenju u praksu. Takav stav bi, po njemu bio potvrda zateene strukture moi. Kritiki stav bi se morao temeljiti na anticipaciji idealnog postupanja. Momenat ispravne prakse Horkheimer pokuava da izoluje dijalektikom teorije i prakse. Ispravna praksa je u ovom smislu deo istorije koja sebe unapreuje kroz samosaznanje. To je stalni proces samokorigovanja zasnovan na teorijskim pretpostavkama. Okrenutost ka uslovima sopstvene mogunosti u buduem toku istorije i buduoj drutvenoj organizaciji uslov je mogunosti kritike teorije. Ona nee samo da naknadno interpretira vlastite momente ona ne samo da hoe da anticipira vlastitu mogunost, nego svoju legitimaciju upravo crpi iz pretpostavke takve mogunosti. Kritiki stav bi se morao zasnivati na anticipaciji bolje ivotne forme kroz refleksiju istorijskih mogunosti delovanja. Ali, predstavnici kritike teorije jo jednom ne uspevaju da se izbore sa ovim problemom. Nacrt jedne filozofije istorije trebalo bi da utemelji onu znaajnu razliku do koje je kritikoj teoriji stalo, a to je da se identifikuju i moda uklone nedostaci koji su ishod istorijskih uslova i sistemskih izoblienja koja se ne mogu racionalno opravdati. Samo pod ovom pretpostavkom je kritika mogla biti imanentna i sastojati se od osveivanja mogunosti za koje je stasala sama povesna situacija. Meutim, ovde je kritika teorija uinila upravo ono to nije elela,

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

57

hipostazirala je jednu filozofiju istorije koja sadri pseudonormativne iskaze o objektivnoj teleologiji istorije. d) Refleksija o povratnom uticaju teorijskih stavova na zbilju jo je jedan problem na kome se razilazi prvobitne namere i uinci kritike teorije. Nemogunost da se teorijski iznau opte umne tendencije koje bi u isto vreme bile zajednike najveem broju ljudi bila je osnova za njihov duboki pesimizam u pogledu radikalne drutvene promene. Nedostatak adresata koji bi teorijski sprovedenu kritiku prihvatio kao sopstveni interes i cilj delovanja, dovodio je u sumnju kako postavke same kritike, tako i nameru da deluje kao faktor poboljanja drutva. Problem nije samo u nedostatku drutvene grupe koja bi mogla zauzeti kritiki stav spram celine drutvenog poretka, ve i u nesposobnosti da se socijalno-filozofske postavke prvobitnog projekta operacionalizuju na racionalno i egzistencijalno prihvatljiv nain. Odustajanje od proletarijata kao nosioca drutvenih promena nije razlog neuspeha ovog segmenta kritike teorije, tavie, ono deluje kao racionalno odustajanje od nepotrebnog i egzistencijalno i drutveno neostvarivog aktivistikog radikalizma. Razlog za odustajanje od neposrednog aktivizma moe se nai i u konceptualnom ustrojstvu samog projekta. Doivljaj predstavnika kritike teorije da je vreme u kome deluju vreme kada je teorija potrebnija neko ikad, u njima je budio otpor prema slepom aktivizmu koji ide na ruku odnosima moi unutar drutvenih poredaka savremenog sveta. Na kraju je posredovanje teorije i prakse vieno samo jo u individualnom herojskom inu velikog odbijanja oteenog ivota dodue, uz nadu, nauenu iz istorijskog iskustva, da takve izopene ali odlune grupe kojima jedva obraaju panju ak i opozicijski dijelovi drutva, na temelju svog dubokog uvida u odluujuim trenucima mogu postati vodee (Horkheimer, 1982, II:167). Iskustvo proputene revolucije budi nepoverenje u postojee drutvene grupe i ekanje odluujuih trenutaka. Socijalna psihologija kroz promenu funkcije porodice, a kulturna kritika kroz sistemsko razvodnjavanje estetskog iskustva i sistemsko iskrivljenje komunikacije su objanjavale nemogunost autentine interpretacije linih i grupnih potreba i racionalno protumaenih interesa, to je onemoguavalo direktnu politiku akciju. Problem se za kritiku teoriju jo jednom ponovio. Diskusije koje su se kasnije vodile u vezi odnosa prema studentskom pokretu 1968. godine, iji je teorijski epicentar bio u Frankfurtu, istakle su ga u svoj otrini. Dok su se studenti vraali socijalno-filozofskim postavkama prvobitnog projekta, kao graanske revizije marksizma, predstavnici kritike teorije (izuzetak je opet bio Markuze koji je jedini bezrezervno stao na studentsku stranu) su se kolebali izmeu osude bunta kao slepog aktivizma i pristajanja uz kritiki naboj Velikog odbijanja, to je u redovima radikalnih studenata doivljeno kao izdaja.

58

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

REVIZIJA PRVOBITNOG PROJEKTA I PAD U PESIMIZAM Daljim razvojem dolo je do revizije i pomeranja nekih tematski odlika. Obino se istorijski razlikuje period formulacije prvobitnog projekta kritike teorije iz tridesetih godina prolog veka u kome su dominirali saznajnoteorijski tekstovi i program interdisciplinarnog materijalizma, od perioda etrdestih, u kome je dominirala Dijalektika prosvetiteljstva, koja je sve do kraja pedesetih sluila kao taka oslonca samoodnosee kritike uma, i konano period ezdesetih godina kada su nastala glavna dela Markuzea (Eros i civilizacija i Jednodimenzionalni ovek) i Adorna (Negativna dijalektika i Estetika teorija), kao i Horkheimerova knjiga Pomraenje uma. Sva tri autora su jednoduna u pesimistikom vienju vremena, ali se zakljuci koji proizilaze iz njihovih analiza razlikuju po posledicama koje su imali po socijalnu stvarnost. U Horhajmerovom miljenju dominira openhauerovski pesimizam iz ranog perioda njegovog rada, koji se do te mere intezivirao da se pretvarao u negativnu teologiju. Markuze pokuava da spasi izgubljenu ideju revolucije, smetajui je ispod nivoa socijalnog, u libidinoznoj prirodi ljudskih potreba. Adorno nastavlja sa bespotednom samokritikom uma ija je normativna fiksna taka mimetika racionalnost, sauvana jo samo u delima velike umetnosti. Za razliku od perioda delovanja starog Instituta za socijalno istraivanje, Adornovi radovi iz drugog frankfurtskog perioda zasenjuju ak i samog Horkheimera, to nije nimalo sluajno jer polazite Dijalektike prosvetiteljstva stavlja naglasak na dve omiljene Adornove teme (koje deli sa Benjaminom), skepticizam u pogledu progresa i vraanje dostojanstva estetikim sadrajima iskustva. Radikalizacija pozicije, koja je uoljiva u ovim knjigama, sastoji se, pre svega, u totalizaciji pojma kritike. Za razliku od prvobitnog projekta u kome je kritika bila usmerena na ideoloke prinude, koje su onemoguavale razvoj umnog potencijala graanskog drutva, sada se kritika izmie korak unazad. Mada misaona figura umne skepse ostaje ista, sam um je pod etiketom instrumentalni sada osumnjien za podlu rabotu proizvodnje zaslepljenosti i zavaravanja. Kritika samoj sebi izmie tlo pod nogama, ali i istrajava na samodenunciranju, u nadi da e tako otvoriti horizont za novo samozasnivanje oveka. Razoaranje usled izostanka revolucije na zapadu, staljinistikog razvoja u Sovjetskom savezu, i pobede faizma u Nemakoj ostavila su utisak da je i poslednja iskra uma napustila realnost i skrenulo je panju na uvek latentno prisutnu mogunost reakcionarnog pervertiranja ekonomskih i tradicijskih determinanti, koje se vie nije moglo shvatiti u kategorijama marksizma. Mogunost koja je po njima bila pre latentna mogunost svih modernih drutava, a ne tek jedna specifino nacionalna (nemaka ili sovjetska) zabluda.

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

59

Dijalektika prosvetiteljstva umnogome predstavlja dokument o naputanju drutvene teorije razvijene u marksistikom duhu i praktino-revolucionarnoj nameri, ali bez naputanja socio-ekonomskih determinanti. Knjiga ima istinski udnu sudbinu. Pisana je od 1942. do 1944. na osnovu beleaka koje je vodila Gretel Adorno tokom Horkhajmerovih i Adornovih diskusija u Santa Moniki. tampana je tri godine kasnije u Amsterdamu, a njen tira i prodaja stoje u fantastinoj nesrazmeri sa istorijom njenog delovanja tokom narednih decenija. Dijalektika prosvetiteljstva je teorija o definitivnom pomraenju moderne: Prosvetiteljstvo, shvaeno u najobuhvatnijem smislu kao napredujue miljenje, oduvek je sledilo cilj oslobaanja ljudi od straha i postavljanja ljudi za gospodare. Ali, do kraja prosveeni svet sija u znamenju trijumfalnog zla (Horkheimer i Adorno, 1974:17). Kontekst zaslepljenosti i zavaravanja je konano postao univerzalan: faizam, staljinizam i kapitalistika masovna kultura izgledaju jo samo kao gradacije jednog istog zaaranog kruga. Struja samoodnosee kritike uma, koji se u dijalektici prosveenosti obre u svoju suprotnost, zahvatila je sve sfere ivota i usisala oslobaajue tradicije. Nemogue je postalo, ak i u mislima, spojiti postojeu drutvenu kompleksnost sa samoosloboenjem oveka. U ovoj knjizi je kao princip prosvetiteljstva promovisana kalkulantska, kvantifikujua racionalnost i tehniki upotrebljivo znanje, koje prirodni i drutveni svet ureuje prema principima funkcionalnih (kauzalnih ili statistikih), eksperimentalno raspoloivih i kvantitativno shvatljivih nomolokih relacija. Mrea formalne racionalnosti i instrumentalnog delanja pretvara ljude i drutvo u funkcionalni sklop uvek istog i time zatvaraju krug gospodarenja, ovek-priroda-ovek. Pokuaj oslobaanja oveka pomou ovladavanja prirodom pretvara se u gospodarenje ovekom kao raspoloivim, mrtvim, prirodnim objektom. Postvarenje je potpuno. Preko imperativa samoodranja i vladanja pokorava se i njegova spoljnja i unutarnja priroda. Prisutno se na taj nain, kao i u mitolokom miljenju, razmatra kao uvek isto. Time se prosvetiteljstvo vratilo u mit. Progresivno samooslobaanje oveka i sveta od zaaranosti kroz prosvetiteljstvo kao znanje koje sistematizuje i objanjava postaje u isti mah progresivno zaaravanje. Jer prosvetiteljstvo je toliko totalitarno koliko samo moe biti bilo koji sustav (Isto: 38). Na ovom mestu dolazi do bitne promene perspektive iji je Adorno najodluniji eksponent. Naime, kako je alternativa povratka na poznate oblike drutvene organizacije izgledala iluzionistika i potencijalno faistika, na mesto istorijske perspektive stupa utopijski horizont. Rekonstrukciju istorijskih tendencija samooslobaajuih uinaka delovanja uma, zamenjuje meuzavisnost negativnosti i mesijanizma. Nije sluajno, to uveni zavrni aforizam iz Minima moralia u zaotrenoj formi priziva mesijansko, kao onu pribeinu taku sa koje

60

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

se jo uvek jedino analiza stvarnog moe razumeti kao kritika samozaslepljenog razuma: Spoznaja ne poseduje drugo svetlo osim onog koje svijetu dolazi od otkupljenja: sve drugo se iscrpljuje u naknadnoj konstrukciji i ostaje stvar tehnike (Adorno, 1987: 247). Mada su u pojedinim takama pesimistini koliko i nieanski nihilizam, ni Adorno ni Horkheimer nisu iracionalisti. Mogunost filozofske istine Adorno vidi u prekoraenju pojmovnog miljenja, u potrazi za neusiljenom koherentnou miljenja sa one strane prinude identiteta. Ali, to za njega ne znai uvek opasnu regresiju u slikovno predstavljanje mitskog miljenja. Za filozofiju bi to znailo napor da se pomou pojma nadie pojam, da se pojmovima iznosi ono to je pojmovima potlaeno, previeno i odbaeno (Adorno, 1979:35). U njoj se kreemo granicom jezika zato to je cilj filozofskog jezika da nas dovede do toga da tano vidimo stvari. To moe pomoi u objanjavanju zato za filozofiju njezino prikazivanje nije izvanjsko i proizvoljno ve imanentno njezinoj ideji (Isto: 37). Adorno pledira za jednu upotrebu filozofskog jezika koja je obzirna, koja, ne odseca i prireuje, nego vodi rauna o posebnom, koja nije nemuta spram vlastitog iskustva. Filozofija se, dakle, ne moe svesti na nekakav kategorijalni okvir, nju bi u izvesnom smislu tek trebalo komponovati, ona je tkanje koje se u svom napredovanju mora neprestano obnavljati, kako iz vlastite snage, tako i u trvenju s onim ime se meri Doslednost njenog izvoenja, meutim, i gustoa tkanja, pridonose tome da pogaa ono to treba (Isto: 49-50). Re je o ideji decentrirane i pluralne racionalnosti koja bi onom ne-identinom dala da doe do rei. To je ideja negativne dijalektike iji je zadatak bio razaranje prinuda sistema ili kako bi Adorno rekao besa na ne-identino, a ija bi forma bila filozofski fragment. Filozofski fragment bi reprezentovao nenasilno jedinstvo kao ansambl modelskih analiza (Isto: 45). Radi se dakle ne samo o priznavanju ne-identinog kao drugaijeg, kao fragmenta, to se esto naglaava u savremenim, poststrukturalistiki intoniranim interpretacijama Adornove pozne filozofije, nego i o njegovom priznavanju u neprinudnoj sintezi u poimanju drutvene stvarnosti. DRUGA GENERACIJA Recepcija ideja kritike teorije tekla je esto u suprotnim pravcima, od potpunog teorijskog omalovaavanja do ortodoksne recepcije. Do sredine ezdesetih godina kritika teorija je bila potiskivana. Horkhajmerovi tekstovi iz tridesetih godina bili su gotovo nepoznati, dok je Dijalektiku prosvetiteljstva retko ko kupovao i itao. Teorijski, politiki i kulturni kontekst tih godina ostavljao je malo prostora za takvu teoriju. Levo orijentisana inteligencija, koja

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

61

je uglavnom bila pristala uz jednu do dogmatizma ukruenu verziju marksizma, nije imala sluha niti za saznajno-teorijske i metodske probleme drutvenih nauka, niti za jednu pesimistiki obojenu dijagnozu vremena i mogunosti radikalne promene. Sa druge strane, unutar ponovo ojaane desno orijentisane inteligencije sa omalovaavanjem se gledalo na pokuaj saznajno-teorijskog osiguranja teorije usmerene na delovanje iji je cilj drutvena promena. Situacija se menja nakon studentskih pokreta 1968. godine. Kritika teorija se kod umerenijeg studentskog krila tada vie ne tumai kao nastavak marksizma, nego kao njegova graanska revizija. Reaktuelizacija kritike teorije se krajem ezdesetih javlja kao odgovor na ve postojeu krizu i nastupajue iezavanje dogmatske marksistike paradigme. Drugi veliki pomak u reaktuelizaciji kritike teorije dogodio se sa dovoenjem u sumnju uinaka tehnike racionalnosti. Argumenti protiv vladavine instrumentalne racionalnosti iz Dijalektike prosvetiteljstva i Adornove i Horkheimerove pozne filozofije dovode Kritiku teoriju u neoekivanu blizinu poststrukturalizma i postmoderne. Zajedniki je bio motiv kritike modernog izjednaavanja moi i znanja, estoka kritika prinuda koje proizvodi civilizacijski napredak i naglasak na estetikoj moi produkcije. Rasprave koje su, u meuvremenu, voene meu onima koji su prihvatali i pokuali da se nadoveu na njene osnovne intencije dale su mnoge plodne rezultate i otkrile materijalne nedostatke i teorijske aporije u projektu kritike teorije prve generacije (Dubiel, 1982, Honneth, 1982, 1989, Bonss/Schindler, 1982, Habermas, 1985, 1988, Benhabib, 1982). Iz njih se profilisala potreba za iznalaenjem i razvijanjem opravdanja normativne dimenzije kritike teorije. Naime, dimenzija filozofsko-istorijskih osnova kritike teorije, ije su rtve bili i prvobitni projekat i diskusija vezana za Dijalektika prosvetiteljstva, pokazala se kao krhki oslonac za utemeljenje. ejla Benhabib na saet nain sumira dileme pred kojima se nalazila Kritika teorija: Ili e empirijska dijagnoza jednodimenzionalnosti socijalnog i kulturnog procesa racionalizacije biti revidirana ili e kritika teorija morati da dozvoli uslove sopstvene istorijske nemogunosti (Benhabib, 1982:142, 146, 155). Autori druge generacije kritike teorije postavili su pitanje je da li se u odstranjivanju rave optosti mora poi od pretpostavki logike instrumentalnog uma i na njemu zasnovanih teorija jezika i racionalnosti, ili je Adorno propustio da uvidi i druge dimenzije i potencijale jezika (Welmer, 1987, Habermas, 1984, Honneth, 1982). Ako bi uspela jedna jeziko-pragmatika operacionalizacija intencija Adornove kasne filozofije, kakvu predlau Habermas ( Jrgen Habermas), Velmer (Albrecht Welmer) ili Honet mogla bi se izvui viestruka korist po samu ideju kritike teorije problemski okvir otvoren sa Dijalektikom prosvetiteljstva mogao bi da se prikljui na program iz prvobitno zamiljenog

62

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

projekta. Pomou komunikativno situiranog uma mogue je istovremeno tematizovati i ideoloke prinude i mogunost nenasilne sinteze, a da se istorijska perspektiva ne izgubi u utopijskim i mesijanskim oekivanjima. To znai da bi se moglo pronai mesto koje moe da obnovi poverenje u pozitivne civilizacijske potencijale. Rekonstrukcija osnovnih intencija kritike teorije na jeziko-pragmatikim osnovama koje je sainjavao opis struktura delovanja i sporazumevanja bio je zadatak koji su na sebe preuzeli Apel (Karl-Otto Apel) i Habermas (Pavievi, 1995, 1996). Polaznu osnovu za realizaciju svoje zamisli Apel i Habermas nalaze u jezikoj interakciji ije su normativne osnove istovremeno konstitutivne kako za drutveni ivot, tako i za njegovo teorijsko shvatanje. Nune i/ili nezaobilazne pretpostavke svakodnevne komunikacije otkrivaju racionalne dimenzije jezikog saobraanja, dijaloga, koje otvaraju mogunost sporazumevanja i anticipiraju stil ivota koji je osloboen suvine dominacije. Tumaenje jeziko-pragmatikih osnova struktura delovanja i sporazumevanja ima za svrhu da otvori mogunost njihovog spajanja u obuhvatnoj strukturi komunikativnog uma. Pojam komunikativnog uma ili komunikativne racionalnosti je pokuaj da se injeniko i normativno ukrste unutar rekonstrukcije obuhvatnih struktura komunikativnog delovanja (rekonstruktivna jezika pragmatika). Ishod razvijenog Habermasovog projekta je, sa jedne strane, veoma sloena teorija drutva u kojoj se sukobljavaju sistemski imperativi integracije voeni imperativima sticanja moi i novca (politika i ekonomija) sa svetom ivota koji je usmeren na sporazumevanje u sferama socijalizacije, obrazovanja i kulture. Sa druge strane, to je radikalizovana ideja demokratije (kojoj odgovara deliberativni pojam politike), kroz koju je mogue vriti nesistemske uticaje i kontrolu subsistema privrede i administracije. Habermas se u knjizi Teorije komunikativnog delovanja, a kasnije i u knjizi Fakticitet i vaenje (Habermas, 1985, 1992) prihvatio zaista tekog zadatka da identifikuje mehanizme kojima se dinamika javne administracije i trinog sistema moe proveravati i indirektno kontrolisati izvan okvira dravnog planiranja. Ovo pretpostavlja zadatak omoguavanja demokratskog uoptavanja interesa i univerzalnog opravdanja normi ispod praga partijskih aparata, koji su migrirali u politiki sistem i postali podloni njegovim imperativima: korupcija, obmanjivanje i laganje javnosti, neugodni kompromisi itd. Integrativna sila solidarnosti trebalo bi da na nivou formi autonomne samoorganizacije hrani formiranje politike volje, koja je sposobna da razgranii sfere i utvrdi meru razmene izmeu komunikativno strukturisanih oblasti ivota i regulacionih sistema novca i moi. Autonomne javnosti (civilno drutvo) morale bi da postignu kombinaciju moi i inteligentnog samo-organizovanja koja bi mogla da samo-regulacione mehanizme drave i ekonomije uini

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

63

dovoljno osetljivim prema ciljno-orijentisanim rezultatima radikalno demokratskog formiranja volje. Meutim, kritiki potencijal Habermasove teorije se vremenom razvodnjavao u koncepciji diskurzivne ili deliberativne demokratije, koji je vie mirio norme i injenice, nego to je teio radikalnijoj kritici drutva kao celine. ZAKLJUAK Kritika teorija drutva koja je nastala unutar frankfurtskog kruga mislilaca doivela je nekoliko preobraaja. Najvanija promena unutar prvobitnog projekta jeste odustajanje odustajanje od projekta imanentne kritike i pokuaj prepoznavanja struktura drutvene racionalnosti u oblicima kolektivnog delovanja komunikativnog delovanja. Negativno projekat kritike iji je cilj bio denunciranje bezumlja unutar drutvenih struktura i oslobaanje prostora za slobodno delovanje zapleo se u imanentnim tekoama i zavrio u pesimizmu, ak mesijanizmu, ije je poreklo bilo samodenunciranje drutvene uloge racionalnosti. U ovom smislu je on sliniji dananjim tzv. postmodernim i postmodernim oblicima drutvene kritike nego pokuajima druge i tree generacije teoretiara koji batine naslee frankfurtskog kruga. Pokuaji Apela i Habermasa da prepoznaju komunikativne strukture racionalnosti kao izvor kritike pribliile su kritiku teoriju drutva liberalizmu rolsijanskog tipa, po cenu odustajanja od kritikog potencijala. Istorijska avantura kritike teorije frankfurtskog kruga se manje vie okonala tako to su jedna ili druga strana prvobitnog projekta utopila u ire trendove u politikoj teoriji, bez istinskog napora da se oni ponovo spoje u vei, empirijski informisan, projekat. Ipak, napori da se utemelji neideoloki uslovljena kritika ostaju otvoreni i ponovo su reaktuelizovani u prvoj deceniji dvadesetprvog veka i u tom smislu neuspeh prvobitnog projekta kritike teorije moe biti i dobar putokaz i opomena.

LITERATURA
Adorno, T. W., (1979) Negativna dijalektika, Beograd Adorno, T. W., (1979a) Estetika teorija, Beograd Adorno, T. W., (1987) Minima Moralia, Sarajevo Apel, K.-O., (1980) Transformacija filozofije, Sarajevo Apel, K.-O., (1983) - Communication and Ethics: a Philosophical Perspective, UNESCO-Paper, Rom Apel, K.-O., (1985) Jeziko znanje i intencionalnost, prev. M. Milovi, Theoria, Beograd, br. 3-4.

64

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

Apel, K.-O., (1988) - Diskurs und Verantwortung, Frankfurt am M. Apel, K.-O., (1989) - Normative Begrndung der Kritischen Theorie durch Rekurs auf lebensweltliche Sittlichkeit?, u: Zwischenbetrachtungen im Prozess der Aufklrung, Hg. Honneth McCarty, Offe, Welmer, Frankfurt am M. Apel, K.-O., (1990) - Etika diskursa: postmetafizika transformacija Kantove etike, prev. M. Milovi, u: Filozofski godinjak, Beograd, 3/1990. Baynes, K., (1990) Reconstruction and Social Criticism: Habermas's Model of Interpretative Social Science, u: Kelly, M. (prir) Hermeneutics and Critical Theory in Ethics and Politics, Cambridge/Mass. Benhabib, S., (1982) Die Moderne und die Aporien der Kritischen Theorie, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Benhabib, S., (1985) The Utopian Dimension in Communicative Ethics, New German Critique, 35/85 Bonss, W.,/ Honneth, A., (1982) Einleitung: Zur Reaktualisierung der Kritischen Theorie u: Bonss, W.,/ Honneth, A., Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Bonss, W.,/Schindler, N., (1982) Kritische Theorie als interdisziplinren Materialismus, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Chambers, S., (1992) - Politika diskursa, Theoria, Beograd, br. 2/1992. Cohen, J., (1982) Warum noch politischen Theorie? Anmerkungen zu Jrgen Habermas, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Dej, M.,- Dijalektika imaginacija, prev. Mario Suko, Sarajevo Elakovi, S., (1984) Filozofija kao kritika drutva, Split Habermas, J., (1975) - Saznanje i interes, prev. M. Ceki, Beograd Habermas, J., (1983) - Prilog rekonstrukciji istorijskog materijalizma, prev. S. Novakov, Sarajevo Habermas, J., (1983a) - Moralbewusstsein und kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Habermas, J., (1984) Vorstudien und Ergnzungen zur Theorie des Kommunikativen Handelns, Frankfurt am M. Habermas, J., (1985) Theorie des kommunikativen Handeln, Bd. I i II, Frankfurt am M. Habermas, J., (1985a) - Filozofsko - politiki profil, (intervju asopisu New Left Review br. 151. May-June 1985), Trei Program, Beograd, br. 66. III-1985. Habermas, J., (1986) Engegnung, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Habermas, J., (1987) - Nauka i tehnika kao ideologija, Zagreb Habermas, J., (1988) - Filozofski diskurs moderne, Zagreb Habermas, J., (1988a) Jedinstvo uma u mnotvu njegovih glasova, Gledita, Beograd, br 3/4. Habermas, J., (1991) - Erluterungen zur Dikursethik, Frankfurt am M.

ore Pavievi | KRITIKA TEORIJA DRUTVA FRANKFURTSKE KOLE

65

Habermas, J., (1992) - Faktizitt und Geltung, Frankfurt am M. Habermas, J., (1995a) - Reconcilation Through the Public Use of Reason: remarks on John Rawls's Political Liberalism, Journal of Philosophy, Vol.XCII, Nr. 3. Honneth, A., (1982) Von Adorno zu Habermas. Zum Gestaltwandel kritischer Gesellschafttheorie, u: Bonss, W.,/ Honneth, A., Sozialforschung als Kritik, Frankfurt am M. Honneth, A., (1989) Kritische Theorie. Vom Zentrum zur Pheripherie einer Denktradition, u: Klner Zeitschrift fr Soziologie und Sozialpsychlogie, Heft 1, Jg 41, 1989. Horkheimer, M., (1972) Die gegenwrtige Lage der Sozialphilosophie und die Aufgaben eines Institut fr Sozialforschung, u: Horkheimer, M., Sozialphilosophische Studien, Frankfurt am M. Horkheimer, M., (1982) Kritika teorija, I i II tom, Zagreb Horkheimer, M../Adorno, T. W., (1974) Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo Hsle, V., (1992) - Ka dijalektici strategijske i komunikativne racionalnosti, Theoria, Beograd, br. 3-4 1992. Howard, D., (1985) Hermeneutika i kritika teorija prosveenost kao politiko, Theoria, Beograd, br. 1-2/1985 Kelly, M. (prir) (1990) Hermeneutics and Critical Theory in Ethics and Politics, Cambridge/Mass. Kuhlmann, W., (1991a) - Etika diskursa - da li se etike norme daju racionalno utemeljiti, Theoria, Beograd, br. 2/1991. Lovenich, F., (1990) - Sistematizacija onog kontrafaktikog, Filozofska istraivanja, Zagreb, br. 35/1990. McCarthy, T., (1984) The Critical Theory of Jrgen Habermas, New York Milovi, M., (1989) - Transcendentalni argument, Beograd. Milovi, M., (1992) - Etika i diskurs, Beograd Michaud, Y., (1983) Habermas ili odluni um, Dialog, Sarajevo, br. 6. Pavievi, ., (1995) Etika diskursa, Filozofija i drutvo VII, Beograd Pavievi, ., (1996) Politiki diskurs i racionalnost, Srpska politika misao, br. 1-4/1996 Puhovski, ., (1989) Um i drutvenost, Zagreb Rick, R., (1986) Habermas and the Foundations of Critical Theory, London Rohs, P., (1987) Philosophie als Selbsterhellung von Vernunft, u: Philosophie und Begrndung, (Hg.) Forum fr Philosophie Bad Homburg, Frankfurt am M. Rusconi, G. E., (1973) Kritika teorija drutva, Zagreb Schmidt, A./Rusconi, G. E., (1974) Frankfurtska kola, Beograd Schndelbach, H., (1986) Transformation der Kritischen Theorie, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) (1986) Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M.; prevod, (1983) Transformacija kritike teorije, Dialog, Sarajevo, br.6.

66

FPN | GODINJAK BR. 5, JUN 2011. | I DEO: Politika teorija, politika sociologija, politiki sistem

Seel, M., (1986) Die zwei Bedeutungen kommunikativer Rationalitt. Bemerkungen zu Habermas Kritik der pluralen Vernunft, u: Honneth, A./Joas, H. (prir.) (1986) Kommunikatives Handeln, Frankfurt am M. Theunissen, M., (1981) Kritishe Theorie der Gessellschaft, Berlin Thomson, J. B., (1981) Critical Hermeneutics, Cambridge Tugendhat, E., (1985) Habermas on Communicative Action, u: Seebass, G./Tuomela, R., Social Action, Dotrecht/Boston/Lancaster Welmer, A., (1985) Znaenje Frankfurtske kole danas, Filozofska istraivanja, Zagreb, br. 13. Welmer, A., (1987) - Prilog dijalektici moderne i postmoderne, prev. Relja Drai, Novi Sad Willmot, H., (1984) Drutvena nauka i racionalizacija, prev. Ljiljana Aranelovi, Theoria, Beograd, br. 1-2/1984 Zimmermann, R., (1984) Marx, Habermas i problem drutvene emancipacije, prev. Nenad Dakovi, Theoria, Beograd, br. 1-2/1984.

ore Pavievi CRITICAL THEORY OF SOCIETY OF THE FRANKFURT SCHOOL Summary: The text analysis the history of the critical theory of society of the Frankfurt philosophy school. The history of the original project is observed through three phases. The first is the phase of the project formulation and interdisciplinary implementation of the fundamental ideas. The second phase pertains to the reformulation of this project after the World War Two when the critical theory digressed to pessimism and messianism. The third phase considers the second generation of theoreticians, primarily Apel and Habermas, who attempted to fasten the normative bases of the critical theory. The thesis here is that the critical theory never managed to connect the fundamental levels of analysis formulated already in the original project. This is about the cognitive-theoretic conditions and about the linking of the formal conditions of rationality with the reconstruction of various forms of social practice. Key words: critical theory, immanent critique, negative dialectics, communicative rationality